Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 4 Гласова - 3 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
16-03-2017, 01:51 PM
Порука: #281
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
.
УЈЕДИЊЕЊЕ ЦРКАВА У СВЕТЛУ ИСТОРИЈЕ



Да више не бисмо узалуд трошили речи о уједињењу цркава, ево шта треба да урадимо.



Протестанти не треба да се врате произвољно измишљеној него историјски аутентичној, некадашњој древној цркви са свештенством апостолског прејемства, са свим тајнама, с пуноћом живог предања, с поштовањем светих и Богомајке.

Под овим условима православна црква мора са њима да се уједини и у исто време мора да им да право на посебну врсту њиховог богословља и благочашћа: на њихово одушевљење учењем о спасењу вером, њихов пијетет према библијској речи Божијој, морал њиховог благочашћа, њихово оскудно скромно богослужење, на њихову слободу од култа светих моштију и икона које они немају, али уз чврсту обавезу да ни сенка од њиховог ранијег непријатељства према нашем поштовању икона, поштовању светих и Богомајке код њих неће остати. Иначе нема савеза љубави и нема једне цркве. Подразумева се да протестанти морају да схвате и прихвате саме догмате о светима и иконама. Али ми не смемо да насрћемо на њихове уобичајене форме култа. Морају бити признати разни типови васељенске цркве који су се фактички искристализовали у историји. Наш грчко-словенски тип није нешто што је обавезно за све.



Римокатолици су дужни да се, ради обнављања заједничке древно-црквене љубави, одрекну само једног: универзализма папске власти, али не и ње саме. А православна црква треба да призна све њихове нове догмате као теолохумене. Римско папство је до те мере дубоко и органски повезано са структуром, са историјом, са целокупним животом и целокупним благочашћем латинске цркве да кад бисмо тражили његово укидање то би било као да насрћемо на целокупну мистику латинског црквеног благочашћа. Нама, припадницима источне Цркве, то изгледа као неблагочестива старопротестантска озлојеђеност.


Ми морамо да схватимо благочастивост римокатолика, његову еклисиолошку мистику у којој папа представља персонификацију срца цркве. »ија груба рука би могла да ишчупа из срца западне браће овај нежни цветић њихове љубави према цркви? То је њихов модел црквене мистике, без њега се нарушава жива целина. Они другачије не могу, не умеју да воде црквени живот. И православна црква треба да призна папство у границама римске цркве. Не само као првог по части међу аутокефалним патријарсима (то је елементарно) него и као мистичког папу за Латине, као особени монархијски орган црквене непогрешивости који се по њиховој латинској вери налази и изнад сабора. Међутим, све то важи само у границама римске патријаршије, премда распрострањене по целој земаљској кугли, али која не обухвата све цркве.

Све друге католичанске цркве, с обзиром на то да немају потребу ни историјски ни мистички за таквим апсолутним црквеним монархом, као на пример, православне и друге цркве Истока и Запада, треба да остану у васељенском савезу љубави и једноверја с римском црквом, која ће бити папска на локалном нивоу. Ми разумемо да папа који је ограничен у квантитативном смислу, иако је неизмењив у квалитативном за римокатолика представља нонсенс. Али, шта да се ради? Морамо да изменимо своје навике мишљења ради Истине и ради подвига љубави васељенског јединства цркве.

А православна црква, у том случају, треба да призна и учење о иммацулата цонцептио, и о чистилишту, и о филиокве као њене теологумене. При чему филиокве у богослужбеној употреби не треба да се чита у Никео-Цариградском символу, чак ни у латинском, у знак древноцрквеног јединства, и ради љубави и мира.


Само би ови услови за уједињење цркава, по нашем мишљењу, били нормални и логично сврсисходни за реално померање с места питања које нам се сад чини неразрешиво.


А.В. КАРТАШЕВ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
16-03-2017, 05:00 PM
Порука: #282
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
Ствар што овај Шумадинац мисли да постојих НЕЗАВИСНА СПЦ у правом мисла та реч, у држави где је владала КОМУНИСТЕ, презвућена КОМУНИСТЕ СОЦИЈАЛИСТА, КЛЕПТОКРАТИЈА, ПОЛИТИЧКЕ УДБАЧКЕ МАФИЈЕ!
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
16-03-2017, 10:25 PM
Порука: #283
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
(16-03-2017 05:00 PM)Прст_у_ока_ћирилици Пише:  Ствар што овај Шумадинац исправно мисли да постоји ПРАВА СПЦ у правом смислу те речи, у држави где је владао КОМУНИЗАМ, и која је одолела свим КОМУНИСТИМА, СОЦИЈАЛИСТИМА, КЛЕПТОКРАТИЈАМА, ПОЛИТИЧКИМ УДБАШКИМ МАФИЈАМА!

Па наравно! Јок

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
21-03-2017, 11:03 AM
Порука: #284
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
.
ЕХ ОRIENTE LUX ИЛИ НАШ ОДГОВОР ВАТИКАНУ



Свештеник Данил Сисојев



Последње године протеклог миленијума обележене су јачањем притиска вероодступничког Запада на Православни свет. По речима св. Фотија, "мужеви порочни и мрски – а свако благочестив мора их тако назвати! - мужеви, који су из тмине изронили, јер беху плод области западне... путем гнусне политике и извртања догмата – што чинише у дрскости својој! - разорише, истребише лозу Господњу возљубљену и новозасађену”, која је тек почела да се обнавља после страшних прогона. Они испунише речи апостола Павла (2 Кор. 11, 4), јер су проповедали другог Исуса, кога не проповедаше апостоли и мученици, Исуса, који је прекршио Своју реч (Мт. 28, 20) и напустио Цркву, уместо Себе оставивши смртног "непогрешивог" прејемника у Риму, или ништа мање "непогрешивог" пастора у Њујорку или Хамбургу.



Нови проповедници заиста дају другог Духа, кога хришћани нису примили од ученика Господњих. - Духа, Који не исходи од Једнога Оца, како је о томе учио Спаситељ (Јов. 15, 26), већ Духа који има почетак од Оца и Сина, као једног Почетка; Духа Који, као и Његови Изводитељи, није Самостална Ипостас, Личност, Самосвест, већ је ништа друго осим однос љубави међу истим таквим односима (према речима Томе Аквинског) унутар једне безличне Суштине. А Она нам више личи на Апсолут хиндуизма него на Бога Авраамовог, Исаковог и Јаковљевог, Бога, Откривеног нам кроз Исуса Христа у Истинитом Светом Духу. И као последица, ти весници мрака дају друго Еванђеље, које нисмо примили од посланика Христовог Еванђеља – благовестије по човеку, а не по Христу у Коме телесно обитава сва пуноћа Божанства (Кол. 2, 8-9). Они носе вест о човеку неспособном да прими нетварну благодат Саздатеља (јер одбацују само постојање нетварних енергија), о човеку који одбацује чињеницу страшне повреде због грехопада и коме је, према томе, потребно само јуридичко оправдање од Бога, о човеку коме, у крајњој линији, уопште не треба Сведржитељ. И зато њиховом еванђељу није потребан јединствени лек нужан реалном, повређеном човеку и Истока и Запада - у Богочовеку, умрлом и васкрслом да би у нас, у наша срца и тела, улио вечни живот Свете Тројице. Они од Њега траже само признање своје нормалности и гаранцију свог вечног комфора, због чега су спремни на најмање могуће поступке – или индулгенције, или признање Исуса као Личног Спаситеља.


