Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 4 Гласова - 3 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
29-03-2015, 10:50 PM
Порука: #85
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
И Свете Оце и Руске Баћушке! Ко су квази учитељи? Артемити, Милојевци, Акакити, и други Расколници
И Руси и Грци имају своје Расколнике. То су лажни ревнитељи који износе по њиховим антицрквеним сајтовима разне осуде и неистине на рачун матичне Цркве!

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
29-03-2015, 10:55 PM (Последња измена: 29-03-2015 10:56 PM од херцеговац.)
Порука: #86
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
Ти до сада не износи нешто свете оце, више си се забавио цитирањем Буде, него њима.

Мјесто што тролујеш и лупаш ки отворен прозор, а примаш се ки на СДК, било би ти боље да прочиташ шта си написао и увидиш да сама терминологија пркоси у најмању руку Православљу!

'Православна ренесанса', 'неопатристика', нека ваша 'православна антропологија'...

Тргни се, ЧОВЈЕЧЕ!

Термини ти говоре колико су ти људи били прелашћени!

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
06-04-2015, 07:23 PM
Порука: #87
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
О НАШЕМ СТРАХУ ОД ЕКУМЕНИЗАМА


Своје реаговање на појаву неразумног зилотизма самозваних Старокалендараца или Истинских православних хришћана у Српској Православној Цркви, односно реаговање на њихово срозавање на највулгарније одметништво и хајдуковање по горама и јатацима, ми настављамо подсећањем на драгоцену мисао оца Георгија Флоровског да је ћутањем могуће саблазнити онолико колико и неразговетним и исхитреним одговором. Руководећи се том мишљу сажели бисмо реч о екуменизмима обазирањем на њихов учинак у Српској Православној Цркви.

Јеванђелска проповед Православне Цркве заступљена је и у њеној унутрашњој, и у њеној спољној мисији, које обе теку паралелно, и које се прожимају.


А. Спољну мисију Православне Цркве ми такође називамо православним икуменизмом.

Њега помно и савесно негују све православне помесне Цркве, укључујући и Српску, како у домаћим срединама, тако и на свим меридијанима. Дакле, ову мисију треба неизоставно вршити, и то са великом жртвом и кенозом, у циљу постигнућа, и очувања јединства Цркве.Чинећи тако, Српска Православна Црква у савременој епохи, користећи свој амвон на свим меридијанима помоћу благодати Духа Светога допринела је да сви људи добре воље чују и њену јеванђелску проповед о спасењу, миру и љубави, а да њени богослови у безбројним дијалозима пројаве светоотачки етос; при том да поједини међу њима, попут светог владике Николаја, Патријарха кир­Павла и епископа бачког Иринеја Буловића пројаве снагу и величину самих црквених Отаца. Резултати њене мисије или икуменизма су задивљујући: појава мањих или већих православних заједница широм света, и то у њиховим срединама до јуче, потпуно неправославним, и за њега слепим.


Б. Друга врста екуменизма је женевски екуменизам, глобално организован као Светски Савет Цркава, и замишљен ради непрестаног дијалога између православних помесних Цркава, с једне стране, и целокупне протестантске екумене, с друге стране. Екумене тренутно испарцелисане унутар саме себе бар на 300 сектора или секти. Тај дијалог за превасходни циљ има успостављање међусобног јединства свих хришћана. Овакав екуменизам је оно што не треба остављати, нити занемаривати. Наиме, православни су са колосалног амвона Светског Савета Цркава, бар док је он као покрет био најактуелнији и најживљи, свим протестантима и свеколиком свету упућивали једну и исту јеванђелско­богословску поруку своје вере, и о својој вери.

Њени плодови такође нису изостали: нараштај великих православних богослова који су помогли генерацијама неправославних хришћана да пронађу свој згаснули хришћански идентитет, и да стекну појам о изворном заједничењу, или бар да покушају да га обнове. Сам женевски екуменизам као покрет данас је на издисају. Превасходни циљ даљег опстанка помесних православних Цркава у Светском Савету Цркава јесте истинска, пастирска брига православних о даљој хришћанској судбини протестантске екумене, односно Европе, која се с друге стране добровољно изложила незапамћеној секуларизацији, светогрђу и неопаганизацији.

Што се тиче православне вере, она изнова побеђује свет, и то истином која не укида љубав. А само тако је и могуће разумети прелажење православних чланица ССЦ­а преко инцидената неких протестантских чланица Савета које своје еклисиолошке ставове преиначују у подршку геополитичким и стратешким решењима савремених империјалиста; и уопште, свакојаким идењем овима на руку, а на голему штету, рецимо Српској Православној Цркви као једној од чланица Савета; наравно, на голему штету њеном православном народу. Православни хришћани, поготово хришћани Српске Православне Цркве немају разлога да се боје женевског екуменизма, бар што се тиче атака на њихову веру. Остале Православне помесне Цркве никада нису изневериле себе, чак ни самим својим чином учлањења у ССЦ­а! То јест, чином прихватања модуса међусобних сусретања и разговора.

