Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 3 Гласова - 5 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Свети Јован Златоусти
20-02-2015, 11:46 PM
Порука: #29
RE: Свети Јован Златоусти
БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ЈЕДАНАЕСТА

И Логос постаде тело, и настани се међу нама (ст. 14)

1. Пре него што приступим тумачењу еванђелских изрека, хоћу да од свих вас затражим једну услугу и немојте одбити моју молбу. Од вас нећу тражити ништа што је тешко и напорно. Та услуга неће користити једино мени, који је примам, него и вама који је пружате, а можда ће вама бити и далеко кориснија. Шта је то што хоћу да затражим од вас? Нека свако од вас неколико дана унапред узме у руке онај одломак из еванђеља који ћемо у цркви читати у први дан по суботи или у саму суботу. Нека га код куће пажљиво и више пута прочита и нека размотри његов садржај, дубоко проничући у њега. Нека запази шта је тамо јасно а шта нејасно, шта је привидно противуречно, иако у ствари није такво. Када о свему размислите, саберите се овде да слушате беседе. Од такве усрдности имаћемо велике користи и ви и ја. Неће нам бити потребно много труда, да вам објаснимо силу изреке ако ваш ум претходно усвоји представу о њој. На тај начин ћете се изоштрити и боље ћете разумети оно што слушате, не само ради ваше сопствене поуке него да бисте и друге поучили. Будући да је много оних који су дошли овамо да слушају само зато што су на то приморани и који ће сада истовремено морати да проникну у све – и у саму изреку и у наша тумачења, напомињем да они неће имати велике користи, макар ми на то употребили и читаву годину. Зар је то уопште и могуће кад се они само узгред и само овде, за кратко време, занимају поукама? Ако се пак неко буде позивао на послове и бриге, на недостатак времена због мноштва јавних и личних послова, онда је, као прво, за велику осуду управо то, што се бави толиким мноштвом послова, тако да је везан светским бригама и нема нимало слободног времена да би се бавио стварима које су неопходније од свих осталих. Као друго, то је само оправдање и изговор, у чему их разобличују пријатељски скупови, време проведено у позоришту и одласци на коњске трке, где често проводе по читав дан. Међутим, нико се у тим случајевима не жали на мноштво послова. Кад су у питању неважне ствари, нико од вас се не изговара и може да нађе много слободног времена. Међутим, кад је потребно да слушате реч Божију, онда вам се чини да је то сувишно и безначајно и да на то не би требало употребити ни најмањи део слободног времена. Да ли су људи, који тако размишљају, достојни чак и да дишу или да гледају ово сунце? Ти нерадни људи имају и други изговор, који је још више неоснован. Наиме, они говоре да тобоже нису набавили и да немају књиге Светог Писма. Међутим, кад су у питању богати, смешно би било да уопште и расправљамо о таквом изговору. Што се тиче сиромашних који се, према мом мишљењу, углавном тиме и изговарају, желео бих да питам: зар сваки од њих нема довољно алата за занат којим се бави, а што је сасвим исправно, јер би им иначе претило крајње сиромаштво? Зар није бесмислено да се ту не изговарате сиромаштвом и да се трудите да ни у чему не оскудевате, а да се тамо (у цркви), где можете задобити тако велику корист, жалите на недостатак слободног времена и на сиромаштво? Уосталом, уколико би неки уистину били толико сиромашни, ипак би из онога, што се овде стално чита, могли бар унеколико да се упознају са садржајем божанственог Писма. Уколико вам се то чини немогућим, онда то није без разлога. Много је оних који долазе да слушају без велике усрдности, као да у одређено време извршавају неку дужност, а затим се одмах враћају кући. Ако пак неки и остану, ни по чему нису бољи од оних који оду, будући да су само телом присутни овде са нама. Међутим, да вас не бисмо исувише оптеретили разобличењима и да не бисмо све време изгубили на прекоре, приступићемо еванђелским изрекама. Време је да се наша беседа окрене предложеној теми. Само, будите пажљиви, да не бисте изгубили ништа од онога што се овде говори. И Логос постаде тело каже Еванђелиста (ст. 14) и настани се међу нама. Рекавши да су се они, који су примили Логоса, родили од Бога и постали чеда Божија, он излаже разлог и узрок те невиђене части. Разлог је тај што је Сам Логос постао тело и што је примио обличје слуге. Будући истински Син Божији, Он је постао и Син Човечији, да би синови човечији постали чеда Божија. Узвишено које општи са униженим ни најмање не губи на сопственом достојанству, док се унижено на тај начин уздиже из своје унижености. Тако се догодило и у Христу. Он тим снисхођењем ни најмање није унизио сопствену природу, док је нас, који смо свагда седели у мраку и унижењу, узнео ка неизрецивој слави. Тако се ни цар, који пажљиво и благонаклоно беседи са сиромашнима и нишчима, ни најмање не стиди самога себе, док сиромашнога пред свима чини истакнутим и почаствованим лицем. Ако у случају пролазног људског достојанства општење са нижим ни најмање не штети вишем, онда се то утолико пре може рећи за непропадљиво и блажено Суштаство, у Којем не постоји ништа пролазно, у Којем нити се шта увећава, нити се шта смањује, него непроменљиво и вечно поседује сва савршенства. Дакле, када чујеш да Логос постаде тело, не збуњуј се и не колебај. То не значи да се само Његово суштаство претворило у тело (безбожно је то и помислити) него да је, остајући то што јесте, на тај начин прихватило обличје слуге.

2. Зашто је Еванђелиста употребио реч постаде? Зато да би јеретицима затворио уста. Постоје они који тврде да је све, што се тиче оваплоћења, тобоже уобразиља, обмана чувстава и претпоставка, Желећи да потпуно побије њихову хулу, Еванђелиста је употребио израз постаде, намеравајући да тиме покаже да то није била измена суштаства, него примање истинског тела. Као што речима: Христос нас је искупио од проклетства закона поставши за нас проклетство (Гал. 3; 13) Писмо не говори да се Његово суштаство, напустивши сопствену славу, претворило у проклетство (то не би помислили ни демони, него само потпуно безумни људи, лишени здравог разума, толико је то безбожна и истовремено безумна мисао) него да је Он примио на Себе проклетство које је изречено нама, да ми не бисмо остали под проклетством, тако је и овде речено да Логос постаде тело, не изменивши Своје суштаство у тело и само га прихватајући, док је само суштаство остало недирнуто. Ако пак кажу да је Бог, будући свемогућ, могао и да се претвори у тело, ми ћемо одговорити да Бог није другачије свемогућ него остајући Бог. Ако би Он допустио да у Њему Самом дође до измене, и то до измене на горе, како би онда био Бог? Измена је потпуно несвојствена непропадљивом Суштаству. Због тога је пророк и рекао: Ти си исти и година Твојих неће нестати (Пс. 101; 28). То Суштаство је изнад сваке измене. Не постоји ништа што је од Њега превасходније, што би Он напредовањем могао да достигне. И шта ја то кажем: превасходније? Не постоји ништа што Му је једнако или бар блиско. Према томе, ако би се Бог изменио, морао би претрпети измену на горе. Међутим, Он тада не би био Бог. Нека се та хула окрене на главу оних, који је изричу. А да је реч постаде изговорена због тога да оваплоћење не бисте прихватили као измишљотину, приметићете из онога што следи, где Еванђелиста објашњава свој израз и побија безбожну мисао. И настани се међу нама, тј, као да каже: не подозревај ништа неприлично у односу на реч постаде. Ја не говорим о измени тог неизменљивог Суштаства, него о Његовом настањивању и обитавању међу нама. Онај, који негде живи, није исто што и оно где живи, него је нешто сасвим другачије од тога. Једно се настањује у другом; другачије не би ни било настањивања, јер се нико не настањује у самоме себи. У односу на природу говорим нешто друго. Кроз сједињење и општење, Бог Логос и тело су једно, али не у смислу да је дошло до било каквог мешања или поништавања природе, него тако што се образовало неко њихово неизрециво и неисказиво сједињење. А како је до тога дошло, немој ни да питаш! То се догодило онако, како то само Он зна. Какво је, међутим, то обитавалиште, у којем се Он настанио? Саслушај шта каже пророк: Поново ћу подићи палу скинију Давидову (Амос 9; 11). Пала је, уистину је неисцељивим падом пала наша природа, и била јој је неопходна та моћна десница. Она се не би могла ни усправити да јој Онај, Који ју је на почетку саздао, није пружио Своју десницу и да је није обновио свише, кроз препорађање водом и духом. Запази оно, што је страшно и неизрециво у том тајинству: Он за свагда обитава у тој скинији?. Он наше тело није обукао у намери да га опет остави него да га свагда има са Собом. А кад не би било тако, Он се не би удостојио царског престола, нити би Му се клањале све вишње војске ангела, архангела, престола, господстава, начала и власти. Која реч, и који ум може да искаже тако велику част, уистину натприродну и дивну, указану нашем роду? Који ангео? Који архангео? Никада и нико, нити од небеских, нити од земаљских. Таква су дела Божија и тако су велика и натприродна Његова доброчинства, да их ниједан људски језик, па чак ни ангелска сила, не може у потпуности изразити. Зато ћемо и ми беседу завршити ћутањем, напоменувши вам само да том нашем великом Доброчинитељу узвратите платом, која ће се, опет, окренути у нашу корист. Та плата се састоји у ревносној бризи о нашим душама. И то је дело Његовог човекољубља, јер Он, немајући потребе ни за једним од нас, као Своју плату прихвата нашу бригу о сопственој души. Зато је крајње безумно и достојно највеће казне када ми, удостојивши се тако велике части, са своје стране не узвратимо колико год је у нашој моћи, при чему корист од тога опет имамо једино ми сами. Поред тога, за тај наш труд приуготовљена су нам безбројна блага. Прославимо због свега тога Бога Човекољупца, не само речима него далеко више делима, да бисмо добили и будућа блага, којих нека се сви ми удостојимо благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, кроз Којег и са Којим нека је слава Оцу са Светим Духом у векове векова. Амин.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
21-02-2015, 02:35 AM
Порука: #30
RE: Свети Јован Златоусти
БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ДВАНАЕСТА

И видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине (ст. 14)

1. Можда вам се оно, што смо јуче рекли, учинило као исувише неугодно и тешко, јер смо многе прекоревали и разобличавали због лењости. Да смо то учинили само у намери да вас ражалостимо, онда би сваки од вас с правом негодовао. Међутим, ми смо угодност речи занемарили ради ваше користи. Стога би требало да ви, макар и не желели да прихватите нашу бригу о вама, бар опростите таквој нашој љубави. Много смо страховали да ћете, уколико и поред нашег старања не будете желели да покажете усрдност при слушању, бити изложени утолико тежем одговарању за последице. Због тога смо принуђени да вас стално подстичемо и да вас будимо из сна, како не бисте изгубили ништа од онога што је речено. Само на тај начин можете одважно живети у овом веку, а у будућем (одважно) стати пред Христов престо. Међутим, како смо вас јуче довољно покренули, данас ћемо одмах приступити еванђелским изрекама. И видесмо славу Његову, славу као Јединородног од Оца (ст. 14). Ми је не бисмо могли видети, да нам се није јавио у телу које је прихватио. Ако ни Мојсеју, који је био исте природе као и ми, ондашњи људи нису могли да гледају лице само због тога што је оно било прослављено, ако је чак и праведницима био потребан покривач да би прикрили величину славе и да би се лик пророка чинио тихим и спокојним, како бисмо онда ми, блатни и земнородни, могли да созерцавамо чисто Божанство, које је неприступачно и за саме вишње силе? Због тога се Он и настанио међу нама, како бисмо без опасности могли да Му приступимо, да беседимо с Њим и да Му се обраћамо.

Шта, дакле, значе речи: Славу као Јединородног од Оца? Прославили су се многи пророци: тај исти Мојсеј, Илија и Јелисеј, од којих је један био вазнет у огњеној кочији, док се други на уобичајени начин вазнео одавде. Након њих прославили су се Давид, три младића и многи други, који су и чудотворили. Чак су и ангели, јављајући се људима, откривали лучезарну светлост сопствене природе. Пророку се нису јављали само ангели него и херувими у великој слави, а такође и серафими. Удаљујући нас од свих тих бића и одвлачећи нашу мисао од творевине и славе нама сличних слугу, Еванђелиста нас уздиже на сами врх савршенства. Ми нисмо видели славу нити пророка, нити ангела, нити архангела, нити било ког другог створеног бића, ако још неко постоји, него славу Самог Владике, Самог Цара, Самог истинског Јединородног Сина, Самог нашег заједничког Господа. Израз као овде не означава уподобљење и поређење него потврду и несумњиво одређење. Еванђелиста на тај начин као да је рекао: видели смо славу каква доликује и каква је својствена Јединородном и истинском Сину Свецара Бога. Тако обично бива, и ја нећу одбити да своје речи потврдим на уобичајени начин, јер сад није потребно да говоримо ради лепоте речи и хармоничности беседе, него једино ради ваше користи. Због тога нас ништа не спречава да своје мисли потврдимо на начин какав је уобичајен за многе. А шта је то уобичајено за многе? Наиме, многи који виде цара украшеног и са свих страна блиставог од драгог камења, казујући другима о тој красоти, величанству и слави описују, колико је то у њиховој моћи, боју пурпурне одежде, величину камења, близину коња, златне амове, блиставе покриваче. Међутим, како описујући све то и још много тога, још увек нису у стању да речима искажу сав тај сјај, они сваког тренутка додају: "Шта још да кажем? Једном речју, као цар." Тим изразом, као, они не показују да је тај само сличан цару, него да је тај, о којем говоре, уистину цар. Тако је и Еванђелиста употребио израз као желећи да изрази највише и неупоредиво превасходство славе (Сина Божијег). Сви остали, и ангели, и архангели, и пророци, делали су само по заповести Божијој, док је Он делао са влашћу каква је својствена Цару и Господу. Због тога се народ и дивио што Он поучава као Онај, Који има власт.

2. Као што сам већ рекао, на земљи су се са великом славом јављали ангели – на пример, Данилу, Давиду и Мојсеју; они су, међутим, поступали као и све слуге, повинујући се свом Господу. Међутим, Христос се јавио као Владика и Сведржитељ, премда у смиреном и униженом обличју. Уосталом, твар је препознала свог Господа иако је био у том обличју. На који начин? Звезда која се појавила на небу довела је мудраце да Му се поклоне; многобројни ангели, који су се сабрали са свих страна, окружили су Га и клицали Му; неочекивано су се појавили и други проповедници; сви су, сусревши једни друге, оглашавали то неизрециво тајинство: ангели пастирима, пастири житељима града, Гаврило Марији и Јелисавети, Симеон и Ана онима што су долазили у храм. Радошћу се нису окрилили само мушкарци и жене него и младенци, који још нису дошли на свет него су још увек били у мајчиној утроби. Ја, наравно, мислим на пустиножитеља, имењака овог Еванђелисте, који је заиграо у мајчиној утроби. Сви су оживели због наде у будућност. То се догађало непосредно после Његовог рођења. Када Се Господ открио у већој мери, догодила су се чуда која су превазилазила она претходна. То више није била звезда са небеса нити ангели и архангели, Михаило и Гаврило. Сада је Сам Отац, одозго, са небеса, обзнањивао о Њему. Истовремено са Очевим гласом, над њим се појавио Утешитељ и отпочинуо на Њему. Због тога је Еванђелиста сасвим исправно рекао: Видесмо славу Његову, славу као Јединородног од Оца. Уосталом, то није речено само узгредно, него управо због онога што затим следи. О Њему нису благовестили само пастири, удовице и престарели мушкарци, него су и сама Његова дела казивала о Њему громкије од сваке трубе. На тај начин су се гласови о Њему и овде могли чути. И отиде глас о Њему по свој Сирији, каже Писмо (Мт. 4; 24). Све је и са свих страна оглашавало да је Сам Цар сишао с небеса. Демони су одасвуд бежали и удаљавали се, ђаво се посрамљено повлачио. Сама смрт се на почетку мало уплашила, да би касније била и сасвим уништена. Исцељена је свака болест, мртви су излазили из гробова, демони из ђавоиманих а болести из болних. Показала су се чудесна и дивна дела, која су пророци уистину желели да виде али их нису видели. Вид се опорављао, и тај жељени призор, који су сви желели да виде – а то је начин на који је Бог створио Адама – Христос је показао свима, иако у умањеном облику, али у односу на најбоље делове тела. Одузети и распаднути удови крепили су се и сједињавали један с другим, умртвљене руке поново су се покретале, одузете ноге изненада су поскочиле, заграђене уши су се отварале, громким гласом ускликнуо је језик који је дотле био свезан немошћу. И као што опитан уметник васпоставља здање нарушено временом, тако је и Он васпоставио заједничку људску природу: откинуте делове је попуњавао, распаднуте и растргнуте сједињавао, а потпуно отпале обнављао. Шта тек да кажемо о васпостављању душе, које задивљује далеко више него телесно исцелење? Важно је телесно здравље, али је далеко важније здравље душевно, јер душа превасходи тело. И не само због тога, него и зато што телесна природа следи усмерење каквим Створитељ хоће да је поведе, и ниуколико се томе не противи. Душа, међутим, будући да има власт сама у себи и да има слободу дејствовања, не потчињава се увек Богу. Он пак не жели да је учини непорочном и врлинском противно њеној вољи и насилно, јер то онда не би ни била врлина. Она се мора приволети да слободно и добровољно постане таква, што је далеко теже од телесног исцелења. Он је, међутим и то учинио, и протерао сваки вид зла. И као што, исцељујући тела, Он није само вратио здравље него их је и довео у савршено стање, тако ни душу није само ослободио од крајње огреховљености, него ју је и уздигао на сами врх врлине. Тако је цариник постао апостол, прогонитељ, хулитељ и ненавидник постао је проповедник читаве васељене, мудраци (чаробњаци) су постали учитељи Јевреја, разбојник је постао житељ раја, блудница се прославила великом вером, Самарјанка је такође била блудница, али је почела да проповеда међу својим сународницима и, привукавши цео град, привела га Христу, Хананејка је вером и трпљењем постигла да из њене кћери буде истеран ђаво. Ученицима су се ускоро придружили и други, много гори од ових. Све је изненада изменило своје обличје: телесне и душевне болести преображавале су се у здравље и савршену врлину; при том се то није догодило само двојици, тројици, петорици, десеторици или двадесеторици људи, него су се великом брзином преобраћали читави градови и народи. А шта може изобразити мудрост правила, савршенство небеских закона, благоустројство равноангелског живота? Он ја међу нас увео такав начин живота, поставио такве законе и завео такве обичаје да су они, који су их усвојили, ускоро постајали ангели и уподобљавали се Богу онолико, колико је то нашим снагама могуће, иако су пре тога били гори од свих људи.

3. Наводећи сва та чудеса – чудеса у телима, у душама, у стихијама (елементима) и заповестима, неизрециве дарове узвишеније од самих небеса, законе, благоустројство, силу приволевања, обећања о будућем и, најзад, Његова страдања, Еванђелиста је изговорио те чудесне речи, испуњене узвишеним учењем: Видесмо славу Његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине. Ми се не дивимо само Његовим чудесима, него смо задивљени и Његовим страдањима – како је био прикован за крст, бичеван, шамаран, испљуван, како је трпео да Га по глави ударају они, чији је доброчинитељ био. Тако и о свему овоме, што се чини понижавајућим, треба рећи то исто, као што и сам Еванђелиста све то назива славом. И заиста, то није било само дело промисла и љубави, него и неизрециве силе. Тада је и смрт била укинута, и проклетство поништено, и демони постиђени, и показао се тријумф над њима, и запис о нашим греховима био је прикован за крст. И док су се ова чудеса извршавала невидљиво, било је и оних, видљивих, која су показивала да је Он уистину Син Божији и Господ васцеле творевине. Док је Његово тело још висило на крсту, сунце је сакрило своје луче, земља се уздрмала и прекрила тамом, гробови су се отворили, недра земље су се потресла и мноштво умрлих устало је и дошло у град Јерусалим. Након тога, кад је на двери Његовог гроба положено камење и кад су стављени печати, Он, мртав, распет и прикован устао је и једанаесторицу Својих ученика испунио неком непобедивом и божанственом силом, послао их свим људима, по читавој васељени – да исцељују њихову заједничку природу, да поправљају начин живота, да по читавој земљи шире познање небеског учења, да уништавају силу демонску, да нам откривају велика и неизрецива блага, да нам благовесте бесмртност душе и вечни живот тела, награде које надвисују сваки ум и које се никад не могу окончати. Предочавајући себи све то, па и више од тога, што је знао али се није одлучио да напише (јер то ни у сав свет не би стало, како и сам каже: Ни у сами свет не би стале написане књиге – Јн. 21; 25), блажени Еванђелиста је ускликнуо: Видесмо славу Његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине. Они, који су се удостојили да виде и чују тако велика чудеса и да добију тако велики дар, треба да покажу и живот достојан учења, како би се удостојили будућих блага. Наш Господ није дошао само због тога да бисмо овде гледали Његову славу, него (да бисмо је гледали) и у будућем веку. Због тога је Он и говорио: Оче, хоћу да они које си Ми дао буду са Мном, да гледају славу Моју (Јн. 17; 24). Ако је Његова овдашња слава била толико блистава и величанствена, шта онда да кажемо о тој Његовој слави? Она се не открива на пропадљивој земљи нити пред бићима одевеним у смртна тела каква су ова сада, него у непропадљивој и бесмртној творевини, и са величином која се никаквим речима не може изобразити. О, блажени су, три пута и бесконачно блажени они, који се удостоје да созерцавају ту славу! О њој говори и пророк: Безбожник… не гледа славу Господњу (в. Ис. 26; 10). Нека нико од нас не буде одбачен и недостојан да је гледа! Ако се пак не будемо њоме наслађивали, онда ће се и за нас праведно рећи: боље би било да се нису ни родили. Због чега ми живимо? Због чега дишемо? Због чега постојимо, ако се не удостојимо таквог созерцања, ако никоме од нас тада не буде дозвољено да гледа нашег Господа? Ако онај, који није видео сунчеву светлост, живи животом који је гори од сваке смрти, колико тек морају страдати они, који су лишени те светлости? Овде се у том лишавању и састоји несрећа, док се тамо не састоји само у томе; уосталом, чак и кад би у томе била сва несрећа, казна опет не би била једнака, и будућа би била неупоредиво тежа од садашње, као и што је то Сунце неупоредиво превасходније од овдашњег. Осим тога, требало би очекивати и друге казне. Ко се не удостоји да види ту светлост, тај неће само бити бачен у таму него ће и горети у неугасивом огњу, топиће се у њему, шкргутати зубима, трпети друге, небројене муке. Према томе, нећемо бити немарни према самима себи, нити ћемо због краткотрајног немара и небриге изложити себе вечној казни. Напротив, бићемо будни и трезвеноумни, све ћемо делати и устројавати тако, да се удостојимо те вечне насладе и да се избавимо од огњене реке, која уз велику хуку протиче испред страшног суда. Онај, ко једном упадне у њу, остаје тамо заувек и више нико не може да га избави од тих мука – ни отац, ни мајка, ни брат. О томе говоре и пророци; тако један каже: Брат неће избавити; хоће ли избавити човек (Пс. 48; 8), док је Језекиљ говорио и више: Ако би у њој била ова три човека, Ноје, Данило и Јов… неће избавити синова ни кћери (Јез. 14; 14–16). Тамо постоји само једна заштита – заштита делима. Онај који је не буде имао, никаквим другим средством неће моћи да се спасе. Дакле, имајући све то у виду и размишљајући о томе, очистићемо своје животе и учинити их светлима, да бисмо одважно гледали Господа и достигли обећана блага, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа кроз Којега и са Којим нека је слава Оцу са Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
21-02-2015, 03:49 AM
Порука: #31
RE: Свети Јован Златоусти
БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ТРИНАЕСТА

Јован сведочи о Њему и виче говорећи: Ово је Онај за Кога рекох: Који за мном долази испред мене је, јер пре мене беше (ст. 15).