Њихов долазак није изненађење, јер Писмо говори да ће се појавити лажни пророци (Мт. 24, 24). Међутим, поставља се питање: "Kако се супротставити том налету јереси?" Одговор може бити само један: проповедањем Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, Његовог Беспочетног Оца и Светог Духа. Јер наш циљ не може да буде победа над људима, већ њихово ослобођење од власти нашег заједничког непријатеља – ђавола. Није случајно што се наша Црква назива Источном. И створена светлост озарује нашу Земљу са истока, па неће ли тим пре нетварна светлост Утешитеља доћи на Запад из Едема. Христос позива да на налете поноћне тмине хуманизма одговоримо вешћу о светлости Васкрсења, одавно помраченој у несрећним државама Запада. Њихов долазак – знак је немоћи и дегенерације.


Утицај одступничког хришћанства у земљама Европе и Америке сваке године је све мањи. (Није без разлога данашњи антипапа објавио да је Француској потребна нова евангелизација). Будући да се све више прилагођава духу овог века (духу злом и нечистом), оно само убрзава тај процес и, желећи да сачува своју паству, окреће се према нама, ширећи своју прозелитску делатност. Али западно хришћанство не зна шта му је потребно. Уколико се његов план успешно оствари, време његове пропасти ће се убрзати, јер ће последња баријера, на коју се, не знајући то, ослањају све тежње Рима и протестантизма, бити изгубљена.



Али, како пронети ту чудесну вест? Том задатку није била сасвим дорасла руска емиграција, утонула у раскол, већ су пут крчили они који су остали верни страдајућој Руској цркви. Овде су нашле своју потврду Тертулијанове речи да је "крв мученика семе Цркве". Тако је у Паризу, под руководством митр. Сергија (Страгородског), основано братство Св. Фотија, са циљем да се проповеда Православље међу Французима и обнови Западно Православље. Душа братства био је један од највећих богослова 20 века, В. Н. Лоски. A ускоро је делатност братства донела и своје прве плодове. – Године 1936, Православној Цркви, у својству западног обреда, присајединила се отпала од латинства "католичко-евангелистичка црква", која је признала неискварени Символ Вере, одлуке 7 Васељенских Сабора и Посланице Источних Патријараха из 1848. године.


Сагласно одлуци митр.Сергија Московског и Привременог Синода № 75 од 16. јуна 1936. године, установљен је следећи поредак присаједињења западног обреда Православљу: миропомазани чланови заједнице присаједињују се према трећем “чинопријему”, они који нису миропомазани – миропомазивани су, док је свештенство, незаконито хиротонисано (од протестаната), поново рукополагано од православног епископа. Међутим, најважнија је одлука да се у Богослужењу заједнице сачува западни обред, али исправљен и усаглашен са источном евхаристијском традицијом (квасни хлеб, причешће под оба вида, итд.). Календар треба да садржи само светитеље који су канонизовани до 1054. године. – Та одлука Синода Цркве мученика и данас представља канонску основу за постојање Западног Православља.


Недуго потом у апостолско хришћанство вратило се десетак француских свештеника са парохијама како у самој Француској тако и у Алжиру. Други пример масовног преласка бивших латина у Православље јесте Православна Црква Мексика (бив. Старокатоличка Црква). Основана 1926. године од стране римокатолика у знак протеста против шпанског колонијализма, потпуно је прешла у Православље 1976. године. Данас је егзархат Америчке Православне Цркве. Године 1990, у Христову Цркву ступила је Православна Црква у Португалији. Њен пут такође није био праволинијски. У почетку је била код карловчана, а затим код грчких старокалендараца, а данас је аутономни део Пољске Православне Цркве. Та Црква има 5 епархија (укључујући и оне у Бразилу), као и известан број парохија у Африци. Њена бројност стално расте, јер многи латини, који не могу Христа да замене човеком-папом, желе да јој приступе. Путем који је започела Руска Црква пошли су многи. У Америци постоји читав низ православних група - древноримског, келтског, галиканског обреда, које, на несрећу, већином немају канонске везе са Васељенском Црквом. (Изузетак је Француска Православна Црква, која се налази под омофором Румунског Патријарха). Узрок ове трагедије је ненормалан канонски положај Православне Цркве на Западу.


На пример, у САД, постоји око 40 православних јурисдикција, од којих је само 15 законито. Али и оне дозвољавају да у једном граду постоји неколико епископа, што радикално противречи апостолској пракси устројства Цркве. Многи проблеми се могу избећи, уколико би православне избеглице послушале савет митр. Сергија Нижегородског, који је још 1926. године саветовао руским емигрантима-епископима да ступе у друге помесне Цркве уколико се нађу на њиховој територији, а ”у неправославним државама да организују самосталне заједнице или Цркве, чији чланови не морају бити припадници руског народа”.

То упутство будућег патријарха је потпуно у складу са Предањем Цркве. Историја зна за известан број случајева обнове Цркава које су пале у јерес. – Такво је стварање Двинског Јерменског Католикосата у VII веку, обнова Англиканске Цркве од стране св. Августина Кентерберијског, Руске Митрополије 988. године (њен први оснивач био је св. Патријарх Фотије 867 г.) као и обнова Александријске Цркве после потпуног монофизитског разорења. Међутим, савремена ситуација на западу више је последица страха од Рима него следовање примеру Црквене историје.



Међутим, морамо поменути и нове Цркве, које не треба да остану недефинисане, већ су обавезне да се повинују Промислу Божијем да обнове исконско Православље Запада. У супротном, за западног човека Православље ће остати етничка вера, што у корену противречи самој суштини постојања Цркве, у којој нема ни Јелина, ни Јудеја (Гал. 4, 28), ни Руса, ни Американца, већ су сви једно у Христу. Православље треба сведочити не само кроз обнову древних Литургија, већ и кроз поштовање небеских покровитеља Васкрсавајућих Цркава, који су силом Светог Духа састављали та молитвословља. (Често заборављамо да је римска миса – искварена Литургија св. Григорија Двојеслова, чију Литургију Пређеосвећених Дарова савршавамо у Великом Посту. Према томе, примедбе да ће увођење западног обреда разрушити литургијско јединство Цркве нису основане. То јединство не нарушавају служења Литургије св. ап. Јакова у Јерусалиму и св. ап. Марка у Александрији! Ми бисмо, наравно, протестовали против служења Литургије Несторија или краља Едварда VI, али аутори обновљеног западног обреда нису јеретици већ истински свети). На срећу, наша Црква и овде поступа сагласно Предању.