Па и на такозване екуменске или заједничке молитве чланица Савета, које су такође камен спотицања већини православних хришћана треба гледати искључиво као на гестове добре воље и на икономију од стране православних, и толерисати их дотле док се не стекну услови за поступање правoславних по акривији. И поред оваквог или сличног објашњења, неко ће упитати: Чему оне? Један од одговора би могао гласити: Томе, да оне протестантима учесницима и члановима Савета послуже као млечна храна. Храна употребљавана у духу религијских, и у форми књижевних творевина. А њихова употреба на овај начи није пагубна по веру православних учесника и чланова истога тога Савета. Показатељ њихове безбедности јесте чињеница да између православних и протестантских чланова Савета не постоји интеркомунио. Штавише православнима, чије је чланство у ССЦ­а добровољно, никако не обавезујуће, светска Лига реформатских протестаната данас дозвољава, и сугерише им да они и теолошки и молитвено (избор и састав молитава по личном нахођењу) малтене едукују женевску екуменску Организацију.


В. Трећа врста екуменизма је римоцентрични, односно папоцентрични екуменизам. Од њега такође није потребно страховати. Римокатоличка Црква, познато је нама православнима, није чланица Светског Савета Цркава, али она има своју бискупску Конференцију за мултиконфесионалан медијални дијалог. Иначе, целокупан званич ни дијалог између Православних и Римокатолика одвија се на нивоу експертских комисија, уз постигнуће мноштва повољних резултата у међусобном доктринарном разумевању и хришћанском приближавању.

Иначе, овај званични дијалог донедавно био је замрзнут због активног присуства феномена римокатоличке Цркве, познатог и у пракси као злогласна унија и трње у односима. Наиме, овај феномен је поново пројавио своју моћ да угрози односе и да покида богословске везе, упркос дуготрајности и брижљивости њихове неге. Зато су Православни и назвали унију трњем у односима двеју Цркава. Иначе, предност у досадашњим иницијативама неговања односа припада страни Православних, и може им служити на част.

Сан о васељенској Империји који би сав Исток и сав Запад обједињавао једном симфонијом далеко пре данашњег ватиканског сна био је сањан од стране Императора Јустинијана лично; и то сан о симфонији заснованој на једној правој вери.

Наиме, сами верски проблеми показали су се непремостивом препреком у споју са структурама царства. И опет, истрајавање Запада у Средњевековном периоду на, у суштини византијској идеји и у топијској жељи — повезивања Цркве и државе, Небеског Царства и царства ћесарева, догме и закона, политичке лојалности и верских истина — није био друго до доносилац капиталних промашених инвестиција, и поновни делилац и додатни унесрећитељ хришћана (в. Цар Јустинијан, Царство и Црква, у: Јован Мајендорф, Византијско наслеђе у Православној Цркви, Краљево, 2006). Видно је по овом питању да ни само руковање силом и влашћу, а камоли располагање једном и другом, није довољно, нити оно води успеху!

Додајмо још једну напомену у вези са истим сном. Ако он није био остварен тада када га је сами светитељ Јустинијан Велики практично сањао и жудио за њим, мало је, или нимало вероватно да ће исти бити остварен од стране било којег садашњег и будућег козмократора, у већ поодмаклом Новом поретку ствари.

Питање етоса или менталитета у стварима јединства ипак је питање, по нашем мишљењу пресудно, и судбоносно!

И још је тесно повезано са питањима слободе и друг(ачиј)ости!


Г. Страх од сва три вида екуменизма, православног, женевског и римоцентричног или папоцентричног присутан је у мањој или већој мери код многих верника у Српској Православној Цркви.

Богослови оправдано страхују од сталне злоупотребе богословља од стране неупућених. Зато они дају све најбоље од себе еда би га протумачили и приближили као насушни хлеб, као јединство старог и новог;

еда би указали на његову подстицајну моћ ослобађања и обнове Духом Светим у Христу, и на трајне последице које из тога произлазе. При том они праве разлику између доброг и лошег конзервативизма, доброг и лошег прогресивизма и доброг и лошег реда, и не испуштају из вида чињеницу да се мудрост огледа у испитивању речи и појмова, али и у консензусу и симфонији са Оцима који су одлучивали заједно са Духом Светим.

Једни међу пастирима и свештеноучитељима опрезни су пред женевским екуменизмом, с обзиром на то да су Протестанти Свето Писмо претворили у једну врсту Торе, а богословље у социологију у служби глобалне политике и њених глобалистичких циљева.Зато ови пастири и свештеноучитељи нису сигурни да ће сами увек бити правилно схваћени или код своје пастве и васпитаника добродошли, те пропуштају да их обавештавају о резултатима својих дијалошких мисија, иначе веома успешних.

