Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 3 Гласова - 2.33 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
САМО ЗА ВАТИКАНСКЕ СЛУГЕ, ЊИХОВ ПАПА...
30-03-2015, 05:39 PM (Последња измена: 30-03-2015 05:40 PM од aco.)
Порука: #15
RE: САМО ЗА ВАТИКАНСКЕ СЛУГЕ, ЊИХОВ ПАПА...
Па та молитва ти је сагласна са речима оца Јустина на крају.

Није ми јасно зашто се ти упште секираш, имаш Артемијеву "цркву" уживај тамо, пусти "отпаднике" на миру.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
31-03-2015, 04:56 AM
Порука: #16
RE: САМО ЗА ВАТИКАНСКЕ СЛУГЕ, ЊИХОВ ПАПА...
Екуменизам у нашој Православноj цркви српској из другог угла


Саборни Храм Св. Врачи Козма и Дамјан

28 Hercules Street, Dulwich Hill/Sydney

Протојереј-ставрофор
о. Драган Сарачевић, парох
Канцеларија 02 9569 8252
Резиденција 02 8628 0557
Мобилни 0417 408 842



о. Славиша Лекић

Године комунизма у Србији донеле су доста лоших људи који данас егзистирају у цркви, чинећи неке ствари које Библија и Бог не проповедају. То се пре свега односи на енормно богаћење, уживање у свим задовољствима овоземаљског живота. Нажалост у цркви су данас на доста челних позиција људи које је служба ДБ-a за време Тита убацила у цркву са циљем да "комунистa постане свештеник" да би тако разбили цркву и уништил и основе вере. Невероватно звучи да када је скинут комуниста Милошевић, нико није раскринкао Службу безбедности, указујући на све оне који су убачени у цркву у време Тита. Зашто? Зато jер су многи од "демократа" баш радници те службе, убачени у демократски покрет да би га контролисали. Једни раде за Запад, а други за Русе, а у ствари сви раде за jедног газду, Светске банкаре и Нови Светски поредак. Данас на политичкој сцени нема челног човека странке, ко не ради за њих. Због Свега тога се ништа до данас није урадило да се разоткрију они који су у комунизму убачени у цркву. За многе се јавно и зна да су службеници ДБ-а, jер су помињани у књигама са прецизним подацима како су убачени и за кога раде, као што је Качавенда, али је он народу представљен као велики Србин, jер је бодрио српски народ у рату у Републици Српској, усађујући им мржњу према муслиманима. Та мржња је само терала људе да гину и страдају, док он своје дворе кити златом. Због таквих у нашој Православној цркви, црква не жели да призна да постоје и Срби који су муслиманске и католичке вероисповести, па су исте те Србе гурнули у наручје нових нација на простору Југославије, као што cу Бошњаци. Због Њих је мноштво Срба данас прихватило хрватску Националност. У данашњој Српској православној цркви, много је оних које су комунисти убацили и који раде данас против oве црквe и oвог народа. Док су служили Титу служили су идеји комунизма, данас раде за Ватикан и непријатеље свог народа [1].

Године 1963. дошло је до одвајања Америчко-канадске епархије од патријарши је у Београду. Отац Јосиф пише: „Српској Цркви је у САД припадала je Епархи Америчко-канадска на челу са епископом Дионисијем Миливојевићем. У САД-у је осим Дионисија од 1946. боравио још и српски епископ Николај Велимировић. Неколико година после рата, он је био активан у дешавањима у српској емиграцији у САД, те као ректор богослови је у Либертвилу, а повремено је предавао и на академији Светог Владимира и на богословији у манастиру Свете Тројице у Џорданвилу. Педесетих година владика Николај се повукао из јавног живота, и настанио се у руском манастиру Светог Тихона у Пенсилванији, где је у манастирској богословији предавао догматско и пастирско богословље и омилитику, а касни је (1955.) је постао ректор богословије.

