Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 0 Гласова - 0 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Старе Српске Четничке Војводе.
02-01-2014, 01:31 PM
Порука: #1
Старе Српске Четничке Војводе.
Срамота да немамо тему о старим Српским Четничким Војводама - а Четнички сајт!?!

Тужан

Претече нас видовдан, па да позајмим са њега следећи текст:

http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=2&t=9008

Цитат:Заборављене српске војводе
Аутор пише: Мр Симо Живковић
Friday, 12 February 2010



Четништво има дубоке традиције код Срба и настало је у борби против Турака. Свака песма која почиње стихом: " "Сакупи се једна чета мала"... је четничка. И хајдучке и ускочке песме су четничке.Титоизам замењује реч "четник" бугарском речју "комита". Четништво је своју оштрицу окренуло како где: у Херцеговини против Турака, у Македонији против Турака, туркофилских Шиптара и бугарских четника ВМРО. Тако је било и у Балканским ратовима 1912/13. године, док је у Првом светском рату са којим ћемо завршити наше причање, четништво окренуто против Аустрије. Већина четника, чије ћемо портрете донети,
окренуло како где: у Херцеговини против Турака, у Македонији против Турака, туркофилских Шиптара и бугарских четника ВМРО. Тако је било и у Балканским ратовима 1912/13. године, док је у Првом светском рату са којим ћемо завршити наше причање, четништво окренуто против Аустрије. Већина четника, чије ћемо портрете донети, славно су изгинули, многи су живи изгорели. У четничко-партизанске међусобице у Другом светском рату нећемо улазити, јер српске међусобице бацамо кроз прозор


Јован Стојковић, војвода Бабунски:
Борба за десну обалу Вардара
Рођен као Јован Стојковић, надимак је добио по планини Бабуни, у Македонији. Живео је 42 лета (1878-1920). Почео је да иде у школу тек у десетој години, затим га је отац одвео у Велес, који је био бугарска тврђава у Македонији. Учио је нешто бугарске школе. Завршио је четири разреда.Дошао је у Београд, у гимназију и учио годину дана, па прешао у богфословско-учитељску школу, отворену за Србе из Турске. Затим је опет нешто учио у Ваљеву, тамо завршио нижу гимназију, па учитељску школу у Нишу и Београду. Постао је српски учитељ у Тетову (западна Македонија је и данас етнички српска, уколико је словенска, као што је источна Македонија и данас етнички бугарска). Против војводе Ба-бунског одмах се дигла ВМРО. Имао је више сукоба са њима и заједно са војводама Глигором Соколовићем из околине Прилепа, Тренком Тујановићем, Јосифом и Михаилом из Брода, Долгачем, Василијем Трбићем и Ценом Марковићем очистио је десну обалу Вардара од бугар-ских чета или ВМРО-а. Треба знати да су ове борбе биле страшне, на нож. Да је годишње гинуло у Македонији по две хиљаде српских, бугарских или грчких четника. (Бугарски чет-ници су исто тако били велики јунаци). Када је 1908. године у Турској извршен преврат и када су дошли на власт Младотурци, прогласили Устав и опште поми-рење, војвода Бабунски је неко време прекинуо четовање. Међутим, балкански чир се није могао лечити фразама. Младо-турци су ухапсили војводу Бабу-нског али је успео да побегне у Србију, одакле је 1912. на челу српске војске састављене од елитних четника прошао Бал-кански рат од Куманова до Би-тоља. Исто тако се истакао и на Солунском фронту и добио највиша српска и француска вој-на одликовања. Умро је у Велесу где му је између два светска рата подигнут споменик.


Бирчанин-Трифуновић Илија: Рана на сивој стени
Рођен је у Тополи 1877. Већ 1906. године отишао је са војводом Петком, у Македонију и четовао по Скопској црној гори, а затим са војводом Вуком четовао по Куманову и тамо остао до Балканских ратова (1912/13). Прошао је све ратове од 1912-1918. Ујесен 1916. на Сивој Стени погођен је у руку, која је морала да буде ампутирана.
Убиство Смаил-аге Ченгића 1840, на Мљетичку (Дробњак)
Ово је највећи успех херцеговачких четника. Породица Ченгић је владала Гацком, Пивом и Дробњаком, крајем 18. и почетком 19. века. Сма-ил-ага је био јунак и у борби на Граховцу 1836. предводио је турску коњицу. Ту су исечени Граховљани и Староцрно-горци у Челинском пото-ку. Турци су посекли 70 српских глава, између осталих, рођеног брата владике Рада, Јока или Јована и још неколико Петровића. Ова победа је још више разнела Смаил-агину славу, али његова самртна година је 1840. када је дошао у Дробњак да купи харач. Пре тога дробњачки прваци, њих 12, на тајном састанку у манастиру Подмалинском, по једнима, или у кули Чупића на Добријем Селима, по другима, договорили су се да га убију. Ово су саопштили Цетињу у писму Његошу које је понео Мушо Церовић. Исто тако Дробњаци су позвали у помоћ Морачане. Владика Раде се обрадовао и обећао Дробњацима помоћ у војсци и оружју. Владика Раде је тражио од морачког првака, војводе Мине Радовића да помогне Дробњацима да смакну Ченгића.
Ченгић је кренуо са 500 људи из Липика у Дробњаке. Војска му је била углавном на коњима и имао је нешто слуга поред себе. Успут је чинио уобичајена насиља, док су Дробњаци гледали да га намаме близу Мљетичка где су живели њихови ускоци и где су били Морачани. Ченгић је пристао да дође на Мљетичак у пратњи ондашњих чувених турских јунака: Ахмета Баука, Елеза Ђечевића и Оџа Мушовића из Никшића, који је тада био турска варош. А од Дробњака, ту су били кнез Хамза, војвода Шујо Караџић и Филип Жугић. Новица Церовић, један од главних завереника, отишао је да скупи ускоке и Морачане. Ченгић се бојао Дробњака, па је са Ахметом Бауком, кнезом Хамзом и војводом Шујом, људима којима је веровао, одређивао страже. Око шатора била су три Србина, одличне нишанджије, са наређењем да убију Ченгића чим се појави Новица Церовић са уско-цима и Морачанима. Напад је почео у један сат после поноћи 23. септембра по старом календару. Турци уплашени, а Ченгић је викао тражећи коња: "Брњаша ми!" Пао је погођен из пушке, Дробњаци и Морачани су посекли Турке - 81 турску главу. Турске главе су однесене у Тушину и Морачу, а Ченгићеву главу од-нели су на Цетиње владици Мирко Алексић, Новица Церо-вић и још неколико ускока. Догађај је опеван у српским песмама.
Ченгић је био среднјег раста, широких прсију и леђа, црвен у лицу и пегав. Имао је црвену косу и браду коју је округло шишао, оштар поглед и, што је чудно за Турчина, само једну жену и са њом седморицу синова од којих су најзнатнији Мехмед-бег и Дервиш-бег или Дед-ага, касније паша. Његош је писао да је Смаил-ага имао већи ауторитет у тим крајевима од свих других паша и везира.


