Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 0 Гласова - 0 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
РАСПАД ЦАРСКЕ РУСИЈЕ
17-03-2015, 05:47 PM (Последња измена: 17-03-2015 05:50 PM од Шумадинац.)
Порука: #1
РАСПАД ЦАРСКЕ РУСИЈЕ
.

Распад царске Русије је започео давно, већ у време револуције стари режим је био у стању распада, он се гушио исцрпивши своје снаге. Рат је довршио тај процес распадања. Не може се чак рећи да је Фебруарска револуција збацила монархију у Русији, монархија је сама пала, њу нико није бранио јер није имала присталица. Вера народа на којој је почивала и стајала монархија, почела је да опада, нихилизам који је шездесетих година захватио интелигенцију прешао је на народне слојеве, а полу-интелигенција која је настала из народних слојева била је одлучно атеистичка и материјалистичка. Склоност ка злу је била јача од племенитости, Црква је остала без руководеће улоге у народном животу.»

Последњи Руски Цар је био трагична појава, он је сурово платио зло прошлости, зло које је починила династија. Он је искрено веровао у мистични смисао царске власти, мучно је преживљавао раздор између цара и народа – изолацију цара од народа. Хтео је да се сједини с народом, али није имао додира с народом, био је од народа одвојен зидом свемоћне бирократије. Међутим, он је мистично слутио и осећао да је народни цар...

НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ; ''Извори и смисао руског комунизма''

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
17-03-2015, 07:28 PM
Порука: #2
RE: РАСПАД ЦАРСКЕ РУСИЈЕ
ПАРИШКА ШКОЛА "ПРАВОСЛАВЉА" – ФАБРИКА ПОГРЕШНИХ УЧЕЊА И ЈЕРЕСИ



