Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 5 Гласова - 2.6 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
06-04-2015, 07:23 PM
Порука: #87
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
О НАШЕМ СТРАХУ ОД ЕКУМЕНИЗАМА


Своје реаговање на појаву неразумног зилотизма самозваних Старокалендараца или Истинских православних хришћана у Српској Православној Цркви, односно реаговање на њихово срозавање на највулгарније одметништво и хајдуковање по горама и јатацима, ми настављамо подсећањем на драгоцену мисао оца Георгија Флоровског да је ћутањем могуће саблазнити онолико колико и неразговетним и исхитреним одговором. Руководећи се том мишљу сажели бисмо реч о екуменизмима обазирањем на њихов учинак у Српској Православној Цркви.

Јеванђелска проповед Православне Цркве заступљена је и у њеној унутрашњој, и у њеној спољној мисији, које обе теку паралелно, и које се прожимају.


А. Спољну мисију Православне Цркве ми такође називамо православним икуменизмом.

Њега помно и савесно негују све православне помесне Цркве, укључујући и Српску, како у домаћим срединама, тако и на свим меридијанима. Дакле, ову мисију треба неизоставно вршити, и то са великом жртвом и кенозом, у циљу постигнућа, и очувања јединства Цркве.Чинећи тако, Српска Православна Црква у савременој епохи, користећи свој амвон на свим меридијанима помоћу благодати Духа Светога допринела је да сви људи добре воље чују и њену јеванђелску проповед о спасењу, миру и љубави, а да њени богослови у безбројним дијалозима пројаве светоотачки етос; при том да поједини међу њима, попут светог владике Николаја, Патријарха кир­Павла и епископа бачког Иринеја Буловића пројаве снагу и величину самих црквених Отаца. Резултати њене мисије или икуменизма су задивљујући: појава мањих или већих православних заједница широм света, и то у њиховим срединама до јуче, потпуно неправославним, и за њега слепим.


Б. Друга врста екуменизма је женевски екуменизам, глобално организован као Светски Савет Цркава, и замишљен ради непрестаног дијалога између православних помесних Цркава, с једне стране, и целокупне протестантске екумене, с друге стране. Екумене тренутно испарцелисане унутар саме себе бар на 300 сектора или секти. Тај дијалог за превасходни циљ има успостављање међусобног јединства свих хришћана. Овакав екуменизам је оно што не треба остављати, нити занемаривати. Наиме, православни су са колосалног амвона Светског Савета Цркава, бар док је он као покрет био најактуелнији и најживљи, свим протестантима и свеколиком свету упућивали једну и исту јеванђелско­богословску поруку своје вере, и о својој вери.

Њени плодови такође нису изостали: нараштај великих православних богослова који су помогли генерацијама неправославних хришћана да пронађу свој згаснули хришћански идентитет, и да стекну појам о изворном заједничењу, или бар да покушају да га обнове. Сам женевски екуменизам као покрет данас је на издисају. Превасходни циљ даљег опстанка помесних православних Цркава у Светском Савету Цркава јесте истинска, пастирска брига православних о даљој хришћанској судбини протестантске екумене, односно Европе, која се с друге стране добровољно изложила незапамћеној секуларизацији, светогрђу и неопаганизацији.

Што се тиче православне вере, она изнова побеђује свет, и то истином која не укида љубав. А само тако је и могуће разумети прелажење православних чланица ССЦ­а преко инцидената неких протестантских чланица Савета које своје еклисиолошке ставове преиначују у подршку геополитичким и стратешким решењима савремених империјалиста; и уопште, свакојаким идењем овима на руку, а на голему штету, рецимо Српској Православној Цркви као једној од чланица Савета; наравно, на голему штету њеном православном народу. Православни хришћани, поготово хришћани Српске Православне Цркве немају разлога да се боје женевског екуменизма, бар што се тиче атака на њихову веру. Остале Православне помесне Цркве никада нису изневериле себе, чак ни самим својим чином учлањења у ССЦ­а! То јест, чином прихватања модуса међусобних сусретања и разговора.