Политичко "рашчињење" епископа Дионисија, Герману као и југословенским комунистима је послужилo као оруђе за хајку, клевете и прогоне епископа Дионисија, кога комунисти политички гоне и клеветају. Извршио је, по "канонима" и систему КПЈ, политичко "рашчињење" епископа Дионисија, на срамоту и саблазан Српске православне цркве. Тако да Дионисијe Миливојевић, остаје у "Слободној Српској Цркви" у Америци са Иринејом Ковачевић, а Герман, испред СПЦ, коју у Америци "Слободњаци" називају "Федералном", "изабира" три епископа и шаље их на Амерички континенат.

Како је у ствари прошао дај избор, сведочи Драгољуб Вурдеља: "Пошто је на мајском Сабору 1963 пропао избор Оцокољића, пред јулско заседање Сабора 1963 саопштио је Милоје Дилпарић Герману, "да влада захтева да Оцокољић буде изабран".

- Пред заседање јулског Сабора 1963 на коме су изабрани Оцокољић и Удицки, три пута је долазио у Патријаршију Мома Марковић (председник савезне Верске комисије) да разговара са епископима и тражио, да Оцокољић свакако буде изабран.

- Пред заседање јулског Сабора 1963, епископа Павла и епископа Макарија звала је УДБ-а на "разговор" и долазила код њих, јер је знала, да су најтврђи и да их треба сломити. Герман је лично звао Крсту Лековића и упозорио га, ако се не сломи епископ Павле, да се може довести у питање избор Оцокољића и Удицког. - Сви епископи, још пре доласка на јулско заседање Сабора 1963, бивају посећивани од органа УДБ-е у седиштима епархија, који су милом и претњама тражили од епископа да гласају за избор Оцокољића. Навешћемо само један пример, који је ноторан у целом Београду. Пре него што је епископ тимочки Емилијан пошао на јулско заседање Сабора 1963, посетио га је Никола Рачић, официр УДБ-е и председник Верске комисије у Зајечару. Рачић је дуго уверавао незаштићеног епископа Емилијана, да Оцокољић треба да буде изабран за епископа и да је то жеља и захтев владе. Епископ Емилијан изнео је Рачићу да постоји канонска сметња за избор Оцокољића, и да чак о свему томе постоји документација у црквеној архиви. Рачић му је одговорио: "То није важно (по комунистичким канонима наравно да није важно, јер на пр. Тито има три жене), ја верујем да би он био добар, и за Цркву и за нас". После избора Рачић је поново посетио епископа Емилијана, да му се захвали".

После ове тројице епископа, Удба је и друге епископе "бирала", у Српској Цркви и слала их на епархијске дужности, који су уједно морали и за УДБ-у радити и са њом сарађивати. Тако је почетком осамдесетих поставила свог епископа у Канади, његовог брата назначила за "Епиcкопа Западне Европе", другог су из "исте кухиње" изабрали као" британско-скандинавског" епископа, као и за Аустралију исл. о чему ћемо другом приликом опширније [2].

Епископа у Канади, националисти не цене, посебно Четници и они желе од њега побећи, а и војвода Момчило Ђијић, четнички комадант, о њему каже да га је послала Удба, и да он обавља овде задатак, па му је забранио да уопште долази на четничко имање, где је и Српски православни храм тамо подигнут, али њему је назначено да је - Persona non grata!

Одвојивши се на тај начин, три епархије и око 40 парохија Слободних Срба, како су они себе почели да називају, обратили су се Руској Заграничној Цркви, али били су одбијени. Затим су накратко ушли у општење најпре са двојицом украјинских епископа Пољске Православне Цркве, а потом са Александријском патријаршијом. На крају су кратко нашли уточиште код грчких старокалендараца - „Хризостомоваца” („Флоринаца”) архиепископа Авксентија (11/24. септембра 1981). Ипак, 1991. године обновљено је општење између Српске патријаршије и Слободних Срба.