– У Сурожској епархији међу меснопоштованима су и древни светитељи Енглеске и Ирске. Исто се дешава и у Црквама Немачке и Француске. Надамо се да слична пракса постоји и у другим Црквама које се образују у латинским земљама (на пример, у Мађарској и Шпанији). Већ само молитвено обраћање светитељима – покровитељима народа који се поново обраћају Христу има велику силу, јер их позива на узвратну молитву за своје сроднике по плоти, и на тај начин се на Цркве које се обнављају шаљу непрекинути потоци Духа Животворног, Јединог Који је способан да приведе заблуделе јеретике Христу, а кроз Њега и Оцу.



Други задатак, који је повезан с првим, односи се на неопходност "оцрковљења" наслеђа Западних Отаца. На жалост, у нашој црквено-историјској науци преовладава потпуно неправославан поглед на историју Велике шизме, према коме је до одвајања Западних Цркава од Источних дошло још у II веку (неки су нашли такве трагове још код свештеномученика Климента Римског), на шта, из неког разлога, Источне Цркве нису обраћале никакву пажњу. (То се најчешће објашњава језичким баријерама и недостатком контаката, што уопште не одговара стварности. Поменимо преп. Максима Исповедника или Атанасија Великог, чији живот је на најтешњи начин био повезан са Западним Црквама). Временом су те првобитне разлике постале све јасније, откривајући темеље које су безмало још апостоли положили и који су, на крају крајева, и довели до "поделе Цркве". Живи пример развоја сличних идеја представља генеалогија развоја папизма присутна у уџбеницима компаративног богословља, према којој је први папа (у савременом смислу те речи) био св. Виктор (189-199), који је одлучио асијске Цркве због неправилног празновања Пасхе. И у томе се види неко "папско властољубље". Но, ако се ово извикано "властољубље" појавило тако рано, зашто морамо да му одричемо апостолско порекло (тим пре што се у ту шему тада лако уклапа 1 посланица Коринћанима св. Климента Римског (88-97), кога је рукоположио сам ап. Петар). Управо у то време многи црквени обичаји који, како верујемо, имају апостолско порекло, утврђени су у писаној форми (на пример, забрана коленопреклоњења у недељу и у периоду Педесетнице).


Зашто је примат Римског епископа, чије се постојање овде жели посведочити, изузетак? Али, ако желимо да размотримо то и слична дешавања с гледишта Православног Предања, све долази на своје место. Наравно, папа Виктор није ни помишљао на личну вероучитељску непогрешивост или примат власти. Он се ослањао на ауторитет појединих сабора, као што су Палестински, Галски, Понтијски, Месопотамски, Коринтски. Чак је и сам сазвао сабор италијанских епископа. Папа Виктор се на тај начин ослањао на једнодушни глас Сабора Васељенске Цркве и његови поступци били су далеко од властољубља или мишљења о сопственој непогрешивости, већ, напротив, чист израз Свештеног Предања. Напоменућемо да је Православна Црква усвојила став папе Виктора, па ће данас свако ко празнује Пасху као Асијци (14 Нисана) бити одлучен од Цркве као јеретик.



Основу школске представе о папском властољубљу чини схватање, својственије протестантима него православнима, о Цркви као конфедерацији Помесних Цркава потпуно независних у свом унутрашњем животу, повезаних само јединством учења о вери. За присталице таквог става свако мешање у "унутрашње ствари" друге Цркве је пројава властољубља и без сумње незаконито. Занимљиво је да су се таквих ставова придржавали оци аријанског сабора у Антиохији, када су протестовали због мешања Православног Рима у "унутрашње ствари Истока". Међутим, Васељенска Црква увек се придржавала другог учења. Она је увек памтила речи апостола Павла: "Ако пати један уд, сви удови пате с њим" (1 Кор.12, 26) и према томе у Њој нема проблема својствених само једној Цркви. Уколико се негде нарушава Предање и ствара могућност за настанак раскола или јереси, то је свака Црква, а нарочито она која има првенство части, дужна да се умеша и спречи ту невољу. Управо у том смислу треба разумети већину случајева претензија Рима 1 миленијума (с изузетком проповеди јереси монотелиства папе Хонорија и конфликт св. Фотија са папама Николом и Адријаном). Захваљујући том мешању римског епископа Црква је победила аријанство и несторијанство, монофизитство, монотелитство и иконоборство. И за то су они примили вечну славу не од људи, већ од самога Господа!



У вези с тим намеће се питање о главном разлогу отпадништва Запада. – О лажном учењу према коме је ипостасни Источник Духа Светога не само Отац већ и Син. Савремени богослови уче да је главни кривац за ту страшну јерес блаж. Августин. Заиста, у делима тог Оца Цркве налазимо речи које потврђују ту доктрину (нарочито у књизи De Trinitate). Сличне изјаве можемо наћи и код других западних Отаца IV-VIII века. Но, занимљиво је да ниједан Источни Отац тог времена не разобличава то лажно учење! Цар Теодосије (чији су саветници вероватно знали латински) позива блаж. Августина на III Васељенски сабор, као непоколебљиви стуб Православља, а Оци V Васељенског Сабора чак га укључују (заједно с другим Оцима који су учили да Дух исходи од Оца и Сина) међу Оце чију веру смо дужни да подражавамо.


Зар Оци овог Сабора нису апсолутно ништа знали о богословљу аутора које су препоручивали за узоре? У то је једноставно тешко поверовати! Проблематичност школског формулисања питања постаје израженија када знамо да један од најдубљих Источних богослова – преп. Максим Исповедник оправдава то учење против јеретика – монотелита. У посланици еп. Макрину он пише да западни богослови уче да Дух исходи од Оца и Сина, и да уопште немају у виду Његово Ипостасно происхођење од Обојице, већ од Оца кроз Сина. Другим речима, да нетварне енергије исходе из Суштине заједничкој Свима Трима Ипостасима, при чему вечно исијавање светлости Духа почиње од Оца и кроз Сина се даје Духом.

Важно је приметити да Изливање енергије такође постоји независно од стварања света и тиме се не мање принципијелно разликује од унутрашњег односа Ипостаси Божанствене Тројице. Преподобног Максима тешко можемо окривити за непознавање западног богословља, јер је провео много година како у Картагинској Цркви (где се морао максимално осећати утицај богословља блаж. Августина), тако и у Римској цркви, где је подржавао св. папу Мартина, који је такође учио о исхођењу Утешитеља од Оца и Сина. Управо на основу таквог разумевања Filioque треба, по мишљењу В. Н. Лоског, разумети и одлуке Толедских Сабора, и богословље блаж. Августина. Потврдом таквог схватања можемо сматрати чињеницу да је учење о божанственим енергијама признато у Томосу папе Лава и од св. Григорија Двојеслова.



