Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 3 Гласова - 4.67 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Српски Аутохтонизам
27-09-2013, 10:59 PM
Порука: #57
RE: Српски Аутохтонизам
(27-09-2013 09:19 PM)Лепи Бора Пише:  Милослав ме је питао, а ја сам одговорио, дал си ти Милославов адвокат, или шта?

Интересује мене који су. И чекам те изворе кад ћеш да ми пружиш.

Удар нађе искру у камену / без њега би у кам очајала!
https://youtu.be/TnX9n43wnO8 || https://youtu.be/lIi6rlVULaU || https://www.youtube.com/watch?v=hV0pEPDWn1o
Нису Срби као што су били / лошији су него пред Косовом / на зло су се свако измјенили
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
28-09-2013, 01:40 PM
Порука: #58
RE: Српски Аутохтонизам
Сад видим ово, па сам нешто расположен да тртомудим...

(25-09-2013 10:57 AM)Громовник Пише:  1 - Мало ти је што Срби говоре Словенском породицом језика.
2 - Мало ти је што се у прехришћанским Српским обредним песмама помињу имена Словенских Богова, истих оних који се помињу у свим осталим Словенским земљама.
3 - Мало ти је што Срби носе у себи Словенски ген R1a1 који је присутан од Русије до Немачке и јужно до Грчке, односно свуда тамо где се и данас говоре Словенски језици, поред Динарског гена, који је концентрисан искључиво на Балкану и нигде другде.
4 - Мало ти је што и дан данас на источним границама Немачке постоји несумњиво Словенски народ који носи идентично име као и наш, не зову се никаквим Илирима, нити их је ико тако звао у историји.
5 - Мало ти је што прегршт Византијских писаца у континуитету од 6. века говори о појави и досељавању масе Словенских народа.
Мало ти је што материјални, археолошки докази са Балкана недвосмислено подупиру ову тезу - појава сача, култура које се углавном хране просом, похараних градова, фигурица Словенских Богова... све датирано на рани средњи век.
...

1 - А којом породицом језика су говорили Илири, Трачани, исл?
Кад сазнаш, јави се...
2 - Да ти шанем, Словенски богови су и Илирски, Трачки, али и Грчки, Латински... све до краја земље...
3 - Немаш појма (да бидем искрет). Словенски ген (ајд да тако кажемо, мада...,...) је овде мало присутан (5-15%), а динарски ген (антрополошки тип, боље...) је присутан СВУДА где су Аријевци (Винчанци) освајали и уводили своју културу! Нарочито у Украјини, Молдавији, скандинавији, али чак и у британији и француској. Тај "ген" је и оформио Словенство у данашњем облику. Тако да причаш о стварима које су доказане (да поновим по 100х...) и то не двосмислено, него НЕПОБИТНО. Не само генетиком и антропологијом, него и археологијом, етнологијом, лингвистиком, итд...
Све приче будала које иду контра, су толико СУЛУДЕ да је то смешно, па нестаде одједном нпр. КОМПЛЕТНА СЛИКА ИЛИРА?
Коме бре то треба?
4 - Лужички Срби, ТАКОЂЕ (оф хорс) потичу (као и Руси, Пруси,...) са Балкана (Хелметета...), наравно као ОРГАНИЗАЦИЈА, не КРВ. Крвно су нам исти као и Руси (значи слабо...)
5 - Византијски писци говоре о МИГРАЦИЈАМА група ратника, а (готово да) не говоре о СЕОБАМА! ТОГА НЕМА! А ако мислиш супротно, онда си ти геније из Кеније...

СВИ су до 15. века Србе искључиво звали (по 1000х...): Илирима, Трачанима, Рашанима, Трибалима, Аутаријатима,..............
Па неки и до 19. века (АУ монархија) и данас (мађари), али ти то немереш знати, јер ниси ништа читао од ПРАВИХ ствари. Википедију и остале небулозе, мош мачку о реп...

(27-09-2013 10:59 PM)Громовник Пише:  
(27-09-2013 09:19 PM)Лепи Бора Пише:  Милослав ме је питао, а ја сам одговорио, дал си ти Милославов адвокат, или шта?

Интересује мене који су. И чекам те изворе кад ћеш да ми пружиш.

Изворе немам намеру да пружам НИКОМЕ!
То сам јасно и рекао.
То је претежак посао и много тражиш од мене. Овде сам изгледа и превише удавио људе, па се мислим дал да се више и јављам на форум (да неке ствари сазру...). А не да тражим (поново) од другара преводе и губим време око глупости. Схвати мени то не треба.
Али тацна је некима сан.

Рече ти негде и да је Српски Аутохтонизам настао 1990!!!!!

Па ја сам се бавио тиме ДАЛЕКО РАНИЈЕ, а да не набрајам Билбије и Милојевиће и МАСЕ правих историчара...

Све у свему, кога тема занима има смернице. А ко хоће да се надјебава са глупостима, нека нађе другог пацијента...

Препоруке Србима:
http://vizantia.info/docs/171.htm
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vl...Prozor.zip
http://www.svetlost.org/podaci/cujte_srbi_rajs.doc
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
28-09-2013, 03:58 PM
Порука: #59
RE: Српски Аутохтонизам
(28-09-2013 01:40 PM)Лепи Бора Пише:  Изворе немам намеру да пружам НИКОМЕ!

Зато што их немаш, и тиме си завршио сваку иоле озбиљну причу по овом питању. Сад настави да пуниш тему фекалијама, ипак си је сам отворио...

Удар нађе искру у камену / без њега би у кам очајала!
https://youtu.be/TnX9n43wnO8 || https://youtu.be/lIi6rlVULaU || https://www.youtube.com/watch?v=hV0pEPDWn1o
Нису Срби као што су били / лошији су него пред Косовом / на зло су се свако измјенили
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
28-09-2013, 06:46 PM
Порука: #60
RE: Српски Аутохтонизам
(28-09-2013 03:58 PM)Громовник Пише:  ...
Зато што их немаш, и тиме си завршио сваку иоле озбиљну причу по овом питању. Сад настави да пуниш тему фекалијама, ипак си је сам отворио...

Давеж бити је теби ИДОЛ!

Па није мој проблем што ти не видиш ништа?
Која твоја озбиљна прича - о паји патку?





Наставак глупости и безвезарења...

А ја да закључим (бар ја) више ово смарање.

Српски Аутохтонизам не да није СТВОРЕН, него је он ИЗВОР. Створена је селидбарска будалаштина од стране Српских непријатеља, по фазама. Али то би била друга тема: "Селидбарска теорија о Србима"

Мени апсолутно није потребно да учествујем у евентуално таквој теми, јер је овде и у сродним темама (које смо набројали) сасвим довољно речено о свему томе.

Поздрав онима који су све ово са напором уопште и пратили!

Препоруке Србима:
http://vizantia.info/docs/171.htm
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vl...Prozor.zip
http://www.svetlost.org/podaci/cujte_srbi_rajs.doc
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
30-11-2013, 10:22 PM
Порука: #61
RE: Српски Аутохтонизам
Ево огледала историјске школе у "нас".

Резултат научне методологије, објективности и приступа.

Са сајта: http://vostok.rs/index.php?option=btg_no...ovne-skole

Цитат:Српска историја у уџбенику за шести разред основне школе

29.11.2013. - Имамо ли права да било шта очекујемо од других када смо сами себи највећи непријатељи?


