Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 1 Гласова - 1 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Русская и сербская поэзия
07-01-2014, 04:15 AM
Порука: #1
Русская и сербская поэзия
Наставак теме са старог форума: http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=8225

Михаил Юрьевич Лермонтов (1841)

Выхожу один я на дорогу

Выхожу один я на дорогу;
Сквозь туман кремнистый путь блестит;
Ночь тиха. Пустыня внемлет Богу,
И звезда с звездою говорит.

В небесах торжественно и чудно!
Спит земля в сияньи голубом...
Что же мне так больно и так трудно?
Жду ль чего? жалею ли о чём?

Уж не жду от жизни ничего я,
И не жаль мне прошлого ничуть;
Я ищу свободы и покоя!
Я б хотел забыться и заснуть!

Но не тем холодным сном могилы...
Я б желал навеки так заснуть,
Чтоб в груди дремали жизни силы,
Чтоб дыша вздымалась тихо грудь;

Чтоб всю ночь, весь день мой слух лелея,
Про любовь мне сладкий голос пел,
Надо мной чтоб вечно зеленея
Тёмный дуб склонялся и шумел.


* * *
Излазим сам на пут

Излазим сам на пут;
Кроз маглу каменити друм светлуца;
Ноћ тиха. Пустош ослушкује Бога,
И звезда са звездом говори.

Небеса су свечана и дивна!
Спава земља у плавкастом сјају...
Што ли ми је тако болно и тако тешко?
Чекам ли нешто? Жалим ли за чим?

Та ништа ја од живота не чекам,
И за прошлошћу нимало не жалим;
Ја слободе и спокоја хоћу!
Хтео бих да се заборавим и да усним!

Али не оним хладним гробним сном...
Желео бих да занавек усним тако,
Да ми у грудима дремају животне снаге,
Да ми се дишући тихо надимају груди;

Да сву ноћ, сав дан мој слух љуљушкајући
О љубави ми слатки глас пева,
Да нада мном вечно зеленећи се
Тамни храст се нагиње и шуми.


* * *
Излазим сам на пут

Излазим. На стазу ту набасах;
Кременом кроз тмушу блиска пут;
Ноћ – тиха. Пред Богом свет без гласа.
А звезде високо трепте слут.

Светкују небеса у спокоју!
Земља спи под сјајем плаветним...
Но, шта ли, па, мучи душу моју?
Чекам што, ил чезнем ли за чим?

Дуго већ у живот се не надам,
Не жалим из прошавших ни дан...
Слободе и мира иштем сада!
Хтео бих у заборав и сан!

Али не у онај раке хладне:
Заспати, на веки, но под сном -
Да прса живота сила надме
И да груд лагано дише њом;

Да ноћ-дан о љубави у мени
Слуха мог трепери слатки глас,
Надамном да вечно се зелени,
Надноси и шуми тамни храст.

(превод: Зоран Костић)
Цитирај ову поруку у одговору
04-02-2014, 11:39 AM
Порука: #2
Станислав Винавер - Ратни другови
Велики Станислав Винавер, написао је збирку песама (Ратни другови) о својим саборцима из 1. светског рата. Ево пар песама из те прелепе колекције:

Станислав Винавер

ДАЧА УЧИТЕЉ

У селу Вреоцу, Дача учитељ
Дебео, нешто подбуо од вина и седења,
Са маленим оштрим очицама,
Са танким високим гласом
Бавио се страсно политиком,
Малом и најмањом,
Ситном и најситнијом.
И свак је морао помислити
Да припада ономе познатоме реду људи
Без кога се не да ни замислити наша земља
Којима је партија главни покретач мисли
И који и у сну бунцају о партији.

У истини Дача учитељ
Имао је тајно и велико занимање,
Једино право занимање живота
О коме нико није имао појма.

Научивши самоучким начином
Кријући то од свакога
Руски језик,
Бавио се читањем руске литературе.
Достојевског, Толстоја, Тургењева
Знао је у прсте
Све је читао по неколико пута
Жедно и гладно и чежњиво.
Због Наташе Ростовцеве
И Настасје Филиповне
Он се никад није женио.

На своје тајно руско блистање
Дијамантско бездано блистање
Био је горд
Био је срећан
Али никоме није смео да се повери
Да подели срећу
Бојећи се разочарења и богохулства.

И у војсци, у ратовима,
Доспевши до капетанског чина
― Све звездица, по звездица ―,
И до командирства,
Наставио је са тајном Русијом.
Имао је пун сандук руских књига.

А Вјерочки, Аглаи, Настасји
У европскоме рату
Писао је чак и писма
Са мекоћом Тургењева
И прочитавао их са ганућем.

Писао им како сиротињски ратујемо
У сламним шеширима и гаћама
Са мало артилерије.
Снабдевање нам је посве оскудно
Већ смо исцрпени од два ранија рата,
И како смо простосрдачни
И мали, али честити.

Јављао им да цела наша дивизија има
Подарене руске пушке
Са дугачким бајонетима, као ражањ,
Што нас некако још више зближава,
И стално опомиње на Русију.
У једном писму
Објашњавао им став Фиће учитеља
Свога старога друга
Опет из неког шумадијског села.
Фића је сматрао
И сад, као некад у учитељској школи
Да нас прожима десетерац,
Да се ми бијемо
За народну песму
Да припадамо потпуно народној песми
Да сваки наш покрет проистиче из ње
И да уопште нисмо своји.

Дача је писао Аглаи Николајевној
Да је то за њега само делимично тачно,
Да он још увек највише припада
Великој Русији Тургењева, Достојевског
И човечанству
И да су и ови наши кротки и храбри војници
Ма да то не знају
У основи на истоме путу.

. . . Када је погинуо Дача
Неко је случајно разгледао његове ствари
Нашао сандук са руским књигама
И много бележака о борбама
И много писама никад непослатих,
Пажљиво преписиваних.
И последње писмо
Звезданоме кнезу Мишкину
Из Достојевског

У коме Дача, учитељ из Вреоца
Уверава кнеза Мишкина
Да није напустио ни једну реч његове поруке,
Да мора доћи велика душевна свест међу људе
И да су и код нас душе све зрелије
Као никад раније
За огромни сан руске књижевности
За велики завет који се само наслућује
И који се не да изразити речима . . .


ДРАГОШ ИЗ ЛИПОЛИСТА

Драгош из Липолиста
У поцепаном гуњу
Са старом пушком берданком
Чувао је као и остали
Из трећега позива
Неку ћуприју иза фронта.

Када затутњи воз
Он би се испрсио и салутирао
И ни један мишић не би затреперио
На старачком лицу.

Он је причао готово цео дан
О прошлим ратовима
Када је био млад
И тукао се у првој линији
Ти ратови били су тежи
И лепши.

Знао је Драгош да то не помаже.
Али му је било мило.
А раздирала га је жеља
Да некако продре у први позив
― Као стари сват на свадбу ―
Где су његова два сина
Милутин и Мутимир,
― Макар колико за један бој.
― Макар колико за један јуриш.

Најзад се завршило чување ћуприје
Мале, несачуване ћуприје.
Од тешког напора при повлачењу
Он је заглавио у болници на Виду
Ако је и остао жив кроз Албанију
То је само о нади да види синове.

Он је синове видео
Под маслинама на Крфу
И сити су се изразговарали
И алалили.

. . . На војничком гробљу на Виду
Без обзира на јединицу и позив
Удружени су сви наши борци.
И Драгош из Липолиста, са њима,
― Стари и искусни трећепозивац ―
Не чува више обичну ћуприју
Због које је било незгодних речи
И свакојаких шала ―
Него читаво једно острво.
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)