Преломним тренутком у настанку савременог латинства треба сматрати делатност теолога за време каролиншке обнове, који су подржали иконоборство, покренули идеју о стварању алтернативне империје, а за то је било неопходно окривити постојећу империју за јерес. Не чуди нас што је православно учење о вечном исијавању Духа од Оца кроз Сина искривљено незнањем германских богослова. Напоменућемо да је у конфликту са Фотијем папа Никола био приморан да се обрати - не епископима Италије, који су чували Православље, него Германима и Францима! Отуда савремено учење о папској власти, очигледно наметнуто од стране припадника Клинијевског реда. Важно је истаћи да је у XI веку сваки папа који је испољавао претензије на власт над Црквом и исповедао јеретички филиоквизам (последњи је узрок првог) био немац - бенедиктинац из Клинија (или опатија које су припадале том реду), док су се Италијани залагали за савез са Црквом и одбацивали додатак Символу. Последњи су претрпели пораз у тој првој западној револуцији, и непријатељ је отео Рим. Борбено крило те побуне против Богочовека чинили су Нормани, који су сломили Православље у Енглеској, Калабрији и другим земљама Запада (а касније и Истока – Крсташки походи). Римска Црква је претрпела такве реформе да је не би препознао ниједан папа из претходних векова. И ето, 1054. године, трон апостола Петра је опустео да би до дана данашњег остао упражњен! И овде долазимо до главног питања: зашто процес враћања Православља на Запад мимоилази средиште религиозног живота европске цивилизације – Рим? Он је сав заквашен Римом. Чак и сам протестантизам – није ништа друго до одбацивање онога што говори папа. По правилној речи А. Хомјакова, ако Рим каже "А" протестанти одговарају "-А", и из тог оквира нико од њих не излази.



Тим више је важно сведочити истинско Еванђеље, не у неком углу, већ у самом средишту европске религије. Свети апостоли су управо тако поступали. Они нису ишли да проповедају у удаљена сеоца где није било озбиљних противника, већ су ступали у борбу у великим градовима, где су силом Утешитеља победили сва лукавства непријатеља. Тако се светлост Еванђеља проширила у све градиће и села у окружењу тог освојеног града. Сада је дошло време да апостолска Црква унесе нетварну светлост Тројице у само срце мрачног света Запада, да тим људима што седе у тами и сени смртној омогући да увиде што раније није било под сунцем – Бога који је постао плот. Још на почетку тог века свештеномученик Иларион (Тројицки) маштао је о томе да се у центру Рима сагради манастир, сличан Лаври, са задатком његових житеља да проповедају Православље латинима и протестантима. Данас ми не можемо маштати о тој величанственој красоти коју је замишљао св. Иларион, али сама идеја је потпуно изводљива. Потребна је само жеља!



Најсилнији удар непријатељу свакако би био постављање православног епископа на данас празну римску катедру, јер садашњи јеретички римски првосвештеник не може бити апостолски наследник древне Римске катедре. За то се моле Господу свети апостоли Петар и Павле, и сви безбројни свети, који су собом украсили ту прекрасну Цркву. Могу нам рећи да су то снови, али Богу је све могуће. И ако хришћани ипак реше да испуне Његове заповести (Мт. 28, 19), Сам Сведржитељ ће уништити све препреке на њиховим путевима.


Сада да размотримо могуће аргументе противника идеје о попуњавању празне римске катедре. Први од њих се уопште не може сматрати озбиљним. – Он се састоји у тврдњи да римокатоличка црква уопште није јеретичка организација, већ наша Црква - сестра (диван израз, али сам тај концепт указује на њен расколнички карактер, јер у Библији слично учење можемо наћи само у причи Језекиљевој о двама сестрама, које симболизују Јерусалим и Самарију. Последња је, према Писму, била сестра – расколница, увевши култ телета (видети Јез.23)), и стога ми не можемо рукополагати другог епископа на већ заузету катедру, јер се то противи канонима. Учење о “сестринским црквама” се не може прихватити јер се заснива на јеретичкој еклесиологији (теорији грана). Реч Божија каже да је Црква једна и јединство Њено постоји захваљујући јединству Евхаристије (1 Кор. 10, 17), а за то услов може бити искључиво јединство вере (Еф. 4, 4-6).


Како можемо сматрати сестром Цркву чију Литургију с правом не признајемо (сетимо се примера забране архим. Зинона), чији је Символ вере искварен? (Сама реч "символ" означава знак: на пример, преломљени штапић или прстен по коме људи који су дуго били растављени познају један другог. Уколико се, на пример, два штапића не сложе у један, препознавања нема. Тако и Христос не препознаје као Своје оне који су изврнули Символ вере!). О каквим канонима може бити речи ако се канонски кодекс савременог Рима принципијелно разликује од нашег?


Други аргумент против обнове Православне Римске Цркве има већу тежину. У складу с њим, над Римском Црквом још није изречен Црквени суд, њен поглавар није позван на Васељенски Сабор ради оправдања или осуде, а ми смо је одвојили од себе у складу са 15 правилом Двократног Сабора у својству мере пред суд (и то и јесте заиста тако како, у крајњој мери, пишу Валсамон и Властар).


Међутим, и овај аргумент нам не даје право да оклевамо са обновом Римске катедре. Пре свега, нема никаквих наговештаја да ће се Васељенски Сабор у ближе време сазвати, ако није сазван током 950 година од отпадништва Рима. А црквена историја нас учи да нисмо дужни да одлажемо обнову оних Цркава које су отпале од Бога. На пример, раскол донатиста био је осуђен после готово читавог века од времена настанка, али то није спречило православне да попуне све катедре упражњене због раскола, упркос чињеници да расколници још нису били саборно осуђени - јер се не ради о међуцрквеној дипломатији већ о вечном спасењу људи. Шта више, уколико ипак дође до сазивања Сабора, дело измирења не могу спречити епископи који су заједно у једном граду, јер код нас постоје канони који регулишу поредак присаједињења отпавших од Цркве (видети правила Картагинског Сабора о епископима донатистима). Према томе, рукоположење православног римског епископа пре ће допринети преговорима са ватиканским антипапом него што ће их ометати.