Национални интерес сваке озбиљне државе јесте, пре свега, успешна и одговорна културна политика и квалитетно образовање деце. Нема ничег важнијег за будућност српског народа од демографске обнове, заштите културног наслеђа, очување националне свести и историјског памћења. У скорашњем тексту Слободана Антонића „Самомрзитељи“[1], имали смо прилике да прочитамо приказ лика и дела директора Народне библиотеке Сретена Угричића. Не само што је у нашој лепој држави могуће да неко попут Сретена Угричића постане директор једне од најважнијих установа, тиме доказујући да ова земља нема никакву културну нити образовну политику, већ су и уџбеници у служби дневнополитичких дешавања. Као што ћемо имати прилике да видимо, идеолошка злоупотреба младих пошиње од основне школе.

Албанци – староседеоци Балкана и дошљаци Срби

Претходних дана, помно сам ишчитавао и бележио занимљивости из уџбеника историја за шести разред основне школе у издању Завода за уџбенике Београд. Аутор овог уџбеника Раде Михаљчић износи неке фрапантне тврдње. Након читања овог уџбеника, нисам више сигуран да познајем српску средњовековну историју. Може бити да само нисам довољно проучавао дела албанских и хрватских историчара. Наиме, у овом уџбенику који се бави историјом средњега века, могао сам да научим да „...подела друштва увек води и стварању државе која штити богати, владајући слој“[2]. Занимљива опаска. Након што сам ову значајну лекцију савладао, упознао сам се са староседеоцима Балкана – Албанцима. Након описа доласка Словена на Балкан и сукоба са староседеоцима аутор каже „...међутим, староседеоци који су живели заједно и чија су насеља груписана у веће скупине нису словенизирани. Обичаје, језик, и друга народна обележја сачували су Албанци. Део досељених Словена примио је језик и обичаје Албанаца и стопио се с њима“.[3] Запањен овом констатацијом, сасвим случајно сам пронашао објашњење у првој проширеној верзији истог уџбеника, у реченици које нема у садашњој: „Албанци воде порекло од староседелаца на Балканском полуострву, највероватније Илира, романизованих у мањој мери. Са њима су се мешали стари Грци, Словени и други народи...“. [4]

После оваквог сазнања, нема смисла приговарати Албанцима на својатању Косова и Метохије, српских манастира и културне баштине. Они су ионако балкански староседеоци, а Срби су узурпатори. Читајте децо, учите српски ђаци, своју историју! Ви сте припадници дошљака и узурпатори албанске земље и све што доживљавате – доживљавате са разлогом. Албанци не узимају српску земљу, већ враћају своју натраг. Ето, и то доживесмо од српског историчара који нашу децу учи средњовековној историји. Тврди човек да су Албанци потомци Илира, и тиме директно помаже њихове освајачке походе и отимачину српске земље. Одавно је утврђено да Албанци немају поморску и рибарску терминологију, чиме нам је немачки лингвиста, академик, проф. др Густав Вајганд (G. Weigand, 1860–1930) доказао да Албанци нису Илири. Ово је један од његових дванаест чувених аргумената који су преведени, објављени и продискутовани (па и усвојени) од стране свих светских признатих истраживача. Штавише, и од самих албанских трезвених научника, лингвиста, историчара и академика, као што су академик, проф. др. Eqrem Çabej (1908-1980), др Ardian Klosi, Ardian Vehbiu, Fatos Ljubonja и пуно других.

Без обзира на то што је научни свет прихватио истину о пореклу Албанаца, албанске власти, подржане од стране квазинаучних теорија, настављају да тврде да су пореклом Илири. Тиме су преплавили своју литературу, почев од буквара, који стављају у руке својој деци од првог дана школе, па све до "научних" студија и дисертација. Све то очигледно није довољно појединим српским академицима као што је случај са Радетом Михаљчићем. Кога брига за карту Европе из 814. године на којој се јасно види српска држава на Балкану и албанска која се граничи са Јерменијом и Азербејџаном. Моја непросвећена маленкост, недовољно заражена еврофанатизмом и регионалним духом сарадње и братства, не може да схвати овакву тврдњу у уџбенику за шести разред. Уколико сте помислили да је то све, варате се. Након тога сам проширио своја сазнања научивши да је „ Стефан Немања освојио Косово и крајеве северне Албаније“ [5]. Наравно, писац уџбеника је могао рећи – крајеве данашње Албаније. Ништа од тога. Понадах се, у тренутку, да је у питању случајан превид. Постоји још један случајан превид, који додуше, вероватно није ауторова грешка, али показује стање духа људи који су учествовали у припреми овог уџбеника за штампу. У одељку „Историја и легенда“, српски јунаци Топлица Милан и Косанчић Иван су, сасвим случајно, заменили имена, те се наводи „ ...њима је предање придодало измишљене, неисторијске ликове као што су Југовићи и побратими Милоша Обилића, Иван Топлица и Милан Косанчић“. Као неко ко је одрастао на косовском завету и српским епским песмама, не могу да разумем овакав превид (да не говоримо о сигурности са којом аутор тврди да су ликови измишљени).

Након свега овога, био сам убеђен да читам дело из албанске историографије. Нажалост преварио сам се. Понадам се да ће се аутор исправити у одељку о османлијским освајањима, међутим: „После Маричке и Косовске битке, Турци су све више угрожавали албанске области“[6]. Након тога говори о јунаштву Ђорђа Кастриота Скендербега и ниједном речју не напомиње да је Скендербег пореклом био Србин, нити долазак Албанаца на Балкан након слома арапске Сицилије.

„Македонски Словени“ и њихова национална самобитност

Уколико нисте знали – ваша деца знају.

Македонци су стари европски народ. Некада су се звали „Македонски Словени“ и међу првима су прихватили ћирилицу: „ ...на Балканском полуострву ћирилицу су прихватили Срби,Македонски Словени и Бугари“.[7] Међутим, каже аутор, ћирилицу су, сем Срба, Македонаца и Бугара прихватили и људи који живе у „ Босни и приморским крајевима југоисточно од Сплита“.[8] Ко ли би ти, непознати људи, могли бити? Да ли је разумно претпоставити да су у питању били Срби? Не, не, то нипошто, бошњачки историчари у својим уџбеницима уче децу да у средњем веку у Босни није било Срба. Нећемо ваљда пропагирати великосрпску политику у уџбенику за историју, није европски од нас да исказујемо претензије на суседне и пријатељске нам државе. Зато ћемо, како бисмо изгледали европеизовано и сорошевски, рећи да постоје неки неидентификовани људи, ван границе данашње Србије, који су користили ћирилицу. Та формулација звучи модерно. Аутор је овај маневар искусно извео, и самим тим заслужује награду „Најевропљанин“. Заслужни носилац овог престижног признања је и Ивица Дачић. Аутор даље говори и о патњама и страдању „Македонских Словена“. Наиме, „после слома Бугарске, над Македонским Словенима успостављена је византијска власт. Нова управа изазвала је незадовољство које је прерасло у отпор... “[9]

О патњама „Македонских Словена“ говори и у одељку о српским средњовековним освајањима: „ ... Од Византије краљ Милутин је освојио Македонију, у којој су живели Македонски Словени...“[10]

Такође, Душан Силни је освојио „већи део албанских крајева“[11]. Одмах се види да смо лидери у региону. Председник Тадић решава хрватско – словеначке спорове, а историчар Михаљчић разрешава велику енигму историје и дневнополитичких збивања. Срби и Бугари су вршили претензије на македонску територију тероришући македонски народ (шта би са свим оним Србима у Македонији који су се тако изјашњавали до 1945, они су изгледа, статистичка грешка) а Грци без разлога нападају Македонце за узурпацију грчког имена и злоупотребу историје. Дневнополитичка енигма. Управо је то и суштина овог уџбеника – пропаганда у служби дневнополитичких збивања и потреба, корак напред ка „помирењу у региону“. Научио сам, такође, да је Маричка битка била катастрофа македонске, а не српске државе и народа.[12] Македонија је, каже аутор, „ изгубила самосталност“.