Други међу пастирима опет, не сналазе се најбоље пред екуменистичким изазовима, па примењују дупле стандарде, што наравно не пролази без одјека и последица у Цркви којој они иначе искрено служе. Извесно, међу нашим студентима богословима на пример, има и дезорјентисаних, штавише мисионара, па и прозелита, или по духу самих припадника самозваним старокалендарцима; а њих, Старокалендараца, мање је од шаке.

Неки монаси прибегавају петицијама и квази­саборима, па излазе из црквеног поретка, или им бива што горе од тога.

Неки игумани, игуманије и старешине манастира опет, громопуцатељни су у промовисању својих ставова до мере заглушења свих других који би хтели, и имали да им што ваљано кажу, или да им разјасне перипетију.

Извесни младоумни, неутврђени, недовољно обавештени и необразовани хришћани баратају полуистинама и полулажима, иначе материјалом погодним за заоштравање односа и свађу. Они свима опипавају духовни пулс, а само себе лично сматрају овлашћеним да другима издају уверења о православности, понајпре пак Архиепископу и Патријарху Павлу, богослову и увек­човеку, подједнако силном на делу и у речи пред Богом и свим народом, увек­човеку старатељу за оно што доприноси миру и узајамном напретку, и увек­човеку који угађа ближњима на добро, снисходећи њиховим слабостима, и ради напретка свих (Рим. 14, 19; 12, 18; 15, 2).

Зазор од римоцентричног екуменизма је ипак доминантна и кулминирајућа појава, и он засењује сами женевски, без обзира што сам, видели смо, није ни званичан, ни довољно активан у поређењу са женевским. Оно што Православне одбија од њега и што их унапред чини резервисаним и одбојним према њему јесте проблем његовог папоцентричног духа и менталитета.


Д. Оставимо папоцентризам или папоцезаризам по страни, нарочито његову верзију или креацију актуелног словенског Понтифекса (Брежњева из Ватикана), коју српски народ никада неће моћи да прихвати. Или да будемо скромнији па да се као потписник ових редова сетимо прикладне пословице Срба са Метохије која каже: Постоје људи који када те воле као да ти забадају клинце под нокте. Ми међутим желимо да у извесној мери окрзнемо веру западног човека, понајпре веру самог западног теолога, и да кажемо да његова исфорсирана свест обликује ученог и преученог индивидуалца, чији cogito никада не може да допусти да од свега постојећег било шта остане њиме неодгонетнуто, неосвојено и неверификовано!

Баш зато долази време православне теологије, и већ је увелико настало када је сви заједно, и православни, и римокатолици и протестанти, поново и поново откривамо!

Свети Оци од самог почетка знају, а сада и научници целога света на пример то потврђују, да се целокупна твар или ктизма понаша логосно, и наизглед личносно, и да опстаје само на принципу заједничења и љубави;

никако не на принципу индивидуалних права и интереса, самовољних експеримената, експлоатације и агресије — што иначе изазива огрешења у областима еко­и­био­етике, еко­и­био­права, еко­и­ био­егзистенције!

Треба разумети чињеницу да свет не постоји, и да се он не одржава пасивно и онтолошки необјашњиво, него односом и вођењем дијалога, пре свега односом са Богом! И да се свет одржава Божијим ипостасним нествореним логосима или енергијама, те да се усавршава у Христу — једином Уму свих умујућих, једином Логосу свих логосујућих и једином Животу свих живећих.

Оваплоћени Логос Христос дакле јесте, и биће свима и свему све, присутан у дубини и суштини своје творевине, којом се Он као наш Цар једанпут и оденуо. А колико је много људи данас што ту Његову нерукотворену одежду намерно, и у наступу беснила од узнапредовалих страсти, цепа?

Па и када се догоди да они кроз зубе процеде реч извињења или своје бљутаво sory за толика своја непочинства, ми ни тада не можемо бити сигурни у њихову искреност! Није ли и то учињено само ради користи глобалне политике, неолибералне тржишне економије и корпорацијског magnum crimen­а чињеног иза леђа људима и народима?!

Тако се и појављује контрадикторан феномен да они који су препаметни, моћни и славни — нису обавезно и искрени, поштени идобри?!


Ђ. Неконтролисани страх од првог, православног икуменизма пројављивала је и донедавно хомогена скупина Севастопољаца (шест париских парохија Старокалендараца) на челу са бившим епископом Фотијем и покојним свештеником Патриком Рансоном, окупљеним око часописа LA LUMIERE DU THABOR.

