Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 5 Гласова - 2.6 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
15-03-2015, 03:51 AM
Порука: #2
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
КОД СТУДЕНЦА ЈАКОВЉЕВОГ

О СТВАРНОМ ЈЕДИНСТВУ ПОДЕЉЕНЕ ЦРКВЕ У ВЕРИ, МОЛИТВИ И ТАЈНАМА

У новозаветном језику срећемо изразе: црква и цркве, при чему се подразумева, с једне стране, мистичко јединство Цркве, као тела Христовог, а с друге - посебне помесне заједнице, у којима се овај живот одвија. И код нас сада улази у употребу овакав начин изражавања, и при том, не само у наведеном, него и у посебном смислу: управо ми говоримо о црквама још и у смислу различитих хришћанских вероисповести. Истина, сличан начин изражавања нас понекад шокира, јер у себи мислимо (а понекад и гласно говоримо), да постоји само једна Црква, и то баш православна (или за католике - католичка), а то што се налази изван граница Православља не представља цркву. Ипак, сведочанство генија језика се не може једноставно свести на просту уљудност или лицемерје због пристојности и љубазности пред неправославнима - оно у себи садржи директну мисао о некаквој црквености тих не-цркава, које се пак, у суштини разликују, за нас, од не-хришћанског света, налазећи се међусобно и са нама у некаквом јединству. Црквени институционализам, који познаје цркву само као установу - видљиву и затворену заједницу са извесним границама, ограничава се овде у својој безусловности и разоткрива се у својој релативности том непосредном очевидношћу да црква постоји и изван црквене ограде, и над њом: “Јер где су два или три сабрана у Име Моје, ондје сам и Ја међу њима”, тј. тамо је и црква. У јеванђелском сведочанству ми већ примећујемо ову релативност у идеји црковности. Господ, који је дошао да испуни закон, а не да га наруши, и сам је припадао Јудејској цркви, био је верујући Израиљац, придржавао се свих њених норми без обзира на све њихове крајности. Он наступа као учитељ Израиља, који жени Хананејки сведочи о Себи (Мт. 15, 24): “Ја сам послан само изгубљенум овцама дома Израиљева”, и још суровије: “Није добро узети хљеб од дјеце и бацати псима” (15, 26). ©аљући ученике на проповед, Христос им даје упутство, које почиње речима: “На пут многобожачки не идите и у град самарјански не улазите, него идите прво изгубљеним овцама дома Израиљева”. «ак се и у разговору са Самарјанком, иако посредно, потврђује та мисао о изузетности призвања Израиља: “Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца” (Јн. 4, 22). Али упоредо са овом крајношћу, ми одмах примећујемо и њено превазилажење. “Заиста вам кажем: ни у Израиљу толике вјере не нађох” (Мт. 8, 10), - с дивљењем говори Исус о капетану, као што је и Хананејки рекао: “Велика је вера твоја; нека ти буде како хоћеш” (Мт. 15, 28). Али свечано сведочанство Васељенске цркве (изузимајући речи апостолима поводом жеље Јакова и Јована да наведу ватру на Самарјане: “Не знате, каквога сте духа”) налазимо, наравно, у разговору Христа са Самарјанком код студенца Јаковљевог. Ту је једнако упечатљива и сама чињеница тог разговора, која запрепашћује ученике (Јн. 4, 27), и васељенска благовест речи Христових: “Веруј ми да долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму. Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају” (4, 21, 23). И њој, Самарјанки, открива да је Он Христос.


