Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 2 Гласова - 4 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Учешће Срба у Хабзбуршкој војсци
16-12-2013, 12:52 AM (Последња измена: 19-12-2013 08:49 AM од Николај.)
Порука: #1
Учешће Срба у Хабзбуршкој војсци
Лаж је оно што су комунисти стално паковали:

као у Првом рату српска војска позива аустријску на предају, а од тамо им стиже глас да се Србин никада не предаје.

Нису Аустријанци били идиоти да шаљу Србе на Србију, него су их слали на Италију и најчешће на Русију.

Тако је и Нина доспио у редове Срба који су пребјегли Русима и када су их постројили пред императора овај (император) био ваљда уморан или није најбоље чуо ове који су му говорили како се Срби здраве па их је поздравио са:

Помаже Бог, јунци!

Наравно,
послије су се прикључили српској војсци када је ова пребачена у Солунску регију.

Зато што му је дјед био Солунац, један мој ујак увијек пизди када му неко овдије каже да га јебало весло које га је превеслало у Србију

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
16-12-2013, 01:01 AM
Порука: #2
RE: Нова ТВ серија - Равна Гора
(16-12-2013 12:52 AM)херцеговац Пише:  Лаж је оно што су комунисти стално паковали:

као у Првом рату српска војска позива аустријску на предају, а од тамо им стиже глас да се Србин никада не предаје.

То се потенцирало и прије комуниста. Нарочито је било доста манипулација о добровољцима и четницима. Смањивао им се број и значај, а на другу страну су обавезно називани "Југословенима". Прочитај старије књиге прије Другог свј. рата, ђе се стиче утисак, како тобоже то нијесу били Срби деведесет иу девет посто, но да су били несрби, најприје Хрвати.

Вели, добровољци из свију југословенски земаља: Босанци, Личани, Херцеговци, Далматинци, Банијци, Славонци, Кордунаши, Црногорци, Бокељи, Сремци, Бачвани итд. А многи неписмени и полуписмени, кад то прочитају, најчешће ће помислити да то нијесу били Срби, но браћа "Југословени" (ест к.....).
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
16-12-2013, 01:08 AM
Порука: #3
RE: Нова ТВ серија - Равна Гора
Војвода Василије Трбојевић није смио отићи кући да га аустро-угарске власти не ухапсе због четовања у Старој Србији.

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
16-12-2013, 01:55 AM
Порука: #4
RE: Нова ТВ серија - Равна Гора
(16-12-2013 12:52 AM)херцеговац Пише:  Лаж је оно што су комунисти стално паковали:

као у Првом рату српска војска позива аустријску на предају, а од тамо им стиже глас да се Србин никада не предаје.

Нису Аустријанци били идиоти да шаљу Србе на Србију, него су их слали на Италију и најчешће на Русију.

Тако је и Нина доспио у редове Срба који су пребјегли Русима и када су их постројили пред императора овај (император) био ваљда уморан или није најбоље чуо ове који су му говорили како се Срби здраве па их је поздравио са:

Помаже Бог, јунци!

Наравно,
послије су се прикључили српској војсци када је ова пребачена у Солунску регију.

Зато што му је дјед био Солунац, један мој ујак увијек пизди када му неко овдије каже да га јебало весло које га је превеслало у Србију

To je istina inače - Srbi su slati na Srbiju, a pogeldaj onu scenu gde vojvoda Vuk čupa uvo Srbinu koji je zarobljen i neće da predje u Srpsku vojsku.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
16-12-2013, 02:13 AM (Последња измена: 16-12-2013 03:25 AM од херцеговац.)
Порука: #5
RE: Нова ТВ серија - Равна Гора
(16-12-2013 01:55 AM)Alex Пише:  
(16-12-2013 12:52 AM)херцеговац Пише:  Лаж је оно што су комунисти стално паковали:

као у Првом рату српска војска позива аустријску на предају, а од тамо им стиже глас да се Србин никада не предаје.

Нису Аустријанци били идиоти да шаљу Србе на Србију, него су их слали на Италију и најчешће на Русију.

Тако је и Нина доспио у редове Срба који су пребјегли Русима и када су их постројили пред императора овај (император) био ваљда уморан или није најбоље чуо ове који су му говорили како се Срби здраве па их је поздравио са:

Помаже Бог, јунци!

Наравно,
послије су се прикључили српској војсци када је ова пребачена у Солунску регију.

Зато што му је дјед био Солунац, један мој ујак увијек пизди када му неко овдије каже да га јебало весло које га је превеслало у Србију

To je istina inače - Srbi su slati na Srbiju, a pogeldaj onu scenu gde vojvoda Vuk čupa uvo Srbinu koji je zarobljen i neće da predje u Srpsku vojsku.

