Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 3 Гласова - 2.33 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
ЗАБЛУДЕ РАСКОЛНИКА И ЗИЛОТА
18-02-2015, 01:37 AM (Последња измена: 18-02-2015 02:21 AM од Шумадинац.)
Порука: #1
ЗАБЛУДЕ РАСКОЛНИКА И ЗИЛОТА
ЗАБЛУДЕ РАСКОЛНИКА ТЗВ. ''СТАРОКАЛЕНДАРАЦА''



ПОЈАВА И ЗАБЛУДЕ
СЕКТЕ ТЗВ. "СТАРОКАЛЕНДАРАЦА"
У СРБИЈИ

Да видимо сада како се то секташко зло раскола тзв. "Старокалендараца" појавило код нас Срба. Најпре да поновимо: да је раскол и секта тзв. "Старокалендараца" у Србији и Српској Цркви ствар заиста беспредметна и бесмислена, јер је Српска Црква била и остала по Старом календару, дакле је Старокалендарска Црква, и она тај свој статус нема намеру да мења. Затим треба да кажемо да ова групица "зилота", окупљених или предвођених од Акакија Станковића (с боравком у викендици на Фрушкој Гори), уствари манипулише с именом "истинитих православних хришћана", дословни превод грчког Г.О.Х: Гνήσιοι όρθόδοξοι χριστιανοί. Јер y Грчкој ГОХ означава само одвојене од Цркве групице Сшарокалендарце, а који год Србин је био у Грчкој могао је видети и схватити да су браћа Грци и Грчка Црква истинити Православци, те наши "зилоти" манипулишу тим називима код, засад малобројног, али необавештеног света по Србији: да су у Грчкој "прави хришћани" само ГОХ=Сшарокалендарци, којих у Грчкој наводно има "један милион"! - а ми смо видели да их је свега 50-70.000. Или када бесавесно лажу да је "цела Света Гора уз њих", мислећи притом на екстремне "зилоте" само једног Светогорског манастира - Есфигмена (који никакав углед ни утицај нема у Светој Гори), и на још десетину монаха-"зилота" расејаних по неким скитовима и келијама Атоса (где опет, у Скитовима и Келијама, има далеко бројнијих и Духовнијих Светогораца подвижника, који нису у расколу са Црквом).

А што се тиче манастира Есфигмена, одакле се или преко кога се углавном инфилтрирају, боље рећи лиферују "зилоти" за Србију, TO je суседни манастир нашег Светосавског Хиландара, који га је дуго и трпељиво помагао, и покривао пред другима, и велику љубав им показивао, а они су му за узврат за то само пакостили и отимали понеке непостојане и незреле искушенике, па их онда прекрштавали, као напр. недавно неког откаченог јерођакона, Бугарина из Ниша (који "неће више да буде Бугарин"), а још пар њему сличних (о којима мало ниже).
Какви су то "истинити хришћани" у Есфигмену, може свако од поклоника Свете Горе и Св. Хиландара да види кад наиђе покрај Есфигмена и каже тим "зилотима" једно људско: Кали мeра! - а они вас погледају "као крме секиру". To je жалосно, али je нажалост, тако! Али, ако је Есфигменцима "ревност за Православље" таква да нападно истакну изнад свог манастира на врху куле црну заставу са мртвачком главом! - и још са натписом на њој "Ορθοδοξία ή θάνατος" = "Православље или смрш" - онда шта да на то кажемо? Шта друго осим: Боже, опрости им, јер не знају шта раде! Да кажемо о Есфигмену још и то како примају бројне Албанаце (којих je у Грчкој однедавно, као тобоже "избеглица", скоро милион), па их крштавају (или прекрштавају), и тако зилотски добро "наоружавају" ревношћу, да су неки од њих недавно, на путу између Есфигмена и Хиландара, написали на Крсту цара Душана познато нам са трагичног Косова и Метохије терористичко UСK! Додајмо овоме и врло индикативну чињеницу: да Есфигменци стално наглашавају како их Грчка Црква "прогања", а притом не кажу да их, у њиховом "отпору" према Светој Гори и Православној Цркви, подржава Амерички конгрес и Европски парламент (који хоће да укине τό άβατον у Св. Гори)! За нас Србе ове чињенице довољно говоре саме по себи.

Оволико укратко рекосмо за одметнути од Православне Цркве и Свете Горе Есфигмен, зато што је отуда углавном потекло, и усмерено, ово неколико "зилота" у Србији, које ћемо сада побројати и кратко описати (колико смо о њима дознали).

1. ПОЈЕДИНИ СРБСКИ ЗИЛОТИ ТЗВ. ''СТАРОКАЛЕНДАРЦИ''

Пре но што кажемо нешто о четири-пет, колико до сад знамо, "зилотских вођа" псевдозилотског раскола - секте "Старокалдендараца" у Србији, да изнесемо неколико података о једном ранијем, и пар садашњих Срба "зилота" у Светој Гори.

Један од првих таквих које смо срели, пре неколико деценија, Светој Гори био је монах Наум (Миљковић, родом из Браничевске Впархије, где има сроднице монахиње), који је у Светој Гори примио велику схиму као схимонах Сшефан и живео дуго на Каруљи као "зилот" (међутим је причао и многоглагољао непрестано, као да је дао завет не великосхимничког ћушања, него не-ћушања). Кад смо га посећивали на Каруљи, прво смо морали издржати "канонаду" о свим могућим, и неколико немогућих, "завера против Православља" које Православље, ето, само он и још пар њему сличних "зилота на Каруљи" чувају и одржавају! Имао је под тремом своје каруљске кућице, крај једне пећине, карту "Велике Србије" (попут оне Шешељеве)... И да не причам даље тужну причу... Благодарећи нашем Патријарху Свјатјејшем Павлу, завршио је недавно свој намучени земни живот у постељи манастира Сланци крај Београда, у Мајци Србији, за коју је говорио да је сва у "апостазији", па чак и отац Јустин Ћелијски! Памтимо га, и чашу хладне воде коју нам је из своје пећине давао, и такође његово скромно али срдачно монашко гостопримство - у заиста пустињи Каруљској, на јулској жези испод Атоса.

Други "зилот" Србин на Светој Гори је Монах Данило (Мирковић, рођен 1959. на Дорћолу у Београду, дете оца Србина и мајке Хрватице, звао се Дубравко, на крштењу од Владике Амфилохија Радовића добио име Павле); био је једно време у секти загрижених Адвентиста, и у некој секти ОТО у Америци (где је провео 2-3 године; сам је говорио да је "променио више секти"), а онда се обратио Православљу (благодарећи данашњем цетињском игуману Луки и о. Амфилохију Радовићу). Покушавао је да нешто студира, чак и Богословски факултет. Као студент оженио се и долазио је често, некад сам, некад са супругом Миланком и ћерчицом Софијом код Владике Амфилохија у Патријаршију (где смо изблиза приметили његову неуравнотеженост, и често гледали сузе јадне супруге, која се на њега жалила), a онда је изненада оставио супругу и дете и отишао у Хиландар 1991.Г. Тамо је својим "подвизима" брзо "превазишао" Хиландар и његове Светиње, па је, услед ствараних смутњи у Хиландару, напустио га и стигао - чак до Есфигмена, одакле буде упућен у Коринт код зилотског ГОХ вође српских "зилота" - "Митрополита Калиникоса Пелопонеског" (Сарантбпулос, раније Машејевац, па је променио табор и пришао Флоринијанцима, али "зилотски" екстремизам није изменио), где је поново "крштен у бурету", како сам каже (22.2.І996.Г.), и ваљда поново замонашен. Данило данас живи у некој келији ваљда код скита Свете Ане (келију у Каруљи је дао другу сродном "зилоту"), али је Данило више ван Свете Горе, него у њој, јер често одлази у Коринт код поменутог Калиника (где вероватно добија и новац, који Калиник има "довољно за зилотско мисионарење међу Православнима!"), и онда излази на "мисионарска путовања' по земљи Србији, бестидно говорећи несувисле глупости, лажи и клевете на Српску Цркву, Патријарха, свог некадашњег духовника Митрополита Амфилохија ("он треба код мене да дође да се учи; ја њега да благосиљам, а не он мене" - говори снобурни, некадашњи секшаш, a сада приучени "зилот" Данило, са истим менталитетом и унутрашњим немиром). Тако је, после завођења и одвођења у "зилоте" неколико сестара из манастира Стјеника код Чачка, дошао и он хитно у Чачак да пренесе "поруку целе Свете Горе", како је "сва Света Гора уз вас", и како "сва Света Гора бруји због избацивања монахиња из манастира"! На када му је у очи речено, пред бројним народом у Дому културе у Чачку, да безочно лаже (јер је писац ових редова после његовог одласка за Србију био у Светој Гори), он није ни трепнуо, него је одатле отишао за Београд да "просвећује" неуке Србе: "шта се то њима данас догађа", тј. да им "открива Америку", јер он "долази са Свете Горе", па је тако у некој "Месној заједници" на Бановом брду, збуњујући недужни и необавештени народ, говорио "о свему и свачему, и још о понечему" (октобра 2003).

Са овим Данилом је из Хиландара у своје време отишао и Доситеј, родом из Белог Манастира, који је са Акакијем Станковићем (о коме мало ниже) и хиландарским искушеником Томом (некадашњим хипијем у Паризу) стигао и он до Пелопонеза. Тома је ту поново крштен и замонашен као монах Симеон, и данас је у манастиру Есфигмену. Доситеј је пак тада замонашен као Серафим, али је напустио ту Калиникову=Хризостомову фракцију и отишао Матејевцима, који су га поново миропомазали, јер они не признају благодат Флоринијанцима! Са њим је данас у Есфигмену и још један Србин Драган, из Данске, који је поново крштен и замонашен као монах Сава. Тамо је у Есфигмен стигао и један монах из Србије, ђакон из Црне Реке код Рибарића, Григорије коме црноречки "зилотизам" очигледно није био довољан, те је отишао најпре код Акакија у Врдник, где је поново крштен и замонашен, и одатле отишао у - "јединоспасавајући" манастир Есфигмен, са оцем Николом, који је донедавно био стално уз њега, али је Григорије из Есфигмена изишао, или је истеран (Есфигменци, на питање једног српског монаха: где је Григорије? - окрећу леђа!), па је сада у некој келији на Каруљи, док му се отац Никола вратио назад у Ниш. - Можда се негде нађе и још неки монах-"зилот", сличан овима бродјага, што кажу браћа Руси, али смо на брзину оволико дознали и набројали.
1. Јеромонах Акакије (Немања Станковић), главни вођа "зилотске" секте тзв. Старокалендараца, илити српских ГОХ = "истинитих хришћана", њиме пресађиваних на "есфигменски начин" у Србији. Рођен је 1970.Г. у Новом Саду; у младости је био очигледно дете немирна духа (једно време је био скинхедс); по завршетку средње школе (за дизајнере), зажелео је монашки живот и дошао у манастир Ковиљ код Новог Сада за искушеника. Ту је остао око 8 месеци, а онда је изишао рекавши да "овде нема духовног живота"! (иако је у Ковиљу игуман био изврстан духовник, садашњи Владика Порфирије). Немања је отишао у Русију, у Почајевски (?) манастир, и после месец-два се вратио, па отишао на Свету Гору, не у Хиландар, него га је у Кареји у некој келији замонашио, на његово тражење, али без ичијег благослова, јеромонах из Банатске Епар-хије Рафаило.шблагослова, јеромонах из Банатске Епархије Рафаило.

Немањи-Акакију ни то монашење није било довољно, него је онда пришао "зилотима" у Светој Гори и одатле, преко манастира Есфигмена, стигао до Митрополита Калиникоса (Сарантбпулос) Педопонеског у Коринт (опет подсећамо да је то био зилот Матејевац, па је пришао Флоринијанцима), и тамо поново крштен, опет замонашен и рукоположен. Одатле се вратио у Србију и отпочео, у викендици својих родитеља на Фрушкој Гори (изнад Врдника, недалеко изнад манастира Раванице), коришћеној као "манастир Св. Методија и Кирила", да "просвећује" Србе зилотизмом својих Старокалендараца, пре свега екстремних Есфигменаца. Тако је напр. 1997.Г. у књижари "Тројеручица" у Београду понудио једном монаху из Црне Горе неку своју новину (или брошурицу), па кад је овај рекао да он не чита новине него Псалтир, он му је одговорио: "Узми, ово је важније него Псалтир"! (Ово врбовање му није успело, али је у новије време, изгледа, успело код неког јеромонаха Јована из манастира Тавне код Зворника, кога су прекрстили у Аверкија).

Акакије има извесну развијену "мрежу" сарадника (и очигледно новца из Грчке), међу којима је, изгледа, главни идеолог Евсевије Петровић (о коме ћемо даље говорити). Овај Акакије је на Крстовдан 2003.г. тајно дошао у манастир Стјеник на Јелици, код Чачка (долазио је и пре тога у неке Овчарске манастире, и тада изгледа врбовао и сестре у Стјенику), и тамо "преобратио у истинско Православље", тј. поново крстио и понова монашио, младу игуманију Ефросинију са још, такође младе, 3 монахиње и 4 искушенице (о њима нећемо овде говорити). - О Акакију ће се вероватно још чути.

2. "Брат Евсевије" (др Петровић, син проф. књижевности Драгољуба Петровића из Новог Сада), лекар-кардиолог у Сремској Каменици, главни је идеолог старокалендарског зилотизма међу Србима. (Изгледа да је и своју рођену сестру Јелену придобио за старокалендарство). Он је Акакију "десна рука" (док се не посвађају чији је "зилотизам" чистији?). Њега нисмо лично упознали, али се зна да је долазио у Овчарско-Кабларске манастире и покушавао да врбује калуђере и друге побожне Србе, углавном претњама "канонима" и свим могућим "анатемама", које су за њега, изгледа, основна ствар у историји Цркве, боље рећи у његовом "православљу" (док, међутим, Јеванђелско Православље познаје, пре и после свега и изнад свега, Јеванђеље љубави, што је за њега, кад му се то спомене, само "сладуњава прича екумениста"!). Изгледа да за овог човека, опседнутог страхом од "анатема" за јереси, као да и нема Апостолско-Светоотачког Православља, тј. Цркве Христа Бога Живога и Духа Светога Животворнога, и у ЊОЈ "неопозиво датих благодатних дарова и призива БОЖИЈИХ , чак и за Јевреје (αμεταμελητα τα χαρισματα και κλησις του Θεου - Рм.и,29), тј. милостиве и дуготрпељиве и човекољубиве и свеспасоносне благодати Христа Спаситеља, љубави Бoгa Оца и животворне заједнице (κοινωνία) Светога Духа (2Кор.13, 13) оприсутњене дејством Утешитеља у свакој Светој Литургији данашње Цркве Бога Живога, овде и сада, у овом и оваквом свету и овој оваквој, данашњој историји. Осим неколико скупина његових "зилота" (Светогорци добро праве разлику између ξηλοτής и ξουρλοτής), данас, ро њему, у Цркви Васељенског Православља нема других "опробаних и истинитих" служитеља Христа Бога и Спаса свију", који изграђују Тајну Цркве у свету" (Дидахи 11, 11). Мада, нажалост за њега и њих, како је и сам Евсевије принуђен да призна (у истом Писму), и те групе ГОХ "зилота" су разбијене на десетак буљука: "на неколико међусобно непомирљиво раздељених Синода грчких Старокалендараца, који сви за себе тврде да су Истинита Православна Црква Грчке".

Укратко речено, за Евсевија и све њему сличне данашње "зилоте" (који, као и Американци, немају ни знања, ни свести, ни савести, о стварном историјском, а не апстрактном, теоретском, идеолошком, животу и битовању Цркве Православне и народа Православних у свету, кроз векове и данас), благодат Духа Светога Утешитеља у Цркви је "институционализована" (читај: "канонизована", санкционисана, конзервирана, умртвљена) и сведена само на, како их он фарисејски мртво схвата, некадашње "каноне" и "догмате са анатемама" некадашњих Сабора, некадашњих Отаца. Благодат је, за њега, само бледи преостали пламичак некадашњег Огња Педесетнице, којега магијски одува и угаси сваки ветрић јеретички, демонски, антихристовски. По њему и њима, јереси имају ваљда неку магијску моћ да, са неправославним изражајем некога у Цркви, одмах укидају благодат и наносе анатеме, те су тако у овом свету јаче силе "јудеомасонства" и "свеопште јереси екуменизма", неголи "сведочанство Исусово Духом пророштва", којим "Дух и Невеста (Црква) говоре: Дођи! Да, доћи ћу скоро. Амин, да, дођи Господе Исусе"! (Откр.19, 10; 22,17.20).
Да и не говоримо о томе како су ови људи, сви "зилоти" редом, људи неслободни, мање-више инквизиторски по духу и менталитету, јер сваку иоле слободну мисао или реч у Цркви они стављај на нишан, траже одмах осуду и "анатему", не знајући да Црква није прогањала ни судила појединачне личне мисли, речи, науке теорије (TO je радила, њима слична no духу, инквизиција оних од којих су ови панично уплашени, па се бране голим: "не дотакни, не окуси не додирни!" - "по стихијама света, а не по Христу" -Кол.2,8.21). Отуда долази и њихова злоупотреба Канона 15. Прводругог Фотијевог Сабора (86І.Г.), који дозвољава, а не наређује, да се може, а не мора, прекинути општење са Епископом само због "неке (већ) осуђене од Св. Сабора и Отаца јереси, и то кад ту јерес јавно, откривене главе, проповеда и учи у Цркви". To јест, када ствара раздоре, расцепе, расколе и разарања организма Цркве, о чему наравно просуђују Сабори Цркве, а не "свака вашка обашка". Тако је било у историји и живом Предању Цркве.