Лука Ћеловић - четнички финансијер
Рођен је 1854. године у Требињу. Учио је нешто мало школе у Требињу, Бањалуци и Брчком. Дошао је у Београд са 18 година где је шегртовао и учио се раду и стицању. Вратио се у родну Херцеговину 1875. да би учествовао у тамошњем устанку против Турака. Идуће године учествовао је у Српско-турском рату, а после ратовања окренуо се трговини и стицању. Једва писмен и самоук, он је од Београдске Задруге, направио банку и предузеће првога реда. По нечему је личио на Цинцарина, шкрт према себи, није жалио новац за српске националне циљеве. Његовим новцем слати су четници из Србије у Македонију. Бугари су то приметили и осудили га на смрт, али атентатори нису успели да се пробију до Београда.
Године 1903, заједно са др Милорадом Гођевцем и генералом Јованом Атанацковићем, формирао је средишњи четнички одбор за ослобађање Старе Србије и Македоније од Турака. Сам др Гођевац признаје да од целог овог посла не би било ништа, да Лука Ћеловић није давао годишње за опремање чета 40 до 50 хиљада динара. (Сетимо се да је тадашњи српски динар имао златну подлогу, а колико је динар био скуп сведочи индиректно и Стеван Сремац, који на једном месту бележи да је за ноћну седељку елите српских писаца у београдској кафани "Дарданели" било довољно 30 динара).
Ћеловић је оставио иза себе српском народу, односно Универзитету 50 милиона динара и дивну палату у центру Београда.

Јован Долгач - хапшен од својих, убијен од Бугара
Извори га описују као побуњеног роба који је своју мржњу према Турцима пренео на све муслимане. У четнике је отишао са преко 45 година. Једино је слушао војводу Глигора Соко-ловића. "Он је био једини ауторитет пред којим се Стрико Долгач клањао." Када је почео Први балкански рат у четнике се јавио један Србомуслиман из Босне. То Доглачу никако није улазило у главу, да неко буде муслиман и Србин. Наваљивао је да убије овог младића, који је за њега био Турчин. Због овог и сличних поступака и поред великих заслуга, хапшен је од наших власти. Убили су га бугарски четници у јесен 1915. у родном селу Долгајец. (Кичево)

Џервинац - Михаило Ристић, мајор и вођа четничких чета
Значајан је због тога што је у мајској завери против последнјег Обреновића, Александра, лично убио из пиштоља, краља и краљицу Драгу. Умро је 1915. у Африци близу Бизерте. Корени из једног села близу Сврљига.

Јован Грковић - Гапон: монах с пушком
Рођен је у Призрену. Завршио је живот у 33. години у Куманову. Необичан живот за једног четника: Учио је призренску богословију, замонашио се, отишао у Хиландар где се сукобио са грчким и бугарским калуђерима и није могао да остане у Светој Гори. Једва се вратио у родни крај и постао четник што је био до своје смрти. Погинуо је у борби пред Кумановом 1912. Добио је име Гапон по једном контроверзном руском политичару са почетка овога века.
Гарда Спаса, четнички војвода из једног села близу Прилепа.Мајстор је за тајне поверљиве ствари. Путовођа је првих чета из Србије у Македонију. Учествовао је у свим главним борбама на левој обали Вардара. Тамо је ломио бугарску тајну организацију и рушио турску управу. У Првом балканском рату он је, заједно са војводом Вуком, у првим редовима српске војске. Рањаван је али није хтео да иде у превијалиште. На челу своје чете ушао је у Прилеп и тамо погинуо крајем 1912. Сахрањен је у Прилепу.

Милорад Гођевац, лекар и четнички идеолог
Рођен је у Ваљеву, гимназију је завршио у Београду а медицину у Бечу. Службовао је у Књажевцу и Београду. Дошао је у додир са Старосрбијанцима и Македонцима и видео да им нема спаса, већ да крену оним путем којим су Бугари раније пошли: слање чета у Македонију. Већ 1904. пошла је прва чета из Београда под вођством војводе Анђелка. Из-гинула је. То је изазвало ми-ротворску буну у Београду. Бео-градска штампа је напала доктора Гођевца и другове да шаљу људе на кланицу, али пошто је живот под Турцима био несносан, четнички покрет је те ис-те године, стао на ноге и чете за четом су ишле у Стару Србију и Македонију. Уистину бити четник тада, значило је потписати сопствену умрлицу, јер није било лако пробити турско-албанско-бугарски етнички сендвич мржње.

Дамњан Грујев, бугарски четник, један од оснивача ВМРО-а
Рођен је у Смиљеву близу Битоља. Као дечак дошао је у Београд на школовање. Био је питомац Друштва Свети Сава где је лепо примљен. Пера Тодоровић, власник Малих Новина дао је својој штампарији име "Смиљево" по родном селу овог конвертита, који је од србофила постао србождер. Дамњан Грујев је у Београду, пао под утицај бугарске тајне пропаганде и одвучен у Софију. Тамо је учио нешто учитељске школе. Као бугарски четник сукобио се са српском четом поречког војводе Мицка Крстића. Чета Дамњана Грујева била је разбијена, он је заробљен и по четничком оби-чају војвода Мицко требало је да га стави под нож, али му је пош-тедео живот под условом да ви-ше не долази у Западну Ма-кедонију и да не напада Србе. Грујев се вратио у Бугарску и реч донекле држао до 1906, када је ишао у инспекцију и ревизију бугарских чета. Турци су му ушли у траг и убили га са два четника који су га пратили. Грујев је погинуо млад са 35 година.