1. Да ли се ми узалудно трудимо? Да ли можда сејемо на камену, и да ли наше семе, мимо наших очекивања, пада поред пута или у трње? Силно страхујем и стрепим да за нас земљоделство не буде бескорисно, али не зато што бих и сам могао да изгубим награду за труд. Дело учитеља није исто што и дело земљоделца. Ако после годишњих радова, после толиког напора и зноја, земља не донесе ништа вредно труда, често се дешава да земљоделац не може да нађе никакву другу утеху за свој рад, тако да се постиђен и ражалошћен са њиве враћа кући, жени и деци, немајући право да од некога затражи плату за дуготрајни труд. Нама, међутим, ништа такво не може да се деси. Нека обрађена земља и не донесе никакав плод; ако ми са своје стране уложимо сав потребан труд, Господ земље и наш Господ неће допустити да наше наде буду изневерене и даће нам плату. Писмо каже да ће сваки примити своју плату према свом труду (1. Кор. 3; 8), а не према исходу дела. А да је уистину тако, види се и из следећег: И ти, сине човечији, посведочи овом људима, па послушали или не послушали (Јез. 2; 5–6). Ево шта можемо дознати од Језекиља: ако је стражар обавестио да би требало бежати, он је избавио своју душу чак и ако га нико не буде послушао??. И пред тога, иако имамо ту велику утеху и уверавање о награди за наш труд, када у делу вашег спасења не видимо успех не осећамо се ништа боље од оних земљоделаца који уздишу, лију сузе и скривају се од стида. То је саучествовање учитеља, то је очинска брига. Мојсеј је могао да се избави од незахвалних Јевреја и да постане славни родоначалник другог, многобројнијег народа, јер му је то Господ обећао као човеку светом, Свом слуги и блиском и верном пријатељу. Мојсеј, међутим, није могао ни да слуша такве речи, и више је волео да пропадне заједно са повереним му народом, него да се спасе без њих и да задобије још веће достојанство. Такав треба да буде руководитељ душа. Чудно би било да неко, ко има рђаву децу, пожели да се назове оцем неке друге деце а не управо оне коју је он родио. Исто тако, било би чудно и кад бисмо ми стално мењали поверене нам ученике и присвајали старешинство час над овима а час над онима, и не осећајући ни према коме искрену благонаклоност. Нека у погледу вас никада не буде таквих подозрења. Уверени смо да ви изобилујете вером у нашег Господа Исуса Христа, да љубите једни друге и све остале. Ово говоримо с намером да вас подстакнемо на појачану ревност и умножавање врлина. На тај начин, ваш ум ће проникнути у дубину учења које излажемо, али само уколико греховна нечистота не помрачи очи разума и не оштети њихову проницљивост и бистрину. Дакле, шта нам данас предстоји? Јован сведочи о Њему и виче говорећи: Ово је Онај за Кога рекох: Који за мном долази испред мене је, јер пре мене беше (ст. 15). Еванђелиста се на многим местима, и пре и после овог стиха, обраћа Јовану и износи његово сведочанство. Он то не чини узалудно него веома разборито. Сви Јевреји су поштовали овог човека. Јосиф чак и узрок рата приписује његовој смрти и каже да је некада престони град због њега престао да буде град и, уопште, изговара о њему много тога похвалног. Желећи, дакле, да његовим именом постиди Јевреје, Еванђелиста их често опомиње на Претечино сведочанство. Остали еванђелисти често помињу древне пророке и на њих упућују слушаоце у свакој околности Његовог (Христовог) живота. Тако поводом Његовог рођења еванђелист каже: Ово се догодило да се збуде што је Господ рекао преко Исаије пророка говорећи: ето, девојка ће зачети и родиће сина, и наденуће Му име Емануил (Мт. 1; 22–23). Кад су Му претили злонамерници и кад су Га свугде брижљиво тражили, тако да је Ирод поубијао чак и сасвим малу децу, еванђелиста наводи речи пророка Јеремије: Глас у Рами чу се, плач и ридање и нарицање много, Рахиља оплакује децу своју (Мт. 2; 18, упор. Јер. 31; 15). Када се вратио из Египта, еванђелиста подсећа на Осију који је рекао: Из Египта дозвах Сина Својега (Мт. 2; 15). Тако поступају и остали еванђелисти. Овај пак Еванђелиста, Јован, који је узвишенији од осталих, износи најјаснија и најближа сведочанства. Он не указује само на давно упокојене пророке, него и на савременог сведока, који је указао на долазак Господа и крстио Га. Он не жели да сведочењем слуге да већу веродостојност речима Владике, него снисходи ка слабости слушалаца, као што ни многи Јевреји не би прихватили речи Господње да Он није узео обличје слуге и да гласом слуге није привукао слух саслужитеља.

2. Овде се при том устројавало и нешто друго, уистину достојно дивљења. Онај, ко похвално говори о себи, често побуђује подозрење својих слушалаца и на тај начин их окреће против себе, због чега и долази неко други да би сведочио о њему. С друге стране, већина се обично окупља на глас који јој је блискији и сроднији, јер га познаје боље него неки други. Због тога се и глас с неба зачуо само једном или два пута, док се Јованов глас свагда могао чути. Само су они, који су били изнад слабости народа и који су се ослободили свега чувственог, могли да слушају глас с небеса. Њима људски глас није био ни потребан, јер су се у свему повиновали вишњем гласу и њиме се руководили. Они, међутим, који су још увек били окренути ка земљи, били су покривени многим засторима, и њима је био потребан земаљски глас. Самом Јовану, који се већ у потпуности беше ослободио свега чувственог, није била потребна људска поука, јер је добијао наук са небеса. Онај Који ме посла да крштавам водом, Он ми рече: на кога видиш да силази Дух и да остаје на Њему то је Онај (Који крштава Духом Светим), говорио је Јован (Јн. 1; 33). Будући да су још увек били деца и да нису били у стању да се уздигну до тих висина, Јевреји су за учитеља имали човека који им, и поред тога, није говорио ништа своје, него им је обзнањивао вишња откровења. Шта, дакле, каже Еванђелиста? Јован сведочи о Њему и виче говорећи. Шта значи ово виче? Значи да проповеда одважно, слободно и без икакве стрепње. А шта он проповеда? О чему сведочи и виче? Ово је Онај за Кога рекох: Који за мном долази испред мене је јер пре мене беше. Ово сведочење је унеколико прикривено и не сасвим узвишено. Он не каже: ово је јединородни Син Божији, него: Ово је Онај за Кога рекох: који за мном долази испред мене је, јер пре мене беше. Птица неће за један дан у потпуности и одједном научити птиће да лете. Напротив, она их најпре изводи из гнезда, па им затим допушта да предахну, и тек онда их учи летењу. Другог дана томе додаје још нешто и на тај начин их неприметно и постепено уздиже на одговарајућу висину. Тако ни блажени Јован није одмах уздигао Јевреје ка горњем, него их је постепено учио да се уздигну са земље, говорећи да је Христос био пре њега. Ни то није било мало, јер је требало да слушаоци поверују да Човек, Који се још није јавио нити је сатворио чудеса, превасходи Јована, тако красног и славног човека којем су сви притицали и сматрали га за ангела. Јован се, међутим, трудио да у мисли слушалаца усади да је Онај о Којем он сведочи, узвишенији од онога који сведочи, да је Онај Који ће доћи касније бољи од оног који је дошао пре, да је Онај Којег још нису видели бољи од оног којег познају и који се прославио. Погледај како он разборито износи сведочанство. Он не указује само на Оног Који се јавио, него и пре Његовог јављања проповеда о Њему. Управо такав смисао имају речи: Ово је Онај за Кога рекох… И Матеј приповеда да је Јован свима, који су долазили код њега говорио: Ја вас крштавам водом за покајање; а Онај што долази за мном јачи је од мене; ја нисам достојан ни да одрешим ремење са обуће Његове (Мт. 3; 11). Због чега је он то чинио и пре јављања Господњег? Да би сведочанство Оног, Који ће се јавити, на тај начин било лакше прихваћено, јер би мисао слушалаца већ била припремљена Јовановим речима, и да Његово обличје слуге не би нашкодило том сведочанству. Да су Јевреји видели самог Христа а да претходно ништа нису чули о Њему и да нису добили то велико и чудесно сведочење, истог тренутка би почели да противурече величанствености Његових речи. Он се пак обукао у тако смирен и уобичајен лик да су Му чак и Самарјанке, и блуднице, и цариници слободно прилазили и беседили с њим.

3. Да су Јевреји истовремено и слушали беседу и видели самог Христа, можда би се подсмехнули Јовановом сведочењу. Међутим, како су много слушали о Христу и пре Његовог јављања тако да је тиме, што је изговорено, била побуђена њихова пажња, догодило се управо супротно. На основу изгледа (обличја) Онога о Којем је сведочио Јован нису одбацили Његово учење него су, поверовавши ономе што је речено, прихватили да је он славнији од Јована. Израз: Који за мном долази значи: Онај Који ће после мене проповедати, а не Онај који је иза мене. То је код Матеја исказано речима: Онај што долази за мном … (ст. 11), које се не односе на Његово рођење од Марије, него на почетак Његове проповеди. Да се то односило на рођење, онда не би било речено долази него дошао је, јер је у то време, кад је Јован то изговарао, Христос већ био рођен. А шта значе речи: Испред мене је? Значе да је Он славнији и достојнији поштовања, него ја. "Не мислите да сам само због тога што сам пре Њега дошао да проповедам, ја већи од Њега. Ја сам далеко мањи од Њега, и то толико мањи, да нисам достојан да се убројим ни међу Његове слуге." На тај начин речи испред мене је изражавају оно исто што је Матеј рекао на другачији начин: Ја нисам достојан ни да одрешим ремење на обући Његовој. Да се речи испред мене је не односе на Његово рођење, очигледно је из оног што је додато. Да је овим хтео да говори о Његовом рођењу, онда би додатак: Пре мене беше, био сувишан. Сви ви, наравно, знате да је потребно доказивати нејасне, а не јасне мисли. Ако би овде било речи о постојању, онда не би било неразумљиво што онај, који је пре рођен, мора бити први. Међутим, како Јован говори о достојанству, с правом се и бавимо решењем недоумице која се појавила. И вероватно су многи били у недоумици питајући се како то да је Онај, Који је касније дошао, стао напред, тј. да се показао као достојнији поштовања? За такво питање он без оклевања наводи узрок. Узрок је тај што је Христос по постојању пре Јована. "Христос није услед неког напредовања иза Себе оставио мене који сам дошао пре Њега, и Сам стао напред: Он је пре мене, иако је дошао после мене."

Ако је то, рећи ћеш ти, било изговорено о Христовом јављању људима и Његовом прослављењу међу њима, које је затим уследило, како то да се о ономе, што се још није окончало, говори као о нечему што је већ било? Он није рекао: биће него беше. Код древних пророка је, међутим, било уобичајено да о будућим догађајима говоре тако, као да су се они већ извршили. Тако, на пример, говорећи о Његовом убијању, Исаија не каже да ће као овца бити вођен на заклање, тј. не говори у будућем времену, него каже: Као овца на заклање вођен би (Ис. 53; 7). Он се у то време још не беше оваплотио, али пророк о будућем догађају говори као да се већ десио. Ни Давид, предизображавајући крст, није рекао: "Пробошће руке моје и ноге", него Прободоше руке моје и ноге и Разделише одећу моју међу собом и за хаљину моју бацаху коцку (Пс. 21; 17. и 19). Говорећи о издајнику који се још не беше ни родио, он такође каже: Човек мога мира, у кога се уздах, који јеђаше хлеб мој, подиже на ме пету (Пс. 40; 10). На сличан начин он говори и о ономе, што се догађало на крсту: И дадоше ми за храну жуч, и у жеђи мојој напојише ме оцтом (Пс. 68; 22).

4. Хоћете ли да наставим, или ће и ово бити довољно? Ја тако мислим. Истина, ми овај одломак нисмо разрадили у свој његовој ширини, али смо зато проникли у његову дубину, а то није ништа мањи труд. Поред тога, страхујемо да ће ваша ревност ослабити ако вас прекомерно задржимо. Дакле, окончаћемо ово слово на доличан начин. А који је то доличан начин? Славословље какво доликује Богу. Међутим, Богу не доликује само славословље на речима него, далеко више, славословље на делима. Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и да прославе Оца вашега Који је на небесима, речено је у Писму (Мт. 5; 16). И уистину, возљубљени, не постоји ништа светлоносније од доброг начина живота. Изражавајући ту мисао, један од мудрих каже: Пут је праведнички као светло видело (Приче Сол. 4; 18). Оно не светли само онима, који својим делима упале светлост, него и њихове ближње руководи по правом путу. Налићемо јелеј у те светиљке, да би се огањ још више подигао и да би се показало изобиље светлости. Тај јелеј нема само сада велику моћ; у оно време кад су још увек приношене жртве, он је у великој мери превазилазио њихову силу. Милост?? хоћу, а не жртве (Ос. 6; 6 и Мт. 9; 13), и то је сасвим праведно. Онај жртвеник је бездушан, док овај има душу. Тамо све, што је положено на жртвеник, постаје плен огња, претвара се у пепео и прашину, у дим који бива развејан по ваздуху. Овде нема ничега сличног, а и плодови су сасвим другачији. То показује и Павле. Говорећи о богатству љубави према сиромашнима код Коринћана, он каже: Вршење ове службе не попуњава само све недостатке светих, него и побуђује многе на обилно захваљивање Богу… Кроз искуство ове службе они хвале Бога због ваше покорности исповедању еванђеља Христова и због простодушности у заједничарењу с њима и са свима (2. Кор. 9; 12–14). Видиш ли како се љубав према сиромашнима преображава у захвалност и прослављање Бога, у усрдне молитве и у ватрену љубав оних, којима је учињено доброчинство? Свакога дана ћемо, возљубљени, приносити жртве на тај жртвеник. Те жртве су важније и од молитава, и од постова, и од многих других дела, али само уколико се приносе од праведног добитка и од таквог труда који је чист од сваког користољубља, пљачке и насиља. Бог прима такве дарове, док оне друге, њима супротне, одбацује и ненавиди. Он не жели да Га поштујемо жртвама од туђе несреће. Такве жртве су нечисте и непотребне, и пре ће разгневити него умилостивити Бога. Због тога се свесрдно морамо потрудити да, под видом служења, не ражалостимо Онога Којег хоћемо да поштујемо. Ако је Каин, приневши Богу лошије од онога што је имао, и при том никоме не учинивши неправду, ипак био изложен страшној казни, зар онда наша казна неће бити још тежа ако Му принесемо нешто што смо стекли пљачком и користољубљем? Бог нам је ову заповест?? и дао зато да бисмо ближњег љубили а не мучили. Онај пак који узима од другог па затим даје другом, не љуби него вређа и показује крајњу неправедност. Као што се из камена не може исцедити јелеј, тако ни из каменосрдног не може потећи човекољубље. Стога се немојте бринути само о томе да дате убогима, него и о томе да то не буде пљачкање од других. Уколико се будемо тако брижљиво понашали, онда ћемо се, по благодати Божијој, и од Бога удостојити великог човекољубља, помиловања и опроштаја у свему, у чему смо сагрешили током дугог времена, и избавићемо се огњене реке, из које нека сви ми будемо истргнути, и нека задобијемо Царство небеско, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа кроз Којег и са Којим нека је слава Оцу са Светим Духом у векове векова. Амин.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
21-02-2015, 01:35 PM
Порука: #32
RE: Свети Јован Златоусти
БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ЧЕТРНАЕСТА

И од пуноће Његове ми сви примисмо, и благодат на благодат (Јн. 1; 16)

1. Разрешавајући недоумицу оних који су расуђивали због чега је Христос, иако је почео да проповеда после Јована, стао испред и прославио се више од њега, Јован је, као што смо недавно рекли, додао: Пре мене беше. То је један разлог. Еванђелиста износи и други, који је изречен (у Еванђељу): Од пуноће Његове ми сви примисмо, и благодат на благодат (ст. 16). Затим наводи још један разлог. Који? Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа (ст. 17). Шта значе, рећи ћеш ти, ове речи: Од пуноће Његове ми сви примисмо? Требало би да своју реч усмеримо управо ка томе. Његови дарови, каже Еванђелиста, нису позајмљени: Он је сам извор и сам корен свих блага – самосушти живот, самобитна светлост, самосавршена истина. Он то мноштво блага не задржава у Себи Самом, него га излива и на све остале; изливајући га у изобиљу, Сам свагда остаје пун; обогаћујући друге, Он Сам се ни у чему не умањује; свагда изливајући и делећи та блага, остаје у истом савршенству. А то, што ја имам у себи, каже Јован, то је позајмљено, јер ја сам то добио од Другога. То је нешто мало од свега, и личи на оскудну капљицу у поређењу с неизрецивом пучином и морем без обала. Боље речено, ни ово подобије не може да изобрази оно што се трудимо да искажемо: издвој из мора капљицу, и море се самим тим умањује, иако је то умањење неприметно. То се, међутим, не може рећи за овај извор: ма колико да га исцрпљујемо, он се ниуколико не смањује. Навешћемо још једно поређење, које је такође слабо и не успева да изрази оно што покушавамо да кажемо, али ће нас ипак, боље него ово прво, довести до изложене мисли. Замислимо извор огња, са којег се може запалити хиљада, две или три хиљаде светиљки. Зар сам огањ, и након што своју силу пренесе на толике светиљке, не задржава једну те исту пуноту? То је свима познато. Ако се у дељивим телима, која се умањују одузимањем честица, налази нешто такво што се, и после преношења своје силе другим телима, ниуколико не умањује, онда се то у далеко већој мери мора налазити у бестелесној и бесмртној сили. Ако је оно о чему овде говоримо (тј. огањ) и суштина и тело, ако се и дели и не дели, онда у погледу силе која потиче од бестелесне суштине далеко мање можемо да сумњамо да она није изложена ничему сличном.

Због тога Јован и каже: Од пуноће Његове ми сви примисмо, и своје сведочење сједињује са Крститељевим (сведочењем). Речи: И од пуноће Његове ми сви примисмо не припадају Претечи него Христовом ученику. Ево шта значе те речи: немојте мислити да ми, као људи који су много времена провели с Њим и с Њим делили трпезу, сведочимо само због благодарности. Ево, чак је и Јован, човек који Га раније није видео и који није боравио крај Њега, а видео Га је заједно са осталима тек у оно време кад Га је крстио, ускликнуо: Пре мене беше и тиме је све рекао. Међутим, сви ми – дванаест, три стотине, пет стотина, три, пет и десетине хиљада Јевреја и уопште, васцело мноштво верујућих и тадашњег, и садашњег, и будућег времена, добили смо од Његове пуноте. Шта смо добили? Благодат на благодат. Какву благодат уместо какве благодати (грчки: што дословно значи: благодат уместо благодати, и за разумевање овог дела текста мора се узети у обзир грчки изворник, прим. прев)? Нову уместо старе. Слично као што је постојала правда и правда, (по правди закона беспрекоран – Филипљ. 3; 6), вера и вера (из вере у веру – Рим. 1; 17), усиновљење и усиновљење (њихово усиновљење – Рим. 9; 4), слава и слава (кад је славно оно што престаје, много ће више бити у слави ово што остаје – 2. Кор. 3; 11), закон и закон (закон Духа живота у Христу Исусу ослободи ме – Рим. 8; 2), служење и служење (њихово служење, речено је – 2. Кор. 3; 7–8, а на другом месту: Духом Божијим служимо – Филипљ. 3; 3), завет и завет (учинићу с домом Израиљевим и домом Јудиним нови завет, не као онај завет који учиних с очевима њиховим – Јер. 31; 31–32), освећење и освећење, крштење и крштење, жртва и жртва, храм и храм, обрезање и обрезање – тако постоји и благодат и благодат. Овде су, међутим, обрасци једно, а истина друго. И једно и друго има исто име, али не и исто значење. И на отисцима и на изображењима (сликама) човеком се назива и оно (фигура) што је насликано црном, и оно што је насликано белом бојом, као и оно што има своје сопствене боје. И статуа, без обзира да ли је глинена или камена, подједнако се назива статуом. Међутим, једно је образ (обличје) а друго истина.

2. Према томе, на основу сличности имена не смеш закључивати о истоветности ствари, као ни о њиховој разлици. Ако је постојао образ, он није био туђ истини. Међутим, како је у себи садржао само сенку, он је био нижи од истине. Каква је разлика међу свим овим наведеним појмовима? Хоћете ли да се посветимо тумачењу једног или два наведена појма? Тако ћете разумети и остале, и сви ћемо видети да су једни били лекције за децу, а други за снажне и одрасле људе, да су једни били дати као закон само за људе, а други као да су дати за ангеле. Одакле да почнемо? Хоћете ли да почнемо од самог усиновљења? Дакле, каква је разлика између старозаветног и новозаветног усиновљења? Оно прво је било част на речима, а ово друго и на делу. О ономе је речено: Богови сте и синови Вишњег сви (Пс. 58; 6), а о овоме: Који се од Бога родише (Јн. 1; 13). Како и на који начин? У купељи вечнобића и обновљења Духа Светога. Они су, и поред имена синова, имали дух ропства; иако су били почаствовани тим именом, остали су робови. Ми смо ослобођени, тако да смо ту почаст добили не само по имену него и у стварности. Указујући на то, Павле је говорио: не примисте духа ропства да се опет бојите, него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: Авва, Оче! (Рим. 8; 15). Ми се називамо синовима као они који су рођени свише и који су, да тако кажемо, пресаздани. Ако би пак неко хтео да упозна старозаветни и новозаветни начин освећења, видео би да и ту постоји разлика. Стари су се тим именом (тј. именом светих) називали уколико нису служили идолима, ако нису блудничили и ако нису чинили прељубу. Ми, међутим, не постајемо свети само кроз уздржање од тих порока, него и кроз задобијање највиших савршенстава. Тај дар најпре добијамо самим наиласком Духа Светога, а затим и сопственим животом, који је далеко узвишенији од јеврејског. А да те речи нису самохвалисање, саслушај шта је речено онима: "Не гатајте, и не водите децу своју кроз огањ, јер сте свети народ" (в. 5. Мојс. 18; 10–12). Њихова светост се на тај начин састојала у удаљавању од паганских (незнабожачких) обичаја. Код нас, међутим, није тако: Да буде света, речено је, и телом и духом (в. 1. Кор. 7; 34). Старајте се да имате мир са свима и светост без које нико неће видети Господа (Јевр. 12; 14). Творећи светињу у страху Божијем (2. Кор. 7; 1). Зависно од тога на кога се примењује, реч свети не изражава увек једну исту мисао. Ми кажемо да је и Бог свет, али не онако, као што смо свети ми. Види шта каже пророк, саслушавши глас који је долазио од серафима: Погибох, јер сам човек нечистих усана, и живим усред народа нечистих усана (Ис. 6; 5), иако је овај пророк био свет и чист. Међутим, уколико о својој светости судимо по вишњем обрасцу, онда се показује да смо нечисти. Свети су ангели и архангели, свети су серафими и херувими. Међутим, постоји разлика између наше и светости вишњих сила. Могао бих да испитам и све преостале појмове, али видим да се беседа већ исувише одужила. Због тога ћу, оставивши даље испитивање, препустити вама самима да расудите о осталим предметима. Ви бисте код куће могли да их упоредите и да уочите разлику међу њима, и да на сличан начин испитате и све остало. Кажи мудроме, и биће још мудрији (Приче Сол. 9; 9). На тај начин ћете ви окончати оно што смо ми започели. Сада пак морамо да се вратимо пређашњем редоследу ове беседе.

Рекавши да од пуноће Његове сви примисмо, Еванђелиста додаје: благодат уместо благодати и тиме показује да се и Јевреји спасавају благодаћу "Нисам вас изабрао ради вашег умножења, него ради ваших отаца", каже Бог. Ако од Бога нису изабрани по својој заслузи, онда је очигледно да су ту почаст добили по благодати. И сви ми смо спасени благодаћу, али не као они, и не у том, него у далеко важнијем и узвишенијем степену. На тај начин, ни наша благодат није таква. Нама није даровано само опраштање грехова (то нам је заједничко с њима јер сви сагрешише – Рим. 3; 23), него и оправдање, и освећење, и усиновљење, и благодат Духа која је далеко светлоноснија и изобилнија. Кроз ту благодат смо постали возљубљени од Бога, али не као слуге (робови), него као чеда и пријатељи. Због тога је и речено: благодат уместо благодати. Дело благодати био је и домострој под Законом, па чак и само наше постање из небића. За какве смо претходне заслуге могли да добијемо ту награду, када нас уопште није ни било? То се догодило због тога што нам Бог у сваком случају претходи Својим доброчинствима. И не само наше постање из небића него и моментално, непосредно након постања, поучавање о томе шта треба а шта не треба чинити, полагање тог закона у саму нашу природу и укорењивање у нас непоткупљивог суда савести – све су то дела највеће благодати и неизрецивог човекољубља. Дело благодати је и његово обнављање (тј. обнављање овог закона), након (његовог) изопачења, кроз писани закон. Требало би да они, који преступе једном дату заповест, буду изложени казнама и мучењима. То, међутим, није учињено: опет је уследило исправљање, и опет је дарован опроштај, али не по праву него по милости и благодати. А да је то уистину било по милости и благодати, саслушај шта каже Давид: Чини милостињу Господ, и суд свима онеправдованима. Казао је путеве Своје Мојсеју, синовима Израиљевим вољу Своју (Пс. 102; 6–7), као и на другом месту: Добар је и праведан Господ, зато ће закон поставити онима који греше на путу (Пс. 24; 8).

3. Добијање закона је, дакле, дело милости, саосећања и благодати. Због тога Еванђелиста, говорећи благодат уместо благодати, додавањем следећих речи још снажније показује величину дарова: Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа. Видите ли како Јован Крститељ и ученик Христов (тј. Јован Еванђелиста) постепено узносе слушаоце ка све узвишенијем разумевању, припремивши их за то једноставнијим мислима? Упоређујући са собом Онога, Који неупоредиво све превазилази, Јован Крститељ тиме указује на Његово превасходство, због чега каже: Испред мене је, а затим додаје: јер пре мене беше. Еванђелиста исказује много више од њега (Крститеља), иако је и то још увек далеко испод достојанства Јединородног Сина. Еванђелиста га не пореди са Јованом, него са неким кога су Јевреји много више поштовали, и при том мислим на Мојсеја. Јер се Закон, каже, даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа. Запази његову разборитост. Он не пореди личности, него дела. Пошто је указано да дела једног превазилазе дела другог, чак би и неблагодарни нужно морали да прихвате такво учење и уверавање о Христу. Када сведоче сама дела, која су таква да се у погледу њих ни најмање не може сумњати нити у пристрасност, нити у непријатељство према било коме, онда то представља необорив доказ чак и за недобронамерне људе. Због тога је сведочење таквих дела ван сваке сумње. Погледај и то, какво поређење прави Еванђелиста, учинивши га разумљивим чак и за слабе људе. Он превасходство (благодати над законом) не описује речима, него тако што разлику међу њима изражава самим њиховим именовањем, супротстављајући закону благодат и истину, а речима даде се реч постаде. Између једног и другог постоји велика разлика. Даде се – тај израз се односи на служитеља, који је закон примио од другога и предао га онима, за које му је заповеђено да им преда. Постаде благодат и истина – тиме се изображава Цар, Који Својом влашћу опрашта све грехе и дели Своје дарове. Због тога је Господ и говорио: Опраштају ти се греси твоји и Да знате да власт има Син Човечији на земљи опраштати грехе, рече узетоме: Теби говорим, узми одар свој и иди дому своме (Мк. 2; 10–11). Видиш ли како кроз Њега происходи благодат? Запази то исто и у погледу истине. На благодат указује и та околност, и догађај са разбојником, и дар крштења, и благодат Духа која се даје кроз Њега, и много тога другог. Истину ћемо пак јасније разумети ако проучимо (пра)образе. Домострој који је требало да се изврши у Новом Завету унапред је наговештен кроз праобразе, а Христос га је извршио Својим доласком. Размотримо, дакле, неке од тих образа (обличја, слика), јер је немогуће да у садашње време истражимо сваки од њих. Када изучите неке, које вам овде представим, онда ћете на основу њих разумети и остале. Хоћете ли да почнемо од самих страдања? Шта говори праобраз? Узмите јагње и принесите га на жртву, као што је наредио и заповедио Господ (в. 2. Мојс. 12). Међутим, Христос није то учинио; Он то није заповедио, него је Он Сам постао као јагње и Самога Себе принео Оцу као дар и жртву.