Значи, наши преци су ослобађањем јужних српских крајева 1912 године у ствари извршили агресију на македонски народ. Боже, нисам имао представу да смо ми Срби народ освајача. Што би рекао Брана Црнчевић, „ колико Србија треба да буде мала да не би била велика“.

На овом месту не могу а да не споменем неколико речи Данка Поповића из уста његовог јунака Милутина: „ Заузесмо ми Кајмакчалан, синовче. Прекрисмо га лешевима. Само коња шта је остало да се распада на оним падинама... Добро, благо ујаку, а што ми онда љубисмо земљу?... Имадосмо ли ми нека друга посла него да по Македонији гинемо? Јесу ли, благо ујаку, велим, јесу ли ти чија је земља знали раније да је њина? Ако јесу, што је не освајаше и ослобађаше, како се тек сад сетише чија је?... – смеје ми се у брк... Сви они пишу сад и говоре да смо ми отели Македонију кад смо прешли преко Кајмакчалана. А ја, синовче, видим нас како љубимо земљу кад смо прешли на ову страну Кајмакчалана, па ми криво. Што је нама било потребно да љубимо земљу Кајмакчалана па да се Македонци љуте на нас... Што да Македонија буде за нас три пута гробница, па да нас чак и наши школовани људи кајмакчаланским аветима називају и да нас подругљиво зову Солунцима, ко да је лако бити Солунац. Зашто се заборавља да је и од оне шаке јада што је са Халкидикија пошла као десеткована српска војска до краја изгинуло више од половине... Зашто да испаднемо смешни на крају? “[13]

Закључак

Сваки народ покушава да у својим уџбеницима „улепша“ историјске догађаје и представи себе у бољем светлу, те често претера. Једино је код нас немогуће очекивати бар минимум објективности, бар минимум самопоштовања и поштовања историјске истине. Како изгледа концепција будуће регионалне сарадње у погледу заједничке историје и чињеница у уџбеницима, најбоље можемо видети по публикацији Сорошевог Фонда за отворено друштво Босне и Херцеговине „ Образовање у Босни и Херцеговини – чему учимо дјецу?“ [14]

Ту можемо пронаћи позитивне и негативне уџбеничке примере. Наравно, на основу процене Фонда. На пример, у критици уџбеника из Српског језика и културе изражавања у Источном Сарајеву каже се: „ Већи део наведених примера односи се на имена везана за српску културу и историју, нису присутни примери из културе и традиције других конститутивних народа и не доминирају примери везани за Босну и Херцеговину: „На пример: Улица српских владара, Улица бана Лазаревића, Улица Бранка Ћопића, Улица Немањина, Трг слободе, Трг жртава фашизма; Првомајска улица, Његошева улица ...На пример: Основна школа "Петар Кочић", Филозофски факултет у Бањалуци, Народна библиотека Србије, Грађевинско предузеће "Рад", Општина Требиње ...“ “ [15]

Занимљив је коментар на песму Алексе Шантића: „ Избор ове Шантићеве песме из целокупног песниковог стваралаштва говори о свесној намери аутора уџбеника да кроз наставу књижевности пласира идеолошку поруку, чији је примарни задатак - формирање националног бића. Песма је, с обзиром на контекст, политичка, а будући да је национално јасно одређена, и патриотска:

„МОЈА ОТАЏБИНА ....И свуда гдје је српска душа која, тамо је мени отаџбина моја, мој дом и моје рођено огњиште. ““[16]

Тако изгледа наша срећна будућност на Балкану.

Да се вратимо на крају уџбенику историје. Сем поменутих тврдњи, на неколико места аутор даје и непотребне и паушалне опаске, које су непримерене за један уџбеник историје (независно од тога да ли су исправни или не). Тако, на пример, каже да је папа Гргур сматрао да су „владари дужни да му љубе ноге“.

Шта бих у закључку могао рећи о овом уџбенику? Лично, плашим се да узмем у руке уџбеник за седми и осми разред основне школе, у којима се говори о модерној српској историји. Из свега приложеног, јасно је закључити у ком се правцу креће тумачење историјских догађаја. Тужно је користити уџбенике за децу у циљу промовисања идеолошких порука и дневне политике. Несрећа је што је овај и овакав уџбеник издао Завод за уџбенике, установа која по правилу служи управо за одбрану ђака од пласирања лажи и полуистина и њиховом исправном образовању. Просто ме обузме туга када се сетим да сам се залагао за детаљну проверу садржаја уџбеника које објављују приватне издавачке куће, када овако изгледа ремек-дело Завода за уџбенике.

Имамо ли права да било шта очекујемо од других када смо сами себи највећи непријатељи? На крају, наградно питање – шта мислите, какве ће ставове о српској држави и народу имати ова деца када порасту?

Милан Дамјанац

Значи деца нам уче све што треба - њиховим непријатељима.

Препоруке Србима:
http://vizantia.info/docs/171.htm
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vl...Prozor.zip
http://www.svetlost.org/podaci/cujte_srbi_rajs.doc
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
01-12-2013, 12:43 AM
Порука: #62
RE: Српски Аутохтонизам
Боро, хвала Вам на овом тексту. Раде Михаљчић је познат по томе што је имао некакав глупав тест, којим је до те мере унаказио испит из Националне историје средњег века, да то више никакве везе није имало са знањем. И сви су професори за то знали, али врана врани очи не води. Овде морам додати да је једино проф. Никола Самарџић ( некадашњи Милосављев пријатељ) имао храбрости да то јавно каже.
Једном речју, тако и изгледају академици приватне академије наука Добрице Ћосића.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
01-12-2013, 01:07 AM (Последња измена: 01-12-2013 10:59 AM од Bacvanin.)
Порука: #63
RE: Српски Аутохтонизам
Ja bih samo prokomentarisao kako neki ljudi mogu da lupetaju da su Iliri bili Sloveni, kada se zna da su Iliri govorili jezikom koji je Slovenima bio otpuno stran, a podsecao je malo na grcki (a takodje nije bio ni malo slican siptarskom jeziku). Recimo, evo dela jedne inskripcije koja potice od ilirskog plemena Mesapi:


"klohi zis thotoria marta pido vastei basta veinan aran in daranthoa vasti staboos xohedonas daxtassi vaanetos inthi trigonoxo a staboos xohetthihi dazimaihi beiliihi inthi rexxorixoa kazareihi xohetthihi toeihithi dazohonnihi inthi vastima daxtas kratheheihi inthi ardannoa poxxonnihi a imarnaihi"

http://en.wikipedia.org/wiki/Messapian_l...scriptions


Takodje, ilirska licna imena uopste nisu ni slicna sa slovenskim, npr. Epicadus, Bato, Gentius, Glaukus, Demetrius, Laidas, Temus, Pinnes/Pinnius, Monounios, Grabus, Epidius, Verzo, Zanatis, Hyllus, Bardhyllus, Agron, Kleitus, Pleuratus, Mytilius, Skerdilaidas itd.