Иначе, има много у овом и оваквом Евсевијевом и Акакијевом "зилотском" менталитету-инквизиторског духа, "лова на вештице", који се, нажалост, пројавио нарочито код Матејеваца у Грчкој (a духовни вођ и учитељ српских "зилота" је управо некадашњи Матејевац Калиник са Пелопонеза). Они би само да лове, и суде, и анатемишу, све и свакога ко није no њиховој "мери" (као што су Јудеохришћани собом мерили и судили Павла Апостола - 2Кор. цела 10. глава, нарочито ст.12), тако да инквизиторски уходе и сваку слободну људску мисао -слободне, а не ропске деце Божије у Цркви, хулећи на Духа Светога, Који је истинска Слобода, и Који, и кад је закон=канон, то је благодатни и ослобађајући "закон Духа живота у Христу Исусу, који нас ослободи од закона греха и смрти" (2Кор.317; Гал.5.1; Рм.8,2). Еда би им Бог дао тог Духа слободе у Христу да схвате: да Православље није фаталистички "кисмет" и "бекство од апостасије", него живи живот и мартирија (=мучеништво) за Христа и са Христом. И да појме срцем, а онда и умом, да је Црква Православна више волела, и данас више воли, "да страда са народом Божијим" неголи да бежи од света у секташку светомржњу и мизантропију.

3. Јереј Атанасије (Александар Крстић, рођен 1973, бивше војно лице; био је осуђиван "због баратања експлозивом"), из Смедерева, прекрштен и рукоположен у Грчкој, као и Акакије, од старокалендарца Калиника (бившег Матејевца) у Коринту, однедавна држи у приватној кући Владана Крстића у Смедереву (ул. Д. Давидовића 13) "цркву /сам је назива "параклис"/ Св. краља Милутина" и истоимену "парохију" (која је недавно издала једну брошуру-књижицу "Погружење истинско крштење", о којој види у Библиографији). И он је недавно стигао у манастир Стјеник са 15-ак својих присталица, да помогне преотимању манастира, али су се вратили необављена посла. (Са њима је био и неки "монах Давид", око 25 година, из Смедерева, зилотски преподобан", како рече неко ко га је тада видео у Стјенику). Атанасија нисмо срели, али се из његове брошуре о крштењу види да и он "зилотски" генерално напада и оптужује све Православне, осим својих ГОХ Старокалендараца ("поједини црквени великодостојници - патријарси, митрополити, епископи - па чак и читаве помесне цркве, грубо крше и не поштују Божанске каноне и Догмате који су темељ и стубови Православне Цркве... Ови неуморни богоодступници, рушећи све Божанске законе пред собом, не остадоше равнодушни ни пред овом Светом Тајном - Тајном крштења" - стр. 6-7 поменуте брошуре).

Наиме, Атанасије Крстић не признаје "крштење обливањем" и о томе у својој књижици Погружење... наводи "стручно мишљење" Есфигменског игумана Методија, по коме: "уколико се не примењује правилна форма [трикратног погружења у воду] . . . таква крштења су безблагодатна и недејствена" (подвлачење њихово); "због тога Господ и допушта да их врше само потпуно заблудели јеретици, стога она [=кршшења] треба да се изврше изнова" (Погружење... стр. 21). Међутим, мало даље исти Атанасије као да је мало умеренији, па допушта, ипак, "у крајњој икономији" крштење обливањем: "када је крштавани прикован за болесничку постељу или услед смртне опасности када у близини нема свештеника", и то крштење обливањем, вели он, може бити извршено и од стране православног "мирјанина", "световног лица". Затим додаје: "Крштење, које се no крајњој икономији (подвлачење његово), смртне опасности ради, изврши обливањем од стране световног лица, у случају да дете преживи, мора бити од стране свештеника извршено по правилу, УЗ изостављање трикратног погружења и појављивања [из воде-подвлачење наше], као и /изостављања/ призивања Свете Тројице" (стр. 71).

Е сад, постављамо питање, на које аутор у књижици не одговор: Ако је крштење без "примене правилне форме" [=троструког погружења у воду] "безблагодатно и недејствено", како каже његов игуман из Есфигмена (који притом додаје изричито: "Такви случајеви излазе чак и из надлежности икономије" - стр. 21, подвлачење наше) шта ту онда свештеник, кад и он "изостави трикратно погружење", има да призна својом допуном те делимичне "форме", кад главна ствар у тој "форми" [трикратно погружење] није извршена a пo логици "зилота" форма даје благодат и дејство! Остаје, такође, још и питање: шта бива ако је свештеник тај који је тешко болесног човека или дете у постељи крстио кропљењем-обливањем (јер како ће га "погњурити" ако једва живи, једва дише на постељи)? И још питање за игумана Есфигменског (или његовог преводиоца): Да ли је та ствар "у надлежности икономије", или пак у надлежности Живе Цркве, тј. живог Пастира црквослужитеља и црквоградитеља?

Тако то бива кад "књижевници и законици" уместо живог осећања и доживљавања Живога Христа у Цркви, живом Телу Његовом, "уче наукама и заповестима људским", па се у истима изгубе као фарисеји у "закону" Мојсијевом, те од "закона" не виде Законодавца. Презирање живе теологије Светих Отаца и заменом исте "цитатима Отаца", свети се буквализмом и богословским аналфабетизмом, као што је код протестаната презир живе реалности Цркве и Црквеног благодатног богославља довео неминовно до "библијске цитатоманије", до мртвог "академизма", до учитавања, из главе свакога, онога чега нема ни у слову ни у духу живе Речи Божије.
Аутор Атанасије Крстић даље у књижици наводи и текст Акакија Станковића, по коме "Православно предање никад није примило нити признало латинско "крштење" обливањем или кропљењем". Акакије даље вели да се "по икономији" (подвлачење његово) код њих [код српских ГОХ] прима "крштење чланова официјалне Србске цркве и других помесних екуменистичких цркава које је савршено у потпуности у православној форми" [дакле: погружењем], док "крштење чланова СПЦ и других екумениста које је савршено кропљењем или обливањем", ГОХ Црква "одбацује и ни у ком случају не прихвата, и одређује да они који су тако "крштени", а приступају истинском Православљу [=ГОХ], буду прво крштени и да јој се тек онда присаједине" (тамо, стр. 40-41).

Ако оставимо по страни сасвим нејасно, или злобно, именовање у тексту "других помесних екуменисшичких цркава", остаје спорно богословско-еклисиолошко питање за зилотску "теологију": Шта то значи: "прво буду крштени" па "тек онда присаједињени", ако је крштење у Христа - сједињење са Христом и облачење у Христа (како каже Апостол на Св. Крштењу), a TO значи сједињење са Црквом која је Тело Његово, а не нека друга и посебна стварност ван Христа, којој се тек треба "присајединити"? (Још један пример схоластичке "теологије" козервативних дозлабога "зилота"). Но на ово питање Крштења још ћемо се вратити.

4. Ненад звани "Сајла" (Тодоровић, из Параћина, рођ. 1954.Г., после старокалендарског "прекрштавања" назван Петар; мајка му Дуња, побожна Православка припада Цркви и прекорева га што је отишао у "Сшарокалендарце"); као инжињер радио је неко време у фабрици слаткиша "Параћинка" (3 пута жењен, има 4 деце, али његови "Старокалендарци" кажу да то "не важи" што се три пута женио, јер тада "није био истински православни"; међутим, људи који га знају говоре да је он пришао Старокалендарцима у 2. браку, па се потом још једном женио). Сада је "Сајла", поупутству налогодавца "егзарха за Европу" Калиника из Коринта (кога често посећује и од кога, изгледа, добија новца, јер Тодоровић не ради, а не живи лоше), а и налогодавца му Акакија, држи "цркву Св. Марка Евгеника" у кући у Параћину (ул. Лазе Лазаревића, 39) и "задужен" је да врбује младе, и одвраћа из српских манастира искушенике и искушенице. Тако је и недавно био главни мен- тор у поменутом случају Стјеничких сестара, и, после њихов заврбовања, од тада често борави у Чачку код занатлије Млађа Обрадовића, у чијој помоћној згради су смештене те бивше монахиње из Стјеника, па су ту кућу већ прогласили за "храм Св. Првомученика Стефана" (ул. Радојице Радосављевића, б.б.), а и још једну позајмљену од Милана Илића зграду, на падинама Јелице (изнад чачанске "Слободе"), назвали су "храм Преподобномученака Авакума Ђакона".[16]

Ненада "Сајлу" смо срели и упознали у Чачку, после неуспелог "пуча" у Стјенику, и из краћег разговора смо видели да је то плиткоуман човек, који се служи, уобичајеним за секташки менталитет "Сшарокалендараца", пашквилама и голословним, што кажу браћа Руси, "изјавама", илити народски речено "абровима" из новина и којекаквих брошура, које су њима најчешће "докази" за "издају", "отпадништво", "апостазију" овог или оног грчког, српског, руског Владике или теолога. Ту су, наравно, и помно од њих прикупљане фотографије из новина, или са телевизије: ко се све "сликао са папом", или "молио са јеретицима", као и новинарски написи о "скандалима" овог или оног црквеног лица, тако да, како неко с правом рече, таквим "зилотима" дан почиње абровима: ко је где био, шта је "изјавио", са ким се сусрео, итд, итсл. ("Сајла" је чак и нама "подметао под HOC" пуну најлон кесу таквих пашквила!). Свим тиме он, и њему слични, збуњују и узнемирују ионако збуњене и узнемирене људе по Србији, и засипају их причамао "пропасти Српске Цркве", те као једино решење остаје ГОХ="Истинити православни хришћани"] Кад смо му рекли да су они обична секша, и да језуитском казуистиком обмањује прости свет, он и две новозаврбоване, већ "обраћене" и "стручне" по питањима Цркве и теологије, нешто старије "сестре" из Стјеника, реаговали су: да их "не вређам!". А они Свету СПЦркву Божију и Патријарха Павла - на кога иначе сви највише "сикћу" и искаљују свој "зилотски јед" - бескрупулозно вређају, без икакве стварне и проверене чињенице или аргумента. Колико Ненад Тодоровић "Сајла" не зна ни азбуку Православља, видело се кад смо му указали Дидахи (и притом му показали штампану књигу "Дела Апостолских ученика" у српском преводу), - он није био ни чуо за тај класични дохришћански спис из 1. века (у којем се јасно говори да, у случају кад нема друге воде, може се крштавати и са мало воде обливањем - о чему видети ниже), те је само збуњено додао: "Шта ја знам ко је то написао"? 0 "Сајли" ће се вероватно још чути, и дознати, ако не престане радити ово што сада ради.

5. Има и још неки Харалампије монах, који је раније био у Црногорскоприморској Митрополији, и тамо се монашио, чак био и јерођакон, па се потом оженио, па разженио, па опет долазио у Острошки скит Св. Јована, и онда је отишао у Грчку код Матејеваца, и тамо је од њих примљен и постао "суперзилот". He знамо како и зашто се отуда вратио, али се зна да сад иде по Србији којекуда, и говори против свих и свакога (био је нпр. на "ТВ Палма" у Јагодини). Он, изгледа, нема присталица, јер ваљда људи виде с ким имају посла.
Ове, или и друге "зилоте", који имају неки број присталица, простији и неупућени свет по Србији (после комунизма) још не види добро: ко су и шта су, шта пропагирају, и куда их воде? Неће проћи дуго времена па ће се и то, само од себе, разоткрити и разобличити. Јер у Српском народу досад нису успевали "зилоти", зато што је то народ словесан и разборит. (Нарочито кад се "опече", па му из искуства дође она "друга", боља мисао! Чак су и Турци говорили: "Ах, да ми је друга рајина мисао!'). Разоткривање ових садашњих малобројних ГОХ "зилота" доћи ће, сматрамо, најпре од тога што мање-више сви они, кад-тад, неизбежно прелазе у екстремне ставове (као Матејевци), јер се не могу одржати у умерености, која би их једног дана вратила Цркви. (Напред поменути монах Данило Мирковић је типичан пример таквога). Саблазан екстремизма унутар грчког зилотског покрета за "заштиту Старог календара", остала је да лебди над свим Старокалендарцима, и она постепено превладава међу новонасталом групом српских "зилота" тзв. "Старокалендараца".

2. ИСПАДИ ГРЧКИХ И СРБСКИХ ЗИЛОТА ''СТАРОКАЛЕНДАРАЦА'', ЊИХОВИ ПРИГОВОРИ ЦРКВИ
И ОДГОВОРИ НА ЊИХ

Ови наши тзв. "Старокалендарци" - понављамо "такозвани" зато што у Српској Цркви, која се служи Старим календаром нема никакве основе за било какав раскол по том питању, а најмање Србији треба увоз старокалендарског псевдопроблема из Грчке, - они, дакле, као и грчки Старокалендарци, да би постала и опстали, као расколници, измишљају сијасет нових, несувислих "разлога" за стварање раскола, посебно сада у Цркви Српској Светосавској, на чијем је челу у ово време свеопштег српског страдалкиштва Свјатјејши Патријарх Павле, човек апостолске вере и подвига верности Христу и Православљу, монах и подвизкник мученичког трпљења и дубоког молитвеног живљења још из младих избегличких дана и затим из тешких косовскометохијских година - где је провео 34 године Христовог земаљског живота! -и ево већ 14 година служи свакодневно Архијерејске Литургије, у непосустајућем ношењу свога и народнога Крста, дишући дахом Духа Светога, и живећи надом Христовог Васкрсења.
Ако су тај наш Патријарх, или нпр. Владика Артемије Косовскометохјски, или Митрополит Николај Дабробосански, или Владике Амфилохије и Иринеј, током ових тешких за Српски народ и његову Цркву година, морали, и требали, састајати са бискупима и кардиналима, хоџама и муфтијама, папама и председницима моћних сила овога света - ако низашто друго а оно да покажу да ми Срби, као древни хришћански народ, нисмо ксенофоби и човекомрзци, ни папомрсци ни исламомрзци, да уопште, као славни историјски народ Божији и као мученичка Црква Христова, нисмо људи мржње, искључивости и нетрпељивости, ако онда те људске и хришћанске сусрете - какве је имао и Свети Сава и остали Српски Патријарси (нпр. Пајсије у 17. веку, Патријарх Арсеннје у 17-18. веку, Патријарх Димитрије у 20. веку) и Архијереји кроз векове (попут Св. Владике Николаја и Василија Жичког), ако, дакле, то незнавени и ускогруди и мржњом заслепљени "зилоти", "ревнујући не пo разуму", него по безумљу, оцењују и процењују, суде и ocyђују као "издају" и "продају", као "екуменизам" и "апостазију - нека им то служи на част и на фарисејско "спасење", а ми ћемо и даље рађе делити заједничке муке и патње са страдалним народом Божијим, као Мојсије и остали Свети Божији Пророци, АПОСТОЛИ И Богоугодници кроз векове крсног пута Цркве кроз истока Царству Небеском.
Тим незнавеним и неразумним, а осионо гордим, новопеченим "зилотима" српским, као изговор за раскол од Цркве Српске -" која је, као ретко која, данас удостојена толиких сазвежђа Мученика за Началника и Савршитеља вере Христа (Jeвp.12,1-2) - служи, на пример, прича: како је "Патријарх Српски Герман био посшављен од комуниста", и TO je за њих већ "доказ" да СПЦ "није православна". Шта им рећи на ту неистину? Као прво, Жички Епископ Герман је, гласањем свих Српских Епископа (осим одсутног по "судском позиву" комуниста БиХ Епископа Бањалучког Василија, који је касније пристигао) у ужи избор од три члана за кандидата за Патријарха, па је при гласању Изборног тела од 80 чланова добио већину (што не искључује извесну могућност да су неки од тих чланова, клирика и лаика, претходно били "убеђивани" од комуниста да гласају за Германа). Герман, дакле, није био "постављен од титокомуниста за патријарха", а поготову не хиротонисан, него је био канонски биран и благодатно рукоположен за Епископа, а онда као члан Сабора Јерахије СПЦркве био биран већином гласова Јерархије и Изборног тела за 43. Патријарха Српског, те редовно устоличен у Београду и Пећкој Патријаршији. Оној истој Патријаршији у коју је рецимо, устоличен 1557.Г. - "помоћу султана" и "вољом Вели ког везира" Мехмед-паше Соколовића - Патријарх Макарије (Соколовић) и онда обновио Пећску Патријаршију! По неразумним, "зилотима", СПЦрква би већ тада у турско доба "престала бити Православна", а вероватно и све Источне Патријаршије, чији Патријарси под турском окупацијом скоро редовно "вољом султана" постављани за Патријархе. Наравно, они нису хиротонисани, ни благодат добијали од султана, или других иноверника или без божника. Бесмислено је, дакле, са таквом врстом слепе "логике" заслепљених "зилота" расправљати, јер би пo тој логици сви хришћани морали изаћи из овога света (1Кор.5,10; ЈH.17.15), и ове историје, и отићи на неку планету Марс, одакле су пали ови "зилоти".
Један други разлог (последњи на стјеничкој "листи"), јесте "извитоперење Свете Тајне Крштења латинском праксом прскања или обливања", па ћемо се сада осврнути на тај изговор/приговор српских "Старокалендараца" (позајмљен од грчких). Затим ћемо расмотрити и приговор за фамозни "Екуменизам".

3. ОДГОВОР ПО ПИТАЊУ: КРШТЕЊА, ЕКУМЕНИЗМА, ЦРКВЕНЕ ИКОНОМИЈЕ, КАЛЕНДАРА

1. 0 КРШТЕЊУ. "Зилоти" Старокалендарци не прихватају Свете Тајне Новокалендараца, па ни Свето Крштење Јеладске Цркве, за које подругљиво говоре да - иако сви знамо да у Грчкој децу крштавају у крстионицама, погружењем детета у воду - у Грчкој je "пpавo крштење је уствари укинуто од већине клирика Цркве Новог календара, јер се тело детета од појаса навише код њих не "погребава" у воду, него га обливају руком по обичају јеретика, те тако дете остаје некрштено"... "Тако дете остаје духовно мртво заувек, као што је мртво и рођено због првородног греха, пошто су одбили да га "васкрсну" са три уздизања из гроба (=Крстионице)! Јесу ли, дакле, ови православни или потпуни неверници и убице душа".
Овој лажи и безобразлуку "зилота" не би био потребан коментар, да га не истичу и њихови трабанти српски "зилоти". Гледали смо и лично учествовали у крштењу деце у братској Грчј цркви, па се чудимо оваквом бесловесном клеветању, заиста демонском подозрењу и сумњи: да та деца нису крштена! Овако, нажалост, говоре и српски приучени од њих "зилоти" за нас који служимо по Старом календару, тако да и Србе, крштене у крстионици обливањем, они поново крштавају. To српски "зилоти" правдају тиме што сматрају да сама реч крштење, грчки: baptisις (глг. baptizw) значи погњурење, погружење, тако да, по њима, ако крштавани није сав потоиљен у воду, или ако чак остане неки мали део тела непогружен, онда то крштење "није потпуно и није спасоносно"; јер благодат, наводно, не делује на тим непогњуреним деловима!

