Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 5 Гласова - 2.6 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
15-03-2015, 05:02 AM
Порука: #3
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
.

>>>Одавде закључујемо, да ако јерес јесте само парцијална оштећеност, онда у нашем односу према јеретицима или неистомишљеницима, не треба да има значај само оно што је јеретичко у њима, већ и оно што је православно, на основу чега они и остају у цркви. Да ли заиста, поседујући јерес у учењу о цркви протестанти или католици престају да православно верују у Св. Тројицу и Господа Исуса Христа? Поседујући погрешну доктрину о филиољуе, престају ли католици да верују у искупитељско дело Христово и у свете тајне? И ако је то, на неки начин, само по себи очигледно, ипак би требало да сви хришћани не спознају само своје различитости, него и своје сличности, а ово последње је, ни мање ни више, установљено заједничким хришћанским исповедањем. Наш Символ вере, Никео-Цариградски (истина, оштећен учењем о филиољуе), заједно са поштованим и у нашој цркви древним символима Апостолицум и Атханасианум представља заједничко исповедање све три основне гране хришћанства: православља, католицизма и протестантизма, и овај догматски основ јединства никада не треба заборављати.



4. СВЕТЕ ТАЈНЕ. У данашње време хришћанске вероисповести су у светим тајнама најреалније раздвојене једна од друге. Општење кроз тајне остаје још увек звезда водиља, удаљена од циља, који иако се и достиже у границама протестантског света, остаје потпуно неостварив у односима између три основне гране историјског хришћанства: православља, католицизма и протестантизма. У односу православља и католицизма према протестантизму главну препреку предтавља отсуство код протестаната законитог свештенства и апостолског прејемства; у међусобним односима прве две вероисповести таквих препрека нема. У претежној већини хришћанских вероисповести (можда осим квекера или фриендс) признају се тајне, установљене Господом Исусом Христом у Св. Духу, и постоји пракса ових тајни при свој различитости богословског учења о њима. Како се треба односити према реалности ових тајни и у којој мери се показује као пресудно једно или друго њихово богословско тумачење? Иако ово последње може да врши утицај на делотворност тајне (ипак само са стране еx опере оперантис, а не еx опере операто), ипак при постојању заједничке вере, на пример, у тајну Тела и Крви, обично се веома много преувеличава значај доктринарних различитости у области евхаристијског богословља.


Потребно је пре свега установити као општи принцип делотворност тајни у различитим црквеним заједницама. Ипак, можемо ли да прихватимо овај принцип у улози основног начела којим ћемо се руководити? Или су, пак, тајне које постоје изван граница црквене организације ништавне, неделотворне, заправо оне које су само благочестиви обреди, или су то (према богохулном мишљењу неких) “демонске” тајне? Ово последње мишљење, стварање конфесионалног фанатизма, није било и не може бити потврђено богословским аргументима - напротив, оно се налази у директној супротности са реалним поимањем Цркве, како се оно испољава у њеној пракси. При томе, није довољно ни оно признање снаге тајни изван граница Православља, које је изражено у једној изреци (у писмима) еп. Теофана Затворника. Вишченски светитељ, коме су поставили питање о протестантском причешћу, одговорио је: “По вери њиховој даће им се”. Ово свођење питања о објективној делотворности тајни само на њихову субјективну делотворност еx опере оперерантис, стоји наравно на много вишем нивоу од оне горе споменуте богохулности о “храни демона”, али се ипак оно уклања од директног одговора на питање о објективној делотворности тајни (еx опере операто), које се неизбежно поставља у крајњој линији при одређивању односа између православља и католицизма, али се поставља и у односу на протестантизам. Неоспорно је да при отсуствовању канонског црквеног општења, тајне које се врше изван канонских граница дате црквене организације, канонски и фактички за нас као да не постоје (то ми имамо код сваке шизме). Ипак, да ли та канонска неделотворност (нонеффицацитас) подразумева и мистичку неделотворност (нонвалидитас)? Означава ли ово да смо, будући да смо канонски раздвојени, а у извесној мери чак и догматски, раздвојени и у нашем светотајинском општењу са Христом кроз дарове Св. Духа? Или се стварно у нама разделио Христос? Или неправославни већ одавно нису у Христу, те им је страно Тело Његово? Требало би добро размислити приликом давања одговора на ово питање, можда најсуштинскије у схватању међусобних односа нас и инославних. Оно се дели на два питања: о значају канонских подела и догматских разлика за делотворност тајни.


