Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 5 Гласова - 2.6 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
24-03-2015, 05:15 PM
Порука: #37
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
Цитат:Вртиверац

У лето 1693. године србски свештеник Петроније Љубибратић добио је епископију у Пакрацу и са собом превео око две стотине Срба у католичку веру. Епископску диплому лично му је у Риму потписао и печатом оверио папа Иноћентије XI, а истовремено га је именовао и за сремског унијатског бискупа. Одмах је на поклон добио кућу у Пакрацу, земљу и право да убира црквени порез. Убрзо је стекао велики иметак, а и његови верници, које је превео из шизме, ослобођени кулука и великих дажбина, наједном су осетили да им је олакшан живот. И Љубибратић је био сигуран да није погрешио. Још једном је помислио у себи: ето, остао сам жив. И даље сам човек и слуга истом Богу. Све је прошло безболно и просто.Задовољан, често се сећао оних тренутака када је у католичкој цркви у Пакрацу примио унију; одиста је све било свечано и лепо.
Једног дана, међутим, добио је писмо од Исаије Ђаковића, епископа јенопољског, који му је између осталог написао: "Ви сте се, преподобњејши брате, за угодности определили, а не за србски народ, не за праву веру. Доћиће час када ће те своју грешку увидети и платити."
Писмо је узнемирило Љубибратића. Било му је жао што брат Исајија Ђаковић не може да схвати да је он унију прихватио баш због народа, а не због себе.
Недуго затим добио је писмо сличне садржине и од будимског свештеника Вељка Поповића. И он га је корио и називао братом, изражавајући надање да ће непромишљеност исправити док још није касно.
Љубибратићу је одиста било жао што га његова браћа не разумеју. Најпре је намеравао да обојици одмах одговори, али се предомислио. Сматрао је да је боље да пође у Срем и да тамо покуша да придобије још неке свештенике за католичку веру. Ако му пође то за руком, а мисли да хоће, онда ће и његова браћа, епископ Ђаковић и свештеник Поповић, лакше схватити предност уније.
Већ после неколико дана Љубибратић се својом кочијом одвезао у Ириг код свештеника Вићентија Стевановића. Овај га је лепо примио у свом дому. На себи је имао стару избледелу мантију и наспрам Љубибратића изгледаше као сиромашни слуга.Док су полако пијуцкали вино у тамној, хладовитој соби, Љубибратић је говорио:
"Ако сви прихватимо унију, од цара ће мо добити све што нема наш народ: и школе, и штампарије, и новац, и бољи живот. Узми се у памет, брате Вићентије, да је и католичка вера од истог Бога.
Вићентије је пажљиво слушао, али није умео речима да се супротстави Љубибратићу. Само се у себи стално питао: зашто је католицима толико важно да привуку и преобразе православце? Ту мора да има нека корист. "Ако је нема, нека нас оставе на миру и нека се држе своје изреке "Бог је мио које вере био..."
"Размисли брате, зар се вреди толико безумно опирати? Народ нам умире од глади и болести, притиснут десетком, контрибуцијама, принудним радом... А треба само примити нову веру и све ће одједном бити другачије. Погледај ме, брате, шта ми фали? Ништа нисам изгубио, а све сам добио. Остао сам човек, сит и задовољан. Више немам непријатеља. Сви ме поштују..."
Слушајући свог госта, Вићентије Стеванович је увидео да вртиверац Љубибратић у себи нема ничег светачког. У његовом држању нема достојанства, у гласу нема благости. Био је говорљив и бучан и у свему је подсећао на трговца. Вићентије није могао да замисли да такав човеко може водити народ и да му народ може веровати. делује простачки и на његовом лицу не види се Бог.
"... Срби у Пакрацу су задовољни од како су примили католичку веру. Никад нисам могао да схватим, а ни данас не могу, зашто се ми, тврдоглави православци, толико упорно држимо своје вере кад од ње не видимо никаквог добра? Прихвати, брате Вићентије, и са собом поведи своје вернике. И Бугари су некад давно оставили своју стару веру и прихватили хришћанство и православље. Зашто не бисмо и ми прешли из шизме у католичанство, кад је то једна вера и један Бог? Веруј ми да и у католичкој вери људи остају људи..."