Боривоје Јовановић - Бојвода Брана: Смрт у пламену
Рођен је близу Пожаревца а погинуо 1905. у кумановском крају у 22. години. Завршио је основну школу, затим гимназију у Београду и Шапцу, потом Војну академију. Био је међу првим четницима који су прешли границу. Био је у борби на Челопеку, храбар, популаран, умео је с народом. Погинуо је овако: Он и његов друг Богдан-Хајнц Југовић затекли су се у селу Петраљци. Неко их је пријавио Турцима. Они су их опколили. Четници су се затворили у две куће које су Турци запалили. Војвода Брана и његови четници су изгорели у њима.
Његови посмртни остаци извучени су сутрадан испод ру-шевина и сахрањени поред Петраљичке цркве, а њихова смрт дуго је опевана у народу. Између два рата био је популаран позоришни комад "Вој-вода Брана" и често је игран у Јужној Србији, како се онда звала Македонија.

Илија Јовановић, војвода Пчињски: Шеф четничког штаба
И он је живео јако кратко, 36 година. Школовао се у Врању, Параћину, Крагујевцу и јако тешко је боловао. Био је међу првим четницима на Козјаку заједно са војводама Довезенским, Крстом Прешевским, Спасом Гардом, Ђорђем Скопљанцом, Ристом Стареским и Ранђелом Скопљанчетом. Војвода Пчињски је био шеф штаба српских четничких група. Ишао је из битке у битку док 1912. није пао у кревет. Умро је у Београдској војној болници, у часу када је српска војска освојила Битољ и избила на Јадранско море.

Довезенски, Јован Станојковић: Војвода над војводама
Рођен је у селу Довезанци близу Куманова. Основну школу учио је у манастиру где се још учило на старословенском. Затим је прешао у Србију и учио гимназију коју је напустио због сиромаштва и завршио богос-ловско-учитељску школу. Био је учитељ у родном крају. Године 1904. ушао је у српску четничку организацију. Има посебно име међу четницима. Велики ауто-ритет. Њега су слушале све чет-ничке војводе и четовође. Довезенски је створио српску тајну организацију на левој обали Вардара. Учествовао је у оба Балканска и Првом светском рату. Он је име сам по себи.

Љубомир Јовановић - Чупа,
уредник четничког листа "Пијемонт"
Рођен је близу Ужица 1877. Умро је од рана у Балканском рату 1913, у Скопљу.
Основну школу је завршио у родном крају, а гимназију у Београду, послужујући и мучећи се. Уписао је права и већ на почетку студија стао је у ред најборбенијих омладинаца. Оптужен као вођа мартовских великосрпских демонстрација морао је да побегне из Србије. Пребегао је чамцем ноћу за Земун а одатле у Беч. Вратио се после мајског преврата. Затим је отишао у чету Бацете Рујанца. Био је у штабу. Учествовао је у више борби, а после Бацетине смрти наставио је студије и завршио права у Београду. Затим је боравио у иностранству а када је покренут "Пијемонт", као члан удружења "Уједињење или Смрт", постао је директор листа. Када је почео рат оставио је редакцију и отишао на фронт. Рањен у колено, заразио се у болници колером и умро. Сахрањен је у Скопљу, али је касније тај део гробља преоран. Тако да се не зна његов гроб.

Стеван Каћански - Владислав, национални песнички идеолог
Једини је од поменутих личности доживео старост. Живео је 70 лета. Рођен је у Србобрану, у Бачкој, а погребен у Београду. Назван је Стари Бард. Гимназију је учио у Сремским Карловцима и Сегедину а права и Загребу. Студије је прекинуо 1848. када су Мађари ударили на Србе у Војводини. Већ тада се прославио патриотском песмом "Ноћница". Касније је завршио права, преселио се у Србију, био је професор и уређивао новине. Последнјих 12 година живота по занимању је био Србин.
Многе његове песме постале су незваничне српске химне. Као што су: "Хеј трубачу, с бојне Дрине", "Са Авале ор'о кликће", "Краов Лаз", "На Србобрану", "Где је српска Војводина", "Ој облаци мутна ока"...

Комите: Гаврило Принцип је био очајан кад су му рекли да не може у четнике
Од 1903. године у Србији почиње комитска или четничка акција. У њу хрли омладина из целог Српства. Навешћемо само неке: млади Личанин П. Момчиловић дошао је у Београд и погинуо на Гуглину 1905. Милош Свилар, исто Личанин, напустио је права у Бечу и отишао у четнике. То је исто урадио и Љубиша Врсаровић из Сплита; М. Суботић гимназист из Шапца извршио је самоубиство кад га због слабог здравља нису примили у четнике. Београдска полиција вратила је масу гимназијалаца који су кренули у четнике, у њихова родна места. Гаврило Принцип је био очајан када су му 1912. рекли да није способан да буде четник. Два дечака погинула су 1914. на Дрини против Аустрије. Први је Србомуслиман Ризван Сафо а други Пера Петковић - Ћела.

Мицко Крстић, четнички војвода:
Робијао 17 година, помиловање одбио речима - ја нисам Бугарин
Рођен је и погинуо у Македонији. Пореклом је из околине Охрида. Још у младости је четовао против Турака и Арнаута. Затим се борио против Бугара који нису имали пролаз у његовом Поречу. Турци су га ухватили на превару и осудили на доживотну тамницу. Робијао је 17 година. Помилован је као Бугарин и одбио помиловање речима: "Ја нисам Бугарин". После две и по године је помилован - али као Србин.

Одмах је отишао у четничку мајку - гору. Створио је чету и заробио чувеног бугарског војводу Дамњана Грујева и поклонио му живот.
Када су стигле младе четничке снаге Глигор Соколовић, војвода Бабунски и Довезенски, војвода Мицко је као стар човек отишао на одмор у Србију. Живео је три године у Крагујевцу и Пожаревцу. Вратио се у Македонију. Убили су га Турци између Кичева и Брода.

Лазар Кујунджић, четнички војвода:
Умро пуцајући и певајући, издао га Шиптар који му је дао бесу
Рођен је у Старој Србији у селу Ораховац близу Призрена. Погинуо је (изгорео) у Великој Хочи у истом крају. Основну школу је завршио у родном месту. Богословско учитељску школу у Призрену. Био је учитељ у Призрену и Кичеву. Био је у чувеној борби на Челопеку када су четници разбили Турке. После тога није хтео да бежи у ондашњу Србију него је са војводом Саватијем и Живом Миловановићем четовао по Старој Србији. На Спасовдан је њихова чета осванула у Великој Хочи. Примио их је Арнаут Лања Укин и дао им бесу (реч) да им се ништа неће десити у његовој кући. Одмах је обавестио Турке у Ораховцу који су их опколили. Запалили су кућу. Умрли су мушки до краја, пуцајући и певајући четничке песме. Турци су довели мајку Лазареву да позна сина али је она стегла срце и није га тобож препознала да би спасла село и породицу.
Између два светска рата Лазар Кујунджић је слављен као највећи јунак. Ушао је у књижевност и кнез Иво Војновић написао је "Лазарево Васкрсење"; а Милосав Јелић, Мајка Кујунджића"...