[Слика: 05i1.jpg]

http://www.youtube.com/watch?v=V0pN1PpfIag
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
01-12-2013, 03:32 PM
Порука: #64
RE: Српски Аутохтонизам
(01-12-2013 01:07 AM)Bacvanin Пише:  Ja bih samo prokomentarisao kako neki ljudi mogu da lupetaju da su Iliri bili Sloveni, kada se zna da su Iliri govorili jezikom koji je Slovenima bio otpuno stran, a podsecao je malo na grcki (a takodje nije bio ni malo slican siptarskom jeziku). Recimo, evo dela jedne inskripcije koja potice od ilirskog plemena Mesapi:


"klohi zis thotoria marta pido vastei basta veinan aran in daranthoa vasti staboos xohedonas daxtassi vaanetos inthi trigonoxo a staboos xohetthihi dazimaihi beiliihi inthi rexxorixoa kazareihi xohetthihi toeihithi dazohonnihi inthi vastima daxtas kratheheihi inthi ardannoa poxxonnihi a imarnaihi"

http://en.wikipedia.org/wiki/Messapian_l...scriptions


Takodje, ilirska licna imena uopste nisu ni slicna sa slovenskim, npr. Epicadus, Bato, Gentius, Glaukus, Demetrius, Laidas, Temus, Pinnes/Pinnius, Monounios, Grabus, Epidius, Verzo, Zanatis, Hyllus, Bardhyllus, Agron, Kleitus, Pleuratus, Mytilius, Skerdilaidas itd.

Ајмо Јово наново... хихихи

- јел си сигуран да су мисапи Илири?
- јес ли сигуран у тачност узорковања и преписа горњег текста?
- јес ли сигуран да су оно не бирана имена и то НЕ Хришћана?
...

Ја сам сигуран да су многи стручњаци те области то решили.
- Неки да забораве, ћуте, аминују и кркају "државни" (босов) леба
- Неки да глођу свој језик, што нису ћутали, али имајући Утеху...

Важно је да шиптарија доби државу од: енглеза 1912, НАТО 1999, а ко се после доселио, е то ће видимо ПОСЛЕ. Мејби и шиптари згубу државу од некога, па неће до краја да се ћерамо...

Колико платиш (и уцениш) газде, толко и повјести имаш.

На пијаци је једноставније: "Снајка пошто кромпир?"
"Пише ти на тезги, 40 динара кило (ћорава дртино) ..."

Препоруке Србима:
http://vizantia.info/docs/171.htm
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vl...Prozor.zip
http://www.svetlost.org/podaci/cujte_srbi_rajs.doc
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
02-12-2013, 02:18 PM (Последња измена: 02-12-2013 02:18 PM од Bacvanin.)
Порука: #65
RE: Српски Аутохтонизам
(01-12-2013 03:32 PM)Лепи Бора Пише:  Ајмо Јово наново... хихихи

- јел си сигуран да су мисапи Илири?
- јес ли сигуран у тачност узорковања и преписа горњег текста?
- јес ли сигуран да су оно не бирана имена и то НЕ Хришћана?
...


Messapi su bili jedno od nekoliko ilirskih plemena koje je migriralo na jug Italije. Iako je na Balkanu ostalo sacuvano jako malo sacuvanih ostataka ilirskih inskripcija, pre par godina sam gledao na jednom forumu poredjenja tih ostataka ilirskih inskripcija sa Balkana i messapi inskripcija, gde se vidi nedvosmislena slicnost izmedju njih.

Ilirska imena su pronalazena na nadgrobnim plocama, a ona iz rimskih i grckih izvorasu pomalo romanizovana i helenozovana, ali ni u jednom slucaju ne postoji slicnost sa slovenskim imenima (ukljucujuci pre-hriscanska).


Цитат:Важно је да шиптарија доби државу од: енглеза 1912, НАТО 1999, а ко се после доселио, е то ће видимо ПОСЛЕ.


To sto su oni dobili drzavu nema nikakve veze sa njihovim poreklom...

[Слика: 05i1.jpg]

http://www.youtube.com/watch?v=V0pN1PpfIag
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
02-12-2013, 05:12 PM (Последња измена: 02-12-2013 05:12 PM од Лепи Бора.)
Порука: #66
RE: Српски Аутохтонизам
(02-12-2013 02:18 PM)Bacvanin Пише:  ...
1) - Messapi su bili jedno od nekoliko ilirskih plemena koje je migriralo na jug Italije. Iako je na Balkanu ostalo sacuvano jako malo sacuvanih ostataka ilirskih inskripcija, pre par godina sam gledao na jednom forumu poredjenja tih ostataka ilirskih inskripcija sa Balkana i messapi inskripcija, gde se vidi nedvosmislena slicnost izmedju njih.
...
2) - Ilirska imena su pronalazena na nadgrobnim plocama, a ona iz rimskih i grckih izvorasu pomalo romanizovana i helenozovana, ali ni u jednom slucaju ne postoji slicnost sa slovenskim imenima (ukljucujuci pre-hriscanska).
...
3) - To sto su oni dobili drzavu nema nikakve veze sa njihovim poreklom...

Јово наново... Смарање бре

1) - Шта мислиш Бачванине, ти си гледао на форуму?
А шта је гледао нпр. Ђорђе Јанковић?
А шта су гледали толики "аутохтонисти"?
Вероватно су по институтима и факултетима гледали плејбојеве?
Југ италије и Илири?
Мало сачувано Илирског?
Сличности?
Све је то по два дана приче...

2) - Прво нису мало (грцизирана и латиничена) већ КОЏА!
Друго, не да су БИРАНА него КОЏА!
Треће, не да су готово ЛИСТОМ иста Словенска, него КОЏА!
Има их чак и у оном горе списку (бираних, латиничених...), али треба то видети, (а што и не Словенски цензори, нису видели на време)...

3) - Како нема?
До јуче су на западу, пЈевали песму: "Од шиптара, Већега Илира нема, нема, нема, НЕМА, Ее ХајЛ!"
А и данас овђе серу ту исту песму:
факултети,
институти,
школе (и основне...)
Сви редом!
А шиптари недвосмислено ДОКАЗАНО (у СВЕМУ) са Кавказа досељени...!

Не могу да те убедим да грешиш и то опасно. Милионе тона гована су на историју Срба нанели разни заинтересовани и то траје вековима. Али, једног дана ће то можда бити видно. Само бих упозорио заинтересоване за ову тему, на следеће:

- Историја, поготову давна, УОПШТЕ није лук и вода, а како то изгледа на форумима и википедији. Узмите само пример историје ЈВУО, Драже и како то "иде", а било је практично ЈУЧЕ...

- Не постоји озбиљан (значи уистину цењен и вредан и овде и у свету) (наш) научник тих области, а који није Аутохтониста.

- селидбарство су заступали и заступају само ДЕСЕТА научна лига, разни подобни гребићи, увлаке, ресавци и што воле да се сликају по партијским седницама и ките титулама...

- Штета од СВЕУКУПНЕ лоше историографије по Српство је КАТАСТРОФАЛНИХ размера. Дал је то намерно? Свакако.
...
Итд.

Smile

Препоруке Србима:
http://vizantia.info/docs/171.htm
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vl...Prozor.zip
http://www.svetlost.org/podaci/cujte_srbi_rajs.doc
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
02-12-2013, 05:31 PM (Последња измена: 02-12-2013 05:47 PM од Bacvanin.)
Порука: #67
RE: Српски Аутохтонизам
Kao sto rekoh, i iz imena ilirskih plemena se ne vidi nikakva slicnost sa slovenskim plemenima, a o tome da postoje na hiljade dokumenata o tome da su Sloveni bilo sami bilo u savezu sa Avarima, bilo sami rusili i pustosili gradove i utvrdjenja prilikom njihovog prodora na Balkan u VII veku (Nove ere) ne treba trositi reci...

[Слика: kartailiribh.jpg]


A kako se i dan-danas zovu plemena kod Srba u Crnoj Gori: Кез

[Слика: 8blf.jpg]

[Слика: 05i1.jpg]

http://www.youtube.com/watch?v=V0pN1PpfIag
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
02-12-2013, 09:15 PM (Последња измена: 02-12-2013 09:16 PM од Громовник.)
Порука: #68
RE: Српски Аутохтонизам
(02-12-2013 05:12 PM)Лепи Бора Пише:  - селидбарство су заступали и заступају само ДЕСЕТА научна лига, разни подобни гребићи, увлаке, ресавци и што воле да се сликају по партијским седницама и ките титулама...