Током протеклих 2000 година свог постојања на земљи, Црква Христова је сво време била окружена мрачним силама. Управо то одређује њен мученички карактер, за разлику од оног победничког дела Цркве – Небеског Јерусалима, који је трку успешно водио и завршио. Увек је прогоњена и понижена Црква, узимавши облик слуге, баш као и сам Спаситељ (Фил 2,7), на крају излазила као победник. Управо нам Свето Предање Цркве на многим примерима потврђује добро познате речи Светог Писма, да се сила Божија показује у слабости (2 Кор 12,9).
Након пада Руског царства 1917. године, многобројни непријатељи Цркве се латише оружја, и започеше своју велику битку против Православља. То је било, не само најбруталније прогањање Хришћана у историји (проведено по рецептима бољшевичких власти), него једно опште уништење свега оног што је имало било какав, па макар и минималан облик побожности.
И управо у та најтежа времена, док су руку-под-руку заједно са бољшевицима, присталице "живе цркве" и "обновитељи" притискали напаћену Руску цркву унутар земље, Патријарх Цариграда Василије, Патријарх Александрије Мелетије, заједно са Митрополитом Хризостомом Атинским, нанели су јој тежак ударац споља. Сваки искрени Православац ће осетити велики бол читајући Циркуларну посланицу Светог архијерејског сабора Руске заграничне цркве, написану у Сремским Карловцима, 6. септембра 1927. године, у вези неканонске одлуке Митрополита Јевлогија да одцепи Западно-европску дијецезу од Руске заграничне цркве, и стави је под јурисдикцију цариградске Патријаршије. Ко су споменута три архијереја који су подржали такво грубо кршење Црквених канона?
У време тешких прогона од стране бољшевика и унутрашњих рана које су наносили поменути шизматички покрети, нимало мање невоље је изазивала и цариградска Патријаршија. Уместо да понуди своју братску љубав и помоћ Руској цркви у невољи, цариградска Патријаршија преотима многе области Руске цркве: Пољску, Финску, Естонију, покушава да преотме руске дијецезе у Америци и западној Европи, даје благослов за отцепљење Пољске, Украјинске и Грузијске цркве. Али то још није све. Када су се у окриљу Руске цркве појавиле шизматичке групе "жива црква", "обновитељи" и други, цариградска Патријаршија је ступила у контакт са тим марионетама атеистичке совјеске власти, прихватајући њихов шизматички сабор 1923. године, на коме је осуђен свјатјејши Патријарх Тихон, предлажући чак да буде лишен монашког статуса.
Слали су своје представнике у Москву, даље се уплићући у унутрашње ствари Руске цркве, предлажући да Патријарх напусти своју столицу. У исто време, забранили су Архијерејима Руске заграничне цркве, који су се налазили у Цариграду, Анастасију и Александру да служе, да спомињу свјатјејшег Патријарха Тихона и да буду у контакту са органима Руске црквене власти унутар и изван Русије. У Финској су бесправно разрешили Архиепископа Серафима и уместо њега, довели модернистички настројеног естонског протојереја Хермана Аву, кога су унапредили у Архиепископа. 1923. године су сазвали "Међуцрквену конференцију" на којој су покушали да протуре резолуције у духу "обновитеља" – о жењеним Епископима, о другом браку свештенства, о новом календару, о цивилном облачењу свештенства, о скраћењу постова, итд. Иако на том скупу нису биле заступљене све Православне цркве, назвали су га "Свеправославни сабор".[1]
После те конференције, у супротности са чињеничним стањем, цариградска Патријаршија је почела да шири неистине о томе како је цело Православље прихватило нови календар. Али ни то им није било довољно, него су у супротности са 7. Апостолским правилом и 1. каноном Сабора Антиохије, увели нову Пасхалију у Финској, изазивајући нове расколе и поделе унутар Православља.
Дешавања у Цркви тих година и стварање Теолошког института у Паризу су тесно повезани. Теолошка настава је започела свој рад у Сергијевском подворју 30. априла 1925. године, у новоформираној Теолошкој школи, која је касније променила име у Теолошки институт. У посланици 31. марта 1927. године, Свети синод Руске заграничне цркве пише да је тај Институт: "успостављен од стране Митрополита Јевлогија без знања и благослова Светог синода и Архијерејског сабора. Постављен је наставни програм који нема одобрење Синода и Сабора, а особе без вишег теолошког образовања, и особе које Синод и Сабор сматрају проблематичним, позване су да ту држе наставу."[2]
Ко је био у наставном кадру? Скоро сви су били чланови "братства Свете Софије" - Софијанисти, предвођени Сергејом Булгаковим. Талберг наводи чланове тог братства: Булгаков, Карташев, Безобразов, Берђајев, Вишеславсјев, Франк, Зенковски, Трубецки, Струв.[3] Епископ Григорије наводи неке информације везане за статут Софијаниста, које су постале познате широј јавности захваљујући објављивању писама Трубецког, упућеним Сергеју Булгакову, који му је предложио да се придружи Софијанистима. Упознавши се са статутом Софијаниста, Трубецки одговара: "Ту се не ради о уобичајеном типу Православног братства, него о организацији без преседана у Православној пракси. Прецизније, то је нешто што само подсећа на монашку заједницу, са дефинисаним монашким степенима, предвођену игуманом.. Та супер-монашка заједница, садржана од мирјана и свештенства, требала би да се назива ред, а не братство."[4]
Мирјанин Трубецки указује Булгакову, носиоцу свештеничког чина, да је статут Софијаниста, у супротности са Црквеним канонима, пишући: "теоретски гледано, могућа је ситуација у којој Епископ постаје духовно потчињен свештенику (духовном вођи братства), што је канонски неприхватљиво."[5] Поред тога, писмо Трубецког открива још један проблематични детаљ активности Братства – обреде за приступ у чланство. Надаље пише Трубецки, "На тај начин, Братство ствара посебну јерархију, а постојање такве посебне јерархије поред канонске јерархије је потпуно неприхватљиво са Православног становишта."[6]
Поставља се питање – зашто би они који су окупљени око заједничког интелектуалног интереса, и којима је циљ образовање и просветитељство, обавијали своју организацију велом тајне? Зашто би стварали статут који предвиђа тро-степено чланство и "духовног вођу", тј. своју властиту јерархију? Како објаснити чињеницу да братство Софијаниста никада није иступило пред јавност?[7]
Пажљиви читалац Сергеја Булгакова неће уопште бити изненађен оваквим питањима. Онај ко је прочитао барем једну од његових софијанистичких књига, па макар само и површно био упознат са његовим "тихим мислима" или "астралним флертима" (стр. 112), или "светим еросом екстазе" (стр. 111), или причама о Цркви као женској особи, сваки Православац ће лако разумети са каквом врстом аутора у јагњећој кожи има посла. Одговоре на горња питања и сазнање о циљевима Софијаниста могу се добити само на основу активности њихових чланова, јер они свој рад држе у строгој тајности. Епископ Григорије, који је 1927. године написао интересантан чланак, дошао је до закључка да структура братства показује да је "створено за конспиративну борбу, коју је могуће проводити само ако оно има специфичну намену."[8] До данас, рад Софијаниста се манифестовао не само кроз објављивање гомиле књига, него и кроз вршење утицаја на вођство појединих аутокефалних цркава, укључујући и Руску цркву, како у земљи, тако и у иностранству.
Што се тиче "Паришке школе" и њеног Теолошког института, више него очигледно је да се њен рад није ограничавао на "пружање духовне хране младима у емиграцији, који су у потрази за верским просветљењем, спремни да своју енергију ставе на располагање Цркви."[9] Заиста, да ли би наставници – Софијанисти, црквени реформатори и радници YMCA били спремни да својим ученицима обезбеде "истински духовну" Православну храну? Један од главних разлога због ког се Свети синод Руске заграничне цркве није могао сложити са црквеним животом у западно-европским метрополама, била је блиска сарадња Митрополита Јевлогија са америчком организацијом YMCA, којој је поверено подизање омладине.[10] Негативан однос Руске заграничне цркве према YMCA објашњава се чињеницом да је та асоцијација, под паролом бриге за омладину (узраст који је најлакше преварити), пропагирала једнакост свих религија и верских секти (Њу Ејџ). На тај начин је у њима стварала потпуну индиферентност према конфесионалној припадности.
Поред тога, поједини чланови YMCA, следбеници разних секти и веома расположени за ширење јеретичке пропаганде, ширили су разноразне јереси, укључујући и оне најдеструктивиније, као што су аријанство и несторијанство. Више него очигледна орјентација YMCA је препознатљива и кроз њихово одбацивање хришћанског симбола – крста, знака Сина Човечијег и Његове искупитељске жртве. "То одбацивање крста и Христовог крсног страдања, не може а да не остави трага на идеологији појединца, услед околности да он мора да ступи у контакт са YMCA и на плану идеја."[11]
Успркос томе, Митрополит Јевлогиј и Теолошки институт су сарађивали са YMCA, и то не само на нивоу идеја. Сам Митрополит пише: "Председник Светског комитета YMCA, др. Мот се брзо укључио у наш пројекат и дао велики прилог за оснивање наше нове институције (Теолошког института у Паризу)."[12] Поред тога, YMCA је у великој мери финансирала и подржавала Покрет руских хришћанских студената (покрет аналоган YMCA). "Као и раније, све своје наде полагали смо у др. Мот-а", признаје у свом писму С. Безобразов.[13]
Свети Архијерејски сабор Руске заграничне цркве је 1926. године донео резолуцију, у којој се, поред осталих ствари, изражава жеља да се Теолошки институт ослободи од финанцијске подршке масона. Сабор је такође затражио да им се достави и стара и нова верзија статута братства Свете Софије.[14] Тај захтев, Митрополит Јевлогиј није испунио, и све одлуке у вези Теолошког института доносио је без икаквог сазнања Сабора.[15] Догађаји који су убрзо уследели, показали су да потези Митрополита Јевлогија нису били самостални. Већ смо раније споменули да је Трубецки писао како је по статуту могућа ситуација у којој Епископ може да дође у подређени положај у односу на свештеника, ако је свештеник "духовни вођа" братства. Епископ Григорије пише да се управо то и десило: "Митрополит Јевлогиј је морао да прекине односе са Сабором, јер би се иначе показало да је Сабор опасан по активности братства Свете Софије. Његова подређеност Братству, нарочито је постала очигледна након првог покушаја Архиепископа Анастасија за помирењем."[16] Током њиховог састанка у Паризу, у време пре Васкрса, Митрополит Јевлогиј је пристао да дође на састанак Синода. Касније, примивши телеграм од Архиепископа Анастасија да дође у Сремске Карловце, Митрополит Јјевлогиј шаље негативан одговор, тврдећи да му његова паства не дозвољава да иде.
"Та паства", пише Епископ Григорије, "је заправо непосредно окружење Митрополита Јевлогија, братство Свете Софије, јер његова стварна паства није уопште била у могућности да каже своје мишљење. Која врста власти може спречити Православног Епископа да не присуствује расправама са својом браћом у Христу, о разрешењу сукоба у Цркви?"[17] Под притиском тог истог Братства, Митрополит Јевлогиј је напустио Сабор 1926. године, јер су на дневном реду биле дискусије о Покрету хришћанских студената и о Теолошком институту. Све ово јасно указује на разлоге за раскид односа Митрополита Јевлогија са Руском заграничном црквом. Митрополитова лична наклоност ка издајама, како црквеним тако и политичким, показала се још једном, у септембру 1944. године, када је раскинуо односе са Цариградском Патријаршијом, и приклонивши се Патријарху Алексију, придружио се Московској Патријаршији, и чак узео и совјетски пасош. Пошто није имао сагласност од Цариграда за тај потез, целу годину дана је био у обе јурисдикције, спомињући на богослужењима оба Патријарха, и Москве и Цариграда.[18]
Епископ Григорије показује да су разлози за све те проблеме били далеко дубљи од личних разлога и мотива. Ти дубљи разлози могу се пронаћи у разним теолошким тенденцијама групе људи попут Булгакова, Берђајева[19], Карташева и других, који су окруживали Митрополита Јевлогија, а који су трагали за "новим откривењима" и прерађивању догми Цркве. Епископ Григорије назива братство Свете Софије "центром реформистичког покрета."[20]
"Гле, безбожник заче неправду, трудан беше злочинством, и роди себи превару." (Пс 7,14) Ове речи псалмисте у потпуности описују "Паришку школу". Наставнички кадар, претежно чланови братства Свете Софије, "обновитељи", "мистични анархисти" (назив који је Берђајев дао сам себи), или једноставно – Софијанисти, створили су "православну" фабрику погрешних учења и јереси. А то је урађено са одређеним циљем. Седамдесет година је та фабрика јереси привлачила младе људе који су искрено волели Православље, трујући умове тих будућих свештеника и теолога кривим софијанизмом и Црквеним модернизмом. Њихов утицај није био ограничен само на Париз, него се ширио Руском црквом, прешавши и на васељенску цркву, реформишући је спорије али ефектније него било какав "Свеправославни сабор" (одржан 1923. године, сазван од стране масона Мелетија Метаксакиса).[21]
Сви производи те "Паришке школе" јереси – БЕРЂАЈЕВИ, БУЛГАКОВИ, ШМЕМАНИ, МЕЈЕНДОРФИ, АФАНАСЈЕВИ, КЕРНОВИ, БРОБИНСКИ, итд. и даље наносе духовну штету Православљу. У свој погорђености ума, предајући се духу антихришћанске апостасије, они настављају да проповедају безбожничке и деструктивне идеје о "еклесијалној" и "догматској" слободи. Није узалуд њихов непокајани расколник Јевлогиј, непосредно пред смрт рекао: "Највећу борбу целог свог живота сам водио за слободу цркве."[22] Слободу од кога и чега? Од догми, канона и послушања Светој Цркви? Или можда од свог властитог ума?
Сви учитељи "Паришке школе" су у својим лекцијама, списима и објављеним радовима, под паролом "духовне креативности" потурали по свету оно што је Свети синод Руске заграничне цркве дефинисао као "безбожничко новотарство."[23] Седамдесет година је Сергијево подворје било центар људи без страха (Божијег) и јереси, пропагираних и потураних као "догматска креативност". Као да је креативност у догмама дозвољена! Поред признања да су екуменисти, Институт је пропагирао Софијанизам, који су називали "софиологија", и разне врсте иноваторства.
Учествовање у екуменизму захтева велике уступке од сваког Православног Хришћанина. Због тога је још 1933. године, протојереј Сергеј Булгаков, припремајући подлогу за увлачење Православних у екуменски покрет, писао: "Дисасоцијација у молитвама... је постала сређена и чврсто утемељена у Црквеним канонима, који, иако су успостављени током IV и V века, имају све до данас снагу закона, и иако формално нису укинути, нису више у практичној употреби... Не можемо се ујединити у молитви са нашом браћом у свему, тачније, не можемо се молити Мајци Божијој и светитељима заједно са протестантима... У име јединства у молитвама са њима, Православље мора да се омаловажи... и то је дозвољено као жртва љубави, одсуство неумољивог максимализма, а у складу са Апостолом Павлом који је био све свима."[24]
Овакви екуменистички позиви Православнима да жртвују не само Црквене каноне, који су наводно застарели и "напуштени у пракси", него и молитве Мајци Божијој и светитељима. Отац свих лажи говори кроз овакве саветодавце попут Сергеја Булгакова. Насупрот томе, Свети Марко Ефески је писао да "дела вере не дозвољавају икономију."[25]
Најгора превара "Паришке школе" је фалсификовање Православног учења, и његово прерушавање у креативни теолошко-философски циљ. Духовна клима "Паришког института" је била загађена западном псеудо-мудрошћу и гностицизмом. Довољно је било присуствовати предавањима на том Институту, да би се уверили у духовну плиткост и очигледну наклоност јересима његових наставника. Поред наставничке активности, ти "православни велики умови" објављују свој софијанизам свуда, најчешће кроз своје популизаторе. Њихове погрешке и одступања од Православља, нажалост, често остају непримећена, не само од стране инославних, него и многих Православних, који немају потребно теолошко и патристичко искуство. Јасно је да је "Паришка школа" од слабе користи инославним особама које гаје искрену заинтересованост за Православље. У исто време, паришки "учитељи" који су изашли из оквира Цркве, дају "обновитељима" и екуменистима шансу да промовишу искривљену догматску базу Православља, мешајући истину са неистинама и јересима.
Упитан да прокоментарише Теолошки институт у Паризу, Оптински старац Св. Нектарије је изразио своје уверење у јеретичку природу те институције. За Берђајева и његово предавање на Другом конгресу YMCA, светитељ је рекао: "Такве установе развијају философију која је неприхватљива за дух Православља."