4. Погледај какви су још (пра)образи дати кроз Мојсеја, док се истина извршила кроз Исуса Христа. У време када су Амалићани напали Јевреје на Синајској гори, Мојсејеве руке биле су раширене, а придржавали су их Арон и Ор, стојећи један с једне, а други са друге стране. Христос је Сам држао Своје руке раширене на крсту. Разумеш ли сада како је био дат праобраз, а како се извршила истина? Закон је, поред тога, говорио: Проклет да је који не би остао на речима овог закона, и творио их (5. Мојс. 27; 26). А шта каже благодат? Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити (Мт. 11; 28). Ево шта каже Павле: Христос нас је искупио од проклетства закона поставши за нас проклетство (Гал. 3; 13). Пошто смо добили толику благодат и истину, нећемо, услед саме величине дара, постати немарни. Уколико смо удостојени веће почасти, утолико смо више дужни да узрастамо у врлини. Онај, ко није много облагодаћен, не показује ни велику ревност према себи, тако да не заслужује ни велику осуду. Онај, међутим, који је уздигнут на највиши степен почасти, а у себи показује ниске особине и понижавајућа дела, заслужује далеко већу казну. Нека не да Бог да то било кад помислим о вама. Уздамо се у Господа, да су се ваше душе узнеле на небеса, да су се одрешиле од земље и да се ви, иако сте у свету, нисте предали световним страстима. И поред таквог мог уверења, не престајемо да вам саветујемо једно исто. И током телесних борби сви посматрачи убеђују борце да не падају, да не леже ничице, него да буду крепки и да се одрже на ногама. Они, међутим, који и поред тих савета не могу да устану једном за свагда бивају лишени победе и, као неспособни за подвиг, с презиром остају у таквом положају. Овде, међутим, можемо да очекујемо нешто добро, не само од вас који сте будни, него и од оних који су пали, само уколико пожеле да се исправе. Због тога ми и чинимо све ово, и молимо, и досађујемо, и прекоревамо, и похваљујемо, само да бисмо устројили ваше спасење. Немојте се стога срдити због наших честих савета да водите врлински живот. Ми не говоримо као они који осуђују вашу лењост, него као они који у погледу вас гаје највеће наде. Поред тога, оно што је до сада речено и оно што ће тек бити исказано, не тиче се само вас, него и нас који говоримо. И нама самима је потребна таква поука, и мада сами говоримо, ништа нас не спречава да те речи упутимо и нама. Сусревши кривога за грех, беседа га поправља; онога пак који не учествује у греху и који је слободан од њега, одводи још даље. Ни ми, наравно, нисмо чисти од сагрешења. Према томе, лечење је исто за све, и лекови се свима нуде. Исцелење, међутим, није исто за све и сразмерно је са вољом онога који се њиме користи. Онај, ко лекове користи како би требало, има и користи од лечења а онај, ко лекове не полаже на рану, само појачава зло у себи и управља га ка најнесрећнијим последицама. Према томе, нећемо се срдити кад нас лече, иако би нам лекови могли изазвати горке патње, јер ће они (лекови) на крају донети најслађи плод. Све ћемо учинити да очишћени од рана и озледа које је на души начинио грех пређемо у будући век, да се удостојимо да гледамо лице Христово, и да не будемо препуштени суровим и осветничким силама, него онима које нас могу увести у небеско наслеђе, приуготовљено онима који Га љубе. Нека све то и добијемо благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Којем нека је слава и сила у векове векова. Амин.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
21-02-2015, 04:08 PM
Порука: #33
RE: Свети Јован Златоусти
БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ПЕТНАЕСТА

Бога нико није видео никад; Јединородни Син, Који је у наручју Оца, Он Га објави (Јн. 1; 18).

1. Бог не жели да ми само слушамо речи и имена која се помињу у Писму, него жели да их и разумемо. Због тога је блажени Давид многе од својих псалама написао овако: Отвори очи моје и схватићу чудеса Твоја у закону Твоме (Пс. 118; 18). После њега је његов син, који је заузео његово место, поучавао да за мудрошћу треба трагати више него за сребром и стицати је више него злато. Господ је Јеврејима саветовао да изучавају Писмо и тиме нас још више подстакао да га истражујемо. Он није говорио у том смислу да ћемо, чим прочитамо Писмо, моћи одједном и да га разумемо. Нико, наравно, неће испитивати оно што је у близини и на дохват руке, него оно што остаје у сенци и што се може открити тек након дугог трагања. Писмо се због тога и назива тајном ризницом, како би нас побудило да га истражујемо. То нам се саветује стога, да речима Писма не бисмо приступали просто и случајно, него веома обазриво: онај ко без расуђивања почне да слуша шта се у њему говори и ко све буде прихватао дословно, онако како је и речено, могао би да о Богу претпостави многе недоличности. Могао би да допусти и да је Бог човек, и да се састоји од бакра, и да се гневи и срди, као и још много рђавих мисли. Међутим, уколико неко проникне у дубину смисла, избећи ће сваку сличну недоличност. Ето, и у одломку који данас читамо, каже се да Бог има наручје, а што је својствено телима. Нико, међутим, неће бити толико глуп да бестелесног сматра за тело. Да бисмо све то разумели у духовном смислу и како доликује, исцрпније ћемо испитати ово место. Бога нико није видео никад. Којим је путем Еванђелиста дошао до тога? Након што је показао преимућство дарова Христових, које је такво да се између њега и дарова које је пренео Мојсеј налази неизмерна раздаљина, он хоће да укаже и на довољан разлог за толику разлику међу њима. Мојсеј је, као слуга, служио нижим делима, док нам је Христос као Владика, Цар и Царев Син донео неупоредиво узвишеније дарове, будући да свагда сапостоји са Оцем и да Га стално гледа. Због тога је Еванђелиста и додао: Бога нико није видео никад. Шта да кажемо на речи громогласног Исаије? Видех Господа где седи на престолу високу и уздигнуту (Ис. 6; 1). Шта да кажемо на сведочење самог Јована о томе да је Исаија то рекао онда, када је видео славу Божију (в. Јн. 12; 41)? Шта да кажемо на Језекиљеве речи? Он је видео Бога како седи на херувимима. Шта затим да кажемо на Данилове речи, јер и он каже: Старац дана седе… (Дан. 7; 9). А шта да кажемо на речи Мојсејеве: Покажи ми славу Своју (2. Мојс. 18)? Јаков је чак и име добио од Њега, јер га је назвао Израиљем. Израиљ, наиме, значи онај који је Бога видео. Бога су видели и други. Због чега је онда Јован рекао: Бога нико није видео никад? Он показује да је све то било дело снисхођења, а не виђење саме божанске суштине. Да су видели саму суштину Божију, онда је не би виђали на различите начине, јер је она проста, безоблична, несложена и неописива: не стоји, не седи, не хода. Све је то својствено само телима. То, како Бог постоји, зна једино Он Сам и Бог Отац је то огласио кроз једног од пророка: Говорићу пророцима, виђења ћу умножити, и у рукама пророчким уподобих се (Ос. 12; 10 – према тексту Септуагинте и према црквенословенском преводу), односно, Ја сам сишао и јавио се, али не оним што Ја јесам. Како је требало да нам се Син јави у стварном телу, Он је од почетка припремао људе за созерцавање суштаства Божијег, онолико колико је њима било могуће да га виде. Оно, међутим, што је Бог Сам у Себи, не само да нису видели пророци, него ни ангели и архангели. Ако би их ти упитао о томе, као одговор не би чуо ништа што се односи на суштину него само појање: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2; 14). Ако би пожелео да о томе нешто дознаш од херувима и серафима, зачуо би само тајинствену трисвету песму, и то да су небо и земља пуни славе Његове (Ис. 6; 2). Ако би се с тим питањем обратио још вишим силама, ништа не би дознао осим тога да оне имају само једно дело – да хвале Бога. Хвалите Га, речено је, све силе Његове (Пс. 148; 2). Дакле, Самог Бога Оца виде једино Син и Свети Дух. Како би уопште неко створено биће, ма какво да је оно, и могло да види Нествореног! Ако не можемо јасно да видимо ни неку бестелесну силу, такође створену, а што се много пута показало у случају ангела, онда утолико пре не можемо да видимо нестворено и бестелесно суштаство. Због тога Павле и каже: Кога нико од људи не виде нити може видети (1. Тим. 6; 16). Да ли то преимућство припада само Оцу, али не и Сину? Не, оно такође припада и Сину. А да припада и Сину, саслушај шта каже Павле, који то потврђује и каже: Који је икона Бога невидљивога (Кол. 1; 15). Као икона Невидљивога, Он је и Сам невидљив, иначе не би био икона. Немој да се чудиш што Павле на другом месту каже: Бог се јави у телу (1. Тим. 3; 16). То јављање се извршило у телу, а не по суштини. Да је Он невидљив не само за људе него и за небеске силе, поново потврђује Павле. Након што је рекао: Бог се јави у телу, додаје: и показа се ангелима (1. Тим. 3; 16).

2. На тај начин се и ангелима показао онда, када се обукао у тело. Пре тога Га ни они нису видели, јер је и за њих Његова суштина невидљива. Како је онда, рећи ћете ви, Христос рекао: Гледајте да не презрете једнога од малих ових, јер вам кажем да ангели њихови на небесима стално гледају лице Оца Мога небеског (Мт. 18; 10). Шта то значи? Зар Бог има лице и зар Се ограничава небесима? Нека нико не буде у тој мери лишен ума да би то тврдио! У ком је смислу то речено? У оном истом у којем и Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт. 5; 8). Овде се говори о виђењу какво је нама могуће, о виђењу умом и о богомислију. На тај начин се и за ангеле може рећи да они по својој чистој и будној природи ништа друго не созерцавају осим Бога. Због тога и Сам Господ каже: Нико не зна Оца до Син (Мт. 11; 27). Шта то значи? Зар ми живимо у незнању о Њему? Не. То значи да нико не зна Оца тако, како Га зна Син. И раније су Га многи видели, у оној мери (виђења) која је за њих била доступна, али божанску суштину нико није видео. Тако и сада, сви ми знамо за Бога. Међутим, какав је Он по Својој суштини – то не зна нико осим Оног, Који је Од Њега рођен. Он овде знањем назива тачно созерцање и поимање, и то онакво, какво има Отац о Сину: као што Отац познаје Мене и Ја Оца (Јн. 10; 15).

Погледај с каквом то пунотом изражава Еванђелиста. Рекавши: Бога нико није видео никад, он након тога није рекао: "Син који Га је видео, Он Га објави", него износи нешто што је још потпуније од виђења, односно: Који је у наручју Оца, будући да обитавање у наручју означава далеко више него виђење. Онај ко једноставно види, још увек нема поуздано познање о виђеном предмету. Међутим, онај ко пребива у наручју, има потпуно познање. Дакле, ако Оца нико не зна осим Сина, онда ти, кад то чујеш, немој да помислиш да Син, иако Оца зна савршеније него други, ипак не зна какав је Он Сам по Себи. Еванђелиста је управо због тога и рекао да је Син у наручју Очевом. И Сам Христос обзнањује да Он зна Оца онолико, колико и Отац зна Сина. Дакле, онога ко почне да противуречи, упитај: зна ли Отац Сина? Он ће, уколико није сишао с ума, свакако одговорити: да. Ми ћемо затим упитати: има ли Отац потпуно знање о Сину и види ли шта је Син? Противник ће се, наравно, и с тим сагласити. Одатле изведи и закључак о потпуном знању Сина о Оцу. Сам Син је рекао: Као што Отац познаје Мене, и Ја познајем Оца (Јн. 10; 15) и Не да је ко видео Оца, осим Онога Који је од Бога; Он је видео Оца (Јн. 6; 46). Због тога је, као што сам рекао, Еванђелиста поменуо наручје, и том једном речју све нам је објаснио: и сродство, и јединство суштине, и нераздељиво знање, и једнакост власти. Осим тога, Отац у Свом наручју не би могао да има ниједно друго биће; ни Син се, да је слуга и један од многих, не би одважио да обитава у наручју Владике. То је својствено само истинском Сину, Који има велику одважност пред Својим Родитељем и Који у Себи нема ничега мање него Он. Хоћеш ли да дознаш за вечност Сина? Саслушај шта Мојсеј говори о Оцу. Упитавши Га шта да одговори Египћанима уколико буду питали ко га је послао, добио је заповест да каже: Послао ме Онај Који јесте (2. Мојс. 3; 14). Онај Који јесте означава постојано биће, биће безначално (беспочетно), биће у правом и истинском смислу те речи. То исто означава и израз у почетку беше, који означава постојано биће. Тај израз Јован на овом месту користи да би означио да Син беспочетно и вечно постоји у наручју Очевом. А да ти, због заједничког именовања, не би помислио да је Он само један од оних који су постали синови по благодати, овде је дописан члан (?), који Га и разликује од синова по благодати. Ако ти ни то није довољно, и ако се још увек приклањаш доле, саслушај именовање које је Сину својственије: Јединородни. Ако и после тога гледаш наниже, нећу одбити да за Бога употребим људски израз – при том мислим на наручје, само да ти не би замишљао ништа унижавајуће. Да ли сагледаваш промисао и човекољубље нашег Владике? Бог допушта да на Њега применимо недостојне речи, само да би ти на тај начин отворио очи и помислио на нешто велико и узвишено, а ти и даље остајеш доле? Најзад, реци ми зашто се овде помиње наручје, као груб и телесни појам? Да ли зато, да бисмо Бога замишљали као тело? Не, нипошто, кажеш ти. Због чега онда? Ако он не изражава нити истинитост Сина, нити то да је Бог тело, онда је тај израз набачен узалудно и без икакве потребе. Зашто? Нећу престати да те испитујем о томе. Зар није очигледно, да је тај израз употребљен зато, да бисмо посредством њега схватили да је Он уистину Јединородни Син и да је савечан Оцу? Он Га објави. Шта је Он објавио? Да је Бог један? То су често говорили и пророци, то је често ускликивао Мојсеј: Господ је Бог наш једини Господ (5. Мојс. 6; 4), као и Исаија: Пре Мене није било Бога нити ће га после Мене бити (Ис. 43; 10).

3. Шта још дознајемо од Сина, као од Оног Који је у наручју Оца? Шта дознајемо од Јединородног? Као прво, да управо то чини Његову дејствену (делатну) силу. Затим смо добили јасније учење и познање о томе да је Бог Дух и да они, који Му се клањају, треба да се клањају духом и истином; поред тога, чули смо да је немогуће видети Бога и да Њега не зна нико осим Сина, и да је Он Отац истинског Јединородног. Такође и све остало, што се о Њему приповеда. Сама реч: објави указује на јасније и очигледније учење, које није предато само Јеврејима него читавој васељени. Дакле, објављивање овде означава особиту јасност учења. Због тога се Он и назива Логосом и Ангелом Великог савета. Ако смо удостојени узвишенијег и савршенијег учења, након што нам Бог у последња времена није говорио само кроз пророке него и кроз Јединородног Сина, онда смо и ми дужни да покажемо узвишенији живот, достојан такве почасти. Као што Он снисходи ка нама дотле да хоће да са нама беседи, и то не посредством слугу него непосредно, онда би с наше стране било недолично да у себи не покажемо ништа боље од пређашњих времена. Јевреји су за учитеља имали Мојсеја, а ми самог Владику Мојсејевог. Показаћемо, дакле, мудрољубље достојно те почасти, и нећемо имати ништа заједничко са земљом. Он нам је ради тога и донео учење свише, са небеса, да бисмо тамо узнели своју мисао и да бисмо, сразмерно својим снагама, подражавали свог Учитеља. Како да ми подражавамо Христа, рећи ћеш ти. Чини све за опште (заједничко) добро и не тражи своје. Јер и Христос не угоди Себи, него као што је написано: ружења оних који руже тебе падоше на мене (Рим. 15; 3). Нека нико не тражи своје. И нека, тражећи своје, сваки има у виду ближњег. Што је наше, то је и њихово. Тако смо многи једно тело у Христу, а појединачно уди смо једни другима, речено је у Писму (Рим. 12; 5). У односу једног према другом нећемо бити као да смо раздељени. Нека нико не каже: тај и тај ми није пријатељ, тај и тај ми није рођак, или није ми сусед; ја немам ништа заједничко с њим; како да му приђем; како да започнем разговор? Ако ти он и није рођак, чак и ако ти није пријатељ – он је свеједно човек, има исту природу као ти, има једног Владику, он је твој саслужитељ и сажитељ, јер живи у истом свету у којем и ти. Ако, поред тога, држи и једну веру, онда је он део твога тела. Које пријатељство може да створи такво јединство, као сродство по вери? Ми нећемо испољавати ону блискост и општење какве међусобно имају пријатељи с пријатељима, него ону (блискост и општење) какве међусобно имају телесни удови. Нико и никад неће наћи пријатељство и општење које би било узвишеније од овог. Ти не можеш да кажеш: откуд сам ја близак и повезан с тим и тим, као што то не можеш да кажеш ни за свог брата, јер би то било смешно. Сви ми се крстисмо у једно тело (1. Кор. 12; 13). Зашто у једно тело? Зато да се не бисмо делили, него да бисмо узајамном сагласношћу и пријатељством очували повезаност целог тела. Нећемо, дакле, презирати једни друге, да не бисмо презрели саме себе, јер је речено: Никада нико не омрзну на своје тело, него га храни и негује (Еф. 5; 29). Бог нам је због тога дао један дом – овај свет, и све подједнако поделио: за све је зажегао једно сунце и раширио један кров, а то је небо. Устројио нам је једну трпезу – земљу, а дао нам је и другу (трпезу), која је далеко важнија од ове прве, али је такође заједничка. Саучесници у Тајинству знају о чему говорим. Свима нам је дао један заједнички начин духовног рођења, сви ми имамо заједничку отаxбину на небесима, сви ми пијемо из једне чаше. Ни богаташу није дао ништа више ни драгоценије, нити је сиромаху дао нешто мање и безвредније, него је све подједнако призвао. Подједнако је поделио како духовна, тако и телесна блага. Одакле потиче таква неједнакост у животу? Од користољубља и надмености богатих. Браћо, нека убудуће не буде тако. Будући да сви ми имамо нешто заједничко и најнеопходније, што нас сједињује у једно, нећемо се делити због овоземаљских и ништавних дела, под којима подразумевам богатство, сиромаштво, телесно сродство, непријатељство, пријатељство. Све је то сенка, па је чак и ништавније од сенке за оне, који су повезани ланцима узвишене љубави. Сачуваћемо те ланце непокиданима, и никакав зао дух не може продрети међу нас да би разрушио то јединство. Нека оно буде у свима нама, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, кроз Којега и са Којим нека је слава Оцу и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
21-02-2015, 10:25 PM
Порука: #34
RE: Свети Јован Златоусти
БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ШЕСНАЕСТА

И ово је сведочанство Јованово, када послаше Јудејци (Јевреји) из Јерусалима свештенике и левите да га запитају: ко си ти (Јн. 1; 19).

1. Завист је опасна страст, возљубљени. Опасна је и погибељна за саме завидљивце, а не за оне којима завиде. Она најпре њима самима наноси штету и узрокује пропаст, као неки смртоносни отров који се угнездио у њиховој души. А ако она некад нашкоди и онима, којима завиде, онда је та штета мала и безначајна. Поред тога, она им доноси корист која је далеко значајнија него тај губитак. Тако се не догађа само са завишћу, него и са свим осталим страстима. Не бива оштећен онај који трпи зло, него онај који зло чини. Када не би било тако, Павле не би саветовао својим ученицима да је боље да трпе неправду него да је чине, говорећи: Зашто радије не претрпите неправду? Зашто радије не претрпите штету (1. Кор. 6; 7)? Он је врло добро знао да пропаст не следи за оним који трпи, него за оним који чини зло. Све вам то говорим поводом зависти Јевреја. Људи, који су из градова притицали ка Јовану кајући се за своје грехе и примајући крштење, исти су они који су након крштења, као да су поново размислили, послали да га питају: ко си ти? Уистину породи аспидини, породи змијини, ако нису и гори од тога! Роде лукави, прељубнички и развратни, зар и након крштења искушаваш и љубопитљиво хоћеш да дознаш, ко је Крститељ? Може ли ишта бити глупље од те глупости? Како сте му приступили? Како сте исповедили своје грехе? Како сте пожурили да вас он крсти? Како сте га питали шта треба да чините? Све сте то, дакле, чинили без размишљања, без свести о узроку и основи за то? Уосталом, блажени Јован им ништа такво није рекао. Он није викао, нити их је прекоревао, него је снисходљиво одговарао. Зашто је он тако поступио, тек треба да дознамо, како би свима било јасно и очигледно јеврејско злодело. Јован је пред Јеврејима често сведочио о Христу. Када је крштавао, често га је помињао онима који су долазили код њега и говорио: Ја вас крштавам водом за покајање; а Онај што долази за мном јачи је од мене… Он ће вас крстити Духом Светим и огњем (Мт. 3; 11). Међутим, они су у односу на Јована показали људску слабост: имајући у виду световну славу и гледајући на спољашњост, сматрали су да је недостојно Јована да се потчини Христу. Јована је много шта уздизало у њиховим очима. Као прво, било је то угледно и знаменито порекло, јер је он био син првосвештеника. Као друго, строгост његовог живота и презир према свему људском јер је он, занемаривши и одећу и дом, па чак и саму храну, стално живео у пустињи. Код Христа је све било супротно: порекло незнатно, што су Јевреји често и истицали: Није ли мати Његова Марија, и браћа Његова Јаков и Јосија… (Мт. 13; 55). Његова привидна отаxбина била је толико неславна да је чак и Натанаил рекао: Из Назарета може ли бити шта добро (Јн. 1; 46). Његов начин живота био је сасвим уобичајен, а одећа Га ни по чему није разликовала од осталих. ОН није носио кожни појас, нити је носио хаљину од камиље длаке, није се хранио медом и биљем (као Јован Претеча). ОН је живео као и сви остали, и присуствовао зборовима порочних људи и цариника само да би их придобио. Не схватајући то, Јевреји су Га вређали, као што и Сам каже: Дође Син Човечији који и једе и пије, а они кажу: Гле човека изјелице и винопије, друга цариницима и грешницима (Мт. 11; 19). Како их је Јован често од себе слао код Онога Који је, према њиховом мишљењу, био нижи од њега, они су, будући постиђени и гневни због тога, желели да им учитељ буде Јован, али се нису усуђивали да му то отворено кажу. Због тога су код њега упутили изасланство, надајући се да ће га ласкањем приволети да се прогласи за Христа. Код њега нису послали неке презрене људе, као код Христа, кад су желели да Га ухапсе, него свештенике и левите, и то свештенике из Јерусалима које су највише уважавали (Еванђелиста то није без разлога приметио). Послали су их, дакле, да би Јована упитали: Ко си ти? Међутим, и његово рођење било је свима познато, тако да су сви говорили: Шта ли ће бити ово дете (Лк. 1; 66)? Глас о њему беше се већ раширио по читавој планинској области. Кад је дошао на Јордан, житељи свих градова похитали су код њега, долазећи из Јерусалима и читаве Јудеје да их он крсти. Дакле, ти исти људи сада су питали – не зато што га нису познавали (како су могли да не познају човека који је постао толико познат?), него зато што су хтели да га наведу на оно о чему сам говорио.