Као што је Ћоровић Smile

Провалили админи за титуле Кез

Удар нађе искру у камену / без њега би у кам очајала!
https://youtu.be/TnX9n43wnO8 || https://youtu.be/lIi6rlVULaU || https://www.youtube.com/watch?v=hV0pEPDWn1o
Нису Срби као што су били / лошији су него пред Косовом / на зло су се свако измјенили
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
03-01-2014, 10:06 PM (Последња измена: 03-01-2014 10:12 PM од Лепи Бора.)
Порука: #69
RE: Српски Аутохтонизам
Да освежимо мало тему.

Ево нађох овај интервију са Ђорђем Јанковићем на нету, са адресе:
http://www.konras.rs/?p=1825
Цитираћу цео, да се не изгуби.

Цитат:Забрањена археологија
Ђорђе Јанковић

Раз­го­вор во­дила: Татјана Марковић

Фотографије: Мирослав Петровић

Газдама не одговара да Срби имају самосвест да су своји на својему, одувек, да имају историјско право старо хиљадама година, да имају отаџбину, земљу отаца, а не домовину где случајно живе као Хрвати или Американци, или као нека британска, немачка или француска нација, образована, како кажу, у XVIII–XIX столећу

[Слика: djordje-jankovic-zabranjena-arheologija.jpg]

Др Ђорђе Јанковић један је од ретких стручњака за средњoвековну археологију код нас. Утемељивач је рановизантијске, ранословенске и ранохришћанске археологије у Србији. Рад је започео 1971. године у Музеју Крајине у Неготину, а од 1977. до 1978. био је запослен у Археолошком институту у Београду. На Филозофском факултету у Београду, каријеру је започео као асистент за средњовековну археологију. Магистрирао је 1977. године са радом Обала Дунава између Сипа и ушћа Тимока у периоду VI−XII века. Десет година касније, докторирао је са темом Становништво Балкана у VI и почетком VII столећа. У зва­ње доцента изабран је 1988, а шеф Катедре за средњовековну археологију је постао 1997. Био је руководилац многих археолошких истраживања и има велико искуство у раду на терену. Аутор је великог броја научних радова и публикација.
Рад др Јанковића је изазвао многа неслагања и полемике у јавности. Данас кадаје у пензијивише не можеда „трује“ студенте, али има више времена да пише

Средином XX века, у стручној јав­ности Америке појавио се појам for­bidden archeology (забрањена ар­хе­о­логија) који је означавао сва она истраживања потврђена новим научним методамa чији се ре­зул­та­ти нису уклапали у тадашње званичне ставове науке. Ова фил­тра­ција знања објашњавана је на ви­ше начина: ситносопственичким ин­тересима, конзервативном при­ро­дом људског ума, али и гео­стра­теш­ким и политичким потребама ве­ликих сила. Да ли у нашој струч­ној јавности постоји „забрањена архе­ологија“?

Археологија је у најужој зони интересовања оних политичара који стварају садашњи и будући свет, дакле великих сила. Њихов је интерес да потчињени народи не мисле својом главом. Тако је данас, тако је било и у далекој прошлости. Да будем сасвим одређен, данас се намеће уједињена Европа под вођством Германа и Рима, а без Словена. Они Словени који хоће у ту Европу, морају да се одрекну своје самобитности и да прихвате да су народ настао тек почетком средњег века и да зато своје културне и духовне вредности потчине западноевропским. Зато су прављене велике изложбе о Галима од III до I столећа и о Германима у доба Велике сеобе народа, који су, као и Римско царство, наводно обједињавали Европу, а заправо су је рушили. Пошто је грчка култура, не само старија, већ узвишенија од римске, потребна им је као наводна постојбина Европе. Али, будући да су Грци православан народ, а и да су Западноевропљани уништили Византију, уведена је тврдња по којој Грци нису били један народ у предримско доба, упркос једном грчком језику, као, рецимо, у Археолошком музеју у Лајдену. Дакле, намећу став да данашњи Грци нису потомци оних давних, а да је Византија била нека заостала држава. Тако је и са Словенима.
Балканске земље су можда нај­кон­тролисаније у археолошком погледу. То се лепо види по пројектима и објављеним истраживањима, о чему би се могла написати цела књига. Лепо се види како се однос према средњовековној археологији мењао после 1948, па после пада Ранковића, па после 2000. године. Слично се дешавало и са другим областима археологије. Велика открића у преисторији, као што је култура Лепенског вира, уместо да се разраде и прошире, обустављена су; човечанство и ми смо остали без спознаје дела своје прошлости, а Србија, поред осталог, и без прихода оствареног туризмом.
Та „забрањена археологија“ код нас делује преко партијско-клановског система. Некада је КПЈ спречавала на разне начине проучавање средњовековне археологије. На пример, бојкотовани су међународни конгреси Савеза за словенску археологију, а када је дошао ред на Југославију да га организује, није одржан. У стручном погледу, то се одражавало кроз скривање података о словенским налазима, у њиховом погрешном приписивању Византији, нефинансирању истраживања. Извршиоци овакве партијске воље били су, рецимо, Владимир Кондић у Србији и Бошко Бабић у Македонији. Данас се археолошка истраживања у Србији контролишу и на теоретском и на практичном нивоу, преко својеврсних „комесара“. О томе шта сме да се истражује на терену одлучују Марко Поповић и Вујадин Иванишевић из Археолошког института, док се на Филозофском факултету Александар Палавестра, Сташа Бабић и други, труде да одговоре студенте од теренских истраживања и средњовековне археологије. Они настоје да нашу археологију што више провинцијализују, да археолошке културе нашег тла сведу на неке споредне појаве у прошлости Европе. На свакога ко покуша да изађе из ових задатих оквира, обрушавају се тимски.

Човеков однос према култури сопственог народа може да буде до­ста различит. Код Рома­но­гер­ма­на, овај однос је одређен нарочитом психологијом, која се може назвати егоцентричном. Чини ми се да по­ре­кло и историја Словена нису оми­ље­не теме у глобалном свету. Ако је судити по научно-популарним еми­си­јама које су намењене образо­ва­њу широке јавности − Словени не постоје! Зашто је ова тема и код нас потцењена?

Тачно, али имајте на уму да гледамо претежно (добре) емисије Би­бисија, као и других западних програма, а њима бављење Словенима није у интересу. Зашто би се Словенима и бавили? Проблем је у нама, нашој власти, нашој самопрокламованој елити.
На Ваше питање се не може да­ти једноставан одговор. Најпре, док су се други бавили археологијом, ми смо ратовали са Турцима и Немцима. Некада се сматрало да су Срби потомци Илира, да су Словени народ давног порекла. Затим је наступила, такозвана, критичка историографија у служби Запада, и Словени су постепено постали „млад“ народ, чиме су дата оправдања Аустроугарској, а затим Немачкој, и на крају Британији и Америци да нас „цивилизују“. Наравно, то није само наша судбина. Онда је уследила ера Коминтерне са потребом да се Срби спутају у сваком погледу. На њу се надовезује сукоб са Информбироом, као изговор за борбу против свега руског, а онда и словенског. Мало је недостајало да руски језик буде избачен из наставе, што је данас скоро остварено. Мало по мало, брисали су нам ћирилицу и ми смо полако стицали комплекс ниже вредности, и почели да се стидимо што смо Словени. Све то, исход је дуготрајне пропаганде са Запада, која траје преко сто година, уз учешће наших вајних интелектуалаца, који су се продали за понеку дневницу и тапшање на неком међународном скупу. И тако смо зашли у зону патологије.
Потребни су нови људи, одлучни инвеститори и истраживачи, који ће истрајати и установити ко су Срби и који ће откривено објавити. Тврдим да неће имати чега да се стиде, напротив. Дакле, није то потцењена тема, већ некада забрањена, а сада већ уграђена у комплекс ниже вредности наше елите, потреба за господаром који ће им, за уједеног ближњег, дати неки отпадак као награду, на шта ће они узвратити срећним махањем репом. Свака озбиљно направљена емисија о добу пре Немањића неминовно би наметнула питање порекла Срба, а онда би смо лако дошли и до преисторије нашег тла.