Њихово погрешно схватање ревнитељства за православље, на жалост, извитоперило је слику­икону преподобног оца Јустина Новог Ћелијског у круговима под њиховим утицајем, а зилотска ускогрудост и редукционизам опет, спречили су их да приступе Српској Православној Цркви, коју су они, наводно, највише поштовали. Међутим, њихови услови за приступ Српској Православној Цркви уопште се нису поклопили са њиховим хвалама упућеним истој. Они су јој наиме поставили ултимативни захтев да иступи из Екуменског покрета, да анатемише Светски Савет Цркава и да прекине црквене односе са Васељенском, Цариградском Патријаршијом.


Е. Једно је међутим, извесно. Ми морамо разговарати са свима онима који су добре воље, под условом да и сами ми, православни хришћани, будемо добронамерни, и дуготрпељиви. Досадашњи разговори донели су собом чудесне плодове широм васељене: православне Албанце, Италијане, Немце, Французе, Каталонце, Холанђане и Белгијанце, Енглезе, Американце, Индијанце, Ескиме, Мексиканце, Африканце, Индонежане, Корејце, Палестинце, Јевреје и друге.


Ж. Из истих разлога, а као људи добре воље — епископ за Француску и Западну Европу Господин Лука Ковачевић и његови сарадници: протојереј Милорад Лончар, новинар Le Monde­а Пеђа Ристић, заједно са члановима православног братства преподобног оца Јустина Ћелијског из Париза (свештеници Јован Георгијевски (сада покојни), свештеник Живко Панев, свештеник Милош Жегарац (сада покојни), теолози Малиша Миљковић, Милан Радуловић, Владимир Продановић и књижевник Миодраг Јанковић), чланице Кола српских сестара Добрила Ерат и Марица Матеји (сада покојна), као и иконописац Emilie Van­Taack и песник Љубиша Пантић, укључујући и писца ових редака — започели су преговоре са контроверзном скупином LECOF/EOF (Француска Православна Католичка Црква са својим данашњим спорним епископоп Жерменом на челу) у вези са њиховим пријемом у састав поменуте епархије Српске Православне Цркве.

Наравно, под одређеним условима.

ЕПИСКОП КРУШЕВАЧКИ ДАВИД

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-04-2015, 03:19 PM
Порука: #88
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
.

Црква постоји у овоме свету да би сједињавала све
људе и народе, цео космос са Светом Тројицом. То је
Њен "програм" и Њен задатак. Она Себе сматра саборном,
сабирном, католичанском заједницом. Православна
црква има католичански ум, осећање и бригу за све људе
и народе без обзира на доктрину, вероисповест, пол, језик,
боју коже, нацију. За православну теологију сваки други
човек је неопходност, брат, икона Божја, највећа светиња.

У вечност не улазе религије, теорије, културе, учења,
догме, нације већ живи и конкретни људи. Црква није за
релативизам Истине, није толерантна према демонским стихијама
овога света, верама, учењима и религијама које
скрнаве људско достојанство. Она мрзи грех и заблуду
али воли човека. Бог нас воли не зато што смо добри, толерантни,
морални, правоверни већ једноставно зато што нас
воли. Божја љубав не тражи никакав разлог. Кроз целу историју
цркве Божанска љубав и љубав Цркве се појављивала
и према оним који су изван Ње, чак и према Њеним
непријатељима. Најконкретнији доказ за то су чуда светитеља
над неправославним.

Евхаристија се служи не само за православне, већ за
све људе и цео космос. На сваком богослужењу Црква
се моли за "мир целога света" и "сједињење свих". "Бог
не гледа ко је ко, него у сваком народу онај који Га се
боји и твори правду мио је Њему", каже Свети Апостол
Петар (Да. 10,34-35). Један од највећих теолога и отаца
Цркве, Свети Јован Златоусти на једном месту каже: "Не
верујем у спасење онога који се не труди да спасава
друге". То значи да нама православнима нема спасења
ако не чинимо све што можемо да се спасу и имају живот
вечни други. То подразумева не да друге вере равнодушно
"толеришемо'', и да према њима не примењујемо
насиље, већ много више. Треба да изађемо из себе, да се
саживимо са не-ја, с другим људима и народима који при-
падају другим религијама и хришћанским конфесијама.
Треба их упознати, разумети њихове патње и проблеме,
ући у њихов свет. То значи, треба их волети.