Ко реално може извршити то највеће дело обнове древне апостолске Цркве? Код нас нема канона који то регулишу. Идеално би било обновити Цркву на Васељенском Сабору, али то је на жалост тешко изводљиво. У принципу право на обнављање Цркве превасходно припада Цркви – Мајци, али пошто је Римска Црква апостолског порекла, та могућност је искључена (уколико се, наравно, за то не побрине Мајка свих Цркава – Црква Јерусалимска). Често је отпале или уништене Цркве обнављала Црква Константинопољска (на пример, Александријску и Албанску Цркву), али тог права није лишена ниједна друга законита помесна Црква (поменимо да су Антиохијска и Александријска Црква установиле јерархију на Кипру). Чини нам се да би посебну улогу у томе могла да одигра наша Руска Црква. По речима св. Теофана Затворника, Руска Црква је Промислом Божијим постављена на место отпале Римске Цркве, па би било добро да она и оживи ту грану на чије место је накалемљена.


Поменућемо да је Римску Цркву неопходно обновити управо као саму Древну Цркву Запада, са свим правима која су јој дата на Васељенским Саборима, а не створити некаквог римског викара с титулом "Апрелевский". Само у том случају Римска Црква би могла да постане центар гравитације свих здравих сила међу западним хришћанима. А такав центар данас је посебно неопходан. Наступило је време када више нема никаквих спољашњих препрека да се изврши то велико дело. Реформе Другог ватиканског сабора изнутра су поткопале католицизам и у њега се све више улива отров хуманизма и либерализма, од кога беже сви који желе бити верни Христу.

Литургијска реформа је, с једне стране, довела до одбацивања тројезичне јереси (што такође помаже мисији), а с друге отворила простор за фантазије литургичара, од којих човек жели да побегне ка постојаности Православне Литургије (источне или западне – није важно).


Антипапе су капитулирале пред еволуционизмом и синкретизмом, и зато је за нас просто грех да не пружимо руку онима који покушавају да побегну од паганства које прожима латинство. Уколико у Риму буде законити папа, он може упутити посланицу сваком католичком епископу и свештенику (чињеница да је то данас постало могуће – такође представља милост Божију) и позвати их да се врате Христу, на тај начин пруживши свим традиционалистима могућност да нађу онога ко ће их, чувајући све добро што је Римска Црква сабрала током првих хиљаду година своје историје, накалемити на живо стабло Источне Цркве. А тако можемо помоћи и нашој Цркви коју притискају јеретици, јер ће у њима унутрашњи стимуланс ка пропаганди латинства бити уништен.


Рукоположење римског епископа могло би да одигра огромну позитивну улогу у унутарцрквеном животу, јер би фанарске папистичке тенденције биле лишене сваке основе, чиме би се предупредио настанак многих беспоредака и раскола у помесним Православним Црквама.


Али, многи могу поставити питање: Све је то добро, али шта може да учини обичан православни хришћанин, који нема апостолску власт да решава тај задатак? Да уздахне и остане спокојан? Одговор може бити само "не". Прво, нама је неопходно да оснажимо наше поштовање светих Запада (а у нашем календару има више од стотину римских светитеља), да им се молимо и за себе и за враћање наше заблуделе браће Господу.


Друго, на путу у иностранство или у места где има много латина и протестаната, памтити речи Свјатејшег Патријарха Алексија да смо у наше време сви позвани на мисионарство. Па нека време нашег одмора на западним летовалиштима буде и одмор за наше душе, не само да наша тела буду без болести, већ и да душе збаце тежину греха кроз дужност благовествовања. Јер, по речима апостола Јакова, "Ако ко од вас скрене од истине и неко га обрати, нека зна да ће онај који обрати грешника од његовог заблудног пута спасти његову душу смрти и покрити мноштво грехова" (Јак. 5, 19-20). Да подражавамо свете проповеднике Еванђеља, које је Бог изабрао не само међу клирицима, него и мирјанима (на пример, Трифон, просветитељ Финаца или равноапостолна Нина, просветитељка Грузије), да би наследили њихову славу.


И наша утеха на том путу биће испуњење дубоког смисла речи Спаситеља, изговорених на Тајној Вечери, у тајанственој пролећној ноћи (која тако личи на време таме које је пред нама): "Симоне, Симоне, види сатана вас је затражио да вас прорешета као пшеницу. Али Ја сам се молио за тебе да твоја вера не престане. И ти, кад се једном обратиш, утврди своју браћу." (Лк. 22, 31-32) – Не крију ли те речи, како је веровао св. Николај Јапански, предсказање о томе да ће горди Рим, једном уставши из бездана отпадништва, својим примером утврдити и своју браћу која уздишу у земаљској ноћи и чекају избављење од Оног, Који држи седам звезда у руци Својој и ходи међу седам златних свећњака (Апок. 2, 1).

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
05-04-2017, 12:25 AM
Порука: #285
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
.
ПРАВОСЛАВЉЕ И ЗАПАДНО ХРИШЋАНСТВО


Одвајање западног хришћанства од Цркве је био и остао корен савременог расхристовљеног хуманизма данашње глобалне цивилизације. Сасвим разумљиво не препознајући Христа у учењу тадашње Римске цркве протестантизам је први покушао да пронађе аутентично хришћанство кроз Свето Писмо. Нажалост, нису се вратили древној хришћанској традицији Запада и само су наставили процес демонтирања Христа на Западу, доводећи новог Човекобога на место Божије.


Став да Православна Црква заједно са римокатолицима и протестантима треба да спасе Европу од дехристијанизације раван је, по мом дубоком уверењу, настојању да се пожар може угасити бензином. Искрено поштујем традиционалисте на Западу, барем што се тиче њихове верности делу нашег заједничког предања, али не смемо заборавити да њихов повратак коренима није повратак западној православној традицији првих 10 векова већ, пре свега, повратак тридентинском римокатоличанству антиреформације. Искрено речено, неки пост-2Ватикански напори ми изгледају више охрабрујући и блискији православној традицији него враћање традицији папа које су нам оставиле као свој "највећи споменик" несрећне одлуке 1Ватиканског сабора.


Данас је за Православље много опасније од неког новог таласа атеистичке идеологије, прихватање погрешне интерпретације хришћанства, јер барем ако сачувамо наше отачко предање увек имамо чему да се вратимо, али ако прихватимо погрешан лик Христов, идеолошки атеизам нам и није потребан јер погрешна вера у Христа представља много опасније искушење. Хвала Богу, у Цркви смо далеко од тога да такви трендови могу да прођу и поред настојања оних који тако олако и без расуђивања прихватају синкретистички екуменизам као аутентични део своје вере.


Православна традиција је увек савремена јер човека призива да нађе своје одговоре у Христу, а не прилагођава разумевање Христа палом човеку док Христа коначно не замени таквим човеком, као што се десило на Западу. Свестан сам да ово звучи јако ригидно и конзервативно за "либералније" умове, али барем се трудим да будем искрен. Повратак православној традицији би био најбоље решење за римокатолички и протестантски свет ако желе озбиљно да се заустави процес даље секуларизације. То не подразумева наметање културно-историјских обичаја источног православног света. Довољно је да се врате својим древним оцима, када је Рим био светило хришћанске васељене.