Па и на такозване екуменске или заједничке молитве чланица Савета, које су такође камен спотицања већини православних хришћана треба гледати искључиво као на гестове добре воље и на икономију од стране православних, и толерисати их дотле док се не стекну услови за поступање правoславних по акривији. И поред оваквог или сличног објашњења, неко ће упитати: Чему оне? Један од одговора би могао гласити: Томе, да оне протестантима учесницима и члановима Савета послуже као млечна храна. Храна употребљавана у духу религијских, и у форми књижевних творевина. А њихова употреба на овај начи није пагубна по веру православних учесника и чланова истога тога Савета. Показатељ њихове безбедности јесте чињеница да између православних и протестантских чланова Савета не постоји интеркомунио. Штавише православнима, чије је чланство у ССЦ­а добровољно, никако не обавезујуће, светска Лига реформатских протестаната данас дозвољава, и сугерише им да они и теолошки и молитвено (избор и састав молитава по личном нахођењу) малтене едукују женевску екуменску Организацију.


В. Трећа врста екуменизма је римоцентрични, односно папоцентрични екуменизам. Од њега такође није потребно страховати. Римокатоличка Црква, познато је нама православнима, није чланица Светског Савета Цркава, али она има своју бискупску Конференцију за мултиконфесионалан медијални дијалог. Иначе, целокупан званич ни дијалог између Православних и Римокатолика одвија се на нивоу експертских комисија, уз постигнуће мноштва повољних резултата у међусобном доктринарном разумевању и хришћанском приближавању.

Иначе, овај званични дијалог донедавно био је замрзнут због активног присуства феномена римокатоличке Цркве, познатог и у пракси као злогласна унија и трње у односима. Наиме, овај феномен је поново пројавио своју моћ да угрози односе и да покида богословске везе, упркос дуготрајности и брижљивости њихове неге. Зато су Православни и назвали унију трњем у односима двеју Цркава. Иначе, предност у досадашњим иницијативама неговања односа припада страни Православних, и може им служити на част.

Сан о васељенској Империји који би сав Исток и сав Запад обједињавао једном симфонијом далеко пре данашњег ватиканског сна био је сањан од стране Императора Јустинијана лично; и то сан о симфонији заснованој на једној правој вери.

Наиме, сами верски проблеми показали су се непремостивом препреком у споју са структурама царства. И опет, истрајавање Запада у Средњевековном периоду на, у суштини византијској идеји и у топијској жељи — повезивања Цркве и државе, Небеског Царства и царства ћесарева, догме и закона, политичке лојалности и верских истина — није био друго до доносилац капиталних промашених инвестиција, и поновни делилац и додатни унесрећитељ хришћана (в. Цар Јустинијан, Царство и Црква, у: Јован Мајендорф, Византијско наслеђе у Православној Цркви, Краљево, 2006). Видно је по овом питању да ни само руковање силом и влашћу, а камоли располагање једном и другом, није довољно, нити оно води успеху!

Додајмо још једну напомену у вези са истим сном. Ако он није био остварен тада када га је сами светитељ Јустинијан Велики практично сањао и жудио за њим, мало је, или нимало вероватно да ће исти бити остварен од стране било којег садашњег и будућег козмократора, у већ поодмаклом Новом поретку ствари.

Питање етоса или менталитета у стварима јединства ипак је питање, по нашем мишљењу пресудно, и судбоносно!

И још је тесно повезано са питањима слободе и друг(ачиј)ости!


Г. Страх од сва три вида екуменизма, православног, женевског и римоцентричног или папоцентричног присутан је у мањој или већој мери код многих верника у Српској Православној Цркви.