За Православну црквy учествовање у екуменском
покрету и дијалогу са нехришћанским религијама није ствар
тактике и дипломатије. То је Њена мисија, пројављивање
самог Њеног идентитета. Питање верске толеранције и
екуменизма је превасходно сотериолошки проблем и питање,
тј. израз и брига Цркве за спасење свих. Антиекуменизам
се често правда тобожњом бригом за очување
"православног Предања'' и "Вере Отаца''. То се може чути
и од појединих теолога. Међутим, не учествовати у екуменском
дијалогу, не показати бригу, одговорност и
љубав према онима који не припадају Православној цркви,
у суштини значи капитулацију православних пред неправославним
умом и духом. То би значило да се Црква
одриче мисије, тј. саме себе. Ако добро разумем Православље
и природу Православне цркве, за њих није мерило
истине доктрина, уверење, убеђење, религија, текст, догма,
канон, него жива Личност Богочовека Христа, односно
Црква као Тело Христово и љубавна заједница. Показивање
љубави према неистомишљеницима, неправославним,
нехришћанима па и непријатељима, никако не подразумева
да Православни напусте своје Предање, догмате,
каноне, учење. Напротив, то само значи, све то
потврдити на делу.

Православни не могу да се одрекну верске толеранције
чији је телос Истина јер једино Она ослобађа и препорађа.
Екуменизам у "вертикали", јединство у вери и Истини, јесте
нужна претпоставка екуменизма у "хоризонтали". Без
живог и личног Бога нема мира и добре воље међу људима.

Уколико би Православни напустили своју веру, Предање
и учење, то би значило да напуштају екуменски покрет
и екуменизам љубави који једини даје праве плодове. То
би значило самонегацију Цркве, Њену редукцију на религиозно
удружење с посебним циљевима. Циљ и тежња Православних
је јединство свих у Христу, јединство у вери и
Евхаристији. Вековно искуство их учи да нема преображаја,
промена на боље, истинске људске слободе, све док се не
разлучи Истина од лажи, добро од зла. Екуменизам и верска
толеранција подразумевају лично самоограничење, покајање
и праштање, што подразумева и заборав туђег греха
и непочинства; рат са самим собом, подвиг да се обуздају
они импулси у нашој природи који је терају на егоизам,
саможивост, самозатвореност и мржњу.

ПРОТОЈЕРЕЈ РАДОВАН БИГОВИЋ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-04-2015, 04:03 PM
Порука: #89
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА



Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
02-06-2015, 06:29 PM
Порука: #90
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
СРБСКА ЦРКВА И ЕКУМЕНИЗАМ


Као и код вас, и код нас има људи који екуменизам сматрају јересју. Ови људи не иступају против ових или оних тенденција у екуменском покрету, већ против саме чињенице дијалога међу нама и инославнима. Сматрајући наш дијалог с инославнима за јерес, они заборављају јеванђеоску одговорност, која је својствена самој природи, самом бићу наше Православне Цркве, која представља ону исту цркву, коју је Господ основао на Себи као вечном камену.


Наша је обавеза - да сведочимо о Васкрслом Господу до краја васељене, баш таква мисија била је положена на апостоле. Ми не можемо да се затварамо у саме себе слично оним јудеохришћанима првог века, који су били ревнитељи отачких закона, отачке побожности, али нису разумели ону свеопшту, свеобухватну природу спасења. Они нису разумели, да старозаветна, јудејска по националном пореклу Црква мора да постане квасцем Новог Израиља, новог Народа Божијег, који је шири не само од националног и историјског Израиља, већ је шири од небеса, зато што је то дом Свете Тројице, то је Црква, тело живога Христа! Људи, о којима је реч, имали су, како говори апостол Павле, ревност, али не по разуму.


Искушење јудеохришћанства понавља се у садашње дане у неком ирационалном страху пред иноверујућима, и не само пред њима, већ и пред непријатељима православне вере. У данашњем свету, који себе назива хришћанским, има наравно и оних који су испуњени носталгијом за Православљем (понекад можда подсвесно и надсвесно), али има и таквих који покушавају да подрију јединство православне Цркве. Али и унутар Православне Цркве постоје кругови, који доживљавају постојање инославних као претњу свом сопственом постојању. А баш из ових кругова, могу да предпоставим да је отац Андреј Курајев и добио информације и сасвим некритично их пренео овде у Русију.


Наш Архијерејски Сабор не једном је имао живе дискусије на тему екуменизма, зато што је један од наше сабраће – архијереја, на сав глас изјављивао, да је екуменизам – негативна појава, да је у њему немогуће наћи ништа светло, што оправдава наше учешће, и он је тражио да се ово питање размотри саборно. Један архијереј не може појединачно доносити одлуку о тако важном питању, исто као што и једна Помесна Црква не сме да на свом Сабору доноси сличне одлуке без сагласја с другим Помесним Црквама. Ми смо увек били и остајемо живи органски део васељенске Православне Цркве, која није конфедерација некаквих самозатворених Помесних Цркава, које међу собом имају дипломатске односе, већ је једно Тело, једна Црква. Будући да смо чланови једне Цркве, ми не можемо да постојимо једни без других. Зато смо ми на Сабору одлучили да бојазни и недоумице дела наших верника, свештенства, монаштва, чак и јерархије морају бити размотрени на свеправославном нивоу и да ми морамо заједно с осталом браћом по вери заједнички доћи до свеправославне саборне одлуке, заузети општу позицију. Наша Помесна Црква је на Архијерејском Сабору одлучила, да ми нећемо доносити једнострану одлуку о изласку из састава ССЦ, већ ћемо се сложити са свеправославном одлуком. Ми ћемо поразговарати братски са свима, свако ће изразити своје тешкоће, али изнеће и своје позитивно искуство, а потом ћемо да видимо шта нам је чинити.