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
17-03-2015, 07:45 PM
Порука: #3
RE: РАСПАД ЦАРСКЕ РУСИЈЕ
Наравно, аутори текста су Расколници Српске и Руске Православне Цркве, тако да је овај текст далеко
од истине.
Свети Алексеј Мечев, духовни отац Николаја Берђајева, приликом последњег сусрета са Николајом,
упутио му је ове речи: ''Ви морате да кренете, вашу реч мора да чује Запад''.

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
17-03-2015, 07:58 PM
Порука: #4
RE: РАСПАД ЦАРСКЕ РУСИЈЕ
(17-03-2015 07:45 PM)Шумадинац Пише:  Наравно, аутори текста су Расколници Српске и Руске Православне Цркве, тако да је овај текст далеко
од истине.
Свети Алексеј Мечев, духовни отац Николаја Берђајева, приликом последњег сусрета са Николајом,
упутио му је ове речи: ''Ви морате да кренете, вашу реч мора да чује Запад''.

Само ти цитирај Берђајева,и све је ОК!Сирома'

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
17-03-2015, 08:01 PM
Порука: #5
RE: РАСПАД ЦАРСКЕ РУСИЈЕ
Наравно! Него, кога ћу? Расколнике и Зилоте сигурно не!

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
17-03-2015, 08:08 PM
Порука: #6
RE: РАСПАД ЦАРСКЕ РУСИЈЕ
Па то ти кажем,само тако настави,као по задатку!хихихи

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
17-03-2015, 08:10 PM
Порука: #7
RE: РАСПАД ЦАРСКЕ РУСИЈЕ
Наравно, само проверене! Јок

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
23-10-2017, 03:41 PM
Порука: #8
RE: РАСПАД ЦАРСКЕ РУСИЈЕ
(17-03-2015 07:58 PM)смедерево Пише:  
(17-03-2015 07:45 PM)Шумадинац Пише:  Наравно, аутори текста су Расколници Српске и Руске Православне Цркве, тако да је овај текст далеко
од истине.
Свети Алексеј Мечев, духовни отац Николаја Берђајева, приликом последњег сусрета са Николајом,
упутио му је ове речи: ''Ви морате да кренете, вашу реч мора да чује Запад''.

Само ти цитирај Берђајева,и све је ОК!Сирома'

Шумадинац је отворио јако добру тему али у сваком посту се крије иза цитата контраверзног филозофа Берђајева. Није ми јасан човек.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
31-10-2017, 06:29 PM
Порука: #9
RE: РАСПАД ЦАРСКЕ РУСИЈЕ
Бољшевичка револуција и рат против Христа

Мишљења 30. октобра 2017.

Новомученици и бољшевици

Када говоримо о бољшевичкој револуцији, увек морамо да се сетимо да је она значила најкрвавији прогон православних хришћана у досадашњој историји. Њу је покренуо сатана да би уништио Цркву, али је Бог све окренуо у Своју славу: Царство Божје се напунило новим свецима. Величанствена је смрт – мучеништво за Христа. Свети Јован Златоусти је својевремено писао: „Благословен да је Бог! И у наше време се јављају мученици, те смо и ми били удостојени да видимо народ – убијен Христа ради, људе који су пролили своју крв, која је наводнила целу Цркву“. У наше време, и ми можемо, заједно са Златоустим, да исто кажемо о Светим Новомученицима и Исповедницима руским и србским, који сада стоје у хору Божјих угодника пред престолом Цара славе и заузимају се за наше народе.

Заједница Новомученика Руских се састоји од представника свих занимања и сталежа Русије – почевши од времена Цара-мученика, па све до последњег путујућег боготражитеља, најбоље деце Русије. На њих су руку дигли они који су на свету хтели рај, али рај без Христа и рај против Христа, који се претворио у пакао.

Комунизам као антирелигија

Руски делатник Светског конгреса породица, Алексеј Комов, у разговору са потписником ови редова, подсећа: “Уместо Десет заповести, имали смо партијски програм, уместо Свете Тројице Маркса, Енгелса и Лењина, уместо свештеника комесаре, уместо Царства небеског – светлу будућност на земљи, уместо крста – петокраку и пионирску мараму, уместо икона Лењинове бисте, уместо крштења пријем у пионире, комсомолце, партију, уместо светаца – хероје социјалистичког рада, уместо васкрслог Христа – Лењинову мумију.

Петокрака је вишезначно окултни симбол – у јудаизму то је звезда Соломона, у масонским ложама кључно знамење ове тајне организације, у средњовековним јересима, попут катарске, застава мржње према традиционалним облицима живота и сан о хиљадугодишњем царству човековом на земљи. Срп је симбол неизбежне смрти, који је био у рукама Плутона, цара подземног света. У средњем веку смрт је, ако се сећате, представљана са српом у руци. Чекић је масонски инструмент изградње Соломоновог храма и симбол власти над друштвом. Лењинов маузолеј, у који је смештена злокобна мумија, грађен је по узору на степенасте пирамиде Месопотамије и Мексика, а тамо су, зна се, приношене и људске жртве.

Да ли је случајно да су, у име „светле будућности“, после 1917. побијени милиони: царска породица Романових, грађански слој, козаци, сељаци, дворјанство, а најпре људи хришћанске вере? Рецимо, само 1937. ухапшено је 162 500 делатника Руске православне цркве, а стрељано њих 89 600. Русија је пре доласка бољшевика имала 80 000 храмова и капела, да би их уочи Другог светског рата остало стотинак. Имала је хиљаду манастира, да би сви до једног били затворени. Кад је Стаљин решио да се обрати Цркви ради помоћи у Великом отаџбинском рату, само тројица епископа су били на слободи.“

А све је почело од тврдње Маркса и Енгелса да је „религија опијум за масе“.

Почеци мучеништва

За време Помесног сабора Руске Цркве 1917-1918, у Москви, Свети патријарх Тихон је примао вести из свих крајева простране Русије о мученицима и исповедницима, који примају смрт Христа ради, а које убијају бољшевици. 31. марта 1918, за време заупокојене Божанске Литургије, која је служена у храму Московске духовне академије, патријарх Тихон је помињао мученике, именујући их овако: „И друге из свештеничких, монашких и мирјанских сталежа, чија имена Ти, Господе, знаш“.