Јес', јес'... Броз писао или си гледао у Тому и Џерију?

Пусти ти Љубомира Стојановића. Човјек је био републиканац, а према сељаку се односио...

Војвода Вук је свој 2. батаљон јачине преко 1 000 људи формирао искључиво од Херцеговаца, Босанаца, Личана и других прекодринаца..., а на чело му поставио мајора Радоја Рашу Пантића. 19. септембра 1916. је изгубио само у једном јуришу на Сиву Стијену трећину својих људи, међу којима је тада био и тешко рањени мајор Радоје Раша Пантић који је касније подлегао ранама у Вертекопу.

Кроз који дан и војвода Вук је погинуо.

Да ли си ти свјестан шта причаш? Јединице аустро-угарске армије са претежно српским војницима нису слате на Србију!

Пренијећу ти један текст на ову тему, гдје се спомињу јединице које су ишле на Србију.

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
16-12-2013, 02:37 AM
Порука: #6
RE: Нова ТВ серија - Равна Гора
(16-12-2013 01:55 AM)Alex Пише:  To je istina inače - Srbi su slati na Srbiju, a pogeldaj onu scenu gde vojvoda Vuk čupa uvo Srbinu koji je zarobljen i neće da predje u Srpsku vojsku.

Ратном заробљенику, страном држављанину, војвода Вук, чупа уво, а по закону и Србије и међународном ратном закону, тај ратни заробљеник, не море се пријавити у добровољце. Јер су на стотине захтјева одбијене у то вријеме.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
16-12-2013, 02:45 AM (Последња измена: 16-12-2013 03:28 AM од херцеговац.)
Порука: #7
RE: Нова ТВ серија - Равна Гора
Гледају људи Тома и Џерија па мисле да је то стварно тако.

Хрвати, Словенци, муслимани су ратовали, шта мислиш када ухвате наши некога шта ће рећи да је?

Мађар?

Знао се наћи покоји Србин у таквим јединицама, али су они по мемоарима хрватских 'часника' гурани у прве редове и најчешће завршавали са метком у леђа од 'сабораца' хрвата. Због такве врсте губитака свог људства и због страха од пребјега главна команда је извршила још 1914. претрес хрватских јединица и те Србе одстранила и пребацила их или према Италији или у Румунију. Понављам њихов број је био миноран, они никако нису чинили окосницу јединица него су били појединци, тј. изузетци који потврђују правило да су то биле национално чисте јединице састављене од хрвата, муслимана (условно нација)...

Цитат:S kakvom su mržnjom jurišali Južni Sloveni u austrougarskoj vojsci, izuzev Srba, na položaje srpske vojske, kako su kidisali na srpske vojnike, po pravilu nikad im ne dajući "pardona", videlo se to svuda, na svim mestima na kojima su vođene borbe 1914. godine. Samo kad bi bili sasvim razbijeni, i kad bi im preostalo još jedino da izaberu smrt ili da se predaju, oni su dizali ruke uvis... Takav je slučaj bio pred Beogradom, u decembru 1914. godine, u onim žestokim borbama na Torlaku, gde je svoj grob našao najveći deo 79. Jelačićevog puka austrougarske vojske. U ovom puku, sastavljenom najvećim delom od Hrvata, a koji je bio ostavljen da štiti odstupnicu glavnini austrougarske vojske koja je napuštala Beograd. Zasipani artiljerijskom vatrom sa srpske strane bez prestanka, oni su rešili da se predaju tek kad ih je na nogama ostalo još samo nekoliko stotina...

Razočarenje u Srbiji u Južne Slovene postalo je potpuno kad se saznalo za zločine koje su oni, zajedno sa mađarskim i austarijskim vojnicima, počinili u Mačvi nad civilnim stanovništvom. Upadajući u sela poput vojnika Džingis-kana, isterivali su iz kuća čitave porodice, ne obzirući se na uzrast i zdravstveno stanje, da bi ih zatim vezane konopcima, koje su nosili sa sobom, gonili ispred sebe kad su nastupali prema položajima srpske vojske. Tako su postupili, između ostalog, u selu Lešnici, gde su, prethodno, ubili više seljaka, seljanki i dece... Prema izveštaju učitelja Vel. Joneića, među stanovnicima Lešnice, koji su upotrebljeni kao živi zaštitni zid nalazilo se i više žena sa decom koja još nisu bila prohodala.

