Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 5 Гласова - 2.6 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
27-01-2017, 11:14 AM
Порука: #270
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
.

АНТИЕКУМЕНИЗАМ У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ


Борба против екуменизма 1: Ко може бити спашен?

Борба против екуменизма 2: Шта је црква?

Борба против екуменизма 3: Ко је јеретик?

Борба против екуменизма 4: Помолимо се?


Пише: Др Paul Ladouceur, универзитетски професор на Orthodox School of Theology at Trinity College (Универзитет у Торонту) и ванредни професор на Faculté de théologie et de sciences religieuses, Université Laval (Québec).



БОРБА ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА 1 : КО МОЖЕ БИТИ СПАШЕН?


И православни екуменисти и анти-екуменисти су почели од истог фундаменталног еклисиолошког принципа, темељно израженог у анти-екуменистичкој изјави Свете Заједнице планине Атос, априла 1980. „Ми верујемо да наша Света Православна Црква јесте једна Света, Саборна, Апостолска Христова Црква, која поседује пуноћу благодати и истине.“


Али про-екуменисти и православни анти-екуменисти извлаче радикалне различите закључке из овог једног принципа. Екуменисти, фокусирајући се на мисао да Православна црква поседује „пуноћу благодати и стине“, закључују да хришћанске цркве такодђе поседују благодати и ситину, али не у њиховој пуноћи. Овај закључак отвара врата узимању у обзир неправославне хришћане као истинску браћу и сестре у Христу и стога појаву могућности заједничког дијалога у љубави, раста узајамног разумевања вере и традиције једних и других и откривања заједничких елемената који уједињују хришћане различитих фркација. Ово не значи да су све хришћанске заједнице равноправне у питањима вере и доктрине јер се православни екуменисти слажу са анти-екуменистима да православна црква једина поседује пуноћу хришћанске вере и да је једина истинска видљива Христова Црква.



За православне анти-екуменисте присуство пуноће благодати и ситне које се налази само у православној цркви значи да су благодат и истина одсутни у неправославним хришћанским заједницама, да су њихови чланови јеретици и самим тим су лишени спасења. Недавна декларација бухарских свештеника и монаха наводи пример да „апостолска и миленијумски стара Отачка традиција недвосмислено сматра да су јеретици ван бродда Цркве и као такви, изван спасења.“ Теологија изван ових афирмација почива на ригорозном тумачењу чувене изреке Светог Кипријана Картагинског „Ван Цркве нема спасења“. Кипријан је сматрао да је спасење могуће само у видљивој Саборној Цркви и да они који су изван Цркве, чак и ако су номинално хришћани, не могу бити спашени. Модерно задржавање ове доктрине која није садржана у Православној традицји, представља погрешно тумачење гчавног дела Отачке теологије и историје ране Цркве. Као што отац Георгије Флоровски истиче снага Кирпијановог учења је у таутологији: „Спасење“ и „Црква“ су једно те исто. Онда је питање, шта је заправо Црква? Флоровски из праксе ране Цркве закључује да хришћани нису систематички поново крштавани (или је свештенство поново рукополагано), бивајући враћани из раскола и јеретичких група у Саборну цркву. Тако да Црква сматра да сакраментална милост постоји и у другим хришћанским заједницама, а не само у Саборној цркви. Другим речима, светотајинске харизматичне или мистичне границе Цркве не одговарају видљивим канонским границама Православне цркве, већ су далеко испод тог нивоа. Флоровски показује да православље следи Августинову светотајинску теологију и праксу ране Цркве погледа на признавање валидности светих тајни ван Саборне цркве и наставак повезивања јеретика и шизматика са Црквом Христовом.


Богословске последице тврдње да су неправославни хришћани лишени спасења су монументалне. Чак и под препостваком, великодушно, да сте сви крштени(реално, можда 150 милиона људи) православци бити спасени, то значи да ће преосталих 2 милијарде хришћана бити осуђени на вечно проклетство, јер у основи нису православни. И вероватно, продужетак овог образложења до његовог логичког закључка јесте да је спасење немогуће за оне који нису хришћани. Тако од тренутне светске популације од око 7,4 милијарде људи, само око 150 милиона (око 2%) имају право на спасење.