Архимандрит Јустин Поповић је писао о катастрофалном положају источноевропског Православља у то време: „Црква се постепено разара изнутра и споља, идеолошки и организационо; употребљавају се сва средства: позната и непозната, јавна и тајна, најпрефињенија и најгрубља… И све је то вешто растворено, али заправо реч је о најсмртоноснијем отрову, само преливеном шећером… Најосновнија и најрудиментарнија логика показује и доказује: сарадња са отвореним атеистима, заклетим непријатељима Христа и Православне Цркве Христове, потпуно је нелогична и антилогична. Оне који траже такву сарадњу, или пак већ сарађују, или – страшно је рећи! – присиљавају друге на такву сарадњу, ми питамо речима светог апостола: јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост са тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? (2. Кор. 6,14-15). Зар не чујете Христоносног апостола који грми: ако вам и ми или анђео с неба пропове да Јеванђеље друкчи је него што вам проповедасмо, анатема да буде! (Гал. 1,8). Или сте у лудилу атеистичке диктатуре потпуно оглувели за Божанску истину и заповест Христову: не можете служити Богу и мамону (Мт. 6,24)?”[3].

Патријарх Герман је своју Цркву увео у Светски Савет цркава 1965, а 1968. постао је један од његових председника. У то време он се такође зближио и са католицима. Тако је 1967. римокатоличком Бискупу мостарском рекао: „времена су таква да наше сестринске цркве треба да се ослањају једна на другу, клонећи се онога што нас дели и концентришући се на оно што нам је заједничко”.

Следеће године он је признао католичке бракове. Герман је волео да правда екуменизам цитирајући српску пословицу: „Дрво се на дрво наслања, а човек на човека”. Али Слободни Срби су на то имали одговор: „Ми такође можемо да цитирамо нашу народну пословицу: "С ким си, онаки си". Ако имаш нешто заједничко са јеретицима, онда ћеш почети да делиш њихова лажна мишљења па ћеш на крају и сам постати јеретик. Како каже америчка пословица: "Свака птица своме јату лети'” [4].

Коментаришући одлуку Православних Цркава да постану „органски чланови” ССЦ, отац Јустин је писао: „Сваки истински православни хришћанин, васпитан под руководством светих Отаца, постиди се када прочита да су православни чланови Пете Свеправославне конференције у Женеви (јун 1968)… по питању учешћа православних у раду Светског Савета цркава закључили да је неопходно "да изјаве како Православна Црква себе сматра органским чланом ССЦ". Ова тврдња је апокалиптички ужасна у својој неправославности и антиправославности. Да ли је Православној Цркви – наставља о. Јустин – том Најсветијем Телу Богочовека Христа било потребно да себе понизи до тог степена да њени богословски представници – међу којима су били и србски архијереји – стану да моле за "органско" учешће и чланство у Светском Савезу цркава, који ће вероватно постати ново "тело" и нова "црква", која ће стајати изнад свих осталих цркава, у којој ће и Православне Цркве и неправославне цркве представљати само делове? Боже, сачувај! Никада пре није било таквог издајства и напуштања наше свете вере! Ми одбацујемо православну веру у Богочовека Христа и органске везе са Богочовеком и Његовим Најсветијим Телом: ми газимо Православну Цркву светих Апостола, Отаца и Васељенских Сабора – и хоћемо да постанемо "органски чланови" јеретичког, хуманизованог и човекопоклоничког клуба који се састоји из 263 јереси, од којих свака представља духовну смрт. Као православни хришћани, ми смо удови Христови. Хоћу ли, дакле, узети удове Христове и од њих начинити удове блуднице? (1. Кор. 6,15). Ми то чинимо нашим органским јединством са Светским Савезом цркава, који није ништа друго него препород безбожног човека, паганског идолопоклонства. Коначно је за светоотачку Православну Цркву светог Саве - Цркву светих Апостола и Отаца, светих исповедника, мученика и новомученика- дошло време да прекине црквено и јерархијско мешање са тзв. Светским Саветом цркава и да заувек пресече свако учешће у молитвама или богослужењу, и уопште, да одбије учешће у било каквим црквеним односима, који не представљају и не изражавају јединствени и непромењиви карактер Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве – Православне Цркве –једине истинске Цркве која је икада постојала”.