Drugi bosanskohercegovački puk smatran je najboljom borbenom jedinicom austrougarske vojske. Pripadnici ovog puka poneli su 42 medalje za hrabrost - najviše u čitavoj armadi. Drugi pukovi dobili su sedam-osam ovih ordena. Zlatna medalja za hrabrost bila je retko odlikovanje, pa ipak krasila je grudi 106 soldata iz Bosne. A 33 hiljade raznih odlikovanja, dobili su Bošnjaci iz Beča i Pešte, za hrabro držanje u borbama protiv Srbije.

Pero Blašković, komandant bataljona u Trećoj bosanskohercegovačkoj regimenti u leto 1914. godine, izneo je u svojim uspomenama da su njegovi vojnici, i uopšte svi pripadnici njegove regimente, u ratu protiv Srbije pokazali da spadaju među najbolje vojnike na svetu.
Povratak iz pohoda na Srbiju: Poćorekovi vojnici posle poraza, napuštaju svoju "laku šetnju". Biće to novi povod da "hrabrost" iskale na bosanskim Srbima.

Većinu u Blaškovićevom bataljonu, pa i regimenti, činili su muslimani i Hrvati, prvi uglavnom iz Tuzlanskog okruga.

Navodeći primere "junačkog držanja" Hrvata i muslimana iz svoje jedinice pri napadima na položaje srpske vojske, Blašković je pomenuo i Gvida Stipetića, aktivnog poručnika, koji je sa isukanom sabljom poveo svoju četu na juriš na jednoj visoravni između Gornje Vranjske i Cerovca. Kad je on pao, osveta Bosanaca nad Srbima bila je - "vrlo teška..."

Kao glavni dokaz za veliku borbenost Hrvata i muslimana u sukobima sa srpskom vojskom, Blašković je naveo podatak da je od oko 80 oficira i 3 hiljade vojnika njegove regimente - polovina oficira i oko 1200 vojnika ostala na bojnom polju u Mačvi...

Među trupama austrougarske vojske koje su se s naročito velikom žestinom ustremljivale na srpske vojnike nalazila se i 42. domobranska divizija iz Zagreba. Pri drugom prelasku preko Drine, 2. septembra 1914. godine, ona je puna tri dana kao fanatizovana naletala na rovove srpske vojske na Adi Kurjačici, nastojeći da se prebaci na desnu obalu Drine i da dejstvom dolinom Jadra potpomogne akcije trupa južno od Loznice i severno od Lešnice. Ona je nanela velike gubitke jedinicama Drinske divizije II poziva, koje su joj se ovde suprotstavile. Na srpskoj strani palo je 9 oficira, 6 podoficira i 550 vojnika...

U sastavu ove austrougarske divizije, jurišao je na srpske položaje i Josip Broz, kasnije nazvan Tito, u to vreme pripadnik 10. čete 25. pukovnije. Šta je tada sve doživeo i preživeo, on o tome nije nikad hteo da govori, ništa nije kazao čak ni svom biografu Vladimiru Dedijeru.

Dedijer, inače, iznosi (u Novim prilozima za biografiju Josipa Broza Tita, u drugoj knjizi), da je imao u rukama tri Titova autobiografska teksta - iz 1935, 1945. i 1952. godine, i da samo u jednom od njih, u onim iz 1935, Tito govori o učešću u ratu protiv Srbije, od avgusta do decembra 1914. godine. Kad je hteo, na osnovu prvog autobiografskog teksta iz 1935. godine, da piše o Titovom učešću u operacijama na srpskom frontu, dobio je, navodno, direktivu od Milovana Đilasa da to ne čini.

Zločini nad civilnim stanovništvom: Borbe u Mačvi i na Kolubari bile su, zapravo, rat Srba i Hrvata; najmasovnije zločine činile su trupe Trinaestog zagrebačkog korpusa

Kao i Tito, u 42. domobranskoj diviziji ("Vražjoj diviziji", kako je još nazivana), u 25. puku, protiv Srba borio se i Vlatko Maček, vođ Hrvatske seljačke stranke.

Za razliku od Tita, Maček je u svojoj autobiografiji, objavljenoj u NJujorku, opisao u kojim je sve bitkama učestvovao sa svojim pukom u Srbiji. Pomenuo je da je (a to znači i Tito) učestvovao i u krvavim okršajima kod sela Popinci i Pećinci sa srpskom vojskom koja je bila prešla Savu, a zatim u brojnim borbama na Kolubari...