Доктрина која одбија могућност спасења највећег дела човечанства крши неколико основних принципа православне теологије. На првом месту, то побија трвдњу да је Бог добри и вољени Бог који жели спасење свих људи, већ радије обраћа Бога у окрутну божанску карикикатуру која ствара људе чија једина коначна судбина јесте вечна патња. Ово нимало није православни начин поимања Бога као некога ко воли људску врсту, Милостивог Доброчинитеља.


Порицање свих могућности спасења ван Православне цркве такође крши неколико других основних начела патристичке антропологије. A priori осуда већине човечанства је облик предестинације, учења које Православна црква увек доследно одбацује вековима. Такође, то је супротно основним учењима отачке антропологије да су сви људи створени једнаки, створени по божанској ипостаси, да сви поседују слободну вољу и да је свако понаособ одговоран за своју сопствену судбину, учествујући или не учествујући у Божјем провиђењу и милости. Као у причи о талантима, свака особа је одговорна за меру божанске светлости и истине која се слободно нуди њему или њој (Мт 25:14-30).


Коначно, потврђујући да божанска милост није и не може бити присутна изван видљиве Православне цркве, ова теологија има за циљ да наметне људска ограничења на божанско деловање. Напротив, Православна традиција трвди да је Бог заправо Бог љубави и милости, који произвољно обезбеђује спасење за православне, неправославне и нехришћане у контексту постојања сваке особе, на начин који је можда непознат или неприхватљив људском разуму. Инкарнација Христа значи да сви мушкарци и жене, током времена, могу бити спасени.


Признање да Бог делује изван граница видљиве Православне цркве представља основу, главно оправдање и императив за учешће Православних у екуменским догађајима. Доброта, божанско присуство и спасење се не налазе не само тамо где ми мислимо да би требали да буду, већ где Свити Дух, у својој божанској слободи, прожима кроз сво време, за сваку особу, која на тај начин има могућност да буде рођена од Духа (Јн 3:8; 1:3).



ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА 2: ШТА ЈЕ ЦРКВА?


22. Априла 2016. Свети Синод Бугарске Православне Цркве издао је декрет који садржи примедбе на нацрт докумета Светог и Великог већа Православне цркве о „одосима Православне цркве са остатком хришћанског света“. Свети Синод Грчке Православне цркве донео је сличну одлуку 26. Маја 2016, године. Кратка одлука Бугарске Православне цркве, која не саджи оправдање за своје поступке, одбацује употребу назива „црква“ за неправославне хришћанске фракције; то се противи закључку да је хришћанско јединство „изгубљено“; и то не одобрава одсусво потврде да је једини начин за хтишћанско јединство повратак „јеретика и шизматика“ у Православну цркву. Ни бугарска ни грчка одлука не иду тако далеко као раније изјаве бугарског свештенства и монаштва која говори да „јеретици су ван брода цркве, и као последица тога, изван спасења“- али је практични закључак исти.


Што се тиче термина „црква“ , у бугарском саопштењу се говори : „Поред Свете Православне цркве нема других цркава, већ само јереси и расколи, и ранији називи „цркава“ су теолошки, догматски и канонски потпуно погрешни“. Бугарска изјава на тај начин идентификује цркву целокупно са садашњом Православном црквом. Као што смо истакли у другом посту на Јавном православљу (борва против екуменизма: Ко може бити спасен?), ова теологија почива инплицитно на ригорозном и уском тумачењу учења Светог Кипријана Картагинског „ван цркве нема спасења“. Православни никад нису прихватили учење Кипријана које ограничава цркву на видљиву институцију, већ они напротив препознају да Христос и Свети Дух делују ван видљивих граница Православне цркве. Као што отац Георгије Флоровски подржава ову идеју, тако се канонске и светотајинске границе цркве не поклапају-границе цркве Христове су мистерија позната само Богу.