Сви догађаји из Христовог живота немају само временски, него и универзални значај, па тако и разговор са Самарјанком. Јер и сада ми стојимо код студенца Јаковљевог и водимо разговор о вери, и испитујемо Христа, где и како се треба поклањати Господу. И сада ми “Јудејци” знамо чему се клањамо, “јер је спасење од Јудејаца” (nulla salus extra ecclesiam). Али и сада Господ Себе открива Самарјанки и призива све на поклоњење у духу и истини. Сурови и нееластични, неумољиви институционализам јединоспаситељске цркве судара се са служењем у духу, који “дише гдје хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде” (Јн. 3, 8). Међу Црквом и црквама не постоји само однос узајамног искључивања него и узајамне повезаности. Иза Црквене ограде није пустиња, него се простире хришћански свет, коме је, у сваком случају, својствена црквеност, иако изван Цркве. И такав став, који је без сумње својствен хришћанству, конкретно и православљу (као и католицизму), јесте непосредно откривење о постојећем јединству Цркве, што јесте истовремено и датост, и задатост - и факт, и постулат. Ни једна историјска црква се не може затворити у себе толико, да не зна и не осећа хришћански свет и иза својих граница; или, таква безосећајност представља или њену сопствену болест, или у крајњој линији ограниченост. Позив на уједињење разлеже се из дубине црквене самосвести, и чак сама појава јереси или раскола се јавља само у животу Цркве - многобошци и иноверници за нас нису јеретици или расколници. Можемо на разне начине замишљати путеве ка црквеном уједињењу, али већ сам тај циљ претпоставља присутност јединства, раније постојећег савеза. Црква је јединствена, као што је јединствен живот у Христу Светим Духом, једино што само учешће у том јединству има разне степене и различиту дубину. Због тога и у односима Православља и инославља природно постоје два аспекта: међусобно удаљавање у борби истине и полуистине, извитоперености, али и узајамно привлачење црквеном љубављу. Историја и тужна савременост више познају прву страну односа, управо узајамно удаљавање. Дух шизме и јереси (тј. разједињења) не живи само код “јеретика” и “шизматика” (каквима себе, наравно, нико не признаје, тако да се та квалификација увек примењује само у трећем лицу). Склоност ка разједињењу представља оног злог генија, који је прво разјединио западни и источни свет и продужава све више и више своје зло дело... Он понекад живи и у таквим јерарсима (као и у мирјанима), који сматрају себе најревноснијим чуварима ортодоксије, али на које се такође односи реч Христова: “Не знате каквога сте духа”. Ипак, може ли заиста да заћути у нама, чак и на тренутак, свест о нашој црквеној истини, а самим тим и о неистини ино-славља и ино-мислећих? И зар се неће то пројавити као грех хладноће, маловерја, еклектичне благодушности, који жели да се сакрије од исповедања своје истине и, ако треба, страдања за њу? На тај начин, у привлачењу и одбацивању, у јединству и удаљености, у љубави (црквеној) и не-љубави (такође црквеној) ми имамо особиту дијалектику црквености, у којој су састављена теза и антитеза, при чему, што се више истиче једна, тим више се заоштрава друга. Пут “екуменске” црквености, која тражи црквено јединство, праћен је истовремено свешћу о вероисповесним разликама и њиховом конкретизацијом, али и нарастајућом свешћу о сопственом јединству. “Екуменизам” је сам по себи проба таквог јединства, ново откровење о њему. Из овога да и не, тезе и антитезе као да нема излаза, који би укидао и превазилазио, а не само поништавао или силовао антиномију. Али Дух Божији, благодат Св. Духа може заиста да укине ту антиномију, у некој новој синтези - не кроз споразум или компромис, него новим надахнућем, које чекамо. Разлика међу вероиповестима се пре свега пројављује у догматичким несугласицама, а затим и у религиозно практичним разликама, које из тога произилазе. Оне постају предмети догматичког разматрања, у дносу на њих се воде расправе и траже споразуми. Оне су на површини и сви их осећају. Али оно што представља црквено јединство, као већ дат, постојећи темељ стремљења ка уједињењу,- налази се у дубини; оно не може лако да се пронађе и да се опипа. А између осталог, то и јесте истовремено и дуг црквене љубави и практичне сврсисходности - осетити и пројавити позитивну духовну основу хришћанског “екуменизма” не само као идеју, него као већ постојећу благодатну чињеницу. То нам је дато да осетимо искуствено као благодатно струјање Духа Божијег, као појаву Педесетнице, када људи почињу међусобно да се разумеју чак и када говоре различитим језицима. И управо ћемо ову позитивну основу постојећег јединства хришћанског света покушати да покажемо овде у кратким цртама.



