Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 5 Гласова - 4.6 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Приче са Космета 1998-1999
26-12-2013, 11:02 AM (Последња измена: 26-12-2013 10:17 PM од Николај.)
Порука: #3
RE: Приче са Космета 1998-1999
Ишли су у смрт да спасу другове!

Најтежа битка у току НАТО бомбардовања СРЈ два месеца је вођена у рејону карауле Кошаре испод планине Ђеравица.

Око 1.000 војника потпуковника Љубинка Ђурковића појачано добровољцима од 9. априла до 10. јуна водило је неравноправну битку са неколико пута надмоћнијим непријатељем који је покушао копнену инвазију на Косово и Метохију пресецањем српских снага на линији Пећ-Ђаковица. Само захваљујући надљудском херојству бранилаца, паклени план Албанаца и НАТО није спроведен у дело, сведочи за „Ало!“ Ђурковић, који је данас војни пензионер.

На неприступачном планинском терену и до 1.500 метара надморске висине више од 6.000 припадника ОВК потпомогнути албанском војском, плаћеницима и вођени инструкторима из редова НАТО у зору на Велики петак су из правца албанског града Тропоје предузели снажан напад на караулу коју је бранило стотинак војника. У поподневним часовима истога дана, војска се повука из објекта јер се караула налазила на месту које није било погодно за одбрану и било је изложено бомбардовању НАТО. То је био и једини успех непријатеља за два месеца колико су борбе вођене.

- Осим ОВК, међу агресорима су се налазили и припадници француске Легије странаца, специјалци британског САС-а, италијански и немачки специјалисти за навођење артиљеријске ватре, а њихови напади извођени су уз ваздушну подршку НАТО авијације. Мој батаљон је имао нешто више од 1.000 бораца у саставу 125. моторизоване бригаде, а били смо појачани и једним бројем припадника 63. падобранске бригаде из Ниша и добровољцима. Имали смо и два одреда добровољаца из иностранства, један је сачињавало око 40 руских козака, а други двадесетак Скандинаваца. Били смо решени да сви изгинемо, али да не дозволимо да и на један педаљ српске земље стане непријатељска чизма - каже Ђурковић за наш лист.

Он сведочи о примерима храбрости војника који су до сада и у историји ретко забележени.

- Један снајпериста за кога смо касније сазнали да је прекаљен у рату у Хрватској нам је задавао огромне проблеме. Војник Золтан Балинт из Дебељаче, који је сам тражио да дође на најтежи положај, намерно је изашао из заклона и позвао га како би открили његов положај. За неколико тренутака, снајпериста га је погодио у врат, али је Балинт био толико решен у својој намери да је његово тело и даље остало у видокругу снајперисте. Уследило је још неколико његових хитаца, што је нама било довољно да га лоцирамо и ликвидирамо - прича бивши командант о подвизима својих војника.

Према његовим речима, борбе су без прекида трајале све до склапања Кумановског мира, а непријатељ ни у једном тренутку није успео да направи пробој. Фронтовска битка на линији од око 15 километара, коју су бранили Ђурковићеви војници, била је толико страшна да је сви описују као „пакао Кошара“. За два месеца борби, непријатељ је свакодневно покушао пробој, а најјачи напади, поред првог дана, десили су се 12. априла и 6. маја, када је копненом нападу претходило више од 10 часова непрекидног бомбардовања НАТО авијације.

- Биле су то страшне слике, горели су и небо и земља. Чули су се јауци рањених, од пројектила су била пресечена и стара стабла пречника и до један метар, али линија фронта није померена. Имали смо информације чак и из команде НАТО о дејствима авијације од наших обавештајних структура, тако да смо парирали макетама симулирајући лажне положаје за које је њима требало и по два дана да би их разоткрили, а до тада би дејствовали по њима. Због тога смо успели да своје материјалне и људске жртве сведемо на најмањи ниво. И поред тога, погинула су 34 моја борца, а око 70 је теже или лакше рањено. Губици с њихове стране били су убедљиво виши и моја процена и неки извештаји говоре да су имали преко 200 погинулих - закључује Ђурковић.

На овом бојишту укупни губици у нашим јединицама били су 60 погинулих и 150 рањених.



ФАКТИ

трајање напада: 9. април - 10. јун

губици: погинуло: 60

рањено: 150



Официри дали животе за војнике

Командант с Кошара истиче и примере официра Предрага Леовца и Живка Ђуровића, који су погинули допремајући резерве муниције својим борцима јер нису дозволили да војници излажу своје животе опасности на отвореном простору. Тела двојице војника остала су у беспућима Кошара и родбина ни дан-данас није успела да их сахрани.


Држава их заборавила

Ђурковић с горчином примећује да на оволико херојство војника и официра отаџбина, за коју се борили, није адекватно узвратила.

- Према мојим информацијама, сваки десети борац данас болује од траума претрпљених на Кошарама. Многи ветерани су инвалиди и потребна им је велика нега и ту смо и данас упућени једни на друге и међусобно се испомажемо, те стога сам се укључио у рад „Покрета за Србију“, који се у свом програму децидно залаже за положај ветерана и породица погинулих у одбрани у рату - закључује Ђурковић.

Извор: АЛО.РС
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Поруке У Овој Теми
RE: Приче са Космета 1998-1999 - Николај - 26-12-2013 11:02 AM

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)