Првомученик руског свештенства је био протојереј петроградске епархије, отац Јован Кочуров. Због својих неустрашивих беседа, он је био подвргнут батинама; након којих су га, полумртвог, вукли дуж железничких шина, док није предао своју душу Богу. А 25. јануара 1918. године убијен је у Кијеву племенити старац, митрополит Владимир.

Бољшевици су Христа одмах ставили на нишан: Он им је сметао у намери да остваре своје утопијске планове.

Свака утопија,како рече отац Георгије Флоровски, болује од патоса насилног даривања среће. Ако нећеш да те усрећимо, ми ћемо те убити.

Царски мученици

Половином јула 1918. у Јекатеринбургу, по наређењу мрачне силе, сурово је убијен Цар Николај заједно са својом породицом и верним слугама. Извршиоци злочина нису имали сажаљења чак ни према његовој невиној деци. Није више било кротког и братољубивог Цара у Русији – он, који је у фебурару 1917. лишен слободе, узет је од народа, и хришћанска се крв у потоцима проливала по руској земљи. Четири дана након убиства Царских страдалника, патријарх Тихон је, у једној од московских цркава, рекао:

„Ми знамо да је он ( Цар Николај, нап. В.Д.) одрекавши се престола, заиста наставио да се, из љубави према Русији, брине о њеном добру. Он је могао, након свог абдицирања, да нађе себи неко сигурно прибежиште и релативно миран живот преко границе, али он то није урадио, желећи да страда заједно са Русијом. Он није предузео никакве кораке да би побољшао свој сопствени положај, он је смирено предао сам себе сопственој судбини/…/. Не можемо да дођемо себи због овога, и морамо да објавимо ово свима да чују, као хришћанима, и као синовима Цркве. Пустимо их нека нас ради тога зову контрареволуционарима, нека нас затварају, нека нас стрељају. Ми смо спремни да страдамо и да претрпимо све ово, са надом да се и на нас могу односити Спаситељеве речи: „Блажени су они који чуше реч Божију, и одржаше је“.“

Дан после јекатеринбуршког злочина, света монахиња Јелисавета Фјодоровна, сестра Царице-мученице Александре, и њена саподвижница, монахиња Варвара, као и кнежевићи царске крви Романова: Иван Константинович, Игор Константиновић, Константин Константиновић, Владимир Палеј, Михаил Сергијевич и слуга Божији Фјодор, били су убијени у Алапајевску на Уралу. Они су живи бачени у једно рударско окно, након чега су у окно бачене бомбе. Света Јелисавета је помагала умирућем кнезу Ивану Константиновичу до самог краја, завијајући му ране, певајући песме опела и друге, величајући Бога, док коначно, и за њу нису почеле да се певају небеске песме. Близу светитељкиног тела нађене су две неексплодиране гранате, а на њеним грудима је лежала икона Спаситеља.

Свете мошти монахиња-мученица, Јелисавете и Варваре, изнете су биле из земље приликом повлачења Беле армије, а 1981, пре канонизовања Новомученика руских у Руској Заграничној Цркви, њихови ћивоти, смештени у Јерусалиму, у руском женском манастиру у Гетсиманији, били су отворени ради поклоњења.

Мученици из доба грађанског рата

Године грађанског рата, од 1918-1922. потврђују се као истински крваве године за Руску Цркву, пошто већина мученика потиче из овог периода.

У Вороњежу, 1919, сто шездесет свештеника било је убијено, заједно са архиепископом Тихоном. После повлачења Беле армије из града, они, следујући пример свог архипастира, нису хтели да напусте своје стадо, и сви су се удостојили мученичког венца. Самог старог владику бољшевици су обесили на царским дверима у цркви манастира Светог Митрофана. Заједно са њим, у самом том манастиру, убијено је седам монахиња – убице су их бациле у бачву са врелим катраном.

Од децембра 1918. до јуна 1919. у Харкову је било убијено седамдесет свештеника Харковске епархије. У Перму 1919, пронађена су стрељана четрдесет два клирика. У пролеће, када се снег отопио, обрели су њихова света тела, сахрањена у башти богословије, од којих су многа на себи носила трагове мучења.

У Тоболску 1921. је убијено сто свештеника.

Иста се ствар догађала дуж целе руске земље; свуда су текли потоци хришћанске крви.

Мучења, која су ови страдалници поднели, нису се много разликовала од мучења хришћана у првим вековима.

Мучитељи су одвукли епископа соликамског Теофана до залеђене реке Каме, свукли га нагог, сплели му косу у плетенице, везали их заједно, онда су, провукавши штап кроз њих, подигли епископа увис, па га полако спуштали у отвор у леду, да би га опет извукли, све док се није по њему, још увек живом, нахватао слој леда два прста дебео, и у тим мукама предао душу своју у руке Божије. Овај злочин се одиграо пред очима бројних сведока – владичине пастве, која је плакала и молила се за свог архипастира – новомученика Теофана, светитеља пермске земље.

Године 1918, у граду Самари, на не мање бруталан начин, убијен је епископ михајловски, Исидор (Коловков): он је био набијен на колац!

У граду Херсону, те исте године, три су презвитера распета на крстове.

Новомученици – сведоци љубави Божје

Будући подстакнути од ђавола – првог узрока свих прогона Цркве у свим вековима, нови мучитељи су подвргавали своје жртве истим врстама мучења која су Јевреји, многобошци и муслимани користили у првом и следећим вековима прогона.

Овим Божијим угодницима могу бити приписане речи Апостолове, које се односе на прве мученике Цркве Божије у Старом Завету… од којих су многи „камењем побијени, престругани измучени, од мача помреше…“ „… не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење…“ (Јевр. 11, 37; 11, 35).

Мучења за Христа и саму смрт, мученици су сретали неустрашиво, они су се радовали што у својим патњама наликују своме Искупитељу.

Пре своје смрти, многи од њих су се молили за своје мучитеље, благосиљали су своје убице, позивали су их на покајање. Првомученик Митрополит Владимир Кијевски, пре но што је био убијен, подигавши своје руке молио се Богу овако: „Господе, опрости ми грехе, вољне и невољне, и прими мој дух у миру“. Онда је благословио своје убице са обе руке и рекао: „Господ вас благосиља и опрашта вам“. И, након тога, када митрополит више није имао времена ни да спусти своје руке, убијен је са три хица.

Јеромонах Атанасије, из Спасовог скита, одведен на погубљење, клечао је, молио се, осењивао се крсним знаком, устајао, високо уздигнувши своје руке благосиљао бољшевика који је са пушком стајао преко пута њега. Извршилац је хладнокрвно устрелио пастира, који га је управо благословио.

Архиепископ астрахански Митрофан благословио је своје убице пре свог погубљења, због чега му је један од њих ударио руке дршком пиштоља, затим зграбио јерарха за браду, и савио његову главу до земље са таквом силином да му је расекао уста, устрелио је мученика у храму.

Протојереј Јован Восторгов, познат у целој Русији као беседник, старешина Саборне цркве Светог Василија Блаженог у Москви, пре погубљења, благословио је све који су били осуђени са њим, и био је први који је закорачио на ивицу отворене јаме. Владика Лаврентије (Књазев), пред своје погубљење, позивао је војнике на покајање, беседио им је стојећи пред нишаном њихових пушака, бринући се за будуће спасење Русије. Руски војници су одбили да га стрељају, те су га Кинези убили.

Владика Никодим Белгородски, пре свог смакнућа, пошто се помолио, благословио је кинеске војнике, и они су одбили да пуцају. Она су их заменили нови војници а владику су им довели обученог у војнички шињел.

Бољшевички судови против Цркве

Због чињенице да је свет све чешће протествовао против непоштедних прогона Цркве у Русији, прогон је почео да добија лажне законске форме. Појавили су се судови и судије. Баш као што су у древна времена идолопоклоници захтевали од хришћана да се одрекну Христа и обожавају твар, тако су исто и судови безбожника захтевали од мученика да се одрекну свог Творца, и да обожавају безбожничку утопију, обећавајући за ово трулежну земну слободу и пролазна земаљска добра.

