Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 4 Гласова - 3 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
03-12-2017, 12:19 AM
Порука: #295
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
.
АРХИЕПИСКОП ЈОВАН: "ВЕЛИКИ ЈЕ ДОГАЂАЈ ШТО СЕ САБОР НА КРИТУ ДОГОДИО У НАШЕ ВРЕМЕ"

[Слика: IMG_6100.jpg]

"Сви знате да се прошле године на Криту одржао Свети велики сабор Православне цркве, на ком је одлучено да Сабор постане установа која ће се одржавати с времена на време. Пред другим хришћанским и нехришћанским светом показивали смо се као људи који не могу да организују Саборни начин живота зато је одржавање овог сабора велики догађај. На Цркви је да одлучи да ли ће овај сабор бити прихваћен, самим следећим сабором, који би потврдио овај.

Црква је по самој својој природи Саборна, или Католичанска. Иако то није сасвим одговарајући превод, али Црква јесте католичанска и не треба да се бојимо тог термина, јер то је црквени, изворни термин. То значи да не постоји ништа што јој недостаје, свецела је. Она се исказује кроз литургијску саборност, на којој се сакупља народ божији око епископа који је икона Христова, а који је окружен са презвитерима и ђаконима и то је прави црквени поредак. Ако недостаје било који од ових елемената, нема ни Цркве, само ппеко црквеног потерка она је потпуна. Сами појам „католичанска“, није оригинално хришћански, већ је преузет од Аристотела, али католичанство се никако другачије не може ни посматрати, већ у склопу црквене заједнице. Католичко подразумева свецело али не и васељенско и зато помесна црква са структуром коју сам претходно навео (епископ, свештеник и народ божији) она може да буде свецела, човечанска али не и васељенска. Црква је у почетку била као једно стадо, у Јерусалиму у једној собици, на прсте обе руке могли су се избројати учесници те Цркве, тек после тога се почела ширити. Али чак и у тој собици је црква била подједнако католичанска као и када се раширила по целом свету. Број није битан, битно је да сви могу у њој да нађу спасење. Али ни то није најважније, већ јединство које црква има са Христом.Нема разлике измећу цркве у великом и малом граду, обе су потпуно исте, католичанске цркве. У том периоду раног хришћанства, није било ни могуће основати велику заједницу, већ су биле расуте свуда по свету у виду малих заједница.

Католичанска црква се повезује са Христом, црквена истина је права истина, зато што је истина Христова, јер се та црквена заједница скупила у име Христово. Црква престаје да буде истинита заједница оног тренутка када није више Христова Црква.

Сабори или Синоди Православне Цркве настали су да би регулисали питање која је истина – истина, једног, другог или трећег епископа, или једне, друге или треће локалне заједнице. Сабор се дешава по потреби да не би долазило до размимоилажења у истини и да би се решавала питања важна за опстанак локалне и васељенске цркве. Не може ни Сабор сам за себе да каже како је он донео истину, нити да тврди како је он сам истина. Много пута се показало да ни Сабори нису непогрешиви. Сабор није изнад локалног епископа, већ се истина која се објављује на Сабору, прихвата преко епископа и структуре локалне цркве као истина у Христу. Црква ништа не прихвата здраво за готово, зато је потребан процес да се испита истина која је донета на Сабору. За разлику од Православне, у Католичкој цркви, Папа је изнад Сабора, и то је можда и највећа разлика између католика и православаца.

Велики је догађај што се Сабор догодио у наше време. Сабор се припремао пуних 55 година, у време социјалистичких и комунистичких држава, па су и теме самог сабора биле примерене том времену, и показало се да не одговарају за наше време. Од свих тема узето је само шест које су ушле на дневни ред овог Сабора. Посебно треба захвалити епископима СПЦ-а на учествовању у припремним комисијама Сабора. У последњих седам дана пред одржавање Сабора четири Цркве су отказале своје присуство, у чије мотиве за отказиввање не бих улазио. Ни у васељенским саборима нису учествовале све Цркве, али су могле да приме решење. Велике критике је изазвало и то што нису сви епископи сазвани на Сабор, већ је позван одрађени број сваке Цркве заједно са предстојатељем, што и јесте недостатак, али истина није производ већине, већ сагласности у једном телу Христовом. Право на глас су имале Цркве, што је по мом мишљењу проблематично, али није погрешно, јер сви учесници Сабора су могли кроз предстојатеља да изнађу свој начин гласања. Критика Сабору није његово омаловажавање. Ми из кругова Цркве то радимо из добре намере са жељом да следећи Сабор нема недостатке овога, јер, после много векова одржавамо један Сабор и треба да знамо да то ценимо. Корак из ничега према малом је много већи него из малог ка великом.

Завршио бих једном реченицом која је произишла као порука Сабора: да Сабор постане институција која ће се дешавати повремено. Ако успе само то, да овај Сабор утврди као институцију саборног живљења у Цркви, онда је остварио велику победу."



СПЦ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
15-12-2017, 08:28 AM
Порука: #296
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
.
ПРОБЛЕМАТИКА ПОНОВНОГ ХРИШЋАНСКОГ УЈЕДИЊЕЊА



Тада ако вам ко каже: Ево, "овде је Христос" или "онде" не верујте. (Мт.24, 23)

1. Црква је једна, и то јединство јесте сама њена суштина. Црква јесте јединство, јединство у Христу /.../ Тако јесте и тако треба да буде. Међутим, у хришћанској историји то јединство није пројављено и откривено. Оно у хришћанској историји остаје и даље нерешен проблем чије се решење помера и одлаже према последњем есхатолошком догађају. У хришћанском искуству нема јединства и хришћански свет живи у стању подељености. /.../ Међу хришћанима, односно међу онима који верују у Његово име, нема сагласности о Њему, Његовим делима и Његовом деловању, и то је камен спотицања и саблазни. Црква је једна и недељива у свом јединству, али је хришћански свет подељен и разбијен. Христос је "исти јуче, данас и у векове" (Јевр. 13, 8). Међутим, хришћани се деле по питању Христа, и не само да мисле него чак и верују различито, и у различите ствари се надају и различите ствари желе. Црква се не дели, није се делила и није подељена, она је неподељива и нераздељива, и сама реч "црква" у строгом и тачном значењу и употреби речи нема и не допушта множину, осим у преносном и фигуративном смислу. И поред тога хришћански свет је у раздору и подељености, и можда је чак и крајње време да отворено признамо да је у неком распаду./.../ Тема хришћанског јединства и уједињења постаје тема епохе, тема овог времена, тема историје, и у стиду и забринутости се открива сва противприродност раскола, немира и недостатка љубави у Христу. Међутим, воља за јединством не може и не треба да остане самоузнемирујућа брига и трептај срца. Сентиментализам у Христу је прелест и самообмана, јер јединство у Христу је остварљиво само у трезвености и духовном бдењу, док је потребно да се воља за јединством види и ојача у покајничком преиспитивању и у подвигу вере.