Тако споменути Атанасије Крстић из Смедерева, у својој брошури Погружење истинско крштење, доноси и текст "проф. књиж. Јевгеније Т." насловљен "Етимолошко значење речи Ваптизо (крстити)" (стр. 53-60), који, кроз наизглед филолошки приступ даје нека недотупава тумачења, која не помажу, него замагљују и изврћу смисао и грчке речи baptizw, и словенске и српске речи крстити. По том објашњењу, ми Срби, наводно, "не располажемо изворним текстовим (кирилометодијевским, старословенским), па самим тим не можемо знати ни употребу појединих речи у њиховој изворној структури и значењу" (стр. 57)! Тако, по њима, "реч КРШТЕЊЕ се терминолошки и етимолошки не надовезује на саму радњу, не чини са њом нераздвојиву целину и јединство". Употребом речи КРШТЕЊЕ "ми не добијамо јасну и тачну представу отоме шта се приликом крштења обавља... Ако бисмо у пракси Уместо КРШТЕЊЕ употребљавали реч ПОГРУЖЕЊЕ или ПОТАПАЊЕ, не би долазило до данашњих недоумица како и на који свету тајну треба извршити" (стр. 58-59).

Одмах треба рећи да је ово и овакво нагваждање представља схоластичко цепидлачење, својствено "зилотима" (још доказ да они, и поред свега свог антизападњаштва, нису се одмакли од схоластичко-рационалистичке теологије претходних пар векова). Из њиховог објашњења се такође види да они не знају библијско и црквено-светоотачко мистагошко (=светотајинско) богословље, као ни библијско-црквену (не јелинску) символику свештених речи и радњи. Као прво, нису пажљиво прочитали Нови Завет, јер да су напр. само погледали сва места где се грчка реч baptizw и baptisma/ baptiόz употребаљава, видели би да та реч има и другачија значења, негде површнија, a негде шира и дубља значења не мање значајна од буквалног значења погружења (Види: Мр. 7, 14; 10,38; Лк.12,50; 11,38; Рм.6,4; 1Кор.10,2; Јевр.9,10). Тако напр. У Новом Завету baptizw и baptisma може значити и: прање, омивање, умивање, квашење, умакање, натапање (као у Мр.7,4; Лк.п,38; Јевр.9,10: кад фарисеји и Јевреји "перу" руке, "оперу се", чине "разна прања"). Или пак, прелазак Јевреја кроз Црвено море и путовање иод облаком у пустињи, то Ап. Павл назива крштење (1Кор.10,1-2), иако су Јевреји Црвено море прешли "непоквашеним ногама", a камоли да су били погружени или погњурени у воду (погњурење, тј. потапање, доживео је фараон и његова војска, па их није спасло то погружење-погњурење). Јевреји су такође ишли под пратњом облака који их је осењивао и заклањао од непријатеља, a не да су били погружени у облак, јер онда не би ништа видели.

Коначно, када Господ Христос говори да Му се "ваља крстити крштењем", па вели: "Како ми је тешко док се то не сврши" (Лк.12,50), Он мисли очигледно на Крсно страдање, од којег потиче словенска реч Крштење. Господ слично говори и Својим Апостолима: да ће се "крстити крштењем којим се ја крстим" (Мр.10,38-39) најављујући њихово "крштење крвљу", тј. мучеништво њихово и Светих Мученика за Христа (које мучеништво, као и Христово, није било "погружењем у крв", него обливање, обагрење, попрскање својом крвљу: "Неколико капи крви Христове спасло је васељену", вели Св. Златоуст). Било је пак мученичких крштења и без проливања крви (вешање или дављење Св. Мученика, и др.). За многе Свете Апостоле не зна се уопште да су били крштени погружењем у воду, или уопште "са водом", али су они крштени "Духом Светим и огњем" (Мт.3.11; ДАп.2,3-4), тј. силаском Духа Светога на њих. A благодат Светога Духа и јесте оно главно у Светој Тајни Крште

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
18-02-2015, 02:39 AM
Порука: #2
RE: ЗАБЛУДЕ РАСКОЛНИКА И ЗИЛОТА
Један од ретких текстова које си поосатвио а да је тачан.
Наиме, такозвани зилоти нису ни свесни чије су оруђе и ко их уствари финансира (нек остане за сада тајна ко је финансијер). Зато и делују наметљиво, попут суботара, мормона или јеховаца.
Акакија сам упознао када га је Драган доводио у Данску. Видео сам пред собом једног похлепног хохштаплера и одмах сам прекинуо разговор. Иначе, нареченог Драгана знам деценијама. Због алкохолизма је лечен у једном санаторијуму за одвикавање па, како је тад у Данској дуже времена боравио један свештеник (јеромонах), кажем му за Драгана те га он посети и после неких месец дана Драган је први пут Крштен. Чинило се да ће се посветити Господу али... тек што је прочитао Четри Јеванђеља уздигао се као да је сами Апостол. И, наравно, пао је. Отишао у манастир на Озрену изнад Соко Бање а потом на Св. Гору. Недуго потом се прикључио Акакију и поново се "крстио".
Дакле, акакијевци нити јесу, нити могу бити равнатељи. Опомињати треба, али не гневом као што раде такозвани зилоти.

Јеремија
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
18-02-2015, 02:52 AM
Порука: #3
RE: ЗАБЛУДЕ РАСКОЛНИКА И ЗИЛОТА
Апсолутно.

Међутим проблем настаје када се човјек не сложи са стварима које се уводе под плаштом 'враћања корјенима', што у ствари није ништа друго до срљање у модернизам, када укаже на проблем онда га пљуну и налијепе етикету зилота, акакијевца...

То управо ради ZICANIN, SUMADINAC...

Ено је почео и Зизјуласа да цитира.

Једноставно,
наше је да исповједамо отачко, предањско Православље, а не да се хватамо на мамце зизјулаштине или акакијевштине.

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
18-02-2015, 03:20 AM (Последња измена: 18-02-2015 03:27 AM од Шумадинац.)
Порука: #4
RE: ЗАБЛУДЕ РАСКОЛНИКА И ЗИЛОТА
НАСТАВАК >> "водом и Духом". Наши етелотифлунтес (=вољнослепи) "зилоти", кад овако схоластички цепидлаче o "крштењу као погружењу", уопште и не спомињу благодат Духа Светога; јер за њих је важнија форма, па се баве схоластичком казуистиком "колико материје", тј. воде, треба за крштење, и по којим све деловима тела? Kao да је Дух Свети везан за њихову мртву "форму" или за "количину материје"? (Опет падају у латинску схоластику o свршавању Св. Тајни ех орегае operato).

Зато им можемо и требамо слободно рећи, са пуном одговорношћу православне црквене свести и савести: да управо њихов секташко, расколничко крштење, са свом формом потпуног погружења у воду, и није спасоносно благодатно Крштење, јер се обавља ван јединства Цркве, у којем јединству Духа и јединству Крштења је једино спасење (Еф.4,3-5). Црквено спасоносно Крштење је крштење "једним Духом у једно тело", a не у раскол од Цркве и противцрквену секту. Зато и каже Апостол: "Јер се једним Духом сви ми крстисмо у једно Тело, и сви смо једним Духом напојени" (1Кор 12,13). (А шта значи напојени - нека o томе размисле "зилоти").

Наравно, све ово не значи да не треба новокрштаванога (а не прекрштаванога") крштавати трикратним погружењем - у једно Имe Свете Тројице - у воду u благодат Светога Духа, јер је то наше видљиво поистовећење са крштењем Христовим, не само овим у Јордану, него још више оним на Голготи, тј. са смрћу на Крсту и погребом у гроб и устајањем из мртвих, тј. са Крсном смрћу и Васкрсењем. Отуда, словенски назив Свете Тајне КР-ШТЕЊЕ није ни нетачан, ни једностран, јер једном другом, не мање важном и садржајном речју, везује се наше Крштење за Крсноваскрсно Крштење Христово (најављеноу Лк.І2,50). Преводиоци, дакле, Света Браћа и њихови Св. Ученици (а не овакви неуки и самозвани "тумачи" њихови) нису погрешили преводећи грчку реч baptisma са словенским речју крштење, него су пренели акценат на најважнији моменат целе Св. Мистагогије Крштења. Слично као што је Св. Литургија преведена на словенски и српски са Служба Божија (главна и најглавнија Служба, мада је све у Цркви служба Богу). Или пак то што се у нашем језику ређе среће назив Св. Евхаристија, а чешће Св. Причешће, тиме није та свеспасоносна и свеобухватна Божанствена Мистагогија=Тајноводство Благодарења сведена само на причешћивање, али је значајно да том речју пичешће означавамо наше учешће и заједничарење у Христу у Цркви - у Телу Његовом, што се грчки каже: mεtоχή, matάληψiz, χоiνωνiα, од којих је нарочито значајан овај последњи израз, толико присутан у Светим Канонима као израз општења=заједништва Са Црквом (којег су општења себе лишили сви јеретици, шизматици, Римокотници и парасинагоге /канон 1. Св. Василије; канон 7. Другог, и канон 95-Шестог Васељенског/, али којој κоiνωνiα = општењу-заједништву и они могу бити изнова присаједињени покајањем и обраћењем Цркви, o чему опет одлучује Дух Свети кроз Црквену Јерархију, која може применити Канонску акривију /=тачност/ или такође канонску, често спасоноснију, икономију /=снисхођење/, o којој ћемо говорити касније).

Понављамо, дакле, да је правилно и канонски дужно и српско Свештенство придржавати се крштења трикратним, у Име Свете Тројице, погружењем у воду крштаванога, детета или одраслога јер се тако, по речима Апостоловим и сходно чину Св. Крштења "сапогребосмо Христу крштењем у Крсну смрт Његову... да бисмо и васкрснули са Њим у нови живот" (Рм.б,з-5). Ово је одувек д0 данас, a и днови живот (Пм. 6, 3-5). Ово је одувек данас , а и данас такође, предање и пракса свих Православних Цркава, па и Српске, Светокирилометодијевске и Светосавске Цркве. Усковиди и тесногруди "зилоти" сматрају да је то и такво крштење погружењем у СПЦркви "бројчано занемарљив изузетак" (како клевеће /А/Какије), a не знају или неће да виде, да Су управо последњих деценија све бројније обновљене или новоподигнуте Крстионице широм СПЦркве, и да се, од пада комунизма (под окупацијом, којих је заиста примењивана општа Црквена икономија кад се крштавало тајно у кућама, под грмовима, у постељама, и где све не), Срби масовно крштавају у Крстионицама, рекама, потоцима, базенима, језерима и морима (напр. у Манастирима: Хиландару, Острогу, Студеници, Тврдошу, Каони, Крки, Цетињском, Дечанском и др., и по Епархијама: Рашко-Призренској, Црногорско-Приморској, Захумско-Херцеговачкој, Жичкој итд.). Наше "свете реке" - све Бистрице, Дрина, Лим, Зета, Морача, Требишњица, Неретва, Крка, Сава и Дунав, све три Мораве - постале су последњих деценија свенародне, саборне крсшионице за хиљаде и хиљаде Срба, за све оне који имају очи да виде и уши да чују. (О немару пак бројних српских и других православних попова, па и појединих Владика, нећемо сада говорити, али то није садашња "новина", него траје, нажалост, од како Црква постоји). Зато су Св. Канони стално опомињали и подсећали на много шта занемаривано у Црквеној пракси, али нису никада оспоравали благодат Св. Духа у Цркви, како сада на Њега хуле ови "зилоти".

Да се вратимо на "крштење обливањем", које је "камен саблазни" за "зилоте" Старокалендарце. Неће бити да је тако, како они мисле, да Крштења обливањем никад није било у Цркви, и неће бити да је то само "латинско крштење" и "папистичка новотарија. Та пракса постоји од најранијих дана и времена Цркве и на Истоку и нарочито на Западу (када није било никаквих "папа"). Ми ћемо навести само нека недвосмислена сведочанства из прва 3 века живота Цркве, кад је Црква била изван и изнад сваке схоластике и казуистике, јер је веровала и живела реалност свемоћног дејства и спасоносне благодати Духа Светога Утешитеља, посланога кроз Сина од Оца на Апостоле и изливенога на "свако тело" у дан Педесетнице, у Цркви Бога Живога, која од тада живи непрекидну животодавну Педесетницу, како каже Св. Јован Златоусти. Па као што благодат Духа Светога, давана после трикратног у Име Св. Тројице крштења полагањем руку (пракса настављена надаље на Западу, a на Истоку замењена Св. Миропомазањем) на главу новообраћенога Христу=Цркви, није била умањивана ако је рука дотакла, или Свето Миро помазало, само главу верујућега, него је он сав - душом и телом - бивао њоме испуњен (то је оно напојени -1Кор.12,13), тако можемо са истом смелошћу и сигурношћу рећи да и трикратно, у Име Свете Тројице, крштење водом и Духом препорађа свецелог верујућег, без обзира да ли је он погружен, обливен или покропљен водом.

Ево сведочанства o крштењу обливањем-кропљењем ранохришћанског списа из апостолског доба, званог Дидахи - Учење Дванаесторице Апостола (дело написано око 80. године I века у Сирији, од тако велике важности, да су га Св. Оци убрајали у канон књига Новог Завета);

"Односно Крштења - сведочи нам апостолски ученик, писац Дидахија - овако крштавајте: Крштавајте у име Оца u Сина u Светога Духа (Мт.28,І9) у текућој води. Ако ли немаш текуће воде, крштавај у другој. Ако не можеш у хладној, онда у топлој. A ако ни једну ни другу немаш, онда излиј воду на главу (крштаванога) три пута(Εκχεον εις κεφαλην τρις υδορ): у име Оца и Сина и Светога Духа" (глава 7,1-3). Овоме не треба коментар.

Слично је и сведочанство Св. Свештеномученика Иполита Римског (f236.r.), који у свом Аиосшолском иредању каже o Св. Крштењу: "Предање Светог Крштења: Прво бива молитва над водом, било да је то вода која тече у фонтани (=чесми), или која тече са висине (=у извору или реци). Тако бива ако није нека друга нужда; a ако има нужде сталне или хитне, тада се употребљава вода која се нађе".

Ово сведочаство Св. Иполита Римског: да се у нужди крштавало водом која се нађе, дакле, и малом количином, тј. обливањем потврђују и ранохришћанске фреске у Римским катакомбама (почев од 2. века), на којима се види да су крштавања обављана и обливањем. Римска, дакле, пракса обливањем има дугу историју (што не значи да и у тој Цркви није било крштења погружењем, као што показују старе Крстионице по базиликама). Иако су затим Саборски и Светоотачки Канони понављали да треба крштавати трикратним, у Име Свете Тројице, погружењем у воду, ипак никада није оспоравана римска пракса крштавања обливањем, јер количина воде није пресудна за дејство Божанске благодати. Да количина воде није пресудна за пуноћу благодати Св. Крштења, види се и по томе што су бројни хришћани у затворима и тамницама, у време гоњења, крштавани водом која се, и колико нашла, пa je то од Цркве признавано као пуноважно крштење.

0 овоме наводимо још и опширно сведочанство Св. Свештено-мученика Кипријана, Епископа Картагенског (половина 3. века), изнето у његовом Писму 76 (по другом бројању 69) лаику Магнусу, по питању крштавања обливањем.

"Питате ме, љубљени сине, за мишљење o онима који примају божанску благодат (крштења) у немоћи и болести: да ли их треба сматрати правим хришћанима, њих који су водом спасења не погружени него покропљени (ео quod aqua salutari non loti sed perfusi). По нашем скромном мишљењу, Божанска доброчинства не могу бити некорисна ни сведена на ништа; и где је вера пуна и целосна, и даваоца и примаоца крштења, ту не могу бити умањена изливања Божанских дарова ... Код тајне спасења (=крштења) не спира се прљавштина грехова као код телесног купања; ту нема нужде ни за базеном, који служи за купање и очишћењење тела. Верујући је на други начин изнутра опран, јер другачије је душа људска очишћена заслугом вере. Кад се тиче тајне спасења, и кад има нужде, Бог опрашта, и божанска надлежност све повера-ва верујућима. Нико не треба да се збуњује због тога што су болесни само обливени или окропљени водом, када они примају Божанску благодат" (и надаље цитира Св. Писмо: Језек.36,25-26; Број.19,8-13 и 8,5-7). "Тиме (тј. цитираним местима Св. Писма) се види да обливање водом вреди као бања спасења, и да, када се то чини у Цркви, и давалац и прималац крштења имају потпуну веру, тада све иде добро, и свршава се, и доводи до савршенства - величанством Господњим и истинитом вером".