Раде Малобабић: ж
Стрељан са пуковником Аписом
Србин из Хрватске, из једног села поред Топуског. Био је трговац, агент осигуравајућег друштва, суђен је са 53 српска првака у Загребу, почетком овог века као "великосрпски националиста" и човек који има тајне везе са Београдом.
Када је Аустрија напала Србију 1914. Малобабић је илегално прешао у Србију, где није примљен широких руку јер се сумњало да је аустријски ухода. Био је затворен у Нишу годину дана, али га је 1915. извукао из затвора пуковник Апис и повео са собом. Био је на Солунском фронту до 1916. и поново ухапшен под оптужбом да је хтео да убије престолонаследника Александра. Осуђен је на смрт са Аписом и стрељан 1917. године.

Цене Марковић, четнички војвода:
Бугари му запалили и кућу и село
Рођен је у околи Тетова 1864. До своје 15 године живео је у родном месту. Затим је печалбарио у Бугарској и Русији. У Русији је завршио подофицирску школу и тамо био војник па се опет вратио у Бугарску. Живот у тој земљи није деловао на његову националну свест. Он је био и остао тетовски Србин. Када је ВМРО почео да бугаризује Македонију, пришао је српским четницима и постао војвода Цене. Војевао је на левој обали Вардара. Када је почео Први балкански рат, он је као претходница, порушио турске карауле на Мердарима, што је доказ да су четници увек бацани на најтежа места. У почетку Првог светског рата тукао се у Београду против Аустријанаца, затим је послат у свој крај да контролише рад тајне бугарске организације. Приликом слома Србије 1915. Бугари су га напали код Тетова, убили коња под њим. Остао је жив и пешке је прешао Албанију. Био је на Солунском фронту и доживео ослобођење. У пролазу се у Битољу оженио, али је морао да напусти жену и да иде са војском даље на север. Када су се смириле ратне страсти вратио се кући и затекао праву пустош. Бугари су му запалили кућу. Пожар се раширио и изгорело је цело село које се звало Јелошник.

Миша Алексић Маринко: Четовао са војводом Танкосићем
Рођен је у рашком делу Старе Србије. Побегао у ондашњу Србију, у Куршумлију. Завршио је подофицирску школу. Четовао је од 1905, а 1908. је спремао чете за Босну заједно са војводом Танкосићем. Био је велики јунак у свим ратовима од 1912-1918. Умро је од исцрпљености у Банату, у тадашњем Великом Бечкереку, данашњем Зрењанину.

Доксим Михаиловић, четнички војвода:
Смрт на Куманову
Рођен је у околини Тетова. Богословснко-учитељску школу завршио је у Призрену. Био је учитељ у родном крају до 1904. Учествовао је у боју на Челопеку који је био славан по великој победи. Затим је отишао на Свету Гору и био управник имања манастира Хиландара. Поново се вратио у Македонију и оженио. Био је управник српске школе у Ђевђелији. Затим је трговао по Грчкој и Малти. Грчки и турски језик је говорио од малена а научио је и арапски и италијански. Када је почео Балкански рат одмах је основао чету и приикључио се војводи Вуку, као претходници српске армије. Тукао се против Турака на Козјаку. Погинуо је другог дана Кумановске битке. Сахрањен је на једном брду изнад села Младо Нагоричане.

Пеко Павловић, војвода четнички:
Напустио Црну Гору због сукоба са Вукотићем
Корени из Црне Горе. Прочуо се 1875, приликом устанка херцеговачких Срба против Турака када је организовао црногорске и херцеговачке чете. Истакао се у бици у Вучјем Долу где су сатрвени Турци. Морао је да напусти Црну Гору због сукоба са књазом Николом и војводом Петром Вукотићем и оде у Бугарску где је са опозицијом Радикалне странке спремао упад у Србију и свргнуће краља Милана. Од свега овога није било ништа. Вратио се у Црну Гору где је и умро живећи крајње повучено, јер поред књаза Николе, ни једно цвеће није могло да цвета.

Коста Миловановић - Пећанац,
познати четнички војвода: Вођа Топличког устанка
Србин је, родом из Метохије, који је од арнатуских насиља склонио главу у Топлицу, а и касније је ишао класичним четничким путем: подофицирска школа, улазак у четничку организацију, упадање у Стару Србију и Македонију са четама и борба против Турака. Умео је са Шиптарима и са њиховим вођом Исом Бољетин-цом, у његовој такозваној влади био је војни командант. У историју је ушао по Топличком устанку 1917. када се Јужна Србија дигла против Бугара (Бугари и тада и сада уче да у Јужној Србији живе Моравски Бугари, а док су владали Јужном Србијом од 1915 - 1918. чинили су невиђене зулуме: побили су све школоване Србе, избацивали "ић" из презимена са гробаља и из цркава. Петровићи су постали Петрови, деца у школи учила "Аз см Булгарин", почели су да регрутују Србе за бугарску војску. На ово је Јужна Србија одговорила Топличким устанком 1917, који су повели четници Коста Војиновић и Коста Пећанац, који је авионом долетео из Солуна за Топлицу.
После слома устанка одржао се крстарећиКопаоником, Херцеговином и Црном Гором до доласка српских трупа из Солуна. После успостављања Краљевине СХС борио се против сепаратиста Мехоњића и Бошковића у Новопазарском санджаку.

Војин Поповић - Војвода Вук:
Мислио је да га метак не бије
Једно је од првих четничких имена и једини четник који има споменик у центру Београда. Рођен је у Старој Србији, у Сјеници и тамо је завршио три разреда основне школе, али је породица морала да бежи у ондашњу Србију па су се Поповићи доселили у Крагујевац. Тамо је довршио основну школу и шест разреда гимназије. Потом је завршио војну академију. Био је у чувеној Челопечкој бици и то му је било ватрено крштење. Четништву се посветио до смрти. У оба Балканска рата био је у првим редовима. Био је страх и трепет како за Турке тако и за Бугаре. У Првом светском рату његови четници заустављали су читаве аустроугарске дивизије. На Солунском фронту добио је најопаснији војни положај према Бугарима. Мислило се да му зрно не може ништа али га је убио један Бугарин који је бежао од његових четника. Окренуо се, препознао га и погодио у срце. Остали четници су наставили да гоне Бугаре, а његових осам старих четника понели су га до вечног пребивалишта. Српској војсци објављена је његова смрт посебном наредбом. Године 1923. војвода Вук је свечано донесен из Македоније у Београд и сахрањен на Новом гробљу.