Неки нису могли да издрже и отпали су од Цркве, било је чак и свештеника који су се јавно одрекли Христа. Појавили су се били свештеници-плаћеници, који су, против своје савести, покушали да створе идеју о „сагласју“ између Цркве и богоборне владе. Велики део верних, одмах препознавши плаћенике, који су се били увукли у окриље Цркве, престали су да посећују храмове које су ови били запосели, према речима Псалмопевца: „Ненавидим друштво безаконичко, и с безбожницима не седим“ (Пс. 26, 5) и посећивали само оне цркве, где се спомињало име Светог патријарха Тихона на Божанским службама.

Отимање црквене имовине

Као следећи изговор за прогањање православних хришћана у Русији, бољшевици су истакли конфисковање црквених драгоцености. У земљи је, због грађанског рата, наступила страховита глад; користећи се тиме, безбожници су одлучили да појачају гоњење. Лењин је писао о овом случају:“Што већи број представника реакционарне буржоазије и реакционарног клира успемо да стрељамо у овој ситуацији, то боље“.

Под изговором конфискације црквених драгоцености, године 1922. убијено је 2 691 свештеномученика, 1962 монаха-мученика и 3 447 монахиња-мученица.

У Петрограду, ноћу, између 12. и 13. августа 1922. митрополит Венијамин (Казански), дубоко поштован од свих обичних радника петроградске епархије, био је убијен са неколико угледних клирика и црквених делатника.

За време митрополитовог судског процеса, када му је било наређено да каже последњу реч, он је искористио тај тренутак да докаже судијама невиност оних који су били са њим осуђени, упознавши их са олакшавајућим околностима за сваког од њих. Кривицу је узео на своја плећа, и тражио да остали буду пуштени на слободу. Судија је захтевао да каже нешто о себи. „О себи? Шта могу да вам кажем о себи? Само једну ствар… Ја не знам која ће ме ваша одлука снаћи, живот или смрт, али, без обзира шта ви објавили, ја ћу са подједнаким страхопоштовањем да уздигнем своје очи увис, осенићу се знамењем крста (у то време се митрополит широко прекрстио), и рећи: Слава Теби, Господе Боже, за све!“

Слични су се судски процеси одржали скоро у свим градовима Русије. Рецимо, 13. априла 1922, због одбијања да предају у руке безбожника црквене сасуде освештане Светим Даровима, једанаест московских свештеника било је осуђено на стрељање. У вези овог случаја, на суђење је био доведен и сам Свети патријарх Тихон. Због својих смелих говора, био је ухапшен и затворен у Донском манастиру, без права да прима посете; само му је једном дневно било дозвољено да изађе на балкон, и да, из далека, благослови народ.

Прогон патријарха Тихона

У Москви, пола године касније, опет је одржан један судски процес, који је укључивао и проблем конфискације црквених драгоцености; на овом процесу, 118 људи је било окривљено за злочин. Издајнички свештеници и епископи обновљенци (модернисти у служби бољшевика) су приписивали масовна смакнућа верних ненагодљивом ставу патријарха и целе „тихоновске“ Цркве према совјетској власти. На једном до њихових лажних „сабора“ они су решили да лише Светог Тихона његовог патријарашког чина и монашког пострига. Обновљенски псевдо-митрополит је захтевао, у бољшевичким новинама „Известија“, да Патријарх Тихон и његови приме „заслужену казну“.

Гонитељи су већ припремили казну за њега, али, очигледно, другачији му је венац Господ припремио. Сам патријарх искрено је желео мученичку смрт, тај брзи прелаз у Царство Небеско, кога су се удостојили Свештеномученици Владимир Кијевски, Венијамин Петроградски и други јерарси, пастири и мирјани. За њега би то био дугожељени крај многострадалног живота. Али, Господ је одлучио другачије: крст који је требало да понесе, био је управљање Руском Црквом у време најкрвавијег периода њеног постојања. Снага за ношење овог крста лежала је једино у смирењу Светог патријарха Тихона. Благо, и без роптања, он је носио своје послушање – патријараштво, дато му од Цркве, која је била исцрпљена због неподношљивих терета, али се није предавала.

Од њега су бољшевици много пута захтевали одлуке које су биле противне његовој савести, претећи, истовремено, да ће да стрељају неког од његових верних архипастира, или пастира. На саме његове очи, убијен му је најближи пријатељ, његов келејник, Јаков Полозов, кога је цела Москва знала, и која је дошла на сахрану, да га испрати. И самог патријарха су напали, али је он, са раном од ножа на леђима, служио и беседио у цркви Свете Тројице.

Само Бог зна колико је много морало да претрпи његово мученичко и љубвеобилно срце. 25. марта 1925. на дан Благовести, Тихон, патријарх московски и сверуски, одморио се од земаљских брига. Пре свога уснућа, он је, као Свети Јован Златоусти, три пута одао славу Богу, трократно уздижући своју руку да би начинио знак крста. После свега, смерно је прешао Господу. Патријарх Тихон је био узет из земаљске Цркве, да би сада, из Небеске Русије, сијао Свештеномученик Тихон Московски.

Свештеномученик Петар на челу Цркве

Након смрти патријарха Тихона, митрополит Петар Крутицки је постао челник Руске Цркве. Његов живот је био налик његовом имену. Он је постао та стена о коју су се размрскали сви узалудни покушаји бољшевика да подјарме Цркву. Он је непоколебљиво одбио поновљене предлоге власти о узајамним уступцима, и када су агенти, који су му били послани, стигли са овим предлозима, он им је показао врата, са речима: „Све ви лажете, не дајете ништа, осим обећања“. 10. децембра 1925. био је ухапшен. Од тог времена, митрополит Петар се никада више није вратио да непосредно руководи Црквом, и све до саме своје смрти, мучио се по разним затворима, у изгону, трпећи глад, хладноћу и ружење од стране својих прогонитеља.

Заједно са митрополитом Петром била је ухапшена и група епископа – истомишљеника, који су, у то доба, живели у Москви.

У овом периоду прогона Цркве, 1926. године 117 епископа је било у разним затворима и у прогонству. Руска Црква је остала без свог архипастира. Најстарији од свих епископа, који су још били на слободи, био је викарни епископ јарославске епархије, архиепископ углички Серафим (Самоилович), који је стао на кормило Цркве. Бољшевици су почели да подносе исте оне захтеве које су доносили митрополиту Петру; због овога је био позван у тајну полицију, ГПУ, где је држан три дана. Не успевајући да га приволе да се сложи са њиховим захтевима, чекисти су покушали да застраше Владику: – „А ако Вас не пустимо да идете, ко ће да води Цркву?“ – „САМ ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС“, уследио је овај, достојан поштовања, јерархов одговор. Након овога послали су архиепископа Серафима у концентрациони логор Соловке; он је преживео и неколико других логора и умро у прогонству, у месту Коми, на крајњем Северу.

Канонизација руских Новомученика и Исповедника обављена је 1981. године у Руској Заграничној Цркви, а 2000. године у Московској патријаршији. На крви Новомученика помириле су се Московска патријаршија и Руска Загранична Црква. Та крв је залога будућности Русије, које ће бити ако Русија и њен народ остану верни Христу.

Пророчка реч Владике Николаја

А пад комунизма и победу хришћанства прорекао је велики христољубац и народољубац, русофил Свете Русије, наш Владика Николај, у писму једном руском емигранту који је много туговао због пада његове отаџбине у ропство комунизма: “Без страдања Православље се не би одржало ни сто година у чистоти својој. Оно никада за 19 столећа није имало једно цело столеће мира и слободе, без гоњења, без бичевања, без робовања, огња, страха и ужаса. То друге вере не схватају. То јеретици не поимају. Ниједан од народа, који је изабрао царство земаљско за свој идеал среће, не схвата и не поима, шта се то данас ради са православном Русијом. То схватају само видовити, који гледају вечно и бесмртно Царство Христово као стварност. Но и видовитост је кћи страдања.

Утеши се, братушко драги, утеши се васкрсењем Христовим. Не ропћи на безбожнике, који гњету руски народ. Свеједно је били они, били Монголи. Идолопоклоници су и једни и други. Монголи се клањају идолима од материје. Садашњи угњетачи Русије клањају се идолу материје. Они се клањају материји као божанству, индустрији као божанству, држави као божанству. Они себе називају безбожницима; и право говоре. И кад би се називали идолопоклоницима, опет би право говорили.