2. /.../ Шта значи ујединити се и бити једно у Христу? У чему је смисао тог поновног уједињења? И где су путеви или пут ка јединству? У историји је био не мали број покушаја, а може се рећи да их је било чак и превише, поновног успостављања хришћанског јединства, покушаја да се међу хришћанима оствари неки "трајни мир". Међутим, потребно је одмах признати да ти покушаји нису били успешни. Ништа тако не омета даље зближавање и уједињење као ти неуспешни покушаји/.../ У сваком случају, пре свега је потребно разумети и установити у чему је смисао и суштина те трагичне хришћанске поделе, чиме је она изазвана и чиме се сада узрокује, и шта је, наиме, потребно да би се она превазишла. Потребно је почети превасходно од таквог покајничког преиспитивања и суђења нама самима, ма колико тешка и мучна била та својеврсна аутопсија хришћанског света. Прво што је потребно осетити и разумети на самом почетку је то да питање о подели и уједињењу не треба црпсти и решавати само из моралних категорија, јер то уопште нису само питања мирољубивости и трпљења. Такво свођење "проблематике уједињења" на неодговарајуће моралистичке оквире је њено изопачавање и упрошћавање. Историчар је пре свега дужан да протестује против сваког покушаја такве исхитрене и једностране морализације историје. Историја хришћанских подела не може се сводити и утемељавати на нетрпељивости, као ни на гордости, властољубљу, похоти или подлости. Наравно, људске страсти се са свом снагом узбуркавају и пројављују у подели између хришћана, али није у моралној изопачености или слабости човека првобитан извор тих хришћанских раскола и подела, већ у заблуди. Ту мисао је могуће изразити тако да је извор подела у недостатку љубави. Овде, према томе, недостаје, пре свега, не љубави према ближњем него љубави према Богу, и због тога се помрачује духовни видик човека, и ту он већ не може да свог Небеског Оца, јер само чисти срцем у чистоти свога срца виде Бога. Онај који не препознаје Оца, не препознаје и не може да препозна ни своју браћу. Другим речима, узрок подела и раскола је пре свега у различитим ставовима о Истини. Подела хришћанског света има пре свега догматски карактер. То је увек подела у вери, у самом искуству вере, а не само у формулацијама и исповедањима вере. Због тога ће се подела превазићи не толико братољубљем колико сагласјем и једномислијем, духовним прогледавањем у јединству Истине. Потребно је директно рећи да је јединства љубави и јединства у љубави мало и недовољно, јер је неопходно волети и непријатеље, па чак и противнике Истине, и то их морамо волети баш као браћу и старати се о њиховом спасењу и уподобљавању лику Христовом. Међутим, таква љубав још увек не ствара искрено јединство, јер тешко да је могуће искрено јединство љубави без јединства вере и јединства у вери. У основама раскола увек се осећа разномислије и разногласије, различито виђење и разумевање, и због тога раскол не може бити превазиђен само сентименталним братољубљем и послушањем него једино у унутрашњој сагласности. "Ујединитељски" морализам већ сам по себи садржи "догматске" претпоставке, и прећутно се намеће то да за раскол није било и нема довољно основа, да читава подела јесте само некакав трагичан неспоразум, да су несагласности непомирљиве једино због недостатка међусобне љубави, и то не због немогућности, већ због недостатка жеље да се разуме да и поред свих разлика и различитости постоји довољно јединства и сагласности око онога што је најбитније. Међутим, истицање "најбитнијег" и јесте врло спорно, јер по питању оногау чему нема сагласности предлаже се да се то не сматра суштинским како би се на тај начин избегло неслагање. Тако је "морализам" увек неки облик догматског минимализма, ако није и адогматизам. /.../ Моралиста не само да се уздиже изнад и да постоји изнад подела, колико се просто навикава да гледа на њих са висине./.../


Често се сумња у саму могућност општезначајних заједничких мишљења у догматици, па чак и у метафизици, и сами догмати се претварају у етику или етичке символе и постултате. /.../ Једном речју, морализам је уздржање, али не толико у смирењу и аскезиколико у равнодушности или сумњи. Успут, да ли је могуће ујединити се у у порицању и сумњи? Уједињење и заједништво потребно је тражити у богатству и пуноћи, а не у оскудици и сиромаштву. То значи: не кроз снисхођење и прилагођавање најслабијем, него кроз усхођење и стремљење ка најјачем. Образац и пример је показан и он је само један и то је Христос Спаситељ. Постоје спорна питања на које Црква није дала и нема једнозначне и општеобавезујуће одговоре. На тај начин се и овде у потпуности искључује скептичка неопредељеност и непријатно и успокојавајуће ignoramibus, јер је сва пуноћа вођења добијена у почетку, у искуству и сазнању Цркве, и њу је потребно само препознати. И управо у том препознавању потребно је да постоји максимализам. Дакле, јединство у вери, а не само јединство у љубави. Али ни јединство у вери још не представља јединство Цркве, јер јединство Цркве је пре свега јединство живота, то значи јединство и заједничарење у тајнама.



ГЕОРГИЈЕ ФЛОРОВСКИ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
15-12-2017, 10:46 AM
Порука: #297
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА



Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
15-12-2017, 08:45 PM
Порука: #298
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
.
Римски храм је дом који никако није остао пуст и остављен. Облак славе Божје је још увек над скинијом, и Дух Божији дише у римокатоличанству, и томе не могу да засметају ни сва нечиста испарења погубних страсти и људских грехова. Спаситељна нит апостолског прејемства није прекинута. Тајне се свршавају. Бескрвна жртва се приноси и узноси. И ко може да се усуди да каже да се она не прима у наднебесни Жртвеник као духовни миомирис?


ГЕОРГИЈЕ ФЛОРОВСКИ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
29-12-2017, 01:01 PM
Порука: #299
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
http://spc.rs/sr/nova_izdanja_eparhije_branichevske_0

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
04-01-2018, 04:51 PM
Порука: #300
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
.
О ЈЕДИНСТВУ ЦРКВЕ


[Слика: IMG_6356.jpg]

Као што, дакле, Господ (Христос), будући (са Оцем) сједињен (Јн. 5,30; 10,30), не учини ништа без Оца, нити Сам собом нити кроз Апостоле, тако ни ви не чините ништа без епископа и презвитера (свештеника), нити покушавајте нешто што вам се насамо чини умесно, него (све чините) на заједничком сабрању: једна молитва, једно мољење, један ум, једна нада у љубави (Еф. 4,4-6), у чистој радости која је Исус Христос, од Кога нема ничега бољега.


Сви као у један храм Божји стичите се, као на један жртвеник, ка Једноме Исусу Христу, који је од Једнога Оца произишао и у Једноме јесте и отишао је (Једноме) (Јн.1,18; 8,42; 13,3).



(Свети Игњатије Богоносац, Посланица Магнежанима, 7. поглавље)

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
14-03-2018, 10:53 AM
Порука: #301
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
.
ПИСМО СВ. ЈУСТИНА ЋЕЛИЈСКОГ МЛАДОМ РИСТУ (М. АМФИЛОХИЈУ) О ЕКУМЕНИЗМУ:

http://www.eparhija-prizren.com/sites/de...2-1964.pdf

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
06-06-2018, 04:07 PM
Порука: #302
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
.
ОДНОС ПРЕМА НЕПРАВОСЛАВНИМ ХРИШЋАНИМА

[Слика: IMG_8006.jpg]

....Они су убеђени да правилно поступају што верују у Исуса Христа, што поштују Мајку Божију и светитеље, што их призивају у својим молитвама. Међутим, ако им ви кажете да је њихова вера заблуда, они вас неће слушати... Међутим, ако народу будете говорили да је добро што верују у Бога, што поштују Богородицу и светитеље, што иду у цркву на богослужења и што се кући моле, што читају реч Божију и остало, али да у нечему греше и да те грешке треба да исправе па ће све бити добро, и онда ће се Господ радовати због њих, па ћемо се сви спасти милошћу Божијом... Бог је Љубав. Зато и проповед треба да извире из љубави. Онда ће она бити на корист ономе који проповеда и ономе који слуша. А када осуђујемо, нећемо имати користи и људи неће слушати.


СТАРАЦ СОФРОНИЈЕ САХАРОВ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
25-06-2018, 09:35 AM
Порука: #303
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
.
ПРОБЛЕМ ПОНОВНОГ УЈЕДИЊЕЊА ХРИШЋАНА (ОПАСНИ ПУТЕВИ ДОГМАТСКОГ МИНИМАЛИЗМА)

[Слика: IMG_6087.jpg]

Црква је једна. И то јединство је сама њена суштина. Црква је јединство, јединство у Христу, „јединство Духа свезом мира“ (Еф. 4, 3). Црква је била и јесте створена у свијету управо зарад јединства и заједнице – „да сви једно буду“ (Јн. 17, 21). Црква је једно „тијело“ – она је организам и Тијело Христово. „Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тијело“ (1. Кор. 12, 13). И само у Цркви је аутентично и право заједништво и једиство могуће и изводљиво, кроз тајну Христове љубави, кроз преображујућу моћ Духа, у слици и подобију Свете Тројице. Тако јесте и тако треба да буде. Но, јединство није израз или откриће које се десило унутар хришћанске историје. Оно једино остаје као нерјешен проблем и њено ријешење осцилира напријед назад, помјерајући се према крајњој есхатолошкој граници. У хришћанском искуству нема јединства. Хришћанство трпи подјелу- и не само подјелу већ разилажење, невољу и борбу. У хришћанској историји не видимо више јединства и слоге него у спољашњој, не-хришћанској историји. У хришћанском друштву, не само да подијеле које деморалишу и разарају „природни“ поредак живота, нису поништене или превазиђене – већ и расна и национална нетрпељивост није помирена или угашена (упоредимо са тзв. „филетизмом“ ). Штавише у самој хришћанској доктрини, у вјери у Христа, постоје темељи за међусобно отуђење, раздвајање и нетрпељивост, за непомирљиве доказе, за отворено непријатељство. Хришћански свијет је подијељен не само по питањима овога свијета, него и по питању самога Христа. Међу хришћанима, вјерним његовом имену, нема слоге по питању њега, његових дела и његове природе. То је камен спотицања и искушење. Црква је једна недјељива у свом јединству. Али хришћански свијет је у расцијепу и подјељен. Исус Христос је „исти јуче и данас и у вијекове“ (Јевр. 13, 9). Али хришћани се разилазе по питању Њега, и не само што мисле другачије већ и вјерују дручачије. И своју наду постављају на другачије ствари. Али не, Црква није подијељена, не бјеше подјељена, не дијели се. Црква није подијељена и не дијели се. И сама ријеч „црква“ у строгој и прецизној употреби, не подноси и нема облик множине – осим у фигуративном и пренесеном значењу.