Чињеница да данас више нема јасно разграниченог Истока и Запада, већ да живимо у глобалној секуларизованој цивилизацији која рапидно губи сваку везу са хришћанском традицијом, с једне стране је и искушење, али и прилика да се свуда и на сваком месту сведочи она вера коју смо вековима чували и која је највећем броју инославних хришћана (као и нажалост једном добром делу номинално православних) врло мало или нимало позната.


АРХИМАНДРИТ САВА ЈАЊИЋ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
19-04-2017, 03:36 PM
Порука: #286
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА



.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
11-05-2017, 08:39 PM
Порука: #287
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
.
Старац Силуан је питао једног мисионара који је живео на Истоку како он то људима проповеда и покушава да их обрати у Хришћанство. Овај мисионар будући веома одрешит и директан рекао је: „Идем у будистичку богомољу и свима које затекнем кажем: – Те ваше статуе, све су то идоли, камење и дрво. Баците то, разбијте их и поверујте у истинитог Бога!“ „И шта се потом дешава?“, питао га је старац Силуан. „Они су безосећајни и безумни људи. Избаце ме из храма и туку ме.“, одговорио је ватрени мисионар. „А знате ли да бисте могли да остварите боље резултате када бисте дошли у њихов храм, погледали са каквим страхопоштивањем се ти људи моле, како они поштују своју веру; када бисте позвали неколико њих да поседе напољу са вама и рекли им: „Испричајте ми нешто о својој вери.“ И сваки пут када бисте осетили да можете да им кажете: – Како је лепо то што сте сада рекли! Када би се томе додала, ево оваква мисао како би то процветало у потпуну лепоту! Тако бисте у њихов поглед на свет полако уносили јеванђелске истине. И не бисте их обратили одмах, али бисте их обогатили оним што је Христос донео на земљу.“

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
18-05-2017, 02:23 AM
Порука: #288
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
ВЛАДИКА АРСЕНИЈЕ БИСКУПУ АНТУНУ: Наша хришћанска браћа су добродошла у нашу кућу
23:25 17.05.2017. 20 коментара
Његов Преосвештенство Епископ топлички г. Арсеније срдачно је дочекао 16. маја 2017. године испред храма Светог Саве на Врачару високе госте из Римокатоличке Цркве - Бискупа пожешког др Антуна Шкворчевића и Надбискупа београдског монсињора Станислава Хочевара са свештеницима Надбискупије београдске.

Пожешког бискупа др Антуна Шкворчевића и делегацију лично су, у братској љубави, поздравили и Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије и Његово Преосвештенство Епископ славонски г. Јован. У пратњи владике Арсенија, викара Патријарха српског и настојатеља Спомен-храма, гости су најпре посетили храм Светог Саве где су се упознали са историјатом, током изградње и уређења храма.

Владика топлички Арсеније упознао је делегацију и са текућим радовима монтирања лифта у централном делу храма високог 65 метара, посебно направљеног за постављање мозаика у куполи највећег храма на Балкану, његовом осликавању и уређењу. Делегација Римокатоличке Цркве на челу са Надбискупом београдским и Бискупом пожешким посетила је и доњу цркву посвећену Светом великомученику кнезу Лазару као и крипту српских патријараха.

Епископ Арсеније, затим, повео је делегацију у малу цркву Светог Саве на Врачару, где су свештеници заједно са Владиком пред иконом Богородице Тројеручице отпевали тропар Христовом Васкрсењу.

На трпези љубави коју су домаћини уприличили у Парохијском дому Светосавског храма, владика Арсеније је гостима захвалио, у име Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, на сусрету пожелевши да два суседна хришћанска народа у будућности развијају братске односе. Владика је изразио своје лично задовољство због посете високих гостију и и поручио: -Наша хришћанска браћа увек су добродошла у нашу кућу.

Монсињор Шкворчевића је истакао да је пријатно изненађен срдачним дочеком. -Оваквим гостопримством нисам се надао. Желим нашим Црквама у будућности мир, слогу, љубав и јединство, поручио је Бискуп и позвао владику Арсенија да узврати посету и буде драги гост у Пожешкој бискупији. Београдски надбискуп Станислав Хочевар такође је заблагодарио владики Арсенију и братству храма на указаној части и гостопримсктву.

http://srbin.info/2017/05/17/vladika-ars...nasu-kucu/

Па овде људи нису ни свесних свој пропаст.......

Кад ја видим ово ја само мислим.......на оне деце и људи ко су били убијени од тих хрватски римо-католици.........те деце што су им главе били осећене и интестине стављене на платформе.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
18-05-2017, 08:47 AM
Порука: #289
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
Иначе један од ретко добрих текстова који си поставио... имаш од мене један + Кез

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
24-05-2017, 11:29 AM
Порука: #290
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
.
МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ: О КРИТСКОМ САБОРУ ( пун текст )


Управо је објављен пун текст новог издања о учешћу СПЦ на Светом и Великом Сабору на Криту. Књига садржи пресаборске ставове српских архијереја, њихова пуна излагања на Критском сабору, рецепцију Критског сабора од наших еминентних теолога, архијереја и професора Богословског факултета, као и посебну свеску свих одлука Сабора на јелинском и у српском преводу.

Књигу је приредио: презвитер др Гајо Гајић

[Слика: IMG_2771.jpg]

Пун текст предговора митрополита г. Амфилохија:

http://www.spc.rs/files/u5/2008/2/odluke...ohije1.pdf

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
11-10-2017, 09:24 AM
Порука: #291
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
.
ИКУМЕНИЗАМ ХРИСТОВ И ПОЉУБАЦ ЈУДИН - "Пријатељу, на то ли си дошао"?



Понекад, као да не читамо Свето Јеванђеље. Као да само очима, али не и молитвом, умом, срцем и практичним животом, прелазимо преко његових речи и страница.


[Слика: IMG_5419.jpg]


... Била је ноћ, црња од најцрњих ноћи, иако су звезде и тада сијале над Гетсиманијом и маслинама мира. Удружили су се у тој ноћи сви лицемери, сви тирани, све кукавице, сви завидљивци, све сецикесе, сви среброљупци, сви гордељивци, сви властољупци, сви надувани балони сујете, сва непокајана земља и сво непокајано духовно подземље. Гле, ето ту и чланова Јудејског Синедриона, и Јуде издајника из апостолских редова, и римских окупатора, и Синедрионског новца од 30 сребрника, и легиона демона који их пратише.


