Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 5 Гласова - 2.6 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
23-06-2015, 11:57 AM
Порука: #229
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
КРИЗА И МОГУЋНОСТИ ЕКУМЕНСКОГ ПОКРЕТА

Јединство Цркве јесте сaма њена истина – спасење човека, односно егзистенцијални преображај падом раскомаданог човечанства у икону Тројичне заједнице. Посматрано на основу критеријума ове истине, данашња настојања да се оствари екуменско јединство хришћана и да се ови напори институционализују у оквирима организма Светског савета Цркава, показују трагично отуђење Цркве, односно издају човекове наде у спасење и у егзистенцијалну аутентичност – у „изобиље живота”.

He може се, ипак, заборавити да је ова, толико истинита констатација, тешко доступна данашњем човеку, чији се живот налази на сасвим супротној страни од начина живота Цркве. У највећем броју случајева, незнање или немогућност разумевања истине и јединства Цркве представља последицу духовног и културног нивоа на коме се налазе данашњи људи потрошачких друштава, после читавих векова варваризовања хришћанске истине, односно њеног претварања у наивно моралисање и површну друштвену ефикасност. Како је могуће, дакле, занемарити нашу, можда невољну, духовну незрелост и недораслост; како је могуће од људи који су жртве вековне духовне заосталости, захтевати бављење егзистенцијалним питањима које поставља богословље, уметност, богослужење и аскеза читавих векова неподељене Цркве?

На основу богословских и историјских критеријума, може се строго и праведно судити ? екуменском покрету. Кад се човек, међутим, нађе у непосредном личном односу са конкретним људима који искрено верују у циљеве покрета и покушавају да их остваре – мноштвом људи који припадају вековној традицији англосаксонског пуританизма и позитивизма, или немачког рационализма и пијетизма, који ипак искрено верују у Христа, па макар и на погрешан и бесплодан начин који им је наметнуло њихово духовно порекло – веома је тешко одбацити или осудити искреност и жртве које прате њихове делатности.

Уосталом, ако истина јединства Цркве превасходно јесте егзистенцијална чињеница динамичког преображаја човека, онда се она тешко преноси и тешко бива доступна кроз аналитичка тумачења и уверења дијалектике у оквирима институционализованих „дијалога”. Подела хришћана на мноштво Цркава и вероисповести не представља некакву теоријску неусаглашеност, него истински грех , егзистенцијални промашај и напуштање аутентичности
живота – једнообразности начина постојања који је Христос открио. Због тога кризу екуменског покрета не треба решавати супротстављајући јој некакву догматичну „ортодоксију”. Грех и промашај човека не може бити одстрањен теоријским „егзорцизмима”.

Подела хришћана и погрешни захтеви за јединством представљају „заједничко понижење за нашу природу”, крст Цркве – саблазан за верску свест и лудост за рационалистичку мисао. Тај крст се не уклања помоћу дијалектике него само васкрсењем. Али, и васкрсење претпоставља слободно прихватање крста, односно вољно прихватање смрти, по узору на мученике и подвижнике, који на своје тело узимају смрт и муку света, и у својој личности васкрсавају наду на живот свих нас.

Догматична „православност” учествује у екуменском покрету и у Светском савету Цркава од првог тренутка његовог оснивања. И није успела да одстрани кризу и безизлаз о в ог великог подухвата за уједињење хришћана. Карактер и физиономија, смер деловања, одлуке и активности екуменског Савета формирају се без Предања Једне, свете, католичанске и апостолске Цркве. Разлози овога неуспеха су многобројни и разноврсни. Али, један од суштинских разлога свакако је отуђење овога Предања у начину на који га данас представљају његови носиоци.