Балканске земље су можда најконтролисаније у археолошком погледу. То се лепо види по пројектима и објављеним
истраживањима, о чему би се могла написати цела књига


О пореклу Срба и њиховој ма­ти­чној територији постоји више тео­рија. Када и где, према вашим сазнањима, започиње историја српског народа?

Прво морамо да одредимо појам народа, да одредимо његове археолошке особине, а онда да га испратимо у прошлост колико је то могуће. Морамо имати на уму да се народи временом мењају, да упијају у себе друге народе, док се њихови припадници утапају у инородне народе. Српско име види се као самоназив индо-иранског или индијског порекла, што указује на доба образовања Индоевропљана. Те везе потврђују топоними, неки митови, религиозна схватања и друго. Археолошки, по мојим истраживањима, Срби су потомци оних Илира који су настањивали подручје између Ибра, Јадрана, Купе и Саве. Они настају из Цетинске културе, која се образовала у првој половини II миленијума пре Христа. Од тада до данас на том простору живи становништво мање више исто по антрополошком типу, а и културно, такозваног динарског антрополошког типа. Међутим, то је донета култура, што значи да су њени носиоци негде живели пре тога. Топоними са српским именом данас се могу наћи од Ирана до Индије. Магловито се назире једна старија епоха Словена и Срба коју треба повезати са неолитом Мале Азије и Југоисточне Европе, коме насупрот стоји просечно млађи неолит Средње и Западне Европе, са особинама које се дуго могу пратити код Германа, као што је изглед куће (а она одражава породицу). Још дубљу и магловитију прошлост наилазимо код Срба и данас у виду сећања на потоп, иначе запамћен у Старом свету, у Ирану, Индији, Израелу. То су предања о алкама на врховима наших планина, за које су некада били везивани бродови. На другој страни, неке природне науке сада независно истражују гене, крвне групе и слично, и долазе до занимљивих открића, упркос отпору који се код нас пружа пре свега из круга археолога и антрополога повезаних са немачком науком.

Данас се на Порфирогенетовом делу „О управљању царством“ те­ме­ље сви школски и универ­зи­тет­ски програми, иако постоје ан­тич­ки и средњовековни списи ко­ји о пореклу Срба говоре другачије. Са­вре­мена археологија, антро­по­ло­гија и генетика су доказалe јасне противречности у теорији о Великој сеоби народа. Будући да сте Ви први у Југоисточној Европи одре­ди­ли археолошке особине Словена и Срба из доба пре Немањића и доказали присуство Словена, односно Срба, у рановизантијским утвр­ђе­ним местима, мислим да сте нај­поз­ванији да кажете да ли је дошло време да се научне претпоставке утврђене након Берлинског кон­гре­са 1878. године замене савременијим и како да се то уреди.

Нагласио бих да је пре мене Ирма Чремошник истраживала тада најстарија словенска насеља и гробља из IV−VII столећа, заправо српска, у Подрињу, али су њена открића занемарена. У Бугарској је Живка Вжарова започела истраживање Словена VI−VII столећа, али је после ње, совјетског ђака, стао рад на проучавању словенског порекла становништва Бугарске.
Наравно да је дошло време да се промене не само претпоставке, већ и да се објаве чињенице које су утврђене у последње две деценије и да се уграде у уџбенике. Да имамо своју државу, то би било једноставно, као и у свакој другој држави која нова научна открића уграђује у школски и образовни програм, да би од тога привреда и цело друштво имали корист. Било би природно, ако постоје открића која битно мењају представу о прошлости, да се она јавно размотре, да се утврди њихова вредност, да се истраживања наставе или прошире у потребном правцу, а онда да се укључе у образовање, културу, науку и туристичку понуду. То код нас није могуће у садашњим околностима. Преостају само приватне иницијативе, а за њихову успешност потребан је новац. Дакле, потребни су слободни инвеститори, који ће финансирати различите видове утврђивања чињеница, почев од теренских истраживања, а затим научне и стручне публикације, телевизијске емисије, стрип, интернет и слично. Много тога могу да ураде млади. Пошто је велики притисак странака међу запосленима, као и међу онима који траже посао, влада страх од замерања комесарима. Преостаје нада да ће се кад-тад применити стандарди Европске заједнице и на Србију, и да ће онда бити омогућена већа слобода деловања.

У нашој јавности средњовековна Србија преднемањићког периода, синоним је за прилично мрачно и варварско доба, што је веома чудно због тога што се територијално налазила између два цивилизацијски веома развијена конгло­ме­ра­та народа: Византије и Западног римског царства. Чињеница је да је само народ са веома развијеном сопственом културом могао да одо­ли овако снажном страном утицају, а да се потпуно не асимилује. Како видите српски етнички простор током средњег века, а нарочито његове западне пределе?

Континуитет се поуздано може пратити од Цетинске културе. Картирањем археолошких података видимо да за њом на истом простору следе Илири, затим римска провинција Далмација, онда српска раносредњовековна култура и распростирање такозваних стећака, од којих су неки са ћириличним натписима – све са истим становништвом. Дакле, матични српски простор је динарски, између Ибра, Јадрана, Купе и Посавине. Од почетка средњег века, можда и пре, Срби су присутни и на истоку, у Поморављу, Тимоку, планинском Банату, а на југу у Подримљу до Повардарја и у данашњој Албанији, али су ту измешани са другим Словенима. На западу је било насељених других Словена изгледа већ у позном VI столећу, у приморју од Сплита на северозапад, у Равним Котарима и у Истри. Франци су потом населили малобројне Гудушчане у Лици, Хрвате између Цетине и Ријеке и такође малобројне Лицике у Неретви, после 800. године. То стање се мање-више одржало до наших дана, када смо претрпели највеће губитке. У средњовековну Хрватску биле су укључене неке западне српске области, у уобичајеним збивањима тог времена, као што је и Хрватска бивала укључена у Србију. После монголско-татарске најезде 1241−1242. године, копнена Хрватска је запустела, и Срби су поново преовладали у области Книна, као пре досељења Хрвата. Иако нема одговарајућих истраживања, ипак археолошке чињенице излазе на светло дана, упркос фалсификатима. Недавно је откривен ћирилични натпис у Кијевцима код Градишке, датован у 1301. годину, дакле, сведочанство о православној цркви из доба краља Драгутина. Тиме је отворена могућност да се докаже да су сва предања о краљу Драгутину као ктитору наших манастира у Босни тачна. На цркви Крупе на Врбасу види се да је из XIII столећа, па су тачна и предања о старини манастира Крупе, Крке и Драговића у Далмацији, а не заборавимо ни Рмањ на Уни. Шта би тек све знали да неко из Србије, пореклом оданде, финансира тамо археолошка истраживања?! У историји и уџбенику средњовековне историје Хрватске Наде Клаић, пише да је њихова граница била до Уне. Не може бити сумње да су Срби од почетка настањивали Поуње, а и неке западније пределе.

Вршили сте ископавања обред­них хумки − громила, у околини Кни­на и Грахова, а потом објавили и прву археолошку монографију о про­шлости Срба у раном средњем веку: „Српске громиле“ (Београд, 1998.), која је направила велику узбуну – више у политичкој него у стру­чној јавности. О чему је, за­пра­во, овде реч и шта Вам највише замерају?