1. МОЛИТВА. Црквени раскол који се догодио, ма из којих разлога до њега дошло, пропраћен је раздвајањем у молитви - то и јесте највећа туга, а заједно са тим и отров. Наравно, спољна раздвојеност не мора да уклања узајамну унутрашњу молитву - то је ствар ширине хришћанског срца. Ипак, очигледна раздвојеност у молитви остаје болна и неизлечива рана на телу црквеном. Сва историја цркве (баш као и наша трагична руска савременост) пуна је таквих јазова, црквено јединство се (чак и у границама исте цркве)- авај! - остварује кроз сопствено негирање, као што ниво океанске воде постоји само као просек подизања и спуштања таласа. Таква је логика наше нејаке природе, неспособне да доживи истину другачије осим делимично, кроз одступање од ње. Раздвојеност у молитви, која се једном догодила, тежи да се учврсти, настави и остане заувек. Ми имамо сада један чудан и саблажњујући призор, да се хришћани моле Богу и Спаситељу своме Господу Исусу Христу у различитим заједницама, које не опште међусобно: јединство у вери не води јединству у молитви. Штавише, тај јаз се санкционише и потврђује у црквеним правилима, која су, истина, настала у 4. и 5. веку, али која до сада имају снагу важности; она нису укинута формално, али која укида сам живот. Управо 10, 11. и 45. правило - такозвана “Апостолска” правила - забрањују нам да се молимо са “одлученима из црквене заједнице”, а клирици, епископ, презвитер и ђакон који се моле са јеретицима се одлучују. Исто то се потврђује и 38. правилом Лаодикијског сабора: “Не приличи молити се с јеретицима и отпадницима”. Наравно, главна мисао тих правила је да се одстрани “равнодушност, узрок зла” (правило св. Никифора Исповедника, 10. питање) предузимањем мера одбрамбеног карактера, које одговарају оштром нивоу борбе са јереси или расколом. Али одбрана губи свој значај тамо где већ отсуствује напад, што се и дешава у низу односа међу вероисповестима данас. Ми смо дужни да знамо не само оно што нас дели, него и оно што остаје исто, без обзира на подељеност. Та могућност животне спознаје онога што је својина читавог хришћанског света, представља велико и благодатно достигнуће савременог “екуменизма”, тј. покрета управљеног ка црквеном јединству. Сусрет хришћана разних вероисповести, као хришћана, представља велику радост, коју је послао Дух Свети, и ново откривење васељенске Педесетнице. Наравно, нема ништа лакше, него критиковати ово “панхришћанство”, указујујћи да ту нема хришћанства уопште, него да постоји само једна црква у својој ненарушеној конкретности и целовитости. То је, наравно, тачно у том смислу да је пуноћа богопоштовања у установљеном и богонадахнутом култу могућа једино у јединомислију и, што је најважније, при отсуству јавног неслагања. Ипак и при томе хришћанство остаје као вера у Господа, љубав према Њему и молитва, и то хришћанство за нас постоји не само у православљу, него уопште као такво, тј. и изван њега, као нешто што може бити на неки начин и заједнички садржитељ, као нешто заједничко за све вероисповести. То најјасније долази до изражаја у мисионарском раду, у коме хришћани морају да, стојећи пред лицем многобоштва, дубље и јасније да схватају своје хришћанство. И без обзира на то, што култ или богослужење јесте нешто најконкретније у животу вероисповести, ипак остаје места за заједничку хришћанску молитву, изван вероисповести, изван култа и прописа или, боље рећи, са својим сопственим, изнова састављаним правилом. У данашње време, заједничка молитва хришћана различитих вероисповести у храмовима и изван храмова постаје све више и више обична чињеница. Конкретно, православни се одавно већ моле са инославнима у одговарајућим приликама. Моле се са инославнима и католици, наравно такође у одговарајућим случајевима. Ова нова пракса није само слободоумност или љубазност, која је недопустива у строгој и одговорној дисциплини (како то до сада и мисле многи), него општехришћанско достигнуће, умеће да се сједини у ономе што се јавља реално заједничким. И та наша заједничка хришћанска радост и утеха јесте, наравно, пре свега молитва над молитвама - молитва Господња, која је укључена у св. Јеванђеље. У њој су сједињени сви хришћани, без, наравно, било каквог изузетка. У ширем смислу, на ово се односе и друге јеванђелске молитве, посредно или непосредно узете из Јеванђеља.