Саватије Милићевић Милошевић:
Спреман за атентатора
Право презиме Милићевић Милошевић али је познат као Саватије. Потиче из Студенице. Био је преке нарави. Оптужен је да је убио среског начелника и побегао је у Арнаутлук (Косово). Нашао је уточиште код арнаутског првака Мула Зеке. У Србију му није било повратка за време Обреновића, па је опозиција смислила да Александра Обреновића и Драгу Машин убије Саватије. Да тајно дође из Земуна у Београд, ускочи у кола краљевског пара и убије их. Саватије није знао за страх и био је спреман за ово, али завереници су у међувремену убили краља и краљицу. Саватију су била отворена врата Србије. Био је на Челопеку. Погинуо је у Великој Хочи заједно са Лазаром Кујунджићем и друговима. Издао их је Арнаут који им је обећао гостопримство.
Србин је из Македоније из једног села код Прилепа. У младости је био бугарофил али када је бугарски устанак сломљен 1903. Глигор је презимио у Београду где се упознао са идеолозима четничког покрета, доктором Гођевцем и другим и постао четник. Створио је чету и повео је у родни прилепски крај. Тукао се против бугарских чета. Очистио је од њих: прилепски, кичевски, велешки и поречки крај. Када је дошло до Мла-дотурске револуције у Македонији и завладало привремено примирје Младотурци су Србе обасули почастима. Али, касније су променили политику и окре-нули се против Срба. Војводу Глигора су убили Турци тако што су му тобож дали пратњу да би био сигурнији. Убили су га када је сјахао поред једне чесме да се напије воде. Његов најстарији син Андон погинуо је као српски добровољац у Првом балканском рату.

Војислав Танкосић:
Аписов повереник и агент, из гроба ископан
Пореклом је из Тамнаве близу Ваљева. Завршио је шест разреда гимназије и војну академију. Још од ране младости показивао је високу националну свест и стекао поверење доктора Гођевца и других четничких првака и, као тајни агент, отишао прерушен у Македонију, да проучи терен и људе за будуће летничке акције. Као Аписов повереник стрељао је 1903. браћу краљице Драге, Николу и Никодија. Са војводом Саватијем био је у чувеној Челопечкој бици. Њему су се обраћали Младобосанци, Гаврило Принцип и другови и он им је дао оружје за њихове акције. Извори говоре да се забављао тако што би куршумима скидао јабуке са глава својих четника. Једанпут су прелазили преко Савског моста и кад им је наредио да скоче сви су скочили.
Био је суров и одважан. Хапшен је од наших власти када је Гаврило Принцип убио Фрању Фердинанда. Све му је опроштено када је Аустрија напала Србију, јер су четници Воје Танкосића и Јована Бабунског, спречили да већ прве ноћи рата Београд падне у аустријске руке. Затим се борио на Дрини. Његов одред се повлачио последнји као заштитница пред Аустријанцима и Немцима и ту негде код Великог Поповића је смртно рањен. Живео је још два дана. Умро је у Трстенику. Када су Аустријанци освојили овај град ископали су га из гроба да се увере да је заиста мртав, а хрватски, мађарски, бугарски и аустријски листови пуни среће доносили су на првим странама слике мртвог Танкосића извађеног из гроба. Поново је сахрањен и тамо лежао до 1923. када су га мајка и другови пренели у Београд и са највећим почастима сахранили на Новом гробљу.

Василије Трбић: Најстрожи четнички четовођа
Србин из Славоније из Бијелог Брда код Даља. Школовао се у родном крају затим у Србији. Хтео је да буде монах у Хиландару. Тамо су 1902. убијени неки грчки калуђери и он је морао да бежи из Свете Горе. Напустио је монаштво и одао се четништву. Учествовао је у свим главним четничким биткама. Необично строг и прек, суров чак и за четничке појмове и у томе подсећа на Павла Ђуришића. У Трбићевој чети била је гвоздена дисциплина. Године 1906. пуцао је у једног четника, свог побратима и тешко га ранио, али су ипак остали најбољи пријатељи. За време Првог светског рата авионом се спуштао у позадину аустријске, немачке и бугарске војске. Остајао је на терену по пола године и враћао се у Солун са извештајем о непријатељу. Добио је од краља Александра Карађорђеву звезду са мачевима. После Балканских ратова, населио се у Велесу и за време бугарске владе (1915-1918) Бугари су му убили оца.

Коста Војиновић, четнички војвода:
Самоубиство последнјим метком Завршио је шест разреда гимназије и трговачку академију у Бечу. Имао је шпедитерску раднју у Врању, ту је дошао у додир са четницима и везао се за њих. После Балакнских ратова разгранао је посао по Солуну, Ђевђелији и Косовској Митровици. Тако је и упознао Косово одакле је старином. Године 1914. борио се против Аустријанаца на Ади Циганлији, на Дрини и Власини. Остао је у Србији за време окупације и био прави вођа Топличког устанка. Бугарима су требале три дивизије да га угуше. Устанак је био у пролеће а Коста Војиновић се одржао до зиме. У ноћи између 9/10. децембра заноћио је у млину близу села Гргура са пет другова. Ту су их Бугари опколили али нису смали да их нападну ноћу, већ су сачекали појачање па су напад извели ујутру. Борба је трајала цели дан. Сви четници су погинули а Коста Војиновић је последнји метак оставио за себе. Пре смрти написао је и писао у којем је тражио да буде сахрањен на месту погибије. Тако се и догодило, а после Првог светског рата његове мошти свечано су пренете у тамошњу црквицу код села Гргура.

Српска западна Македонија

Рецимо и то да су српске чете у почетку биле образоване од мештана и просвећенијих људи. Чете су опремане у Београду, Врању, Лесковцу и Нишу а одатле пребациване у Стару Србију и Македонију. У четама је још била и омладина из Србије Западне Македоније, Босне, Војводине, Херцеговине, Славоније, Лике, Словеније и Далмације. Већина чета била је различита: бројале су од четворице до 50 људи.