Мада сам уверен да бих и без тога исто прошао, највише им је сметало оно „Српске“ у наслову књиге. Реч је о томе да сам не само открио, већ и објавио, оно што су водећи археолози у Југославији одавно знали, да постоје средњовековни словенски тумули, односно хумке, громиле. На основу дефинисања громила као српске културне особености, раздвојио сам по први пут Србе од осталих Словена и суседа, и помоћу тога реконструисао део српске историје. Громиле су сведочанства обављених погребних обреда; то су обично сасвим мале хумке, које садрже обредно станиште у које је пре сахране био положен покојник, а после је на истом месту направљен споменик, собрашица, где су одржавани помени. Оне се лако распознају на терену, и без ископавања, тако да је једноставно одредити простор на коме се шире, а самим тим и простор где су живели Срби који су их подизали. Теренска истраживања су трајала више година, и о њима сам приредио изложбу, која је била приказана у Београду, Новом Саду, Бијељини, Книну, итд. Потом сам о громилама реферисао на конгресу Савеза словенске археологије у Новгороду 1996. године. Једини који су ставили примедбе на мој реферат су били Марко Поповић и Вујадин Иванишевић из Архео­лошког института у Београду. Ка­да се појавила књига, коју нисам могао да објавим редовним путем, Археолошки институт је дописом, потписаним од стране директора Милоја Васића, тражио од Филозофског факултета да ту књигу забрани за употребу студентима, јер „трује српски народ“! Одржана је јавна расправа о књизи на Филозофском факултету, коју је организовао др Милош Јевтић, а учествовали су академик Љубомир Максимовић, др Милоје Васић и др Марко Поповић, иначе иницијатор акције да се књига забрани. На крају је академик Милутин Гарашанин закључио да су моја открића преурањена, а М. Васић, незванично, да је то била промоција књиге. Мислим да је оно што им је највише сметало била чињеница да се неко усудио да објави књигу без њихове рецензије, односно дозволе за објављивање. Један музиканат са Филозофског факултета ми је замерио што сам споменуо да су истраживања обављана у току НАТО блокаде, што је корисно знати, да би се идентификовао њихов покровитељ.
Није проблем у томе што они другачије мисле, то је опште људско право, већ што у одсуству другачијих чињеница или због сопствене неспособности и немоћи, иду да ме тужакају у Немачку, и то не да сам нешто погрешио у методологији или приказивању и тумачењу чињеница, већ да сам националиста и фашиста. То је ружно и показује о каквим се личностима ради, а то су наставници на Филозофском факултету. У академској средини, било би природно да се кроз објављене текстове поведе расправа, или на неком научном или стручном скупу, и да се на тај начин дође до истине. Овако се све своди на клевету и мобинг – у подлости нема будућности.

Матични српски простор је динарски, између Ибра, Јадрана, Купе и Посавине.
Од почетка средњег века, можда и пре, Срби су присутни и на истоку, у Поморављу, Тимоку, планинском Банату,
а на југу у Подримљу до Повардарја
и у данашњој Албанији


Истраживали сте многе цркве и манастире на територији Босне и Херцеговине и покушали да аргу­мен­товано укажете на фалсификовања њиховог порекла, старости и конфесионалне припадности. Да ли се данас, осим Вас, неко од срп­ских стручњака и званичних инсти­ту­ција озбиљно и континуирано бави разоткривањем фал­си­фи­ката и спречавањем затирања доказа о присуству Срба на не­ка­даш­њим западним територи­­­­­­­­­­­јама?

Нажалост, сва таква делатност је сведена на појединце, и то пре свега у Републици Српској, а и они узмичу, да не би остали без радног места. То није никакав систематски рад, већ научна радозналост или стицај околности. Једноставно, чињенице саме излазе на светло дана, не могу се бесконачно сакривати. У Бијељини су у темељима једне џамије нађени надгробни споменици са ћириличним натписима, из којих се види да је ту негде у средњем веку постојао православни манастир и још најмање две цркве. Али властима није пало на памет да финансирају њихово проналажење. Знали смо да рушимо џамије, а не умемо да пронађемо своје цркве, што указује на оне усађене комплексе у време комунизма. У Кијевцима код Градишке је Милан Ђурђевић открио стародревну цркву, можда и манастир, и поменути ћирилични натпис из 1301. године! То откриће из основа мења представу о Босни, богумилима, те земљи донетој на опанцима. Било би природно да се око тог открића окупе најумнији српски научници свих одговарајућих струка са разних страна, да се укључе страни научници, да држава све то финансира, али ништа од тога. Недавно сам био код цркве Покрова Пресвете Богородице у Шиповљанима код Дрвара, која је обновљена на месту цркве из античког доба, као што су и цркве манастира Тврдоша код Требиња или Иловице на Превлаци код Тивта. То нису ситнице, то су важни подаци, који ће једног дана променити садашњу званичну историју Европе, а када ће то бити зависи умногоме и од наших власти.

Можемо ли да констатујемо да је средњовековна прошлост Срба на територији Балкана ос­та­ла и даље мистерија и због чега?

За мене више није мистерија, а била је до открића громила и ископавања у манастирима Тврдошу и Иловици. То су кључна открића која су ми отворила очи. Ове истине ће доспети до јавности, али питање је када. Велики труд се улаже да се то што више одложи, али је неминовност. Враћамо се на Ваше прво питање. Газдама не одговара да Срби имају самосвест да су своји на својему, одувек, да имају историјско право старо хиљадама година, да имају отаџбину, земљу отаца, а не домовину где случајно живе као Хрвати или Американци, или као нека британска, немачка или француска нација, образована, како кажу, у XVIII–XIX столећу.

Археолошки, по мојим истраживањима, Срби су потомци оних Илира који су настањивали подручје између Ибра, Јадрана, Купе и Саве. Они настају из Цетинске културе, која се образовала у првој половини II миленијума пре Христа

Данас смо сведоци појаве да се помоћу друштвеног инжењеринга стварају нове државе и нације са тенденцијом да прерасту у народ. Наивно је претпоставити да не постоји и обратни процес рушења и затирања колективног сећања малих народа који се не уклапају у савремену слику света. Како само веома стари народи имају мито­ло­гију изнедрену из колективног архетипа, историју, фолклор и др., а самим тим и ма­те­ри­јалне доказе свог постојања кроз дуги временски период, нису ретке ни намерне девастације историјских објеката и археолошких налазишта на нашој територији. Ви сте радили ис­тра­живања на Косову и Метохији. Са чим сте се сусретали тамо?