Но ти кад збориш о несрећи руској, не заборави, да су угњетачи а не угњетени данас најнесрећнија бића на руској земљи. Жали их; не осуђуј. Јер ће се сасушити као трава. Један по један силазиће с памети и с власти. Аргати су Божији, и ако то они не увиђају. Сву воду ипак навраћају на Христову воденицу. Својим халакањем против Христа они раде за Христа. Није им дато сад, да то виде. Но кад се уклоне као сенке, онда ће видети. И заридаће горко, јер неће имати ништа више да приме осим проклетства. Јер им је надница потпуно исплаћена овде на земљи у виду оне пролазне силе и власти. А ти не плачи него радуј се. Приспела је велика жетва душа у Русији. У ове дане страдални руски народ пуни Рај више него ма који други хришћански народ на свету. Радуј се: Христос васкрсе!“

Амин и амин. И би тако!

Владимир Димитријевић / Фонд стратешке културе
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
05-11-2017, 08:18 PM
Порука: #10
RE: РАСПАД ЦАРСКЕ РУСИЈЕ
Како је Немачка финансирала Лењина и Октобарску револуцију

5. новембра 2017. 0

Берлин – Октобарска револуција важи као победа радника и сељака над владавином цара. Мало ко зна да је њу у великој мери омогућио и немачки цар. Он је 1917. помогао бољшевицима и то по плану богаташа званог „Парвус“.

План – дестабилизација Русије

Цирих, 9. Април 1917. На железничкој станици су 32 руска емигранта спремна за полазак. Они нису једини који су дошли: „Издајице, лупежи, свиње!“, добацују им многи. Али, присутни су и они који подржавају путнике: певају интернационалу. На тренутак су и шине биле блокиране, међутим, воз је некако успео да напусти станицу.

У питању је немачки ванредни воз, који је на располагање ставио цар Вилхелм ИИ како би распирио револуцију у Русији. Јер, у једном од вагона седи нико други до Владимир Иљич Уљанов звани Лењин. Уз помоћ Немачке, он је напустио свој азил у Швајцарској да би недељу касније стигао на циљ: Петроград, данашњи Санкт Петербург.

У Русији је управо прошла Фебруарска револуција која је одувала са трона цара Николаја ИИ, на власти је била провизорна влада а велика револуција још није била на видику.

Пруски бајонети и руске пролетерске песнице

Повратак познатих егзиланата у домовину је у Берлину праћен са великом пажњом. „Лењинов долазак у Русију је успео. Он ради баш као што желимо“, поручило је руководство немачке војске Министарству спољних послова. Политички парадокс, како изгледа. Вилхелм ИИ се повезао са комунистом Лењином. Циљ немачког цара: дефинитивно слабљење Царства са којим су се тзв. средње силе – Немачка и Аустроугарска – од 1914. налазиле у рату.

Калкулација Берлина је била јасна: Лењин и његови бољшевици требало је да дестабилизују Русију и да се тиме – усред Првог светског рата – постарају за олакшање на Источном фронту. План је успео. Немачко царство се служило старим правилом дипломатије: непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ.

Такве идеје и концепти нису били нови. Они потичу од човека који је имао комунистичко име „Парвус“ – мали. Израил Лазаревич Хељфанд. Руски Јеврејин који се обогатио и користио свој утицај да би већ крајем 1914. у Константинопољу предложио немачком амбасадору савез између „пруских бајонета и руских пролетерских песница“. Интереси Немачке и руских револуционара су били идентични, говорио је Парвус. После почетне скепсе, заказан му је састанак у Берлину.

Капиталиста и салонски бољшевик

Хељфанд је живео на високој нози и био окружен женама. Први пут је боравио у Немачкој 1891. Писао је за левичарске новине под разним псеудонимима и састајао се са свим водећим комунистима свог времена: Розом Луксембург, Карлом Кауцким, Лењином и Лавом Троцким. Но, сви они су били подозриви према њему јер је његов стил живота био све само не социјалистички.

После крваве недеље 22. јануара 1905, када је цар издао наредбу да се пуца на демонстранте у Петербургу, и када је убијено више од 200 људи, Хељфанд и Троцки су били међу првим руским егзилантима који су се вратили у домовину. Но, полиција их је ухапсила.

Хељфанд је доспео у сибирски затвор, успео да побегне одатле и да у Константинопољу сагради пословну империју и постане богат човек. Између осталог је био и власник више банака. Због тога су му стари комунистички пријатељи окренули леђа. Троцки је чак написао „Некролог живом пријатељу“.

Но, након избијања рата 1914, „Парвус“ је дошао до прилике да оствари утицај. Након његове посете немачком амбасадору у Османском царству. Већ у фебруару 1915. су га примили у Министарству спољних дела у Берлину.

Немачког цара је слабљење Русије папрено коштало

Руски комуниста и успешан бизнисмен из Константинопоља је Министарству презентирао сценарио револуције. Био је то план догађаја који су се неколико месеци касније заиста тако и одиграли. Хељфанд је на 23 стране куцаног текста детаљно описао како би могао успети преврат подржан из иностранства. Месец дана касније, царска благајна је одобрила да се издвоји два милиона марака „за подршку револуционарној пропаганди у Русији“.

Реченица „Преносим поздраве од Олге“ је служила као лозинка уз помоћ које су руски револуционари преко те границе добијали не само пропагандне материјале, већ и оружје и динамит. Помоћу „немачких поклона“, потапани су бродови у Архангелску и паљене луке. „Парвусове“ акције је координисао немачки амбасадор у Копенхагену, гроф Улрих фон Брокдорф-Ранцау, који је сматрао да је подршка комунистима била оправдана тиме што је тако била подривана ратна коалиција.

Хељфандов план је успео. 7. новембра 1917, дошло је до преврата који је ушао у историју као Октобарска револуција. Прелазна влада је свргнута.

Совјети су дошли на власт и неколико недеља касније, Русија је иступила из блока Антанте у којем је била са Француском и са британском Круном. Био је то фактички крај рата за ту земљу. Цара Вилхелма ИИ је слабљење Русије као ратног противника коштало – мерено данашњим новцем – око пола милијарде евра.

Сам „Парвус“ је директно делао као посредник немачког цара. Он је био „сводник империјализма“, како је то о њему постхумно написала Клара Цеткин, немачка марксисткиња која је помогла Лењинову револуцију. Хељфанд је умро 1924. у Берлину са само 54 године од можданог удара. О његовој историјској улози су после ћутали и Совјети и Немци.

Лењин, којег су руски комунисти на кратко били дискредитовали као некога ко се служио немачким новцем, после убиства чланова царске породице 17. јула 1918. је прешао у офанзиву. Он никада није порицао да се служио немачким новцем, али је једном рекао: „Желим само да додам да ћемо ми руским новцем инсценирати сличну револуцију у Немачкој“.

Дојче веле
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
07-11-2017, 01:27 PM (Последња измена: 07-11-2017 01:47 PM од Ултрадесничар.)
Порука: #11
RE: РАСПАД ЦАРСКЕ РУСИЈЕ
"Око": 100 година Бољшевичке револуције

https://www.youtube.com/watch?v=cMPecrgirr0
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-11-2017, 06:41 PM (Последња измена: 08-11-2017 06:54 PM од Ултрадесничар.)
Порука: #12
RE: РАСПАД ЦАРСКЕ РУСИЈЕ
За Спутњик мишљење о Октобарској револуцији дају Британци Шок

21:49 07.11.2017 (освежено 22:52 07.11.2017)

Валентина Булатовић


Шта би било да Немци нису пребацили Лењина у Русију и да се Николај Други није одрекао престола? Кажу да историја не трпи кондиционал, али чак и век након догађаја стручњаци постављају ова питања.

Русија обележава 100. годишњицу Октобарске револуције

Поводом годишњице Велике октобарске револуције издавачка кућа „Алпина нон фикшен“ објавила је зборник „Историјска неизбежност? Кључни догађаји руске револуције“. У књизи британског дипломате сер Тонија Брентона, бившег амбасадора Велике Британије у Русији, скупљени су текстови познатих западних историчара.

Поглавље „Последњи цар“ Доналда Кроуфорда посвећено је догађајима од марта 1917. године, када се император Николај Други одрекао престола у корист брата Михаила. Према мишљењу енглеског историчара, у паду династије Романових велику улогу одиграла је царица Александра Фјодоровна, пореклом Немица.