U Mačekovom i Titovom 25. domobranskom puku, komandant "doknadnog" bataljona bio je Slavko Štancer, koji će 1941. godine postati prvi čovek u vojsci ustaške, odnosno hrvatsko-muslimanske države. Bio je "razglašen kao najveći junak 42. domobranske vražje divizije", kaže J. Horvat. Jurišajući ispred svojih vojnika, on je već u prvoj nedelji rata u Srbiji izgubio desnu ruku...

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
16-12-2013, 03:15 AM (Последња измена: 16-12-2013 03:20 AM од херцеговац.)
Порука: #8
RE: Нова ТВ серија - Равна Гора
Зато Алекса,
пусти ти шта пише један академик па макар био и Љубомир Стојановић.

Овдије је поента да српске јединице аустроугарске војске нису биле упућиване на Србију.

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
16-12-2013, 07:07 AM (Последња измена: 16-12-2013 07:25 AM од мунгос.)
Порука: #9
RE: Нова ТВ серија - Равна Гора
Свакако да је било Срба у јединицама А-У војске у нападу на Србију. Било је и оније који су се борили до задње капи крви против Срба.
Али такви су били изузетак. Нпр. онај Гојкомир Глоговац. Како је он постао "Хрват" и шта се у његовој глави дешавало, то је само он зна.

Срби који су били упућени на србијански фронт, имали су сви одреда ознаку "политички сумњив", поготово Срби из Босне и Херцеговине.
А разврставани су тако да је било неколко несрба на једног Србина, да мотре на њега, па ако треба и да убију.

Од мог пријатеља ђед је био један од њих. Пребјегао у српску војску, преша Албанију и вратио се преко Солуна.
А такије знам још неколко из мога краја.

Срби и Чеси су и на србијанском и на руском фронту, прелазили на другу страну, предавали се и пријављивали у добровољце (већина, малтене ко је год био у прилици).

Не сјећам се тачно којег датума, али неђе на почетку 1915. је промјењен закон и дата је прилика ратним заробљеницима да се пријаве у добровољце, с тијем да су сви написмено морали потписати да су добровољци.
Такође у закону је стајало да се ратни заробљеници-добровољци, не смију упућивати на фронт против своје земље.
Тако да је већина њих завршила на фронту према Бугарима и у Маћедонији, а други који су били на западној страни обављали су помоћне послове (нпр. жандармерија), али нијесу по закону Србије и међународном ратном закону, смјели учествовати у борбама против своје земље чији су били држављани.

У Србији у првој години није било неког интереса за тијем да се ангажују ратни заробљеници као добровољци. Прије свега да се избјегну додатни проблеми које би то створило, јер је то било кршење међународног ратног права.
Тако да су молбе стотина првије заробљеника да се прикључе српској војсци, одбијене.

Иницијатива за промјену закона је дошла од Француза.

(16-12-2013 02:13 AM)херцеговац Пише:  Војвода Вук је свој 2. батаљон јачине преко 1 000 људи формирао искључиво од Херцеговаца, Босанаца, Личана и других прекодринаца..., а на чело му поставио мајора Радоја Рашу Пантића. 19. септембра 1916. је изгубио само у једном јуришу на Сиву Стијену трећину својих људи, међу којима је тада био и тешко рањени мајор Радоје Раша Пантић који је касније подлегао ранама у Вертекопу.

Кроз који дан и војвода Вук је погинуо.

Већином су то били пребјези или људи који су се затекли у Србији по објави рата.
Касније је дошао један дио добровољаца из Америке, нешто прије пропасти.
Вјероватно је и један мањи дио ратни заробљеника, који су имали неке везе, успио се, мимо закона, убацити у редове четника. А касније на Солунском фронту то се промјенило и један дио ратни заробљеника је приступио четницима, а други распоређени по регуларним јединицама.

Уз добровољце из свијета, највише из Америке, бивши А-У војници, Срби, су били једина попуна ослабљеним и борбама исцрпљеним јединицама српске војске на Солунском форнту, цијеле три године. Не само да су они били велика помоћ у борбеној снази, но су још десет пута толко били морални подстрек, свјежа крв која је препородила исцрпљену војску.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
16-12-2013, 04:32 PM
Порука: #10
RE: Нова ТВ серија - Равна Гора
херцеговац Пише:Нису Аустријанци били идиоти да шаљу Србе на Србију, него су их слали на Италију и најчешће на Русију.
На италијанском фронту, т.ј. на фронту реке Соче, Аустријанци су распоредили неке јединице састављене од "bosniaken". Чини ми се да су те биле јединице са највећим изгубљеним људством. Да ли су под тим "босниакенима" разумевали и Србе?
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
16-12-2013, 05:04 PM (Последња измена: 16-12-2013 05:10 PM од херцеговац.)
Порука: #11
RE: Нова ТВ серија - Равна Гора
(16-12-2013 04:32 PM)ЛукаЛоко Пише:  
херцеговац Пише:Нису Аустријанци били идиоти да шаљу Србе на Србију, него су их слали на Италију и најчешће на Русију.
На италијанском фронту, т.ј. на фронту реке Соче, Аустријанци су распоредили неке јединице састављене од "bosniaken". Чини ми се да су те биле јединице са највећим изгубљеним људством. Да ли су под тим "босниакенима" разумевали и Србе?