На челу си биле војводе. Дисциплина крута - непокорност и неверство значило је смрт.
Чете су биле наоружане разним пушкама: од мартинки до репетирки. Комитске бомбе биле су исто тако различите. Од примитивних кутија за конзерве до најсавршенијих бомби-торпеда. Четници су били обучени тако да не одударају од локалног миљеа: у сељачком оделу од белог или сурог сукна са доколеницама до опанака са уским чакширама и џемаданом, са официрском пелерином и шубаром - калпаком са двоглавим белим орлом. Нису смели дирати у туђе имање и туђ образ.
Турци су на српске чете нерадо ударали ако је био подједнак однос снага.
У сукобима су се четници боље показали као стрелци од турских војника, али су Турци имали митраљезе и топове и њима гађали четнике када би се затворили у куле, манастире или обичне куће.

Пре Првог балканског рата у Врању су се скупили четници из свих крајева: 160 у Врању и 40 на Козјаку са војводама Бабунским Ћелом, Долгачем Трпком, Данетом, Ванђелом, Доксимом и Цакићем; било је још 60 четника који су се спремали за Пореч. Њих је водио Војвода Вук. Они су први прешли границу, чи-стили терен, оправљали мостове и спремали важније положаје: Козјак, Страцин и др. Пришли су им и наоружани сељаци тако да су имали четири групе са око 250 људи. Четници су први ушли у Прилеп, затим у првим линијама у биткама за Битољ и Кичево. Њихов рад је остао до сад неоцењен у српској науци и култури. Ово је само скроман покушај да се донекле осветли до сада прећуткивана страна српске историје.
Исто тако из портрета поменутих војвода види се као на воску да је Западна Македонија са изузетком албанским етничких острва била српска земља.

На жалост, масонерија је и ту петљала својим прљавим и крвавим рукама. Тако да су црна рука и апис, као и неки од горњих личности, била срамота, а суштински самоникле Четничке организације.

Са друге стране, армијски чин Војводе некадашње Српске Војске, нема везе са титулом Четничког Војводе. Нпр. познате Војводе: Путник, Бојовић, Мишић, Степановић...

Хармоника

Препоруке Србима:
http://vizantia.info/docs/171.htm
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vl...Prozor.zip
http://www.svetlost.org/podaci/cujte_srbi_rajs.doc
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
02-01-2014, 01:38 PM
Порука: #2
RE: Старе Српске Четничке Војводе.
Имамо ово:
http://www.pogledi.rs/album-stari-cetnici/
http://www.pogledi.rs/spisak-cetnickih-v...1903-1912/
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
02-01-2014, 02:00 PM
Порука: #3
RE: Старе Српске Четничке Војводе.
(02-01-2014 01:38 PM)Милослав Самарџић Пише:  Имамо ово:
http://www.pogledi.rs/album-stari-cetnici/
http://www.pogledi.rs/spisak-cetnickih-v...1903-1912/

То се тражи! Smile

Било би лепо када би о сваком Војводи навели по неку причу. Рецимо за чувеног Војводу Бабунског, важи да није изгубио ни један бој који је водио. Када га је упознао (мислим) Арчибалд Рајс, није могао да верује!

Пред њим је био скроман и миран сеоски учитељ, а не шумски главосеча, како га је замишљао...

Војвода Јован Стојковић (Бабунски - по планини Бабуни, ђе су вукови по причама ки мечке...):

[Слика: 005-Vojvoda_Babunski.jpg]

Препоруке Србима:
http://vizantia.info/docs/171.htm
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vl...Prozor.zip
http://www.svetlost.org/podaci/cujte_srbi_rajs.doc
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
03-01-2014, 07:41 PM
Порука: #4
RE: Старе Српске Четничке Војводе.
Све те војвода је ораганизовао Апис кога ти сматраш енглеским шпијуном

ЗА ВАСКРС И СЛАВУ КРАЈИНЕ!!!

НАЦИЈА
РАСА
КЛАСА
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
03-01-2014, 08:52 PM
Порука: #5
RE: Старе Српске Четничке Војводе.
(03-01-2014 07:41 PM)Србин Пише:  Све те војвода је ораганизовао Апис кога ти сматраш енглеским шпијуном

Што би рекли људи: "Није жими ти". Smile

Четнички покрет је настао прво, пребегом у Србију смелих људи који су испаштали од турака. Они су онда, у слози са родољубима из Србије, улазили у стару Србију (али и другде), па се светили турцима за недела. Имало је и јаких личности на терену, који су окупљали борбене групе и тако се бранили од турака, шиптарчина и касније Бугара, Грка.

То су основни обрасци понашања првих Четника. Али је било и другачијих.

У суштини, масони се укључују у испомоћ Српским Четницима на терену и организацијоном смислу (улећући у вакум), јер ондашња Србија, није помагала Србе под турцима, а као што је рецимо чинила Бугарска, са комитама. Енглези наравно то преко масонерије користе, а да би имали уплив на све стране (по обичају), и ако су тада били на турској и Грчкој страни у сукобу.

Али то све НИЈЕ БИТНО, јер је Четништво настало од јуначких Срба и њима и трајало (и траје)!

Апис са тиме нема неке специјалне везе, јер није имао много уплива у ствари. Чак и чланови масонерије, који су били Четници.

Да не спомињемо, да многе значајне Четничине и нису опште познате, јер нису били чланови Четничке организације (радили на своју руку).

Пилот

Препоруке Србима:
http://vizantia.info/docs/171.htm
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vl...Prozor.zip
http://www.svetlost.org/podaci/cujte_srbi_rajs.doc
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
04-01-2014, 09:43 PM
Порука: #6
RE: Старе Српске Четничке Војводе.
Само наиван човек може да верује да су четници све раадили на своју руку а да их држава и неко још моћнији није подржавао

ЗА ВАСКРС И СЛАВУ КРАЈИНЕ!!!

НАЦИЈА
РАСА
КЛАСА
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
05-01-2014, 05:49 PM
Порука: #7
RE: Старе Српске Четничке Војводе.
(04-01-2014 09:43 PM)Србин Пише:  Само наиван човек може да верује да су четници све раадили на своју руку а да их држава и неко још моћнији није подржавао

Веровао, или не, био наиван, или префриган...

Србија није све до негде (мислим) 1907. и дал покоља у Кокошињеву (беше) УОПШТЕ помагала Четнике у Старој Србији (није нова, нити и данас непозната "појава"...)!

Народ, Црква, сви други су ПОМАГАЛИ, али луда земља није...