2. Саслушај како овај блажени човек одговара управо на ту њихову мисао којом су га питали, а не на само питање. Кад су га упитали: Ко си ти, он је одмах одговорио онако, како је и требало да одговори: Ја сам глас вапијућег у пустињи (Мк. 1; 3), чиме је поништио све њихове претпоставке. На питање: Ко си ти, он признаде, и не порече, и признаде: Ја нисам Христос (ст. 20). Запази мудрост Еванђелисте. Он три пута говори једно исто, како би показао Претечину врлину као и лукавство и непромишљеност Јевреја. И Лука говори да је Претеча, када је народ претпостављао да је он Христос, одбио такву претпоставку. Такве су особине добронамерног слуге: он не само да неће да приграби част која припада господару, него ју одбија чак и у случају кад му је други нуде. Уосталом, обичан народ је до такве претпоставке дошао услед своје простоте и незнања, а они, који су га, као што сам већ рекао, питали са злом намером, надали су се да ће га ласкањем привући ономе што су хтели. А да нису управо то имали у виду, не би одмах прешли на друго питање, него би се расрдили што он говори нешто сасвим друго и не одговара на питање. Они би му рекли: "Зар ми то претпостављамо? Зар смо то дошли да питамо?" Будући да су били разобличени и ухваћени на делу, они прелазе на другу тему и питају: Шта дакле? Јеси ли ти Илија? И рече: Нисам (ст. 21). Они су очекивали да ће и Илија доћи, као што је и Христос рекао. На питање ученика: Зашто, дакле, књижевници кажу да Илија најпре треба да дође, Он одговара: Илија ће заиста доћи најпре и уредити све (Мт. 17; 10–11). Затим су га упитали: Јеси ли ти пророк? И одговори: Не (ст. 21). Он је, међутим, био пророк. Зашто се тога одрекао? Опет због тога, што је прозрео циљ испитивања. Они су очекивали да ће доћи неки изабрани пророк, пошто је Мојсеј говорио: Пророка ће ти Господ Бог твој подигнути између браће твоје као што сам ја, њега послушајте (5. Мојс. 18; 15). То је био Христос. Због тога они не говоре уопштено: Јеси ли ти пророк, него уз додатак члана (грч.), што значи: "Да ли си ти онај пророк о којем је предсказивао Мојсеј?" Због тога се он и одрекао – не тога да је пророк, него да је управо тај, предсказани пророк. А они му рекоше: Ко си? Да одговор дамо онима који нас послаше: шта кажеш о себи самом (ст. 22)? Видиш ли како они још дрскије наступају и бивају још упорнији, како понављају питања и не одустају? Јован, међутим, најпре кротко одбија њихове лажне претпоставке, а затим даје истински одговор о себи: Ја сам глас вапијућег у пустињи: поравните пут Господњи, као што каза Исаија пророк (ст. 23). Будући да је о Христу већ изрекао нешто велико и узвишено, он жури да се обрати пророку и да на тај начин потврди своје речи. А изасланици бејаху од фарисеја. И запиташе га и рекоше му: Зашто, дакле, крштаваш кад ти ниси Христос, ни Илија, ни пророк (ст. 24–25). Видиш ли да нисам узалудно говорио да су управо до тога желели да га доведу? На почетку то нису рекли, како не би били изложени свеопштем прекору. Зато су, кад је он рекао: ја нисам Христос, желећи да сакрију оно што су смишљали у души, почели да се распитују о Илији и о изабраном пророку. Кад је Јован рекао да он није нити један нити други, они су, најзад, доведени у недоумицу, збацили своје маске. Сасвим отворено су показали своју лукаву намеру и рекли: Зашто онда крштаваш ако ниси Христос? Затим су поново пожелели да се прикрију, па су поменули и друга лица, Илију и пророка. Будући да нису могли да га поколебају чашћу, помишљали су да оптужбама изнуде од њега признање о нечему, чега није било. Ни то, међутим, нису могли да учине. О, безумље! О, надмености и пролазна испразности! Послали су вас да бисте од њега дознали ко је он и одакле је дошао: хоћете ли и законе да му пропишете? И управо су то они и хтели, приморавајући га да самога себе прогласи за Христа. Он, међутим, ни сад не негодује, и не изражава ништа слично, иако би с правом рекао, на пример: "Зар ви хоћете да ми заповедате и да ми дајете закон?" Напротив, он и тада показује велику кроткост: Ја, каже, крштавам водом, а међу вама стоји кога ви не знате. То је Онај што долази за мном, који преда мном би, коме ја нисам достојан одрешити ремена на обући Његовој (ст. 26–27).

3. Шта су Јевреји на то могли да кажу? Ово је њихова необорива пресуда и беспоштедна осуда, јер су самима себи пресудили. На који начин? Они су сматрали да је Јован достојан сваког поверења и толико праведан, да му нису веровали само онда, кад је сведочио о другима, него и онда, када је говорио о самоме себи. Да нису имали такво мишљење о њему, не би упутили изасланике да код њега дознају о њему самом. Сасвим је извесно да једино оним људима, које сматрамо сасвим праведнима, верујемо и онда када говоре о самима себи. Није, међутим, једино то затворило њихова уста, него и само расположење духа с којим су му приступили. Приступили су му с посебном усрдношћу, мада су се касније променили. Указујући и на једно и на друго, Христос је говорио: Он беше светиљка која гораше и светљаше, а ви хтедосте мало времена да се радујете светлости његовој (Јн. 5; 35). Сам Јованов одговор показао је човека достојног поверења. Онај, који не тражи своју славу, истинит је и у њему нема неправде (Јн. 7; 18). Он ту славу није тражио, и послао их је код другога. Међутим, изасланици су били људи од поверења и поштовани, тако да им није преостао никакав изговор или оправдање за њихово неверовање у Христа. Зашто нисте прихватили Онога, о Којем је говорио Јован? Послали сте своје старешине, и посредством њих сте га испитивали. Слушали сте шта је одговарао Крститељ. Они су, са своје стране, показали сву ревност и сву радозналост, указујући на сва лица за која су претпостављали да би он могао бити. Он је, међутим, сасвим слободно исповедио да није нити Христос, нити Илија, нити пророк. Не ограничавајући се на то, он је рекао и ко је он сам, говорио је о суштини свог крштења, односно да је оно мало и неважно, и да у себи нема ничега осим воде. Тиме је указао на превасходство крштења које је подарио Христос. Томе је додао и сведочење пророка Исаије, изговорено много пре тога, где је једнога назвао Господом, а другог Његовим слугом и робом. Шта је након тога још преостало да се учини? Зар није требало поверовати у Онога, о Којем је сведочио Јован, поклонити Му се и исповедити Га као Бога? А да то сведочанство није било дело ласкања него (дело) истине, показали су морал и мудрољубље оног ко сведочи. То је разумљиво и отуда, што нико ближњега не претпоставља самоме себи и што нико не би хтео да му уступи част коју може и сам да задобије, посебно ако је та част тако велика. На тај начин ни Јован не би изнео такво сведочење о Христу да Он није био Бог. Чак и да је он сам одбацио ту част која је виша од његове природе, сигурно је не би приписао ни другом, нижем бићу. Међу вама стоји којега ви не знате. То је рекао стога што се Христос, као прост човек, обично мешао са гомилом народа, свагда поучавајући против гордости и славољубља. Знањем је Јован овде назвао поуздано знање о томе ко је Он и одакле долази. Израз долази за мном Јован често користи, као да тиме каже: "Немојте мислити да се све садржи у мом крштењу. Да је оно савршено, за мном не би ишао други који ће установити друго крштење. Моје крштење је само припрема и указивање на пут ка том крштењу. Наше дело је сенка и образ (обличје). Мора доћи друга личност, која ће показати истину." На тај начин речи долази иза мене најбоље указују на Његово достојанство. Да је Јованово крштење било савршено, не би било потребе да се тражи друго. Преда мном би, тј. Он је достојнији поштовања и славнији је од мене. Да не би помислили да се то достојанство може упоредити, Јован је, желећи да укаже на то неупоредиво достојанство, додао: Ја нисам достојан одрешити ремена на обући Његовој. Он није једноставно био преда мном, него је тако да ја нисам достојан да се убројим чак ни међу Његове најнезнатније служитеље. Ако је Јован недостојан да одреши ремен на Његовој обући, Јован од којега није већи ниједан међу рођенима од жена, где је онда наше место? Ако онај, који је достојнији од целог света или, боље речено, који је бољи од њега (јер је речено: свет их не беше достојан), сматра себе недостојним да буде међу Његовим најнезнатнијм слугама, шта онда да кажемо ми, обремењени хиљадама порока, ми који смо толико далеко од Јованове врлине, колико је земља далеко од неба?

4. Јован, дакле, за себе каже да је недостојан да одреши ремен на обући Његовој, док непријатељи истине долазе до таквог безумља да се сматрају достојним да Га знају онако, како Он зна Самога Себе. Шта може бити горе од таквог безумља? Шта је настраније од таквог самохвалисања? Добро је рекао неки од мудраца: Незнање о Господу почетак је гордости (Сирах 10; 14). Ђаво, који пре није био ђаво, не би био збачен и не би ни постао ђаво, да се није разболео од исте болести. Она га је лишила његовог некадашњег достојанства, она га је бацила у пакао, она је за њега постала узрок сваког зла. Тај порок, сам по себи, може да нашкоди свакој душевној врлини: и милостињи, и молитви, и посту, и било чему другом. Речено је да оно, што је високо међу људима, није чисто пред Богом.

Не скрнаве само блуд и прељубништво оне који им се предају. То чини и гордост, и то много више. Зашто? Иако је блуд неопростиво зло, човек може да се позове на жудњу, док умишљеност нема никаквог разлога, никаквог изговора који би заслуживао макар и сенку опроштаја. Она није ништа друго до разврат душе и најтежа болест која не потиче ни од чега другог осим од неразборитости. Уистину, не постоји неразборитији човек од оног умишљеног, чак и кад би поседовао највеће богатство, чак и кад би добио широко спољашње образовање, чак и кад би био постављен на највиши степен власти, чак и кад би имао све, што се људима чини достојним зависти. Ако је онај који се горди истинским преимућствима јадан и несрећан, и ако губи награду за сва своја савршенства, зар онда није најсмешнији онај, који се горди због ништавног блага, сенке и цвета траве (таква је слава овога века), јер он поступа слично убогоме и нишчем којег стално мучи глад, а који је једне ноћи уснио пријатан сан и почео да се горди због тога. Јадан си и несрећан! Твоју душу прождире најсуровија болест, а ти, иако крајње сиромашан, машташ да имаш толико и толико таланата злата и мноштво послуге? Чак ни то није твоје. Ако не верујеш мојим речима, нека те увери искуство некадашњих богаташа. Ако си тако опијен, да не разумеш оно што се догађало другима, сачекај мало и сазнаћеш на основу личног искуства да никакве користи немаш од оног блага када, приликом последњег издисаја, немајући власт ни над једним сатом, ни над једним минутом, будеш морао да то благо и противно својој вољи оставиш људима који те окружују и то, што се често дешава, онима којима не би желео да га оставиш. Многи чак нису ни имали могућност да донесу одлуку о њему (благу) јер су одлазили изненада. Иако су желели да се још њиме наслађују, то им није било допуштено и, будући да су изненада отишли из овог света, остављали су своје благо ономе, коме нису хтели. Да се то не би и нама догодило, ми ћемо сада, док смо још живи и здрави, послати своје благо у свој (будући) град. Једино ћемо тако моћи да се њиме наслађујемо и никако другачије. Једино тако ћемо га оставити на сигурном и безбедном месту. Ништа, баш ништа неће моћи одатле да га опљачка: ни смрт, ни поверљива сведочанства, ни наследници, ни клевете, ни лажне оптужбе. Колико га понесемо са собом, одлазећи одавде, толико ћемо се њиме и наслађивати. А ко је толико несрећан да не би пожелео да се вечно наслађује својим иметком? Пренесимо своје благо и положимо га тамо. За то преношење нису нам потребни ни магарци ни камиле, ни кола, ни лађе, Бог нас је избавио и од тих брига. Биће нам потребни само убоги, слепи, хроми, болесни. Њима је поверен тај превоз, и они то богатство односе на небо, они уводе власника богатства у наслађивање вечним благом, које нека задобијемо и сви ми, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, кроз Којег и са Којим нека је слава Оцу и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
22-02-2015, 12:10 AM
Порука: #35
RE: Свети Јован Златоусти
БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА СЕДАМНАЕСТА

Ово се догоди у Витанији, с оне стране Јордана, где Јован крштаваше. А сутрадан виде Јован Исуса где долази к њему и рече: Гле, Јагње Божије, које узима на се грехе света (Јн. 1; 28–29).

1. Велика је врлина одважност и отворено исповедање Христа, при чему се то исповедање претпоставља свему другоме. Толико је велика и дивна та врлина да Син Божији Јединородни исповеда таквог човека пред Својим Оцем, иако та плата и није сразмерна. Ти исповедаш на земљи, а Он исповеда на небесима; ти исповедаш пред људима, а Он пред Оцем и свим ангелима. Такав је био и Јован. Он није гледао нити на народ, нити на славу, нити на било шта људско него је, презревши све то, свима слободно проповедао Христа. Због тога Еванђелиста означава и само место те проповеди, да би указао на одважност громогласног проповедника. Он није проповедао нити у кући, нити иза угла, нити у пустињи, него на Јордану, међу мноштвом народа, у присуству свих које је он крштавао (испред Јована који је крштавао стајали су Јевреји). Он је разгласио то дивно исповедање о Христу, преиспуњено великим, узвишеним и неизрецивим догмама, а о себи је говорио да је недостојан да одреши ремен на обући Његовој. Како је то изразио Еванђелиста? Додавши речи: Ово се догоди у Витанији. У најтачнијим преписима се каже: У Витавари. Витанија није била с те стране Јордана, и није била у пустињи, него у близини Јерусалима. Та места Еванђелиста означава и из других разлога. Он није хтео да приповеда о древним догађајима, него о онима који су се одиграли непосредно пре тог времена, и зато за сведоке својих речи призива људе који су се налазили на тим местима и били очевици. На тај начин као доказ наводи и сама места. Уверен да у свом приповедању ништа не узима од самога себе, он ништа и не додаје и говори сасвим једноставно, како је и било, узимајући сведочење од самих места које, као што сам већ рекао, није неважно за доказивање истине. А сутрадан виде Јован Исуса где долази к њему, и рече: Гле, Јагње Божије, које узима на се грехе света (ст. 29)! Еванђелисти као да су међусобно поделили времена. Матеј се укратко осврнуо на време до затварања Јована Крститеља у тамницу и пожурио да опише догађаје који су уследили. Еванђелиста Јован не само да није укратко представио то време, него се управо на њему посебно зауставио. Након Исусовог доласка из пустиње, Матеј није говорио о ономе што се догађало у међувремену, нпр. о ономе што је проповедао Јован или о ономе шта су говорили Јевреји које су послали код њега. Скративши све остало, он одмах прелази на тамницу. А кад чу Исус да је Јован предан, отиде одатле (Мт. 4; 12). Јован, међутим, није тако поступио: није говорио о одласку у пустињу о којем говори Матеј, већ казује о околностима након Исусовог силаска са горе и, говорећи о много чему, додаје: Још не беше Јован бачен у тамницу (Јн. 3; 24). Зашто сад, рећи ћеш ти, Исус долази код Јована, и то не чини само једном, него и други пут? Матеј каже да је Он морао да дође због крштења. Указујући на то, и Сам Исус додаје: Тако нам треба испунити сваку правду (Мт. 3; 15). Јован казује да је Он дошао и други пут, после крштења, и то истиче Крститељевим речима: Видео сам Духа где силази као голуб са неба и остаде на Њему (Јн. 1; 32). Због чега је, дакле, Он дошао код Јована? Он није једноставно пролазио туда, него је дошао управо код њега. Виде Јован Исуса где долази к њему, речено је у Писму. Будући да Га је Јован крстио заједно са још многима, многи су могли да претпоставе да је Он код Јована дошао као и многи други, односно да би исповедио грехе и с покајањем се опрао у води. Због тога је Исус и дошао поново, да би и самом Јовану омогућио да исправи такву претпоставку. И заиста, када је Јован рекао: Гле, Јагње Божије, које узима на се грехе света (ст. 29), у потпуности је поништио своје подозрење. Ако је Он толико чист да може да опрашта чак и туђе грехе, онда је јасно да Он није дошао да би исповедио сопствена сагрешења, него зато да би чудесном проповеднику дао прилику да, понављањем претходно реченог, још прецизније наговести слушатељима оно што је раније већ изрекао о Њему, али да томе дода и нешто друго. Речца гле употребљена је зато што су многи, подстакнути Јовановим речима, још одавно желели да Га виде. Јован зато и указује на Њега кад се Он појавио, и каже: гле, изражавајући тиме да је Он Тај којег су одавно чекали. Гле, Јагње. Јагњетом Га назива јер на тај начин опомиње Јевреје на Исаијино пророштво и на праобраз из Мојсејевог времена, да би их посредством праобраза привео ближе истини. Међутим, старозаветни јагањци никада на себе нису примали ничије грехе, док је Овај на Себе примио грехе читавог света и избавио га од гнева Божијег кад му је запретила пропаст. Ово је Онај за Кога рекох: за мном долази човек који преда мном би, јер пре мене беше (ст. 30).

2. Видиш ли да Еванђелиста и на овом месту тумачи израз: преда мном би? Називајући Га Јагњетом и говорећи да ће Он на Себе узети грехе света, Крститељ затим каже: преда мном би и на тај начин указује да преда мном означава прихватање грехова света и крштење Духом Светим. "Мој долазак није имао други циљ осим да проповедам о свеопштем Доброчинитељу васељене и да крштавам водом. Његов долазак има за циљ очишћење свих људи и даровање благодатних сила Утешитеља." Преда мном би, тј. открио се као славнији од мене, јер пре мене беше. Нека се постиде следбеници безумља Павла Самосатског, који се противе тако очигледној истини! Ја Га не видех (ст. 31)??. Погледај како он од свог сведочења удаљује свако подозрење, показујући да му оно није дато по људском пристрашћу, него по откровењу Божијем. Ја Га не видех, каже Јован. Како онда можеш да будеш веродостојан сведок? Како ћеш учити друге, ако ни сам не знаш? Он, међутим, није рекао: Ја Га не знадох него Ја Га не видех, јер је тако најверодостојније. Како је могао да буде пристрасан према некоме кога није знао? Али да се јави Израиљу, зато дођох ја да крштавам водом (ст. 31). Дакле, Њему Самом није било потребно крштење, док умивање није имало никакав други циљ осим да се другима положи пут ка вери у Христа. Јован није рекао: "Дошао сам да крштавам да бих очистио оне што се крштавају или да бих им опростио грехе" него да се јави Израиљу. Реци ми, да ли то значи да је без крштења било немогуће проповедати и привући народ? То није било тако лако. Да је проповед била без крштења, не би сви тако притицали; да их нису упоредили, не би знали за превасходство једног крштења над другим. Ако народ није долазио код Јована само зато да би слушао шта он говори, због чега су онда долазили? Да би се крстили и исповедили своје грехове. Међутим, када су долазили да се крсте, дознали би и за Христа и за разлику у крштењу. Иако је Јованово крштење било важније од јеврејског, због чега су се сви и окупљали око њега, оно још увек није било савршено. Како си Га препознао? Силаском Светог Духа, одговара Јован. А да неко не би помислио да је Христос тобоже имао потребу за Духом као што је имамо ми, саслушај како Јован уклања и то подозрење, показујући да је до силаска Духа дошло једино ради обзнањивања Христа. Након што је рекао: Ја Га не видех, Јован додаје: Онај Који ме посла да крштавам водом Он ми рече: на кога видиш да силази Дух и остаје на Њему, то је Онај Који крштава Духом Светим (ст. 33). Видиш ли да је једини циљ силаска Духа Светога био да укаже на Христа? Најзад, Јованово сведочење било је несумњиво. Међутим, желећи да га учини још веродостојнијим, он га узноси до Бога и Духа Светога. Како је Јован сведочио о нечему толико великом и дивном, што је могло да зачуди све слушаоце – односно, о томе да ће један (Исус) узети на Себе грехе света, и да величина Његовог дара служи као искупљење које је довољно за то – тако је морао и да их припреми за такву мисао. Као припрема је послужило и учење да је Он Син Божији, да Њему није потребно крштење и да је Дух Свети сишао само због тога, да би указао на Њега. Сам Јован није имао моћ да пренесе Духа. То доказују и они које је он крстио, говорећи: Нисмо ни чули да има Дух Свети (Дела ап. 19; 2).

Христу није било потребно крштење, нити ово нити неко друго, и боље би било да кажемо да је крштењу била потребна сила Христова. Највеће од тих блага је што су крштени бивали удостојени Духа. Због тога је Христос, када је дошао, приложио тај дар Духа. И посведочи Јован говорећи: Видео сам Духа где силази као голуб са неба и остаде на Њему. И ја Га не видех, али Онај, Који ме посла да крштавам водом, Он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на Њему, то је Онај Који крштава Духом Светим. И ја сам видео и засведочио да је он Син Божији (Јн. 1; 32–34). Јован често употребљава речи: Ја Га не видех, и то не без разлога и циља, него зато што су били рођаци по телу. Ево, Јелисавета, рођака твоја, и она заче сина, каже се у Писму (Лк. 1; 36). Како нико не би посумњао да је пристрасан према Њему због сродства, Јован често понавља: Ја Га не видех. Тако је у ствари и било. Он је све време живео у пустињи, изван очинског дома. Међутим, како је онда бранио Исусу да се крсти, говорећи: Ти треба мене да крстиш (Мт. 3; 14), ако Га није знао пре силаска Светог Духа и ако Га је тада први пут упознао? То је сведочило да Га је добро познавао. Исправно је, међутим, да он Њега није познавао до самог тог времена (времена крштења). Чудеса која су се дешавала у Исусовом детињству, као што су догађаји са мудрацима и остало, одиграла су се много раније, када је и сам Јован био дете. Од тада је протекло много времена и Исуса, наравно, нису сви познавали. Напротив, да су Га познавали, Јован не би рекао: Да се јави Израиљу, зато дођох ја да крштавам водом (ст. 31).

3. Отуда нам је јасно да су приче о знамењима која је, како неки кажу, Исус сатворио од раног детињства, лажи и измишљотине лажљиваца. Да је Он још од најмлађег узраста почео да твори чудеса, Јован би онда морао знати за Њега, а народу не би био потребан учитељ који би указивао на Њега. Међутим, Јован сам за себе каже да је дошао због тога, да се јави Израиљу, док је други пут рекао: Ти треба мене да крстиш. Најзад је, кад Га је ближе упознао, о Њему је проповедао народу, говорећи: Ово је Онај за кога рекох: за мном долази човек који преда мном би, јер пре мене беше и Онај, Који ме посла да крстим водом послао ме је ради тога да се јави Израиљу. На тај начин је Онај, Који га је послао, открио Јовану Христа и пре силаска Духа. Зато је Јован и пре Његовог доласка говорио: Који за мном долази испред мене је, јер пре мене беше (ст. 15). Јован, дакле, није познавао Исуса пре Његовог доласка на Јордан и заједничког крштења, али Га је упознао онда, када је Он благоволео да се крсти, и при том Га је упознао по откровењу приликом крштења, по указивању Оца и Духа Јеврејима, због којих се и догодио силазак Светог Духа. Да не би било запостављено сведочанство Јована који је говорио да Он пре мене беше, да ће крстити Духом и да ће судити васељени, Отац се огласио и благовестио о Сину, а Дух Свети је сишао и спустио тај глас на главу Христову. Будући да је један крстио а други примао крштење, Дух Свети је сишао да неко не би помислио да су Очеве речи изговорене о Јовану и на тај начин уклонио ту претпоставку. Дакле, када Јован каже: Ја Га не видех, он говори о прошлом времену, а не о времену које је блиско крштењу. Како би онда бранио Исусу да се крсти, говорећи: Ти треба мане да крстиш? Како би онда изговорио те речи о Њему? Зашто Јевреји нису поверовали, рећи ћеш ти, кад Јован није био једини који је видео Духа како силази у виду голуба? Ако су га и видели, знајте да за такве ствари нису потребне само телесне очи, него превасходно очи ума, како се стварни предмет не би сматрао за привид. Они су видели и како је Христос творио чудеса, и како је Својим рукама дотицао болесне и умрле, и како им је враћао живот и здравље. Међутим, толико су били опијени мржњом да су замишљали супротно од онога што су видели. Како су могли да се одрекну свог неверја само због силаска Светог Духа? Неки кажу да Духа нису сви ни видели, него само Јован и неколицина других, добронамернијих људи. Иако се Дух могао видети чувственим очима, није било нужно да та појава буде очигледна за све присутне. И Захарија је много тога видео на чувствени начин, као и Данило и Језекиљ, а да при том нико није учествовао у њиховом виђењу. И Мојсеј је видео много тога што није видео нико други. Ни сви ученици Христови нису били удостојени да виде Његово преображење на гори, нити су сви учествовали у виђењу васкрсења, на шта јасно указује Лука када каже да се Васкрсли јавио само нама, сведоцима унапред изабраним од Бога (Дела ап. 10; 41). Ја сам видео и засведочио да је Он Син Божији (ст. 34). Када је Јован засведочио да је Он Син Божији? Он Га је називао Јагњетом и говорио да ће Он крстити Духом Светим, али није рекао да је Он и Син Божији. Остали еванђелисти не кажу да је Јован било шта рекао након крштења и ћуте о догађајима тог времена. Они говоре о чудесима која је Христос сатворио после Јовановог утамничења. На основу тога може се закључити да су они прећутали и то, и још много тога, што је овај исти Еванђелиста и напоменуо на крају свог текста. Они су били толико далеко од намере да о Њему измишљају било шта велико, да су једногласно и са свом прецизношћу изложили управо оне околности које су, како се чинило, биле најнеповољније за Њега, и ти нећеш открити да је било који од њих прећутао о нечему сличном. Што се тиче чудеса, нека од њих је један препуштао другоме да их опише, док су нека сви прећутали. Ово вам не говорим без циља, јер имам у виду бестидност незнабожаца. То служи као доказ праведности еванђелиста, као и доказ да ни о чему нису говорили услед пристрасности. Помоћу тог доказа, заједно са осталим (доказима), можете да ратујете против незнабожаца. Бесмислено би било да лекар са свом усрдношћу брани своје умеће, и да обућар и ткач и све остале занатлије бране своје занате, а да онај, који исповеда да је хришћанин, не буде у стању да изговори слово у одбрану своје вере. Немар у оним пословима наноси штету иметку, док немар у погледу вере погубљује саме наше душе. Ми се налазимо у тако жалосном стању да у оно прво (тј. у разна световна занимања) улажемо сва своја настојања, док оно најважније, од чега зависи наше спасење, запостављамо као да је сасвим безвредно.