"Неки називају, наставља даље Св. Кипријан, оне који су тако примили благодат Христову кроз спасоносну воду и праву веру, не хришћанима, него клиницима (non christianus sed clinicos), али ja не знам где су они узели то име за њих (осим ако не код Хипократа и Сораниса). За мене, који не знам другу клинику осим Јеванђеља, знам да онај паралитичар (у Јеванђељу), који је дуго година лежао на своме кревету, није био спречен да добије савршено здравље због тога што се није купао у свом кревету ... Према томе, колико ми вера даје да осећам и схватам, сматрам да ко год је у Цркви примио благодат због вере своје, треба да буде сматран као истинити хришћанин. Ако неко сматра да такви нису примили ништа, зато што су били покропљени водом спасења, те да су они празни и уопште немају благодат, нека их не обмањују, него нека се крштавају кад се излече и оздраве. Али, ако се не могу крштавати (поново) они који су освећени црквеним крштењем, зашто их саблажњавати (scandalizentur) у њиховој вери и у поверењу у доброту Господњу? Или пак, јесу ли они истински примили благодат Господњу, али са неким мањим снабдевањем (sed breviare et minore mensura) Божанским даровима Светога Духа, те да их треба сматрати хришћанима, али не једнаким са другима? Али, Дух Свети се не даје на меру (Spiritus Sanctus non de mensura dotur - Јн.3, 34), него сe свецело излива на онога који верује (sed super credentem totus infunditur)". И даље Свети Кирпијан развија исту ову Црквену истину o спасоносности и крштења обливањем/кропљењем, говорећи даље o Христу, Који као сунце излива Своју светлост на све у Цркви Својој. (Epistula 76, 12-14. ПЛ 3, 1195-96).

Познато је свакоме православном, црквеном богослову да Свети Кипријан Картагенски изразито тачно, са акривијом, говори o Католичанској (=потпуној=саборној) Цркви Божијој: да је она тамо где је Христос и где је Дух Свети. Јеретици, секташи, и ови тзв. "Старокалендарци" (који себе гордељиво називају "истинити хришћани", слично другим протестантским секташима, који имају сијасет имена са префиксом "истинит", нпр. "истинита Црква Христова", итд.), не верују у Цркву Бога Живога и Истинитога, не верују у присуство Христово у њој и у дејство Духа Светога у њој (Мт. 28,20; Јн.14,16-17.26; 15,26- 27; 20,21-23). Јер да верују у присусшво и дејсшво Духа Утешитеља у Цркви, као живом Телу Живога Христа, не би се, као фарисеји, држали људских мудровања и језуитске казуистике, па да благодат Божију мере својим "правилима", аршинима, "количинама воде". Зато таквима и поручује Св. Кипријан, у истом тексту, овим речима: "Тако дакле, пошто је сваки позван да прими плату (Мт.20,1-16), зашто људским тумачењима (humana interpretatione) умањивати оно што Бог даје свима подједнако?" (Писмо 69,14,2).

Дакле, Свето Крштење је ваљано и пуноблагодатно кад се обави било трикратним погружењем, било трикратним обливањем, у Име Свете Тројице, али је црквени поредак на Истоку кроз векове препоручивао и налагао да се оно обавља погружењем, и та пракса је и до данас не само важила, него је и држана и практикована у свима Православним Црквама, па и у Српској. Било је у доба турског ропства, честих ратова, комунистичких прогона Цркве, заиста чешћег крштавања обливањем, по нужди и невољи и журби, али ни тада није пуноћа благодати Духа Светог никада довођена у питање, ако верујемо да "Благодат Божанска свагда немоћи исцељује u недостатке допуњује", како ли сва Црква кад Епископ у Литургији рукополаже или бива рукополаган. Понављамо, да од времена како је пропао КОМУНИЗАМ, сведоци смо да је у многим нашим Епископијама, манастирима, парохијама, широм Српске Цркве, васпостављено крштавање трикратним, у Име Свете Тројице, погружењем, где год је то било могуће, нарочито при групним, саборним крштењима (на Косову и Метохији, у Црној Гори, у Херцеговини, Шумадији, Хиландару, Дечанима, Жичи, Ћелијама, Каони), па су и бројне крстионице по Србији за то изграђене. Ко има уши да чује, и очи да види - томе не треба више говорити и писати o томе.
Истина, неки Свети Канони кажу да они који су крштени обливањем или кропљењем у постељи, као слаби и болесни (то се називало "клинично крштење", тј. "крштење у постељи"), не могу бити свештеници, али и то није речено зато што они тобоже "немају благодат" Светог Крштења, него што им је вера била слаба, па се нису раније крстили, него су то учинили тек у болести, у опасности да не умру некрштени, те се такви хришћани могу, ако остану живи, надаље показати слабоверни и непоуздани за свештеничко служење. Али, и ту је мудрост Светих Отаца Цркве рекла и ово (у 12. канону Неокесаријског Сабора из З14.г.): "Ако неко, болујући, буде крштен, не може бити узведен у чин презвитера. Јер није му вера од слободне воље, него од нужде. Осим можда због његове после тога (показане) ревности и вере, и услед немања људи (за свештенике)". Дакле, ни при тзв. клиничком кршшењу обливањем није доведена у питање пунаћа благодати тако обављеног Светог Крштења, јер, ето, и такав може постати свештеник (наравно без поновног крштавања).
За све оне пак, који крштене поново крштавају, као што то раде псевдохришћани, и данашњи антицрквени секташи "Старокалендарци", овако говори Св. Василије Велики: "Они који посвећене покушавају поново крштавати, такви поново распињу Господа, распињу Га по други пут, исмевају Божанске Тајне, ругају се светињама, руже Духа Светога, и крв свету (Христову) ниподаштавају као профану".

2. О ЦРКВЕНОЈ ИКОНОМИЈИ

Постоји у Цркви од давнина мудра и спасоносна примена акривије и икономије, и то је увек чињено, по примеру Светих Отаца, из пастирских разлога, ради спасења људи и очувања јединства Тела Цркве, или пак ради зацељења рана од раскола и разједињења на богочовечанском Телу Христовом. Реч акривија (ακριβεια) значи тачност (а не строгост), док реч икономија (οικονομια) значи буквално: домострој, домоизградња и домоуирава, и она у Цркви долази и примењуује се из Божанске Икономије (=Домостроја) спасења, остварене у Христу. То је Икономија спасења Христом Богочовеком и Спаситељем рода људског и свега света, у Цркви Његовој, као плоду=делу=телу тог Божанског Домостроја. A у том телу=делу спасења je Он Глава Цркве, Началник и Савршитељ вере наше и спасења нашег, Архипастир и Велики Архијереј. Тако да Црква Његова, Једина Света Саборнокатоличанска и Апостолска, Црква Православна јесте Христократија и Христополитија, Христоуправљање и Христоживљење (a не ни Монархија, ни Демократија, ни уско схваћена Jeрархија, или уско схваћена Теократија).

Примена, дакле, икономије у Цркви (која се може превести као снисхођење, по примеру Христовог снисхођења, смирења и умањења - κενωσις - Фил.2,7-8 - ради нашега спасења), бива домостројитељно, домоградитељски, тј. Црквоградитељски, jep je Црква Дом Божији и на њу се односи сва Божанска Икономија Христова - (Еф.2,20-22;4,11-13; 1Тим.3,15-1б), a доморушилачко и доморазорно, тј. не Цркворазорно и Цркворушилачко, како то чине све јереси, секте и расколи кроз векове. Нажалост, такво цркворазорно деловање имају и расколници тзв. Старокалендарци, и у Грчкој Грчкој и у Србији. Они не верују у Цркву, конкретнуГрчкој и у Србији. Они не верују у Цркву, конкретну и историјску (ону што исповедамо у 9. члану Симбола вере), и слични су фарисејима који нису веровали Христу, од Бога им посланом Месији, него им је било важније: да ли се Он држи "форме закона" и "заповести Мојсијевих", тј. буквалног слова, a не Животворног Духа Божијег, Који "дише где хоће" (Јн.з,8), a no речи Христовој "тако је и сваки који је рођен (=крштен) од Духа" (Јн.з,8). Јер у Цркви, где је од Педесетнице Дух Свети, Христом и Оцем, Сам присутан и делатан, нема више фарисејског "телесног мудровања", него "живи у њој Дух Божији, Дух Христов", те тако "синове Божије - у Цркви - води Дух Бозкији (Рм.8,б-і4). Такви синови Божији, a не робови, били су, и данас су, Оци Цркве руковођени и надахњивани Духом Светим, a они нису јеврејски фарисеји и књижевници, него Пастири и Учитељи Цркве и "икономи (=распоредитељи) тајни Божијих".

Један од таквих је несумњиво и Велики Архипастир, Богослов, Литург и Канониста Православне Цркве, Св. Василије Велики, Архиепископ Кесарије Кападокијске. Да погледамо, зато, шта он каже o Црквеној икономији.

Св. Василије каже да, приликом примања натраг у Цркву јеретика, расколника, и секти или парасинагога, Оци су често чинили велику икономију, тј. христољубиво и човекољубиво снисхођење, да би зацелили ране нанете Црквеном организму, тј. допринели спасењу заблуделих душа (које су, значи, на неки начин ипак остале везане са Црквом). Тако је примењивана широка икономија, чак и према извесним мање јеретичким фракцијама, па су обратно у Цркву примани без прекрштавања, a некад и без новог миропомазања, него је од њих тражена само писмена изјава да се одричу своје јереси (јерес је овде, погубна по спасење, ширена заблуда, прелест, превара, обмана, a не просто лично мишљење) и да прихватају праву веру и заједницу Католичанске Цркве. O томе разликовању јереси, раскола и парасинагога (=групашења), као и o примени икономије према њима, опширно говори Св. Василије у својој 188. Посланици Амфилохију Иконијском (названа и / Канонска Посланица), из које је узето његових првих 16 канона, од којих наводимо Канон 1:
"По питању Катара, o томе је и раније речено, и ти си добро подсетио, да треба следити обичаје сваке области, јер су o њиховом крштењу различито мислили они који су тада o томе расправљали. За крштење пак Пепузијана (=Монтаниста) сматрам да нема ниједног разлога (за признавање њиховог крштења), и чудим се, како је велики Дионисије (Александријски - 3. век) као каноничар то превидео. Јер су стари (Оци) оценили да се признаје само оно крштење које ниучему не одступа од вере (Православне). Зато c једне (групе) они назвали јереси, друге расколи, a треће опет парасинагоге (=противцрквено групашење). Јереси чине они који су сасвим одвојили и отуђили од саме вере (Цркве). Расколи пак су они који су се разишли међу собом из разлога неких излечивих (=поправљивих) црквених питања. Док су парасинагоге скупине (=окупљања, зборашења) које бивају од непокорних презвитера или Епископа или од (црквено) неваспитаног народа. На пример: Ако је неко изобличен у неком греху и одлучен од црквене службе, па се није потчинио канонима, него је себи присвојио предстојништво (=старешинство) и свештену службу, те заједно са њим још неки одступе, оставивши Католичанску (=Саборну=Православну) Цркву - то је онда парасинагога (као "паравојска"). А раскол је кад се неки по питању покајања (=примања натраг покајника) различито односе према припадницима Цркве".

"Јереси су, наставља Св. Василије, на пример: Манихејска, Валентинијанска, Маркионитска и самих тих Пепузијанаца (=Монтаниста), јер је овде разлика директно у самој вери у Бога. Зато стари Оци изволеше да одреде да се крштење јеретика сасвим одбаци; оно пак расколника, пошто су они још из Цркве (ετι εκ της ‘Εκκλησιας οντων), прихвати; a оне који су у парасинагогама, пошто се достојним покајањем и обраћењем исправе, треба опет присајединити Цркви, тако да често и они који су у (црквеном) степену отишли са непокорнима, пошто се покају, буду примљени у исти степен (тј. чин у црквеном клиру). Пепузијани (=Монтанисти), дакле, очито су jeретици, јер су похулили на Духа Светога, безаконо и бестидно придајући назив Параклита (=Утешитеља) Монтану и Прискили. Зато су достојни осуде, било као они који боготворе људе, било као они који, упоређењем са људима, вређају Духа Светога - и подлежу вечној осуди, пошто је хула на Духа Светога неопростива (Мт.12, 31). Каквог, дакле, има разлога признати њихово крштење кад крштавају у Оца и Сина и Монтана и Прискилу? Јер нису (стварно) крштени они који су крштавани у оно што нама није предано (у црквеној вери). Ето тако, премда је ово промакло великоме Дионисију. Ето тако, премда је ово промакло великоме Дионисију, но ми се не морамо држати подражавања некој грешци, јер неправилно и неумесно (το ατοπποω) само по себи је очито и јасно свима који имају способност и најмањег расуђивања".

пКатари (=Новацијани) пак, пише даље Светитељ, и они су расколници, премда су стари (Оци), велим за Кипријана (Картагинског) и нашег Фирмилијана (Кесаријског), сврстали их све у један ред: Катаре и Енкратите и Идропарастате и Апотактите. Јер почетак је (њиховог) одцепљења био због раскола, али одступници од Цркве (даље) нису више имали на себи благодати Духа Светога, јер је нестало преношење (η μεταδοσις) благодати, чим се прекинуло прејемство. Јер први који се одвојише (од Цркве) имађаху од Отаца дар рукоположења, и полагањем руку њихових имали су духовни дар. Они пак који су се одцепили и постали лаици, не имадоше власти ни да крштавају ни да рукополажу, нити могаху другима давати благодат Духа Светога, од које су сами отпали. Зато (нам Оци) заповедише да, они који од њих долазе у Цркву, бивају очишћавани истинским крштењем Цркве, као они који су крштени од лаика. Но пошто уопште би угодно некима из Азије (тј. западног дела данашње Мале Азије) да се, ради икономије многих (οικονομιας ενεκα πολλων=ради снисхођења многима), прихвати њихово крштење, онда нека и буде прихваћено.

"Али треба (добро) да схватимо, завршава Свети Отац, злодело (το κακουριγημα=лукавсшво) Енкратита, који, да би себе учинили непријемљивим у Цркву, смислише да предухитрују (тј. спречавају друге) својим крштењем, чиме су и сам свој обичај преиначили. Зато сматрам да, пошто ништа (од Отаца) није o њима јасно речено, треба да одбацујемо њихово крштење; те макар да га је неко од њих и примио, треба их крстити кад приступају Цркви. A ако ли ово може бити препрека за општу (=широку) икономију τη καθολου οικονομια = снисходљиво примање многих заједно), онда се треба држати обичаја и следити Оцима који су наше ствари мудро уредили(τοις οικονομησασι τα καθ ημας). Jep ce бојим да, ако c њима будемо чинили тако да они оклевају да се крсте (у Цркви), таквим строгим предлогом не спречимо оне који желе да се спасу. Ако ли пак они признају наше крштење, нека нас то не теши (=не зауставња) јер нисмо дужни да им узвраћамо благодарношћу, него да служимо тачности правила (ακριβεια κανονων). На сваки начин треба одредити да они који од њиховог кршења приступају Цркви, треба да се (најпре) миропомажу од верних (=православних свештеника), а онда тако да приступају тајнама (=Евхарисшији=Причешћу). A знам да смо браћу око Зоина и Саторнина, који су из њиховог реда (приступили Цркви), примили на Епископски престо, тако да не можемо разликовати (=одвајаши) од Цркве оне који су (били) спојени са њиховим редом, јер смо, примивши Епископе, тиме на неки начин установили правило o општењу (της κοινωνιας=3ajeдnuштвy) са њима (=Енкратитима)".

Није потребно посебно коментарисати овај овако јасан текст 1. канона Св. Василија Великог. Из њега се јасно види како су Свети Канони Цркве настајали по пастирској, сотириолошкој потреби; како су били истовремено и строги и снисходљиви, сходно пастирској нужди и бризи Цркве, а у сваком случају били су Црквоградитељски. Нису ни могли бити другачији, кад су за своје творце имали такве духоносне Оце какав је био Свети Василије: строг у животу и вери, и истовремено мудар и тактичан и снисходљив према другима, чак и према јеретицима, до неке мере и неког времена; према расколницима био је снисходљив још више, још дуже, још стрпљивије, а све ради изграђивања Цркве, тј. јединства свих у Христу Спаситељу свих људи (сетимо се почетка овог нашег текста, тј. Златоустовог тумачења Еф.4,1 1-16). Ова ће Василијев особина бити надаље прихваћена и стваралачки подражавана од свих Отаца и правих Пастира Цркве до данас. Неће ваљда сада нови "зилоти" оптужити Светог Василија за "неотеризам", за "одступништво" и "издају", за "екуменизам" и др. сличне глупости малих и тесногрудих људи са уским видицима, какви су они?

Ако пажљиво погледамо историју Старокалендарског раскола, коју смо досад изложили, видећемо да тај раскол има елемената и јереси, и раскола и парасинагога (што је важно за случај њиховог примања натраг у Цркву и том приликом примену Црквене икономије према њима). Ниједног, међутим, од тих елемената нема код Јелинске Новокалендарске и других Православних Цркава, па ни Српске, од којих су се они оделили или се одељују. Питање је, дакле: Зашто они нису применили икономију по питању промене календара у Јеладској Цркви, кад ту нема никакве јереси, ни раскола (јер нису због тога у расколу са Православном Црквом)! Јереси пак има код Старокалендарског раскола (или тачније у њиховим расколима, јер их има више), зато што сви они скоро отпочетка поричу саму Цркву Христову у Јелади, Србији, Русији, које су све у пуном благодатно-канонском општењу и заједници са Васељенском Црквом Православном. Они падају у јерес, зато што поричу благодаш и спасоносност Светим Тајнама и истинску светост Светитељима ових Цркава. Они то поричу и међусобно једни другима, искључујући се, анатемишући се безброј пута, а притом не придајући стварни значај тим "анатемама", док призивају и бацају на Новокалендарце раније наводне "анатеме", као што је нпр. фалсификована "анатема" у тексту Писма и Синодске одлуке Патријарха Јеремије из (1583. и 1593.г.).

Елементи раскола и парасинагоге код Старокалендараца видни, су, дакле, у њиховом отцепљењу-шизми од канонске Цркве (која им дозвољава да остану са Старим календаром, али без раскола), и такође у битном канонском питању њихових хиротонија (како смо видели), пре свега Епископских (а o свештеничким да и не говоримо, јер ту тешко да је било икаквог уважавања канонског поретка и предања Цркве). Ина ово ће морати Црква да обрати пажњу при примени икономије, кад они буду приступали Црквеном јединству.