Ма колико то изгледало апсурдно – посматрано на основу критеријумa савремене „објективности” – ипак је потребно нагласити: лично сведочење доживљаја тајне црквеног јединства, али и смиреног прихватања крста црквених раскола, било би довољно да динамички открије присуство црквене (а не само догматске) православности у екуменском покрету. Јединство и католичност Једне свете Цркве открива се и доживљава у „божанственој једнообразности” богослужења, у прејемству апостолског наслеђа благодатних дарова, у повезаности богословља са егзистенцијалном чињеницом спасења, али и у мучеништву уздизања крста разноврсних подела међу хришћанима.

Ови критеријуми црквеног Православља, пре него што се покажу као теоретски бесплодни ставови у свехришћанском дијалогу, не могу бити невезани за начин учествовања у остваривању хришћанског јединства. Православни представници црквене истине и Предања долазе на екуменске скупове не као појединачна Црква – са фрагментарно-вероисповедним гледиштима и ставовима – него сви они сведоче и доживљавају живи квасац црквеног јединства и католичности (скривен испод мртвог теста света), и идеолошке и организационе супротстављености хришћана узимају на себе као лични крст учешћа у греху и неуспеху наше човечанске природе.

Кроз такво посматрање (парадоксално и неодредиво, али истовремено толико стварно и конкретно колико и сведочење пустиње које је образовало етос неподељене Цркве), савремена криза екуменског покрета није ограничена само на немогућност и спорост у остваривању јединства хришћанa. To je „криза” више у оном библијском смислу речи: просуђује, односно објављује и открива наше приближавање или удаљавање од истине спасења и нашег егзистенцијалног препорода „у Христу”. Та криза-објава, дакле, представља најзначајнију могућност коју екуменски покрет данас нуди.

На основу ових тврдњи може се наметнути „практичније”, а самим тим и доступније питање. Јединство Цркве, зацело, представља егзистенцијалну истину – истину човековог спасења, односно тројични начин постојања, који нам је дарован Божијим Очовечењем. Управо зато, међутим, што нам је дарован, овај начин постојања не представља човеково достигнуће, него чудо којим наше мртво постојање бива оживљено од стране Бога, „Који подиже мртве”. Према томе, зар наша нејака настојања да у оквирима екуменског покрета остваримо јединство, не могу бити историјски повод за чудо Божије, за првину благодатног јединства данас распарчаног хришћанства?

Одговор свакако треба да буде потврдан. Да, јединство може да буде неочекивано чудо – довољно је оно што сви тражимо унутар екуменског покрета: да истина Цркве буде чудо-благодатни дар новог начина постојања који образује заједницу светих. Ако наши захтеви, међутим, помету ова настојања и удаље их од њиховог суштинског циља или „краја” – а заједно са тим преусмере човекову животну жеђ за једином надом спасења – онда ће присилно управљање екуменским покретом у благодатној „пуноћи” јединства бити насиље над истином. Када тражимо спасење, а не „побољшање” нашега палога стања – побољшање које мења сaму истину спасења – онда благодат или чудо надопуњује „недостатке” наших бесплодних трудова, односно отклања наш грех и неуспех, а наш крст и нашу смрт преображава у васкрсење.

Треба да признамо – независно од било какве сврсисходности – да, уколико пут и историју екуменског покрета посматрамо до данашњих дана, можемо запазити како покрет никада није показивао свеобухватно познање свог суштинског циља или „краја”, нити се показао независним од предлога и амбиција световне „ефикасности”, а исто тако није успео да очува истину чињенице спасења.

Да ова тврдња не би остала произвољна и схематска, вероватно би било од користи да првенствено дефинишемо неке битне чиниоце који су одиграли суштинску улогу у формирању и развоју екуменског покрета а који и даље образују његов карактер и физиономију. Кроз ово набрајање, а пре свега разјашњавање, треба боље да назремо узроке кризе, али и могућности екуменског покрета данас.

