Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 1 Гласова - 5 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
У сећање на све пале борце и људе за слободу Српског народа †
06-11-2016, 09:33 PM
Порука: #1
У сећање на све пале борце и људе за слободу Српског народа †
Републико Српска сузо не исплакана








[Слика: 20161106147846002106537.jpg]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
24-01-2017, 07:04 AM (Последња измена: 24-01-2017 07:54 AM од Димитрије.)
Порука: #2
RE: У сећање на све пале борце и људе за слободу Српског народа †
Вељко Миланковић


[Слика: 200px_Veljko_Milankovic.jpg]



Поручник Вељко Миланковић је био командант батаљона Вукови са Вучијака. Рођен је 5. јануара 1955. године у селу Кремна близу Прњавора, а преминуо 14. фебруара 1993. године у Београду, од последица рањавања у току борбених дејстава.

По професији био је саобраћајни техничар, а пре рата био је приватни предузетник. Оснивач је и командант јединице Вукови са Вучајака 1993. године.

На Видовдан 28. јуна 1991. године, одлучује да помогне свом народу у рату који је тада захватио Југославију. Иде у место Голубић, код Книна и тамо завршава обуку код Капетана Драгана. Миланковић се истицао на обуци као веома дисциплинован и добар војник и по завршетку обуке добија чин поручника. У родном крају формира јединицу "Вукови с Вучијака". Убрзо он и његови Вучјаци постају истакнути борци и јунаци. Били су свуда где су се водиле тешке борбе, Модрича, Дервента, Јасеновац, Пакрац, Окучани, Босанска и Книнска Крајина.

Августа 1991. године са својом ослабљењом јединицом заузео је спомен парк Јасеновац. У току борбе на Брончицама, јединица Вукови са Вучијака која је бројала 47 војника, убила је 37 непријатељских војника, а више десетина је рањено. Том приликом заробљена су два тенка Т-84, један оклопни транспортер, веће количине оружја и муниције.

Крајем фебруара 1992. године је рањен током борби код села Смртић у Западној Славонији одакле је пребачен у Бања Луку где је оперисан и превезен на ВМА на лечење.

Веома значајну, ако не и пресудну, улогу је имао у пробијању "Коридора Живота". Иако је имао гипс на нози, одбијао је да оде из борбе и са својим војницима је први био у пробијању "чврстог коридора". Као командант јединице током пробијања Коридора водио је борбе код Добар Куле, Бијелог Брда, Јакеша, Чардака, Цера, Модриче (26. јун 1992.) и Оџака (12. јул 1992.).

Јунаштво Вељка и његових бораца остаће запамћено у аналима овог рата: "Момци вечитог поручника Миланковића" извели су једини класичан јуриш "на нож", виђен у рату 1992. године. Кренући у напад на забункерисано брдо Јакеш развили су се у стрелце, изнели заставу у прве редове и после команде "НОЖ НА ПУШКЕ" полетели грудима на непријатељске ровове. Девет их је погинуло, двадесетак рањено - ЈАКЕШ ЈЕ ПАО!


Тешко рањен у уличним борбама у селу Кашић (општина Бенковац) 4. фебруара 1993. године када је током операције погођен у десну страну груди. Умро је 14. фебруара на ВМА у Београду. Три дана касније сархањен је на родној Кремни.

23. јуна 1993. године посмртно је одликован орденом Милоша Обилића.

Бошко Перић "Пеша"


[Слика: bosko_peric01.jpg]



Лета 1971. 1. новембра родило се дете, српско дете, имало је младеж на левом образу који је значио срећу у животу, а и породица Перић је тај дан блистала од среће што је након четири кћерке добила сина по имену Бошко. У селу Ражљево, под обронцима Мајевице, негде на средини пута између Брчког и Бијељине рођена је легенда овог времена. Бошко Перић, је био дете са села. Своје школовање је започео у родном селу Ражљево. Био је примеран и вредан ђак. Основну школу је завршио 1986. год. познат као, већ тада, сналажљив момак, даље школовање је наставио у Словенији, у Љубљани. Живео је код једне од својих сестара.

У том граду је уписао елтектротехничку школу, смер телекомуникације. Средњу школу је завршио 1989. год. По завршетку школовања одлази на служење војног рока у тадишњи Титоград. Из војске се враћа кући у Ражљево са чином десетара. Убрзо затим опет одлази у Словенију, у Копар, где се налази запослење у својој струци. По избијању ратних сукоба у Хрватској, изазван патриотским вредностима одлучује да се врати у родно место, што и чини задњим возом Љубљана-Винковци. Чим се вратио у своју отаџбину, ставио се на располагање резервном саставу тадашње ЈНА. Прво ватрено крштење му је било у пролеће 1992. год. у ослобађању Шамца, у оквиру резервног састава, тада још ЈНА.