И још нешто: Старокалендарски расколници сви одреда оптужују све Православне Цркве, њихове Патријархе, Епископе, клирике, теологе, због било ког њиховог јавног поступка, речи, геста, због учешћа у екуменском дијалогу, у верским сусретима или присуствовања на неком скупу са прелатима других хришћанских конфесија; због често само узгредних изјава, написа, фотографија итд. Они траже од Православних да све то "осуде и анатемишу"! При свему томе, они сами изричу такве тешке речи и оптужбе, клевете, лажи, бласфемије (=хуле) на Цркву, на Патријашију, Архипастире, Свештенослужитеље Христове у Цркви, - и нико од њих, из њихове средине, не тражи да се такве њихове неодговорне речи, осуде, клевете, хуле, написи, чланци, књиге, поступци, осуде од стране Старокалендараца, или да се такви бескрупулозни људи подвргну епитимији, одстрањењу, некој црквеној санкцији, тј. да поднесу последице за своје бесловесно светогрђе према Цркви. (Но, они знају да ће дотични тада прићи некој другој зилотској фракцији, и тамо чак бити похваљени или унапређени).

Зар овакве и сличне безумне речи (има код њих и горих и бескрупулознијих) могу да толеришу хришћани уопште? У ког ли то Бога ти људи верују? Неко ће нам озбиљан и разборит рећи: не треба на све те глупости, лажи, клевете и хуле ни обраћати пажњу. И то je тачно. Али, зашто онда обраћати пажњу и на поједине неодмерене, несувисле, чак и неправославне изјаве појединих представника Православних Цркава изречене узгредно и брзоплето, поготово у наше време инфлације "дипломатског" језика, ачесто и демагогије? Ми као синови Цркве Христове, одговорни за спасење људи, нарочито оних око нас, садашње и дојучерашње браће наше, можемо то "зилотима" Старокалендарцима "одбити на глупост", али хоће ли то њима бити од користи, или ће бити још дрскији и безобзирнији према Цркви? Ако, и када, расколници из секти Старокалендараца буду приступали канонској Заједници Цркве Христове Православне, свакако да могу бити покривени великоблагодатном мајчинском Црквеном икономијом Бога Човекољубца. Али, ако се ти људи не поврате на основни библијски стpax Госиодњи и на хришћанско смирење и љубав, - узалуд ће им бити и икономија, јер ће је они схватити као покриће (као "слабост" нашу, по речима Св. Василија), a можда им буде и додатни подстрек за њихову језичавост и свадљивост, за дрскост и тврдовратост, за цркворазарање уместо Црквоизграђивања.

Но узалуд је, мислимо, много говорити o Црквеној икономији "онима који не знају нити прихватају само биће и стварносш Цркве Христове, и у њој присуство и дејство Духа Светога, a камоли тражити да имају понашање у њој као у Дому Бога Живога (1Тим. Ј 15). Уосталом, Јеладска Црква је примењивала и до сада према њима широку икономију кад год се неко од њих враћао у јединство Цркве. (Недавно је Архиепископ Атински рекао да је "Црква отворена за њих, и да проучава начине поновног пријема у своје наручје тих верника. Требали би да они имају поверења у Православне Архипастире као истинске Оце, који нису "екуменисти", него остају верни на бранику Православне вере. Нарочито Јерарси који пастирствују на ширем простору Атике, где се и налазе већина старокалендарских манастира, треба да се потруде за њихову инкорпорацију (ενσωματωση) у канонску Цркву". - 'Ορθοδοξη Μαρτιρια, бр. 108, 2000).

Широкогруду Црквену икономију примењује Православна Црква и према појединцима и групама и из њених редова, кад дају олако, површно и неодговорно, јефтине изјаве (екуменске, дипломатске, чак и "синкретистичке"), богословски непромишљене и недомишљене до краја. Али то не значи да Црква не зна за спасоносну меру праве и спасоносне икономије. Зато ћемо навести још само Речи двојице Светих Отаца o Црквоградишељској икономији и њеној правој мери. Свети Григорије Богослов, у своме познатом Слову o Св..Атанасију Великом - помињемо два Велика Оца Цркве, оба примери мудрог и спасоносног споја и примене и акривије и икономије -каже за Атанасија и себе: "Довољно и достојно смо икономисали (οικονομησαμεν = cнucxoдљивo поступали), нити туђе прихватајући, нити своје кварећи, што је особина рђавих економа; него смо на светлост изосили наш плод (=резултат пастирског рада и богословља), и са пажњом га одгајивали, и пред очи свију га износили, као увек усавршавано (τελειουμενον=довођено дo узраста савршенства)".

Светоотачка Атанасијева и Григоријева примена икономије Цркви односила се, као што је познато, чак и на слабости неких у вери, тј. делом и на јеретике, какви су били у време Св. Атанасија многи међу Источнима, неки чак и противници никејског израза једносуштни (ομουσιος), a присталице израза ομοιουσιος; (=истоветни по суштини), као што је био нпр. Василије Анкирски, кога је Св. Атанасије називао "братом у вери"; a такође и према неким, у време Св. Григорија, Духоборцима, које је Св. Григорије називао "браћом нашом". У поменутој Беседи o Св. Атанасију Григорије Богослов јасно говори за Св. Атанасија и себе: да су, примењујући икономију=снисхођење према слабима у вери, они истовремено старали се да остану православни у свему: "εω οροις μειναι της ευσεβειας=остајати у границама Благочешћа=Православља" (исто 21,13;РG 35, 1096).

Кратко правило православне Црквене икономије изрекао је Свети Јован Златоуст и поновио Свети Марко Ефески: "ενθα ου μη παρανομητεον =Икономисати тамо где се неће безаконовати".

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
18-02-2015, 04:28 AM (Последња измена: 18-02-2015 04:34 AM од Шумадинац.)
Порука: #5
RE: ЗАБЛУДЕ РАСКОЛНИКА И ЗИЛОТА
3. О ЕКУМЕНИЗМУ

Што се тиче Екуменизма, "зилоти" Старокалендарци су пред његовим именом и самом појавом у паничном страху, и бране се од њега само голим одбијањима, осудама, "анатемама". Права Црква Христова, међутим, на тај изазов одговара јеванђелски одговорно и сотириолошки делатно, тј. види у појави Екуменизма, макар често и погрешно оријентисаног, трагање западних хришћана за изгубљеним јединством, и зато учествује и сарађује у екуменском дијалогу, и ради сведочења Истине пред светом. Јер, по речи Светог Апостола Петра: "Господа Бога освећујте у срцима својим, свагда спремни са кротошћу и страхом (а не са дрскошћу] на одговор свакоме који тражи од вас разлог ваше Наде (1Петр. 3,15). Црква Живога Христа Спаситеља, Наде наше, зна да је његова божанска жеља и молитва: "Да сви једно буду" - по Јединства Свете Тројице (Јв.17,3.11-23), јер је Црква заиста Свете Тројице. И такав став њен није од јуче, нити је повезан са календарским питањем, ни са новијим "Екуменским покретом" како тврде тзв. Старокалендарци.

Било би преопширно овде да само набројимо све дијалоге Православних богослова, Отаца и Учитеља Цркве кроз векове, са јеретицима и групама одељеним од Цркве. Јер Црква Христова никада није престајала да води јеванђелску бригу o јеретицима; они на неки начин остају "маркирани" својим односом са Црквом, зато се могу и васпоставити у заједништво Цркве, некад акривијом, а некад и икономијом=снисхођењем. Свети Сабори и њихови Канони врло често управо њих, јеретике и расколнике, имају у виду, јер се многи од Канона односе на васпостављање прекинутог општења -κοινωνια - са Црквом. Ово се односи поготову на оне који нису били вође јереси, него су поведени и заведени у јерес, или су пак рођени у тој групи људи, или народа. Примера тих односа, сусрета, разговора, дијалога, има из сваког периода историје Цркве, и само незналице то могу порицати. Колики су само били апостолски подвизи једног Василија Великог да се васпостави већ у 4. веку настао скоро потпуни расцеп између Истока и Запада? И подвизи толиког броја великих црквених људи, Пастира и Богослова Цркве, за очување или васпостављање јединства Цркве: у време Аријанизма (сав 4. век је испуњен тиме), Несторијанизма (позната трпељивост Св. Кирила Александријског и прихватање "формуле сагласносши" 433.г.), Монофизитства и његових огранака Моноенер-гизма и Монотелитизма (5-7. век), Иконоборства (8-9. века), Римско-Франачке шизме и отцепљења; па после тога дијалога са Англи-канцима, Протестантима, и више пута у ранијим вековима, и недавно, обнављани дијалог са Монофизитима-Антихалкидонцима (из времена Светог Фотија чувене су његове 2 Посланице Јерменима; па разговори са њима у Византији у 12. веку, и у Руској Цркви у 19. веку).

Оци и Учитељи Цркве, као истакнути поборници Православља, живи сведоци Живога Богочовека Христа, Спаситеља свега света и свих људи, нису одустајали да, попут Апостола Павла, сведоче Христа и пред онима који су проповедали "другога Христа" или "друго Јеванђеље" (2Кор.11,4; гал.1,6-9), јер су били поборници Јединства Цркве Христове, јединства свих у Христу, у којем јединству Божијем је једино спасење, како вели Св. Игњатије Антиохијски (Посланица Ефесцима 13,14,20; Посланица Смирњанима,8) Они су били људи вере и поверења, љубави и наде, а не људи сумњи и подозрења, искључивости и мржње, какви су мање-више сви "зилоти" (а ови данашњи су у томе понајужи, најтеснокрудији, најограниченији).

Ако се уплашени, "зилоти не по разуму" боле и саме речи Екуменизам (они је скоро никад не спомену без неког епитета), Православни синови Цркве се не боје ни једне речи такве, него гледају да и од јеретика злоупотребљене речи спасавају и дају им спасоносни садржај и смисао. Зато слободно говоримо одавно, да постоји и Православни Икуменизам, и постоје, не од јуче, Православни икуменисти, тј. људи васељенски (као што кажемо за Света Три Јерарха да су Васељенски), људи не искључивости,него укључивости, свеобухватности (ortodox principle of inclusiveness), како је говорио јођ као млад Св. Николај Жички, или људи саборности, како је говорио отац Јустин Ћелијски. Јер Православни су истиниски Католици=Саборници, и Православна Црква је Саборно-Католичанкса Црква, мали Квасац да закваси сво тесто васељене и целокупне творевине (Мт. 13,33).

Да не бисмо ишли далеко уназад и наводили раније Оце (Атнасија, Василија, Кирила, Фотија), навешћемо пример новијег Светог Оца Православља, Светог Марка Ефеског. Ево његових "екумен(и)с(тич)ких" речи на Фераро-Флорентинском сабору (1438-9г.), приликом поздрава папи Евгенију IV :

"Данас је увод у радост целоме свету; данас изгревају целој васељени словесни зраци сунца мира; данас удови Господњега тела (=Цркве), раније за много времена разбијени и отргнути једни од других, хитају ка међусобном сједињењу. Јер Глава, Христос Бог, неће више д аподноси да стји над раздељеним телом, нити, будући Љубав, хоће да веза љубави међу нама буде потпуно прекинута...Хајде, дакле, пресвети оче (говори папи!), прими чеда своја, која ти дођоше издалека, са Истока; и загрли оне који од давног времена беху одвојени од тебе, и сада прибегоше твоем наручју; исцели саблажњене; заповеди да се свака сметња и препрека која омета мир; кажи и ти анђелима својим, као подражавалац Божији: припремите пут народу мојему; поравните пут, уклоните камење (Ис. 26,10). Докле ћемо се ми, који имамо истога Христа и исте смо вере, борити једни против других и гложити се међу собом? Докле ћемо се ми, поклоници исте Тројице, међу собом клати и јести, док једни друге не истребимо (Гал. 5,15) и док нас спољни непријатељи не претворе у ништа? Не дај да се то збуде, о Христе Царе, нити дај да твоју доброту надјача мноштво грехова наших, него... и сада преко ових служитеља Твојих који ништа ен прогласише пречим од Твоје љубави, састави нас једне с другима и с Тобом, и учини да се испуни и оствари она молитва коју си изговорио кад аси одлазио на страдање и молио се : "Дај им, Оче, да буду једно као што смо ми једно" (Јн. 17.11).

Свети Марко Евгеник је веровао у ову Првосвештеничку молитву Христову Богу Оцу за јединство свих Хришћана у Црки, подобно јединству Свете Тројице, јер је Црква жива слика Свете Тројице. Свети Марко је то исто поновио и на отварању Сабора у Ферари 1438.г-, када се опет обратио папи Евгенију речима љубави и поштовања, коеј извиру из праве вере ревности за њу (а не, као што мисле "зилоти" Строкалендарци: да се тобож љубав, или ревност љубави према Православљу, испољава мржњом и проклињањем папе и других разједињених од Цркве): "Ево, подиже (Христос) тебе, првенствујућега међу свештеницима Његовим, да нас сазовеш овде, као што подиже и најблаговернијег цара нашег, и пресветог нашег пастира и Патријарха... Није ли се све то очигледно збило Божијом силом и судом, и није ли све то предзнак доброга и Богу милога свршетка" (исто). Митрополит Ефески Свети Марко веровао је, дакле, у све могуће добре плодове екуменских сусрета и разговора- дијалога. Тиме он није мае волео и штитио Православље, нити је љубазним речима уућеним Римском папи признао му новачења у вери (Filioque) или неканонски примат власти у Цркви, јер је јасно изјављивао: "Ми папу сматрамо једним од Патријарха, али кад би био православни" (Р.О. т.17,320).

Да дођемо ближе нашем времену, и наведемо речи Источних Патријарха, у познатој њиховој Посланици из 1848.г., која је свесрдно поздрављена и прихваћена од свих Православних Цркава, а које речи звуче итекако православно екуменски:
"Усрдно нам заповеђена од заједничког Учитеља братска љубав: По томе ће сви познати да сте моји ученици ако имате љубав међу собом (Јн.13,35), чији су рукопис и договор Папе прве поцепале.., та љубав делује и данас у душама христоименитих народа и нарочито у њиховим вођама (Епископима). Јер смело исповедамо и пред Богом и пред људима, да молитва Спаситеља нашег Богу и Оцу Његовом за општу љубав и јединство хришћана у Једну, Свету, Католичанску и Апостолску Цркву, у коју и верујемо, да сви једно буду, као што смо ми једно (Јн.17,22) - делује у нама".

Друга, од свеправославног значаја, Окружна Посланица Цариградског Паријарха и Синода из 1895.г. такође говори православним екуменским језиком: "Свако хришћанско срце треба да је испуњено жељом за сједињењем Цркава, a нарочито сва православна икумена (συμπασα η ορδοδοξος οικουμενη), надахњивана истинским духом благочешћа (ευσεβειας= православне побожности), сагласно божанском циљу оснивања Цркве од Богочовека Христа, Спаситеља нашег, c правом жели сједињење Цркава у једном правилу вере и на темељу апостолског и светоотачког учења, где јеКрајеугаони Камен сам Исус Христос" (Еф.2,20). И ова Посланица је упућена Римском папи (Лаву XIII, 1878-1903.г.) поводом његовог позива Православнима да се присаједине Риму. Одговор је био у духу Православног Икуменизма - на римоцентрични екуменизам. O Православном Икуменизму почетком 20. века говоре и две Посланице великог Патријарха Цариградског Јоакима III (1878-84. и 1901-12) од 1902. и 1904. године, на које су се тада позитивно одазвале све Православне Цркве, и даље се одзивала на тај изазов времена.

Слично је, и можда са још већом љубављу, одговорио на "екуменски" позив истог Римског папе и Свети Нектарије Пендапољски-Егински у своме двотомном делу "Историјска студија o узроцима расцеиа" , пуном љубави, али и ревновања за истину, но без мржње и анатема.

Зна се да су грчки "Старокалендарци" подељени односно Св. Нектарија Егинског, од прихватања до анатемисања, као што су српски "зилоти" подељени по питању Светог Николаја Жичког. Једни би хтели да је Николај "хтео да оснује зилотску Цркву" и Зато је, наводно, "још у време комунистичког патријарха Германа прекинуо општење са Београдском паријаршијом", те зато "у Америци отишао код Заграничних Руса", а други, попут већ спомињаног "монаха-зилота" Данила, јавно га руже и клеветају.

Одговарамо на те лажи и клевете само ради недужних и необавештених слушалаца и читалаца: да је Николај управо спречавао "зилотске" крајности још у богомољачком покрету пре рата у нашој земљи, а у Америци је суздржавао "букача" јеромонаха Арсенија (Тошовића) из Џорданвила да не ствара раскол у Српској Цркви. Са Патријаршијом пак у Београду је нормално општио, као и са патријаршијским Епископом Дионисијем. A кад је отишао Русима, отишао је не "ради прекида општења", него да предаје и буде ректор у Богословији Св. Тихона, и то не код Руса Заграничне, него код Руса Америчке Цркве (Митроиолије Евлогијеве, која је далеко "екуменистичкија" од Заграничне, мада и РЗЦ "зилоти" ГОХ оптужују за "екуменизам"). Владика Николај је са свима Русима имао добре, нормалне православне црквене односе, као и са свима осталим Православним Црквама Старог и Новог календара подједнако.

Што се пак тиче Николајевог односа према Екуменизму, Светитељ је као православни Епископ и богослов, учествовао у екуменским сусретима и дијалозима између два рата, а после Америци био је присутан на скупу Светског Савета Цркава у Еванстону 1954. г. Свети Николај је позитивно оценио тај скуп и нарочито учешће и став Православних, а затим је поводом тог скупа ССЦ написао и ово: "Јединство Цркве не може се постићи узајамним концесијама, него само усвајањем од свију једине праве вере у целости, како је она завештана од Апостола и формулисана на Васељенским Саборима; другим речима: враћањем сви хришћана оној јединственој и неподељеној Цркви којој су припадали преци свих хришћана целога света првих девет столећа oд Христа. A то je Православна Црква... Кад су у питању начела вере и појам Цркве, Православни немају ни права ни потребе да мењају свој став... Православна Црква не признаје ни десничарске (=зилотске), ни левичарске (=протестантске) категорије".