Поред тога, хришћански свијет је у стању разилажења, конфликта и – зар није вријеме да то признамо? – колапса. Рецимо да оно што се догодило није ни подјела Цркве нити „подијела Цркава“. Да будемо прецизнији, нећемо говорити о нејединству у Цркви, него о отуђивању од Цркве. Но, сама чињеница разилажења и шизме остаје. И црква не може зауставити шизму и комадање себе саме. Центрифугалне силе не само да превлађују у спољашњем свијету, већ продиру и у саму Цркву. Црква је жалосна и прогоњена-прогоњена не само од непријатеља и противника, него ништа мање учестало и од лажне браће. „Изгониће вас из синагога; али долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси“ (Јн. 16, 2). У овоме лежи основни парадокс хришћанске историје. И ту су епохе у којима су сва горчина и болови парадоксалне шизме и колапса проживљени и претрпљени са обновљеном страшћу. Ум је поражен овом загонетком људског отпора и тврдоглавости. Како је то могуће и шта то значи? „То значи тајну.“ Како ћемо превазићи пропадљивост и смрт? Чини се да ступамо- и свакако смо већ ступили – у такву једну епоху. Потреба за помирењем и јединством се разбуктва. Настојање око јединства је рођено и прикупиће снагу. Идеја хришћанског јединства и уједињења је тема вијека, тема времена, тема историје. Сва неприродност подијеле, непомирљивост и недостатак љубави за Христа су положене разголићене и у сраму и алармиране. Но настојања око уједињења не смију стати код магловите узбуне и трептаја срца. Сентиментализам око Христа је зачарана и импотентна самообмана. Јединство у Христу је оствариво једино кроз трезвеност и духовни опрез. Воља за јединством мора сазријети кроз покајничко искушавање и дјела вјере.

Нико се не би супротстављао идеји да хришћански свијет треба да буде и постане обједињен. Тешко да било ко треба да доказује да је погодно и подесно уједињавати и разједињавати. Али из овог неоспоривог постулата било би мудро извући неке прецизне и практичне закључке. Свакако, основна потешкоћа лежи у нечему другом: како хришћански свијет може постати јединствен, тј. шта то значи постати обједињен и бити једно у Христу? Какав је значај овог поновног уједињавања? И гдје су путеви или пут ка јединству? У историји је било више од једног, чак и сувише покушаја да се обнови хришћанско јединство, да се оствари неки „вјечни свијет“, бар за Хришћане. Но, одмах нам мора бити јасно: ови покушаји нису били успјешни. А ништа толико не омета правац зближавања и обједињавања као ти неуспјели покушаји од којих су у најбољем случају остале само горке успомене и уморни недостатак наде. У сваком случају, морамо најприје објаснити и васпоставити смисао и суштину ове трагичне хришћанске подијеле, онога што се под тим сматрало и даље се сматра, што тачно захтрјева да буде превазиђено. Морамо почети од покајања и тешких искушења пуних предрасуда, ма колико тегобна и мучна ова аутопсија хришћанског свијета била. Прва ставр коју морамо осјетити и разумјети од самог почетка јесте да питања подијеле и уједињења не могу бити постављена и ријешена на чисто моралистичким основама. То дефинитивно нису питања која се тичу само мира и толеранције. Угурати „проблем јединства“ у неподесан моралистички оквир значи криво га представити и поједноставити. Историчар треба да се супростави најприје и прије свега против свих таквих наглих и једностарних настојања морализације историје. Историја хришћанских подјела, исто тако се не може дедуковати или изградити заснивајући се на принципима нетолеранције, нити на принципима гордости, жеђи за моћи, похотљивости или пакости. Наравно људска страст у својој пуној моћи је „заблистала“ и објелодањена кроз подјелу хришћанства. Но, почетни извор ових хришћанских подијела нису биле морална изопаченост, или људска слабост, већ обмана. Ову мисао можемо извучи из слиједећег. Да, извор подијела је недостатак љубави. Али прво и најважније, то није недостатак љубави за ближњег, већ управо недостатак љубави за Бога – и духовне очи човјека су стога замагљене и он више не препознаје свог небеског Оца. Свакако, само чисти срцем у незатамљености својих срца, виде Бога. А они који не познају Бога, не знају тј. Не препознају своју браћу. Другим ријечима, извор подијела и шизми лежи првенствено у различитости ставова о Истини.

Подијела хришћанског свијета има првенствено догматски смисао. То је увијек подијела у вјери, у самом искуству вјере, а не само у формули и вјероисповједању. И подијела се стога превазилази, не толико уљудношћу и братском љубављу, већ кроз споразум и једномислије – кроз духовно просвјетљење, у заједници Истине. Треба чврсто формулисати: премало је јединства љубави и у љубави. Погодно је вољети и непријатеља, такође, па чак и непријатеља Истине – морамо их вољети управо као браћу и помучити се за њихово спасење и присаједињење заједници, и подобију Христа. Но, било како било, таква љубав још увијек не рађа истинско јединство. Право јеединство у љубави тешко да је могуће без јединства вјере и у вјери. Различитости у размишљањима као и различита опажања и разумјевања увијек су сматране за основу шизми. Управо зато шизма не може истински бити превазиђена само кроз сентименталну братску љубав и послушност, већ само кроз фундаменталан споразум. Морализам „уније“ сам у себи садржи сопствене „догматске“ премисе. Прећутно се подразумијева да нити су постојали нити постоје прави разлози за догађај подијеле, да је читава подијела само трагични неспоразум – да се разлике разлике у размишљањима чине непомирљиве само због недовољне љубавне наклоности према дргима, не због неспособности колико због недостатка жеље да се разумије да упркос свим различитостима и разноликости постоји довољно јединства и слоге око онога што је најважније. Издвајање „најважнијих“ тачака је врло спорна премиса. Предложено је посматрање спорних тачака као несуштинских, како би се избјегло неслагање. У овом случају „морализам“ је увијек нешто као догматски минимализам, ако не и у потпуности „не-догматика“. То се изродило и појавило из, назовимо то, догматске неосјетљивости, равнодушности, или кратковидости. Неко може да каже: то се изродило из неприродног укидања и супротстављања Истине и Љубави. Но, само у Истини постоји права и духовна љубав, а не само пуноћа душе и малаксалост.

Прецизно говорећи, морализам је догматско оруђе, посебно „вјероисповједање“ у коме се сиромаштво позитивног садржаја уравнотежује одлучношћу преговора. И моралиста не издиже толико сам себе изнад подијела колико се навикава да гледа на њих са висине. То тешко да је доказ братске љубави, али у најмању руку показује једноставно поштовањ према вјери ближњег, која је у интерпретацији минималисте спуштена на ниво личног мишљења или тачке гледишта, и као таква је толерисана и прихваћена. У једној таквој интерпретацији нема чак ни довољно искрености. „Морализам“ је позив на јединство у сиромаштву, осиромашењу, у невољи – не сагласност, већ споразум у тишини и прошлости. То је изједначавање у неимаштини, у саглашавању са најслабијим заједнишким имениоцем. Оваква врста рјешења је понекад прихваћана из равнодушности, као средство за познавање Истине. Често, сама могућност заједничког значајног суда о догми или само метафизици позивала је у сумњу, и саме догме су прихватане у моралним или моралистичким символима или постулатима. Тада, наравно, није неопходно постићи јединство мисли и споразум на пољима сумње и неодлучности. Неријетко људи се крију у минимализму из страха и маловјерја, у очајању постизања договора на пољима на којима је било највише препирки и неспоразума. Једном ријечју, морализам је уздржање, али не толико у понизности и аскетизму, колико у равнодушности и сумњи. Но, може ли постојати јединство у порицању и сумњи? Уједињење и заједништво мора бити виђено у богатству и испуњености, не у сиромаштву. То значи: не кроз снисхођење и прилагођавање најслабијима, већ пењање са стремљењем ка најјачима. Само један лик и примјер нам је дат – Христос Спаситељ.