хихихи

Препоруке Србима:
http://vizantia.info/docs/171.htm
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vl...Prozor.zip
http://www.svetlost.org/podaci/cujte_srbi_rajs.doc
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
30-05-2015, 05:18 PM (Последња измена: 30-05-2015 05:24 PM од Брада.)
Порука: #8
RE: Старе Српске Четничке Војводе.
[Слика: 107+%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0...+SI+FB.jpg]

Ратови се добијају вољом
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
01-06-2015, 02:42 PM
Порука: #9
RE: Старе Српске Четничке Војводе.
[Слика: 14jt940.jpg]

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
16-11-2016, 06:34 PM (Последња измена: 16-11-2016 06:35 PM од Брада.)
Порука: #10
RE: Старе Српске Четничке Војводе.
Цитат: Војвода Вук


Увек је Србија имала оне који су непоколебљиво давали пример како се воли Отаџбина. Онако како су то радиле праве српске војводе. Војин Поповић је био сигурно један од њих. Војево је многе битке несебично дајући сваки део себе својој домовини. О јунаштву, вери, храбрости довољно говори понашање његових 2200 војника Добровољачког одреда. Никад нису одступали, беспоговорно су ишли за својим војводом. Крећући за њим и у оне битке за које су сви мислили да их је немогуће добити. Зна се да се српски војник никад тако не понаша зато што му је наређено или га је страх.

Не, такав однос према старешини код српског војника може бити изазвана само поштовањем. Из њедара Србије су некад расли само такви официри, старешине, војводе, генерали… Они који су заслужили и у сваком моменту изнова изазивали поштовање, својим односом према мајци Србији. Онда када би други мислили да је нешто немогуће српски официри су одговоре тражили у вери и срцу. Тамо су увек проналазили онај једини исправан пут који их је љубављу према Отаџбини водио напред. Пут који није дозвољавао сумњу, предају, повлачење, непотребан страх. Поштујући мајку Србију живели су живот достојан светосаваца.

Ослушкујући своју душу корачали су увек напред у славу омогућавајући тако свом народу понос, а Отаџбини слободу. Искрена вера и отворена душа на крају су увек односиле победу. Светосавци су одвајкада умели то да препознају. Вера, чојство, храброст се тако са старешина, официра, војвода генерала преносила на народ. Тада су заједно такви непоколебљиви и неустрашиви постајали страх и трепет непријатељу, сваком надолазећем злу. Бранили су наши ђедови увек веру, слободу, истину и правду. Заслужио је тако овај народ најсветлије странице светске историје. Труде се непријатељи вековима то да избришу, оспоре. Смета то и нашим „пријатељима“ са запада, али све оно што је урађено из душе толико је дубоко урезано да је немогуће да нестане.

Један од оних који је инспиришући своје борце Србији додао још најлепших страница славе био је комитски војвода Вук. Запамтили су га прво Турци 1905. лета Господњег у борбама за Стару Србију. Османлије су осетиле сву снагу вере, чојства и љубави ка Отаџбини у борбама на Козјаку и Челопеку. Кренуо је са Турцима а наставио четничким акцијама, Кумановском битком, битком на Сртевици, у Балканским ратовима. (1) Када је Србија изашавши из Балканских ратова почела да снева о миру и слободи, кренула да опоравља и зацељује неправедно нанесене ожиљке и ране показало се да зло никад не спава. Нова несрећа кренула је да се надвија над Србијом, почео је Први светски рат.

Када почне рат Отаџбини су потребна њена најбоља и најоданија деца. Опет је дошло време да се покаже ко су српски официри, генерали, војводе, одани солдати, ко су они заиста прави Срби. Са својим четничким одредом одмах на линију фронта ступа и Војин Поповић помогавши Дунавској дивизији да у Мачви одржи фронт. Затим као командант Јадранског четничког одреда бива учесник још једне славне битке овог пута на Церу. Под налетом много јачег и бројнијег непријатеља српска војска ипак бива натерана на повлачење преко Албаније. Са њом се повлачи и војвода Вук и његов одред.

То је био изнуђен потез. Нажалост и једино решење којим је у том тренутку могао да се сачува бар део војске. Чим су се створили услови за повратак војвода Вук је био на првој линији ратних сукоба. Овог пута као комадант Добровољачког одреда у пробоју Солунског фронта.

Никад за њега није постојало питање или дилема шта треба чинити, шта је исправно. У његовој души одувек је то било јасно записано. Одговор је био дубоко уклесан у искреном светосавском срцу. Знао је оно што сви прави Срби знају: неопходно је чинити све што си у могућности за част и слободу Отаџбине. Није сумњао у своју веру, крв, народ, мајку Србију. Крв је јасно говорила да му дужност налаже да се пуном снагом супростави сваком непријатељу Отаџбине. Вера да то увек мора чинити часно. Срце је недвосмислено казивало да нема компромиса са онима који покушавају силом да нам наметну свој систем вредности. Са онима који нападају или угрожавају српски народ и његову Отаџбину.

Могли би спомињати многе битке које је неустрашиви војвода војевао предводећи у њима своје четнике, српске витезове. Ипак има једна на којој се морамо задржати, она последња коју је он предводио. Последња не зато што више није хтео или желео, већ зато што је у њој својој мајци Србији као њено најоданије чедо предао све што је имао своју крв, срце, душу, тело. И та последња битка војводе Вука била је у складу са његовом вером, са примером оног правог српског официра. Била је као и свака пре тога часна, одлучна, јуначка, самим тим победничка.

Носилац низа одликовања како ратних тако и мирнодобских, професор доктор Александар Костић је као учесник и сведок у тој бици између осталог о њој записао:

„… За заузеће Грунишког виса био је одређен Добровољачки одред потпуковника Војина Поповића, познатог као – војвода Вук. Познавао сам људе који су дрхтали кад се изговарало његово име: био је човек гвоздене воље, дисциплина у његовом одреду била је гвоздена…

…Осмотрио сам положај и изабрао место за болницу – најближе фронту. Вука сам замишљао као горостаса, намргођеног погледа, а он доброћудан, нижег раста, осмехнут… Хоћу да му рапортирам, а он ће: „Пустите то, молим вас, докторе, него ми кажите колико имате санитетског материјала?“ Много, кажем не дај Боже да га у толикој мери употребим… А он ће: „То ће бити љути бој, такав још, докторе нисте видели. Морамо заузети Грунишки вис, јер је веома важан положај за даље операције. То зна и непријатељ па га неће дати до последњег човека…“

… Убрзо поче напад наших јединица … Најпре јака митраљеска и пушчана паљба, па онда бомбе и потом први јуриш… Убрзо пристигоше и први рањеници… У ствари, докотрљаше се до болнице, јер сам болничке шаторе поставио уз фронт, на коју стотину метара… Рањеници се чудно понашају: не жале због рана, већ зато што су избачени из строја, из битке… Ране су у почетку биле од метака, шрапнела, бомбе

