Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 0 Гласова - 0 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Сведочанство једне жене о Далмацији '43.
21-06-2014, 07:17 PM
Порука: #15
RE: Сведочанство једне жене о Далмацији '43.
После мог последњег постирања овде размислио сам о тој дискусији, па мислим да је дошло до неспоразума.
Оно што тврди Мунгос о Лондонском пакту је тачно, а такође оно о хрватском питању.
Ја сам критиковао изјаву те жене о "словенском империјализму" зато што, без обзира на факт што Лондонски Пакт није испоштован, управо чињенице као садржај тог пакта и напад на Краљевину Југославију доказивају да званична Италија је покушала да окупира територије где је било мало Италијана или чак није било уопште, а то се зове империјализам. Тако да причати само о "словенском империјализму" и сваљивати овако сву кривицу на "Југословене", и када се прича само о Словенцима и Хрватима, није то поштено. Сви имају свој део кривице у тој историји.
Толико од мене. Рачунам да ће Мунгос схватити шта хоћу рећи.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
23-06-2014, 01:31 PM (Последња измена: 23-06-2014 01:34 PM од мунгос.)
Порука: #16
RE: Сведочанство једне жене о Далмацији '43.
Схватио сам. Но мој покушај је био да се прикаже цијела слика. А цијела слика је да су Талијани имали итекако разлога за незадовољство и да су ти разлози имали итекако утицаја на касније догађаје, који нијесу били добри ни за кога, ни за Србе ни за Талијане.
Ево баш синоћ гледам емисију The World Wars на History Channel и дотиче се баш тих догађаја. Талијани су се осјећали преваренима. У Италији је тотални хаос и опште увјерење "Иако побједници, изгубили смо рат."...

Прије свега посматрам то са гледишта чисте политике. Политика која је од Талијана створила непријатеље је била скроз погрешна и по Србе поразна. Поготово што није било никаквог разлога за тако нешто.

Ако си икад читао књигу "Гарибалдинци на Дрини", прочитај је ако нијеси. Зашто нема књиге "Хрвати на Дрини", осим са друге стране, непријатељске и крвничке.

(16-06-2014 05:08 PM)Милослав Самарџић Пише:  Није тачно да је Србију неко нешто питао - а ево потврђујеш и сам, није била ни обавештена.
Тачно је да је Русија заступала интересе Србије. Да је она опстала, Лондонски пакт би у основи био испоштован. Али Русија је испала из игре, упала је Америка. Она је тражила да се Лондонски пакт не испоштује, Британија је то прихватила, Француска је остала усамљена. Тако и није испоштован, али пре свега због Италије.

Питао је Русије у име Србије. То је далеко значајније него да је питано Србије директно.
Америка је тражила да се створи проширена српска држава и да се одржи А-У у скраћеном облику.
Касније је то предалеко отишло и завршило стварањем такозване Југославије и распадом А-У.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
23-06-2014, 05:20 PM
Порука: #17
RE: Сведочанство једне жене о Далмацији '43.
Оно што си рекао Луки је ОК, али ово што одговараш мени, не пије воду. Америка је баш тражила да се створи СХС, а не Србија. Британија такође. Пише Џејмс Бергвин рецимо. Где си нашао супротно?
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
24-06-2014, 03:58 AM (Последња измена: 24-06-2014 03:59 AM од мунгос.)
Порука: #18
RE: Сведочанство једне жене о Далмацији '43.
Све до новембра 1918. постојала је стварна шанса да се Аустро-Угарска одржи. Поготово су то заступали Американци. Проблем је био што би распад Аустро-Угарске створио велику празнину, коју нијесу могле попунити новонастале државе. Такође, други важан разлог је био да се одржи као брана према бољшевизму.

О овоме су вођени званични разговори представника Аустро-Угарске са Вилсоном. За основу су узете Вилсонових 14 тачака, поготово тачка 10. која је подразумјевала унутрашњу реорганизацију Аустро-Угарске и високу "аутономију народа унутар Аустро-Угарске, засновану на демократским принципима". Тачка 10. је изричито говорила о "аутономији заснованој на демократским принципима", а не о независности. Једна од опција је била да остане окрњена Аустро-Угарска, те да Србија добије Босну и Херцеговину, а Италија Трст и још неке крајеве.