Постоје предмети неслоге на које Црква није дала и нема једноставан одговор. Било како било, овдје је сувише скептична двосмисленост забрањена, и утешно „незнање“ је такоће непримјерено. Јер заиста, пуноћа слике је дата у доживљају и садржају Цркве и само треба да буде препозната. А за то препознавање потребан је максимализам – а то занчи јединство вјере, а не само јединство љубави. Али јединство вјере још увијек не исцрпљује јединство Цркве. Јер јединство Цркве је прије свега јединство живота – тј. Јединство и заједница у Тајнама. Истинско јединство може бити остварено само у Истини – тј. у пуноћи и снази, не у слабости и недовољности. У самом мистичном искуству и животу, у пуноћи „нераздјељиве вјере“, у потпуности Тајни. Право јединство може бити само то јединство Тајни, са свом пуноћом њихове јерархијске и теургичке стварности. Јер то је јединство у Духу, истинско „јединство Духа“. Но, постоји још једна мана „морализма“. У њему је сувише (само)задовољства и оптимизма. Помирење се чини близу, могуће и непроблематично – јер нема довољно озбиљности и храбрости у самој перцепцији и погледу на подијелу. Морализам је недовољно трагичан, и трагичност се не може уклопити унутар граница моралности, чак ни моралне трагедије, и то је до сада најјаснији доказ ограничености морализма као таквог. Уједињење је могуће само кроз искуство и подвиг ријешавања нерјешених питања, а не кроз уздржавање и удаљавање од њих. Овдје остаје извјесна количина непознатог која треба да буде пронађена и дефинисана. Сама подијела наговешта присуство питања. Проблем подијеле и шизме постоји. Немогуће га је негирати или замјенити сентиментализмом. Постоји стварна aporia јединства; то је проблематична стаза. Пут је тежак, „планински пут“ – пут храбрости и смјелости.


ГЕОРГИЈЕ ФЛОРОВСКИ


Извор: “The Problematic of Christian Reunification: The dangerous Path of Dogmatic Minimalism”, Collected Works of Georges Florovsky, Vol. 13, 14–18.
Превод: Стојана Валан

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
01-07-2018, 08:17 PM
Порука: #304
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
.
ЕКУМЕНСКИ ЦИЉЕВИ И СУМЊЕ


•Георгије В. Флоровски


Говор одржан приликом првог засједања Свјетског савјета цркава у Амстердаму, 1948.


[Слика: IMG_8283.png]


Екуменски проблем је проблем схизме и њеног исцјељења. Хришћанство је у потпуности подијељено и поларизовано. Нема једномислија у хришћанском свијету. Први екуменски задатак је створити га. Не постоји јединствен глас који би говорио са ауторитетом и убједљивошћу за све хришћане или у име свих хришћана. Сва екуменска састајања су само изложбе хришћанског нејединства.


Овдје смо се сакупили најприје да поново упознамо једни друге. У ствари, да упознамо једни друге као ближње и браћу у Христу. Јер годинама смо били изоловани и удаљени једни од других. Морамо поново успоставити и открити заједнички језик. Овде смо сада као званични претставници сопствених „цркава“; тј. својих многоструких и разноврсних предања. То значи да претстављамо подијељено хришћанство, показујући првенствено међусобну различитост и удаљеност. И ма колико обећавајуће и важно наше окупљање може бити (и надајмо се биће), никакав екуменски састанак не може сам по себи анулирати, па чак ни сакрити наше стање подијељености. Морамо забиљежити наше размирице прије него што дођемо до било какве сагласности. Али никаква „сагласност“ сада није могућа. Имајмо на уму да нама није дата нити моћ, нити ауторитет да „доносимо законе за цркве“, тј. да задиремо изнад зидова подијела.


Морамо бити самоувјерени и довољно храбри да би се суочили и прихватили ову чињеницу, ма колико тужна и непријатна она била. Само отворено препознавање ове тешке ситуације може нас поставити на прави пут, ако заиста намјеравамо направити напредак ка истинском рјешењу екуменске напетости. Јер заиста постоји напетост. Екуменска ситуација је антиномична и, штавише, двосмислена и екуменски проблем је трагичан. За хришћане трагедија није ништа друго него гријех. Зато не постоји „мирољубиво“ ријешење. Трагедија може само да кулминира у страхоти или кризи. Људска трагедија је већ кулминирала у страхоти крста. Људски одговор овој божанској кризи историје мора бити покајање и вјера. Мир и слава долазе само преко крста.


То не значи да треба да игноришемо скорашња екуменска постигнућа, растућу хришћанску кохезију или заједничку тежњу хришћана једних ка другима, пораст међусобног разумијевања и пријатељства и спремности на разговор. Но, парадокс је у томе што на сваком кораку екуменског напретка откривамо нове и дубље потешкоће, нове разлике, нове и горуће тачке неслагања. Опет и опет морамо да преиспитујемо и исправљамо не само сопствену политику или тактику, него и саме наше циљеве и намјере.


Проблем хришћанског помирења је бачен пред нас – мислим, пред нашу генерацију – прије свега из практичних разлога. Или да кажем, због нашег разочарења и очајања? Морамо признати да смо дирнути и збуњени првенствено тренутним „метежом човјечанства“, његовим тренутним хаосом и ћорсокацима, кризом и распадом наше цивилизације, пријетњом атомским оружијем и свеопштим ратом, крајем једне епохе. Налазимо се у алармантној ситуацији када се захтјева хитно и тренутачно дјеловање. „Наше несретне подијеле“ пројављују се све више и више као једна огромна сметња било каквој дјелотворној хришћанској акцији на било ком пољу, било да се ради о дјелотворном хришћанском отпору или било каквој борбеној иницијативи. Очигледно, само заједничка и споразумна акција има неку шансу за успјех. Некаква хришћанска кооперација, коалиција хришћанских снага нам је неопходна ако смо на путу да се сусретнемо са изазовом „непријатељских јеванђеља“ и потребом да као хришћани мијењамо свијет. Изгледа да хришћани морају доћи до споразума међу њима самима, са циљем да не компромитују сопствене циљеве међусобним препиркама и оспоравањима. Домет и обим ове очекиване сагласности је, у сваком случају, обично остављен магловит и нејасан.


Нико неће оспорити тежину и значај свих ових стратешких разматрања. Поновно откриће смисла хришћанске одговорности за овај свијет је, свакако, истинско и драгоцијено екуменско достигнуће. Хришћанство, наравно, није само проглас одређених општих принципа, већ је оно темељни садржај свакодневног живота. Хришћанство мора бити практиковано и стављено у акцију овдје и сада, hic et nunc; мора бити прилагођено било којој и свим ситуацијама, у сваком погледу и у свако вријеме, semper et ubique. Онострани карактер и циљ хришћанске поруке не значи хладну равнодушност према овоземаљским потребама, потребама беспомоћног човијека који страда. Хуманост и милосрђе су обиљежја сваког истинског хришћанског живота. Људско достојанство и друштвена правда су неизбјежна питања унутар најургентнијих забринутости цркве. А Православна црква, посебно, никада не може да заборави енергичну молбу Св. Јована Злтоустог за друштвено милострђе и правду.


А ипак, овакво примјењено хришћанство је највеће искушење цјелокупне људске историје, сада и увијек. Основну карактеристику чини ово: ми се суочавамо са искушењима овога свијета умјесто да сами искушавамо свијет. Предајемо се дубиозном задатку повременог одобравања или неодобравања догађаја и настојања овог пролазног свијета. Очајнички се расправљамо и препиремо да ли цркве треба да се приклоне комунизму или капитализму, или нечему другом, и који од постојећих друштвених и политичких програма треба да буде одобрен условном или безусловном хришћанском подршком. Ми једноставно посматрамо правац историје, коментаришући, понекад страствено, њене погрешке или достигнућа, понешто поздрављајући, а понешто осуђујући. Наше питање је: у овом свијету, шта је то што треба бити прихваћено и препознато од стране хришћана, а шта је оно чега се треба одрећи: на којим пољима могу и требају хришћани свесрдно или тактички да се придруже синовима овога свијета у заједничком напору ка преобликовању и управљању људском свакодневицом; и на којим пољима они морају да одбију било какву сарадњу и следе сопствани посебан пут? Оно што овдје заобилазимо је дух истинске хришћанске иницијативе. Начелни сукоб између јеванђеља и „овога свијета“ је управо тиме опасно замрачен и сакривен унутар наших екуменских разматрања. У опасности смо да будемо поробљени својом сопственом стратегијом.