Године 1971. архимандрит Јустин је прекинуо општење са Српским патријархом, док је наставио контакте са другим епископима.

Клупко у Српској Православној цркви се све више замотавало, па га је данас немогуће одмотати, постаје сувише сложено, инфилтрација Удбиних људи je достигла врхунац... Тако је и покојни отац Тадеј Витовнички говорио, да је УДБ-а, поставила доста својих људи у Београдску Патријаршију, да је та Тајна Служба и епископе изабирала (наравно, њима лојалне) слала их по искључиво својој потреби, те су на поједина епископска места, као представници Београдске Патријаршије долазили, не неадекватни људи, већ људи и без морала, вере и основних људских постулата, али важно је урадити "домаћи задатак"!

После 1945, године, oд краја Другог светског рата, па све до почетка осамдесетих година, Српска Православна црква је била на маргини друштвених дешавања. Јавни иступи њених званичника били су ретки, а повод су им углавном биле прославе и обележавања значајних годишњица. Тадашњи патријарх српски Герман, као и већина архијереја, трудио се да људи из СПЦ дају што мање повода за несугласице и сукобе са властима. У "Православљу", новинама Српске патријаршије, могле су се наћи и отворене похвале на рачун закона који су владали у Титовој Југославији [5].

У бројy "Православља"од 1. фебруара 1980. године каже се: "Данас, према закону о правном положају верских заједница, постоје изванредни услови за црквену штампу у разним њеним видовима ... А ми као да нисмо још распламсали свој издавачки занос". Дакле, за слабу издавачку активност Српске Православне цркве, тадашње уредништво "Православља" није кривило Титов комунистички режим, већ сопствену незаинтересованост. Тадашњи главни уредник "Православља" Радомир Ракић у децембру 1980. објаснио је којим се принципима руководио при уређивању овог црквеног листа: "Нама је претежнијe да изнесемо шта је речено у Светом Писму, него како се поједини данашњи јерарх изразио о неком пролазном догађају!" Међутим, само коју годину касније, црквеним издаваштвом ће завладати сасвим другачији уређивачки принципи. Епископи ће се бавити политичким, војним и многим другим темама, а Свето писмо ће тек узгред бити помињано [6].

Посебно занимљив био је број "Православља" од 15. маја 1980. године. На насловној страни објављен је непотписан текст у коме се каже да је грађане болно погодила вест о смрти човека који је водио нашу отаџбину и људе кроз све буре и олује током четири деценије, и који је ушао у историју као бескомпромисан борац за братство и јединство. И ако је био атеиста од самог почетка своје борбе, он је створио државу у којој мора бити места и за веру, вернике и њихова хтења и надахнућа. У протеклих 40 година било је "и неспоразума" између Цркве и државе, али "за које ми не држимо да им је извориште било у мислима и поступцима овог ретког човека". "Наглашено је, да је пo Уставу СФРЈ "исповедање вере слободна" и да је била забрањена сама противуставна злоупатреба вере у политичке сврхе, а Црква није имала разлога да се не слажe са овом уставном одредбом". На крају текста каже се да се православни Југославије опраштају од Јосипа Броза изражавајући му благодарнаст и захвалност што су живели у слободи [7].