4. Незнабошци нису склони да осуђују своје сопствене заблуде. Ако они, истрајни у својим лажима, све чине да би прикрили срам својих лажних учења, док ми, служитељи истине, не можемо ње ради ни уста да отворимо, како онда да нас они не осуде због слабости нашег исповедања, како да не посумњају да ми живимо у лажи и заблуди, како да не хуле на Христа као на лицемера и варалицу који се ради обмане користио неукошћу простих људи? За такву хулу криви смо само ми, који се не трудимо да изучимо своју веру него, сматрајући је за сувишно дело, бринемо само о овоземаљском. Поклоник неког плесача, тркача или борца са зверима свесрдно се труди да га брани, излива му похвале, штити од опадача и са хиљаду поруга побеђује противника. Међутим, када нам предстоји да искажемо слово у одбрану хришћанства, сви обарају очи ка земљи, чешу се, зевају и са осмехом се повлаче. Какво негодовање заслужује појава да је Христос за нас мање значајан од неког плесача, и што ви сакупљате хиљаде доказа у његову одбрану, без обзира на то што су то најпрезренији људи, док о одбрани Христових чуда не желите чак ни да размислите или да се бар забринете! Ми верујемо у Оца, Сина и Светога Духа, у васкрсење тела и у живот вечни. Сад, ако би вас неко од незнабожаца упитао: ко је Отац, ко је Син, а ко је Свети Дух, или: како то да ви сами, који признајете три божанства, нас оптужујете за многобоштво, шта бисте рекли, шта бисте одговорили? Како ћете одбити такав приговор? Шта ћете учинити ако вам, с обзиром да ћутите, поставе и друго питање: какво је то васкрсење? Хоћемо ли поново устати у овом истом телу, или у неком другом? Шта ћете на то рећи? Шта ако вас упитају због чега је Христос дошао баш сад а не раније? Или Он, можда, сад хоће да промишља о људима, док се за све претходно време није бринуо о нама? Ако, осим тога, почну да се распитују и о много чему другом? Нема смисла да и даље постављамо питања и да их остављамо без одговора, како на тај начин не бисмо нашкодили простом народу. Оно што смо рекли довољно је да вас пробуди из сна. Шта, у ствари, ако нас почну испитивати о тим стварима, а ми не будемо у стању чак ни да саслушамо њихове речи? Реци ми, хоћемо ли бити изложени малој казни, ако будемо узрок таквих заблуда за људе који седе у тами? Желео бих да имате довољно слободног времена, па да свима вама покажем књигу коју је против нас написао један безбожни пагански философ, као и оне књиге које су писали старији од њега, не бих ли вас тако подстакао и удаљио од таквог немара. Ако су они већ толико неуморни у својим покудама упућеним нама, можемо ли ми заслужити било какав опроштај ако не будемо у стању да одбијемо њихов напад? Због чега смо приведени у Цркву? Зар ниси чуо шта каже апостол: Свагда будите спремни са кротошћу и страхом на одговор свакоме који од вас тражи разлог ваше наде (1. Петр. 3; 15). То исто саветује и Павле, говорећи: Реч Христова нека обитава у вама богато (Колос. 3; 16). Шта на то кажу људи, неразумнији од трутова? "Благословена је свака проста душа", а такође и: Ко ходи безазлено, ходи поуздано (Приче Сол. 10; 9). Све зло, међутим, потиче отуда што многи не умеју чак ни да наведу сведочанство Писма. Премудри на овом месту не говори о глупом или о човеку који ништа не зна, него о човеку незлобивом, који није лукав него је добронамеран. Кад би било другачије, онда би узалуд било речено: Будите мудри као змије и безазлени као голубови (Мт. 10; 16). Због чега, међутим, да се расплињујемо у томе, кад та беседа ионако никуда не води? Осим онога што је сад речено, ми и не чинимо ништа друго што се односи на живот и делање, него смо у сваком погледу јадни и достојни подсмеха. Увек смо спремни да оптужујемо једни друге, и да (једни друге) исправљамо у ономе, за шта смо сами криви и за шта заслужујемо осуду. Ту никад не оклевамо. Ја вас, дакле, молим, да се не ограничавате на узајамне оптужбе. Тиме не можете никако да стекнете милост у Бога. Потрудимо се, да у свему покажемо промену на боље, да бисмо живели у славу Божију и наслађивали се будућом славом, које нека се удостојимо благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Којем нека је слава и сила у векове векова. Амин.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
22-02-2015, 01:12 AM
Порука: #36
RE: Свети Јован Златоусти
БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ОСАМНАЕСТА

Сутрадан опет стајаше Јован и двојица од његових ученика. И угледавши Исуса где иде, рече: Гле, Јагње Божије! И чуше га оба ученика кад говораше, и отидоше за Исусом (ст. 35–37).

1. Немарна је људска природа, и лако бива привучена погибељи, али не зато што је таква саздана, него што је таква постала услед својевољног немара. Због тога ју је потребно много саветовати. И Павле, пишући Филипљанима, да би их подстакао, каже: Мени није досадно писати вам једно исто, а вама је укрепљење (Филипљ. 3; 1). Земља, која је добила семе, убрзо доноси плод, и друга сетва јој није потребна. Међутим, наша душа није таква. Пожељно би било да сејач, који често сеје и у то улаже велики труд, макар једном добије плод. Пре свега, изложено учење не може лако да се утисне у душу, јер је у њој много тога скамењеног и обавијена је мноштвом трња. Осим тога, долази много клеветника који отимају та семена. Када се пак семе унедри и укорени, потребна му је иста таква брига да би могло да нарасте, а када се појави, да остане читаво и да га ништа не оштети. Уосталом, када су у питању земаљска семена, клас који је сазрео и задобио потребну силу не боји се више нити шкодљиве росе, нити жеге, нити нечег другог. У учењу, међутим, није тако: чак и кад се све у потпуности устроји, овде се често дешава да једна олуја или бура сруши све или да до тога дође услед неповољних околности, због наговора злонамерних људи или због стицаја разних других искушења. Ово вам не говоримо без циља, него зато да не бисте, слушајући Претечино понављање истих речи, почели да га оптужујете за празнословље или да о њему говорите као о беспосленом човеку који се досађује. Он је, наравно, желео да се чује и оно што је једном рекао. Међутим, како услед успаваности у почетку многи нису обраћали пажњу на оно што је речено, он их поново буди понављањем једног истог. Погледај: Онај што долази за мном преда мном би и нисам достојан одрешити ремена на обући Његовој, а такође и то је онај Који крштава Духом Светим и огњем и видео сам Духа где силази са неба као голуб и остаде на Њему (Јн. 1; 27–34). Нико, међутим, није обраћао пажњу на њега, и нико га није упитао: Шта то говориш, о коме, и зашто? Због тога је рекао и ово: Јагње Божије, које узима на се грехе света. Међутим, ни тиме их није пробудио из неосетљивости (безосећајности, отупелости). На тај начин је био приморан да понавља једно исто, као да грубу и отврдлу земљу омекшава новим орањем и да речју, као плугом, подиже потиснуту душу, да би у њену дубину убацио семе. Због тога Крститељ није ни умножавао своје речи, будући да се бринуо само о једном: да их приведе и присаједини Христу. Он је знао да им, уколико Га прихвате и поверују, неће бити потребан други који ће сведочити о Њему. Тако се и догодило. Ако су Самарјани, саслушавши Христа, говорили жени Самарјанки: Сад не верујемо више због твог казивања, јер сами смо чули и знамо да је ово Спаситељ света, Христос (Јн. 4; 42), онда су се далеко лакше ка Христу могли обратити Јованови ученици, како се у ствари и догодило. Након што су дошли код Христа и саслушали Га једне вечери, они се више нису ни враћали код Јована него су се у тој мери предали Христу да су на себе преузели и Јованово служење и сами почели да проповедају Христа. Он нађе најпре брата својега Симона, и рече му: нашли смо Месију, што преведено значи: Христос (Јн. 1; 41). Обрати пажњу и на следеће. Кад је Јован говорио: Онај што долази за мном преда мном би и ја нисам достојан одрешити ремена на обући Његовој, никога није уловио. Међутим, кад је почео да говори о устројавању нашег спасења и да се изражава једноставнијим речима, његови ученици су пошли за Христом. То, међутим, није једино на шта треба обратити пажњу. Запази и то да није толико мноштво привео Христу онда, кад је о Богу говорио нешто велико и узвишено, као онда, када је говорио о Његовој благости, човекољубљу и ономе што се односило на спасење слушалаца. Чули су да ће Он на Себе узети грехе света – и одмах су похитали к Њему. Ако је могуће да оперемо своје грехе, зашто онда да оклевамо, говорили су они. Ево, пред нама стоји Онај, Који ће нас од њих ослободити без икаквог нашег труда. Зар није крајње неразумно да такав дар одлажемо за нека друга времена? Нека то чују и оглашени, који своје спасење одлажу до последњег даха. Сутрадан опет стајаше Јован… и рече: Гле, Јагње Божије. Христос ништа не говори, говори само Крститељ. Тако се дешава и са жеником. Не почиње одмах он сам да говори с невестом, него најпре стоји и ћути, а други указују на њега и предају му невесту. Када се она појави, не прихвата је он сам и не уводи, него му је други предају. Када је пак прихвати из руку других људи, она је већ толико благонаклона према њему да се више и не сећа оних, који су је спојили с њим. Тако се догодило и са Христом. Он је дошао да са Собом заручи Цркву, и у почетку ништа није говорио Он Сам, него је само стајао. Његов пријатељ Јован предао Му је десницу те невесте, уручивши му, посредством своје речи, људске душе. Када их је примио, Христос их је толико приклонио Себи да се више нису враћали ономе, који их је предао.

2. И то није све, јер овде треба још нешто приметити. Као што приликом склапања брака девојка не жури ка младићу него он прилази к њој, чак и ако је царски син и чак ако је узео и девојку из нижег сталежа или робињу, тако се догодило и овде. Није се људска природа узнела на небо, него је Сам Бог сишао ка њој, презреној и убогој. Након склапања брака, Он јој није допустио да остане овде, него ју је примио на Себе и увео у Очев дом. Зашто Јован није појединачно узео своје ученике и говорио с њима о Христу, и на тај начин Му их предао, него је у присуству целог народа рекао: Гле, Јагње Божије. Зато да се не би испоставило да је то његов предумишљај. Да су код Христа отишли зато, што их је Јован у то убедио и да би угодили Јовану, могло би се догодити да убрзо и напусте Христа. Сада пак, кад су одлучили да за Христом следе на основу учења, упућеног свима, Јованови ученици били су постојани у томе, јер нису следили (за Њим) да би угодили учитељу него због сопствене усрдности и ради сопствене користи. Сви пророци и апостоли проповедали су Христа у Његовом одсуству: једни до Његовог доласка у телу, други након Његовог вазнесења. Једино је Јован проповедао о Њему у Његовом присуству. Због тога се он и назива жениковим пријатељем, јер је једино он присуствовао браку. Он је све то устројио и извршио, он је том делу поставио почетак. И угледавши Исуса где иде, рече: Гле, Јагње Божије. Он је то говорио показујући да не сведочи само гласом, него и очима. Он се у радости и усхићењу дивио Христу. Он није одмах почео да убеђује ученике, него се најпре диви и предаје усхићењу приликом јављања Христовог. Свима показује и дар са којим је дошао, и начин искупљења. Реч "јагње" изражава и једно и друго. Јован није рекао: "које ће узети" или "које је узело" него "које узима" грехе света, као да је Христос то свагда чинио. Он на Себе није примио грехе само онда, кад је пострадао, него тако, као да је стално распет. Он је једном принео жртву за грех, али тако, као да том једном жртвом свагда очишћује грехе. На тај начин, као што Његово именовање као Логоса означава превасходство Његове природе и као што Га име Сина издваја од свих осталих бића, тако и речи: Христос, Јагње, пророк, светлост истинита, пастир добри и остале, употребљене за Њега, представљају изразе којима је дописан члан (?), да би показале разлику између ових и уобичајених израза. Било је много јагањаца, пророка, помазаника (грч. "христос") и синова. Међутим, Јован показује велику разлику између Њега и свих њих. Он то није потврдио само додавањем члана, него и додавањем назива "Јединородни", будући да Христос нема ничег заједничког са творевином. Ако се некоме учини да те речи нису изговорене благовремено, с обзиром да је био десети час (то је било време дана: а бијаше, каже, око десетог часа – ст. 39), онда тај, према мом мишљењу, много греши. За многе људе, који робују телу, време после засићења није, наравно, погодно за важна дела јер је душа оптерећена храном. То су, међутим, били људи који нису користили чак ни уобичајену храну, који су и увече били онолико трезвеноумни колико смо ми ујутро или, боље речено, далеко трезвеноумнији (зато што многима од нас остаци вечерње хране испуњавају душу нечистотом, док они ничим сличним нису оптерећивали ту лађу). Због тога не чуди што је Јован и у вечерњим сатима говорио о таквим стварима. Поред тога, он је живео у пустињи, поред Јордана, где су сви са страхом долазили да се крсте, тако да су се у то време мало бринули о житејским делима, слично као што је и народ без хране три дана провео крај Христа. Дужност је усрдног проповедника, исто као и марљивог земљоделца, да не напушта своје дело док не види да се засађена реч укоренила. Зашто Јован није прошао по читавој Јудеји проповедајући о Христу, него се зауставио на реци очекујући Његов долазак, да би Га затим, кад Он дође, показао народу? Јован је хтео да сама дела посведоче о Христу, а посебан циљ Јованов био је само да огласи долазак Христов и да приволи (убеди), макар и неколицину, да саслушају Живот вечни. Веће сведочење Јован је препустио Самом Христу, односно сведочење дела, као што каже и Сам Христос: Али ја имам сведочанство веће од Јовановог, јер дела која Ми даде Отац да их свршим ова дела… сведоче за Мене (Јн. 5; 36). Погледај колико је то сведочанство било јако. Јован је бацио само малу искру, и одмах је букнуо висок пламен. Они, који до тог времена нису слушали Јованове речи, најзад су проговорили: Све што каза Јован за Овога истина беше (Јн. 10; 41).

3. У противном случају, односно да је Јован проповедао пролазећи читавом Јудејом, могло би се учинити да он то чини из људских разлога, и проповед би била сумњива. И чуше га оба ученика кад говораше, и отидоше за Исусом (ст. 37). Јован је имао и друге ученике. Међутим, они не само да нису пошли за Христом, него су Му и завидели. Равви, говорили су они Јовану, Онај што беше с тобом преко Јордана, за Кога си ти сведочио, ено крштава, и сви иду Њему (Јн. 3; 26). И други пут се појављују с оптужбама: Зашто ми постимо, а Твоји ученици не посте (Мт. 9; 14). Међутим, најбољи међу њима нису тако поступали, него су, чим су чули Христа, кренули за Њим. Они Га нису следили зато, што су презрели свог учитеља, него из послушности према њему, представљајући највећи доказ за то, да су поступили по здравом убеђењу. Неки су то учинили само зато што је Јован предсказао да ће Христос крштавати Духом Светим. Они нису напустили свог учитеља, али су хтели да сазнају да ли ће Христос даровати нешто више него Јован. Запази како се њихова брижност сјединила са скромношћу. Они нису одмах пришли и почели да испитују Исуса о важним и неопходним стварима. Нису хтели да разговарају с Њим отворено и у присуству свих, нити узгред и случајно, него насамо. Знали су да речи њиховог учитеља нису изражавале само смирење него и чисту истину. А један од двојице који чуше од Јована и одоше за Њим бејаше Андреј, брат Симона Петра (ст. 40). Зашто Еванђелиста није навео и име другог ученика? Неки то објашњавају тиме да је ученик, који је пошао за Христом, био онај исти који је ово и написао. Други пак мисле да он није био међу изабраним ученицима и да је Еванђелиста помињао само имена значајнијих личности. Каква је корист и да знамо име тог ученика, када имена седамдесет двојице (ученика) не знамо? То исто се може видети и код Павла: А посласмо с њим и брата кога хвале по свим црквама због проповедања Еванђеља (2. Кор. 8; 18). Андреја је поменуо и из другог разлога. Који је то разлог? Ти знаш да Симон и Андреј, када су чули: Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људским (Мт. 4; 19), нису посумњали у то необично обећање. Требало би, међутим да знаш и то, да је зачетке вере још пре Симона положио његов брат Андреј. А Исус обазревши се и видевши их где иду за Њим, рече им: Шта тражите? Отуда можемо да научимо да дарови Божији не претходе нашим жељама. Кад ми почнемо да испољавамо жељу, тад нам Он даје много начина за спасење. Шта тражите? Шта то значи? Зар то пита Он, Који познаје људска срца и прониче у наше помисли? Он, међутим, не пита зато да би дознао (како би то било могуће?) него да би их тим питањем још више приближио Себи, да би им омогућио да буду одважнији и да би им показао да су достојни да беседе с Њим. Они су се вероватно стидели и плашили, као људи који су Га познавали само на основу сведочења њиховог учитеља о Њему. Да би из њих искоренио све то, тј. и стид и страх, Он сам поставља питања и не допушта да ћутке дођу до Његовог обитавалишта. Уосталом, можда би се то исто догодило и да Он није постављао питања, јер они не би престали да иду за Њим и по Његовим траговима дошли би до Његовог обитавалишта. Зашто их је питао? Зато да би, као што сам рекао, умирио њихова збуњена и узнемирена срца и да би их подстакао на одважност. Своју оданост Христу нису изразили само тиме што су Га следили него и самим питањима. Иако још нису били Његови ученици и још ништа од Њега нису чули, они Га већ називају учитељем, придружујући се Његовим ученицима и показујући Му разлог због којег су Му се придружили, односно, да желе да од Њега дознају нешто корисно. Запази и њихову разборитост. Они нису говорили: научи нас догмама или нечему неопходном него: Где станујеш? Као што сам већ рекао, желели су да с Њим о нечему разговарају насамо, да Га саслушају и да науче од Њега. Они због тога и не одлажу своју намеру, не говоре: доћи ћемо другог дана и саслушаћемо Те кад будеш говорио на сабору народа, него показују сву своју усрдност за слушање, тако да их ни само време не спречава у томе. Сунце се већ беше приклонило западу: беше око десетога часа, како је речено. Због тога им Христос ни не одређује место за беседу, него их само све више и више привлачи да следе за Њим, показујући да их прима код Себе. Није им рекао ништа слично овоме: сад није време да идете у мој дом, дођите сутра, ако будете хтели да нешто чујете, а сад идите кући. Напротив, беседи с њима као с друговима и пријатељима, који су већ дуго времена уз Њега. Зашто Он на другом месту каже: Син Човечији нема где главу склонити (Лк. 9; 58), а овде: Дођите и видите где живим (ст. 39). Речи: Нема где главу склонити показују да Он није имао лично уточиште а не да Он није живео ни у каквом дому. Еванђелиста у наставку каже да су тај дан провели код Њега, а због чега – то нам није рекао, јер је циљ само по себи јасан. Ни због чега другог они нису следили за Христом, нити их је Христос привукао к Себи, осим због поуке. Они су се те ноћи наслађивали Његовим учењем, и то у таквом изобиљу и у таквој радости да су обојица без оклевања пошли да и друге приведу Христу.

4. Научимо се одавде да слушање божанственог учења претпостављамо свему осталом. Ниједно време нећемо сматрати непогодним за то. Међутим, ако би требало да уђемо у туђи дом, ако би ти, непознат, требало да се упознаш са знаменитим људима, макар то било и неправовремено или у било које време, никада нећемо пропустити такав добитак. Нека храна, вечера, купање и остала световна дела имају одређено време. За изучавање вишњег мудрољубља не треба да постоје никакви одређени сати: требало би да њему припада свако време. У време и невреме покарај, запрети, утеши (2. Тим. 4; 2). И Мојсеј је Јеврејима заповедио да то чине у било које време. Овоземаљска дела – мислим на вечере и купање – ако су и потребна, уколико се често упражњавају слабе тело. Напротив, што се више умножавају душевне поуке, оне све крепкијом чине душу која их прихвата. Сада све време проводимо у бескорисном и неозбиљном празнословљу, ради тога се састајемо и у свануће, и ујутро, и у подне, и увече, па чак и означавамо одређена места за то. Када пак божанствене догме слушамо једном или два пута недељно, мучимо се и замарамо. Зашто? Зато што рђаво приклањамо своју душу. Ми у њој потпуно уништавамо склоност и ревност ка таквим предметима. Због тога и не тежите духовној храни. Осим других знакова болести, њу доказује и то што не желите ни да једете ни да пијете него и према једном и према другом осећате одвратност. Ако вам то, кад се појави у телу, служи као знак тешке болести и изазива слабост, онда се то утолико пре може применити на душу. Како да је, тако палу и изнемоглу, укрепимо? Каквим делима, и каквим речима? Окренимо се речима божанственим, пророчким, апостолским и свим осталим. Тада ћемо дознати да је далеко боље хранити се тим речима него нечистом храном, како би требало да назовемо неправовремене скупове и празнословљење. Реци ми, шта је боље: разговарати о народним, судским и војним питањима или о стварима небеским и ономе, што ће се догодити када одемо одавде? О чему је боље причати: да ли о суседима и њиховим стварима и, уопште, занимати се туђим пословима, или беседити о ангелима и стварима које се тичу наше сопствене користи? Суседови послови се тебе уопште не тичу, док се ствари небеске односе и на тебе. Неки ће рећи: довољно је једном говорити о томе па да се све каже. Зашто тако не мислите и о ономе, о чему водите празне и бесмислене разговоре него, употребивши читав живот на то, ипак не исцрпите предмете за такве беседе? Још не говорим о ономе, што је далеко горе од тога. О овим предметима међусобно говоре људи који су прилично скромни. Беспосленији и немарнији у својим разговорима баве се шалама, плесачима и тркачима, скрнавећи своје уши и обешчашћујући душу таквим причама, опијајући своју природу сладострашћем и уносећи таквим говором у своју машту свакакве развратне призоре. Чим језик изговори име плесача, душа истог тренутка замишља његово лице, косу, танку одећу и њега самог, који је размажен због свега тога. Други подстиче пламен у души помињући блудницу, њене речи, одећу, развратне очи, сладострасне погледе, плетенице, шминкање, мазање трепавица. Зар и при самом мом казивању о томе не осећате нешто страшно? Немојте се стидети, и немојте црвенети: то је неизбежно, јер је сасвим природно да снага беседе врши такав утицај на душу. Ако и због самог мог казивања, стојећи у цркви и далеко од свих ствари, осећате нешто већ од самог слушања, размислите онда шта се мора догађати са онима који седе у самом гледалишту, имајући потпуну слободу и будући изван овог поштованог и уваженог скупа, и са крајњом бестидношћу гледају и слушају шта се тамо догађа. Зашто нас оптужујеш, рећи ће неко од непажљивих, губећи из вида да је то сасвим природно па чак и неизбежно, да то врши такав утицај на душу? Дакле, када се они разнеже слушајући оно, онда је то сасвим природно?! То, међутим, није дело природе него воља греха. То, што онај који се приближава ватри мора бити повређен сасвим је природно и до тога долази услед слабости природе. Међутим, не привлачи нас сама природа ка ватри и повреди која отуда следи. То зависи једино од изопачене воље. Хоћу да тога не буде и да се то исправи, како не бисте својевољно пали у понор нити били бачени на пучину зла, да не бисте и противно својој вољи налетели на огањ и на тај начин скривили огњу приуготовљеном за ђавола. Нека се сви ми удостојимо да, ослободивши се њега, пређемо у крило Авраамово, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа са Којим нека је слава Оцу и Светоме Духу у векове векова. Амин.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
22-02-2015, 03:24 AM
Порука: #37
RE: Свети Јован Златоусти
БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ДЕВЕТНАЕСТА

Он нађе најпре брата својега Симона и рече му: Нашли смо Месију, што преведено значи "Христос". И доведе га Исусу… (Јн. 1; 41–42).

1. Када је у почетку Бог створио човека, Он га није оставио самог него му је за помоћника дао жену, знајући да ће од тог сажитељства проистећи велика корист. Шта се догађа ако жена не искористи ту добробит онако, како би требало? Ако неко проникне у суштину ствари, видеће да такав саживот доноси велику корист разборитим људима. Уосталом, та корист не происходи само из заједнице мужа са женом него и браћа, уколико живе заједно, имају од тога велику корист. Због тога је и пророк рекао: Шта је добро, или шта је красно, него да браћа живе заједно (Пс. 132; 1)? Павле је такође саветовао да се не напушта узајамно општење. По томе се и разликујемо од животиња. Ми подижемо градове, тржнице и домове зато да бисмо били заједно једни с другима, и то не само по месту обитавања, него и у савезу љубави. Творац је нашу природу саздао таквом да има различите потребе, и да је сама себи недовољна. Зато је Бог тако и устројио да потребе које отуда происходе буду исправљене коришћу која потиче од општежића. Због тога је и установљен брак: оно што недостаје једном надокнађује друго и на тај начин удовољава потребама природе па, иако је она саздана као смртна, она је током дугог времена на основу прејемства (наслеђивања) очувала бесмртност. Могао бих да се зауставим на тој теми и да покажем колико користи за људе происходи из узајамне, блиске и искрене међусобне повезаности. Предстоји нам, међутим, нешто друго, због чега сам и почео о овоме да говорим. Након што је дошао код Исуса и од Њега научио колико је могао, Андреј није ту ризницу задржао у себи него је пожурио и одмах отрчао код брата, да би с њим поделио стечено благо. Зашто нам Јован није рекао о чему је Христос беседио с њим (Андрејем)? Одакле се види да су они управо због тога били код Њега? То смо претходно већ показали; то, међутим, може да се дозна и на основу површног читања. Запази да Андреј свом брату каже: Нашли смо Месију, што значи "Христос". Видиш ли да он овде показује колико је научио за тако кратко време? Он тиме изражава силу Учитеља, Који их је у то убедио, али и сопствену ревност с којом се он одавно, од самог почетка, бринуо о томе. Сам израз нашли смо показује душу која је жудела да види Христа, која је очекивала да Он сиђе с небеса и која се преиспунила радошћу када се предмет њене жудње појавио, тако да је пожурила да ту своју радост подели и са другима. У духовним стварима давање руке једног другоме означава братску љубав, сродничко пријатељство и искрену благонаклоност. Обрати пажњу на то да и он о Месији говори уз додавање члана. Он није једноставно рекао: "Месију", него "Месију" очекиваног??. Они су на тај начин очекивали само Христа, немајући ништа заједничко са другима??. Погледај како Петар од самог почетка пројављује покорну и послушну душу. Он одмах хита ка Исусу, нимало не оклевајући. Доведе га Исусу. Нека га нико не оптужи за лакомисленост, будући да је прихватио речи свог брата без икаквих даљих испитивања. Вероватно да му је брат о томе говорио много и опширно, док Еванђелиста обично све излаже укратко, бринући се о сажетости. Осим тога, није речено да је Петар једноставно поверовао, него да га је Андреј довео Исусу, желећи да Му представи брата, да би и он све сазнао од Њега Самог. Најзад, с њима је био и други ученик, који је у томе помогао. Ако је сам Јован Крститељ говорио да је Христос Јагње Божије и да ће крштавати Духом, својим ученицима је препустио да јасније о томе дознају од Њега Самог. Утолико пре је дужан да то учини био Андреј, који је осећао да није у стању све да објасни. Због тога је свог брата и повео ка самом извору светлости, и то са таквом марљивошћу и радошћу да се овај ни најмање није колебао, нити је оклевао. И Исус погледавши на њега рече: Ти си Симон, син Јонин; ти ћеш се звати Кифа, што значи Петар (ст. 42). Христос овде већ почиње да пројављује Своје божанство и постепено га открива у Својим изрекама. Тако је Он поступио и у Својим беседама са Натанаилом и са Самарјанком.