Пред почетком рата у Брчком, формирана је елитна јединица црвених беретки по узору на јединице капетана Драгана у Хрватској. У тој јединици се налазио и Бошко Перић. Већ у првим акцијама показао се као храбар борац, што доказује начин на који је први пут рањен; приликом заузимања приградског насеља Кланац у Брчком, Бошко ношен својом младалачком жестином усправио се и с митраљезом у рукама кренуо према муслиманским положајима, ''Беж'те, Турци, стиже Пеша!'', загрмео је. Испред њега је била чистина и док је тако усправно ишао пуцајући, сасекао га је рафал. Добио је три метка, један у ногу, два у руке, али се још држао на ногама.
То је било прво рањавање од укупно шест. Друго рањавање у августу је поново издржао на ногама, и ако га је бровинг погодио у прса, жеља да одбрани свој народ, за дивно чудо, га је одржала у животу. По изласку из болнице оснива интервентни вод који тада броји 19 војника, остварује значајне подвиге у пробијању коридора који је био једина веза са западним делом Републике Српске.

У марту 1993. год. одлуком 1. посавске бригаде ујединили су се сви интервентни водови у једну елитну диверзантску јединицу. Нико се није много двоумио о командовању таквом јединицом, Бошко Перић Пеша, био је чини се, својим рођењем, предодређен за такву одлуку. Чак је пао предлог и да јединица носи његово име, као симбол једног поимања рата, части и поштења који су красили младића који ће до краја свог кратког живота на телу имати више рана него што је проживео година. Коначно у истом месецу, удружењем више интервентних водова, формирана је специјална јединица ''Пеша''.

Бошко Перић, надимак Пеша је добио по стрицу који је био четник у Другом светском рату. Под командом Бошка Перића Пеше, специјална јединица је била храбра и дисциплинована, и као таква је била узор осталим српским јединицама. Специјална јединица Пеша успешно је бранила свету српску земљу на свим фронтовима широм Републике Српске. 14. новембра 1994. год. Бошко Перић Пеша, шест пута рањаван, креће у своју последњу акцију на сопствени захтев, у покушају да спасе око 70 опкољених српских војника, на брду Лисача на Мајевици.

У непосредној Пешиној близини пада пресудна бомба, чији гелери погађају јунака по целом телу. Још при свесном стању, лежећи на земљи, питао је двојицу својих војника ''Је ли ми лице пуно оштећено?''
Бошко Перић Пеша био је мртав непун минут од рањавања. Гелер је кроз врат директно отишао у мозак. Тело му се, снагом здравља и младости, још борило са смрћу док на крају и срце није поклекнуло. Остаће дилема о томе да ли су бомбу бацили непријатељски војници или неко од ''наших'' војника. Познато је да је Пеша, пре свега у лоповима и домаћим ратним профитерима као поштен момак представљао трн у оку, видео у њима највеће непријатеље српског народа, и обећавао обрачун са свима њима, ако преживи рат. Међу Пешиним војницима, и народу преовладава ово друго мишљење. Погинуо је са 23 године. На муци се познају јунаци. Није имао страха. Положио је живот у покушају да ослободи српске борце. Бошко Перић Пеша, један од највећих српских јунака, како у последњем рату, тако и у целокупној српској историји дао је немерљив допринос одбрани српског народа у Брчком и Посавини, али и целој Републици Српској. За сва велика дела која си учинио за српски народ. Нека ти је вечна слава и хвала!!! О Пеши и његовој јединици је написана књига ''Пеша – једна ратна легенда''. У књизи је детаљније описана Пешина кратка биографија, сва његове акције и рањавања, оснивање јединице и њена дејства, наводе се имена чланова јединице, места, време и начин погибије. Сваки припадник Пешине јединице, је био рањен минимално једном. Пешина јединица и дан данас постоји. Хвала им за све.

Митар Максимовић "Мандо"



[Слика: Vojvoda_Mando.jpg]



Рођен је у селу Доње Забрђе код Угљевика 10. октобра 1963. године. Био је председник Борачке организације Републике Српске. Погинуо је 2002. године у саобраћајној несрећи (39 година). За собом је оставио супругу Љиљану, кћерку Божану и сина Душана.

Његово село родно село Забрђе је иначе током Другог светског рата претрпело страшне губитке, јер су преко 200 мештана усташе одвеле у логоре, а остатак становништва је био изложен великом покољу немачких СС јединица.