Право хришћанско мјерило није стратегија већ истина. Хајде да за тренутак прихватимо да се можемо некако сложити око неких мање или више одређених и карктеристичних ставова с обзиром на алармантне потребе овог нашег времена. Хајде да замислимо да заиста можемо говорити једним гласом о тренутној политичкој, друштвеној и међународној ситуацији. На неки начин, то би био заиста спектакуларан успјех, истинско стратешко достигнуће. Па ипак, да ли би то означило икакав прави напредак ка истинском екуменском рјешењу – мислим на рјешење правог екуменског проблема – исцјељење схизме?


Усуђујем се истакнути да би то, по мом личном мишљењу, првенствено био катастрофалан промашај. Могу ли то овако да формулишем: Може ли истинско хришћанско јединство бити поново успостављено договором око секуларних питања? Зар то не би била апсурдна ситуација када би хришћани били јединствени по питању секуларистичких и несуштинских ствари, а у исто вријеме несложни око онога што је суштинско? Неприродно јединство у споредном, а нејединство у неопходном! Не би ли то истакло и показало да никаква доктринарна или вјероисповједна неслагања нису од виталне важности? Јер у том хипотетичком случају, хришћани би могли да се понашају као да су уједињени. Зар би појединац из црквених редова уопште затражио нешто боље? Зар не би, у том хипотетичком случају, површан људски споразум, постао лажна замијена за истинско хришћанско помирење? У сваком случају, опште лице хришћанства још увијек није поново уједињен хришћански свијет, нити је поново уједињена црква, нити Una Sancta.


Суд почиње са Домом Господњим. Није довољно кренути ка екуменском помирењу некаквом стратегијом, била она мисионарска, јевангелистичка, друштвена или било каква друга, уколико хришћанска савијест није унапред свијесна да постоји узвишенији изазов, сам божански изазов. Морамо трагати за заједништвом или поновним јединством не због тога што би нас оно учинило ефикаснијим или боље опремљеним за нашу историјску битку (јер у сваком случају нико не би отишао много испред онога што се изричито захтјева због побиједе на бојном пољу), већ због тога што је јединство божански императив, божанска одлука и план, јер оно припада самој суштини хришћанства. Хришћанско нејединство, не значи ништа мање него неуспјех хришћана да буду истински хришћани. У подијељеном хришћанству, нико не може да буде пуни хришћанин, чак иако стоји у пуној истини и сигуран је у своју потпуну преданост и послушност истини „једном преданој светима“, јер никоме није дозвољена слобода од одговорности за друге. За све је – а то је привилегија хришћана, у исто вријеме омаржен и слављен – чувар сопственог братства. Католичност цркве никада није сломљена људским одцијепљењима, али је опасно угрожена „несретним подијелама“. Хришћански провинцијализам – „протестантизам локалне традиције“, да употријебимо Соловљевјеву мисао – није ништа мањи промашај од доктринарне грешке. И ако јерес превлада, зар то није првенствено зато што је свједок православне истине непримјерено или крајње занемарен.


Хришћанско нејединство је отворена рана која крвари на величанственом тијелу Христовом. Учињена су настојања да се постојеће разлике и супротности прикажу као комплементарне; тј. као изоловани и преувеличани аспекти једне цијелине који могу бити помирени једноставно закључном и широм синтезом. Чак се тврдило да је историјска диференцијација неопходна припремна фаза на путу ка таквој синтези. Али ипак рашчлањена цијелина не може бити обновљена само помоћу једне аритметичке операције. Хришћанско нејединство није неизбјежно несавршенство прелазног периода црквене историје, док је црква још увијек на свом ходочашћу кроз овај свијет, још увијек in via, и пуна слава божанске отаџбине не може бити откривена, јер још није дошла пуноћа времена.


Напротив, то је отворени промашај и безвјерје. Ми сувише добро знамо да је истинско хришћанско јединство заиста разбијено. Цијелина никада не може бити поновно успостављена једноставним здруживањем искривљених дијелова. Такође, многа од „предања“ су чисто негативна или полемичка и само стоје у опозицији. У сваком случају не могу бити сједињене таква каква су. Морају бити преобликована и поново укалупљена да би се уклопила у реинтеграцију. То значи да је једини пут ка екуменској синтези пут на коме се комбинују повратак и обнова, поновно рођење и покајање. Никакво јединство међу хришћанима не може бити постигнуто док год не изумру извесне историјске диференцијације. У „поновно уједињеној цркви будућности“, ако допустимо ову прилично двосмислену фразу, неће бити мјеста за оне који и даље тврде да су од Петра, Павла, Аполоса или било кога другог, ма какво модерно име такви нови Петри или Павли на себе узели. Разлике се морају превазиђи, а не једноставно превидјети. И паралелно постојање различитих традиција и тумачења, тешко да може бити допуштено. Некакав крајњи избор мора бити учињен. Истинска синтеза претпоставља способност разликовања.


Указивати на ово не значи нужно залагати се за било какво брзоплето деловање или наметати некакву већ спремну шему поновног уједињења и помирења. Напротив, то значи изазвати или чак одбити такве шеме и упозорити на супротстављање било каквом неразумном или преурањеном деловању. У ствари, то значи позвати себе и све оне којима је благословено име Господа Исуса Христа сама Истина и изнад чијег имена не постоји име на овоме свијету, да позовемо себе и њих на пут крста, туге, патње и покајања. „Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје“ (2. Кор. 7, 10).


Истинско екуменско братство може бити само општеважеће и свеобухватно. Али то не значи да оно може бити и да треба да буде једна „отворена заједница“. Извјесни врло строги и недвосмислени термини су неизбјежно прописани и претпостављени. Ми смо прихгватили основу конференције и сарадње, вјеру у Христа као Бога и Спаситеља. Но, свакако, неко би се могао запитати да ли је такав исказ довољно јасан и погодан. Могуће је да се у практичној сарадњи покаже да није. Но, опет та практична сарадња ни по чему не би требала да се изједначи са крајњим екуменским задатком и циљем. Морамо направити јасну разлику између крајњег циља тренутног настојања екуменског покрета. Било какава забуна по овом питању могла би бити катсрофалана и одвела би нас или ка утопистичкој обмани или ка хуманитарним тривијалностима. Крајњи циљ – истинско успостављање хришћанског јединства у вјери и љубави –свакако је изнад људских планова и људског домет, и можда чак и с оне стране свих историјских хоризоната. Крајње јединство може доћи једино свише, као безуслован дар свемогућег Бога. Наша тренутна настојања су много ограниченија,: да окончамо своје предрасуде и кратковидост, да се зближимо у разумијевању правог значења постојећих размирица и њихових правих коријена и узрока. Овакав екуменски преглед ћа донијети можда мало утјехе, али ће прије свега донијети трагичан немир. Али, пут спасења је неизбјежно узак пут.


Отворено говорећи, Свијетски савјет цркава је у ствари оформљен само за сарадњу, конференције и консултације. Враћам се на Устав (Праграф III, Функције, тачка 4), и вјерујем да је ту суштина: „унаприједити растућу екуменску свијест међу члановима свих цркава“. Но, у овој тачки морамо се запитати најмање два слиједећа питања.


[Слика: IMG_8284.jpg]
Оснивачка скупштина Светског савета цркава, Амстердам 1948.


Прво, да ли је довољно поновно открити „најмањи заједнички именилац“ свих деноминација (наравно, унутар оквира који је већ унапријед прихваћен) и прихватити га као доказ и знак јединства. Да будемо искрени, то би се показало као превише, minimum probat, и у исто вријеме не би показало баш ништа, nihil probat. Но, такав именилац постоји, врло реалан, рецимо Символ вјере. Но, да ли нас он узводи изнад нашег тренутног стања нејединства. Само то што га можемо заједно изговарати и сада док смо још увијек подијељени (и немојмо заборавити да неки од наше браће то и чине, али уз противљење и жаљење), показује да је то непримјерена основа за истинско помирење. Јер дозвољено нам је да га тумачимо како желимо. Но, свакако Символ вјере као ни Свето Писмо само по себи, да употребимо израз Св. Иларија, est non in legendo, sed in intelligendo. То јест, оно што је суштинско налази се у смислу, а не у самом слову по себи. Или, опет, није довољно да се сложимо по питању „историјског епископата“ бранећи обједињено доктринарно тумачење. Ријечи и институције не дјелују ex opere operato.