Што се пак тиче става Оца Јустина према Екуменизму, тачно је да је објављена његова књига Православна Црква u Екуменизам али треба одмах рећи да он у њој има у виду неправославни, јеретички римски и женевски, тј. римокатолички и протестантски Екуменизам, док је сва његова теологија o Цркви (а нарочито његова 3. књига Догматике, написана после тога), изразити пример православног сведочења o свеобухватности=саборности Православне Богочовечанске Саборно-Католичанске Еклисиологије, тј. o Православном Теохуманизму {насупрот плитком хуманизму Запада и таквом истом Екуменизму), o свечовечанском и свекосмичком литургијском Cвeјединству свих створења и свега света у Христу Богочовеку - у Небоземној Цркви Његовој, Цркви Свете Тројице.

Па ипак и у споменутој књизи Отац Јустин пише на почетку: "Екуменизам је покрет који из себе роји многобројна питања. И сва та питања, уствари, извиру из једне жеље и увиру у једну жељу. И та жеља хоће једно: Истиниту Цркву Христову. A Истинита Црква Христова носи, и треба да носи, одговоре на сва питања и подпитања која Екуменизам поставља. Јер ако Црква Христова не решава вековечна питања човекова духа, она није ни потребна... Међу бићима човек је најсложеније и најзагонетније биће. Зато је Бог и сишао на земљу и зато постао човек... Са тог разлога је Он и остао сав на земљи у Цркви Својој, којој је Он Глава, a она - тело Његово. Она - Истинита Црква Христова, Црква Православна: и у њој сав Богочовек са свима Својим благовестима и са свима Својим савршенствима" ( стр. 7).

Овим Отац Јустин показује да је Богочовечански јединствени догађај и стварност: Црква=Христос, спасење и за савремена екуменска трагања и лутања, једина Нада палога света и човечанства. Његова, при крају књиге, критика је против "хуманистичког Екуменизма", тј. римоцентричног-папоцентричног Екуменизма (свођење Цркве на личност папе Римског) и женевско-протестантског схватања Екуменизма (тј. спајање свих непотпуних и дефектних Црквених заједници, по тзв. branch theory=теоријa грана, у један савез, конгрегацију, конфедерацију" итд. без обзира на мање или више непотуну или криву веру и апстрактно схватање Светих Тајни и Свештенослужења).

Такође, Отац Јустин је у тој књизи назвао Екуменизам речју свејерес, a ми подсећамо да је тај исти израз "свејерес" (παναιρεσις) употребио већ Патријарх Цариградски Герман II (1222-1240.г. -онај који је Светом Сави издао Томос o Аутокефалији Српске Цркве) за латинске заблуде-јереси његовог времена. Но треба имати у виду да је томе претходио IV Крсташки рат и окупација Православне Цркве у Византији од латинске Јерархије (осим малог Никејског царства), као и одржавање папског "разбојничког" сабора у Латерану 121 5. г. (где је изабран за Цариград Латински "Цариградски Патријарх" Тома Марозини!). Па ипак је Патријарх Герман II са Латинима водио тада дијалог у два наврата, у Нимфеу и Никеји (1233-34.г ) и тражио одржавање Васељенског Сабора, као што су то тражили касније и Оци исихасти (Свети Патријарси Цариградски Калист и Филотеј; Паламин ученик Јосиф Вријеније, и његов ученик Марко Ефески) Отац Јустин, који студирајући у Енглеској (1916-19), није имао прилике да учествује у екуменским сусретима и дијалозима, али је знао да је то чинио Епископ Николај, па га је, и поред тога, још за живота сматрао и називао Светим. Знао је такође и за екуменско сведочење свог познаника и по богословљу сродника о. Георгија Флоровског, али ни у њега није сумњао, као што није сумњао и у младог и "најдубљег богослова", како га је сам назвао, Јована Зизиуласа, када га је овај као лаик посетио у Манастиру Ћелијама.

Знамо добро Преподобног Оца Јустина изблиза, знамо да никада није прекидао општење ни са једном Православном Црквом или Епископом или Паријархом, па ни са Патријархом Српским Германом (1958-1990. г.) - како безочно лажу српски "зилоти" -па ни онда кад је Патријарх Герман био један од "председника ССЦ" (формална почасна титула, без икаквих обавезујућих услова и задатака, као уосталом и учешће СПЦ у ССЦ). Kao слободни и одговорни члан Цркве Христове Јустин је пророчки опомињао, кад је требало и писмено критиковао, али никада раскол није стварао, него је напротив говорио: да се "раскол лако ствара, али се врло тешко зацељује" (зато је био и против немудро изазваног и продубљиваног "Аме-ричког раскола", као и против "Македонског раскола"). Исто тако знамо да је Отац Јустин, насупрот римоцентричном, Римско-папском екуменизму, и женевском протестантском схватању екуменизма, одобравао нама млађим теолозима кад смо говорили, и писали, да постоји и Православни Саборни Икуменизам, са циљем јединства свих хришћана у Истини - Христу и Благодати Духа Светога, сходно католичанско-саборном карактеру и пуноћи Цркве Божије - Једине Свете Саборнокатоличанске и Апостолске.

4. О КАЛЕНДАРУ

Као што је познато, раскол "зилота" Старокалендараца у Грчкој настао је поводом промене календара у Јеладској и Цариградској Цркви, при чему Света Гора, иако део Цариградске Патријаршије, није прихватила ту промену, али није ни отишла у раскол. "Зилоти" ГОХ су се, видели смо, отцепили у раскол од ове две Православне Цркве због њиховог преласка на "измењени (додавањем 13 дана) Јулијански календар", који су притом задржали стару Пасхалију (промена календара је учињена 10/23. марта 1924.r., o чему смо већ говорили напред, стр. 40). Ова одлука o промени Старог на тзв. Нови календар, који, "није Григоријански, него измењени или реформисани Јулијански" (мада назив није толико битан, c обзиром да је задржана стара Пасхалија), била је ствар Синода-Сабора Грчке и Цариградске Јерархије. Тај став су испоштовале остале Православне Цркве и нису због тога прекинуле канонско јединство и литургијско општење=заједницу са њима, као ни са осталим Црквама које су касније прелазиле на Нови календар. Било је јасно већ и из тога, а и из претходне сагласности Православних Цркава (изражене више пута, а и на Конгресу у Цариграду 1923.г.), да календарско питање није догматско, па ни канонско питање, нити да је, чињеном изменом календара, доведена у питање одлука Светог Првог Васељенског Сабора у Никеји o зајед. ничком празновању Васкрса.

(Питање календара у Православљу и његове измене /без промене пасхалије/ у Цариградској и Јеладској Цркви, са тада насталим расколом "зилота" Старокалендараца, као и став Српске Цркве o свему томе, укратко је изложио Њ. Светост Патријарх Српски Г. Павле у "Гласнику СППатријаршије", за новембар 1982; текст штампан недавно и у посебној књизкици Београд 2002. - Због читаоца који нису имали у рукама овај Патријархов текст, ми ћемо овде то питање укратко размотрити).

По питању празновања Пасхе-Ускрса, познато је да је у прва три века Цркве било неуједначено њено празновање. Наиме, већина Цркава празновала је, као и ми данас, Васкрсну Пасху (=увек у Недељу), која је падала обавезно после јеврејске Пасхе, док неки хришћани у Антиохији и извесне Малоазијске Цркве, углавном оне из традиције Св. Јована Богослова, празновале су Крсноваскрсну Пасху (=почев од 14. Нисана, у било који дан седмице да падне; због чега су их звали "Тесаресдекатите" = "Четрнаестодневни", па се дешавало да се она поклапала са јеврејском Пасхом). Но та разлика у слављењу Ускрса није прекидала црквено општење и заједништво у Светим Тајнама свих правоверујућих Цркава у свету.

Било је настојања да се тај спор реши (нарочито током 2. половине 2 века), али се није успело са уједначењем празновања Ускрса. Нарочито су настојали Епископи Рима: Аникита (155-166) и Виктор (189-198) да Малоазијским Црквама, пре свега Смирни и Ефесу, наметну датум и начин празновања Ускрса Римске и већине Цркава (тј. Васкршњу-Недељну Пасху), зато што су бројни хришћани из Мале Азије долазили у Рим и ту живели, држећи се и даље свога обичаја празновања Крсноваскрсне Пасхе, што је Римској Цркви стварало извесне проблеме. Римски Епископ Виктор је чак запретио "одлучењем" тим Малоазијским Црквама, (које су
их подржавале) тј. прекидом општења са њима, али су многи Епископи, нарочито Св. Иринеј Лионски (f пострадао 202), устали против тога става и Виктора Римског оштро укорили.

Ево како o претходном (тј. пре Виктора) покушају усклађења заједничог празновања Ускрса, у време Св. Поликарпа, Епископа Смирнског (OKO 112 † 165.r.), и Аниките, Епископа Римског (155-1бб.г.), пише Св. Иринеј Лионски (у 2. половини 2. в.). У писму Виктору Римском, Св. Иринеј каже му да су и Епископи Римски пре њега (међу којима набраја Сотира, Аникиту и др.) били у миру са Епископима из Азије, иако се нису слагали у датуму празновања Пасхе. Па додаје Иринеј: "И када је блажени Поликарп (Смирнски) дошао у Рим, у време Аниките, мада су имали и у неким другим стварима мале разлике међу собом, одмах су се измирили, и нису се ни у овом питању (=празновање Пасхе) свађали међу собом, јер нити Аникита није могао да убеди Поликарпа да не држи оно што је, будући са Јованом учеником Господа нашег, и са осталим Апостолима са којима се дружио, свагда држао, нити опет да Поликарп убеди Аникиту да то држи, пошто је овај говорио да треба да држи обичај старијих пре њега. И пошто ствари стајаху тако они општише=заједничарише међу собом (εκοινωνησαν εαυτοις) и Аникита уступи Поликарпу у Цркви Евхаристију (Литургију), очигледно из поштовања; и у миру се међусобно разиђоше, држећи се мира у целој Цркви сви, и они који су тако држали (=празновали) и они који то нису".

Ова разлика у празновању Ускрса усаглашена је, рекосмо коначно на Св. Никејском Сабору З25.г., где је преовладала пракса већине Цркава, а одлука o томе поштована је и држана у свим Црквама до данас (док није папа Григорије 1582.Г., променивши календар, променио и уређено од овог Сабора празновање Пасхе). Зато и кад је измењен календар, Цркве Цариградска и Грчка, кад су прешле на Нови исправљени (са тропском годином више, иако не сасвим тачно, усклађени календар), обавезале су се да држе стару праксу израчунавања Васкрса углавном по Старом календару; дакле, да поштују одлуку Никејског Васељенског Сабора.

"Зилоти" Сшарокалендарци оптужују све нас Православне да смо одступили од те одлуке Никејског Сабора тиме што "саслужујемо са Новопасхалцима". Наиме, Финска Православна Црква, из својих пастирских разлога, примивши Нови календар, празнује Васкрс сходно израчунавању датума по Новом календару (када се може догодити да се Пасха Цркве поклапа са Јудејском). To веома смета овим нетрпељивим "ревнитељима за Пасхалију", а није им сметало, видели смо напред, кад су примили Епископску хиротонију од Руске Заграничне Цркве, која саслужује са Новокалендарцима и Новопасхалцима (случај Румунског Епископа Теофила Јонеску у Детроиту, и парохија у Холандији које држе Ускрс израчунаван по Новом календару - в. напред стр. 55-56). "Зилоти" су то тада сматрали као нужну "пастирску икономију" Руске Заграничне Цркве. Зашто онда ту исту иасширску икономију не допуштају Васе-љенској Православној Цркви према браћи у вери и јединству благодати - Финској Цркви? Је ли икономија само њихова привилегија, а Цркви поричу право на њу?

Нема сумње да је питање нове Пасхалије у Финској Цркви тема за будући Свеправославни Сабор, а не ствар коју ће сваки по своме ћефу, лаик-клирик-Епископ, потезати као разлог да са том Православном Црквом прекине општење, или са онима који опште. Јер, свакако, питање богослужења у Цркви, црквеног дневног, седмичног и годишњег круга, тј. Хеортологиона покретних и непокретних празника, јесте питање освећења времена, а то значи, освећења "венца године Благости Господње". Али ово освећујуће дејство Духа Светога у Цркви кроз богослужење, иако бива у времену и простору, ипак не значи поробљење Цркве времену и простору, него је, попут Свете Педесетнице: и кружење и превазилажење кружења - залаз у Есхатологију и продор Есхатона у време и простор.

Битно је да је Финска Црква, и поред те разлике у празновању Васкрса, у пуној благодатној заједници и канонском јединству са свима Православним Црквама (и Новог и Старог календара), и то је далеко значајније него "зилотско" расколништво због тога. Јер, као што ни у прва 3 века, разлика празновања Ускрса није прекидала општење и заједништво Правоверних Цркава Божијих, тако ни овде, евентуални прекршај саборски одређенога и од свих прихваћенога правила o заједничком празновању Пасхе, не узима се тек тако олако као довољан разлог за прекид општења и заједнице у благодати Духа Светога у Светим Тајнама Цркве Христове.

Живот живе, Духоблагодатне Цркве Божије, показаће пут решења и тога и осталих у међувремену искрслих питања и разлика, као што је Дух Свети у Цркви показао и Светом и Великом Фотију пут и начин у онако тешком и сложеном времену и сплету околности односа Цариградске и Римске Цркве. Сетимо се такође како су се мудро, црквоградитељски понашали и Фотијеви ученици, Света Браћа Кирило и Методије, Просветитељи Словенски, у тадашњим деликатним односима Цариграда и Рима. И све Духом "богомудро устројили народу Словенском".

Али, Старокалендарски "зилоти" још нас нечим страшно бомбардују и стално нам потурају "пред очи и савести": страшне "анатеме", које су наводно бачене на све који прихватају Нови календар. To cy, веле они, оне "анатеме" које су бачене од стране Сабора у Цариграду, држаних 1583. и 1593.Г. у време Патријарха Јеремије II (Транос, †1595). Међутим, те фамозне "анатеме" против Новог ка лендара изречене наводно на тим "Саборима", једноставно не постоје, него су уствари измишљене, тј. накнадно унети фалсификати у два светогорска рукописа, у које су одлуке поменутих Сабора Преписане (у 19. веку - o чему види расправу: X. Пападопулос, Библиографија, бр. 4)

Чињеница је да је 1583.Г. Патријарх Цариградски Јеремија II упутио једно Писмо (које је потписао и тада присутни Александријски Силвестар) Јерменима, који се жале да им из Рима хоће да наметну Нови календар и нову Пасхалију (коју је папа Григорије претходне 1582.г. увео). Патријарх Јеремија одговара Јерменима да у Риму нису требали, ни смели, да мењају Пасхалију, коју су одредили Оци Првог Васељенског Сабора. Он притом вели да ни њихово додавање 10 дана календару "није астрономски тачно" (!?), и саветује Јерменима да све то не прихвате. У том тексту Патријарховог Писма Јерменима из 1583.г. нема чак ни изричите осуде Новог календара као календара, a поготово нема било какве "анатеме".

Постоји и друго Писмо Патријарха Јеремије упућено Митрополиту Филаделфијском у Венецији, 6. јула 1593.Г. (Τομος Αγαπης, стр. 540-541; Гедеон I, стр. 38-40), као одговор на његово питање: да ли могу да у Венецији Грци и Латини празнују заједно Пасху, како хоће да наметне папа преко млетачког Дужда и Сената? Патријарх одговара да нипошто не прихвата то "новачење Пасхе које су увели Италијани", тј. "Блажењејши папа Старога Рима", јер "наша Црква нема обичај да уводи новачења(νεωτεριζειν) ни на који начин"; јер, вели, "знате и сами добро да раскол и раздељење двају Цркава (το σχισμα και η διαστασις των δυο Εκκλησιων) није се збило за време наше Патријаршије, па да смо дужни, као они који cy cjeдињено разјединили, да сада то разједињено такође сједине, него је пре много времена Римска Црква учинила новачења (ταις καιωοτομιαις οιστρηλαθεισα) и то, не само да остаје непромењено, него и разни додацима повећава растојање=расцеп" (исто, 39-40). И у овом тексту-као што видимо, нема никакве "анатеме".

Трећи текст je Одлука ширег Сабора држаног под Патријархом Јеремијом (12. фебруара и током маја 1593.г.) уз учешће и Александријског Мелетија (Пигас †1б01), који је заступао и двојицу осталих Источних Патријараха (Јоакима Антиохијског и Софронија Јерусалимског), а у том Синоду-Сабору је учествовао и 41 Архијереј цариградске Патријаршије. Овај Сабор 1593.Г. је уствари одлучио признавање Патријаршије Руској Цркви, и зато се Патријарх у писму обраћа руском цару Теодору Јовану, те се текст на ту тему углавном и односи. На крају текста Синод-Сабор је додао прво 8, да онда још 12 правила-канона, од којих 8. канон напросто понавља 1. канон Антиохијског Помесног Сабора (из З41.г.), којим се наређује држање одлуке Никејског Сабора o празновању Ускрса и забрањује мењања исте. Другим речима, и на овом Сабору само је одбачена Григоријанска промена Пасхалије, а никаква "анатема" није изречена ни бачена, на било кога, или на било шта.

Њу су накнадно фалсификовали и у текст унели "зилоти", назвавши ту одлуку Сабора Σιγγιλιον, што показује да фалсификатор не зна чак ни црквена акта и протокол (јер "Сигилион" је грамата c иечашом давана за неки манастир).

Толико o тим фамозним и застрашујућим "анатемама". Напред смо већ рекли: да чак и ако постоје дотичне "анатеме", њихов значај би био јако преувеличан; сличне "анатеме" немају и не могу имати трајнији, свеправославни значај. Зато o тим одлукама из 1583. и 1593.Г. каже Цариградски Патријарх Василије са Синодом од 12 Архијереја свога трона (17.2.1927): "Мада је се наша Црква (Цариградска) у мучним временима, као што је био 16. век, када је на Западу извршена календарска измена, уздржала да и сама приступи исправљању погрешки Јулијанског календара, и уопште осуђивала тадању календарску измену, такво држање наше Цркве, које је долазило из врло оправдане бриге o пастви због тадањих прилика, никако не значи нити може значити да се тиме заувек забрањује ма каква календарска измена, као иешто што искључују Св. Канони, јер, као што је речено, таква "анонска забрана не постоји, а уколико постоји, она се не односи на сам календар по себи, већ на чување канонских одлука /Никејског Сабора/ односно Пасхе." (Посланица 17. фебруара 1927; "Хришћански живот" 1927, бр. 10-12, стр. 249).