Да.

Мада су Србе углавном слали у Румунију да се боре против Руса.

Према Италијанима је био и једини фелдмаршал Србин у аустро-угарској армији Светозар Боројевић.

Знаш Лука,
људи пишу свашта. Као није хтио прећи у војску Србије, а нико не спомиње да би му при пребјегу шуцкори побили мушку чељад, а женски дио фамилије послали у интернацију у лагере гдје би скапали од болештина.

Ево ти примјера Нине надимак од Никола, када је прешао Русима, читава породица је отишла у зелени кадар, тј. побјегла у планину, јер су локалне аустријске власти добиле информацију и онда слале муслимане и хрвате - шуцкоре да их похватају, помлате, а ресто пошаљу у лагер.

Људи само лупају као Максим по дивизији.

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
16-12-2013, 05:12 PM
Порука: #12
RE: Нова ТВ серија - Равна Гора
Насиља војске према Србима војницима.

Та бруталност војске види се исто тако и у мерама и у понашању према онима, који су имали да служе у њеним редовима. У Босни и Херцеговини они су с почетка дигли, нарочито код Срба, готово све људе не само од 18.-50. године, него и децу са 14 година* и старце са 60 и 65, на неким местима чак и жене. Употребљавали су их, уз најтеже оскудице и понижења, за прављење шанчева и као гониче у комори. Највећи део тих бедника пропао је за увек, јер за њих дуго времена није уопште важио разлог да су болесни или да се могу преморити. Како се поступало при том види се најбоље одатле, што су неки академски образовани за војску, били ипак уврштени у комору, у којој су у ратној зони служили као обични кочијаши. Такав је случај био са д-ром Јовом Зубовићем, кога су дигли 6. децембра 1914. у Бањој Луци и са cand. phil. Миланом Будимиром, који је служио четири месеца као кочијаш. Вративши се кући болестан Будимир није остављен намиру, него је, чим се опоравио, узет у војску, те са свршеним реалцем Ахметом Куленовићем одмах послат у Зеницу, без обзира на то, што су, као и други асентовани с њима заједно, могли по закону чекати до октобра 1915. године. У Зеници су као политички сумњиви били држани у затвору у једној стражарници, а онда, кад их се иза пар дана скупило десетак, послани су са пратњом у Оркењи у Мађарску. Кад су стигли тамо после три дана врло напорног пута негде ујутро, нареди им један поручник Немац, да без одмора одмах иду на посебно "вежбање за казну" (Strafexerzieren). Сутра дан доделише их радничким оделењима, бр. 304 и 305, где су бедно одевени и храњени, поред војничких вежби морали и улице чистити. Изрично им је било забрањено, да ма што набаве за властити новац, нарочито хране. У новембру преместише их у Ерц. Фалфу трећој попунидбеној компанији. Тамо су их примили и чували директно као злочинце. Имали су собу, пред којом је увек стражарио по један војник са натакнутом бајонетом, која их је онда редовно пратио на вежбу, на ручак, чак и у заход. На умивање, из јутра, ишли су увек само један по један и тад, наравно, полуголи са пратњом стражара. Ни њима, као ни многим другим интелигентима, као на пример, дру Божидару Вукотићу, посланику на Царевинском већу и дру Б. Г. Анђелиновићу, није се дозволило да носе "знак интелигенције" (Intelligenzabzeichen), нити да имају икаквих повластица, које им дају знање и дипломе. Кад не би хтели да псују на Србе и да вређају српске династије нагонили су их (нарочито је то чинио наредник Иво Мађим), да праве најтеже вежбе и не би их се оканили, док не би уморни и изнемогли клонули и попадали.

* За Ивицу Драгићевића (кот. Кључ), који је 1914. одведен у комору, тврди његов жупник, готово невероватно, да је рођен 1908. године. Дечко је остао у војсци (Feldpost 220, Staffel Nr. 1554) све до 1918.