Чини се да је исти процес текао у окриљу Руске Православне Цркве, јер су мало раније од стране Руске Цркве и мало касније од стране Српске Цркве била послата писма Васељенском Патријарху као јерарху који има првенство међу главама Православних Цркава, да сазове свеправославни конгрес на тему односа према екуменизму. И ево ми смо се окупили сви заједно у Солуну крајем априла – почетком маја ове године: тамо смо поразговарали братски, по душама, и заузели јединствену свеправославну позицију.


Код нас, наравно, има много бојазни не толико поводом екуменског покрета, колико због тежње к обједињењу хришћанских конфесија. Јединство Цркве није изгубљено ни догматски, ни историјски, зато стоји наша Православна Црква као Црква Христова. Али јединство хришћанског света у ширем смислу, то јест јединство свих оних који верују у Христа као Господа и Спаситеља, оно је заиста изгубљено. Тежња к јединству међу Хришћанима различитих конфесија наилази на одзив и разумевање у нашој души, и ми сматрамо својим дугом, сведочећи свим Хришћанима о православној вери, да им покажемо да ми њих волимо без обзира на то што су они неправославни.


Што се тиче Светског Савеза Цркава, овде треба рећи да су у Савезу почели да се баве политичком и националном проблематиком, а најосновније питање – о јединству хришћанске васељене – остало је у сенци. Православни су самом чињеницом свога присуства у савезу увек подсећели на духовну суштину овог сусрета, овог дијалога. Осим овога, сматрам погрешним беспоговорно прихватање од стране православних, услова чланства у ССЦ, које су они прихватили почетком 60-их година. Структура ове организације, по мени, копира западне демократске структуре, где се све одлучује путем гласања и побеђује већина. Шта значе ови количински критеријуми, када је реч о најсуштинскијим питањима истине, живота, спасења? И сам сам присуствовао на оваквим гласањима, и признајем, тешко ми је било на души, када се гласало о таквим питањима, о којима је немогуће гласати. Мученички истрајавати за своју веру се може, а гласати о догматским питањима – не сме се. Када је реч о Богу, о Христу, овде не може бити гласања, а ако се гласа о питањима морала, ако покушавају да разводне хришћанске моралне норме, тада ми немамо зашто да учествујемо у оваквом гласању.


И тако, ми сматрамо – и у Солуну је то отворено речено од стране свих православних "јединеми усти и јединем сердцем", - да данашњи модел присуства православне Цркве у екуменском покрету и нарочито у Светском Савезу Цркава нас не задовољава, напротив, он изазива веома велике бојазни, тако да ми повремено постављамо себи питање, не служимо ли ми, сами то не желећи, као својеврсни инструмент за ону тенденцију, која понекад уништава саме основе хришћанске вере и морала. Зато смо одлучили, да по савести својој морамо тражити нове путеве, стремити к стварању новог модела, новог обрасца тога, како ћемо једни с другима разговарати и сарађивати. Ми сматрамо да је ово могуће учинити као резултат преговора. Зато смо у Солуну на свеправославном нивоу истакли неопходност стварања мешовите Богословске комисије, у којој ће бити како представници ССЦ, тако и свих Помесних Православних Цркава. Баш тамо је могуће и треба разрађивати нови модел, који ће нам дати могућност да равноправно, без угрожавања своје савести разговарамо, сведочимо, изражавамо љубав и наше стремљење к успостављању јединства хришћанског света, онолико колико ово од нас зависи, јер у крајњем исходу све зависи од дара Светога Духа. Ако пак, не буде добре воље, отворености и искрености са стране наших неправославних партнера у дијалогу, ми ћемо тада размислити и саборно одлучити, шта ћемо даље. И ако буде било потребно да се саборно иступи, учинићемо то сви заједно.


Такав је био дух наше свеправославне богословске позиције, такво је било слово свих званичних представника Помесних Православних Цркава у Солуну. Ово је такође и позиција Српске, а и Руске Цркве. Могу рећи да се позиција Српске Цркве по овом питњау практичо подудара са позицијом Руске Цркве, а њихова заједничка позиција изражава данас свеправославни консензус. С овом позицијом сложиле су се – у лицу својих претставника на конгресу у Солуну – и Васељенска Патријаршија, и Грчка Црква, и све остале без изузетка: сви су били сагласни с овом позицијом.