Овоме треба додати и све старозаветне молитве, конкретно Псалтир, а такође и нове, делимично импровизоване, делимично поново састављане или молитве које су укључене у општу употребу (“девотионс”). Једном ће православна црква да за ову праксу установи опште норме и даће потребна одговарајућа упутства. За сада се то ради по осећају, од случаја до случаја. Догматски та заједничка молитва се може објаснити том чињеницом, да сви хришћани славе и призивају Име Христово, у коме, за оне који се моле, присуствује сам Христос. “Јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима” (Мт. 18, 20), и заиста сви хришћани, који молитвено призивају Име Христово, постају јединствени у Христу, као што се и на оне који призивају Име Св. Тројице односи реч првосвештеничке молитве: “Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби” (Јн. 17, 21). Када ми подижемо очи ка небу за нас престају да важе земаљске ограде. Ипак, да ли је то тако? Не остају ли те ограде и у нашим молитвеним сједињењима? У извесном смислу, да, остају. Јер ми не можемо у свему да се сјединимо са нашом браћом. Конкретно, ми не можемо са протестантима молитвено да призивамо Мајку Божију заједно са светитељима. Наћи ће се код нас молитвене разлике чак и са католицима, иако не толико суштаствене. И нисмо ли ми дужни да ћутимо о тим разликама? Није ли то већ издаја или повреда православља? Не треба затварати очи пред тим да такве опасности уопште постоје. Положај православља у односу на протестантски свет је посебно неповољан баш због тога што православље мора због молитвеног општења с њима, прилагођавајући се, да се умањује, да губи своју Пуноћу. Наравно, уколико се ово ради из љубави и снисходљивости, због црквене “икономије”, то се може толерисати, као жртва љубави, отсутност неумољивог максимализма, по принципу апостола Павла “свима бити све”. Ипак, наша браћа треба да знају и да разумеју да је то само жртва љубави и снисходљивости према слабости, али не и одрицање и издаја. И тиха, али стварна туга због тога, што се ми не можемо у потпуности сјединити у молитви, мора јаче и делотворније да директно путем проповеди проникне у срца наше браће, као тихи призив љубави...


Међутим, у молитвеном општењу са инославнима треба водити рачуна да не дође до извитоперености и осиромашења у пуноћи сопственог молитвеног живота. Али може се десити и позитивна страна тог општења. Ми смо навикли да се поносимо својим литургијским богатством у поређењу са “строгим и једноставним обредом” код протестаната. Ипак не треба затварати очи ни пред тим, да ми не реализујемо у потпуности то религиозно богатство, и у неким случајевима оно пада као мртав терет прописа и обреда на охлађену душу. Протестантизам, при свом свом литургијском сиромаштву познаје живу, не-прописану молитву, у којој се људска душа на дечији и непосредан начин обраћа Небеском Оцу са својим потребама датог дана и тренутка, има свој лични разговор с Богом. То је његова предност, чак и ако има везе са литургијским сиромаштвом.



2. РЕЧ БОЖИЈА. Свето Јеванђеље је опште добро целог хришћанског света. Кроз Јеванђеље са људском душом говори сам Христос, и душа Га препознаје, слуша Га и поклања Му се. Обично ми у нашем односу према иновернима недовољно спознајемо ову Јеванђељску снагу, као да је заборављамо. У четири Јеванђеља, ми имамо чудесан, Духом Божијим изображен лик Спаситеља, Његову словесну икону, која се непосредно урезује у душу. Када се Вечна Књига не чита само разумом, него и срцем, када се душа поклања “над Јеванђељем”, тада се извршава тајна Речи, која се рађа у тој души. Ово директно деловање Речи Божије (еффицацитас верби), које је окренуто ка свакој души, понекад као да се одбацује, преувеличано подвлачећи значај црквеног предања за њено разумевање (кога, између осталог, у извесној мери не одбацују ни протестанти). Практично, тај значај предања у живом примању Речи Божије заиста не треба преувеличавати. Оно се пре свега односи на богословље, и у њему на поједина спорна питања догматског карактера. При томе се важност предања никако не искључује, него чак и претпоставља непосредно примање Речи Божије, која има свој живот у Цркви, како у њеној саборној свести (предању), тако и у личном разумевању. И, оно што је посебно важно, лични живот са Јеванђељем (а онда и са свом Речју Божијом, како Старог, тако и Новог Завета) ништа не може да замени. Треба рећи истину, да је код православних народа појединачно читање Речи Божије значајно мање распрострањено него код протестаната (ово се надокнађује, али само делимично, њеном употрбом на богослужењима). Ипак, Библија и Јеванђеље представљају опште хришћанско добро, и читав хришћански свет се, у овом случају без вероисповесних различитости, поклања Јеванђељу. Свето Јеванђеље и данас сједињује раздвојене вероисповести. На свим језицима света оно се проповеда у својој самоистоветности. Кажу да је истинско схватање Јеванђеља могуће само у Цркви. То, наравно, јесте тако. Али шта заиста то значи? Постоји ли, заправо, нарочито, црквено излагање и тумачење Јеванђеља, које би се једном заувек одредило, које би у себе сместило, које би исцрпло Реч Божију? Наравно, не постоји и не може да постоји, као што оно што је привремено не може да ограничи оно што је вечно. И није ли оправданије мислити супротно, - да су искрени и пуни страхопоштовања читаоци Јеванђеља, кроз то већ у Цркви, - у Цркви јединој, Јеванђелској.