На Вићентија је нарочито последња реченица оставила снажан утисак: "...и у католичкој вери људи остају људи..." Та мисао му се одистински свидела, али је ипак био сигуран да православље не ваља напуштати, као што своје име не ваља мењати. Покушао је да себе замисли са неким туђим именом и од сааме те помисли учинило му се као да више не постоји, и подиђе га нека хладна претећа језа. Осећао је да Љубибратић у нечему није у праву, али није умео ништа да му одговори, да му противуречи. И увек се тако збивало са свештеником Виђентијем: да није могао у право време да се сети правога одговора. тек када се од саговорника растане, изненада му је долазила права мисао, али тада већ није имао коме да је каже. Тако је било и сада. Када је Љубибратић био већ далеко од Ирига, Вићентије се сети:
"Да, брате Љубибратићу, у католичкој вери људи остају људи, али ишчезава народ и његово име..." Сад се наједном разљутио на тог вртиверца којег је читав дан слушао у својој кући, учтиво му климао главом, привидно одобравајући све што је рекао. Није му ништа обећао, али га није ни обесхрабрио. Зато је желео да му стави до знања да са њим више не жели никакве разговоре. Да ли да буде учтив или груб? Најзад се одлучио да му напише неколико речи.
Кад је Петроније Љубибратић примио писмо са потписом Вићентија Стевановића, свештеника из Ирига, био је необично задовољан и нестрпљив, желећи да га што пре прочита. Крупна, читка слова накривљена на десну страну изазваше пријатан утисак. Али кад прочита прву реченицу, нешто га пресече у грудима. " Пресветли унијато, ти си један обичан смрдљиви вртиверац. Низбрдо се и говно котрља, тако се ти котрљаш у новој вери... Не надај се мојој помоћи. Збогом. Србски свештеник Стевановић Вићентије."
Садржина писма га је дубоко лецнула и увредила, можда баш зато што му се свака реч учинила истинитом, па се његова скривена и потиснута душа, као неки мехур, нејдном распукла и указала у свој срамоти. У први мах био је страшно љут на непримерну простачку злорекост, али се убрзо прибрао, схватио је да му је свештеник Стевановић, у ствари помогао да увиди где му је остарела душа забасала. Католичка вера му је обезбедила спољне благодети, али му је испразнила срце. Храна, пиће и угодан живот потпуно су га испуњавали у последње време и као да се сав остваривао у томе. Постао је грамзив и саможив, без трунке духовности. Пожелевши одједном да се врати у своју православну веру, Љубибратић је увидео да туђа вера није ни боља ни гора од његове, али је туђа.

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Љубибртатић је нешто касније тражио опроштај и благослов од патријарха Чарнојевића, и поново се вратио са својим саплеменицима православљу.
Све се то догађа у време најљућег језуите кардинала Колонића, који је на бечком двору заговарао идеју о присилном превођењу православних Срба у католичанство.

Моје подвлачење.

Из приложеног се да видети како се скоро ништа није променило од онда (време патријарха Чарнојевића) до данас.
Додуше, данас се прича продаје под плаштом екуменизма, светског савеза цркава, а све у циљу обезбожења човека.
Нови светски поредак, нова религија - црква, и ето среће. То је пројекат Америке који има за циљ овладавањем целокупном људском популацијом.
Зашто су архијереји СПЦ изабрали да следе ову ђавољу работу није тешко докучити. Поменути Љубибратић је то покушао објаснити припростом, сиромашном србском свештенику Стевановићу.

Надам се да се у потпуности разумемо драги моји новотарци.

Јеремија
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Поруке У Овој Теми
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА - Јеремија - 24-03-2015 05:15 PM

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)