Пре рата био страствени љубитељ фудбала и играо у локалном клубу „Мајевица“ из Забрђа. Његове квалитете тада примећује и доста познатији „ФК Рудар“ из Угљевика.

По отпочињању ратних дејстава у Хрватској, као добровољац одлази са рођаком Ралетом у Книн 26. септембра 1991. године, да помогне својој браћи у Крајини и тако постаје борац Прве Бенковачке бригаде. Истакавши се својом храброшћу током борби за Книн и Бенковац, добија унапређење у командира чете. У родни крај се враћа после девет месеци, када муслимани нападају Угљевик.

Освојио је релеј Столице на Мајевици, 10. априла 1992. године што је било веома значајно за медијско извештавање српског становништва у БиХ, а потом формира елитну борбену групу „Обилићи“. После неког времена Мандина јединица за брза дејства преименује се у „Лавове са Мајевице“. Јединица је у свом саставу имала и до 600 бораца. „Лавови са Мајевице“ имали су 52 погинула и 180 рањених бораца.

Јединица обилази и многа друга бојишта, сем Мајевичког. Истакла се у ослобађању Коридора јуна 1992., тачније у борбама за Брчко, борбама на Озрену, Сарајевско ратиште и многим другим. Манда је између осталог, одликован и орденом Милоша Обилића.

Његова јединица је 30. маја 1992. претрпела највеће губитке када су у Сељубљу Пољу, према Тузли налетели на минско поље. Том приликом су имали 6 мртвих и 28 рањених бораца. Исто тако када је Војвода Мандо лежао рањен у болници, пропушио је када је чуо да су његови борци лоше прошли на Висачи, спасавајући 70 опкољених мештана.

Након рата је био председник Скупштине Општине Угљевик и председник Борачке организације Републике Српске. Након саобраћајне несреће 2002. године, под неразјашњеним околностима, многобројни поштоваоци су се одужили Максимовићу 27. децембра 2007. године подигавши му спомен-бисту у центру Угљевика.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
24-01-2017, 08:10 AM
Порука: #3
RE: У сећање на све пале борце и људе за слободу Српског народа †
Зоран Боровина




Пуковник ВРС Зоран Боровина, је рођен 14. фебруара 1952. у селу Мало Поље (општина Хан Пијесак, БиХ). Основну школу и гимназију завршио је у Хан Пијеску, а Војну академију у Београду, и завршну годину у Сарајеву. Погинуо је 4. децембра 1992. у борбама на Отесу, на сарајевском ратишту.
Зорана Боровину на место комаданта Српске гарде на Илиџи је поставио лично генерал Ратко Младић.

Оно по чему ће пуковник Зоран Боровина остати упамћен јесте одлучност, и херојство у борбеним акцијама на самом терену, у сукобима са непријатељем. Био је сасвим природан, тих, са благим осмехом на лицу. Није волео неправду, и борио се против ње.

Дошао је децембар 1992. када је кренула акција ослобађања Отеса, код Илиџе. Пре саме акције пуковник Зоран Боровина је извукао разне кукавице "општинаре" и друге, који су се често скривали од борби, и наређивали напада и повлачили људе, преко моторола.. онда их је све обукао у униформу, и дао оружје у руке, па их је повео са собом у акцију. То им се нимало није допало, сви су били укочени и ознојени до голе коже, јер су били у самртном страху, гледајући непријатеља у очи.

1. децембра 1992. у зору кренула је акција ослобађана Отеса, и вршена је из 3 правца. Четврти дан акције већ у предвечерје, када су борбе већ јењавале, пуковник Зоран Боровина повео је неколико својих момака добровољно да изврше диверзантски упад међу непријатеља, како би се после отвориле шансе за наставак акције ослобађања Ступске петље. Бачена им је бомба пред ноге, момци су полегали, а Зоран Боровина је узео бомбу у шаке, и није стигао да им врати, него му је ескплодирала у руци. Донесен је у болницу "Жица", где су лекари констатовали смрт. Морал српске војске, када су чули за погибију свог комаданта и јунака, је страховито пао.
Наредни дан 5.12.1992. српски гардисти са Илиџе су ушли у Отес, и практично само ушетали, јер скоро да метак нису испалили. Што ће рећи да је још дан раније Отес био ослобођен.

Једино ко се радовао у српским редовима одласку Зорана Боровине јесте овај кадар, који се поново вратио у своје канцеларије и фотеље јер су се добро уплашили за своје задњице.

Након смрти Зорана Боровине, Отес доби ново име - Зораново!