… Битка траје непрекидно 48 часова. За то време шест пута сам чуо глас војводе Вука: „Јунаци, за мном, Груниште мора бити наше…“

… Трећег дана борбе – тишина: ни пушка да опали, ништа се не чује, а рањеници долазе… Носе их, вуку, има их на десетине. Нигде пуцња, а толико рањених! У чему је ствар? Шта се збива? Схватио сам тек кад сам им скинуо одећу – тела избодена бајонетом и ножем. Тог трећег дана боја, Груниште је била кланица. На Груништу, његовом врху, завијорила се српска застава…

…Али гле, каква је сад то поворка, откуда то ридање, тај плач ратника? Шта се догодило са овим неустрашивим људима, који су хиљаду пута гледали смрти у очи и нису устукнули?! Кога то носе, за ким толико ридање сурових ратника? Спустили су носила и ја подигнем плашт: војвода Вук! Као да је заспао…“ (2)

Војин Поповић је тада заспао мирним сном знајући да је он Отаџбини и свом народу дао све. Могао је спокојно пред своје претке. Знао је да ће непријатељ његово име заувек спомињати са страхопоштовањем, а његови Срби са поносом и поштовањем. За живота је Турцима вратио за сваку сузу, јаук, бол који је истрпео његов отац и породица. Није остао дужан за оно због чега су морали да се иселе из тада окупиране његове родне Сјенице. Када је напуштао свој родни град имао је 6 година али већ тада и срце јунака који је одлучио да чим ојача не дозволи никад више непријатељу да ужива у муци српског народа.



ВОЈВОДА ВУК



Зашто гавран загракта и прхну
Поврх виса код села Груништа?
– Биће крви, биће разбојишта,
Јер се спусти по Камену Црну
Страшна рука у Војводе Вука.

Ту настаде врисак од пушака,
Ту полеже четник до четника,
Ту тисућа паде насилника,
Ту погибе јунак до јунака
Силног пука у Војводе Вука.

Три јуриша бише и одбише,
Кад четврти бити започеше,
Кад бомбама душмана разнеше,
Кад соколи каме повадише…
Клону рука у Војводе Вука.

Весели се, Бугаријо љута,
Нема више онога јунака,
Ни његова шлема, ни миздрака…
Спасена си по стотину пута
Силних мука од Војводе Вука.




Са правом је један од Вукових потчињених команданата Милосав Јелић у стиховима забележио да је непријатељ имао разлога да се весели. Смрт војводе Вука њима је на тренутак дала наду. Знали су да се такви јунаци не рађају сваки дан. То су знали, али нису знали да свако срце испуњено вером и љубављу ка Отаџбини је још једно срце јунака. Срце новог српског вука, срце непобедивог витеза Србије. Управо таква су срца светосаваца а њих је Србија тада била пуна. По Јелићевом сведочењу тог догађаја Срби су на моменат застали. Не зато што су се неког уплашили већ зато што су то осећали. Морали су иако је то непријатељ могао да искористи. Њихов војвода, српски витез заслужио је ту почаст:

„…Кад Вук приђе стрељачком строју праћен ордонансима и својим посилним Луком, Врањанцем, он извади револвер и викну:

– Напред добровољци!

Војници устадоше, а дигоше се и Бугари и бацише се једни на друге. Тукло се револверима, бомбама и ножевима … Један од заосталих бугарских војника подиже се иза једног камена и стојећи опали на Вука.

Наши га убише одмах, али његов метак прође нашем команданту кроз сред срца…

Кад добровољци у центру и на десном крилу чуше за погибију Вукову, оставише пушке и пола су часа тупо гледали пред себе. Да су нас за то време напали Бугари, сјурили би нас у Црну Реку.

Одозго смо лепо видели Вукову пратњу. Осам старих четника носили су наизменично поред обале носила с погинулим јунаком. Ја сам плакао као дете.

Чинило ми се као да се с њим и Србија сахрањује.

Слава му!“ (3)

Данас док он спава надајмо се да се буде нови витезови Србије, нови поносни Срби. Није успео непријатељ још ни да схвати да је један српски херој заспао вечним сном а то је већ код свих његових сабораца ојачало веру и одлучност. Одлучност да непријатељу никад не дозволе да нам мајку Србију сахране. Веру да ће у томе и успети. Зато и поред све жеље коју је непријатељ увек јасно показивао Србија опстаје. Нису успели да сахране нашу мајку Србију зато што она увек изнова изњедри нове јунаке, хероје, светосавске витезове.

Ратови се добијају вољом
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
03-05-2017, 01:40 AM
Порука: #11
RE: Старе Српске Четничке Војводе.
Мени можда најинтересантнија тема, о којој се данас уопште не говори ни у Србији ни у Македонији. (Много више има грчких извора о њиховим андартима и Бугарских ВМРО)

Добре књиге по мени мемоари војводе Трбића са српске стране, а са бугарске Аврамов - Борбе за Азот и Поречие и нешто каснији мемоари Ивана Михајлова (мада се ту говори о каснијим борбама после 1 св рата).
Исто Каравангелис - Македонска борба, где се јасно види непостојана национална свест Македонских словена, који постају ,,гркомани,, и ,,грци који не знају грчки,,.
Овде исто видимо и корене данашње доктрине у Македонији о ,,Александру Македонском,, , како каже Каравангелис - Ви сте Грци од времена Александра дошли су Словени и асимиловали вас па не знате Грчки.
Такође реалним погледом и са једне и са друге стране лако се долази до истине која је сакривена ако се гледа само једна друга или трећа пропаганда. (које су у свим овим делима присутне али се лако препознају)
И у осталим књигама много је примера да Бугарин постаје Србин када му то одговара и обрнуто.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
05-05-2017, 10:47 AM
Порука: #12
RE: Старе Српске Четничке Војводе.
Самарџић га је потписао као непознати. То је Лазар Кујунџић - Клемпа.

[Слика: 0037-cet5.jpg]

,,Пећине слободних Српских планина се отварају за једну ноћ и ми ћемо свакоме положити рачун о нашем двогодишњем раду у шуми. Тешко ономе ко овај рачун не буде полагао."
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
17-05-2018, 01:43 AM
Порука: #13
RE: Старе Српске Четничке Војводе.
[Слика: IMG_7770.jpg]

Српска војска (четници) 1876. године

МРДНИ СОБОМ БОГ ЋЕ ТОБОМ
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
04-09-2018, 02:54 AM
Порука: #14
RE: Старе Српске Четничке Војводе.


Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)