Богослови оправдано страхују од сталне злоупотребе богословља од стране неупућених. Зато они дају све најбоље од себе еда би га протумачили и приближили као насушни хлеб, као јединство старог и новог;

еда би указали на његову подстицајну моћ ослобађања и обнове Духом Светим у Христу, и на трајне последице које из тога произлазе. При том они праве разлику између доброг и лошег конзервативизма, доброг и лошег прогресивизма и доброг и лошег реда, и не испуштају из вида чињеницу да се мудрост огледа у испитивању речи и појмова, али и у консензусу и симфонији са Оцима који су одлучивали заједно са Духом Светим.

Једни међу пастирима и свештеноучитељима опрезни су пред женевским екуменизмом, с обзиром на то да су Протестанти Свето Писмо претворили у једну врсту Торе, а богословље у социологију у служби глобалне политике и њених глобалистичких циљева.Зато ови пастири и свештеноучитељи нису сигурни да ће сами увек бити правилно схваћени или код своје пастве и васпитаника добродошли, те пропуштају да их обавештавају о резултатима својих дијалошких мисија, иначе веома успешних.

Други међу пастирима опет, не сналазе се најбоље пред екуменистичким изазовима, па примењују дупле стандарде, што наравно не пролази без одјека и последица у Цркви којој они иначе искрено служе. Извесно, међу нашим студентима богословима на пример, има и дезорјентисаних, штавише мисионара, па и прозелита, или по духу самих припадника самозваним старокалендарцима; а њих, Старокалендараца, мање је од шаке.

Неки монаси прибегавају петицијама и квази­саборима, па излазе из црквеног поретка, или им бива што горе од тога.

Неки игумани, игуманије и старешине манастира опет, громопуцатељни су у промовисању својих ставова до мере заглушења свих других који би хтели, и имали да им што ваљано кажу, или да им разјасне перипетију.

Извесни младоумни, неутврђени, недовољно обавештени и необразовани хришћани баратају полуистинама и полулажима, иначе материјалом погодним за заоштравање односа и свађу. Они свима опипавају духовни пулс, а само себе лично сматрају овлашћеним да другима издају уверења о православности, понајпре пак Архиепископу и Патријарху Павлу, богослову и увек­човеку, подједнако силном на делу и у речи пред Богом и свим народом, увек­човеку старатељу за оно што доприноси миру и узајамном напретку, и увек­човеку који угађа ближњима на добро, снисходећи њиховим слабостима, и ради напретка свих (Рим. 14, 19; 12, 18; 15, 2).

Зазор од римоцентричног екуменизма је ипак доминантна и кулминирајућа појава, и он засењује сами женевски, без обзира што сам, видели смо, није ни званичан, ни довољно активан у поређењу са женевским. Оно што Православне одбија од њега и што их унапред чини резервисаним и одбојним према њему јесте проблем његовог папоцентричног духа и менталитета.


Д. Оставимо папоцентризам или папоцезаризам по страни, нарочито његову верзију или креацију актуелног словенског Понтифекса (Брежњева из Ватикана), коју српски народ никада неће моћи да прихвати. Или да будемо скромнији па да се као потписник ових редова сетимо прикладне пословице Срба са Метохије која каже: Постоје људи који када те воле као да ти забадају клинце под нокте. Ми међутим желимо да у извесној мери окрзнемо веру западног човека, понајпре веру самог западног теолога, и да кажемо да његова исфорсирана свест обликује ученог и преученог индивидуалца, чији cogito никада не може да допусти да од свега постојећег било шта остане њиме неодгонетнуто, неосвојено и неверификовано!

Баш зато долази време православне теологије, и већ је увелико настало када је сви заједно, и православни, и римокатолици и протестанти, поново и поново откривамо!

Свети Оци од самог почетка знају, а сада и научници целога света на пример то потврђују, да се целокупна твар или ктизма понаша логосно, и наизглед личносно, и да опстаје само на принципу заједничења и љубави;

никако не на принципу индивидуалних права и интереса, самовољних експеримената, експлоатације и агресије — што иначе изазива огрешења у областима еко­и­био­етике, еко­и­био­права, еко­и­ био­егзистенције!