И сву ту трагичну и тумарајућу групу богоубица, на челу са Јудом богоиздајником, Христос три пута у Гетсиманском врту човекољубиво пита: Кога тражите? Исуса Назарећанина, одговорише кукавице у ноћи. Ја сам! ... одјекује Светлоносна Истина у мраку Гетсиманије. И ... попадаше сви ... и тако три пута. Чвргну их мало Бог. Онако с љубављу, и увек са једном жељом богочовечанског икуменизма ... да сви једно буду ... у Њему, у Господу Исусу Христу, Његовој Вечној Љубави, у Његовој Вечној Истини у Његовој непобедивој Светој Православној Цркви, чија је Он Вечна Глава. Чвргну их с љубављу и нежношћу. Да се приберу. Да дођу себи. Да виде са ким имају посла. Да немају изговора. Да не кажу после - нисмо знали. Али, само их чвргну, да би опстали и преживели. Да би им дао нову прилику за покајање.


[Слика: IMG_5418.jpg]


Такав је Бог. Таква је Вечна Љубав. Такав је Богочовек Исус из Витлејема и Дрводеља из Назарета. До краја, до последњег издисаја, чак и највећим грешницима даје шансу и тражи у њима, жижак тињајући, тј. и најмању светлост истинске одлучности и вере, да је распламти у огањ покајања. Супротно чине лицемери, ти нерасудљиви "чувари" одредби закона Мојсејевог, и својих робовских обичаја и новоизмишљених, испразних, ситничавих и спољашњих традиција. Они не дају шансу ни себи ни другима. Слепи робови духовни, са три катанца трипут закључани и унутар себе духовно скучени. Завидљивци и гордељивци, који гледају да и најмањи грех код другога човека напумпају до висина коначне и вечне осуде. Али, где је ту Бог Вечне Љубави који ... жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине?



... И приђе тада у Гетсиманији, Јуда, тај духовно осиротели антихрист у малом, и рече ... Здраво учитељу ... И целива га ... А оваплоћена Љубав га запита ... Пријатељу, на то ли си дошао? ... Јудо, зар целивом издајеш Сина Човечијега? Пита, оваплоћена Вечна Љубав, иако све унапред зна. Пита ради несретног роба среброљубља - Јуде. Пита га, да му подари још једну шансу за покајање. Да му пробуди успавану савест. Да му покаже да и њега безмерно воли и жели му само добро. Да га отрезни љубављу. Да га излечи незлобивошћу. Али ... узалудно је добровољном робу сребрних новчића о љубави говорити. Размишљам ... Шта би тада рекли данашњи "зилоти" за Исусову реч упућену богоиздајнику Јуди Искариотском - пријатељу? Можда би фарисејски прекорили чак и Исуса за кршење закона и канона, јер гле, антихристу и богоиздајнику Јуди, у кога је предходно на Тајној Вечери ушао сам сатана и који је дошао да га преда на смрт, Богочовек Исус каже ... пријатељу. Ако је Христос у тој најцрњој ноћи у историји света, богоиздајника Јуду назвао пријатељем, зар је грех кад православац гаји језик љубави, језик богочовечанског икуменизма у дијалогу са неправославцем? Или ћемо можда и једног од највећих браниоца правоверја - св. Марка Ефеског - обесити на вешала "канона" и “закона”, јер је, повремено, у икуменском дијалогу љубави, чак и римокатоличког папу називао пресветим оцем. Не би ли се и папа, као и десни разбојник на Крсту, бар у последњем тренутку постидео и тргао из мрачног сна и окренуо покајању. Или је, о безумља ли људског, грех угледати се на Богочовека Христа и светитеље Божије? Не било тог безумља у нама!

Или ће можда нерасудљиви зилоти замерити и св. апостолу Павлу на његов икуменистички речник љубави и мудрости кад је незнабожним Атињанима, који су се клањали бездушним идолима и злобним демонима, на сред Ареопага рекао ... Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни ...

Незнабожци и идолопоклоници, у икуменском речнику љубави, речнику Христовом и Павловом названи су - врло побожни. Али, речник икуменске љубави је за "зилоте" саблазан а за "јелине" лудост... Ипак, ко духовним очима гледа на речник богочовечанског икуменизма неће се саблазнити, јер Бог суди намерама срца, а тамо где је срце чисто и намера права, важи она Павлова ... чистима је све чисто, а нечистима и безвернима ништа није чисто“...

... И данас, вековима после, одјекују речи Сина Божијег, речи распете оваплоћене Љубави са Голготе ... Оче, опрости им, јер не знају шта раде ... одјекују речи надумне Божије љубави и после најцрње ноћи Гетсиманије ... одјекују са Крста, са ког вапије распети и после три дана Васкрсли Бог, и позива све на покајање. Позива и старе и младе, и белце и црнце, и учене и неучене, и мушкарце и жене ...

Да, очигледно је да и у Светом Писму и у Светом Предању, постоји тај двехиљадегодишњи и непрекинути континуитет Христовог богочовечанског икуменизма и Исусов речник љубави за све отпале од Њега ... Пријатељу, на то ли си дошао ...

Да ... Ми понекад, као да не читамо Свето Јеванђеље. Као да само очима, али не и молитвом, умом, срцем и практичним животом, прелазимо преко његових речи и страница.





Настојатељ Манастира Пиносава

Игуман Петар (Драгојловић)

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
31-10-2017, 02:34 PM
Порука: #292
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
.
О ЕКУМЕНИЗМУ