„Када је 1915. године Николај преузео врховну команду над армијом и преселио се у Могиљово, око 700 километара удаљено од престонице, препоручио је жени да контролише министре који су остали у Петрограду. Током наредне две године влада се постепено претварала у њен кабинет. Министри су именовани само уз одобрење ’светог човека‘ ког су мрзели сви – Григорија Распућина. Царица је непоколебљиво веровала да само Распућин који влада ’духом Божијим‘ може да спаси од смрти њеног сина, оболелог од хемофилије“, пише Кроуфорд.

Аутор текста је ипак уверен да нико у том тренутку није планирао да свргава целу династију Романових. И присталице и противници царске породице желели су да се Николај одрекне престола у корист 12-годишњег царевића Алексеја, чији је регент требало да буде императоров млађи брат, велики кнез Михаил.

Никијева слабост

Закаснело одрицање Николаја од престола показало се као слабост руске монархије, сматра Кроуфорд. Историчар описује овај драматични тренутак буквално из минута у минут.

„Николај је пришао прозору, одсутно погледао према станици. Није, међутим, могао да сметне с ума мишљење својих генерала који тек што су му донели документ о неповерењу – и према цару, и према врховном команданту. Није могао да их уклони, није могао да наставља спор. Најзад се окренуо и мирно рекао: ’Одлучио сам. Одрећи ћу се престола‘. Вест се пронела муњевито. Николајев рођак, енглески краљ Џорџ Пети, исте ноћи је записао у дневнику: ’Бојим се да је за све крива Алики (царица), а Ники је испољио слабост‘“.

Свуда су издаја, кукавичлук и обмана

Према мишљењу енглеског историчара, тиме је све могло и да се заврши – „историјска неизбежност“ у виду одрицања императора од престола спасила би Русију револуције. Ипак, Николај се предомислио и неколико сати касније издао је други манифест о одрицању, али овога пута и за наследника, царевића Алексеја. О мотивима за ову одлуку данас може само да се нагађа.

„Тврдоглавост или нервоза? Нисте хтели мене, нећете добити ни мог сина! Таква мисао је могла да се појави у Николајевом уму, али је јача била реална брига: без бриге родитеља, крхки, болесни Алексеј се нашао у смртној опасности, што је потврдио и дворски лекар Сергеј Фјодоров, који је путовао са царском породицом.“

Октобарска револуција

Странци организовали Октобарску револуцију? То је као да су то урадили Марсовци

Аутор наводи цитат из дневника Николаја Другог: „У један сат по поноћи отпутовао сам из Пскова с тешким осећањем због проживљеног. Свуда око мене су издаја, кукавичлук и обмана“. Као и увек, Николај је, закључује историчар, кривио све осим себе.

Николај тада није био ни свестан, пише Кроуфорд, шта је учинио: због својих „очинских осећања“ последњи цар је погубио династију.

На сцену излази „безазлени пијанац“

У поглављу „На сцену излази Лењин“ историчар Шон Макмикин говори о томе на који је начин Владимир Уљанов постао лидер револуције. Према мишљењу аутора, у априлу 1917. године Лењин, који се вратио у Русију из Швајварске, само је вешто искористио ситуацију. Историчар тврди да је предлог да се врати у Русију револуционару стигао од Министарства иностраних послова Немачке, а то је одобрио немачки канцелар Теобалд фон Бетман Холвег лично.

„Берлин је издвојио пет милиона марака у злату за прелазак и почетак делатности Лењина у Русији, а после пет дана овај је сео у воз који се упутио с главне железничке станице у Цириху у Сасниц – немачку луку на Балтичком мору. Заједно с њим су путовали Крупска, Радек, Зиновјев, Фридрих Патен и љубавница Инеса Арманд. После кратке паузе у Стокхолму, стигли су у Петроград 3. априла око поноћи“.

Према Макмикиновом мишљењу, долазак Лењина кардинално је променио не само распоред снага на руској политичкој арени него и даљу судбину земље.

„За неке две седмице Лењин је успео да радикализује политички пејзаж Русије. Речником политичког маркетинга, створио је себи моћни бренд као лидер антиратне и антивладине опозиције. Остало му је само да се чврсто придржава објављених принципа и да чека да остали лидери, принуђени да воде рат који муњевито одузима популарност, задрхте пред њим“.
Генералисимус Совјетског Савеза Јосиф Стаљин


Кључни историјски тренутак тих дана био је 24. октобар 2017. године. Детаљно га описује у тексту „Безазлени пијанац: Лењин и Октобарски устанак“ британски историчар Орландо Фајџес.

„Око десет сати увече 24. октобра 1917. године Лењин је напустио своје склониште у Петрограду. Имао је перику и качкет, као радник, глава му је била обмотана завојем. Заједно с финским бољшевиком Ејном Рахјом, упутио се у Смолни институт – седиште Петроградског савета, како би позвао пријатеље из партије да следећег дана покрену устанак, уочи конгреса савета. Када их је код Тавријске палате зауставила патрола лојална влади, полицајци су Лењина препознали као безопасног пијанца и пустили га“.

Историјска неизбежност или случајност

Фајџес пише да су код капије Смолног „стајали митраљези, црвеногардејци верни Керенском били су на готовс и проверавали су оне који улазе. Иако Лењин није имао пропусницу, успео је да прође поред црвеногардејаца, помешавши се с гомилом. Упутио се право у учионицу 36, где су бољшевици одржавали предизборни састанак и приморао их да сазову Централни комитет партије. Централни комитет је издао наређење о почетку устанка“.

Стручњак тврди да устанка бољшевика не би било и да би судбина земље била потпуно другачија да војници нису пустили Лењина у Смолни.

„Сва је вероватноћа да би се грађански рат догодио у сваком случају, али не би био таквих размера као војни сукоб који је погодио Русију од 1917. до 1922. године. Печат историјске неизбежности лежи на догађајима од тренутка Октобарског устанка до тренутка успостављања диктатуре бољшевика, до Црвеног терора и грађанског рата, са свим његовим последицама за совјетски режим. Ипак, сама победа Лењина 25. октобра била је резултат случајности. Да је патрола препознала ’безопасног пијанца‘, историја је могла да крене другим током“, закључује британски историчар.

https://rs.sputniknews.com/analize/20171...a-analiza/

Руски професор историје Олег Ајрапетов, професор на московском Универзитету „Ломоносов“ пише у својој књизи пише о Револуцији.

Упитан зашто се за Октобарску револуцију везује толико много теорија завере и да ли би било револуције да није било Лењина, као и колико је био јак инострани траг, о чему се толико прича, Ајрапетов у шали констатује да „није баш велики мајстор за фантазије и фантастику“.

Не признајем никакве завере — то је прво. А инострани траг? Па исто тако би се могло говорити о трагу Марсоваца. С једнаком вероватноћом може се говорити о томе да ли је на Октобарску револуцију утицало деловање Марса или Венере. Јер правило је следеће: кад нешто тврдиш, морају да постоје некакви докази. А доказа за то до данас нема ама баш никаквих“, каже саговорник Спутњика. Он наглашава да спада у ону врсту историчара који не могу себи да дозволе да о нечем причају без опипљивих доказа.

„Мада је јасно и очигледно да је Октобарска револуција, па и Фебруарска, довела до слабљења Русије, и у том смислу ишла је у корист Немачке и немачко-аустријског блока. Непосредна последица револуције било је слабљење Русије, пад Источног фронта и шанса за Немачку ако не да добије рат, оно да га сведе на ограничени сукоб, што би за Немце фактички значило победу. А испало је сасвим обрнуто“, констатује Ајрапетов.

Што се тиче вође револуције, он је сигуран у једно: да је Лењин био велики политичар. Шок

https://rs.sputniknews.com/rusija/201711...-Marsovci/
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
10-11-2017, 12:37 PM
Порука: #13
RE: РАСПАД ЦАРСКЕ РУСИЈЕ
Србија губи ослонац на истоку

Мира Радојевић | 09. новембар 2017. 20:02 | Коментара: 0

Избијање Октобарске револуције у Русији довело у питање ратне циљеве учесника у рату. Пашић је био убеђен да Срби немају други пут осим праћења руске политике

ВЕЛИКЕ руске револуције из 1917. године - Фебруарска (демократска), којом је срушен царизам, и Октобарска (бољшевичка), која је из корена изменила друштвено-економске односе - утицале су најпре на ток Првог светског рата и корекцију ратних планова савезника, а затим и на целокупну потоњу историју света. Поред руског и других народа који су живели у оквирима царства, у први мах, међутим, најдиректније су се одразиле на међународну позицију Краљевине Србије и њен ратни циљ, усмерен ка стварању југословенске државе.