Косово и Метохија су посебно нападан део нашег бића, и не случајно. Мит о Косовској бици нас, како је то показао Александар Лома, повезује са Махабхаратом и Индијом; додао бих да то није само мит, већ усуд, задатак који треба да спроведемо да бисмо се спасли, као народ са личношћу. Ето једне стране одговора на Ваше питање – истражити то митско, предање, оно што је суштински део нашег бића, без кога можемо да нестанемо. Указаћу на неке археолошке примере, јер се данас и не може учинити више. Почећу са базиликом датираном на IV–VI столећа под Панчићевим врхом на Копаонику; следи бифуркација код Неродимља, развође Балканског полуострва, где су наши дворци, а изнад је врх Љуботен са 2.500m висине, на коме се славио Свети Илија; затим Метохија са својим прастарим манастирима и црквама; те постојбина цара светог Јустинијана Великог, словенског имена Управда, са гробовима његових родитеља, његовим дворцем…

Друга страна одговора јесте заштита археолошког наслеђа. У Југославији је у време социјализма заведен несретни систем којим је археолошко наслеђе подељено на непокретно које је предато у надлежност заводима за заштиту споменика културе, и покретно, које је предато музејима, али заводи имају власт над музејима. То је основни узрок пропадања археолошких налазишта, уз примитиван закон, непримерен европским стандардима. Иако је, рецимо, познато да је на Косову било најмање пет двораца, као и да су тамо изузетно значајна друга историјска места, није уложен ни динар да се све то открије и истражи. Понегде се радило симболично, као на Новом Брду, али било би важније да се истражи неки дворац или престоница. На томе су радили некомпетентни стручњаци, са циљем да остваре дневнице, а не да би се утврдила истина о неком питању, као уосталом и многи данас. И док су, наводно, тражили гробове учесника Косовске битке, око Грачанице су приликом копања дренажног канала раскопаване људске кости и по њима се газило. Тамо је септичка јама направљена у гробљу из XI столећа. Данас на граду Звечану тешко може да се пронађе рушевина цркве Светог Ђорђа, у којој се Немања молио пред битку код Пантина, толико је зарасла у коров. Требали рећи да би ту цркву. нека друга држава одавно обновила! Један наш врло угледни научник је из албанске литературе преузео податак да је тврђава Петрич код Урошевца, на којој никада није био, домородачка (по њима албанска) тврђава VI столећа, иако је то српско историјско место. Ту је краљевић Душан заробио свог оца Стефана Дечанског. Гробља X−XI столећа су опредељивана у некакав рани средњи век, и приписивана некаквим Словенима, а не Србима, јер су се аутори, иако нису били чланови комунистичке партије, самокритички стидели српског имена.
Професор Реља Новаковић је сам истраживао Косово и Метохију, и са рушевина града Чечана, које су Албанци уништили после II светског рата, откупио неке изванредно важне налазе, а остало је продато у Италију. Тако је случајно спасао уломак крчага са најстаријим глагољским записом на тлу бивше Југославије, сведочанство начина плаћања пореза код Словена, дакле археолошки документ од изванредног значаја за све Словене и сву Европу, ону којој је стало до знања о пореклу сопствене културе. Колико људи код нас данас зна за тај налаз из Чечана?
На другој страни, и Албанци раде своје, то је углавном пљачка гробова у срушеним црквама и других археолошких налазишта, што је општа појава у бившим социјалистичким земљама. Када су Албанци правили ровове на Градини у Великом Трнову код Бујановца, нађене предмете су однели у Приштину, а објавила их је Еди Шукриу у аустријском часопису. Има и наивног фалсификовања чињеница. Рецимо, откопали су рушевине цркве на Новом Брду и датовали је у XII столеће, да би је прогласили за своју цркву из времена пре него што су Немањићи, наводно, окупирали Косово. То је бесмислица, али тако покушавају да пропагандним службама и медијима дају грађу за фалсификовање прошлости.
Много више забрињава чињеница да Албанци римокатолици покушавају да наше преднемањићко наслеђе присвоје и замене својим. Пре више од двадесет година, био сам код тадашњег епископа Павла у Призрену. Он ми је тада указао на манастир Винчу, Бинчу, по коме се зове Биначка Морава. За тај манастир није чуо ни свештеник који је био са мном, иако је рођен 50 километара даље, а служба заштите и наука нису имале никакве податке; сада је срушен. Када сам отишао тамо, затекао сам манастирчић са драгоценим живописом по значају и лепоти, из XVI столећа, кроз чију су порту Албанци направили сеоски друм. Али сам у близини видео и модеран римокатолички манастир. А ствар је у томе да се Винча као место спомиње у Скопској епископији, у повељи цара Василија из 1019. године, а данас постоји седиште римокатоличке бискупије у Скопљу, која обухвата Косово. Другим речима, они настоје да успоставе свој континуитет на нашем тлу, да једног дана кажу како ту имају свој манастир од XI столећа, међу својим народом, који су им Срби узели под Немањом.

Шта археологија може да каже о преднемањићком присуству Срба у данашњој Северној Албанији и Западној Македонији?

Врло мало. Постоје у Македонији налази из града Баргале – Брегалнице, источно од Штипа, који се могу повезати са Србима из VI столећа. Такође, познато је постојање необјављених налаза словенске и српске грнчарије из VI−VII столећа из античког Скопља.
Западно од Скопља се, иначе, налазио град Собри. Неки примерци накита са Преспе и још неких налазишта повезани су са северним српским просторима из IX−X столећа. Из Албаније има више података, али су неуједначени и, често, непоуздани. Неки брошеви из VI−VII столећа, пронађени у околини Скадра, у Љешу и Кроји, потичу из шире области око Ђердапа. Са неколико налазишта је објављена грнчарија која одговара оној нађеној у пределима Рашке и даље на западу у IX и X столећу. Има и накита који уопштено одговара просторима Самуилове државе, па и Србима. Још више говоре називи археолошких налазишта, рецимо „Kaljaja e Bodinet“, то јест „Бодинова тврђава“, која се налази у близини Охридског језера у Албанији и јасно сведочи где је некада била јужна српска граница.

На основу дефинисања громила као
српске културне особености, раздвојио
сам по први пут Србе од осталих Словена
и суседа, и помоћу тога реконструисао
део српске историје


Познато је да управо сада археолози из Албаније врше истра­жи­ва­ња на територији Косова и Ме­то­хије. Који је циљ њиховог ба­вље­ња тамо и када се могу датирати први налази које сведоче о при­сус­т­ву Албанаца на овој територији?

Не само да раде већ су се, колико знам, преселили у Приштину и основали институт. Нагађам да им је циљ да докажу да су тамо аутохтони, те тако потврде аустороугарске тезе Константина Јиричека и англосаксонске тезе Ноела Малколма и других. Имам утисак да су, по упутствима са Запада, кренули да доказују да су они на Метохији, Косову и на Јужној Морави око Врања потомци преисторијских и античких Дарданаца, а да ће Албанце у Албанији да прогласе за неко епирско латинизирано становништво. Ако сте приметили, после II светског рата, код нас су „бежали“ само муслимани из Албаније, а никада православни Срби и Албанци или римокатолици. То такозвано бежање од диктатуре Енвера Хоџе било је организовано од режима обе земље. И сада је НАТО населио муслимане из Албаније, пре свега у Приштину. Немогуће је доказати албанско присуство код нас археолошким чињеницама, и на Косову и у Метохији, али знамо шта значи западна пропаганда уз домаћу подршку. Код нас нема археолошких налаза Албанаца. Говори се о албанским кулама које су ови подизали, али такве постоје и у Плаву, и у Требињу, и у Кратову, Бугарској. Знам за једно гробље из XI столећа на Војуши, које може да се припише етничким Албанцима. Из позног средњег века, има грнчарије којa се може приписати етничким Албанцима у Албанији. Мислим да неки уломци грнчарије из града Свача, у Црној Гори између Улциња и Скадра, припадају етничким Албанцима из XVI столећа. Имајте на уму да су они планинско-сточарско становништво, полуномадско, пљaчкaшке привреде, а такве културе остављају мало својих материјалних трагова.

Препоруке Србима:
http://vizantia.info/docs/171.htm
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vl...Prozor.zip
http://www.svetlost.org/podaci/cujte_srbi_rajs.doc
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
03-01-2014, 10:49 PM
Порука: #70
RE: Српски Аутохтонизам
Кад већ постоје Забрањена историја и Археологија, мене интересује да ли постоје и забрањена Хемија, Физика, Природа и друштво, Физичко?

„Тромо се време вуче,
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

Право је рекао Жерајић,
тај српски соко сиви:
Ко хоће да живи нек мре,
ко хоће да мре нек живи!“
(Гаврило Принцип)
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)