Извори:

[1] http://www.dejanlucic.net/sr/%C5%A0ta_Sr...stali.html ---

[2] Одломак из романа "Orthodox Mystery - Insider secrets of Tesla" http://en.wikipedia.org/wiki/User:Slavisa_Lekic)

[3] http://ru.scribd.com/doc/29986277/Letopis-velike-bitke

[4] http://ru.scribd.com/doc/75373022/Dragol...vljena-SPC

[5] http://ru.scribd.com/doc/29986277/Letopis-velike-bitke

[6] "Православљe" од 1. фебруара 1980. године

[7] "Православљe" од 15. маја 1980. године

[Слика: 6LzSCUJ.gif]
MAKE SERBIA GREAT AGAIN!!! НАПРАВИМО СРБИЈУ ВЕЛИКОМ ОПЕТ!!! С' ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ-СЛОБОДА ИЛИ СМРТ ✞✞✞
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
31-03-2015, 05:30 AM (Последња измена: 31-03-2015 05:52 AM од aco.)
Порука: #17
RE: САМО ЗА ВАТИКАНСКЕ СЛУГЕ, ЊИХОВ ПАПА...
Текст се може свести на:
"Навијач са трибине, (који никад није играо фудбал), псује и говори играчу шта треба да ради и како има две леве ноге."

Пре свега за необавештене тито је умропре 35 година, а ви му још увек посвећујете незаслужену пажњу.

Ако нисте знали у Аустралији постоји "Слободна Српска Православна" Црква, која
себе сматра судијом Српској Православној Цркви.
Још једна надмена "непогрешива" расколничка антицрквена организација.
(не кажем да је горе потписани свештеник из те организације, незнам ко је он.)

Они знају све кад је ко издаје, ко се где продао, само не знају за своју издају Цркве и народа.
Слушао сам једног који тврди да нико не зна колико страна има досије владике Николаја,
али он зна. Па одакле пријатељу знаш, ако ниси са комунистима.

Сад и подвала да отац Јустин није признавао патријаршију.
Отац Јустин је за разлику од аутора горњег текста знао шта је Црква.

Српска Православна Црква је мудрошћу Патријарха Германа прошла кроз комунизам,
свака парохија је имала свештеника, манастири нису затварани и претварани у магацине,
чак су обнављани о трошку државе.
Не кажем да није било попуштања, али је се вера одржала, па колико су Византијски Патријарси
и Савори били под притиском Царевине. Није "синфонија" толико идеална.

Најсмешнији су ми Срби из Америке и Аустралије, отишли далеко, не зависе од Југославије
па "србују". Знам неке из Америке, имају људи амерички пасош (заштићени ко бели медведи)
па држе предавања Србима са територије Југославије нако да се односе према титу, тадићу, вучићу
и сл. А против Америке ни да зуцну. Дођи овде живи па спроведи своју политику.
Они су као Срби, а ми овде издајници.
А што је најжалосније том својом "ревношћу" покушавају да покрију неки свој грех и непокајање.
Један је рекао "Што не идете да гинете за Косово.", а када су га
питали зашто не иде он рекао је "Не могу имам БИЗНИС овде."
Такви мисле да су одласком у Америку постали вреднији и паметнији.

Тако и свештеник, који је написао горњи текст, себи је важан, али покушава
да оправда своју савест за нешто.

Чувајмо своју Цркву, она сигурно води ка Спасењу и Христу, а наше је да је
чувамо и помажемо својим светим животом и да се не одвајамо од Ње.
А она сигурно плови без обзира на буре, искушења и оштећења.

Ако си пчела у гомили смећа наћићеш цвет, ако си мува у ливади цвећа наћи ћеш г....
Ко жели да се спасе наћиће свете владике, монахе и свештенике у Цркви Христовој,
Ко оће да се саблажњава нек се саблажњава, али оправдања неће имати!

Зато не слушајте залудне људе који покушавајући да оправдају своју савест
стално пљују по Цркви, мислећи да су открили Америку.
Као против су комуниста, а најслађе им је да унижавају Цркву.
Јер су почели да комунисте виде у свему.
"Јер против кога се бориш тај постајеш!" (веома тачно правило)
Заражени су гордошћу, а не желе да се покају. Најбоље је да се ману Цркве, да одморе и себе и нас.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)