Мајским превратом и династичком сменом из 1903. спољна политика српске државе коначно је у потпуности била окренута ка Русији, с чим се слагао највећи део политичких и интелектуалних елита.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Избеглице у Србију донеле царску Русију

Никола Пашић, који је управо тих година постајао несумњиво прва политичка личност, био је, на пример, чврсто уверен да је на помолу судбоносни сукоб германског и словенског света, те да Срби у том историјском окршају немају други пут осим доследне оданости руској политици. Верујући у то, никада себи није допуштао да се љути на моћног руског заштитника.

Штавише, када је почетком фебруара 1914. са престолонаследником Александром био у Петрограду, осмелио се да пред Николајем Другим изнесе идеју југословенског уједињења и отвори питање евентуалне женидбе будећег српског краља једном од царевих кћери, предочавајући да би она могла бити краљица не једне мале српске, него велике југословенске државе. Нешто касније, Југословенима из Аустроугарске поручио је да питање југословенског уједињења неће решавати тамошњи прваци Хрватско-српске коалиције, него "Србија са Русијом". Почетак рата и прве ратне године у том су погледу представљале наставак пређашње политике, упрокос томе што Русија не само што није прихватала програм српско-хрватско-словеначког уједињења, него је и одбијала молбу српске владе да се Србији призна статус савезничке земље. Али солидарисањем са Србима у тренуцима најтежих ратних искушења, знатном количином војне помоћи и хуманитарним акцијама, а поготово дубоким саосећањем с њиховом трагедијом у јесен и зиму 1915/1916, Русија је потврђивала да се неће "дезинтересовати" за њихову судбину.



У таквом поимању узјамних односа, избијање Фебруарске револуције 1917. изазвало је огромно узнемирење српске владе. Сазнавши за цареву абдикацију и формирање Привремене владе, Пашић је већ 20. марта објавио ове вести у "Службеним новинама", а три дана касније упутио поздравни телеграм Павлу Миљукову. Иако је нови руски министар спољних послова био познат као изразити бугарофил, а он сам као човек одан династији Романов, Никола Пашић је изразио радост што је преврат извршен брзо и без великих жртава, уз разумевање Николаја Другог. Истовремено, подсетио је на дуго жртвовање српског народа за националну слободу, државну независност и демократију, те вишевековну његову наду и веру у "братску и једноверну Русију". Само дан касније, 24. марта, Привремена влада је у званичној изјави потврдила верност савезничким обавезама, а југословенски програм прихватила као део руских ратних циљева, што до тог времена није учинила ниједна друга савезничка влада.



Прихватајући историјски значај датог обећања, Никола Пашић није био склон да се сложи с намером Русије да у суштини она, а не Србија, створи југословенску државу. Доцнији догађаји, међутим, с једне су га стране умирили, а с друге још више забринули. Јер, наредне изјаве руских дипломата биле су умереније, али су политичке кризе у Русији, немоћ Привремене владе да их реши, војни губици и социјални немири упућивали на помисао да велику православну заштитницу очекују још тежи дани. Знајући да ће се слабљење Русије нужно одразити на међународни положај Србије, српска влада је била присиљена да се, уз болно и дуготрајно одрицање од дотадашњег главног спољног ослонца, упути покушајима проналажења других решења. У мањој или већој мери конкретну последицу руских догађаја представљали су одржавање Крфске конференције (јуна - јула 1917), успостављање контаката са САД, које су 6. априла 1917. објавиле рат Немачкој, обнављање веза са италијанским дипломатама, будући да је Италија, иако савезничка земља, била најупорнији противник југословенског уједињења. Осим тога, поседовала је веома важан, у априлу 1915. тајно склопљен Лондонски уговор, којим су јој силе Антанте предале већи део источне обале Јадрана.

У тако нестабилној ситуацији, с променљивом ратном срећом и неизвесним исходом, десила се Октобарска револуција, чијим је избијањем Русија избачена из рата. Србија је тиме моментално остала без најснажнијег заштитника, суочивши се одмах с последицама које је руска револуција имала на оба зараћена табора. Силе Антанте остале су без савезника, чија се вишемилионска војска током три године супротстављала немачким и аустроугарским армијама, наносећи им, и поред својих повремених пораза, огромне губитке. Све заједно ојачало је позицију Немачке и Аустроугарске, чија је нада у успешан завршетак рата и очување позиције европске силе умногоме ојачана. Пуно се говорило о збуњености и очајању српске владе, нарочито Николе Пашића. У великој бризи, пак, била је и савезничка дипломатија, чији су представници на конференцији у Паризу (29. новембра - 3. децембра) на неки начин прешли у дефанзиву, а да би надокнадили губитак Русије донели одлуку о покретању преговора о сепаратном миру с Аустроугарском. Покушавајући да је одвоје од Немачке и извуку из рата, поједини међу њима предлагали су да јој се у облику персоналне уније припоје Пољска, Румунија, Црна Гора и Србија. Убрзо затим, крајем децембра 1917. и почетком 1918, објављени су кориговани ратни циљеви Француске, Велике Британије и САД. Ниједна од ових сила није предвиђала распад Аустроугарске, допуштајући једино њено унутрашње преуређење. Суштински одустајући од идеје права народа на самоопредељење и формирање националних држава, све су испољиле и недоследност. Што се Србије тиче, предвиђани су њена рестаурација и извесно територијално проширење, а према плану америчког председника Вудро Вилсона, и излазак на море. Уједињење Јужних Словена, као њен ратни циљ, потпуно је игнорисано.

Док се званична српска политика трудила да губљење руског ослонца некако надомести другим правцима спољне политике, неформални разговори српских политичара и интелектуалаца углавном су показивали озбиљну забринутост, а код неких и гнушање. Тако је Милорад Драшковић, истакваши да ништа није важније од "великог руског догађаја", додао да су Руси, тежећи "топлим морима", Босфору и Дарданелима, триста година водили исту спољну политику, а онда је напустили због "женског права гласа", доводећи на власт најразличитије људе, по правилу невичне политици, али жељне моћи. Врло брзо, с његовим су се мишљењем сложили и многобројни други савременици, не слутећи у том тренутку да ће управо излазак Русије из рата утицати на обесмишљавање постојања Аустроугарске, као њене противтеже на Балкану, и стварање југословенске државе.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ВЕК РЕВОЛУЦИЈЕ (4): Русија је стрепела од буне

ПРЕГОВАРИ СА САВЕЗНИЦИМА И ГАРАНЦИЈЕ

ПАШИЋ је, не обавештавајући савезнике, већ у децембру 1917. успоставио везу с Лавом Троцким, а у јануару 1918. код совјетске владе отворио питање дезанексије БиХ. Гајио је наде да би и совјетска власт могла да настави традицију заштите руских интереса на Балкану. Совјетске власти објавиле су претходно потписане тајне уговоре са Италијом и Румунијом, чија је суштина била у територијалним компензацијама на штету српског и југословенског простора. Међутим, као реалан и искусан политичар потражио је и друге гаранције. Без знања Француске и Велике Британије, осигурао је кредит у САД, захваљујући чему је српска влада сваког месеца примала милион долара. Такође, донета је одлука о интензиварању контаката са САД и о јачању југословенске пропаганде и обнови преговора са Италијом, како би, узимајући у обзир минималан ратни учинак, одустала од бар једног дела територија обећаних јој на источној обали Јадрана.


http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81...-na-istoku
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
10-11-2017, 07:29 PM (Последња измена: 10-11-2017 07:34 PM од Ултрадесничар.)
Порука: #14
RE: РАСПАД ЦАРСКЕ РУСИЈЕ
RUSIJA JE 1913. STIGLA ENGLESKU I ZATO JE DOBILA DVE REVOLUCIJE

17. januara 2013.

Intervju sa direktorom Ruskog institut za strateška istraživanja, magistar istorije Leonidom Petrovičem Rešetnjikovim.

http://www.vestinet.rs/pogledi/rusija-je...revolucije
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)