"Зилотима" тзв. Старокалендарцима, свеједно да ли грчким или српским, очигледно да главни разлог за раскол и одвајање од Цркве није само питање Старог или Новог календара, него ће пре бити питање њиховог страха пред новим појавама и догађањима у Цркви. Они су фарисејски назадни, конзервативни, и то je основни разлог њиховог страха од новога. Да су истински доживљавали Педесетнички, Духовски догађај Цркве, знали би да има конзерватизма доброг и лошег, као што има новина напредњаштва, прогресивизма лошег и доброг. Да су познали и живели, боље и дубље, драматичну историју Цркве, тј. њен живи благодатни, подвижничко-литургијски живот и наше узрастање у њему, рашћење у њеном есхатолошком усмерењу и путовању ка Царству Божијем, не би се тако грчевити држали само за "старо", него би прихватали и "ново" у њој. Јер је Црква живи и мудри Јеванђелски Књижевник "научен Царсшву Небескоме (Μαθητευεις τη Βασιλεια των ουρανων), и Јеванђелски Домаћин, који износи из ризнице своје ново и старо" (καινα και παλαια) (Мт 13,52).

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
18-02-2015, 09:47 AM
Порука: #6
RE: ЗАБЛУДЕ РАСКОЛНИКА И ЗИЛОТА
Еп. Артемије МИ НИСМО РАСКОЛНИЦИ

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Данас, браћо и сестре, велики је овај дан и свето је ово место на коме смо се сабрали. Сабрали смо се да ударимо нови почетак, нови поредак, у ствари да вратимо мир, поредак, јединство у Епархију рашко-призренску која девет месеци пролази своју голготу. Није овде место да анализирамо све шта је било, шта се десило, зашто се десило, него да Богу захвалимо на овом дару, на овој милости што нас је поново овде сабрао и сакупио. У Име Његово и у славу Његову да будемо оно што смо били, да останемо Православни Хришћани, да останемо у јединству са Једном Светом Саборном и Апостолском Црквом, Црквом Светих Апостола, Црквом Светих Васељенских Сабора, Црквом Светих Отаца, Црквом нашега Светога Саве и осталих Светитеља из рода нашега. Ми нисмо се одвојили ни од кога. Ми нисмо никакви расколници, ми не стварамо ништа ново, ми се само трудимо да одржимо оно што су нам наши славни и свети преци предали. Биће напада на нас и даље, али не треба се плашити, јер Господ је рекао и назвао своје следбенике малим стадом рекавши: „Не бој се мало стадо, јер би воља Оца вашега небескога да вам даде царство.“ Сваки почетак је течак, свако пробуђење долази из пустиње и ово је једна од наших пустиња у којој смо се сабрали. Ево уместо у цркви, у храму Божијем, ми смо у овој тесној трпезарији се сабрали, јер тако су они који власт имају наредили – да не можемо у цркву да уђемо. Али ми знамо да је земља Господња и све што је на њој, и да је Бог свуда и на сваком месту присутан и да се Богу може молити и треба молити на свакоме месту кугле земаљске. Сигурно да су храмови посвећена места за Богослужења, али у невољи и катакомбе су римске биле места света, места за сабирање Цркве Божије, за богослужења. И ово данашње наше сабрање личи на она сабрања хришћана из првих векова.

Нека би дао Господ молитвама Свете Богородице, свих Светих угодника Божијих, пре свега из рода нашега Светога Саве, Светог Кнеза Лазара, Светог Владике Николаја и Оца Јустина Ћелијског, да останемо верни њиховом путу, њиховом аманету и њиховом завету, да одржимо њихово Јеванђеље које гласи: „Све за Христа – Христа ни за шта.“ Чувајмо своју веру, браћо и сестре. Чувајмо своје јединство са овом Светом Саборном и Апостолском Црквом и онда ће и Бог благословити нас, наше породице, наше домове, наша села и градове, наше Свето Косово и Метохију и целу нашу земљу и свуда тамо где наш народ живи и Богу се моли и чува своју Веру Православну. Нека је овај дан Богом благословен, и ви који сте се овде сабрали да заједно с нама поделите ову прву нашу радост и ову заједничку молитву, нека Бог благослови и дарује све оно што је потребно за живот вечни и за спасење вечно сада и увек и у векове векова. Амин.

ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!!

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
18-02-2015, 01:28 PM
Порука: #7
RE: ЗАБЛУДЕ РАСКОЛНИКА И ЗИЛОТА
(18-02-2015 02:52 AM)херцеговац Пише:  Апсолутно.

Међутим проблем настаје када се човјек не сложи са стварима које се уводе под плаштом 'враћања корјенима', што у ствари није ништа друго до срљање у модернизам, када укаже на проблем онда га пљуну и налијепе етикету зилота, акакијевца...

То управо ради ZICANIN, SUMADINAC...

Ено је почео и Зизјуласа да цитира.

Једноставно,
наше је да исповједамо отачко, предањско Православље, а не да се хватамо на мамце зизјулаштине или акакијевштине.

Ту си потпуно у праву. Зликовац и антихрист који је прогнао учење великог Аве из богословских школа и факултета далеко је подмуклији и опаснији од језуите Колонића (познати бечки кардинл који је ојади србство после велике сеобе).

Нажалост, млади теолози већ дуго времена уче погрешно и то примењују у пракси. Планери разбијања сррбства су зато и прогнали светоотачко учење како би нове генерације свештеника прихватили новотарење и папу.

Јеремија
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
18-02-2015, 01:38 PM (Последња измена: 18-02-2015 01:46 PM од херцеговац.)
Порука: #8
RE: ЗАБЛУДЕ РАСКОЛНИКА И ЗИЛОТА
Зар не виде да праве подјелу? Мислим на оне којима није у задатак да гурају те новотарије.

Зар не виде да народ више не иде у своје парохијске храмове него се гледа и тражи храм гдје се служи како је вијековима?

Зар је потребно да народ клечи и моли владику да се врати како се служило до тада?

Док се гинуло и док је било вријеме мучеништва показала се јачина Светосавља, а како су кормило преузели др-ови то се почело на велико теоретисати, а српство и даље угрожено. Чак угроженије него за вријеме рата.

Раније су епископи примјером и опитом исповједали, а данас факултетом и причом.

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
18-02-2015, 03:32 PM (Последња измена: 18-02-2015 04:03 PM од Шумадинац.)
Порука: #9
RE: ЗАБЛУДЕ РАСКОЛНИКА И ЗИЛОТА
''БОРБА ЗА ВЕРУ''- ПРАВОСЛАВНО ФАРИСЕЈСТВО; ОД ЗАБЛУДА ДО ТЕОРИЈА ЗАВЕРЕ

Једна група чачанских грађана у свом неслагању са прописима Цркве и са духовним ауторитетом црквених власти основала је свој електронски лист „Борба за веру”, како би преко сајта кроз овај лист упознавала јавност са својим противљењем Српској Цркви.

Овде бисмо одмах овим поводом навели речи светог апостола Павла из Светог Писма које су обавезне за све православне хришћане, а које гласе: „Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје, од Бога су установљене. Зато, ко се противи властима, противи се и уредби Божјој, а који се противе примиће осуду на себе” (Римљ. 13, 1-2). Ово је речено у време када су владале незнабожачке власти. Односи се непосредно на државне власти, па тим пре и на духовне, црквене власти. Које су то власти? Црква је, по свом прејемству од Господа Христа, апостолска. А по свом устројству, преко апостолâ, она је епископална и управља се под руководством епископâ.

Највиша власт једне помесне Православне Цркве јесте Свети Архијерејски Сабор, у којем сви архијереји те Цркве саборно решавају сва питања и све проблеме црквеног живота. Овај Сабор се, донекле, може упоредити са улогом Скупштине у држави.

Свети Архијерејски Синод је извршно тело Светог Архијерејског Сабора. То је црквена влада, налик државној влади. Председник Светог Синода, као и Светог Архијерејског Сабора, увек је у нашој Цркви Патријарх. Чланови Светог Синода су четири архијереја наше Цркве, а секретар Светог Архијерејског Синода и референти, као помоћно особље, воде синодску администрацију.

Сваком епархијом управља архијереј, који има пуноћу архипастирске благодати у богослужењу, учењу и власти у Цркви и својој епархији. – Свештеник то има све у својој парохији, али у мањој мери, зависно од благослова његовог епископа.

Сви верници Православне Цркве дужни су да испуњавају обавезе према својој Цркви са љубављу и послушношћу. Веома ревносне вернике Црква награђује. Ако се покаже потреба за изрицањем опомене, укора или друге васпитне мере (епитимије), то вршe надлежне црквене власти.

За архијереје надлежан је Свети Архијерејски Синод и, у коначној инстанци, Свети Архијерејски Сабор.

За свештена и монашка лица надлежан је архијереј чијој епархији припадају.

За вернике као чланове Цркве надлежни епископ изриче похвале, опомене, укоре и друге епитимије.

Држава чини то исто, само за непослушне грађане и њихове преступе. Држава примењује и присилне методе када то затреба или чак и оружје.

Црква, међутим, не чини тако. Када је створио прве људе, Бог им је дао слободу, разум и морални закон, да знају како ће и на шта ће да употребе своју слободу. Ако је злоупотребе, онда следи, по речи Христовој, јеванђелска опомена од свештеног лица које је за то надлежно. Ако то није довољно, узимају се два лица (не ко било) као два сведока. Ако ни њих не послуша и не покаје се, да се каже Цркви – што у пракси значи вишој, архијерејској власти. Ако ни Цркву не послуша, онда се, без икакве присиле, искључује из Цркве, за коју, док се потпуно не уразуми и покаје, постаје као незнабожац. А ако увиди своју грешку и преступ, па се искрено покаје и затражи опроштај, Црква ће га, као добра Мајка, увек са љубављу примити и његову заблуду и грешку опростити, по заповести Господњој: „Покајте се јер се приближи Царство небеско...”

До Другог светског рата сви православни хришћани наше Цркве који би писали добронамерно о Цркви или нешто расправљали о животу у нашој Цркви, чинили су то по благослову свог архијереја или Светог Синода, под чијим је покровитељством била сва црквена просвета и штампа. Под дугогодишњом комунистичком влашћу, та се пракса и правило изобичајило. Тако данас свако пише шта хоће и говори шта хоће, било то за веру православну или за неку своју у име Православља, било за Цркву било против Цркве, у којој је крштен самозвани критичар, са безбројним незналачким примедбама, којима, као неком својом истином, вуче у заблуду своје читаоце и слушаоце. То чини по некој својој крајње сујетној жељи да лажно прикаже како се тобоже Православна Црква у Србији, па и у Русији и другде, заједно са епископима и моногим свештеницима, распада, па су, ето, они принуђени да преузму кормило, без владикâ и свештенства, да „спасу Цркву”.

Такви не знају, нити хоће да знају, шта је то Црква, шта је црквена јерархија и шта је и каква је наша православна вера.

Не знају, или неће да знају, да је Господ Христос Бог и Син Божји, да је непогрешив, да је сишао с неба Оваплоћењем на земљу да научи нас људе Својом јеванђелском науком како да се њоме спасавамо и живимо. Не знају да је Црква Христова исто тако непогрешива и неуништива као и Христос. Не знају да се ми хришћани спасавамо у Цркви и кроз Цркву: она спасава нас, а не ми њу.

Људи који критикују Цркву и њене представнике на земљи, а нису за то меродавни, сипају огањ на своју главу, јер не знају, или неће да знају, да је Христос Судија роду људском, а не они, поготову пак нису позвани да пресуђују архипастирима у Цркви Његовој на земљи.

Зато група грађана у Чачку која је свој нецрквени лист насловила „Борба за Веру“ треба да зна, као и сви остали, да он нити је црквен нити је основан са благословом Цркве већ је основан од секташки настројене групе бунтовних грађана да се бори против Цркве, њених старешина и њеног поретка, богослужбеног и дисциплинског. Све што је испуштено турским ропством, или ратним робовањем, као и другим ненормалним потешкоћама и неприликама, Црква је дужна да у своје време среди и нормализује. Помесну Православну Цркву – сваку, па и нашу – контролише и о њој даје суд васељенска Православна Црква, а не секташки настројене групице које су оптерећене собом, својом сујетом и својим непознавањем себе, своје Цркве, својих дужности, обавезâ и положаја у Цркви.

Сви такви, секташки настројени, духовно нездрави и заблудели критичари, кад би своје заблуде сагледали и уочили, стидели би се и пожурили би да измире себе и своју душу са сопственом Црквом и још би пожурили да уместо бунта унесу у своју душу и своју околину више мира, слоге и љубави, супротно свему ономе што су сада, пред крај децембра 2012. године, показали бунтовном и саблажњиво лажном речју и стиховимa склепаним против неколицине епископâ, као и против кандидата који је као свештеник мирно бранио своју докторску тезу пред испитном комисијом.

Овде је добро да запамтимо ону народну мудрост: не трчи пред руду, згазиће те кола! Господ нам је дао преко Цркве Своје све што нам је потребно за спасење. Испуњење тога Сâм је потврдио људским телом које је примио на Себе. Даље, без икаквог погађања са нама, он ћути и чека. То исто чини и његова Црква. Нема журбе у небеској вечности. Чекају нас и посматрају чиме ћемо ми људи испунити педаљ свога живота на земљи. Да ли у поштовању, љубави и послушности са смирењем према своме Творцу и његовој светој Цркви или у бунту и гордости која је и некадашњег анђела претворила у сатану и одбацила од Бога и Цркве Његове. Бог није Бог многих него изабраних. Ко се труди да има мудрост Светог Писма, то треба да схвати и разуме.

АРХИМАНДРИТ ЈОВАН РАДОСАВЉЕВИЋ

ЦРКВОБОРЦИ


Од како се Српска Црква, након увођења вишестраначја, вратила у жижу јавности и друштвеног живота тако су се намножили самозвани "социолози религије", "верски аналитичари", "стручњаци за верска питања", "експерти за правни поредак СПЦ", "познаваоци прилика у СПЦ" или тзв. "борци за веру", како воле да се називају по разноразним интернет сајтовима којима се не знају ни оснивачи, ни финансијери, ни уредници, а ни одговорна лица.

Морам да признам да се ни у широј, а ни ужој, стручној јавности још увек није појавила објективна анализа или студија о деловању тзв. самозваних и напред побројаних "експерата" у разним медијима у Србији и региону само, на пример, око боловања блаженопочившег Патријарха Павла, саборских заседања у време његове болести или око избора 45. Патријарха СПЦ. Да не говоримо о савременим "тумачима небеских прилика" у Епархији Рашко-Призренској од фебруара ове године до данас.

Једно је сигурно. "Борба за веру" самопроглашених "експерата" се у ово време најпре претворила у борбу против одлука Светог Синода, а потом и против одлука Светог Архијерејског Сабора, а, следствено томе, и против одлука Патријарха Иринеја као председавајућег Сабора и Синода. "Борба за веру" се, по природи ствари, на тај начин претворила у борбу против Цркве. "Вероборци" су постали црквоборци, а то је чињеница која је видљива и са земље и са неба.

Самопроглашени "експерти за СПЦ" су "у име борбе за веру" у јавности месецима од сваког догађаја, па и око догађаја у Епархији Рашко-Призренској, старали слику као о наводном "преседану у СПЦ" и тиме покушавали да духовне потомке Светога Саве на нови начин и у новом времену одбијају од Цркве Светога Саве. Тако је продужена стара прича - да Србе у новом времену на нови начин, а тобоже у име Цркве, супротстављају њиховом Сабору, Синоду и Патријарху и то лансирањем теза да је само "народ чувар вере".

Онима који бар мало познају историју Цркве Христове, па и историју Српске Цркве, није тешко да, као и у животу, раздвоје жито од кукоља, Патријарха Иринеја од сајташких "бораца за веру", Свети Архијерејски Сабор, Синод и сву пуноћу Српске Цркве од неколико десетина одбеглих калуђера из Рашко-Призренске Епархије.

Историја Цркве Христове показује да све ово што се данас дешава није ништа ново, непознато, а ни необично. Историја Цркве Христове показује благочешће верности верника и трагедију отпадије од Цркве оних који, на жалост, нису имали довољно вере, духовног расуђивања, смирења и послушности у различитим искушењима, па и овим данашњим.

У новије време се појавила једна невиђена новотарија која се покушава наметнути као „предањска“ само због тога што се на до сада невиђен начин наводно бори за „Свето Предање и његово поштовање у Српској Цркви“.

Интернетовско-сајтовски новотарци као тобожњи "борци за веру" објављују текстове у којима се за потребе шире и углавном теолошки необразоване јавности, кроз секташки питке и класичне замене тезе, као и неметолодошке приступе православној теологији, напада српска свештена јерархија за наводна „духовна застрањивања и већ спремљену издају Православља“. С друге стране, јавност остаје ускраћена за информацију ко су власници, финансијери, уредници, пропагатори и подржаваоци тих сајтова.

У тобожњој „борби за веру“ се непрестано позивају на Свете Оце, који се, као што је познато, нису крили него су своју веру исповедали јавно и борили се, чак и по цену највећих страдања, само под својим именом и презименом. Борци против Цркве под паролама наводне "борбе за веру“ на тај начин покушавају да уведу некакве своје новотарије или новачења покушавајући да постану, како то воле другима да кажу и залепе, новатори, новаци или новотарци.