А. Као први основни чинилац треба истаћи племениту визију, несебичну ревност и делатни – често и повезан са властитом жртвом – активизам конкретних личности у правцу превазилажења хришћанских подела. Имена као што су John Mott, епископ Brent, архиепископ Soderblom или Visser't Hooft, непосредно су повезана са сaмим постојањем појединих огранака екуменске активности који су довели до формирања Светског савета Цркава. Свесрдна вера у циљеве ове активности, стваралачки ентузијазам и надахнута иницијатива многобројних посленика екуменског покрета, и даље дају печат путу и развоју Светског савета Цркава – и поред бирократске крутости последњих година, чиновничког духа, или чак некаквог професионализма који се паралелно појављује у том екуменском организму.

Б. Заједно са занимањем и ентузијазмом конкретних личности, јавља се и занимање многих појединачних црквених и вероисповедних организама. И поред институционализоване изолованости и овешталих вековних предрасуда, показала се истински потресна и делатна жеља за изналажењем могућности за зближавање, међусобно упознавање и сарадњу, за дефинисање богословских разлика, али и за заједничку веру и заједничко сведочење хришћанске истине у савременом свету.

В. Свој допринос неговању идеје ? екуменској сарадњи Цркава и одређивању прототипа за оснивање Светског савета Цркава, свакако су дале и одговарајуће политичке активности које су се појавиле у нашем веку: активности у правцу међусобног зближавања држава и стварања међународних организација са циљем унапређења светског мира и сарадње. Осврт синодског Прогласа (из 1920. године) на пример Лиге народа који Цркве треба да следе (пример политичке сарадње и организационе ефикасности), као и угледање Светског савета Цркава на устројство и деловање Организације уједињених нација, представљају незнатне али карактеристичне доказе тог утицаја.

He постоје показатељи који ће тврдити да су критеријуми и сврсисходности међународне политике (антагонизма државних влада или ширих коалиција) утицали на формирање и развој екуменског покрета. Проглашавање Светског савета Цркава међународном организацијом са најширим утицајем и могућношћу интервенције по питању кризних међународних проблема, и са ауторитетом васељенског хришћанског заступања, свакако је утицало на политички антагонизам држава и коалиција. Па ипак, остаје недоказана повремено распростирана сумња да је екуменски покрет искоришћен од стране међународне политике.

Ако се овде напомиње таква могућност и ако се њоме занима богословска студија, то је само због идеја којим екуменски покрет, посветовњачењем својих циљева и амбиција, даје подстрека непосредном политичком искоришћавању и отуђењу заједничких захтева хришћана за јединством. Чињеница је, дакле, да осим истицања (кроз Проглас) обрасца политичке сарадње и организационе ефикасности коју отеловљује Лига народа, постоји и каснија пројава посветовњачених критеријума којима је, бар Васељенска патријаршија, повремено оцењивала екуменски покрет: реч је, наиме, ? Енциклици васељенског патријарха Атинагоре (1952. године) упућеној „свим аутокефалним Православним Црквама”, којом их он подстиче да учествују у Светском савету Цркава, наглашавајући потребу „пројављивања јединства хришћанског света насупрот антихришћанским тежњама и правцима присутним у свету… ради уздизања и превласти духовних вредности човека унутар најопштијих хришћанских оквира”.

Ови наговештаји дали су повода да се оснивање Светског савета Цркава доведе у везу са приближно истовременом појавом такозваних „хришћанско-демократских” (демохришћанских) политичких странака на Западу, у оквирима најширег настојања да се хришћанска „идеологија” („вредности демохришћанске културе”) ангажује на стварању свехришћанског „блока”, насупрот „безбожном” комунистичком „блоку” који је изникао из немирa Другог светског рата.