Прво питање се разрешава у том смислу да канонске поделе (расколи) само отклањају могућност директног и непосредног општења кроз тајне, али не укидају њихову делотворност, па према томе ни невидљиво општење видљиво одвојених, и то представља велику радост и утеху пред лицем тужне и грешне чињенице канонских подела у цркви. Можемо (и дужни смо) да сматрамо да, налазећи се у канонској раздвојености са целом католичком црквом, ми нисмо престајали и не престајемо да се налазимо у невидљивом општењу са њом кроз тајне, можемо рећи еx опере операто. (И наравно, у још већој мери се то односи на делове православне цркве који су се, из ових или оних разлога, међусобно одвојили: грчко - бугарска шизма, савремени расколи у руској цркви итд.) Потпуно бисмо доследно могли да негирамо деловање тајни на основу канонских разлога само полазећи од римокатоличког учења о папином првенству и о потчињавању његовој јурисдикцији као суштинском услову самој припадности цркви. Међутим, такав радикални закључак (не без одређене недоследности) не изводи ни сама католичка црква, која признаје валидност тајни у православљу. Католизирајући правац у православљу понекад овде иде даље од самог католицизма, стављајући у зависност од канонских услова валидност саме тајне. Богословски, такав став не може бити прихваћен без суштинског извртања учења о цркви у корист канонског формализма, и у сваком случају никад није био доказан, иако се утврђује у својству чврсте предрасуде. Напротив, треба рећи, да се раздвојени делови цркве, у крајњој линији при постојању апостолског прејемства, налазе у међусобном невидљивом тајинском општењу, кроз видљиве, иако међусобно недоступне, тајне, које се остварују у границама сваке од раздвојених цркава. Другим речима, подела која се догодила не иде до краја, она је ограничена и не дели Тело Христово, Његову Цркву.


Међутим, питање о значењу по делотворност тајни не само канонских, него и догматских подела, остаје и даље на снази. Колико је одступање у догматском учењу способно да поништи снагу тајни, да учини невалидним сам њен факат? Овде пре свега треба издвојити оне случајеве, када се одступања не тичу одређених тајни, него њихових извршитеља. Ми схватамо протестантизам, где се кроз укидање благодатног свештенства отклања и чак доводи у сумњу благодатна снага тајне, без обзира на њено признавање у начелу. Може ли се говорити о тајнама у протестантизму? На срећу, имамо основа, да и на ово питање не оговоримо само одречно. Основ за то налазимо у чињеници да црква признаје стварност протестантског крштења, како то произилази из чињенице да га она не понавља у случају присаједињења протестаната. Ово признање представља чињеницу од посебне важности. Оно сведочи о томе, да у крајњој линији, у тајни духовног рођења у Цркви ми пребивамо у општењу са протестантима, као хришћани, удови јединог Тела Христовог. У крштењу се садржи заједничка могућност живота кроз тајне у Цркви, оно је, у том смислу, потенцијал и свих осталих тајни, које се у цркви реализују у потпуности. У протестантизму оне имају само делимичан, осиромашени живот, како захваљујући сужењу његовог подручја кроз умањење броја тајни, тако и конкретно, кроз одсуство свештенства. Ипак, да ли нам ово последње дозвољава да говоримо о потпуној неделотворности тајинског живота, конкретно чак и причешћа, у протестантизму? Строго говорећи, ни на то ми немамо права, и не само на основу субјективног принципа на који је указао еп. Теофан, него ни на основу објективног принципа деловања тајни, по коме ово последње припада целој цркви, иако га она остварује кроз клир уз његово неопходно учешће. Тај клир не постоји у протестантизму, али народ црквени, “царско свештенство”, остаје и овде, и потенцијал светог крштења се открива и остварује овде на друге начине, иако без црквене пуноће: уместо делотворних тајни - неким богобојажљивим обредима и молитвама. Али ако оне нису заиста истинске тајне, да ли можемо рећи да су оне ништа? То не можемо рећи, не само због осећања хришћанске љубави, него ни због хришћанске истине: клир није магични апарат за ивршавање тајни, него црквена служба, која постоји у цркви и због цркве. И због тога Теофанову изјаву: “по вери њиховој, даће им се” - треба разумети у том смислу, да Господ не оставља Својом благодаћу и то Своје стадо, отргнуто исторјским дешавањима од пуноће црквеног живота. Ипак, о општењу кроз црквене тајне (осим крштења) у односу на протестантизам може се говорити само у уопштеном и неодређеном смислу њиховог учешћа у благодатном животу цркве, али не више од тога. Оно што нас спречава у непосреднијем и веродостојнијем општењу кроз тајне са протестантима јесте одсуство законитог свештенства: то је праг који ће протестантизам морати да пређе - обнављање јерархије апостолског прејемства.