2. Пророштва нису ништа мање убедљива него чуда. Поред тога, она у себи не садрже славољубље. Чуда још и бивају изложена искривљеним гласинама, које у крајњој мери потичу од неразборитих људи: Изгони демоне помоћу Веелзевула, говорили су они (Мт. 12; 24). О пророштвима, међутим, никада није речено ништа слично. Тако је Христос за Симона и Натанаила употребио тај вид поучавања, док са Андрејем и Филипом није тако поступио. Зашто? Зато што су они већ били добри припремљени Јовановим учењем. Осим тога, Филип је, видевши оне који стоје пред Христом, прихватио то као непосредан доказ за веру у Њега. Ти си Симон, син Јонин; ти ћеш се звати Кифа, што значи Петар. На основу садашњег, веродостојно бива и будуће. Предсказање је овде сједињено са похвалом. То, међутим, није било ласкање, него предсказивање будућности, и то се види из онога што следи. Сети се уз колико је разобличења Христос омогућио Самарјанки да увиди Његову прозорљивост. Пет мужева си имала, и сада кога имаш није ти муж, говори јој Он (Јн, 4; 18). Тако и Његов Отац, устајући против идола, много говори о пророштвима: Ја објавих и спасох, и унапред казах, а никоји туђи бог (Ис. 43; 12). То се истиче у свим пророштвима. Пророштво је по преимућству дело Божије, које демони не могу чак ни да подражавају, ма колико се у томе трудили. У чудима још може и доћи до неке обмане, док је тачно предсказивање будућности својствено само Вечном суштаству. Ако то понекад чине и демони, онда се то догађа само због обмањивања неразумних, због чега се лако разобличује лаж њихових предсказања. Петар, међутим, ништа не одговара на ове Христове речи, јер још ништа није јасно разумео, и само је учио. Уосталом, ни само предсказање није још било у потпуности изречено. Христос није рекао: "Ја ћу ти дати име Петар, и на том камену (грч. петрос) сазидаћу Цркву Своју", него је рекао само: Ти ћеш се звати Кифа. Та промена имена означавала би највише достојанство и велику власт. Христос, међутим, није од самог почетка нити одједном испољио сву Своју власт, него је до одређеног времена само смирено беседио. Када је дао потпун доказ о Свом божанству, Он са великом влашћу изговара следеће: Блажен си Симоне, сине Јонин! Јер тело и крв не открише ти то, него Отац Мој Који је на небесима (Мт. 16; 17). На другом месту каже: Ти си Петар, и на том камену сазидаћу Цркву Своју (Мт. 16; 18). Тако је Христос назвао Симона, док је Јакова и његовог брата назвао синовима грома. Тиме је показао да је Он Онај исти који је дао и стари завет (савез). Променивши тада имена, назвао је Аврама Авраамом, Сару Сарром, а Јакова Израиљем. Многима је давао имена још од самог њиховог рођења, као на пример Исааку, Самсону, и личностима које помињу Исаија и Осија. Некима је и променио имена која су им дали родитељи, као на пример горепоменутим личностима и Исусу Навину. У древности је био обичај да се дају имена сагласна са околностима, како је чинио и Илија. То није било без циља, него зато да би и сама људска имена опомињала на доброчинства Божија, и да би се, кроз изражавање пророчанстава у именима, оно боље сачувало у умовима слушалаца. Тако је и Јован добио име још пре свог рођења. Тако су и људи, који је требало да заблистају врлином још од најмлађег узраста, добијали имена и пре рођења. Они, који су се касније прославили, касније су добијали и друго име.

3. Тада су сви добили своја лична имена. Сада сви ми имамо једно заједничко име, које је важније од свих тих (личних имена). То је име хришћана, пријатеља и синова Божијих, и тела Христовог. Такво име нас, више него сва остала, може побудити на ревност ка напредовању у врлини. Нећемо чинити ништа што је недостојно тог почасног именовања, помишљајући свагда на узвишеност достојанства по којем се називамо Христовима. Тако нас је назвао Павле. Свагда ћемо то имати на уму и поштоваћемо то узвишено име. Они који носе име знаменитог војсковође или неког другог славног човека, имају високо мишљење о себи, јер слушају како их називају именом тога и тога. Сматрају то име за своје велико достојанство и свесрдно се старају да својим нерадом не осрамоте онога, који је истоимен са њима. Зар онда ми, који не носимо име неког војсковође или неког земаљског старешине, нити име ангела или серафима, него Самог њиховог цара, нисмо дужни да положимо и саму своју душу, само да не бисмо ражалостили Оног, Који нас је удостојио таквог имена? Зар нам није познато какву почаст уживају одреди царских штитоноша и копљоноша, који окружују цара? Тако смо и ми, удостојивши се да будемо у близини Самог Цара, па чак и много ближе него што су они које смо поменули блиски свом цару, да Му, дакле, будемо блиски као тело Глави, у свему дужни да не поступамо другачије, осим као они који подражавају Христа. А шта каже Христос? Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човечији нема где главу склонити (Лк. 9; 58). Ако бисмо то захтевали од вас, многима би се учинило да је то тешко и мучно дело. Дакле, ради ваше слабости одрећи ћу се те строгости. Захтеваћу само да не будете пристрасни према богатству. Ако ради слабости многих од вас не тражим тако узвишену врлину, утолико више вас убеђујем да се клоните порока. Ја не осуђујем оне који имају куће, њиве и слуге. Хоћу само да свим тим управљају обазриво и на доличан начин. Какав је то доличан начин? Како доликује господарима а не слугама, тј. да владате ви богатством уместо да оно влада вама, да га употребљавате, а не да га злоупотребљавате. Новац и постоји зато да бисмо га користили за нужне потребе, а не да бисмо га чували. То је својствено слугама, а не господарима. Чување је посао слуге, а трошење посао господара, који над тим има потпуну власт. Ти не добијаш новац зато, да би га закопавао у земљу, него зато да би га поделио. Ако би Бог хтео да га чувамо, Он га не би давао људима него би га оставио да стално лежи у земљи. Бог, међутим, хоће да се новац троши, због чега нам је и дозволио да га имамо и да га дајемо једни другима. Ако га задржавамо код себе, онда више нисмо његови господари. Ако га пак задржавамо зато да бисмо га умножили, онда је најбољи начин за то да га стално трошимо и дајемо. Уосталом, прихода не може бити без расхода, нити богатства без трошења. То се може видети и у световним стварима Тако поступа трговац, тако поступа земљоделац. Један троши новац, а други семе. Један плови по мору и троши свој новац, а други се читаве године труди, баца семена и ради. Овде, међутим, није потребно ништа слично: није потребно нити припремити лађу, нити упрезати волове и орати земљу, нити пак стрепети због ваздушних непогода или због града. Овде нема ни таласа, ни подводних стена. Та пловидба и та сетва захтева од тебе само једно – да бациш оно што имаш, а све остало ће извршити онај Земљоделац, о којем је Христос рекао: Отац Мој је посленик (Јн. 15; 1)??. Зар није неразумно ленчарити и не делати тамо где све можемо да добијемо без труда, и да, уместо тога, сву делатност показујемо тамо, где има много труда, бриге и зноја и где је, после свега, непоуздана нада? Молим вас да не будемо толико немарни у делу сопственог спасења, него да, оставивши напорна дела, пожуримо ка делима лакшим и кориснијим, да бисмо задобили и будућа блага, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, с Којим нека је Оцу и Светоме Духу слава сада и увек и у векове векова. Амин.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
22-02-2015, 04:26 AM
Порука: #38
RE: Свети Јован Златоусти
БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ДВАДЕСЕТА

Сутрадан хтеде Исус изићи у Галилеју, и нађе Филипа, и рече: Хајде са Мном! А Филип беше из Витсаиде, из града Андрејева и Петрова (Јн. 1; 43–44).

1. У сваком труду има добитка (Приче Сол. 14; 23), каже Књига Прича. Међутим, Христос нам саветује и нешто боље од тога, када каже: Који тражи, налази (Мт. 7; 8). Због тога ме и задивљује како је Филип кренуо за Христом. Андреј је кренуо за Њим након што је о Христу чуо од Јована, а Петар – тако што је чуо од Андреја. Филип ни од кога није ништа дознао о Њему, него се, чим му је Христос рекао: Хајде за Мном, без оклевања повиновао и не само да Га није напустио, него је о Њему проповедао и другима. Пожуривши ка Натанаилу, Филип каже: Нашли смо Онога за Којег писа Мојсеј у Закону и пророци (ст. 45). Видиш ли, колико је брижна била његова душа, и колико је често размишљао о ономе што је писао Мојсеј, колико је жудно ишчекивао долазак Христов? Речи: нашли смо означавају људе који стално трагају. Сутрадан хтеде Исус изићи у Галилеју. Он никога није позвао к Себи пре него што се неко сам присајединио к Њему. То није чинио случајно, него по сопственој мудрости и разуму. Ако Му неко не би приступио добровољно и ако би га Он Сам привукао, сасвим је могуће да би Га тај касније и напустио. Међутим, како су се они сами одлучивали на то, остајали су постојани у својој намери. Филипа је, међутим, призвао као човека којег је боље познавао. Рођен и одгајен у Галилеји, Филип је, наравно, познавао Христа боље него остали. Када је дакле, придобио неке ученике, Христос је пошао у лов на остале, и тада је придобио Филипа и Натанаила. С обзиром да се у то време глас о Христу беше раширио по читавој Сирији, Натанаилово обраћање Христу не задивљује у тој мери, као што задивљује обраћање Андреја, Петра и Филипа, не само зато што су они поверовали и пре него што су видели чуда Исусова, него и зато што су сви они били из Галилеје, из које никада није дошао ниједан пророк и из које није могло да дође ништа добро (в. ст. 46). Галилејци су били необразовани, дивљи и груби. Христос је, међутим, и овде пројавио Своју силу, јер је на земљи, која никада није доносила плодове, убрао своје најдостојније ученике. Тако је, дакле, Филип вероватно пошао за Христом видевши Петра и његове сапутнике и слушајући о Христу од Јована. Вероватно је, такође, да је и глас Христов на њега извршио снажан утицај. Христос је знао ко ће Му бити потребан. Еванђелиста, међутим, све то изоставља. Филип је знао да треба да дође Христос; а да је Христос Исус, то није знао, и ја мислим да је то чуо или од Петра или од Јована. Еванђелиста наводи и место у којем живи Филип, да би показао да слабо пред светом изабра Бог (1. Кор. 1; 27). Филип нађе Натанаила и рече му: Нашли смо Онога за Којега писа Мојсеј у Закону и пророци, Исуса, сина Јосифова, Назарећанина (ст. 45). Он то говори да би својој проповеди дао веродостојност, због чега се позива на Мојсеја и пророке и тако да побуђује пажњу слушаоца. Натанаило је био прецизан човек и у свему је испитивао истину, као што је то Христос посведочио о њему и како се и на делу показало. Због тога је Филип добро поступио што га је упутио на Мојсеја и на пророке, јер је на тај начин подстакао Натанаила да се приклони Ономе, о Којем му је проповедао. Нека те не збуњује што Филип назива Исуса Јосифовим сином. Одакле се, Филипе, види, да је Он управо тај о Којем су писали Мојсеј и пророци? Чиме ћеш нам то доказати? Није довољно само сведочанство речи. Какво си знамење видео? Какво чудо? Зар у тим стварима није опасно веровати просто и без доказа? Какав доказ ти имаш? Филип нам одговара исто што и Андреј. Као што ни Андреј није био у стању да изобрази благо које је нашао нити да нађе речи којима би описао ту ризницу, због чега је брата одвео код Онога, Којег је нашао, тако чини и Филип. Он не говори Натанаилу због чега је Исус – Христос, и како су о Њему предсказивали пророци; он га само одводи код Исуса, да би окусио Његове речи и Његово учење: И рече му Натанаил: Из Назарета може ли бити шта добро? Рече му Филип: дођи и види. А Исус виде Натанаила где долази к Њему и рече за њега: Ево правог Израиљца у коме нема лукавства (ст. 46–47). Христос хвали и велича Натанаила јер је рекао: Из Назарета може ли бити што добро? Зар није требало да га осуди због тога? Не, то нису биле речи неверујућег, и нису заслуживале осуду, него је то била похвала. Како и због чега? Зашто што је он пророштва познавао боље него Филип. Из Писма је знао да Христос треба да дође из Витлејема, из места у којем је био Давид. Такво мишљење је владало међу Јеврејима, а што је и пророк одавно предсказао говорећи: А ти, Витлејеме, Ефрато, ако и јеси најмањи међу хиљадама Јудиним, из тебе ће изаћи који ће бити господар у Израиљу (Мих. 5; 2. и упор. Мт. 2; 6 и Јн. 7; 42). Због тога се Натанаил, када је чуо да Христос долази из Назарета, збунио и био у недоумици, налазећи да Филипова вест није у складу са предсказањем пророка. Погледај, међутим, како је Натанаил, и поред своје недоумице, разборит и умерен. Он није рекао: "Ти ме обмањујеш, Филипе, ти ме лажеш! Не верујем ти и нећу да пођем. Из пророштава знам да ће Христос доћи из Витлејема. Ти кажеш да је из Назарета! То онда није Христос!" Натанаил, међутим, ништа такво није рекао. Он одлази код Христа и, не саглашавајући се с једне стране да ће Христос доћи из Назарета, показује и темељно познавање Писма и опрезност у поступцима, док са друге не одбацује ни Филипову вест, показујући тиме своју силну жудњу за доласком Христовим. Он је једноставно помислио да је Филип погрешно навео место Његовог порекла. Обрати пажњу и на то, с каквом опрезношћу он изражава своју сумњу: у виду питања. Он не каже: "Из Галилеје не долази ништа добро", него: Из Назарета може ли бити што добро? И Филип, је међутим, био веома разборит. Наишавши на приговор, он се не срди и не жалости, него само и даље тврди своје, желећи да тог човека приведе Самом Христу и од почетка испољавајући чврстину духа каква је својствена апостолу. Због тога је Христос и рекао: Ево правог Израиљца у коме нема лукавства. Израиљац, наравно, може бити и лажљив. Овај, међутим, није такав. Његов суд је непристрасан, он не изриче своје речи, ни пријатне, ни непријатне. Истина, и Јудеји су, на питање где ће се родити Христос, одговорили: У Витлејему и навели сведочанство: И ти. Витлејеме, Ефрато, иако си најмањи међу хиљадама Јудиним… Они су о томе сведочили пре него што су видели Христа. Међутим, када су Га видели, из зависти су прећутали ово сведочанство и почели да говоре: Христос када дође нико неће знати откуда је (Јн. 7; 27). Натанаил није тако поступио: какво је мишљење имао на почетку, такво је имао и касније, односно, да Он није из Назарета. Због чега су Га онда пророци називали Назарећанином? Зато што је тамо одгајен и васпитан. Ни Христос, међутим, није хтео да каже Натанаилу: "Ја нисам из Назарета, како ти је рекао Филип, него сам из Витлејема", јер није хтео да од самог почетка уноси сумњу у Своје речи. Осим тога, уколико би и убедио Натанаила у то, то још не би био довољан доказ да је Он Христос. Зашто Он, чак и да није Христос, не би могао потицати из Витлејема, као и многи други људи који су се тамо родили? Дакле, Христос то оставља, а чини оно, што је највише могло привући Натанаила к Њему, односно, показује да је Он био присутан док је Филип разговарао с њим. Кад Га је Натанаил упитао: Откуда ме познајеш, Он одговара: Пре него те позва Филип, видех те кад бејаше под смоквом (ст. 48). Ево чврстог и постојаног човека! Када му је Исус рекао: Ево правог Израиљца, он се није погордио, нити су га привукла одобравања. Остајући на своме, он је још упорније тражио и испитивао истину, да би нешто поуздано дознао. Он се распитује као човек, а Исус одговара као Бог. Пре него те позва Филип, видех те. Он је већ познавао Натанаилову добронамерност, не као човек, за којим је овај следио, него као Бог. И сада: Видех те кад бејаше под смоквом, кад тамо никога није било, осим Филипа и Натанаила који су о томе разговарали. Због тога је и речено: Видевши Натанаила где долази к Њему, рече за њега: Ево правог Израиљца у коме нема лукавства. Те речи је Христос изговорио и пре него што је Филип довео Натанаила, да би Његово сведочанство било несумњиво. Због тога је навео и време, и место, и само дрво. Да му је рекао: "Видео сам те пре него што ти је Филип пришао", могло би се посумњати да је Он Сам послао Филипа, и Његове речи не би имале никакву важност. Међутим, кад је Он указао и на место, на којем се налазио Натанаил када га је позвао Филип, када је поменуо и само дрво, и време разговора, показао је Своју несумњиву прозорљивост. Христос није тада само показао Своју прозорљивост. Он је Натанаила убедио и на други начин, односно подсетио га је на речи које је овај изговорио: Из Назарета може ли бити што добро? Тиме га је још више приклонио Себи, подједнако као и тиме што га због тих речи није осудио и оптужио, него похвалио. Отуда је и Натанаил разумео да је Он уистину Христос, тј. како из Његове прозорљивости, тако и отуда, што је Христос поуздано знао његово мишљење. Тиме је показао да зна и оно, што је скривено у његовој души. Поред тога, није га осудио за мишљење које је изрекао, него га је и похвалио. Христос је рекао да је Филип призвао Натанаила; о ономе међутим, што је он говорио Филипу и Филип њему ништа није рекао, препуштајући то његовој (Натанаиловој) савести и не желећи више да га разобличује у томе.

2. Шта дакле? Зар је Христос видео Натанаила тек онда, кад га је позвао Филип, зар га Својим недреманим оком није видео и пре тога? Видео га је, и томе нико неће противуречити. У то време је, међутим, речено само онолико, колико је било потребно. Шта је било са Натанаилом? Добивши несумњив доказ о предзнању Христовом, он Га је исповедио и, као што је пре својим оклевањем показао опрезност, тако је сада својим спремним прихватањем чињенице (да је Христос Син Божији; прим. прир) показао добронамерност. Он је Христу одговорио на овај начин: Равви, Ти си Син Божији, Ти си Цар Израиљев (ст. 49). Видиш ли душу која се усхитила и својим речима обгрлила Христа? Ти си, каже, Онај Којег желимо и Којег очекујемо. Видиш ли како се он усхићује, диви и скаче од радости? Тако треба да се радујемо и ми, који смо се удостојили да познамо Сина Божијег, и то не само да се радујемо у души, него да и самим својим делима покажемо ту радост. А шта је својствено радоснима? Да верују Ономе, Којег су познали, а верујућима да чине оно, што је Њему угодно. Ако пак будемо делали оно што Га гневи, како ће се видети да се радујемо? Зар не видите како се и у домовима, у којима примају драгог госта, ништа не штеди и све чини да би се њему угодило? Ако пак неко, позвавши к себи госта, не би настојао да му угоди и кад се не би трудио да га прихвати, онда му, макар и хиљаду пута говорио да се радује, гост никад не би поверовао. И то је сасвим исправно, јер радост треба показати и на делу. Дакле, пошто је Христос дошао код нас, покажимо Му да се радујемо. Нећемо чинити ништа што би Га ражалостило. Украсимо дом у који је дошао, јер је то својствено радоснима. Понудимо Му трпезу какву Он Сам жели, јер је то својствено веселима. Каква је то трпеза? Он Сам каже: Јело је моје да вршим вољу Онога Који Ме је послао (Јн. 4; 34). Нахранимо Га гладног, напојимо Га жедног. Понудимо Му само чашу хладне воде – Он ће и то прихватити, јер те љуби. Дарови оних које љубимо, ма како да су мали, чине се великим онима, који их љубе. Само немој да покажеш немар. Изнеси пред Њега две лепте, и Он их неће одбацити, него ће их примити као највеће богатство. Њему ништа не недостаје, и ништа не прима зато, што Му је то потребно. Због тога је и праведно да се не мери мером онога који даје, него благонаклоношћу онога којем се даје. Само покажи да љубиш тог Госта, да се трудиш да све за Њега учиниш и да се радујеш Његовој посети. Погледај колико Он тебе љуби. Он је дошао ради тебе, ради тебе је положио Своју душу, и након свих тих доброчинстава не одбија ни да те моли. Уместо Христа, дакле, молимо, као да Бог позива кроз нас (2. Кор. 5; 20). Ко је, рећи ћеш ти, толико безуман да не љуби свог Господа? Ја и говорим и знам да Га се нико од нас неће одрећи ни на речима, ни у мислима. Међутим, онај којег љубе хоће да се та љубав не показује само речима, него и делима. Ако говоримо да љубимо, а при том не чинимо оно, што је својствено онима који љубе, онда је то смешно, не само у односу на Бога, него и у односу на људе. Дакле, ако Га исповедамо само на речима а не и на делима, онда је то не само бескорисно него и штетно. Због тога вас молим да своје исповедање изразимо и делима, како бисмо се удостојили исповедања Самог Господа, у онај дан кад Он пред Својим Оцем буде исповедао достојне. Помолимо се за то у Христу Исусу Господу нашем кроз Којег и са Којим нека је слава Оцу и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
22-02-2015, 05:33 AM
Порука: #39
RE: Свети Јован Златоусти
БЕСЕДЕ НА ЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ ПРВА

Одговори Натанаил и рече Му: Равви, Ти си Син Божији, Ти си Цар Израиљев! Одговори Исус и рече му: Зато што ти казах да те видех под смоквом, верујеш? Видећеш више од овог (Јн. 1; 49–50).

1. Потребно нам је много будности и бриге, возљубљени, да бисмо проникли у дубину божанствених Писама. Иначе, уколико се будемо препуштали дремежу, не можемо разумети њихов смисао. Нужно је брижљиво испитивање и, осим тога, нужна је и непрестана молитва, да бисмо макар мало прозрели у светилиште речи Божије. Данас нам предстоји не мало важно питање, које захтева велику пажњу. Кад је Натанаил рекао: Ти си Син Божији, Христос му је одговорио: Зато што ти казах да те видех под смоквом, верујеш? Видећеш више од овога. Шта је то у тим речима, што треба испитати? То, што се Петар, исповедивши: Ти си Син Божији (Мт. 16; 16) након многих чуда и након таквог учења, велича као онај који је добио откровење од Оца, док Натанаило, који је то рекао и пре чуда и пре учења, ништа слично није чуо од Христа, него му само обећава да ће видети још већа откровења. Какав је разлог за то? Иако су Петар и Натанаил изговорили исте речи, нису их изрекли с једном истом мишљу. Петар је исповедио Исуса као Сина Божијег и истинског Бога, а Натанаил као обичног човека. Одакле се то види? Из речи које је Натанаил након тога изговорио. Када је рекао: Ти си Син Божији, он је одмах затим додао: Ти си Цар Израиљев. Син Божији, међутим, није Цар само Израиљу, него читавој васељени. Уосталом, то се не види само одатле, него и из следећег. Христос ништа није додао Петровим речима. Међутим, како је Петрова вера већ била савршена, рекао је да ће Он на том исповедању сазидати Своју Цркву. У односу на Натанаила није поступио тако, него сасвим противно. Натанаиловом исповедању као да је недостајало много тога, и Христос попуњава тај недостатак. Шта Он каже? Заиста, заиста вам кажем, од сада ћете видети небо отворено и ангеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човечијега (ст. 51). Видиш ли како га Христос постепено уздиже са земље и напомиње му да Га не замишља као обичног човека? Може ли, у ствари, бити човек Онај Којем служе ангели и због Којег ангели силазе и узлазе? Због тога је и рекао: Видећеш и више од овога и, објашњавајући те речи, додао (речи) о ангелском служењу. Смисао Његових речи је следећи: "Теби се, Натанаиле, то учинило важним?? и због тога Ме признајеш за Цара израиљског. Шта ћеш тек рећи кад видиш, да ангели узлазе и силазе на Мене?" Таквим речима је Христос саветовао да Га призна и за Владику ангела. Као на истинског Цара, на Христа су силазили и узлазили ти царски служитељи, и то у време страдања, васкрсења и вазнесења. Они су и пре тога долазили и служили Му: на пример, кад су благовестили о Његовом рођењу, и када су клицали: Слава на висини Богу, и на земљи мир (Лк. 2; 14), кад су приступали Марији и Јосифу. Христос, међутим, сада није поступио као у мноштву других случајева. Он изговара два предсказања, и истинитост једног се одмах потврђује, док се друго, које се односи на будућност, потврђује кроз садашње. Једно од њих, већ доказано, јесте следеће: Пре него што те позва Филип, видех те кад бејаше под смоквом. Друго је требало да се испуни у будућности – односно, усхођење и силажење ангела, као приликом Његових страдања, васкрсења и вазнесења, и Он их је у то, и пре него што се догодило, убедио оним што се дешавало у садашњости. Ко је из прошлог спознао Његову силу, тај ће, слушајући о будућности, лакше прихватити предсказање о будућем. Шта се догодило са Натанаилом? Он на то ништа није одговорио. Због тога је Христос овим речима и завршио Своју беседу са њим, препуштајући му да о свему размисли и не желећи да му све каже одједном. Бацивши семе у плодну земљу, Он му даје могућност да само у своје време донесе плод. Он је то на другом месту изразио следећим речима: Царство небеско је као човек што посеја добро семе на њиви својој; а кад људи поспаше, дође његов непријатељ па посеја кукољ по пшеници, па отиде (Мт. 13; 24–25).