Овакву распрострањену, али недоказану сумњу ? његовој политичкој искоришћености свакако подстиче, на политичке утицаје осетљива, економска и уопште бирократска структура екуменског покрета, а нарочито чињеница економске зависности Светског савета Цркава од Цркава једне „велике силе” – Америке (две трећине основног буџета Савета покривено је прилозима чланица-Цркава Америке), које на тај начин могу непосредно да утичу на његове програме и циљеве. Сличну обазривост изискује и чињеница да центри доношења суштинских одлука често остају невидљиви: рецимо, чланове Централног одбора бира Генерална скупштина, која одобрава списак именa, без суштинске могућности измене; док ? састављању тога списка одлучује такозвани Одбор за именовања (Nomination Committee), који разматра евентуалне предлоге Цркава, али без обавезе према њима; овај Одбор се саставља на основу одлуке некаквог неодређеног и невидљивог Одбора за припреме (Preparatory Committee). Ha подједнако невидљив начин одређују се и председништва појединих комисија и радних група на сваком скупу и конференцији; њихова улога је одлучујућа за ток делатности и састављање одлука и текстова.

Ако карактеристични показатељи попут ових допуштају сумњу у то да „конзервативни” политички чиниоци утичу на правац деловања и одлуке Светског савета Цркава, са друге стране, екуменски Савет показује и неку врсту политичког либерализма који изненађује, а понекад и саблажњава политичке конзервативце. Његова подршка ослободилачким покретима такозваног „трећег света”, затим јасна и често понављана осуда конкретних последица колонизаторске политике и расних разлика, супротстављање методима насиља и притиска које примењују тоталитарна уређења, представљају само неке од примера тог политичког либерализма, нарочито израженог последњих година. Истовремено (и насупрот подозрењима антикомунизма), Светски савет Цркава ћути поводом гоњења и страдања хришћана у Русији, и поред очајничких вапаја који до њега повремено стижу од појединих свештеника и верника ове земље.

Ови супротни докази, наведени као пример, не могу бити основа за сумњу да политика представља један од чинилаца који одређују смернице и активности Светског савета Цркава. Они, међутим, откривају многообразност тежњи и смерова, односно најдубљу „кризу идентитета”, која допушта најразличитија тумачења и могућа искоришћавања посветовњачених делатности екуменског покрета.

Сaме Цркве-чланице Светског савета Цркава често одају утисак да су веома мало критичне, или да недвосмислено подржавају екуменске активности, јер разноврсност и извесна пометња тежњи и смерова допушта многе заокрете црквене политике. To допушта и некаква лакоћа коришћења могућности које нуди ова међународна организација – као трибина најширег пропагирања појединачних циљева и као простор остварења међународних односа, а исто тако и као средство економске помоћи Црквама углавном у „хуманитарним” и мисионарским активностима.

Са тог становишта посматрано, одговорност Православних Цркава је можда већа – а тактика, или чак немар православних, свакако представља један од суштинских чинилаца за данашње одређивање путање екуменског покрета.

Г. Још једанпут треба нагласити да екуменски покрет своје постојање дугује учествовању православних. Без тога учешћа, и уз чињеницу одсуства Римокатоличке Цркве, васељенство Светског савета Цркава представљало би само некакав унутарпротестантски дијалог, без ауторитета и свехришћанског васељенства које даје важност овој међународној организацији.

Међутим, као што је поменуто на претходним странама, чини се да овај темељни допринос у пракси не цене протестантски чланови Светског савета Цркава, нити су га делатно свесни и сaми православни. И поред повремених протеста због занемаривања њихових ставова, издавања засебних „саопштења” мањине по одређеним богословским питањима и честог позивања на њихове историјске титуле, православни су веома далеко од тога да утичу, макар и елементарно, на токове и физиономију Светског савета Цркава.

Основни узрок чињенице што се оснивачки и утемељујући допринос православних Светском савету Цркава претворио само у декоративно и бесплодно присуство јесте следећи: православни су примљени у екуменски Савет не на основу начела дијалога богословских и црквених предања, него на основу квантитативно-статистичког представљања црквених организација. На тај начин се унапред неутралише присуство православних, јер они стално представљају бројчано нејаку мањину у односу на мноштво протестантских Цркава и верских заједница.

Који су, међутим, најконкретнији разлози за тај компромис православних са декоративном и бесплодном улогом коју им је доделио екуменски покрет? Како се оправдава њихова пасивност и немар који ослабљује толико плодоносну екуменску активност наших дана, и оставља је да се преиначује у протестантски дијалог? Процене могу бити само личне и недоказиве – потребне су, ипак, као зачетак или као изазов за подробније истраживање.