Међутим таква препрека не постоји за оне делове подељене цркве, који су сачували прејемство и сходно томе имају законито свештенство. Овде спадају православље и католицизам заједно са древним источним црквама (а такође и епископска црква у протестантизму, конкретно и англиканство, при постојању позитивног црквеног решења питања о англиканским ординацијама). Свештенства православља и католицизма се показују међусобно неканонским због постојеће шизме, што ипак, не омета међусобно признавање њиховог реалног постојања, како то произилази из факта прихватања јерараха у постојећем чину од стране обе цркве. Ова канонска отуђеност као да ствара непремостиву препреку у односу између обе цркве у њиховом тајинском животу, која се ипак препознаје при њиховом непосредном додиру (тј. у случајевима прелаза из једне цркве у другу).


У том случају постаје очигледна делотворност тајни, независно од њиховог канонског значаја. Конкретно, може се установити делотворност тајне крштења и свештенства, а онда, у вези са њим и миропомазања (и брака, мада се он, као природна тајна признаје као валидан, не само код протестаната, него чак и изван граница цркве, тако да се они који му приступају и који се већ налазе у браку, не венчавају поново). Она се не може да установити са таквом тачношћу у погледу оних тајни, које се савршавају само унутар сваке цркве: покајање, јелеосвећење и евхаристија (овде можемо уврстити и монашки постриг). Ипак, била би недопустива недоследност - признавати стварност свештенства (и миропомазања које они врше), а не признавати или ограничавати делотворност других тајни које оно савршава. Из овога закључујемо да се тајне савршавају и изван граница цркве као организације.