У Коморану је било од новембра 1914. око 600 војника из гатачког и билећког котара, са неколико неизвежбаних новака. То су највећим делом били они војници, којима иза мобилизације нису хтели дати оружје, него их употребљавали као раднике за шанчеве. Поручник Штерн, који је хтео те људе учинити безопасним, нареди да босоноги у децембру стоје у Дунаву и тамо по читаве сате ваде песак за насипе. Каплар Тодор Поповић из Добоја упозори поручника, да би то могло имати рђавих последица за људе и да већ неки пате с тога. На то дође потпуковник сам и обесно рече: "Морају у воду, па макар сви покрепали! Да им је краљ Никита дао пушке они би и босоноги пуцали на нас!" После неколико дана већ су многи бедници морали бити предани у болницу са замрзнутим ногама.

У војничком логору у Лебрингу беше готова гробница задругу босанску пуковнију, која је ту била смештена. Један савремени извештај казује, да ту људи леже при температури испод ништице на голим даскама и да ветар пробија кроз све пукотине; да се људима не могу поделити сламњаче, јер војничка управа не да сламе, и ако пред логором стоје три пласта сена. Људи немају ципела, него носе одртине; место дека имају искрзана и излињала ћебета, а рубље по више месеци носе неопрано, јер немају преобуке. Нико се не купа, јер нема угљена и отуд у баракама страховита гамад. Почетком децембра 1917. умро је ту један Тузлак од пегавог тифуса; дезинфекција је била наречена, али је ради оскудице огрева и других средстава остала неизвршена. 51 од наших људи беше одређен за разне службе за болничаре, на пример, где је разумевање језика од преке потребе. Једном батаљонском наредбом, по упути војничке команде, би наречено да се тај 51 Босанац смени и замени са толико Немаца. Тај извештај, који су изнели као интерпелацију на Царевинском Већу посланици Фон и другови, доби одговор од једне комисије коју је послало ратно министарство (K M Erl Abt 5 Nr. 34573), да испита те наводе. Како се кушало приказати ствар нека послуже ова два примера: "Сламњача има, оне су највећим делом и напуњене, али при великој навали морају по три човека лежати на две сламњаче. Ради оскудице сламе не мења се садржина сламњача. Она три стожића сламе што су пред логором својина је логорског властитог кућанства и морала би се по наредби одвести. Они су од комисије стављени на расположение команди логора да напуни сламњаче". Или: "Отпуштање б. х. болничара и њихова измена немачким људима изведено је по наредби војничке области Pras. Nr. 29799 Exr d Ers W. Садашњи болничари су императивно додељени људи лаке службе, чија је завичајност у најближој околици. Б. х. трупама је непријатно, да се не могу споразумети са болничарима. У логорској болници за болесне муслимане налазе се муслимани као болничари". Овај задњи пример нека карактерише и поступак са нашим људима! Код те босанске регименте било је 75% православних, па се о њима није хтело водити никаква посебна обзира, док се за 15% муслимана, као што докуменат сведочи, бринула нарочита брига.

Сви наши људи у војсци гоњени силним напорима, као најнесвеснији искоришћавани и злоупотребљавани сваком приликом, рђаво храњени и одевани, вођени у нездрава и за њих климатски неподношљива места, а и сами донекле телесним саставом предиспонирани за ту болест, готово су редом пропадали од сушице. Нарочито наши људи, који су пре тога имали да поднесу стотине најгорих невоља и који су били узети у војску, не што су способни, него што се држало да су тамо мање опасни. Тако су настрадали, да наведемо само два-три познатија примера, наши књижевници Светозар Ћоровић и Иво Андрић. Први је, пре него су га узели у војску, провео годину дана као таоц у Мостару и у табору интернираних у Жегару; док је други после годину дана тамнице у Марибору и Грану и кућног затвора у Травнику запао да служи у Зеници. Глишу Ковачевића из Невесиња, који је био интерниран у Жегару, довели су тешко болесне у Ђур, у војску, где је умро за непуна два месеца. А и кад их, неизлечиво болесне, треба ослободити и послати кући, то се чини са свим могућим оградама и препрекама тако, да често смрт није даља од суперарбитрације. 16 новембра 1917. дошла су на добојску станицу три стара босанска војника, које су као неспособне за службу пустили кућама. У четири сата изјутра стигао је с њима воз у Добој, а неколико минута иза тога била су двојица од њих мртва, док је трећи морао бити предан у болницу у Усори. Један од умрлих звао се Мехмед Салкић и био је послат у Добој из Нађи Харшањија са путницом бр 1025, а други Емил Халиловић, послат од одељења транзена из Шиклоша, са путницом бр. 1042. Сјутри дан предата је станичној команди у Добоју лешина војника Салке Делића Хусичића, кога су као неспособна и болесна, без икакве пратње, отпустили из Нађи Харшањија кући. Умро је већ на путу између Дервенте и Добоја. А колико је тек оних, што нису ни послати кућама и оних, који су умирали у свом кревету, у који би једва доспели да се спусте!