И у трећи дан би свадба у Кани Галилејској, и онде беше мати Исусова. А позван беше и Исус и ученици Његови на свадбу (Јн. 2; 1–2). Већ сам рекао да су Га највише познавали у Галилеји. Због тога су Га и позвали на свадбу, и Он је дошао. Он, на нашу корист, није гледао на сопствено достојанство. Не одбијајући да прими на себе обличје слуге, није одбио ни да дође на свадбу слугу. Они, који су Га на свадбу позвали, нису, наравно, имали одговарајућу представу (појам) о Њему. Нису Га знали чак ни као великог човека, него као човека обичног и свог познаника. На то указује и Еванђелиста када каже: А онде беше и мати Исусова, и браћа Његова (Јн. 2; 1), тј. Исуса су позвали исто онако, као што су позвали и Његову браћу. И кад неста вина, рече мати Исусова: Немају вина (ст. 3). Овде би требало да обратимо пажњу на то, одакле је Његова мати помислила нешто велико о свом Сину. До тог времена Он још не беше сатворио никакво чудо. Овим, у Кани Галилејској, учини Исус почетак знамења (ст. 11).

2. Ако пак неко каже да чудо у Кани Галилејској још увек није довољан доказ да је то био почетак чудотворења, да додатак: у Кани Галилејској показује само да је то било прво чудо (сатворено) у Кани, а не прво од свих чуда уопште и да је вероватно да је Христос и раније, у другим местима, творио чудеса, ми ћемо одговорити управо оно што смо и раније рекли. А шта заправо? Оно што говори и Јован: Ја Га не видех, али да се јави Израиљу, зато дођох ја да крштавам водом (ст. 31). Да је Христос и у дечјем узрасту творио чудеса, Израиљцима не би био потребан други човек који би Га јавио. Када је био у зрелом добу, постао је толико познат по свом чудотворењу да се глас о Њему није раширио само по Јудеји него и по читавој Сирији и даље. Поред тога, Он је та чуда творио током три године, или, боље речено, Њему није био потребан одређени број година да би се јавио свету, јер се глас о Њему свуда раширио од самог почетка. Ако се, дакле, за тако кратко време Он прославио мноштвом чудеса, тако да је Његово име свима било познато, онда би утолико мање могао да буде непознат у случају да је чудотворио од самог детињства. Тиме би побудио још веће дивљење, а број Његових чуда био би два или три пута већи. Он, међутим, у детињству није творио никаква чуда, осим онога о којем приповеда Лука: кад Му је било дванаест година, стао је међу учитеље и саслушао их, а затим Својим питањима изазвао њихово дивљење. Уосталом, није било без разлога то, што Он није чудотворио још од најранијег узраста, јер би у том случају Његова чуда многи сматрали за привид. Ако су и у Његовом зрелом узрасту многи сумњали, онда би утолико било више оних, који би сумњали да је чудотворио у младости. Осим тога, Јевреје је прождирала завист и они би Га много раније и пре одговарајућег времена одвели на крст, и дело нашег спасења не би било прихваћено с вером. Одакле је, рећи ћеш ти, Његова мајка помислила нешто велико о Њему? Он већ беше започео да открива Себе – и кроз сведочење Јованово, и кроз оно што је и Сам говорио ученицима. А пре свега, само Његово рођење и догађаји који су затим уследили напомињали су Његовој мајци да створи узвишен појам о Њему. И мати Његова чуваше све речи ове у срцу своме (Лк. 2; 51). Због чега то онда, рећи ћеш ти, није и пре показала? Зато што је, као што сам већ рекао, тек тада Он Сам почео да Се открива. До тог времена живео је као обичан човек. Из тог разлога Му ни она није о томе раније говорила. Чим је чула да је због Њега дошао Јован и дао такво сведочанство, и чим је сазнала да Он већ има ученике, смело је, при недостатку вина, затражила од Њега и рекла: Немају вина. Она је желела и да угоди гостима и да се сама прослави кроз Сина. Можда је при том у мислима имала и нешто људско, слично Његовој браћи која су говорила: Покажи се свету (Јн. 7; 4), јер су желели да се и сами прославе Његовим чудесима. Због тога јој је Христос управо тако и одговорио: Шта хоћеш од Мене, жено? Још није дошао час Мој (Јн. 2; 4). Он је много поштовао Своју родитељку, о чему сведочи и Лука, говорећи да је Исус био послушан родитељима. То показује и сам Еванђелиста (Јован), сведочећи да се Он и у само време крсних страдања побринуо за мајку. Кад родитељи не спречавају и не забрањују богоугодна дела, онда смо дужни да им се повинујемо, јер је непокорност у том случају веома опасна. Међутим, ако они нешто захтевају неправовремено или забрањују неко духовно дело, онда нам штети да им се повинујемо. Зато је у овом случају Христос тако одговорио а у другом овако: Ово је мати моја и браћа моја (Мк. 3; 35). Они у то време још нису имали одговарајућу представу (појам) о Њему. Услед тога што Га је родила, Његова мајка је, као и све мајке, хтела да Му у свему заповеда, мада је била дужна да Га поштује као Господа и да Му се клања. Зато јој је Он тада тако и одговорио. Замисли, уосталом, како се то догодило, када је поред мноштва народа који Га је окруживао, поред многобројних пажљивих слушалаца које је поучавао, Његова мајка дошла на тај скуп и удаљила Га од проповеди да би с Њим насамо разговарала. Ето због чега је Он рекао: Ово је мати моја и браћа моја. Он тиме није ражалостио мајку, него јој је подарио највећу корист, не допустивши да она помисли да је понижена. Ако се Он бринуо о другима и све управљао ка томе да створе одговарајућу представу о Њему, онда се у том погледу утолико више бринуо за мајку. Међутим, како она, чак и пошто је то чула од Сина, вероватно није хтела да Му се повинује него је, као свака мајка, хтела да у свему задржи првенство, Он јој је тако одговорио. Уосталом, да јој се Он увек повиновао као мајци она никад не би задобила узвишену представу о Њему и никад Га не би поштовала као Господа. Из тог разлога је Он овде рекао: Шта је теби до Мене, жено? Постојао је још један, ништа мање важан разлог. Какав? Он је желео да не посумњају у чудеса која (Он) твори. Требало је да то од њега затраже они којима је вино било потребно, а не Његова мајка. Зашто? Оно, што се чини на молбу рођака, ма колико да је важно, онима који посматрају са стране изгледа одбојно. Међутим, када моле они којима је потребно, чудо бива изнад сваког подозрења. Похвала је тада непристрасна, а корист велика.

3. Ако би лекар, макар био и изврстан, дошао у кућу где има много болесника и ако ништа не би чуо од њих самих или од оних који их окружују и кад би затим само мајка почела да га испитује, онда би он болесницима био сумњив и непријатан, тако да ни они, који леже због болести, ни они око њих, не би од њега очекивали ништа добро. Због тога је и Христос прекорео мајку и рекао: Шта је теби до Мене, жено, напомињући јој да убудуће не чини ништа слично. Он се бринуо о поштовању мајке, али и о душевном спасењу и добру људи, због којих се и обукао у тело. Христос, дакле, те речи није изговорио због неке надмености, него са особитим циљем, односно, да и њу саму постави у одговарајући однос према Себи. Спаситељев одговор мајци није значио њено одбацивање него то, да јој ни само рађање (Њега) неће помоћи уколико и сама не задобије велику веру и врлину. Ако без душевне врлине и вере ни самој Марији не би користило то, што се од ње родио Христос, онда утолико више никакве користи не можемо имати ми ако имамо врлинског и одважног оца, брата или сина, док смо ми сами далеко од његове врлине. Брат неће избавити, хоће ли избавити човек, каже Давид (пс. 48; 8). После благодати Божије, наду у спасење можемо да полажемо само у сопствена савршенства. Да је рађање Христа само по себи могло да донесе корист Дјеви, онда би оно користило и Јеврејима (јер је Христос био њихов рођак по телу), а користило би и граду у којем се он родио или Његовој браћи. Његова браћа, међутим, нису имала никакву корист од овог узвишеног сродства док се нису побринули сами о себи, него су, заједно са осталим људима, били изложени осуди. Када су заблистали сопственим врлинама, тада су се и прославили. Град је срушен и спаљен, и није имао никакве користи од тога, што се Он у њему родио. Његови рођаци по телу су истребљени и гинули су на најстрашнији начин, јер од сродства с Њим нису задобили никакву корист, односно, нису имали заштиту у сопственој врлини. Међутим, највише од свих прославили су се апостоли, јер су кроз послушање Христу достигли истинско сродство са Њим. Христови рођаци су још дуго времена након тога уживали поштовање, јер су их називали "господарима", али ми данас не знамо чак ни њихова имена. Међутим, житија и имена апостола свуда су се прославила. Нећемо се гордити због племенитог порекла по телу, чак и кад бисмо имали на хиљаде славних предака. Напротив, трудићемо се да их превазиђемо у врлини, знајући да нам туђе заслуге неће бити ни од какве користи на будућем суду него да ће увећати нашу осуду јер, имајући тако врлинске оце и тако блиске примере, ништа нисмо учинили да бисмо следили такве учитеље. То говорим имајући у виду многе незнабошце који, када их убеђујемо да постану хришћани, кажу: "Сви моји рођаци, преци и домаћи, већ су постали верни хришћани." Шта ти, несрећниче, имаш од тога? Управо то ће те и погубити јер, имајући тако блиске примере, ниси пожурио да се обратиш ка истини! Други пак, који су већ верујући али немарни, када их саветујемо врлинском животу говоре то исто: "Мој отац, деда и прадеда, били су врлински и побожни људи!" То ће особито и допринети твојој осуди, јер, иако потичеш од таквих људи, чиниш оно што је недостојно твог рода. Саслушај шта Христос каже Јеврејима: Авраам, отац ваш, био је рад да види дан Мој, и виде, и обрадова се (Јн. 8; 56). Врлине предака не служе за похвалу, него за још већу осуду, и то не само Јеврејима. Знајући све то, све ћемо учинити да се спасемо сопственим делима, како се не бисмо обмањивали надом у друге, и своје заблуде постали свесни тек онда, када од тога више не будемо имали никакве користи. У аду ко ће те славити, речено је (Пс. 6; 6). Дакле, поправимо се овде, да бисмо тамо задобили вечна блага, којих нека се сви ми удостојимо благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, кроз Којег и са Којим нека је слава и сила Оцу и Светоме Духу у векове векова. Амин.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
22-02-2015, 03:23 PM
Порука: #40
RE: Свети Јован Златоусти
О БРАКУ И ПОРОДИЦИ

„Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу, јер је муж глава жени као што је и Христос глава Цркви, и он је спаситељ тијела. Но као што се Црква покорава Христу, тако и жене у свему својим мужевима."





Иоле разуман човек међу највеће благослове сврстава и живот мужа и жене у хармонији. На другом месту он наглашава: друг или пријатељ никада те неће напустити, али муж и жена су бољи од обоје. Од постања Господ је својим промислом дао ову заједницу мужа и жене, и о двома говорио као о једном: мужа и жену створи их и нема више мушког и женског јер сте сви једно у Исусу Христу. Нема тако блиског односа међу људима као што је то у заједници мужа и жене, под условом да је њихова веза таква као што би требало да буде.

Када је блажени Давид туговао за Јонатаном, са којим је био као једна душа, за опис узвишености њихове љубави употребио је ово поређење: Већа ми је била твоја љубав од женске.

Снага супружанске љубави је заиста већа од сваке друге страсти; друге жеље могу бити јаке, али ова никад не слаби. Ова љубав (ерос) дубоко је усађена у наше биће. Неприметно, она привлачи тела мушкарца и жене да се зближе, јер у почетку жена је дошла од мужа, а од мужа и жене настадоше и други мужеви и жене. Видите ли сада како је блиска та заједница и како је њу Господ својим промислом створио од једне природе? Он је дозволио Адаму да узме Еву која му је била више него сестра или кћерка; она је била његово тело. Тако је Господ упутио будуће нараштаје да од тог тренутка постања наставе истим путем. Он није саздао жену независно од мужа, из простог разлога што би је муж сматрао, у том случају, бићем различитог суштатства.

Жену је Господ такође створио немоћну да без мужа рађа децу, тако да жена не би била самодовољна. Уместо тога, Господ је створивши једног човека, Адама, учинио од њега зачетника целог човечанства, и мушког, и женског, као што се и гране дрвета развијају из једнога стабла. На тај начин, Бог је онемогућио мужеве и жене да буду самодовољни и независни једни од других. Касније је Бог забранио мужевима да за жене узимају своје сестре или кћери, да љубав не би била ограничавана само на чланове породица, а одвраћена од других. Све је то садржано у речима Христовим: Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио мушко и женско.

Љубав мужа и жене је снага која одржава заједницу на окупу. Мужеви су дужни да оружјем, жртвујући и своје животе, бране ову љубав. Да не постоје дубоки разлози, свети Павле не би говорио тако озбиљно о томе. Зашто би иначе рекао: Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу. Када у кући влада мир и слога, деца се лепо гаје, домаћинство се одржава, па и рођаци, пријатељи и суседи цене такав успех. Велика се корист на тај начин ствара и породици и држави. Када је обрнуто, настаје неред и збрка. Ако су у војсци војсковође у слози, све се одвија како треба, ако пак нису, ствара се пометња. Исти је случај и у породици. Због очувања мира и склада, апостол саветује: Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу. Зашто се онда пише на другом месту у Светом Писму: Који год се не одрече жене или мужа не може ме следити. Ако жена треба да се покорава мужу као Господу, зашто онда да се од њега одваја? Она заиста треба да се покорава, али реч „као" не означава увек и једнакост.

Апостол Павле је мислио: „Покоравајте се, знајући да служите Господу (то је он спомињао и другде), чак и када то не чини ради мужа, жена треба да се покорава ради Господа." Можда је чак мислио и на то: „Када вичете на своје мужеве, сетите се да слушајући њих чините своју дужност према Господу". Ко се противи власти, противи се уредби Божјој, а који се противе примиће осуду на себе. Како ли ће Господ страшно судити ономе ко се противи не некој спољашњој власти, но власти сопственог супруга коју је Господ од постања дао? Схватимо онда, да муж треба да заузме место главе, а жена место тела, и чујмо шта значи реч „поглаварство": ... Јер је муж глава жени као што је и Христос Цркви и он је спаситељ тијела. Но, као што се Црква покорава Христу, тако и жене у свему својим мужевима. Примећујемо да, пошто каже: „муж је глава жени, као што је Христос глава Цркви", он одмах наставља да је Црква Његово Тело, и Он њен Спаситељ. То је дакле глава што врхуни телу.

У другим посланицама, Павле је већ указао на основе брачне љубави, а мужу и жени означио места која им припадају: Мужу да води и одлучује, а жени да се покорава. Стога, као што се Црква покорава Христу (а Цркву чине и мужеви и жене), тако и жене треба да се у свему покоравају својим мужевима као Господу.

Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву (стих 25). Чули сте већ како је важно покоравање, и сигурно сте се задивили Светом апостолу како је успео да наш живот обухвати, што може да учини само диван свети човек. Добро сте учинили. Но, чујте сада шта вам даље говори, јер још није завршио: Мужеви, вели он волите жене своје као што Христос заволе Цркву.

Видели сте зашто је важно покоравати се, а сада видите зашто је важно волети. Желиш ли да ти се жена покорава као Црква Христу? Онда сноси одговорност за бригу према њој, као што је и Христос за Цркву. Чак и ако треба да поднесеш нова страдања због ње, и свој живот да даш за њу, немој оклевати. Па опет, ти нећеш ништа учинити равно Христовом делу. Ти се жртвујеш за неког ко ти је већ близак, а Христос је дао Себе за ону која му је окренула леђа и омрзнула Га. Као што је Он њу почаствовао својим доласком, ону која се од Њега одвратила, која Га је мрзела и презирала; и као што је Он њу усавршио, не претњама, насиљем или застрашивањем, него својом вечном неизмерном љубављу -тако и ти треба да волиш своју жену. И када те омаловажава, презире и руга ти се, својом љубављу, пажњом и поштовањем ти још увек можеш да је придобијеш и покориш себи. Ништа није тако чврсто као везе љубави што спајају мужа и жену. Слуга се учи покорности страхом, но, чак и он ће да побегне ако га сувише угњетавате.

Али нечији животни сапутник, мајка нечије деце, извор нечије радости никада не сме да буде везана страхом и претњом, него љубављу и трпељивошћу. Какав је то брак када жена страхује од свога супруга? Какво задовољство има муж ако живи са женом која је за њега ропски везана, а не својом слобо-дном вољом? Све сноси због ње, али је никада немој понижавати јер ни Христос никада није понижавао Цркву.

Христос себе даде за Цркву да је освети, очистивши је.... (стих 26). То значи, да Црква не беше чиста. Била је прљава, оскрнављена и срамна. Какву год жену да узмеш, никада нећеш имати онакву невесту какву је имао Христос, и никада се нећеш оженити неком тако страном као што је била Црква Христу.

Упркос свему, он је није презирао нити мрзео, а била ја покварена. Желите ли да вам причам о њеној покварености? Павле каже Некада бејасте у тами. Схватате ли сада како она тамна беше? Ништа није црње од таме. Видите њену пониженост, заблуделост, живот у злоби и зависти, како Павле каже. Сагледајте њену неразумност - била је непокорна и склона свакој пожуди.

Чујете ли шта вам говорим? Била је покварена, језична, са много позледа, а Христос је њу осветио својом жртвом као да беше дивно лепа, одана и млада. Свети апостол се чудио томе говорећи: Једва ко ће умријети за праведника; а за доброга можда би се ко усудио да умре. Али, Бог показује своју љубав према нама, јер још док бијасмо грјешници.Христос умрије за нас. Иако је она била таква, Христос је прихватио и осветио. Очистио је и за њу се жртвовао.

Да је освети, очистивши је крштењем у води, речју, даје стави преда се, славну Цркву, која нема мрље, ни боре, нити што томе слично, него да буде света и непорочна. (стих 26-27). „Очистивши је крштењем," то значи да Он чисти њену нечистоту. „Речју", каже свети Павле. Каквом речју? У име Оца и Сина и Светога Духа. Но, Он је није само почаствовао, него је и ставио њу преда се, без мрље и боре или чега сличног. Настојмо онда да достигнемо то савршенство и лепоту и бићемо способни да је и сами из себе једном изнедримо. Не очекујте сувише од своје жене, више од њених могућности. Сетите се да је и Црква примила све из руку Господњих: Њиме је постала славна, очишћена и улепшана. Не одвраћајте се од своје жене зато што није лепа, јер шта каже Писмо: Пчела је најмања од свих створења што лете, али је њен дар најслађи од свега.

Твоја жена је створење Божје. Ако је прекореваш, ти не осуђујеш само њу, но и онога ко је створио. Шта она може да учини? Ако ти је жена лепа не величај је због тога. Похвала, мржња, па чак и љубав заснована на спољашњој лепоти, долази од нечистих помисли. Тражите лепоту душе и подражавајте Женика Цркве. Спољашња лепота је пуна сујете и разврата. Она чини човека љубоморним и острашћеним. Даје ли икакво задовољство? Можда, за кратко време. Месец, два, или годину дана највише, али не дуже, јер породицу не одржава на скупу лажна удивљеност. Произилазећи из спољашње лепоте, демони стварају гордост, неразумност, уображеност и презир према другима!

Но, тамо где се не обраћа пажња на спољашњу лепоту, ништа се од овога не дешава. Љубав заснована на части и чистоти постепено се распламсава, јер је предмет љубави лепота душе, а не тела. Замислите, има ли ишта лепше од звезданог неба? Ни једно женско тело не може бити тако дивно; ни једне очи нису тако сјајне. Када звезде беху створене, сви Ангели Божји гледаху их са дивљењем. И ми их данас тако гледамо, али не са истом задивљеношћу. Ето шта значи уобичајеност; ствари никад не делују на нас истом јачином као први пут. Како ли је тек кад је у питању жена? Ако би којим случајем дошла болест на њу, скоро све пропада. Приврженост, нежност, утеху тражите од жене, јер су то знамења њене лепоте. Не тражимо спољашњу лепоту, и не понижавајмо је због недостатака које она не може да исправи.

Не прекоревајмо је због било чега и не будимо зловољни и небрижни према њој. Зар нисте видели колико мужева заврши свој живот бедно, живећи са лепим женама; а колико њих доживе дубоку старост у највећој радости уз не много лепе жене. Обришимо стога „мрљу", и исправимо „бору", као што је писано, и ослободимо душу греховног терета. То је лепота коју од нас Господ тражи. Учинимо је лепом, не у нашим очима, него у очима Господњим.

Не тражимо богатство, нити висок положај у друштву, (јер и то су спољашње ствари) него племенито. Не узимајте жену због њеног новца, јер такво богатство је срамно и ниско. Не жуди да се на било који начин обогатиш преко своје жене. „А који хоће да се обогате, упадају у искушење, замку, и у многе луде погубне жеље, које гурају људе у пропаст и погубно." Не тражите од своје жене богатство и видећете да је све остало добро. Реците ми: ко би превидео све важне ствари да би запазио оне неважне? На жалост, ми се тако често понашамо. Кад имамо сина, бринемо како ћемо му наћи богату невесту, а не како ћемо у њему развити врлину; бринемо како ће стећи новац, а не лепо васпитање. Ако уђемо у неки посао, не мислимо како ћемо се ослободити греха, но како ћемо стећи што већу зараду. Данас је новац постао најважнија ствар. Све се упропастило због страсти за новцем, којом смо опседнути.

Тако су дужни мужеви да воле своје жене, као своје тијело. (стих 28.) Шта то значи? Св. Павле користи много јаче изразе и примере, па је много јасније и захтевније. Некога можда не би убедио својим ранијим поређењима, јер би човек рекао. „Па добро, он је Христос, а Христос је Бог, и он је могао да се жртвује". С тога је приступ светог Павла сада другачији - „мужеви су дужни да воле своје жене". Брачна љубав је дужност, а не услуга. „Као своје тијело." Зашто? Јер нико никад не омрзну на своје тијело, него га храни, негује. (стих 29.) То значи да се о свом телу брине, а како је она његово тело? Слушајте: Сада, ето кост од мојих кости, и тијело од мојега тијела,каже Адам, а одмах потом следи: и биће двоје једно тијело. Муж храни и негује своје тело као и Господ Цркву (стих 29.) Поново се Павле враћа свом првом поређењу: ... јер смо уди од тијела Његова, од меса Његова, и костију Његових (стих 30). Како је то истина? Тако што је и Христос рођен у телу од истога састава, као што је Ева створена од Адамовог тела. Добро је што Павле овде говори о месу и костима, јер је Господ наш састав узвеличао, усвојивши га себи: „Пошто су то деца од крви и меса, и Он најтешње постаје то исто". Очигледно је да је Господ узео нашу природу, али како ми узимамо Његову? Како смо ми уди Његовог тела? Уистину смо уди Тела Христовог, јер смо кроз Њега створени и сваки пут се обнављамо узимајући његове Свете тајне. Има оних који мисле да је Он дошао само водом и крвљу, а не прихватају да се светим духом присаједињујемо кроз Свету Тајну крштења. Неразумни јеретици!

Како нисмо уди Његовог Тела, кад се крштењем рађамо и признајемо? Свети Павле наглашава да смо од Његовог меса и Његових костију, схватите већ једном да је Адам створен од твари а Христос је рођен у истој. Од Адама долази пад, од Христа - живот. Смрт је процветала у рају, а погубљена на крсту. Син Божији, има удела у нашој природи, као што и ми треба да имамо удела у Његовој. Као што Он нас има, тако и ми Њега треба да имамо.

Тога ради, остпавиће човјек оца својега и матер и приљепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело. (стих 31) Постоји још један вид брачне дужности: Павле говори да се човек одваја од својих родитеља који су му дали живот и сједињује се са женом. То једно тело - отац, мајка и дете настаје сједињавањем њихових двају тела. Дете настаје спајањем њиховог семена и тако су све троје једно тело. Наш однос према Христу је исти. Ми постајемо једно тело са Њим кроз Свету Тајну причешћа и много смо више са Њим, него што су наша деца са нама, јер тако је од почетка дато, јер тако је то Он дао.

Не правдајте се ничим, јер сте сигурно схватили да ваше тело има много недостатака. Неко је хром, неко име ману на нози или руци, или је болестан, али нико није због тога толико очајан да жели да одсече део тела који га жалости. Напротив, он још више брине о Њему него о другим деловима тела, јер и Он је део њега. Муж треба да воли своју жену колико и себе самог, не зато што су исте природе; не, та дужност је много дубља, јер они нису више два тела: он је глава, а она је тело. Павле каже: Бог је глава Христу, а ја кажем да су муж и жена једно тело, као што су Син и Отац једно. Тако је Отац и нама глава. Павле је довео у везу природу човекову са Телом Христовим и каже: Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви.

Шта то значи? Мојсеју Боговидцу, Господ је открио како је велика тајна стварања једног од двају тела. Сада, Павле говори о Христу као већој тајни јер Он остави Оца и сиђе међу нас да се привенча са Својом Невестом, Црквом и постане једнодушан са њом: Ко се сједини са Господом, један је Дух са Њим. Павле каже: „То је велика тајна", а то значи „И поред свега већ реченог, брачну љубав не треба омаловажавати." Тиме се он поново враћа на постављено питање.