Југославија ниђе није ни споменута, осим у трабуњањима и пањкањима Пашићеве владе и шачице клаунова при такозваном Југословенском одбору.
Трумбић је пјенио, а Пашић се ватао за главу.

О томе има у бар двадесетак књига које сам читао, као нрп. Пашић и Југославија, Ђорђе Раденковић, Србија и Солунски фронт, Петар Опачић, Шишићеве књиге итд.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
27-06-2014, 05:00 PM (Последња измена: 27-06-2014 05:06 PM од ЛукаЛоко.)
Порука: #19
RE: Сведочанство једне жене о Далмацији '43.
Постоји још једна жена која је преживела насиље над Италијанима у тим крајевима и сведочила о томе.
Та жена се зове Мафалда Кодан: она је све са својом породицом прешла праву Голготу.
Рођена је 1926. године у Поречу (на италијанском Паренцо), отац јој је био земљопоседник. Седморица чланова њене родбине је завршила у вртаче.
После слома Италије локални хрвати, то јест обични људи, не само партизани, иживљали су се после две деценије прогона и форсиране асимилације.
За те људе та породица која је уједно била италијанска и домаћинска, била је омиљена мета.
У то доба, дакле септембром 1943., били су убијени и бачени у јаму Винес, код Лабина, Мафалдин отац, њен стриц Микеле, ујке Ђорђо и Бениамино, један мајчин рођак Антонио. После тих убистава Мафалда, њена мајка и брат Арналдо избегли су у Трст.
У тај град првог маја 1945. улазе Титови партизани. Такви људи као остали чланови те породице нису били њима пожељни, јер су били сведоци њихових убистава.
Онако, 7. маја Мафалда, која је тада била деветнаестогодињакиња, била је ухапшена све са братом Арналдом, који је имао 17 година, и довезена до Буја, потом до Вижинаде.
Овако пише у њеном дневнику: „(...) жељезном жицом везују ме руке иза леђа и гурају ме у једна кола (...) прва станица била је Вижинада. (...) Воде ме до трга који је био препун од људи, партизана, разуларених жена, викају, махају, матерују. Стојнић (Нино Стојнић партизан који је извршио хапшење) представља ме као италијанком, непријатељицом југословенског народа, ћерком једног угњетавача сиромаха, сви почињу да ме увреде, да ме пљују, бију ме дугим батинама и викају: на смрт!, на смрт! (...)“
Мучена је испред куће Норме Косето. Реч је о још једној девојци која је 1943. била вишеструко силована, мучена и коначно бачена у једну вртачу. Онако су учинили како би Нормима мајка поново доживела мучење своје ћерке.
Затим је враћена у Пореч. Ту код њене куће организован је један „народни суд“, који је састављен од бивших кметова њене породице, тај „суд“ је пред њеним дедом и једном рођакињом одлучио за Мафалду смртну казну.
У њеном дневнику пише: „Одмах се скупља једна викајућа руља: народни суд. Стојнић извлачи један папир и почиње да очита оптужбе: неосноване, неистините, лажна сведочења, наметнуа. Видим моје кметове и многе особе које је мој отац помогао и задржао за џабе. Не могу својим очима да верујем, то су исти који су раније „обожавали“ моју породицу и сматрали су се пријатељима, сада су ту да осуде и виче „на смрт!“. (...) Онај који се најразјареније набацује против мене, тај је Зири, један мој бивши кмет који је добио много доброг од мог оца. Каже да је пресрећан да ме види у таквим условима и нада се да цела моја породица буде уништена како би он могао да постане власник земљишта“.
После суђења је провођена по улицама градића, како би људи могли да је увреде и бију.
Касније је премешћена у затвор у Пули.
21 маја 1945. укрцана је заједно са многим дригим заробљеницима на брод-танкер „Lina Campanella”, док су партизани пратили тај брод над другим војним бродом. Сви су заробљеници били везани међу собом жељезном жицом. По преласку рта код Премантура брод са партизанима је стао док је брод са заробљеницима намерно упућен у минирану зону. Брод је на тај начин, у вече, ударио на једну морску мину и оштећен легао по једном боку. У тој несрећи су многи заробљеници завршли у море. Мафалда Кодан је била међу оним који су имали срећу пошто су успели да се ослободе и пливајући стижу обалу.
На обали није она затекла спасиоце него људе који су покушали батинама да их заробе. Успела је ипак да избегне тим људима и да пешком стиже до Водњана, где је поново ухваћена и утамњичена све до 1.ог јуна 1945.