а. У сваком случају, постоји начелна разлика у начину мишљења. Протестантски чланови Светског савета Цркава испољавају, на простору Запада, изузетно развијену способност и вештину организовања, ефикасности, рационалистичког програмирања и систематизованог деловања. Православни са простора Истока – који се налазе на маргинама западне технологије и „напретка” – на сваки начин покушавају да се прилагоде захтевима „напредних” Европљана. Као претпоставке, које су сaме по себи разумљиве, прихватали су академски и вероисповедни карактер богословског дијалога, али и његове неизбежне пијетистичке последице.

И поред свега, међутим, чини се да се православни, у суштини, не усаглашавају са том врстом теолошке сарадње и њеног толико „блиставог” спровођења у дело. Преношење зацртаног циља на безличне потребе програмизма и организације доводи дотле да се размена гледиштa и издавање текстова сматрају циљем по себи. Међусобно зближавање Цркава остварује се тако што се суштински циљ зближавања и однос који оно може да има са стварношћу човековог спасења, препушта пуком случају. Према томе, ма колико православни настојали да се прилагоде, њихово прилагођавање је толико неприродно да их неизбежно дезоријентише – лишава их могућности да остваре сaми себе, односно да остваре нарочити етос свога духовног и културног порекла.

б. Зашто се, међутим, сaмо по себи подразумева наметање западног духа и организације делатностима Светског савета Цркава? Пре свега зато што су иницијатива и економска средства за оснивање Савета потекла углавном од протестаната. Заступљеност православних у управној служби Светског савета Цркава дирљиво је мала и слаба све до данас; можда и из других разлога, али и због тога што економске могућности Источних Цркава и вредновање њихових организационих потреба изгледа да не допуштају постојање таквог специјалног представника у седишту Савета. Паралелно са тим, у пракси се показује да духовни и богословски динамизам православних није такав да надокнађује економске и организационе недостатке.

в. Одсуство економске моћи које се преноси и на недостатак систематичније организације (оснивања посебних канцеларија и радних група у помесним Црквама, методичног припремања истакнутих чланова за заступништво на конференцијама и скуповима итд.) и поређење са могућностима и доприносима западњакa у тим областима, очигледно да православне доводи у вечити положај мањине унутар екуменског покрета. Изгледа да се ми православни никада нисмо позабавили тиме како да, кроз начин учествовања у екуменском покрету, искажемо своје „ја” и свој етос. Никада није постало сасвим јасно зашто суштински допринос православних екуменском покрету не може бити изношење вероисповедних разлика или додирних тачака са протестантима него, пре свега, наш делатни начин учешћа у тој активности. Насупрот томе, ми православни смо од првог тренутка настојали да се по сваку цену прилагодимо западном схватању организације и функционисања Светског савета Цркава, који нам је био толико стран.

Да бисмо поткрепили ове тврдње, навешћемо следећи пример: православни никада нису помислили да доведу у сумњу начело квантитативне већине приликом доношења одлукa – начело које истину претвара у подударност појединачних гледишта. Никада нису одбили да учествују у детињастим протестантским молепствијима која се намећу на почетку генералне конференције, као и на почетку и на крају заседања појединачних комисија и радних група. Никада им није пало на памет да у своје делегације укључе не само академске теологе (као што захтева западно схватање теологије и „дијалога”) него и монахе, који су истински носиоци православног духа. Нису се ограничили на слање лаикa или евентуално ђаконa, него су прихватили изједначавање апостолског и благодатног прејемства православних епископa (прејемства које у личности епископа савозглављује искуство и сведочење католичанске Цркве) са ауторитетом индивидуалног мишљења протестантских професора и пасторa, у оквирима бројчаног вредновања гласова.