Ограничавањем цркве на видљиву институције, Православна црква (византијски обред), бугарски приступ негира Павлов став који заузима много Отаца цркве, цркве као „тела Христовог“ (1 Кор 12:12-31; Кол 1:24 итд.). У многим отачким и модерним тумачењима цркве, ово долази до изражаја као „мистично тело Христово“, наглашавајући да се црква протеже извна граница Православне цркве. Христос је „Пут, Истина и Живот“ (Јн 14:6). Ове три карактеристичне форме чине једну Целину. Тако, тамо где је Истина, ту су и Пут и Живот- пут и живот су Исус Христос. Суштина цркве је поседовање Истине, сведочење Истини и приступ спасењу. Док неправославне цркве и заједнице не поседују пуноћу Истине која се налази само у Православној цркви, оне не посудују ни елементе Истине у стадијуму да могу да сведоче о Исусу Христу и тумаче Његова учења. Они тако учествују у цркви Христовој и самим тим су чланови Тела Христовог, које им даје за право да себе називају „црквом“. У саопштењу Бугарске цркве се такође понавња тврдња из ранијег бугарског црквеног документа где се каже да црква никад није изгубила хришћанско јединство, јер Саборна Православна црква никад није и никад неће изгубити своје јединство. Саопштењем не може бити одбачено као такво јер је таутологија „Света Православна црква“ имплицитно идентична хришћанском јединсву. Такође имлицитно, тело цркве нису само неправославни, већ и њихови следбеници који нису хришћани, с обзиром да не учествују у хришћанском јединству. У ширем историјском контексту, саопштење, наравно, није историјско. Древна Коптска црква у Египту, као и Јерменске и Сиријске црвке, а и сама Римска црква, су све биле део Саборне (универзалне) цркве до 4. Васељенског сабора у Халкидону (451.). То је важило за прву групу цркава, а за Римску цркву до почетка другог миленијума. Ове цркве више нису у заједници са оним што је остало Православна црква. Где је континуирано једнинство Православне цркве, које је тако самоуверено наглашавано у бугарској изјави.


У саопштењу се такође занемарују недавни грех Православне цркве, када се 1996. десио разлаз у заједници између Цариградских и Руских цркава које су под влашћу Естонске цркве, а да не помињемо тренутни сукоб цркава у Антиохији и Јерусалиму око власти у Катру. У периоду од када Цариградска и Руска црква нису у заједници, да ли од тада Руска црква више није „црква“? Или је Екумески Патријархат?


Бугарска декларација се жали на одсуство потврде у нацрту документа Пан-Православног сабора да је једини пут до хришћанског уједињења повратак јеретика и шизматика у Православну цркву. Георгије Флоровски, као вишегодишњи водећи православни екумениста, ово изражава много деликатније: „За мене, хришћанско реуједињење је само универзално преобраћање у Православње“. И Флоровски и Сергије Булгаков, који се не слажу око многих поблема, били су сложни око прихватања чињенице да само Православна црква поседује пуноћу Христове истине-али никада нису прибегли упућивању увредљивих епитета хришћанима (као што је „јеретик“ и „шизматик“), који су можда технички прецизним, али су далеко од хришћанског милосрђа. Као што је Исус учио: „Ко увреди свог брата, биће одговоран пред судом, и ко год каже „Будало“, гореће у ватрама пакла“. (Мт 5:22)


Декларација Бугарске православне цркве тражи да Православна црква прекине ангажовање у дијалогу са другим хришћанима. Православље мора остати чврсто у својој основној обавези да се понаша у складу са Христовом заповести: „Да буду једно као што смо Ми Једно“(Јн 17:22). Сведоци истине Православне цркве не смеју реаговати на добацивање увреда и не смеју испољавати нетрпељивост према осталим хришћанима, али морају скромно сведочити о православној тадицији у хришћанској љубави и морају поштовати све трагаоце за Истином.



БОРБА ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА 3: КО ЈЕ ЈЕРЕТИК?


Једно од омиљених оружја православних портивника екуменизма јесте називање екуменизма јереси, представљајући га неправославним, и често православним који подржавају екуменизам, називајући јеретицима. Примера је много, на пример у документима који долазе из Руске православне цркве у егзилу (ROCOR) и у писањима Светог Јустина Поповића. За ROCOR-овог Митрополита Филарета, католици и протестанти су „модерни проповедници јереси“, а Светски Савет Цркава заједница „Свих могућих јереси“. Писмо Јустина Поповића из 1974. године назива све неправославне „јеретицима“. Али најјаче оружје православних анти-екумениста јесте да екуменизам окарактеришу као „јерес над јересима“.


„Јерес“ и „јеретик“ су Калашњикови анти-екумениста, у рукама неправославних и православних хришћана.


У православној традицији, „јереси“ и „јеретик“ имају веома прецизна и дуговечна историјска значења. Јерес је погрешно учење изложено од стране хришћанина, док је јеретик особа која наставља да следи такво учење. Да би учење било јеретичко, мора као такво бити проглашено од стране целе Цркве, не само од особе, била она епископ, свештеник или монах који мисле да његов брат или сестра у Христу греше око нечега. Суштински критеријум за јерес као такву је налажење и поништавање погрешног учења од стране Васељенског сабора цркве који је прихваћен од саме Цркве. Мали број учења Православне цркве је проглашен званичним догмама од стране Васељенског сабора или неког другог сабора Православне цркве и само одређен број погрешних учења је означен као јеретички.