3. ДУХОВНИ ЖИВОТ. Хришћанин, који живи у Цркви, има, нормално, и свој лични живот у Христу, свој разговор с Њим, који је истовремено и личан и црквени. Догма и догматичке особености не могу да оставе трага на том личном искуству. Ипак, и поред непостојања христолошких разлика, тј. једноставније говорећи, при постојању вере у Христа као Сина Божијег, Спаситеља и Искупитеља, постоји невероватно велика истоветност хришћанског живота, чак и поред постојања догматичких разлика. Зар се “разделио Христос” за садашњег православца, католика, верујућег протестанта? У љубави према Господу нашем и у стремљењу ка Њему, сви хришћани су једно. И зато постоји заједнички и свима доступни језик мистика, као и њихово искуство. Духовни живот, у коме долази до додира са божанском реалношћу, и данас много више уједињује хришћане, него догматичка свест. Када осећамо трептај ових додира, на њих се одазива наша душа, без обзира на припадност конкретној вероисповести. У живом општењу представника разних вероисповести ствара се могућност таквог узајамног упознавања, које делује убедљивије него речи - оно ствара и везу и обавезу. Јер спознајемо да је “Христос међу нама”, осећамо струјање Духа Светог. Ово је, може бити, најважнији резултат међусобног општења разних вероисповести, који се не изражава у формулама и поставкама, а ипак, представља духовну реалност. У току Лозанске конференције, нарочито на њеном почетку и крају, тај осећај неког заједничког духовног искуства, јединства у Христу, достигао је изванредан интензитет. Свима је било јасно да се нешто догодило, изван онога што је утврђено у извештајима и декларацијама. И што је већа интензивност духовног живота, тим природније се она излива из вероисповесних граница и сједињује људе. С друге стране, мимо таквог искуства и не може бити хришћанског уједињења. Напротив, ово последње се и дешава само у хришћанском надахнућу, новом јављању Педесетнице, које очекујемо, али делимично већ и задобијамо. То уједињење у Христу, које се утврђује сродношћу хришћанског искуства, јесте нека нарочита тајна духовног живота, као духовна супричест јединога Христа која се извршава много пре него што ће моћи да се изврши фактичко причешћивање из једне чаше. Ова реална истоветност, или у сваком случају сродност искуства целог хришћанског света уза сву његову различитост, уопштено говорећи, никако се не увиђа довољно, али фактички, она постоји. Зар се ми не поучавамо и не узрастамо духовно на основу дела “инославних” аутора, зар се њихова богобојажљивост и њихова љубав према Христу нас не дотиче и не надахњује нас? На жалост, наша свест много лакше издваја догматске несугласице и вероисповесне различитости, него ово заједничко хришћанско добро. Мистички и, ако можемо тако рећи, идејни Интеркоммунион хришћана је увек постојао и постоји, а данас и више него раније. Разговор представника богословске мисли, размена идеја, рад на научном и богословском истраживању, неки заједнички живот “над Јеванђељем” - све ово чини разједињеност хришћанских вероисповести, у извесној мери већ одавно делимично непостојећом. За њено одржавање требало би се оградити од целог инославног света, што је, милошћу Божјом, постало коначно немогућим. “Символичко богословље” такође све више постаје од “обличујућег” упоредно, и још јасније треба то рећи за дела мистичког и духовно-поучног карактера, као и за хагиографску литературу, јер ликови светитеља чине добро целог хришћанског света. С каквом пажњом и побожношћу се загледа западни свет (барем савремено англиканство) у ликове руских светитеља, или, обрнуто, с каквом пажњом се и ми загледамо у ликове великих западних светитеља - св. Геновеве, св. Франциска Асишког и др. И ово духовно општење, које, природно, све више узраста, ми смо дужни свесно у себи да култивишемо. Не треба се бојати да кроз то ми духовно губимо сами себе и разбацујемо своје духовно добро. Напротив, пре ће бити да кроз то ми њега умножавамо, прво зато што стичемо за себе дарове који су дати другима (јер су дарови различити и служења су различита), друго зато што се кроз поређење дубље и пуније препознаје наша сопствена природа. Не спознајемо ли ми сами сада православље јасније и дубље кроз то што долазимо у додир са инослављем?