Укратко, морамо трагати за дубоким богословким консензусом. То је једини гарант здравог буђења екуменске свијести. Само на том нивоу ће наша сарадња на практичном пољу такође бити права заједничка акција хришћана као хришћана. Није довољно регистровати постојеће споразуме да би утврдили постојеће јединство. Јединство за којим ми трагамо јесте управо оно јединство које не постоји, исторјски или емпиријски говорећи. У сваком случаји, екуменски не би требало да значи нити пан-протестантски, нити не-римски, нити ништа томе слично. Никаква истинска екуменска сарадња, нити истинско хришћанско братство, и очигледно поновно хришћанско уједињење не може бити постигнути уколико се Рим не укључи. Не мислим на садашњи Рим, већ на истину и насљеђе на којима је Рим стајао и још увијек стоји, упркос свему што би се могло рећи против „ромејства“. Крајња интеграција хришћанства мора бити истински потпуна и општа. Све друго је само дјелимично и привремено неизбјежно, начелно непримјерено и непотпуно и чак можда и обмањиво. Никакво сентиментално братимљење никада неће бити од помоћи. Но, не дајмо се збунити. У стању смо напредовати много више него што признајемо. Коријенита богословска потрага омогућиће нам да стекнемо шире погледе и превазиђемо беспотребне историјске страхове. Сувише смо његовали своје локалне традиције. Хајде да поново успоставимо саборни ум. Доктринарна прецизност неће спријечити, али ће помоћи истинско јединство.


И друго – што је само други поглед на исту ствар – права снага хришћанске позиције је у „оностраности“. Јер, свакако, хришћанство није „од овога свијета“ и није само један од елемената уткан у платно овога свијета. Оно је свијет за себе. То је управо оно што непрестано губимо из вида и у чему не успијевамо опстати. Спутани смо сопственим страхом да ћемо бити одвојени од текућег живота. Али, у ствари, снага хришћанства је укоријењена у његовој супротстављености свему нехришћанском. Никакви секуларизовани савезници не могу помоћи хришћанску ствар, ма какво име да носе. Као хришћани, ми немамо осим једног небеског савезника, нашег Господа Исуса Христа, коме је дата сва моћ на небу и на земљи, чак и у оваквом компликованом и бунтовном свијету као што је наш. Из тога разлога хришћани не могу и не смију прихватити ни један други ауторитет чак ни у секуларним стварима. Христос је Господар и Владар над историјом, не само над нашим душама. То даје основни приоритет богословским темама. Јер наша неслагања у области праксе нас неизбјежно враћају на мноштво тумачења божанске поруке и божанског рјешења наше људске трагедије и пада.


Сјетимо се величанствених Њуманових стихова.

The night is dark, and I am far from home,
Lead Thou me on.

Keep Thou my feet! I do not ask to see
The distant scene: one step enough for me.


Ноћ је тамна, а ја сам далеко од куће
Ти ме води даље.

Чувај моје стопе! Не тражим да видим
Удаљене призоре: један корак је довољан за мене.


Надaјмо се и вјерујмо да ће нам сада и овдје љубављу Божијом, милосрђем Господа нашег Исуса Христа и надахнућем Духа Светога, бити допуштено да учинимо један сигуран корак ка истинском исцјељењу хришћанске схизме.




Извор: “Ecumenical Aims and Doubts: An Address at the First Assembly of the World Council of Churches in Amsterdam, 1948”, Collected Works of Georges Florovsky, Vol. 13, 22–27.

Превод: Стојана Валан

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
25-08-2018, 08:00 PM
Порука: #305
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
.
ЕКУМЕНИЗАМ… ИЛИ НЕ?

[Слика: IMG_9125.jpg]

Тужна је данашња слика „просвећеног“ човека 21-ог века. Презасићен разним номинализмима и нормативима који његово срце не могу угрејати он полако окреће курс свог брода ка чињеницама окрећући леђа истини. Заиста је запањујући податак да сваки пети становник Европе верује у реинкарнацију.[1] Свакако, ти људи се и даље декларишу као хришћани, држе обичаје у којима су стасали али ипак наду у преживљавање проналазе у реинкарнацији. Једноставно, чињенице и логика овог доба сведок су им тога.

Навала разних оријенталних техника као и хиндуистичких веровања и философије живљења на тло које је традиционално хришћанско јесте сведок суноврата хришћанских вредности живљења данас. Јога је постала много привлачнија од молитве, Ји Ђинг од Светог писма, реинкарнација од Васкрсења. И, то су чињенице! Чињенице које сведоче о томе да је човеку данас много пријемчљивија слика неког безличног закона тзв „космичког компјутера“ него ли слика живог и личносног Бога. „Наше су цркве већином празне. Има читавих крајева, где је похађање цркве очајно слабо, и све иде на горе“.[2] Но, да ли то значи да је хришћанство омануло? Да су „врата адова“ ипак надвладала Цркву? Да су чињенице постале Истина?

Верујемо да није тако. Да ће Христова Црква смоћи снаге да просвети свет те да га приведе познању Истине. Да га избави од ропства чињеницама и да га надахне за живот у Истини. Али, Истина је једна као и Црква као и Христос. То данашњи човек зна, осећа, зато и бива саблажњен тим мноштвом супротстављених „ученика“ који, једни друге проклињући, проповедају о љубави. И, ма колико то успевало некада, под буктињама разних ломача, толико то не може да успе данас. Зато и јесмо сведоци суноврата хришћанских вредности.

Екуменизам као покрет да то не буде тако представља тежњу ка јединству али не и ка униформисању. Не ка наметању, једном речју. Заиста, љубав се не може наметнути. Она се мора живети. И, као и тело, мора се хранити не би ли јачала. Храна љубави јесте истина а пошто истина јесте Христос, бивање у Његовом телу, које је Црква, јесте гарант да ће се та љубав развијати и јачати. Најбољи пример реченог јесте прича из Јеванђеља о двојици ученика Христових који су се запутили за Емаус. Уз пут су срели Христа. Нису га препознали. Идући, Он им је причао о чињеницама које су о Њему говориле од Мојсеја преко пророка у Светом писму. И даље га нису препознавали. Иако им је срце горело:

„Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма“?[1]

Тек када су сели за трпезу и када је Он преломио хлеб, благословио га и дао им, њима су се очи отвориле и тада су га познали:

„И док он сеђаше с њима за трпезом, узевши хлеб благослови и преломивши га даваше им. А њима се отворише очи и познаше га. И он поста невидљив за њих“.[4]

Мислимо да је екуменизам показање да наше срце гори за Христом у овом времену. Размену разних чињеница и Светописамских навода путем дијалога остварујемо у тој чежњи за Христом. И, то је лепо. Али нам се очи неће отворити. Нису се ни Луки ни Клеопи па што би онда мислили да ће се моћи нама отворити ако простудирамо Писмо опет и опет те онда о томе продискутујемо још мало и мало за које време је сваки пети становник хришћанске Европе уверен да ће живот наставити путем реинкарнације?

Љубав је одговорна а истина је заправо одговорност. А ићи путем затворених очију никако није ни паметно нити одговорно. Домановић је још о томе писао![5]

Остаје нам само нада да ће нам се очи ускоро отворити…

Мислите о томе!



[1] Коларић, 1246.

[2] Трбојевић 1932, 09.

[3] Лк.24:32.

[4] Лк.24:30,31.

[5] Новела Вођа



Јереј др Угрин Поповић

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
26-08-2018, 11:10 AM
Порука: #306
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
(25-08-2018 08:00 PM)Шумадинац Пише:  .
ЕКУМЕНИЗАМ… ИЛИ НЕ?

[Слика: IMG_9125.jpg]

Тужна је данашња слика „просвећеног“ човека 21-ог века. Презасићен разним номинализмима и нормативима који његово срце не могу угрејати он полако окреће курс свог брода ка чињеницама окрећући леђа истини. Заиста је запањујући податак да сваки пети становник Европе верује у реинкарнацију.[1] Свакако, ти људи се и даље декларишу као хришћани, држе обичаје у којима су стасали али ипак наду у преживљавање проналазе у реинкарнацији. Једноставно, чињенице и логика овог доба сведок су им тога.

Навала разних оријенталних техника као и хиндуистичких веровања и философије живљења на тло које је традиционално хришћанско јесте сведок суноврата хришћанских вредности живљења данас. Јога је постала много привлачнија од молитве, Ји Ђинг од Светог писма, реинкарнација од Васкрсења. И, то су чињенице! Чињенице које сведоче о томе да је човеку данас много пријемчљивија слика неког безличног закона тзв „космичког компјутера“ него ли слика живог и личносног Бога. „Наше су цркве већином празне. Има читавих крајева, где је похађање цркве очајно слабо, и све иде на горе“.[2] Но, да ли то значи да је хришћанство омануло? Да су „врата адова“ ипак надвладала Цркву? Да су чињенице постале Истина?