Треба разумети чињеницу да свет не постоји, и да се он не одржава пасивно и онтолошки необјашњиво, него односом и вођењем дијалога, пре свега односом са Богом! И да се свет одржава Божијим ипостасним нествореним логосима или енергијама, те да се усавршава у Христу — једином Уму свих умујућих, једином Логосу свих логосујућих и једином Животу свих живећих.

Оваплоћени Логос Христос дакле јесте, и биће свима и свему све, присутан у дубини и суштини своје творевине, којом се Он као наш Цар једанпут и оденуо. А колико је много људи данас што ту Његову нерукотворену одежду намерно, и у наступу беснила од узнапредовалих страсти, цепа?

Па и када се догоди да они кроз зубе процеде реч извињења или своје бљутаво sory за толика своја непочинства, ми ни тада не можемо бити сигурни у њихову искреност! Није ли и то учињено само ради користи глобалне политике, неолибералне тржишне економије и корпорацијског magnum crimen­а чињеног иза леђа људима и народима?!

Тако се и појављује контрадикторан феномен да они који су препаметни, моћни и славни — нису обавезно и искрени, поштени идобри?!


Ђ. Неконтролисани страх од првог, православног икуменизма пројављивала је и донедавно хомогена скупина Севастопољаца (шест париских парохија Старокалендараца) на челу са бившим епископом Фотијем и покојним свештеником Патриком Рансоном, окупљеним око часописа LA LUMIERE DU THABOR.

Њихово погрешно схватање ревнитељства за православље, на жалост, извитоперило је слику­икону преподобног оца Јустина Новог Ћелијског у круговима под њиховим утицајем, а зилотска ускогрудост и редукционизам опет, спречили су их да приступе Српској Православној Цркви, коју су они, наводно, највише поштовали. Међутим, њихови услови за приступ Српској Православној Цркви уопште се нису поклопили са њиховим хвалама упућеним истој. Они су јој наиме поставили ултимативни захтев да иступи из Екуменског покрета, да анатемише Светски Савет Цркава и да прекине црквене односе са Васељенском, Цариградском Патријаршијом.


Е. Једно је међутим, извесно. Ми морамо разговарати са свима онима који су добре воље, под условом да и сами ми, православни хришћани, будемо добронамерни, и дуготрпељиви. Досадашњи разговори донели су собом чудесне плодове широм васељене: православне Албанце, Италијане, Немце, Французе, Каталонце, Холанђане и Белгијанце, Енглезе, Американце, Индијанце, Ескиме, Мексиканце, Африканце, Индонежане, Корејце, Палестинце, Јевреје и друге.


Ж. Из истих разлога, а као људи добре воље — епископ за Француску и Западну Европу Господин Лука Ковачевић и његови сарадници: протојереј Милорад Лончар, новинар Le Monde­а Пеђа Ристић, заједно са члановима православног братства преподобног оца Јустина Ћелијског из Париза (свештеници Јован Георгијевски (сада покојни), свештеник Живко Панев, свештеник Милош Жегарац (сада покојни), теолози Малиша Миљковић, Милан Радуловић, Владимир Продановић и књижевник Миодраг Јанковић), чланице Кола српских сестара Добрила Ерат и Марица Матеји (сада покојна), као и иконописац Emilie Van­Taack и песник Љубиша Пантић, укључујући и писца ових редака — започели су преговоре са контроверзном скупином LECOF/EOF (Француска Православна Католичка Црква са својим данашњим спорним епископоп Жерменом на челу) у вези са њиховим пријемом у састав поменуте епархије Српске Православне Цркве.

Наравно, под одређеним условима.

ЕПИСКОП КРУШЕВАЧКИ ДАВИД

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Поруке У Овој Теми
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА - Шумадинац - 06-04-2015 07:23 PM

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)