Извештај са предавања О. Петра Драгојловића



После предавања оца Петра, постављено је и неколико питања а најзаниљивије је било питање о екуменизму. Одговарајући на питање о екуменизму отац Петар је рекао да реч екуменизам, сличну речи "црква", сама по себи има веома широко значење, и сама по себи не мора, априори, да значи ништа аутоматски позитивно или аутоматски негативно. Вредност те речи "екуменизам", која потиче од грчке речи икумени (οικουμενη), што у преводу значи - васељена, одређује се на основу сагледавања о којој врсти екуменизма се ради. Да ли се ради о Христовом екуменизму тј. екуменизму Цркве Божије, Цркве Православне, или се ради о неком протестантско-римокатоличком поимању екуменизна као својеврсног духовног синкретизма, што нема уопоришта у Цркви Православној. Назвавши Господа Исуса Христа "Вечним Екуменистом", игуман Петар је истакао да постоји и православни екуменизам, или правилније речено православни богочовечански икуменизам, и да у православном поимању те речи, екуменизам не значи ништа друго, него жељу и тежњу нашег Спаситеља, изражену у молитви Христовој Оцу Своме Једносушном "да сви једно буду" (Јн. 17. 21), у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви Православној. Такође, отац Петар је подсетио да поред православног икуменизма, који траје колико траје и Црква Христова, постоји и тзв. западни, протестантско-римокатолички екуменизам, који у себи садржи многе негативне појаве и који понекад прераста у одређени вид духовног синкретизма. Против такве, западне врсте екуменизма, преподобни Јустин Ћелијски је својевремено написао веома значајну књигу - Православна Црква и екуменизам. Оно што је посебно важно, истакао је отац Петар, данас се често дешава да поједини људи, који врло мало познају историју и живот Цркве Христове кроз векове, на саму реч "екуменизам" одмах почињу да паниче, тресу се од страха и анатемишу свакога ко је везан за екуменистички покрет, па макар то били и они свети Божији људи који су од првих векова Хришћанства па све до данас, били, јесу и биће истински православни екуменисти. Поменувши да је православни екуменизам у суштини обавеза Цркве Божије, отац Петар је нагласио да од кад је Цркве Христове, постоји тзв. екуменистички речник љубави, и да они људи који дубље не познају Историју Цркве не могу схватити такав речник, те се на сваку такву реч екуменистичке љубави, често обрушавају салвама увреда, клевета, неистина па и отворених глупости. Игуман Петар је подсетио и на јеванђелски екуменистички речник Самог Богочовека Христа, Који је своме издајнику у кога је тада већ ушао ђаво, у Гетсиманском врту рекао - пријатељу, а да је св. Апостол Павле у духу православног икуменизма незнабожним Атињанима на Ареопагу приступио речима - људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни ... Отац Петар је дословце цитирао и неке делове говора великог браниоца и сведока православне вере, св. Марка ефеског, упућених римском папи Евгенију IV, 1438/39 на Фераро-флорентинском сабору. У том уводном слову св. Марка Ефеског, пуног речи православно-екуменистичке љубави св. Марко Ефески је папу Евгенија називао ... пресветим оцем са којим имамо исту веру и истога Христа ... Да је такве речи данас на пример изговорио наш Свјатјејши Патријарх Иринеј, истакао је отац Петар, на њега би се безумно обрушила цела лавина увреда и анатема, али се нико скоро не би запитао и сетио да је такве и сличне речи користио и св. Марко Ефески, и да Црква Христова има посебну методологију свога сведочења и мисионарења међу неправославнима. Наравно, св. Марко Ефески је видевши да папа не жели да се врати православном учењу на крају одбија да потпише јеретичко-унијатски документ из 1439. године, али је показао да је потпуно Христов човек, са великом ширином и великим исповедништвом у исто време.



Посебно се осврнувши на једну незрелу и типично "зилотску" навику да се на све оно што се не разуме на дубљи начин одмах баца анатема, игуман Петар је подсетио окупљене вернике на знамениту преписку св. Кирила Патријарха Александријског и јеретика Несторија, у то време патријарха Константинопољског тј. на дугогодишњи опрез св. Кирила да брзо не баца анатему чак ни на Несторија, који је јавно проповедао јерес у Цариграду. Оно на шта је отац Петар посебно скренуо пажњу је то да иако је Несторије као јеретик брзо проклео све оне који не исповедају његово безумно учење, свети Кирило Патријарх Александријски ни тада није поступао као и јеретик Несторије. Он му је прво лично написао писмо, где Несторија обличава за његово неправославно учење, али га и даље држи у диптиху помињања, јер га још цела Црква није осудила. Потом св. Кирило сазива локални Сабор египатских епископа, на коме осуђује Несторијево бунцање, али и даље га не анатемише и не избацује из диптиха за помињање на Литургији. У овим писмима св. Кирило Александријски, речником екуменске љубави Несторија ословљава са, "твоја благочестивости" или са "твоје богољубље", што је потпуно страно данашњем "зилотским" навикама и зурлотском духу аутоматских осуда и тешких анатема на прву лопту, на све оне који им се не свиђају и који не улазе у њихове уске оквире. Тек после савета са са Римским папом Целестином, и после одлуке целе Цркве, како од Истока тако и од Запада, свети Кирило Александријски и цела Црква Божија, анатемишу Несторија, на Трећем Васељенском Сабору, одржаном 431. године у Ефесу. Разлика између незрелог "зилотског" и зрелог Црквеног суђења људима, више је него очигледна. У том смислу, отац Петар је говорио и о тровековном "привременом" очекивању Цркве од Истока, да се Црква од Запада, одрекне свог неправославног учења Филиокве тј. да Црква Божија никада, па чак и отвореним јеретицима не суди преко колена и на брзину, већ као Мајка, после дугог разматрања, а некада и после тровековног ишчекивања.


СПЦ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
31-10-2017, 05:00 PM
Порука: #293
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
http://vesti-gazeta.com/srpska-info/2652...sh-ic.html

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
12-11-2017, 10:15 AM
Порука: #294
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
.
РЕЛИГИЈА НА БАЛКАНУ: ПОЛИТИЧАРИ ДОЛАЗЕ И ОДЛАЗЕ, А ВЕРА О(П)СТАЈЕ

[Слика: IMG_5910.jpg]

Догађаји из историје не треба да буду тачка раздвајања међу религијама на Балкану, јер ако се народи на простору бивше Југославије "замрзну" у прошлости, неће изградити међуљудске односе, оценили су представници верских заједница на панел дискусији "Религија на Балкану - тачка спајања или раздора?".


Митрополит загребачко-љубљански Порфирије оценио је да су мањинске заједнице на нашим просторима обично биле жртве трагичних тренутака и да нису имале подршку већинске заједнице.

"Данас закони у државама, у којима сам ја епископ, гарантују религјиски плурализам, а то значи да има више религија и да су оне једнаке пред законом, што је претпоствака за реализовање верске слободе и црквеног живота", рекао је митрополит и додао да је осим закона, често потребна и добра воља.

Муфтија србијански Абдулах Нуман рекао је да народи на простору бивше Југославије, не уче из своје историје и да понављају исте грешке.

"Волео бих да убрзамо помирење и повезивање свих религија на овим просторима, треба да будемо отворени једни према другима, без међусобног надметања", указао је муфтија.

Он је додао да немамо право да гурамо једни другима "легитимитет на нос" јер нас, како каже, то нигде неће довести.

"Треба да практично живимо нашу религију, а не да се кријемо иза ње, када се нешто деси. Када бисмо тако радили, не би било сукоба и не би се дешавали злочини међу људима", сматра Нуман.

Према његовим речима, политичке партије и политичари долазе и одлазе, а константан фактор историје је постојање вере.

На дан примирја у Првом светском рату, муфтија се запитао да ли ћемо бити злопамтила или ћемо радити на заједничком зближавњу.

"У нашим верама постоји "љуби ближењег свог", то се мора поштовати и живети у складу са тим, а не ставити у витрине, да стоји као лепа ваза", закључио је муфтија.

Београдски надбискуп Станислав Хочевар сматра да су цркве много учиниле за повезаност међу народима бивше Југославије.

"Нико други у Европи, као народи у Југославији није искусио како је живети са различитим религијским заједницама. Морамо да учинимо све да по томе будемо први, а не последњи у Европи", рекао је Хочевар.

Поручио је да не треба да се враћамо у прошлост да би потенцирали ране и виктимизам, већ да будемо отворени у религијском дијалогу и да такви, како је навео, идемо у будућност.

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)