Верујемо да није тако. Да ће Христова Црква смоћи снаге да просвети свет те да га приведе познању Истине. Да га избави од ропства чињеницама и да га надахне за живот у Истини. Али, Истина је једна као и Црква као и Христос. То данашњи човек зна, осећа, зато и бива саблажњен тим мноштвом супротстављених „ученика“ који, једни друге проклињући, проповедају о љубави. И, ма колико то успевало некада, под буктињама разних ломача, толико то не може да успе данас. Зато и јесмо сведоци суноврата хришћанских вредности.

Екуменизам као покрет да то не буде тако представља тежњу ка јединству али не и ка униформисању. Не ка наметању, једном речју. Заиста, љубав се не може наметнути. Она се мора живети. И, као и тело, мора се хранити не би ли јачала. Храна љубави јесте истина а пошто истина јесте Христос, бивање у Његовом телу, које је Црква, јесте гарант да ће се та љубав развијати и јачати. Најбољи пример реченог јесте прича из Јеванђеља о двојици ученика Христових који су се запутили за Емаус. Уз пут су срели Христа. Нису га препознали. Идући, Он им је причао о чињеницама које су о Њему говориле од Мојсеја преко пророка у Светом писму. И даље га нису препознавали. Иако им је срце горело:

„Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма“?[1]

Тек када су сели за трпезу и када је Он преломио хлеб, благословио га и дао им, њима су се очи отвориле и тада су га познали:

„И док он сеђаше с њима за трпезом, узевши хлеб благослови и преломивши га даваше им. А њима се отворише очи и познаше га. И он поста невидљив за њих“.[4]

Мислимо да је екуменизам показање да наше срце гори за Христом у овом времену. Размену разних чињеница и Светописамских навода путем дијалога остварујемо у тој чежњи за Христом. И, то је лепо. Али нам се очи неће отворити. Нису се ни Луки ни Клеопи па што би онда мислили да ће се моћи нама отворити ако простудирамо Писмо опет и опет те онда о томе продискутујемо још мало и мало за које време је сваки пети становник хришћанске Европе уверен да ће живот наставити путем реинкарнације?

Љубав је одговорна а истина је заправо одговорност. А ићи путем затворених очију никако није ни паметно нити одговорно. Домановић је још о томе писао![5]

Остаје нам само нада да ће нам се очи ускоро отворити…

Мислите о томе!



[1] Коларић, 1246.

[2] Трбојевић 1932, 09.

[3] Лк.24:32.

[4] Лк.24:30,31.

[5] Новела Вођа



Јереј др Угрин Поповић


[b]Истина о фра Угрину.[/b]

Угрин В. Поповић, миљеник Београдског џет сета и икона младих њуејџера - због тога што је такав какав је, бива озбиљно схватан, а тако је и веома моћан, и све је моћнији и моћнији.

Угрин В. Поповић рођен 12. 10. 1978. у центру Београда,
Родитељи су му новинари,

један деда директор БГ филхармоније,

други финансијски директор многих предузећа,

пре рата један је био економиста и вођа Белих Орлова

а други срески начелник и врло кратко - бан Моравске нахије - јер се уочи рата посвађао са Миланом Недићем и одни(?) положај.
Жив остаје само због своје жене грофице - која је лично познавла Тита - па га партизани – захваљујући њеном утицају - нису убили.



Прадедови су му:

један народни посланик

други богати индустријалац и земљопоседник,

Занимљиво је и да је његов прадеда-стриц војвода Марко Миљанов Поповић - који је рођени брат његовог прадеде народног посланика - по очевој линији.

Мада – ипак је најзначајнија његова женска линија - јер су по мајчиној линији део његове фамилије и Грофови и римске аристократе, и то тако што - преко бабе грофице - има предке феудалце и римске свештенике, бискупе и надбискупе.
Породица из које Угрин - преко бабе грофице - потиче јесте породица Ди Рафанели.

Они су веома утицајна породица тј. припадају оним аристократским породицама које су имале континуитет у давању свештеника Римокатоличкој Цркви.

Управо због тога та породица има право да носи и епитет ''Света лоза'' и има велики углед код католика - јер вековима штити интересе РКЦ (Римске Католицке Цркеве)!
Тиме тиме што је давала СВЕШТЕНИКЕ, БИСКУПЕ И НАДБИСКУПЕ католиочанству тј. Ватикану, чиме се интерно, међу њима, назива и ''Света Лоза'' – је заслужила и то право да садржи кључ као симбол у свом породичном грбу (док у грбу Ватикана тј. само у њему – као симбол постоје два кључа!).
Колико су утицајни се управо и може закључити по том кључу који је приказан у њиховом породичном грбу.
Потомци таквих лоза бивају подржавани од стране Ватикана и других аристократских породица, а поготово оних које су такође припаднице те тзв. ''Свете Лозе''!
Зато је он и искористио свој породични грб, мало га преправивши - као грб Духовне Аристократије – како би сви упућенији одмах знали о чему се ради, и да би се и сами понудили за помоћ њима – што је и уобичајено у тим окултним круговима.
Тако је Угрин - под руководством његове бабе - грофице – а као јединац у мајке - развио љубав према раскалашном и римском духу племића његових предака по мајци, којима је остао веран до дан данас.

Иначе, Ди Рафанели потичу из Венеције тј. Млетачке Републике, а после распада су остали на својим поседима у данашњој Хрватској, у околини Макарске.

Управо чувени виногради код Макарске јесу некада били њихово власништво.

Значи, иако Угрин јесте потомак породице ди Рафанели, се из ко зна којих разлога одлучује за Православље, а зато и остаје у Србији.
Дакле – увидевши релације односа – а поготову кроз кроз векове - као што је нпр. управо та крвна линија – јасно је да је по њој Угрин апсолутно у могућности да - ако тако одлучи - може да рачуна на ВАТИКАН и на неке врло утицајне породице у свету - јер по пореклу припада тој ЗАПАДНОЈ АРИСТОКРАТИЈИ, а шта више – и ''Светој Лози''.
Премда је живот који води максимално порочан и распусан, Угрин је ипак успешно завршио школовање, и остао му је само још докторат из Теологије.

Када би неко посматрао искључиво његову биографију - мислио би да у животу ништа није остварио преко везе, већ да је напредовао часно и искључиво на основу властитих заслуга – вредно радећи.
Но – на уму треба имати да сви највећи непријатељи ове земље и нације управо имају тај хуманитарни вид приказивања у јавности.

И гле - какве случајности - управо и фра Угрин то ради.
А кад смо код јавне хуманитости - још једна занимљива случајност је та да је - његова рођака из САД - директор Хуманитарног фонда Дијаспоре, и финансијер ''Кола Српских Сестара''!
Финансијере његових активности можемо пронаћи у страним каналима (а то су они исти који су били и Ђинђићу).
Заједничко са Зораном Ђинђићем (сем тога што Угрин користи готово истоветан начин причања, као и употребу истих фраза – и тога да им је изгледа и циљ исти тј. да је Угринов задатак да заврши оно што Зоран није завршио) је то - из чега се део тога и најбоље и најјасније закључује – а јесте чињеница да им су им финансијери исти. А они су - Конрад Аденауер тј. – ВАТИКАН!!!!
Његов полубрат (по оцу) је исто аристократа – с тима да је пак по његовој мајци немачког порекла (док је Угрин из италијанске лозе). Но, и њему је Конрад Аденауер омогућио да заврши магистратуру у Бону, и сада је главна правна продужена рука тј. батина фра Угрина.табаџија
Преко тог свог полу-брата адвоката (иначе - исто немачког стипендисте, и јединца у мајке) – Угрин такође има додатне значајне везе са аристократским утицајним круговима.
Битно је на уму имати и то да сви они имају својеврсна тајна друштва - управо зато да се никада ни не би знало тј. да људи и даље не би схватили повезаност њихових канала тј. утицаја, и зато и јесу под сталним велом тајни и маском окултног и ритуалног, комуницирајући симболима, услед чега и дају мистериозне знакове једни другима.
Но, такође - одржавају и тајне обреде, веома сличне сатанистичким, при чему и пентаграм и пирамида јесу њихова ''кореографија'' и иконографија, и вид интерног комуницирања.
Самим тим – Угрин је и окултном и тајном је до гуше, јер је у осталом - и од рођења тако усмераван – с обзиром да припада тој аристократској лози која је вековима штитила интересе Ватикана ком је још и изнедрила многе свештенике.
Он од малена упразњава окултно и магију, а одрастао је и на Алистеру Кроулију - човеку са којим га повезује подударност око датума рођења 12. 10.