Тодор Крајишник је написао своју књигу "Пут до сунца", где је једна песма посвећена пуковнику Зорану Боровини.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
24-01-2017, 06:05 PM
Порука: #4
RE: У сећање на све пале борце и људе за слободу Српског народа †
Љубиша Савић "Маузер"



[Слика: Ljubi_a_Savi_Mauzer.jpg]





Рођен 11. августа 1958. године у селу Ковачићима поред Бијељине, од оца Ђорђа и мајке Анке. До рата је радио као социјални радник у Бијељини. жена Бојана, исте струке, имају два малолетна сина, у моменту Маузерове погибије (убијен) 7. јуна 2000. године. Али, иако је могао имати пола града, и после рата са породицом остао у двособном стану при Центру за социјални рад. Његова интелигенција, способност да брзо и смирено реагује у стресним ситуацијама и његов поглед на свет на начин да је човек основа свега, за кратко време створили су команданта познатог међу официрима и омиљеног међу борцима. Много пажње након рата је посвећивао размишљању како помоћи бившим борцима. Заједно са Арканом одлучујуће допринео ослобађању Бијељине, од муслимана. Постаје командант гарде "Пантери", која је била једна од најелитнијих јединица у РС.

Јединица је основана 2. маја 1992. године под називом "Српска национална гарда" Самосталне аутономне области Семберије и Мајевице, а носилац активности на њеном оснивању био је Љубиша Савић Маузер, односно припадници "Српског фонда солидарности" који је раније основан 7. јула 1991. године. У каснијем формацијском устројавању бригаде иста је променила неколико назива и то: Прва гардијска бригада, Гардијска бригада, Прва специјална бригада, Специјална бригада, да би на крају добила име Прва Бијељинска лака пјешадиска бригада, али је међу борцима и у народу остало омиљено и препознатљиво име Специјална бригада "Гарда Пантери".

Јединица је учествовала на многобројним ратиштима почевши од Зворника, затим Брчког где са великим успехом доприноси успостављању и обезбеђењу "Коридора живота", затим Мајевице, Смолуће, Посавине, Братунца, Озрена, Сарајева, Купреса и Бихаћа. У временском периоду од четири године кроз јединицу је прошло око 2000 бораца, а ратни успеси су ову бригаду учинили славном, јер је постала веома цењена и популарна код народа, што је за резултат имало да је иста у свом саставу имала доста добровољаца како из бивше Бих, тако из Србије, Црне Горе а и шире.

Јединица је из рата изашла са 100 погинулих и настрадалих бораца, те око 750 рањених од којих су многи и више пута рањавани. Јединица је у борбама на Мајевици 1992. године изгубила тадашњег команданта Бранка Пантелића Пантера, а након рата 7. јуна 2000. године убијен је и њен оснивач Љубиша Лазић Љути. Бригада је одликована са два ордена и то, Орденом Немањића и Орденом Карађорђеве звезде другог реда.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
24-01-2017, 07:58 PM
Порука: #5
RE: У сећање на све пале борце и људе за слободу Српског народа †
Срђан Кнежевић



[Слика: image.jpg]





Рођен је у Тврдимићима 19. јануара 1958. године. Основну школу је завршио на Тилави, а средњу у Сарајеву. Почетком распада Југославије је био у јединицама Југословенске народне армије у саставу Шесте личке бригаде на Плитвицама. У пролеће 1992. се на кратко прикључује Министарству унутрашњих послова Републике Српске. Одмах по оснивању се прикључује Јахоринском батаљону у саставу Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске, а након погибије тадашњег команданта у фебруару 1993. заузима његово место. Од 22. фебруара 1993. је постављен за команданта новооснованог јуришно извиђачког одреда Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске који је прозван "Бели вукови". Рањен је 16. маја 1995. у борбама на Дебелом брду. Од 22. фебруара 1993. године па све до пролећа 1996. је остао командант Белих вукова.

Обављао је дужност заменика начелника Центра јавне безбедности Српско Сарајево када је из заседе убијен 7. августа 1998. године у Палама. У тренутку смрти је имао 41 годину. Његово убиство је остало неразјашњено.

Јединица је добила назив по томе што су њени припадници остали завејани у мећави на планини Бјелашници коју могу само вукови да преживе. Јединица је између осталог учествовала у борбама на Мошевачком брду које се налази на Нишићкој висоравни. У јединици се налазио велики број руских добровољаца, који су учествовали у рату на страни Војске Републике Српске.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
25-04-2017, 07:13 PM
Порука: #6
RE: У сећање на све пале борце и људе за слободу Српског народа †
http://www.vaseljenska.com/vesti/odrzan-...-rukumija/

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)