Касније је премештена у Пазинску тврђаву, где је поново срела свог брата. Радост за такав сусрет није много трајала. Брат Арналдо је тамо убијен.
У дневнику по тој прилици пише: „Сваке ноћи један партизан мрког изгледа улази у ћелије и излази са нечим који неће се више вратити. Када уз светло бакље тражи имена, очи свих су спојене на његова усна и једна изненадна језа пролази нам у телу. Арналдово мучно викање и оно његових другара у патњи болно ми звучају у глави даном и ноћју. (...) Јутром мучитељи враћају се срећни пошто су убили много народних непријатеља. Све су их измасакрирали. Један од њих улази у моју нову „резиденцију“ и пита ме: „Колико је година имао твој брат? Знаш, он није хтео умрети, чак после смрти његово тело је настављао да скаче.“ „
У Пазину је остала све до 3.ег септембра 1945., неко време је ту била у полуслободи.
Она је у свом дневнику написала једну епизоду:
„Улазим у један биро, иза писарног стола седе два човека цивилног изгледа, то су две судије, један је одевен војном униформом, други је у цивилном оделу. Кажу ми „Имаш посете“, отворе врата и улазе цетири разуларене жене. „Како то? Још је жива?!“ питају узрујане. „Зашто није „отишла“ заједно са осталима?“ викају, криче, хоћу да ме бију. Две вође им то не дозвољавају. Оптужују ме за невероватне ствари и онда почињем и ја да вичем и овај пут од оптуженице постајем тужитељка, ипак о истинитим догађајима. Од једне реченице коју су рекле те обезумљене жене, схватам да су током претреса и пљачки код моје куће пронашли мој дневник. У једној вежбанци описала сам голготу моје породице која је почела са југословенско-комунистичком окупацијом из септембра 1943. Забележила сам до најмањих детаља, сати, дан, месец, догађаје, изречене речи, све (...) и то сам употпунила фотографијама, важним документима и новинарским заресцима. То су врућа сведочанства, истине које се не могу оповргати, које оптужују и застрашивају, то је повод зашто желе моју смрт. Сада причам све што је учињено мојој породици, шта сам доживела, искажем имена, не могу да ћутим јер имам чисту савест, знам да сам невина, никога се не бојим. (...) Успевам да их заћутим и оне четири жене напуштају собу онако зајебене и поражене. Од тог тренутка мој живот се променио. Те две вође су схватиле да сам незаштићена, у немилости лудацима егзалтираних од комунистичке пропаганде и да, како је написао Хоноре де Балзак, „Сан разума роди монструме“ . “
Затим све до фебруара следеће године она је била у затвору у Ријеци, где је суђена па и осуђена. 11. фебруара је премештена са другим заробљеницима у још један затвор, у Марибору, где ће остати све до 15 маја 1946.
Од тог датума до краја јуна 1948. била је у „Побољшевалном Заводу“, у затвору за такозвано политичко поправљење који се налазио у Бегуњама, нешто 40 километара од језера Бледа.
1949. године уз посредовање Црвеног Крста тражили су италијанске заробљенике у југословенским тамницама. Од њих су тражили да се изјасне за италијанско или југословенско држављанство. Мафалда Кодан се позвала за њено италијанско држављанство и после транзита у другим затворима у Љубљани и Новој Горици, коначно 10. јуна 1949. године била је ослобођена.
У Италији се вратила на миран живот: живела је код Венеције где је била учитељица.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
27-06-2014, 05:26 PM
Порука: #20
RE: Сведочанство једне жене о Далмацији '43.
Одличан документ!
Хајде наведи извор, сачувао бих ово.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
29-06-2014, 07:06 PM (Последња измена: 29-06-2014 07:07 PM од ЛукаЛоко.)
Порука: #21
RE: Сведочанство једне жене о Далмацији '43.
Ја сам њену историју прочитао овде:
http://it.wikipedia.org/wiki/Mafalda_Codan
Главни извор је њен дневник који је објаљен у једној публикацији по уређењу Покрајинског Института за Истарску Културу,
наслов: "Преживели у депортацијама у Југославију"
издавач: Бруно Факин едиторе, Трст, 1997. године
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
29-06-2014, 07:48 PM
Порука: #22
RE: Сведочанство једне жене о Далмацији '43.
Хвала!
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)