Нека модерна учења која заступају неправославни хришћани се могу назвати јеретичким по горе наведеном критеријуму. Најочигледнија су учења групација као што су Јеховини сведоци и други који одбацију Никејски Символ вере у Свету Тројицу и божанство Христа и Светога Духа. Али ни једна православна заједница или сабор нису декларисали екуменизам као јерес. Напротив, Свети и Велики Сабор Православне цркве одржан на Криту 2016. снажно је подржао учешће локалних православних цркава у свим догађајима, „са циљем да се дође до јединства свих хришћана на основу истине вере и традиције древне цркве Седам Васељенских Сабора“.


Чак и отац Серафим Роуз, иначе јак борац против екуменизма, заузима суптилан приступ екуменизму као јереси. Екуменизам „је јерес“ пише он, „само ако заиста подразумева порицање да је Православље истинита црква Христова“. Један се не може назвати јеретиком, али се више присталица екуменизма могу назвати јеретицима.


Упркос постојању јеретичких учења у неколико неправославних заједница, ипак је неопходно направити разлику између јереси и јеретика. Да ли су неки неправослани хришћани „јеретици“ у историјском смислу те речи? Исус нас упозорава на лицемерје у осуђивању других (Мт 7:1-5).


Прави јеретици су они који су имали прокламовану Истину Цркве Христове и хотимично су је ставили на страну у корист другог учења које није заједничко са истином цркве. Све у свему, они су наследили та учења од оних који су претходили у њиховим црквама, обично родитељи, учитељи, који уче ова учења од својих претходника итд.-баш као и колевка православња која наслеђује и прихвата учење својих претходника. Они који свесно стављају по страни учење цркве и говоре да црква греши су прави јеретици, а не њихови потомци.


Да потомци оних који су раскинули са Црквом буду названи јеретицима мора се пренити грех очева на синове. Православна традиција доследно одбацију ову тврдњу. Црква учи да је грех личан, ненаследан. Древни и модерни Оци цркве стално бране људску слободу од свих који потврђују учења против Православља. Хајде да не осуђујеумо хришћанске јеретике, већ да их сместимо у своје мисли, срца, молитве, истинске али застрањене браћу и сестре у Христу.



БОРБА ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА 4: ПОМОЛИМО СЕ?


Православни противници екуменизма су веома критични према православнима који учествују у молитвама и службама са неправославним хришћанима. Ово противљење је утемељено на древним канонима забране молитве са „јеретицима и шизматицима“. Највише цитирани канони су Апостолски канони 10,11,45,65 и 71. Апостолски 10. канон говори : „Они који се моле заједно, а нису у хришћанској заједници, чак то било и код куће, нека буду екскомуницирани“ и канон 45. „нека сваки епископ, свештеник и ђакон, који учествују у молитви са јеретицима, биће суспендовани, али ако им дозволе да врше било коју службу, нека буду свргнути са власти“.



Позивајући се да су древни канони релевантни за укључивање православних у екуменске молитве, користи се неколико главних квалификација. Најважније је позивање на изолацију греха од канона из оба историјска контекста и праксе православне цркве. Православно канонско право није сложено и кодификовано црквено право какво постоји у католичкој цркви, већ су то више несистематичко прикупљена правила или закони усвојени од локалних, регионалних и васељенских сабора у периоду од око два миленијума. Узети као целина, ови закони садрже неке недоследности и многи од њих су престали да буду релевантни са садашњу Православну цркву и потребе верника. Православна канонско-правна традиција наглашава динамично тумачење канона, а не само једно позивање на речи древних канона. Ово друго је канонизам, не жива канонска традиција Православне Цркве.