Наравно, ми смо тамо сведочили свако своје, полазећи од сопственог искуства. Руска браћа говорила су о свом искуству: овде присутни владика митрополит говорио је по срцу и по савести, сви смо били дирнути његовим речима. А ми смо – владика Атанасије и моја маленкост – сведочили о положају у нашој Помесној Цркви. Али ми нисмо говорили унапред шта треба чинити, зато што сами нећемо ништа чинити без наше православне браће. Код нас је много бојазни, много критике – објективне, праведне, добронамерне критике разних појава у екуменском покрету. Ја сам и сам члан ЦК КЕЦ, али ово не значи да ја не иступам критички о многим моментима, исто као и други православци у ССЦ и КЕЦ, нипошто не пасивни. Ми нисмо експоненти некаквог протестантског либерализма: ми смо сведоци, мада и скромни, и недостојни, али никада издајући своју веру, своју душу, своју савест пред лицем неправославне наше сабраће. Инославни – нису наши непријатељи, они су наша браћа, исто као и сви људи, према Јеванђељу, они представљају нашу браћу.


На тај начин, ми смо критично расположени, али у исто то време ми смо отворени за дијалог – отворени као Хришћани, чланови Православне Цркве. Ми не прихватамо ништа двосмислено и нејасно. Мој сабрат Владика Атанасије, веома често говори, -дозволите да га цитирам, - "ако постоји римоцентрични и женевоцентрични екуменизам, мора постојати и наш православни, христоцентрични екуменизам". Такав екуменизам – а боље рећи "икуменизам"– сведочио би о саборној и сотериолошкој одговорности Цркве за спасење целог света, целе Божије творевине, и ми би хтели да будемо заступници и сведоци таквог "икуменизма". Ми нисмо против дијалога, нисмо против сведочења, нисмо против сарадње, али смо против свих фалсификата и грешака, које су понекад све већма и већма видније. Зато ми нисмо изашли из екуменског покрета, као што је то учинила Грузинска Православна Црква, већ смо остали на истим позицијама, на којима стоји Руска Православна Црква, и пратимо свеправославни глас.


Сада су се окупиле разне расколничке, чак и секташке групе, које су раније стављале акценат на календарском проблему, а данас говоре: "ми штитимо Цркву од јереси екуменизма". Као да међу нама постоје такви екуменисти који не верују у своју сопствену Цркву, већ верују у неку иноверну и маргиналну цркву, састављену од парчића хришћанских деноминација и секти. Ја мислим да међу православним јерарсима таквих људи нема. Сматрам богохулним изјаве, да су људи попут оца Георгија Флоренског и неки други православни свештенослужитељи и јерарси, у прошлости и садашњости били или јесу издајници православне вере. Наравно, неопходно је бити опрезан. "Пазтите како опасно ходате", - говори апостол Павле. Треба "разликовати духове", па тако и у екуменском покрету.



ПИТАЊЕ -Владико, људи који оштро критикују руководства наших Цркава за учешће у екуменском покрету, често се позивају на мишљење о екуменизму познатог српског богослова, архимандрита Јустина Поповића. Пошто сте и Ви, и Владика Атанасије били ученици архимандрита Јустина, хтели би да чујемо Ваше мишљење поводом његовог изјашњавања о екуменизму.


-Да, ми смо обојица, и Владика Атанасије и ја, духовни синови оца Јустина. Поводом његовог изјашњавања о екуменизму рећи ћу следеће. Отац Јустин писао је у време Патријарха Атинагоре. Блажене успомене Васељенски Патријарх Атинагора давао је неке веома смеле изјаве, говорио је, да никаквих реалних препрека за успостављање јединства Цркве нема, да тешкоће потичу од стране богослова и богословља. Он је давао некакве емотивне, веома смеле изјаве. Био је утисак да се ствара тип идејних екумениста у православном свету. На срећу, будући развитак и у православном свету у целини и у појединим Помесним Православнним Црквама као делу, оповргао је ове бојазни. Али ја сматрам, да су гласови таквих људи као што је отац Јустин, понекад веома оштри и критични, помогли да се развитак догађаја одврати од другачијег правца.