Дакле, постоји чак и сада некакво духовно јединство и општење целог хришћанског света, иако оно није изражено ни у каквим споразумним формулама. Зато се оно и не бији никаквих забрана и анатемисања. Али овом мистичком, алогичком, адогматском јединству хришћанског света, треба још додати и постојање његовог догматичког јединства. Услед извесне једностраности, историјски можда и разумљиве, хришћани различитих вероисповести оштро реагују на своје догматске различитости, а не осећају у тој мери сопствену усаглашеност - ово прво код њих иде на уштрб овог другог. Одредница “јеретик”, која се односи само на поједине ставове, шири се и на целог човека, који се у потпуности анатемише за конкретну јерес. То се дешавало током целокупне хришћанске историје, међутум, то још увек не значи да је то исправно. Практично, то је у потпуности неисправно и може се објаснити некаквим слепим ревновањем за веру и догматским страстима. Осим тога, некада је било знатно мање устручавања у избору израза, него данас, али неадекватно је да у данашње време, са нама својственом психологијом, усвајамо тај начин изражавања. И ако преиспитамо наша фактичка неслагања у догматима, она, наравно, неће за нас постати мање важна, али неће заклонити нама толико важна места и нашег слагања с “јеретицима”, јер треба коначно то гласно рећи и признати: не постоје колективни јеретици, него само понаособ, у одређеном случају. Такав смисао, између осталог, има и реч апостола Павла: “Јер треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама” (1 Кор. 11, 19). Наравно, појединачна јерес представља и општу болест, која штети духовном животу, али га ипак не убија. И нама представља тешкоћу, а можда је чак и немогуће, да одредимо тачан степен те оштећености у оно доба, када су се први пут појавиле одређене догматске несугласице. Не треба заборављати ни то да осим јереси знања, постоје још и јереси живота, које се не огледају само у греховности, него и у животној непуности, једностраности хришћанског пута (што и одговара аутентичном, првобитном значењу речи јерес). Можемо, будући да смо православни, да монофизитствујемо у правцу докетичког спиритуализма или манихејства, што се све чешће може опазити у источном хришћанству, или да несторијанствујемо, делећи обе Христове природе (ово фатички постаје помирење са “секуларизациом” културе). И у том погледу, можда ће сви постати јеретици различитог степена и у различитим погледима. Међутим из овога никако не треба закључити, да не треба да постоји Православље и православци. Из овога једино можемо закључити, да јерес, као таква, наноси штету и ограничава, али не уништава живот у Христу и у његовој Цркви. Сам појам јереси постоји само у оквиру цркве, а не и изван ње, и он означава оштећеност црквеног живота. Због тога је погрешно схватати чак и анатемисање као духовну смртну казну и потпуно одвајање од цркве. Сличан ужасни акт су узајамно размениле у своје време источна и западна црква кроз лик папе Николе III и патријарха Михаила Кируларија (и можемо оправдано рећи да је бреме тих анатема и сада над целим хришћанским светом и над свима нама, који због тога нисмо криви). Ипак, чак ни после те анатеме није Римска црква престала за нас да буде хришћанска црква, па макар она била и јеретичка, као што смо и ми за њу. Дисциплински, за одређену црквену заједницу анатема јесте смртна казна, отцепљење од црквеног општења. Међутим, та дисциплинска мера не може и не треба да буде распрострањена на целокупно црквено биће, јер - треба и то гласно рећи - и јеретици се налазе у цркви, и меру њихове јеретичке погибије нама није дато да знамо. >>>

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Поруке У Овој Теми
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА - Шумадинац - 15-03-2015 03:51 AM

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)