г. Сведочење православних унутар екуменског покрета свело се, у најбољем случају, на указивање на богословско-вероисповедне разлике које нас раздвајају од протестаната, a y најмањој мери или никако на схватање и истицање разлика духовног искуства и цивилизацијског нивоа. Оно што се „у великим размерама” догађало у историји Православних Цркава, то се „у маломе” догађа и у оквирима екуменског покрета: васцела цивилизација изванредних достигнућа и сведочењa истине и егзистенцијалне аутентичности у свим областима човековог живота, добровољно се потчињава и бива измењена од стране културе „блиставе површности”, односно културе профитабилности и ефикасности.

Култура динамичке истине личности и личносне католичности, аскетског самопревазилажења и еросног заједничарења, налази се у мањини, и на концу се потчињава култури индивидуалне логике, индивидуалне етике, индивидуалне сентименталности. Вековна борба ради победе над смрћу, да би човеково тело стекло непропадљивост, посустаје и уступа место индивидуалном формулисању интелектуалних гледишта ? „побољшању” друштвено-политичких услова.

д. Очито је да ми православни као допринос екуменском покрету нудимо своју унутарњу кризу, односно непознавање и изопачење властитог духовног, богословског и културног идентитета. Понеки лични изузеци само потврђују ово правило. Због тога и покушавамо да опстанемо у екуменском покрету стално истичући наше историјске титуле. Али, кад не представљају динамизам живота који може да преобрази садашњост, историјске титуле су мртве и бескорисне, и изазивају само снисходљиво саосећање и гануће.

Ова криза идентитета православних у границама западне културе, која представља заједнички простор данашњег живљења, неизбежно доводи д о схизофрених појава и реакција у екуменском покрету: постоје православни који унапред одбацују или са снисхођењем прихватају небогословску проблематику протестаната а да при том нису у стању да православно црквено гледиште и динамички став супротставе изазову проблема савременог света. Као што постоје и други, који су спремни на сваку врсту уступка ради екуменске сарадње и заједничког сведочења хришћана, и који су у истој мери немоћни да то сведочење доведу у везу са човековим спасењем од смрти и очаја.

Са једне стране, равнодушни смо према изузетно позитивној чињеници осетљивости коју организација Светског савета Цркава показује према великим историјским изазовима нашега времена, и трагично смо одсутни у њиховом богословском решавању. A ca друге стране, сматрамо природним да Светски савет Цркава и његов међународни ауторитет користимо за очување и заштиту патријаршијa Истока од опасности које ствара њихово иноверно окружење, или за економску помоћ нашим мисионарским или хуманитарним активностима. Свим овим начинима постижемо само то да будемо „сиромашни рођаци” екуменског покрета – неприлагођени и без суштинске везе са његовим циљевима.

Није потребна нарочита пророчка способност да се прозре како криза екуменског покрета прати, и до краја ће пратити, неке појединачне фазе општије кризе западне цивилизације: кризу сврсисходне ефикасности међународних организација, утопијских визија идеалистичког морализма, наивног поверења у рационалистичко програмирање, кратковидог самоубеђења политичких покрета за објективно „побољшање” апсурда историје.

Свакако да се културни преображај који би означавао некакве промене у човековом и сторијском путу, може очекивати само на нивоу непосредног и католичанског начина живота човека, који ћ e увек оваплоћавати културне разлике. A једине могућности за такав цивилизацијски преображај – без ударања на сва звона – назиру се у веома оштрим кризама безизлаза данашњег начина човековог живота: као што је, на пример, непосредна претња од загађења природне средине, коју ствара аутономизовани економски и потрошачки развој, као и претња политичке власти која је у истој мери отуђена од човекових потреба.

Прва претња може довести до сумње у данашњи практични став човеков према свету – до сумње у објективизацију света и његовог претварања у безличну „ствар” над којом индивидуална воља врши насиље. Тада је прави час за црквену космологију: за откривење личносног логоса „ствари”, евхаристијске употребе света и аскетског самопревазилажења незајажљивих егоцентричних жеља.