Генерал-мајор Хефер издао је 19. септембра 1914. један занимљив службени коминике, у ком је енергично одбио све тврдње, као да "трупе у нашој војсци ове или оне народности нису у рату потпуно одговориле дужности... Према тим тенденциозним извртањима, која на много места рачунају са постојећим непознавањем прилика у монархији, мора се изјавити са свом одлучношћу, да и сада, као у првашња времена, једнодушно стоје, такмичећи се у храбрости, сви народи наше часне монархије у борби, која нам је наметнута, као што каже наша војничка заклетва: против сваког непријатеља, ма ко то био". Те су речи врло карактеристичне за истинољубивост званичних аустријских саопштења, као и за начин, како се она износе. Јер док се тако трубило пред страним светом о једнодушности аустријске војске, правдали су се, на другој страни, сви прогони и насиља у земљи тим, да су своју дужност заборавили не само, обични становници, него и сами војници. И то не само у Босни и Херцеговини, Далмацији и Срему, него и по Галицији и по Чешкој! Из дописа упућених судовима од врховног команданта надвојводе Фридриха и домобранског министра Георгија види се аутентично, како је ствар била много друкчија него се желело показати и како се наивни разлози, кад читав национални покрет своде на акцију код друштва и које личности. Али зашто се одмах није признавала права истина и пред собом и пред светом? Зашто се само у резерватним актима наводило, како су чешки војници демонстрирајући с муком одвођени на фронту; како су, као 1. децембра 1914. у Прагу, бацали пушке или носили чешке заставе са натписом: "Červenu prapore, toč se jen, toč, muslime do Ruska, nevime, proč", како је 28. пук премештен у Сегедин. (Dr. Z. V. Tobolka: Prameny současnych dejin českych I, 43-4, 48). Из дописа оперативне војске Nr. 2916 од 5. фебр. 1915. зна се, да су одели 32. домобранског пука пребегли Русима; у допису Nr. 9274 од 20. априла јавља се, да се прашки 28. пук са 1850 људи предао у Карпатима и да је с тога, царском одлуком, та регимента била брисана из војничке листе. Надвојвода Јосиф Фердинанд јавља наредбом од 15. јуна бр. 4049, све из исте године, да је веома непоуздана чешка момчад у пуковима бр. 21, 36 и у домобранском бр. 8 и 12 и да је с Русима у извесном споразуму (Prameny, II, 176-9). Зашто се све то није одмах рекло? Просто зато, да се свет и даље обмањује, да се не да повода другима и главно, да се не покажу и признају прави поводи и узроци, ради којих је све то настало. Јер то је оно, што би за Аустрију и њен режим било најпоразније; јер то је оно, што је и довело до расула.

Нашим се људима није веровало од првог почетка. После проглашења мобилизације, кад су у великом логору према новом музеју у Сарајеву почели да се окупљају људи из околних села, ја сам 27. јула својим очима гледао, како мрцваре Србе сељаке. Тукли су их под ма каквим изговорима. Пијане барабе из вароши и други војнички елементи, неретко и официри, нагонили су ове, који би долазили, да псују Србе, Србију, краља Петра и све друго из реда, и ако би се који устручавао, а често и без тога, био је ударан оним, шта је коме дошло под руку. Тројица су убијена на месту, два пред логором, а један према дуванској фабрици. Овоме је камен потпуно разбио темењачу и ја сам, дошавши нада њ, видео страховито измешане мозак и крв. Имена им никад не могох дознати.

Код четврте босанске регименте, која је имала свој кадер најпре у Карловцу и Загребу, а касније у Ђуру, били су испрва одељени сви Срби од осталих војника, одузето им оружје и онда као радници послати у Беч, да копају шанчеве. Касније, кад су се због великих губитака имале попунити осетне празнине у аустријској војсци, доведени су натраг и одређени на фронту, али увек тако, да би уз једног православног била два иноверца. Одељивање и то мешање вршило се јавно на вежбалишту, при чем, наравно, нису изостајале погрде на Србе ни од официра, ни од војничких другова. Људи су уопште вређани на све могуће начине. Наређивало се, на пример, изрично, да се најтежим вежбама преко читавог дана, на православни Божић и на друге свеце, запосле православци и да то осете као казну, јер припадају том елементу. У "добровољачкој" школи казнио је на православни Божић поручник Звонимир Прашницки нарочито и све Србе зато, што једном католику нису биле ципеле, које је необучене оставио под креветом, у ставу "мирно". До 1. марта 1915. српским интелигентима није било дозвољено, да похађају официрске школе, а Србе официре су поразделили по разним мађарским пуковнијама, док су нама доводили Бечлије и Немце. Ови су били унапред препарирани против Срба и с нарочитом су строгошћу поступали против свих, а особито против оних, који би из интернације, затвора или иначе дошли са ознаком г. в., то јест, "политички сумњиви". Ти су имали поново да поднесу силу мука и понижења сваке врсте.

