ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА

[Шумадинац]

.

Тешко је разумети и прихватити психологију побожних хришћана који се спокојно мире с тим да ће се људи из

њихове околине, понекад људи који су им блиски, наћи у паклу. Не треба се мирити с тим да је човек са којим

пијем чај, осуђен на вечне муке у паклу. Када би људи били морално осетљивији, они би сву снагу своје

моралне воље и свог духа усмерили на избављење од паклених мука сваког бића које у животу сретну.

Узалудно је мислити да људи то и чине онда када помажу неговање моралних врлина код других људи и њихово

јачање у правој вери. Радикална морална промена може бити само промена односа према самим "злима"

и осуђенима на муке, жеља да и они буду спасени, тј. да се на себе прими и судбина "злих", да се подели

њихова судбина. То значи да ја не могу да се спасавам индивидуално, не могу изоловано да се пробијам

ка Царству Божијем, рачунајући на сопствене заслуге. Такво схватање спасења уништава јединство

космоса. Рај је за мене немогућ уколико моји блиски, моји драги или, чак, напросто људи с којима сам бивао

у животу, буду у паклу. А кад већ толико дугујемо ближњима, онда смо дужни да делимо њихову судбину

и примимо на себе њихову муку, дужни смо да их ослободимо пакла. Морална свест је почела од Божијег

питања Каину: "Где ти је брат Авељ?". Оно ће се завршити другим Божијим питањем: "Авеље,где ти је брат

Каин?". Када је Ориген рекао да ће Христос остати на крсту и да ће Голгота трајати све док макар и једно

биће буде у паклу,изрекао је вечну истину... Спасење је сједињавање човека са човеком и човека са

космосом, кроз сједињавање са Богом. Зато је индивидуално спасење или спасење изабраних, немогуће.

У свету ће постојати трагедија, осећање распетости и муке, све док не буде постигнуто опште спасење,

просветљење и преображај читавог човечанства и космоса.

НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