Класичан случај да се високи православни јерарх моли са неправославним догодио се 1930. Године. 1921, Свети Тихон (Белавин) (1865-1925), Патријарх московски, поставио је митрополита Евлогија (Георгиевског) (1868-1946) за администратора руских парохија у Западној Европи и да представљају Московску патријаршију у Западној Европи. Године 1929., Католичка црква, Англиканска црква, француске протестантске цркве и Православне цркве у западној Европи иницирале су недељу дана заједничке молитве за жртве верских прогона у Совјетском Савезу. У фебруару 1930. године, митрополит Евлогије учествовао је у екуменској молитви у катедрали Светог Павла у Лондону и Л’Оратоире у Паризу. У то време, Евлогијева епархија је и и даље била повезана са Московском патријаршијом, која је прогласила као одговор на екуменску иницијативу, да је било слободе вероисповести у Совјетском Савезу. Митрополита Сергија (Страгородског) (1867-1944), тадашњи de facto поглавар Московске патријаршије, покушао је да уклони Евлогија са дужности, али не због учешћа у екуменској молитви, већ зато што се није показао лојалан совјетском режиму. Године 1931, као резултат покушаја дисциплинских мера Москве против Евлогија, Евлогије, уз подршку већине свештенства, парохија и верника ставио је себе ии своју епархију под омофор Васељенске патријаршије.



Пример учешћа митрополита Евлогија у екуменској молитви због патњи Руске Цркве, и примери бројних других православних архијереја у молитвама екуменског карактера током протеклог века, морају бити одмерени сходно тренутку, ако се говори о важности канона који говоре против молитве са „јеретицима и шизматицима“. У контрасту са редукционизмом и модернистичким погледом који ограничава православно канонско-правну традицију инсистирајући само на слову ових канона, мора се образложити динамичан појам традиције као постепене изградње широкпг консензуса унутар Цркве, формулисаног од стране канонских архијереја, који се односи на остваривање мисије Цркве и пастирских дужности у овом добу. У овом случају, сада имамо скоро један век од када су канонски архијереји одлучили да у одређеним околностима, и углавном су посебно овлашћени да то ураде (посебно званични представници православних на екуменским скуповима), неки облици молитве са не-православним су дозвољени. Ова снисхођење у односу према древним канонима је један аспект дуге традиције Православне Цркве који води ка отвореним односима са не-православним хришћанима.


Православна Црква делује под еклесиолошким императивом да она увек мора тежити да друге приведе натраг у јединство са њом, и процена архијереја током протеклог века била је да се то може најбоље постићи учешћем у екуменском покрету и уз заједничке молитве, укључујући седмице молитве за јединство хришћана, пре него да их бојкотују. У традицији православног канонског права, они који се залажу за бојкот било би потребно да покажу да ће њихов приступ боље промовисати јединство и заиста боље остварити православну пастирску бригу за неправославне, у односу на учешће у екуменском покрету и заједничке молитве.



Ово снисхођење древним канонима је условљено постојањем јасних граница у заједничкој молитви и деловања у екуменским скуповима. Молитве у екуменским скуповима обично се фокусирају око елемената које сви прихватају, где Оче наш, Никејски Символ вере (без филиокве) и читања из Библије (посебно псалама и извода из Јеванђеља и посланица) обично чине као главне компоненте. Нема говора о суделовању или учешћу у другим светотајинским радњама. Често верске службе на екуменским скуповима дело су једне деноминације, са припадницима других конфесија који учествују посебно у молитвама и химнама нормално рецитованих од стране чланова хришћанске заједнице. Православни су често позвани да учествују у вечерњим службама или другим службама, чиме се обезбеђује непроцењива могућност да сведоче о богатству православне литургијске традиције. Православна су постојани у држању да не сме бити „Евхаристијске гозбе.“



Строго, круто, буквално и рационалистичко тумачење православног канонског права је модерна новина које не кореспондира са православном традицијом. Древни канони који забрањују заједничка мољења, и заиста многе друге врсте контаката са „јеретицима и шизматицима“, важна су историјске сведочанства о томе како је Црква оцењивала да би она најбоље остварила своју мисију сведочења, пастирске одговорности и постизања јединства у време њиховог усвајања, посебно у контексту званичног статуса православног хришћанства у Византији. Просуђивање водећих православних пастира током протеклог века било је и наставља да буде, да примена ових канона није више најбољи начин да Православна Црква испуни своју мисију у савременом свету. Једноставано позивање на древне каноне, није довољно да превагне над просуђивањем и праксом Цркве током протеклог века. Исус каже недвосмислено „Где су два или три сабрани у име Моје, онде сам и Ја међу њима“ (Мт 18:20).

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Поруке У Овој Теми
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА - Шумадинац - 27-01-2017 11:14 AM

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)