Отац Јустин, колико ја разумем, - ја сам и сам често разговарао с њим на ове теме, - није критиковао идеју дијалога, сведочења, љубави. Он сам је био веома отворен човек. Идеологију екуменизма као неку варијанту "новог хришћанстав", којим су се бавили неки екуменски кругови, он је критиковао као еклисиолошку јерес: он је њу сматрао толико опасном јересју, да је чак формулисао нови термин, којим се данас сви широко користе -"свејерес". Мени се чини, да ти људи, који се позивају на оца Јустина да би потврдили своју расколничку идеологију, нешто мешају – понекад несвесно, а понекад и свесно. Да би оправдали своју позицију позивају се на његово име, на његова дела, они људи и они кругови, чија је позиција и богословски и духовно много испод његове позиције. Чини ми се, да позивати се на њега, покушавајући да се оправда нагли раскид са свим неправославним Хришћанима, одричући сваки дијалог, сваки додир, - представља дубоку неправду према његовој личности, према његовој богословској позицији. С друге стране, ако је неко приврженик наивног, сентименталног екуменизма без услова и граница како су говорили у време Патријарха Атинагоре, наћи ће свог веома оштрог и дубоког критичара у лицу таквог богослова, какав је био отац јустин Поповић.


Када у неким самозатвореним круговима, који нису у јединству с Православном Црквом, стално употребљавају име оца Јустина, ја то не сматрам ни истином ни лажју, већ неком полуистином, полуправдом, која је веома опасна. Ови људи називају себе православним, али су у расколу с православном црквом – или због календара, или због неких других идеја. Не сме се оправдавати раскол именом оца Јустина. Он је могао да пише и да се изрази критички и на адресу свог првојерарха или неког другог од јерарха, али он никада није помислио на то, да прекине с њима молитвено општење. Ово би једноставно била хула на његову личност, његов богословски ум.

ВЛАДИКА ИРИНЕЈ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
02-06-2015, 09:19 PM (Последња измена: 02-06-2015 09:28 PM од херцеговац.)
Порука: #91
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
Шумадијо,
знам да се 'пржиш' на Борбу за веру!

'Море' мало да удробим?

http://borbazaveru.info/content/view/7868/1/

[Слика: ljubimRUKU1.jpg]



Шта је рећ'?

Четири минута прошло, Шумадија се не јавља!

Шумадијо,
еј Србине, у питању је Борба за веру!

Твој омиљени сајт!

Дајгле како се само смију и како су весели!

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
02-06-2015, 09:57 PM
Порука: #92
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
Одлична фотографија! Не знам шта те буни у вези ње?

ПС. Иначе, знам ја да се учиш ''православљу'' са тог антицрквеног сајта....као и твој истоверац Смедерево! Али, зато смо ја и Ацо ту на бранику наше Цркве, вере и Отаџбине! Јок

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
02-06-2015, 10:02 PM
Порука: #93
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
Ево Гргураааа, Шумадијоооо!

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
02-06-2015, 10:08 PM
Порука: #94
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
Тако ти... о твом Епископу? Rolleyes

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
02-06-2015, 10:13 PM (Последња измена: 02-06-2015 10:17 PM од херцеговац.)
Порука: #95
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
Прићи и узети благослов да јер то није до њега, али гледати и подражавати шта ради и чини не, то је до њега.

На изложби посвјећеној Пребиловачким новомученицима држао говор као да је историчар, да не би владике Тасе да онако 'улети за микрофон' и узнесе тропар Новомученицима срце би заболило човјека!

У Херцеговини српски владика не смије рећи за себе да је бискуп!

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
05-06-2015, 09:49 PM
Порука: #96
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
.

Постоје два схватња саборности - хоризонтално и вертикално. Хоризонтално схватање васељенске уједињености подразумева заузимање што већег простора на земљи, универзалну организацију целокупне земаљске површине. Овом схватању је наклоњен католицизам. Вертикално схватање подразумева димензију дубине, васељенскост може бити својство сваке посебне епархије. То је православно схватање. Оно је погодније за екуменски покрет. Католици ће моћи да учествују у њему само у случају да се одрекну од империјализма у схватању васељенског јединства хришћанства, само ако победе у себи империјалистичку вољу као саблазан, и ако не буду видели око себе објекте деловања, него субјекте. То може бити најважније питање у покрету ка јединству. Протестанти имају другу саблазан - саблазан сувише велике лакоће у достизавању јединства и васељенскости. Православни, пак, саблазан јесте саблазан изолованог и самозадовољног живота, равнодушног према томе шта се дешава са светом. Свако има своја искушења.

НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
05-06-2015, 10:05 PM (Последња измена: 05-06-2015 10:06 PM од херцеговац.)
Порука: #97
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
Православни икуменизам на дијелу!

Цитат:Руска православна црква прекинула контакте са протестантима Шкотске и Француске

ЗБОГ ПАСТОРА-ХОМОСЕКСУАЛАЦА И ДАВАЊА БЛАГОСЛОВА ИСТОПОЛНИМ БРАКОВИМА

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
05-06-2015, 11:11 PM
Порука: #98
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
Ништа страшно! То је привремено.

Но, глупо је писати о Екуменизму, а бити против представника наше Цркве, Патријарха, скоро свих Епископа, итд! Не може тако Херцеговац...не иде! Читај изнад шта ти вели Берђо! Rolleyes

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)