У седници Царевинског већа од 14. јула 1917. предали су заступници Тусар, Башћински, Стањек и др. Кончи четири истоветна питања поводом једне резерватне наредбе ратног министарства. "По тој се наредби имаде на фронту отпремити она момчад годишта 1870. до 1867. чешке, русинске, румуњске, српске и талијанске народности, која је у залеђу на располагању, а одређена је за стражарску службу", а има се заменити Немцима и Мађарима. Хтело се, дакле, спасавати свој елеменат систематски, без обзира, како ће се то схватити код осталих племена државе. То је уједно и један доказ равноправности, која је владала у свима врстама аустријске управе.

У осталом, каква се човечност и правда могла тражити од једне војске, чија је Врховна Команда могла да изда овакав проглас: "23.1. 1916. br. III. A. F. K. Zapovednik od A. O. K. Nr. 2918 od 13. I. 1916. Многе изјаве заприсегнутих аустроугарских часника и момчади који су се ослободили из српског заробљеништва дају јасну слику о нечовјечном и нехуманом поступку са нашим ратним заробљеницима у Србији. Војници и часници били су најсуровије псовани и безразложно ударани са шакама и кундацима. Код транспорта заробљеника у Албанији била је издана заповјед да се убије сваки часник и момак који даље не би могао и на путу би заостао; вриједности као и рубље и обућа биле су нашим људима одузете, пошиљке за њих са одијелима, ципелама, гуњевима итд. биле су им већим дијелом од српских часника и чиновника затајиване и продане. Брига за њихову опскрбу била је минимална, заробљеници нису често по више дана добивали ништа да једу, налазили су се у најјаднијем положају а многи су умрли од глади. Са болесницима се поступало са немарном суровошћу. 26.000 људи погинуло је од тифуса, од глади. А. О. К. види се према свему овоме принужденом издати наредбу да се са српским заробљеницима који су употребљени за службу у поља има у оквиру постојећих закона поступати с драконском строгошћу не обазирући се при том ни најмање на хуманитет. Људе се мора тјерати на посао најжешћим средствима евентуално тјелесном казном. Ова заповијед има се примјенити на све српске заробљенике". (Глас Народа, бр. 15, 1919.).

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
16-12-2013, 05:21 PM (Последња измена: 16-12-2013 05:22 PM од херцеговац.)
Порука: #13
RE: Нова ТВ серија - Равна Гора
Ово горе говори ко је нападао Србију.

Имаш споменик у Сокоцу добровољцима - када је српска војска прешла послије првих операција у источну Босну велики број добровољаца локалних Срба јој се прикључио.


Само из Сокоца је пришло 200 бораца, а сви знамо колики је Соколац.

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
16-12-2013, 09:16 PM
Порука: #14
RE: Нова ТВ серија - Равна Гора
(16-12-2013 02:37 AM)мунгос Пише:  
(16-12-2013 01:55 AM)Alex Пише:  To je istina inače - Srbi su slati na Srbiju, a pogeldaj onu scenu gde vojvoda Vuk čupa uvo Srbinu koji je zarobljen i neće da predje u Srpsku vojsku.

Ратном заробљенику, страном држављанину, војвода Вук, чупа уво, а по закону и Србије и међународном ратном закону, тај ратни заробљеник, не море се пријавити у добровољце. Јер су на стотине захтјева одбијене у то вријеме.

Ne zato, nego što je u Srbiji zarobljen priličan broj Srba u KundK uniformama, i vojvoda Vuk je izašao sa govorom u kojim ih je pozvao da se priključe srpskoj vojci. Pošto se ni jedan nije prijavio, iznervirao se i jednom isčupao uvo.

Inače da se ne lažemo, priličan broj Srba je bio u Austrijskoj vojsci na frontu u Srbiji. Šta više, veliki broj dobio i odlikovanja...
Tužno, ali istinito.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)