Канонска, па чак и догматска изопачења, у извесним границама, по сведочанству цркве, не поништавају делотворност тајни, па чак и ако оштећују или умањују њихову делотворност; међутим ово последње није човеку дато да зна. Али одавде проистиче закључак од огромне важности: цркве које чувају свештенство, иако су раздвојене, нису раздвојене у животу кроз тајне. Другим речима, подељеност цркве не допире до дубинског плана: у свом тајинском животу Црква остаје јединствена, у крајњој линији ово је могуће тврдити о односима између православља и католицизма. Строго говорећи, уједињење цркава се овде чак и не захтева, иако, на жалост, тога јединства ретко када бивамо свесни. Шта из овога следи? Цркве које су сачувале наведено јединство у тајнама, подељене су сада канонски, у смислу јурисдикције, и догматски, у смислу читавог низа различитости, које, међутим, нису кадре да пониште реалност тајни. Шта је потребно за потпуно обнављање јединства и одакле почети? Обично се мисли да је за реално уједињење, које би се могло изразити у општењу кроз тајне (Интеркоммунион), а нарочито у евхаристијском општењу, потребно пре свега канонско општење, тј. узајамно признавање јурисдикција. Међутим у овој области не постоји импедиментум дирименс. Јер се ни са Истока никад није оспоравала јурисдикција папе над западном црквом, ни са Запада се нису оспоравале јурисдикције источних помесних цркава у њиховој сопственој области, и несугласице у канонској области се не односе на поделу јурисдикција, него на права римске катедре - папског примата, што већ није канонско питање, него догматско. У догматској области између Истока и Запада постоје огромне несугласице, и у учењу о Св. Духу филиољуе, и о учењу о Цркви (управо о папином месту у цркви), ичитав низ других догматских, и још више доктринарних разлика (уосталом, што се тиче последњих, оне могу да постоје - и постоје - и у окриљу јединствене православне цркве). Делимично су оне природна последица целокупних духовних и историјских разлика Истока и Запада, делимично су последица одступања Запада од васељенског пута. Овде ступамо на терен догматских спорова и подела које до сада нису отклоњене. Обично се овим догматско - доктринарним разликама придаје пресудни значај. Сакраментално јединство догматски подељених цркава као да се заборавља или се жртвује за ове њихове разлике (које такође не само да се непревазилазе, него се још и преувеличавају). Зато формула која влада у погледу уједињења цркве гласи: општење кроз тајне, тј. уједињење у тајинском животу, треба за себе да има као услов прелиминарну догматску сагласност. Али, да ли је баш тако неоспорна ова тобожња аксиома, која се никада није проверавала? Овде на једном тасу ваге ми имамо различитост неких хришћанских догми и богословских мишљења те вековима стварано и учвршћивано отуђење и супарништво, али на другом - јединство тајинског живота, и пре свега Трпезе Господње. Зашто се, пак, сматра да је неопходно претходно се сложити у мишљењима, а не обрнуто, и не треба ли у јединству кроз тајне тражити пут за превазилажење ове разлике? Зашто не тражити превазилажење јереси учења кроз превазилажење јереси живота, што и предсравља подела? Не греше ли сада хришћани, што не чују заједнички евхаристијски призив и не иду за њим, обузети својим страстима и поделама? А ако је тако, онда православље и католицизам још увек имају темељ и пут за уједињење - на основу општења кроз тајне. Али за ово је потребно да се осети струјање Духа Божијег; оно ће само учинити очигледним, да јединство коме тежимо уопште не треба тражити тако далеко, како се мисли, јер оно већ јесте постојећи факат кога треба реализовати. Али реализовати га треба часно и искрено, апсолутно без задњих мисли, подмуклости и лукавости, јединствено, да бисмо показали и схватили своје братство у Господу. Ни горди и властољубиви Рим, који живи у католичком свештенству, ни обамрли у вековној самоодбрани Исток, који види непријатеља и завојевача у сваком католику, нису могли, и све до сада не могу да направе тај корак, да се занесу у пориву црквене љубави. Можда још није дошло време, можда се још нису испуниле накане Божије, још није загрмео гром ни севнула муња, који ће да истопе историјске тврдоће, а зједно с тим и омекшају људска срца. Али пут ка уједињењу Истока и Запада се не налази у Флорентинској унији и у турнирима богослова, него у уједињењу пред олтаром. Свештенство Истока и Запада треба да схвати себе као јединствено свештенство, које врши јединствену Евхаристију, које приноси јединствену жртву, и за оплемењено овим тајнама свештенство, отпашће, као куле од карата, све препреке ка уједињењу кроз тајне. Амин, да Бог да! А одмах затим и као одговор на то, биће достигнуто и догматско уједињење, тачније, узајамно међусобно разумевање у особеностима, једностраностима или чак и разликама, ако такве остану: Ин нецессариис унитас, ин дубиис либертас, ин омнибус цхаритас. И једино до тада, док се нису разгорели ти огњени језици у свету, остаје нам тај дуги стрми пут тражења догматског јединомислија путем догматских спорова... Али, како год да историја реши питање о путевима ка јединству цркава, само јединство кроз тајне већ постоји, и ми смо дужни да га не заборављамо и не отклањамо ни сада, док смо подељени.


Постојеће јединство цркава представља позитивну основу за њихово уједињење, без првог немогуће би било и друго. Као жива антиномија присустни су у души хришћана сопствено јединство као датост и подељеност као факат. Та антиномија не може да остави човека у спокојству равнодушности, него она мора да тражи своје разрешење. И “екуменски” покрет у наше време изражава за нас то тражење.

ПРОТОЈЕРЕЈ СЕРГЕЈ БУЛГАКОВ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Поруке У Овој Теми
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА - Шумадинац - 15-03-2015 05:02 AM

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)