Друга претња, опет, може довести до сумње у рационалистичко ускла ђ ивање права и обавеза појединца, у програмиране визије „опште среће”, тоталитаризам који је присутан у сваком „безгрешном” систему готових решења социјалних проблема. Тада је, дакле, прави час за истину ? црквеном јединству: јединству које не укида, него истиче личносну особеност, откривајући друштвени живот не као олакшање човековог преживљавања, него као циљ човекове егзистенцијалне аутентичности – што представља истински одговор на бесмисао смрти.

Ово не значи да велики друштвени проблеми, као што је загађивање природне средине или безизлаз политике у наше време, обавезно доводе до културног препорода и преображаја света у Цркву. Ови проблеми, међутим, означавају и представљају истинске могућности буђења верника Цркве из летаргије компромиса са претпоставкама живота које су довеле до данашњих безизлаза. Под немилосрдним претњама попут ових које смо поменули и које се не тичу идеолошких дилема, него могућности живота и смрти – умртвљивања и варваризације живота – верници Цркве могу схватити да се некакво идеолошко и моралистичко хришћанство показало бескорисно и сувишно управо зато што не спасава од смрти.

У границама цивили з ације загађења (pollution) и политичког тоталитаризма, човековог отуђења и очаја пред смрћу, екуменска сарадња хришћана има смисла само као сведочење другачијег начина постојања , који заиста спасава и обесмрћује човеков живот. Ово сазнање може и треба да означава корените промене у досадашњем путу екуменског покрета – најдубљи заокрет и преумљење у начину екуменске сарадње и сведочења.

Практична пројава овога преумљења јесте и огромна могућност која се јавља у екуменском покрету данашњих дана. To je могућност која се не може програмирати и систематизовати, него почиње да се назире и да се остварује у оној мери у којој се најдубља криза екуменског покрета претвара у спасоносни очај: очај који избавља од поверења у сјајно функционисање и утопијске визије сврсисходне ефикасности, ослобађајући скривени и неодредиви динамизам квасца и „зрна горушичиног”.

Екуменска сарадња хришћана данас има смисла само ако се проблем црквеног јединства изнова постави као животни проблем свих људи уопште, који се тиче „природног” и „истинског” човека, односно човековог начина постојања – проблем аутентичности човековог бића и живота, а не унутарњи проблем посветовњачених црквених организама. Такав заокрет екуменског покрета, који he означавати његово суштинско и коренито задирање у конкретне фазе културног безизлаза нашега времена, не може се остварити другачије осим кроз повратак првобитним коренима црквеног искуства, животној непосредности чињенице спасења, односно Предању црквеног богословља и праксе неподељеног хришћанства седам Васељенских сабора. Овај повратак, наиме, не сме бити теоретски и апстрактан, него мора бити, пре свега, конкретна промена и преиначење начина устројства и функционисања екуменског покрета.

Треба, ме ђ утим, да признамо: веома смо далеко од такве перспективе. У екуменском покрету и богословљу врло је мало показатеља који би могли да представљају прве наговештаје надања. Заточени смо у целисходности које су толико световне да понекад неизбежно помишљамо како нам оне не допуштају ни најмањи излаз.

Због тога ће екуменски покрет, бар за наш нараштај, остати болан изазов учешћа у Распећу Христовом, скромно унутарње прихватање нашег човечанског неуспеха, односно греха наших подела и деоба, или наших наивних активности у виду идеолошког и моралистичког улепшавања нашега пада. Тај изазов учешћа у Распећу Христовом, у крајњем смирењу наше природе, и даље ће представљати једино оправдање за учествовање православних у екуменском покрету; али и последњу могућност црквеног искуства у границама екуменске активности – личносног искуства, јединог које задржава динамизам квасца и „зрна горушичиног”.

ХРИСТО ЈАНАРАС

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Поруке У Овој Теми
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА - Шумадинац - 23-06-2015 11:57 AM

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)