У окултним круговима - људи који су под тим бројевима рођени - имају нарочито велику подршку и поштовање.

Та подударност му отвара многа врата, јер је за окултно то препорука, те је он - уз тај и такав ''кроулијевски'' датум рођења - малтане свуда радо прихваћен.

Такође се у окултном свету верује да је Угрин на високом степену - јер је ''под Венером'', а то подразумева и то да је током обреда потребно да он раздевичава девојке.
Такве окултне пикантерије он користи, и следи нечји план.

ВЕЋ ЈЕ ЗАЦРТАНО ШТА ЋЕ РАДИТИ И НЕШТО ЧЕКА.
Све је евидентнија позадина иза бојазни да је то нешто што се чека БЛИЗУ - јер је истакао ПИРАМИДУ И ТО ЦРНУ!

Управо црна пирамида јесте један од окултних симбола који Угрин и угриновци ових дана користе (њихов знак за СТАРТ операција).

На белој подлози (значи СТАРТ ПРИ ЦРКВИ ИЛИ ВЕРСКОЈ ЗАЈЕДНИЦИ)

Са три линије до врха (старт ка уједињавању до коначног јединства: једна религија и једна држава и један народ и само један владар)
И Тања и Милица накић су истакле исту пирамиду - само је на другачијим подлогама – и из тога се да закључити да је врх ДА део тог аристократског окултног удружења.
Милица је оцигледно била девица па је зато усла у врх ДА јер постоји ритуал раздевичавања и он даје снагу гуруу - односно вођи покрета у овом случају фра Угрину.
Можда је услед тога подлога пирамиде коју је она истакла црвена.
Тања – као њена мајка, а при том и као фигура са импозантним доминантним утицајем над Угрином – и као неко ко никако није спречио небогоугодну везу њене кћерке и ожењеног другом Угрина – као подлогу пирамиде коју је на профилу истакла – користи траву. Можда као симбол богиње припрде тј. Богиње мајке – коју иначе као Иштар у ствари и сам Ватикан окултно обожава и слави, такоће кривећи хришћанску веру тј. Исповедајући безгрешно зачеће Богоматере.
Скарадно је што размену симпатија, наклоности, нежности и интимности Угрин и Милица не крију од очију јавности – а поготову не на интернету – а поготову не у уском кругу својих пријатеља, па се нпр. могу видети и изјаве између њега, Милице Накић и Јелене Виторовић (која је својевремено такође била његова интимна миљеница) - типа: ''Ја сам твоје огледало које љубиш'' – након чега фра Угрин завршава са хвалавама ''драге моје'' + море знаковних пољупчића, и сл.
Угрин поседује готово сатанску интелигенцију – неко би рекао и буквално сатанску пошто је апсолутни рекордер Србске Менсе клуба који окупља људе интелигентније од коефицијента 149 – мада је он раније одбијао да буде њихов званични члан, и податак о својој интелигенцији невероватно вешто крије. IQ му је око 190., чак можда и 200 - што га чини једним од ретких људи на планети, али то крије ''ко змија ноге'' из ко зна којих разлога. (постоји прича и да износ његовог коефицијента интелигенције, поред њега, има још само 4 или 5 људи у свету)
Он је и те какав егоцентрик, и у његовом свету не постоји нико осим њега и његових потреба, а тако је и васпитан - као јединац. Први роб му је била његова гувернанта, а нормално – и мајка, која га је уверила да је малтене бог.
Угрин је и веома непредвидљив јер пати и од поремећаја личности. Као да их у склопу своје ''једне'' има по неколико. Некада се понаша као да је бољи од анђела, а некада је гори и од ђавола, а понекад као да ни незна где се налази. То стање психе је такво још од његовог детинства...
Међутим – опасан је - јер је у свим својим лицима веома веома амбициозан!!!!

Пошто је везан са ОКУЛТНИМ - ПО датуму рођења, и с обзиром на његов IQ, и припадност аристократској лози - Угрин представља велику узданицу Ватикана и илумината па се зато и крије у својеврсној сенци од јавности - док не ''сазри време'', тако да за сада - они чекају и ''УМРЕЖАВАЈУ СЕ'', а одатле и толики број вештаца и вештица у његовим пријатељима.
Њега штити зло и - он има власт над онима који воде ''млак живот'', а он их познаје их или има неку њихову ствар.

Истини на вољу – сасвим је вероватно да је Угрин у ствари црни маг, наследник Алистера Кроулија.
Приметно је како он инсистира на вољи – током својих беседа.
Те: ''од вас зависи'', те: ''ви одлучујете'', те: ''избор је ваш'', а Алистер Кроули - његов предходник - је управо имао своје манастире који су били ''манастири воље'

Као адолесцент га је окултизам привлачио и истраживао га је.

Поједини – који га знају из младости, сведоче да је са својих двадесет и нешто био моћан маг, па се може само нагађати - колико је моћан сада - са својих тридесет и нешто!
Занимљиво је било приметити у његовим објавама пред Православну (Србску) Нову Госину како ни он ни њему блиски се нису досетили да је Нова Година (нити су је некоме честитали), већ је - да иронија буде још гора - фра Угрин свима честитао петак 13 !?!!!???
табаџијатабаџијатабаџија

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
26-08-2018, 11:55 AM
Порука: #307
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
У недостатку доказа, у својој нетрпељивости секташи Марковити често посежу за аутобиографским бајкама и сф причама како би оправдали своју саблазан.

Велики теолог из "Земља Живих" јереј Угрин Поповић на једном месту вели...

"Данашњи Србин јесте чудна мешавина комунистичко-европејске садржине, без неког јасног духовног правца. Иако се декларише као Православан, све је даље и даље од оног изворног Светосавља, на чему наше Православље и почива. Самлевен између максимализма очекивања, и минимализма окружујуће реалности, чешће пута, он изабира летаргију као начин живљења, и помирења, та два точка свакодневног бивства."

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
26-08-2018, 12:02 PM
Порука: #308
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
Да ли је Епископ Артемије крив и за бомбардовање Либије?!

У емисији „Радар“ РТВ (Радио Телевизије Војводина), у којој је тема била наркоманија и трагична смрт Небојше Зарубца, штићеника центра за лечење наркоманије и болести зависности „Сретење“, који је радио под руководством свештеника Бранислава Перановића, злонамерно је у контекст атмосфере која је довела до овог злочина, опет употребљен Епископ Артемије.

У емисији се даље појављује и јереј Угрин Поповић, као штићеник рехабилитационог центра за лечење наркоманије – „Земља живих“, центра који ради под руководством епископа јегарског Порфирија. Без икакве зле намере, нити жеље да човека који болује од тако страшног порока дискредитујемо, желимо само да са дистанце од пар година, питамо црквену и световну јавност: да ли је овај човек имао кредибилитет да после прогона епископа Артемија и благочестивог монаштва са Косова и Метохије, епископа Артемија и његово монаштво назове секташима и расколницима и да о томе чак јавно и говори?

И још се питамо: да ли је Епископ Артемије крив и за бомбардовање Либије?

Одговор ће и на ово питање сигурно бити позитиван, уколико га дају телевизије и новинари слични овима који су начинили ову несрећну телевизијску емисију, потпуно сулудо повезујући епископа Артемија са рукоположеним наркоманима у, ни мање ни више, чин свештенички. Оваква новинарска бласфемија и изругивање са основним поимањем истине и реалности војвођанерских новинарчића, кроз коју, заправо, говори злоба епископа Иринеја бачког, моћног колаборационисте са свим властима и сваким медијима, само показује његово истрајаање на душегубном путу прогоњења истинских пастира и утабавање пута његовом „светом оцу“ Римском папи.

Уместо да се због несрећног јереја Угрина, жртве лажне Атанасијеве, Иринејеве и Амфилохијеве рефорамторске екуменско-литургијске духовности и теологије, на одговорност позове митрополит Амфилохије, који га је рукоположио, као и многе друге, без икакве канонске провере, и ова, сепаратистичка медијска кућа наставља да исповеда „credo“ свих „демократско“- сорошевских и србоубилачких плаћеника, то је љагање и пљување свих истинских пастира и патриота Српске Цркве и народа, што је свакако и епископ Артемије.

Хула војовђанских сепаратиста, који се представљају као новинари, на његов светли лик то само потврђује. Овакво новинарство представља само фотокопир апарат састављен од ситних и продатих „демократских“ душа и душмана ове земље, тих истинских фашиста, који врше културни геноцид над већинским народом у земљи Србији, а не бораца за демократију, како се лажно представљају.
Инфо СНО

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)