Тако и ви, сваки да воли онако своју жену као и себе самог; а жена да се боји свога мужа. Велика је тајна, дакле, да човек оставља оног који му је дао живот и подигао га, и ону која га је родила и отхранила. То је заиста велика тајна за човека, да оставља оне који су му подарили толике благодети, оне са којима је био толико близак, и да се сједини са женом коју готово не познаје, са којом нема скоро ништа заједничко и да је поштује више од свега. Па ипак, родитељи не тугују због тога! Они су чак радосни да новац потроше за свадбу; ето још једне велике тајне!

Постоји у томе један скривени смисао: Мојсеј је то пророчки поставио још од самог почетка, а Павле то сада објављује, поредећи са Христом и Црквом. Све он то говори не само за корист мужу но и за жену, да би је муж неговао као своје тело, као што је и Христос Цркву, и да би она поштовала свога мужа. Павле више не набраја само дужности из љубави, него и из поштовања. Жени припада друга важност. Она не треба да тражи једнакост, но да се покорава глави; нити муж да омаловажава њену покорност јер му је тело. Ако глава одбаци тело, и сама ће умрети. Уместо тога, муж треба њену послушност да награди својом љубави. Руке, ноге и други делови тела треба да служе глави, а глава треба да води бригу о телу, јер сноси одговорност за све његове делове. Ништа није боље од овако уређене заједнице, мада знам да ће неко рећи: „Како може бити љубави тамо где је страх?" А ја кажем: „Она која се мужа боји, она га и воли, а кад га воли онда га и поштује јер јој је глава. Муж је део њеног тела, јер је глава део тела. Павле даје глави власт, а телу послушност у корист мира; јер где је једнакост - мира нема. У породици нема демократије, не може да влада свако. Власт мора да буде у рукама једнога. Исто тако је и у Цркви: Мир је само ако влада Дух Божији. Пет хиљада људи беше у Јерусалимској Цркви, а сви беху једнодушни, и ниједан од њих не рече да је било шта што има само његово, но се покораваху једни другима. То је заиста пример мудрости и страха од Бога (Богобојазни).

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
22-02-2015, 06:22 PM
Порука: #41
RE: Свети Јован Златоусти
О БРАКУ И ПОРОДИЦИ- наставак

Примећујемо да Павле подробно објашњава брачну љубав поредећи је са Христовом љубављу према Цркви и нашом љубави према властитом телу; он говори да због ње муж оставља оца и мајку, али мисао о страху не објашњава до краја. Зашто? Зато што Павле жели да у браку надвладава љубав, јер где је љубав све остало долази за њом; кад љубави нема, страх је излишан. Ако муж воли жену, он ће је трпети иако је непослушна. Како је тешко успоставити мир кад муж и жена нису везани љубављу! Страх није замена за љубав. Зато апостол Павле, говори више о снази љубави. Ако мислите да је жена губитник због тога што јој је речено да се боји мужа, сетите се да је прва дужност љубави превасходно намењена мужу и видећете да је то добро за њу. „А шта ако жена одбије да ми се покори?", питаће неки муж. Ништа за то! Твоја је дужност да је волиш; испуњавај своју дужност! Чак и ако не добијемо од других оно што нам припада, ми морамо да испуњавамо своју дужност. Ево примера за то: Павле почиње овај одељак речима: „Покоравајте се једни другима." Ако се твој супружник не покорава закону Господњем, ти немаш чиме да се оправдаш. Жена треба да поштује свога мужа и онда кад јој он не указује љубав; муж треба да воли своју жену и ако она њега не поштује. Онда, никоме неће ништа недостајати, јер свако од њих испуњава дату му заповест. Ево шта значи бити венчан у Христу: духовни брак је као духовно рођење које није од крви, нити од жеље телесне. Сетимо се рођења Исаковог, Писмо каже: У Саре беше престало што бива у жена. Њен брак не беше од страсти телесне, но од Духа, као што се и душа сједињује са Господом у неисказивој заједници коју само Он зна: А ко се сједини са Господом, један је дух са Њим.

Видите како Павле не узима физичко, но духовно јединство да би нам објаснио заједницу брака. Како су неразумни они који брак ниподаштавају! Да је брак нешто недостојно, Павле никада Христа не би назвао жеником а Цркву невестом; нити би нам указао на то да човек оставља своје родитеље, поредећи то поново са делом Христовим и Црквом. Псалмопевац овако пева о Цркви: Чуј кћери, погледај и обрати к мени ухо своје, заборави народ свој и дом оца својега, и цару ће омиљети љепота твоја, а Јеванђеље овако говори о Христу: Изиђох од Оца, и дошао сам на свијет. Кад каже за Христа да Он „изиђе" од Оца не замишљајте то као промену места, како то код људи бива. „Изиђох" не треба да се тумачи у смислу покретања, него оваплоћења.

И зашто Павле говори да се муж сједињује са женом, а не жена са мужем? Зато, јер када наводи дужности из љубави, он их упућује мужу. Говорећи о поштовању, жени казује да јој је муж глава, као што је и Христос глава Цркви; а учећи мужа да љуби, он га везује и учвршћује у вези са женом. Ако муж остави родитеље због жене и после је напусти, чиме може да се оправда? Не видиш ли мужу какву ти част Господ указује тиме што ти је дао жену? Узео те је од оца и привезао за њу. Како може верујући муж да каже да нема никакву дужност према жени ако му се она не покорава. Павле једино чини уступак кад су у питању жене неверујућих супружника и дозвољава им да се раздвоје: Ако ли се невјерујући раздваја, нека се раздвоји; брат или сестра у том случају нису ропски вијезани.

Павлове речи „страх" или „поштовање", односе се на то да тражиш поштовање од слободне жене, а не страх који показује роб. Она је твоје тело и када њу унижаваш, самоме себи то чиниш. А шта доноси овакво „поштовање"? Жена ти се неће супротстављати, неће омаловажавати твоју власт у кући и то је сасвим довољно. Ако желиш да те поштује више, воли је онако како је заповеђено; онда страху неће бити места, јер љубав ће све усавршити. Жене су слабије, треба им више подршке и попустљивости. Ја не осуђујем други брак, нека им Господ опрости!

И апостол Павле га допушта, али као уступак. Дај жени све што јој је потребно и избегавај невоље, јер си дужан то да чиниш. Да би оправдао своју тврдњу Павле се не користи другим примером него Христовом премудрошћу, тако великом и снажном. „Оставиће човек оца својег и матер", и не каже потом „живеће са", но „приљепиће" се жени. Тако се истиче блискост брачне заједнице и искреност љубави. Павле се не задржава на овоме, но даље објашњава покорност женину у односу на заједницу два бића која нису више два, но једно. Он не каже Један дух" или Једна душа", но управо једно тело. Жени припада друга важност, али то не значи да она поседује стварну власт и једнакост, јер муж је поглавар и његовом влашћу остварује се благостање у дому. Павле узима пример Христа да би нам показао не само како да волимо него и како да владамо „да би (жена) била света и неупрљана".

Речи „тело" и „приљепиће се", упућују на љубав, а учинити „светом" и „неупрљаном" односи се на поглаварство. Испуњавај и једно и друго и све ће бити добро. Ради оно што је угодно Господу, па ће оно што је угодно људима доћи само по себи. Поучавај своју жену, па ће ти у кући владати мир и слога. Слушај шта Павле каже: „Ако ли хоће шта да науче, нека код куће питају своје мужеве". Ако на овакав начин уредимо наш дом, исто тако ћемо уредити и Цркву, јер је дом мала Црква. Само тако, ако смо добри мужеви и жене, постаћемо узор врлине другим супружницима.

Сетимо се сада Аврама, Саре и Исака и триста осамнаест људи рођених од њих. Тај дом је био заједница побожности, поштовања и реда, најбољи пример апостолског правила. Сара се покоравала мужу, што показују њене речи: Пошто сам остарјела, сад ли ће ми доћи радост? А и господар ми је стар. Аврам је волео њу, и чинио увек оно што је тражила; син им беше пун врлина, послуга одана, у сваком тренутку спремна да жртвује животе за господара. Главни слуга је био толико одан, да су му поверили припремање Исакове женидбе, и због тога је ишао на далеки пут. Као војсковођа, који добро уреди војску да је непријатељ не може напасти неспремну, тако и муж и жена треба да се брину о свом дому да би одржали мир и благостање у породици. У противном, домаћинство се растура и пропада.

Стога, са највећом пажњом водимо бригу о жени и деци. Само тако ћемо дужност поглавара учинити лаком. Само тиме ћемо се оправдати пред судом Христовим. Ако је муж добар и дејствује као глава, онда тело неће трпети штету. Павле је подробно објаснио и мужевима и женама како треба да се понашају: „Она треба да му се покорава као глави, а он треба да је воли као своје тело". Питање је, како остварити такав однос? То треба да се објасни и ја ћу то сада учинити. Такав однос мужа и жене остварује се не везивањем за новац, но тежњом ка врлини и страхом Божијим. Оно што Павле саветује слугама у наредном одељку односи се и на нас: Знајући да ће свако ако шта добро учини, то примити од Господа. Воли је не ради себе, но ради Господа. Зато Павле каже: „Покоравајте се... као Господу." Све чини ради Господа, у духу покорности Његовој вољи. Требало би да то буде довољно да нас убеди да се клонимо свађа и неслоге. Нити муж сме да поверује нечијим оптужбама за жену; нити жена да без разлога проверава кретање свога мужа ако се већ доказао као одан супруг. Међутим, шта ако је она љубоморна и поред тога што дан проводиш радећи а вече посвећујеш њој? Нека ти не досаде њене јадиковке; она те воли, и не понаша се неразумно, јер сво њено незадовољтво долази од велике наклоности према теби и од страха. Да, она се боји да јој се брак не разруши, да је неко не раздвоји од онога ко је њена највећа благодат; да јој не одузме онога који јој је глава.

Када вас куша љубомора, сетите се опет Аврама и Саре. Сара је била нероткиња и сама је понудила Авраму своју слушкињу Агару за наложницу. То је била њена идеја. Аврам са тим ништа више није имао, осим што је дао свој пристанак, јер су били стари и бездетни. Изабрао је да буде отац да не би разжалостио жену; па ипак, после свега, шта му је Сара рекла када је Агара затруднела? Увреда моја пада на тебе. Господ ће судити и теби и мени.Да је неко други био на Аврамовом месту, зар се не би разгневио? Зар јој не би рекао: „Шта хоћеш? Нисам желео ништа да имам са том женом; ти си све то смислила и зашто ме сада окривљујеш?" Али, не, Аврам ништа од тога није рекао. Слушајте његове речи: Ето, робиња је твоја у твојим рукама, чини са њом што ти је воља.

Одустао је од жене са којом је легао, са којом је био једно тело, само да Сару не би ражалостио, јер ју је волео више од свега. И више од тога, јер Агара је носила његово дете. Који би муж учинио ишта лоше жени која му носи сина? Но, праведни Аврам је био непоколебив и ништа није желео да стави изнад љубави коју је гајио према Сари. Угледајмо се зато на његову трпељивост.

Жена никада не треба да грди свог мужа: „Ти си лења кукавица! Немаш никакву вољу! Погледај на наше пријатеље, суседе, родбину - сви су богати, њихове жене имају много више од мене". Жена никада да не говори мужу тако нешто; она је тело свога мужа и није њено да командује глави, но да се покорава и буде послушна. „Али зашто би она трпела оскудицу?" неко ће можда питати. Ако је сиромашна, нека се сети оних који су сиромашнији од ње. Кад би истински волела свога мужа, она му не би тако говорила, него би то што је са њим ценила више од свега на свету. Исто тако, и муж ако има жену која овако према њему поступа, не треба да показује своју власт тиме што ће да је псује или вређа, или се одвоји од ње. Уместо тога, треба да уложи сву снагу и достојанство свога духа и да је стрпљиво подсети на то да је и сиромаштво благодет ако је од Бога.

Жена ће онда престати да се жали, но, није довољно да је он поучава само речима, но и својим делима. Треба да је поучава да не жуди за високим друштвеним положајем. Ако и он то чини, она ће се на њега угледати. Почев од прве брачне ноћи, муж треба да буде узор нежности, издржљивости и владања самим собом, па ће и жена бити таква. Он треба да је саветује да се не украшава златним наруквицама, огрлицама и другим накитом, да не купује скупа одела. Уместо тога, жена треба да се појављује у достојанству, а достојанству није потребна театралност.

Опремите дом уредно и са сваком мером. Ако женик не показује занимање за светске неумерености, брак ће им бити поштеђен штетних уплива из средине. Клоните се непристојне музике и игре. Сигуран сам да ме многи сматрају смешним што дајем овакве савете, али ако ме ко послуша, схватиће вредности мирног и складног живота у породици: а како време иде, тога ће све више бити свестан. Више се неће смејати мени, него онима који живе као будаласта деца или пијани људи. Шта је онда наша дужност? Уклоните из свог живота сваку непристојност, нескромност и развратност, и не дружите се са људима који то чине. Када те види твоја невеста да се тако владаш, рећи ће себи: „Дивно! Како је мудар мој муж! Он овај пролазни живот не држи низашта. Узео ме је за жену да бих била добра мајка његовој деци и разборити настојатељ његовог дома".

Да ли ће младој невести овакав живот бити бесмислен? Можда само за кратко време, али би ускоро открила сву његову лепоту. Она ће порадити на својој скромности, ако ти себе учиниш скромним. Не улазите у празне разговоре, јер никоме није од користи многоговорљивост. Када саветујеш жену, почни то увек речима љубави. Ништа је неће тако убедити у исправност твојих речи као сигурност да јој говориш са искреном наклоношћу. Реци јој да си убеђен да новац није битан, да су само лопови гладни за новцем, да је волиш више од сваког блага и да је мудра, разборита и побожна млада жена, драгоценија од свега на свету. Говори јој да је волиш више и од свог живота, јер је овај живот ништа и да ти је једина нада да ћете се сјединити савршеном љубављу у животу који ће доћи. Реци јој и ово: „Овај наш живот је кратак и пролазан, али ако нас Господ удостоји заменићемо га животом вечним у царству небеском. Онда ћемо бити савршено једно, једно у другом и у Христу Господу.

Нашој радости неће бити краја. Твоја ми је љубав важнија од свега и ништа ми не би било теже и болније од тога да се раздвојимо. Чак иако изгубим све, свака би ми жалост била подносива, само ако би ми ти била верна." Покажи јој да волиш да си са њом и да ти је драже да си код куће, него да си одсутан. Уважавај је пред својим пријатељима и пред децом. Награди је увек за добра дела, а ако што лоше учини за тебе стрпљиво и благо је посаветуј. Молите се заједно код куће и идите заједно у Цркву, а кад се вратите кући, разговарајте о ономе што сте тамо чули. Ако западнете у сиромаштво, сетите се апостола Петра и Павла који су почаствовани више од краљева и богаташа, а ипак су своје животе провели у глади и жеђи. Подсећајте једно друго да се ничега не треба бојати у животу осим Господа. Ако вам брак буде такав, ваше савршенство мериће се са савршенством монаха.

Ако волите да приређујете гозбе, нека то не буде нескромно и непристојно. И ако наиђете на неког сиротог, светог човека који вам у кућу доноси Божији благослов, позовите га. Додаћу још и то: Не труди се да узмеш богату жену. Боље је ако је сиромашна. Никакво задовољство нећеш добити њеним новцем. Напротив, стално ће ти досађивати својим подругивањем и прохтевима.

Неће имати поштовања према теби и стално ће те надмено вређати: „Не жали се стално због трошкова! Ништа твоје нисам потрошила; носим одело купљено за своје паре". Шта говориш жено? Зар своје одело носиш? Ништа није ружније од оваквих речи! Ни тело није више само твоје (јер си га венчањем предала мужу), па како онда новац може да буде само твој?! Ви сте обоје постали једна личност, једно тело, а ти још увек говориш да имаш нешто „своје"! Ове гнусне погане речи долазе од ђавола. Ствари много лепше и драже од новца Господ нам је дао као заједничка добра; зато што не можемо да кажемо: „Само моја светлост, моје сунце, моја вода". Па, ако су нам ове велике благо-дати дате свима, зашто не би и новац? Нека богатство пропадне хиљаду пута! Или, нека не пропадне богатство, јер оно само по себи није проклето, но она искривљеност ума која га ставља на чело свих вредности.

Учи је томе, и свему ономе што сам већ споменуо, али са много више саосећања, јер, живот у врлини има много тога што је тешко спровести. С тога, кад год је подучаваш истинској мудрости, приђи јој смирено и труди се да ти речи буди са више топлине и разумевања. Осим тога, настој да из њене душе искорениш речи „моје" и „твоје". Ако и каже за шта год „моје", ти је питај: „А шта ти називаш својим? Ја стварно не знам на шта мислиш. Што се мене тиче, ја немам ништа своје. Како можеш било шта назвати својим кад је већ све твоје? Ја сам твој!" То није ласкање; то је мудрост којом ћеш угасити њен гнев. Ласкање је кад човек говори са нечистом жељом у срцу, а овде говори чисто срцем. Кад јој кажеш: „Ја сам твој, ти потврђујеш речи светог Павла: Жена није господар од својега тијела, него муж; тако и муж није господар од својега тијела, него жена. Зато јој још реци: „Ако немам власти над својим тијелом, јер сам га теби дао, какву онда власт могу да имам над стварима које поседујем?" Говорећи то, ти ћеш је постидети, али и још више везати за себе. Тако је, дакле, учи својим примером и својим говором из којег си и сам избацио речи „моје" и „твоје".

И још нешто. Никада је не зови само именом. Додај уз име још и речи нежности, поштовања и љубави. Ако ли јој ти указујеш поштовање, она га неће тражити од другога; нити ће икада жудети за туђим похвалама ако јој оне долазе од тебе. Стави је изнад свега осталог, због њене лепоте и осећајности и не буди шкрт на похвалама. Тако ћеш је убедити да не слуша никог осим тебе и да се само теби посвети. Учи је да се боји Бога. Ако ли то научите, и све остале добре ствари ће произићи из ове поуке и испуниће ти дом са хиљаду благослова. Жудите само за оним што је савршено, па ће вам се све остало додати. Јер Господ рече: Иштите најприје Царство Божије, и правду Његову, и ово ће вам се све додати?

Шта мислите, каква ће деца бити од оваквих родитеља? Какви ће бити они људи који се са њима буду дружили? Зар неће и она примити безбројне благодети? Углавном, деца усвајају особине својих родитеља, васпитавају се онако како су им родитељи васпитани, воле исте ствари које воле њихови родитељи, говоре и раде исто као и они. Ако наш живот тако уредимо и ако се будемо придржавали поука из Светог Писма, наћи ћемо путовођу за све што нам треба!

Тако ћемо задовољити Господа и овај живот провести у врлини и убројати се у достојне вечних блага која је обећао онима који Га љубе, Њега, човекољубивог Господа нашег Исуса Христа, коме приличи свака част и поклоњење, са Оцем и Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
22-02-2015, 07:23 PM
Порука: #42
RE: Свети Јован Златоусти
ПОУКА ЖЕНАМА

Господ вам заповеда да избегавате бучна и немирна места, да би се молиле у тишини свога дома, јер је пребивање у самоћи и далеко од друштва злих људи веома корисно. Брод који није изложен бури, плови мирно. Тако се и душа која није заузета друштвеним пословима налази у пристаништу. Зато жене треба да буду благоразумније од мужева, јер су оне везаније за домаће послове. И Јаков није чинио зло јер је живео у кући, ослобођен спољних брига. Није без разлога у Светом Писму о њему написано: да живљаше у шаторима (Постање 25, 27). Рећи ћеш да и у кући има много брига. То је зато, што ти сама тако хоћеш, и сама себе окружујеш мноштвом брига.
За разлику од мужа који је изложен ударима спољашње ларме и таласања, жена седећи кући, као у неком склоништу побожног размишљања, усресредивши се на себе и на своје мисли, има могућност да се бави молитвом, читањем и другим благоразумним делима. И као што они који живе на осамљеним местима, не бивају ни од кога узнемиравани, тако и жена, док се налази кyћи, може да ужива у миру. Жена у ствари треба да излази из куће због одласка у Цркву или ради одласка у купатило; затим велики део времена проводи кући. Она зато и може да борави у тишини свога дома и да дочекујући узнемиреног мужа пренесе на њега смирење и утеху, да разгони непотребне и тешке мисли, и да га из куће поново испрати без тих непријатности, које је са собом донео, већ са добрим расположењем које је у кући стекао. Заиста, побожна и разумна жена може пре свега да утиче на мужа и да његово душевно расположење удеси према својој жељи. Јер никога, ни другове, ни учитеље и наставнике он неће послушати тако као своју жену и њене савете и сугестије. Због велике љубави према својој саветници њене сугестије представљаће и својеврсно задовољство за њега. Могао би да набројим низ примера сурових и неукротивих мужева који су на овај начин омекшали. Јер жена са мужем дели и трпезу и постељу, и рођење деце, и послове јавне и тајне, с њим је и при доласку и одласку, и много чему другом. Она му је у свему предана и сједињена с њим као тело с главом. И ако је разумна и брижна све друге ће надмашити у старању о свом мужу.
Зато вас уверавам жене: сматрајте ово обавезом и дајте мужевима исправне савете. Жена има велику силу, како у врлини тако и у пороку. Она је погубила Авесалама; она је погубила Амнона; намеравала је да погуби Јова. Али она је и избавила Навала од смрти; спасила је цео народ. Тако су Дебора и Јудита показале одважност мушкараца - војсковођа. Такве су биле и многе друге жене. Зато Павле и говори: "Јер шта знаш, жено, можда ћеш спасти мужа?" (1. Кор. 7, 16). И ми знамо, да су у древним временима Персида, Мариам и Прискила примиле на себе апостолске подвиге. На ове жена и ви треба да се угледате, не само на речима већ и делима да утичете на мужеве.
А како да га ми делима учимо? Па научићеш га, када види да ниси злог понашања, да не поклањаш пажњу раскоши, не волиш украшавања, не захтеваш непотребне новчане приходе, већ си задовољна оним што се има. У том случају он ће свакако послушати твој савет. Ако ти на речима будеш разумна, а на делима поступаш супротно, за њега ће твоје речи бити само пусто слово. А када речи буду пратила и поучна дела, тада ћеш бити похваљена, и муж ће те радо послушати. Исто ће се десити и ако уместо злата, бисера или скупоцених хаљина будеш тражила скромност, честитост, љубазност и ако поступајући тако исто то захтеваш и од њега. Ако је нешто потребно учинити да би се угодило мужу онда је то улепшавање душе, а не украшавање и уништавање тела. Неће те учинити љубазном и пријатном за њега, злато којим се украшаваш, већ честитост и нежност према њему и спремност да умреш за свога супруга. Ово, пре свега осваја мужеве. Спољашње украшавање не годи мужу, јер угрожава његово имање и изискује много брига за издржавање. А све оно о чему је претходно већ речено, привезаће мужа за жену, јер нежност, дружење и љубав не доносе бриге, и не траже расходе већ дају све супротно овоме. Уз то навика да се кинђури временом постаје отужна, а украшавање душе цвета сваки дан и снажно распаљује љубавни пламен.
Зато ако желиш да се свиђаш мужу, украшавај душу честитошћу, побожношћу, старањем о дому. Ова лепота осваја јаче, и никад не престаје. Ни старост ни болест је не могу уништити. Телесну лепоту уништава време, болести је губе, и много што шта друго разара , а душевна лепота је изнад свега тога. Осим тога, телесна лепота изазива завист, распаљује љубомору, а ова друга је очишћена од ових болести, и ослобођена сваке таштине. На тај начин ће све у кући ићи на боље, и приходи ће бити већи, ако злато не буде красило твоје тело и не буде сапињало твоје руке, већ се буде употребљавало за неопходне ствари, као што је старање о деци и друге истинске потребе. Али ако ти не будеш тако поступала, и ако ти тело буде украшено златом, а неопходне потребе буду свуда пред очима, стежући срце, каква ти је корист? Какав добитак? Тужно срце неће дозволити да приметиш оно чиме се очи одушевљавају. Познато је да ако неко види жену украшену лепше од других, он у томе неће наћи никакво задовољство, ако носи бол у души. Јер ко хоће да нађе задовољство, потребно је да најпре буде весео и има радосно расположење. Међутим, ако је злато потрошено на украшавање жениног тела, а у кући се оскудева, муж због тога може да буде само незадовољан.
И зато, ако желите да се свидите мужевима, доводите их у пријатно духовно расположење, а то ће се десити, када одбаците кинђурења и улепшавања. Све то, очигледно за њега представља одређену вредност у време брачног славља, али касније, током времена губи своју цену. Ми се по навици нарочито не дивимо, ни небу које је прекрасно, ни сунцу које блиста и с којим се ни једно тело не може поредити, како ће се онда муж стално дивити украшеном телу? Ово вам говорим, желећи да се украшавате истинском лепотом о којој говори апостол Павле: "Ни златом, ни бисером, ни хаљинама скупоценим, него добрим дјелима, као што приличи женама које се привољаше богопоштовању" (1. Тим. 2, 9 - 10). Или желиш да се свидиш људима са стране и од њих да добијаш похвале? Али то ни у ком случају није жеља честите жене. Уосталом, ако хоћеш и други ће те волети због честитости. Заправо, ниједан скроман и човек који је на свом месту, неће хвалити такве ствари. Хвалиће разни распуштени и сладострасни људи, боље рећи, неће хвалити, већ ће напротив говорити ружне речи када примете да њена бестидност изазива код њих пожуду. А ову другу ће сви похвалити, јер не само да од ње не осећају никакву повреду, него могу само да се науче благоразумности. И од људи ће доћи велика похвала, а од Бога велика награда. Зато треба да ревнујемо за унутрашњу лепоту, да би и овде проживели безбедно и да би достигли будућа блага, и удостојили се њих, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, коме слава у векове векова. Амин.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)