ПРОТОЈЕРЕЈ ВЕЛИБОР ЏОМИЋ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
18-02-2015, 06:40 PM
Порука: #10
RE: ЗАБЛУДЕ РАСКОЛНИКА И ЗИЛОТА
ДУХОВНА ОКУПАЦИЈА СРБСКОГ НАРОДА



’’А изнад патријаршије крст, и на њему разапет Свети Сава каже:
Опрости им, Боже, јер не знају шта раде!’’
преподобни Јустин Ћелијски

Историја Србског народа представља једну бајку о сталној борби између добра и зла и стални избор између вечног или пролазног, коме се царству приволети. Та бајка је пуна страдања и великих жртава, не зато што смо направили кућу на путу, како многи објашњавају, већ зато што смо Христово стадо због чега су нас увек нападали сатанине слуге на земљи, лажни хришћани римокатолици, муслимани, као и други одступници од Бога, који су желели да нас униште. И поред свих страдања, поднетих жртава и проливене крви успевао је Србски народ, остати и опстати, и онда када су нас сви отписивали и говорили да више не постојимо, народ Србски је васкрсаво и свима радосно узвикивао “ево жив сам и опет међу вама“. Успевао је Србски народ, остати и опстати јер су наши претци одлучно бирали вечно и непобедиво, јер су се држали Светосавског завета. А то је завет који је највећи икада рођен србски син Свети Сава, наш други спаситељ, дао у име свога народа Господу, а који гласи да смо ми Срби Христов народ. Тај завет је крвљу запечаћен на Косову Пољу од стране св.цара Лазара и његове војске, због чега се назива и Косовски завет. Тај СВЕТОСАВСКО КОСОВСКИ ЗАВЕТ, то је наше лепо Светосавље на којем почива живот наше Цркве, наше земље, нашег народа и са њим смо ми народ Србски, а без њега нико и ништа. Кратко и јасно он гласи:“За Христа све, Христа ни за шта“. Када је свети великомученик кнез Лазар, позивао у судбоносну Косовску битку ради одбране поменутог завета, изрекао је по вољи Божијој, Косовску клетву која и данас виси над главама нашег народа и тако ће бити до свршетка века. Та КОСОВСКА КЛЕТВА се односи на оне који неће да бране своју веру и своју земљу и народ, који се не држе Светосавског Косовског завета.
Данас је останак и опстанак нашег народа на највећим искушењима, а зато су два разлога. Први разлог је, јер су силе зла као никада до сада удариле на народ Србки. Ударили су на нас без милости, са невиђеном мржњом претече антихриста, односно четири јахача апокалипсе Америка, Нато, ЕЗ и Ватикан на челу са папом који теже да нам семе затру. Други разлог, који је уједно много битнији за нас, је што смо ми деца са краја времена недостојни својих светих предака, јер се не држимо Светосавског Косовског завета. Док су наши свети претци одлучно бирали вечно, непропадљиво и непобедиво, због чега смо опстајали као народ и држава, данас Срби у свом маловерју, кривоверју, безверју и колебању нагињу да изаберу оно тренутно, пропадљиво и пре свега проклето. Србски народ je данас обезглављен, нема главе (вође) која би га водила путем спасења. Нема више вођа као што су били свети Немањићи који створише Србску државу; нема светих Архијереја СПЦ који су као прави пастири свој народ водили не само у духовној борби него и у борби оружјем (Владика Артемије је једини достојан наших светих Архијереја, због чега га и прогони и духовна и световна власт по наредби претеча антихриста); нема више вођа као што су били Вожд Карађорђе или ђенерал Дража који се свесно жртвоваше због опстанка народа свога. Данас су на челу Србског народа потомци Вука Бранковића и Милоша Обреновића, који ће све учинити да би задовољиљи сопствену похлепу. Као никада у историје не само нашег народа, него у историји хришћанских народа, није било такво јединство световне и духовне власти у борби против сопственог народа. И једна и друга власт ради сопствене користи, а у интересу наведених јахача апокалипсе, раде на унијаћењу народа Србског. То су они који продадоше веру за вечеру, поштење за печење, а Крсте за масне прсте.
Световна власт у Србији, којој припада и највећи део такозване опозиције, отворено признаје шта им је циљ, они кажу да један од јахача апокалипсе Европска заједница за њих нема алтернативу. Њима није ништа свето, ни вера, ни име, ни част, за њих све има цену и може да се прода и то не крију. Односно то је власт која ће све жртвовати за Европску заједницу, и Косово и Метохију и Светосавље, у складу са оном масонском крилатицом “циљ оправдава средства“. Терају нас да се одрекнемо нашег Светог Православља, наше традиције Светосавља, светих предака, Косова и Метохије, да се одрекнемо себе самих, односно свега оног што нас чини људима. Приморавају нас да прихватимо антихришћанске вредности(содомију, разврат, блуд…), да постанемо нељуди ослобођени од традиције, морала и закона, да се одрекнемо Господа и да прихватимо њиховог господара антихриста. Ко другачије мисли, они га проглашавају државним непријатељем (Небојша Крстић…) и прогоне до смрти. То је у ствари световна или физичка окупација, која светска елита спроводи преко својих слуга домаћих отпадника. И раније су Срби били под разним окупацијама или у ропству, па и више вековном, али уз помоћ Господа успевали смо да се изборимо за своју слободу и право на живот. Тако и од ове окупације се можемо ослободити, да није оне друге у којој никада србски народ није био, а то је духовна окупација.
Није проблем у тој несретној световној власти, већ у онима који пре свега треба да чувају и бране поменуте вредности, које нас чине људима-Србима, а то је духовна или црквена власт. Огромна већина (на прсте једне руке могу се избројати часни) архијереја СПЦ укључујући и такозваног патријарха отворено пропагирају, оно што је св.Јустин Ћелијски назвао свејерес, а то је екуменизам. Они заступају мишљење да постоји још цркава којима је порекло исто као и Православне и да треба да се уједине и да на челу тога буде, римски архијеретик папа.
“Биће масовно отпадништво од вере, при чему ће преварити и многе епископе који ће као оправдање указивати на блистав положај Цркве. Тражење компромиса ће бити карактеристично настројење људи. Директност исповедања ће нестати. Људи ће оправдавати свој пад, и љупко зло ће подржавати такво опште настројење, и људи ће имати навику одступања од истине и сладост компромиса и греха.“ св.Јован Шангајски
Данас ти архијереји екуменисти, који се Бога не боје и људи не стиде, због чијих би се злодела и марва постидела, теже да убеде Србски народ, вређајући његов разум, да је могућ компромис између ИСТИНЕ и лажи, између Православља и јереси, између живота и смрти, између части и срамоте, између светлости и таме, између правде и неправде, између Бога и сатане. Они разапињу Господа Исуса Христа, као Пилат, јер имају страх од људи (светских моћника), а не од Бога. Свети Сава нас окрете лицем према Истоку, јер са истока, а не са запада, долази мир душама нама, у сусрет нашем Спаситељу Господу Исусу Христу. Данас они који управљају бродом СПЦ, упорно покушавају смер тога брода да окрену према западу, хоће да га воде у сусрет сатани, преко његовог намесника на земљи архијеретика папе. Поступају по савету њиховог блиског сарадника и саветника надбискупа Хочевара, који је рекао:“Не могу Срби са Св.Савом у Европу“. А ми се окрећемо према западу, само у чину Свете Тајне Крштења, када нас свештеник позива да се одрекнемо сатане и да пљунемо на њега. Тим чином ми показујемо наш однос према палом свету (западу) који је под влашћу кнеза таме. Свети Сава, наши свети оци, свете мајке, свети мученици су говорили:“Приђите поклонимо се самоме Христу, Цару Богу нашем!“, а данашњи екуменисти у СПЦ, отпадници од Бога и рода, вичу у узурпираним храмовима и на свим могућим медијима:“Приђите поклонимо се папи, Богу на земљи, њему се треба клањати!“. И поклонише се, владика Лаврентије са 36 свештеника, владика Иринеј Буловић, митролит Амфилохије Радовић и многи други тајно или јавно, који зато добише као верне слуге од папа крваве јудине сребрењака, прстење, бискупске крстове и кључева од раја (пакла). Они терају народ Србки народ да се поклони папи, који је себе прогласио за Бога на земљи и по чијем је благослову и директним учешћем његовог клира, само у прошлом веку убијено је преко четири милиона људи у Првом и Другом светском рату и рату деведесетих, од тога преко милион људи је убијено по логорима смрти, на најсвирепији начин који болесни злочиначки ум може замислити, а само зато што су били Срби Православне вере. Ова такозвана духовна власт, без имало стида прећутно или чак отворено (Теодосије Шибалић) подржава издају Косово и Метохија од стране власти из Београда. Нећемо овог пута писати о њиховом неморалу односно да већина њих је склона најгорим гресима које је обузео овај пали свет. Из тога разлога и не смеју да на прави начин осуде параду срама и друге гадости које нам намеће пали запад. Да би остварили своје злокобне циљеве, они у заједнштву са поменутом световном влашћу су спремни на све и показују велику суровост у обрачуну са верним Христовим стадом. Нису им стране ни методе инквизиције, што најбоље показује пример Владике Артемија и његовог монаштва, који представљају стуб одбране Православне вере и Косова и Меотохије. Све ово чини духовну окупацију, због којег је Србски народ постао као зомби равнодушан, безосећајан, безлична маса коју је лако обликовати по вољи светске елите.
И на крају опет се враћамо на почетак, то је судбина Србског народа или ћемо се вратити Светосавско Косовском Завету или ће на нас пасти Косовска клетва која нам виси изнад глава. Зато народе Србски послушај шта ти поручује Св.Николај Србски:
„Народ не треба да следује својим слепим вођама
кад га ови воде путевима лажним и удаљују од Бога и Божјег Закона“
“Ако ви Срби не желетите да опет будете бачени у још мрачнију и грознију пропаст,
онда знајте да је једини услов за то, да се вратимо Христу.“

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
18-02-2015, 07:41 PM
Порука: #11
RE: ЗАБЛУДЕ РАСКОЛНИКА И ЗИЛОТА
ТЕМЕЉ НОВОГ РАСКОЛА; СРБСКИ ЗИЛОТИ

Мали фотокопирани плакати привукли су ми пажњу. Испод мени непознатог грба (помало налик византијском) стајало је: ''Православна Црква од 1917. године до данас – предавање у организацији метоха манастира Есфигмен''. Те октобарске вечери 2002. године мали простор Куће Ђуре Јакшића у београдској Скадарлији био је дупке пун радозналог света. Предавач, јеросхимонах Акакије одбио је да очита ''Оче наш'' и помоли се са присутнима јер (нисам поверовао својим ушима!) нисмо православни!? Био је то мој први сусрет са српским зилотима и њихов први јавни наступ у Београду.

О грчким старокалендарцима знамо готово све. Сажет а садржајан историјат овог раскола дао је владика Атанасије (Јевтић) у одличној књизи ''Заблуде расколника тзв. старокалендараца'' (Београд, 2004.) у заједничком издању манастира Жича, Острог, Тврдош и Братства св. Симеона Мироточивог.

Српску делегацију на Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. предводили су патријарх Димитрије (Павловић) и научник Милутин Миланковић, чији је стручни предлог о промени календара начелно прихваћен (грчки и румунски су одбачени), а практична примена остављена на вољу помесним црквама. Следеће, 1924. године, ''исправљени Јулијански календар'' прве су усвојиле грчка и кипарска црква као и Цариградска патријаршија. Немали број свештеника, светогорских монаха зилота (''зилоти'' = ревнитељи) и верника одбио је да прихвати новотарију и основао ''Удружење Православних'', касније названо и ''Грчка верска заједница Г. О. Х.'' (''Г. О. Х.'' На грчком значи: ''Истинити Православни Хришћани'').

Побуна старокалендараца свој врхунац достиже маја 1935. када им се на чело стављају три одметнуте грчке владике. Заједничком Литургијом, објављеним Прогласом и оснивањем трочланог Синода они кидају све везе са званичном грчком Црквом – поричу јој благодати Духа Светога и престају да литургијски и молитвено опште са јеладским клиром и вернима. Иако је владика Атанасије прилично истрајан и детаљан, од средине тридесетих година XX века врло је тешко пратити даља цепања и расколе међу самим старокалендарцима. Две главне фракције, Матејевци и Флоринијанци, све до наших дана, уситњене су до апсурда.

Предности ''новог'' над ''старим'' календаром нису у складу са изазваном буром осећања, оба су нетачна, земља се непрецизно окреће око своје осе и тиме спор није више канонске већ астрономске природе. Прихватањем ''новог'' календара ипак није повређен Пасхални Канон – одређивање датума Васкрса (Празника над празницима) и даље је у складу са одлуком Првог Васељенског Сабора у Никеји 325. године. Свеправославни конгрес у Цариграду (из 1923.) није имао тежину Васељенског сабора, одржан је у врло тешким условима по грчку и руску цркву (патријарх Тихон био је у бољшевичком заточеништву) и прекидан је упадима побеснеле турске руље са улице.

Светогорски монаси у свих 20 манастира остали су верни Јулијанском календару али је канонско јединство са Васељенском Патријаршијом (и ''јеретичким Патријархом'') прекинуо једино Есфигмен, први сусед нашег Хиландара. Овај манастир је 1972. године, као расколнички, искључен из монашке заједнице Свете Горе (од тада нема свог представника у управним телима), претрпевши четири јаке полицијске блокаде, што његовом братству непотребно прибавља ореол мучеништва и изазива симпатије верних.

На Бадње вече 2002. године блокирани су им рачуни у банци, манастирска лука и сви прилази манастиру. ''Расколнике'' и ''узурпаторе'' требало је протерати са Свете Горе. Документ о прогону потписало је свих 19 светогорских манастира, али зилоти истичу да су само шест ''слепо оруђе зловерног Фанара''. На Есфигмену се том приликом завијорила црна застава са лобањом и натписом ''Православље или смрт'', а игуман Методије био је у сталној телефонској вези са медијима и ''организацијама за људска права широм света''. Притисак на манастир је попустио – зилоти, иначе заклети противници Новог светског поретка у свим појавним облицима, знали су да ''вешто искористе демократију''...

Ипак, у својим ватреним саопштењима и прогласима ''заборавили'' су да спомену ко их је свих ових година (деценија, чак!) покривао, братски помагао и кроз блокаде им храну дотурао. А како су они узвратили Хиландару? Натписима ''U. Q. K.'' на Крсту цара Душана на путу између Есфигмена и Хиландара! Треба гласно рећи да је схиархимандрит Методије полу – шиптар и да није баш мали број ''покрштених'' шиптара међу 117 монаха Есфигмена...

Срби – зилоти су, до пре неколико година, били махом светогорски монаси – пустињаци и тешко је направити прецизну евиденцију. Наум Миљковић (родом из Браничевске Епархије) био је први, или бар међу првима, пише владика Атанасије. Овај монах – великосхимник дуго је живео у пустињи Каруљској испод Атоса, препун прича о стварним и измишљеним заверама против Православља. Овоземаљски живот окончао је пре неколико година у постељи манастира Сланци код Београда. А за Мајку Србију и Српску Православну Цркву (у даљем тексту: СПЦ), за свога живота, није имао баш пуно лепих речи...

Београђанин Дубравко Мирковић (монах Данило), Доситеј из Белог Манастира, хиландарски искушеник Тома (данас монах Симеон), Драган из Данске (замонашен под именом Сава), ђакон Григорије из Црне Реке код Рибарића и ту није крај списка особа немирног духа којима је Есфигмен био успутна духовна (а некима и физичка) станица. Правећи турнеје по зилотским фракцијама ови људи су по више пута ''крштавани'', ''монашени'' и ''рукополагани'', што само показује зилотско олако и неозбиљно схватање обреда Светих Тајни.

''Јустин Поповић је задњих шест месеци прекинуо заједницу са СПЦ'', ''Иринеј Буловић је на платном списку у масонском клубу'', ''Владика Николај је хтео да оснује зилотску цркву'' – само су неки од ''бисера'' које ови ревнитељи просипају крстарећи Србијом (на Светој Гори све мање и све ређе бораве) врбујући нове присталице, у чему, мора им се признати, имају извесног успеха.

Српски зилоти – старокалендарци организовано иступају од 1997. године под именом Истинска Православна Црква Србије (даље: ИПЦ) и Библијским цитатом као паролом: ''Стојте чврсто и држите предања'' (2 Сол. 2, 15). Под јурисдикцијом су фракције Флоринијанаца – Свештеног Синода Цркве Истинитих Православних Хришћана Грчке, Његовог Блаженства Хризостома II Архиепископа атинског и целе Грчке. Издају лист ''Ревнитељ православног благочешћа'' који излази ''повремено'' са седиштем у Смедереву, а финансиран је из централе у Грчкој. Главни уредник је уједно и водећи зилотски идеолог у Србији – јеросхимонах Акакије, по имену Немања Станковић, млади новосађанин (36 година) врло бурне и несређене духовне биографије. Његова ''десна рука'' је др. Евсевије Петровић, лекар – кардиолог из Сремске Каменице и син познатог професора књижевности Драгољуба Петровића из Новог Сада.

Српској Цркви негирају благодат Духа Светога, своје нове чланове поново ''крштавају'' обредом потпуног потапања (урањања) у воду. У духовној борби увек туку тешком артиљеријом, па је тако и у њиховом издавачком првенцу – књизи ''Погружење истинско крштење'' (Смедерево, 2003.), где Свету Тајну Крштења кропљењем и обливањем називају ''неправославном'', ''душегубном'' и ''латинском'' праксом, поткрепљујући то бројним канонима и светоотачким цитатима: ''Они који нису крштени троструким погружењем и појављењем из воде, или при сваком појављењу није призвана једна од Божанских ипостаси, већ су крштени другачије, имају се сматрати некрштенима када приступају Православљу'' (Томос о крштењу из 1756.); ''Свети свештеници, треба да имате велике крстионице у црквама, у које цело дете може да се урони, а да не остане ни најситнији делић сув, јер и ту ђаво може да се усели, па да вам деца постану епилептична, демонизована, плашљива и злосретна, због тога што нису ваљано крштена (Свети равноапостолни Козма Етолски).

Већ споменути др. Евсевије Петровић у широј православној јавности прочуо се 2001. године отвореним писмом ''Српска црква и време апостасије'', упућеном познатом вероучитељу Владимиру Димитријевићу поводом његове књиге ''Црква и време''. Дванаест густо куцаних А4 страна радо је читано и умножавано широм Србије. Питања календара, свејереси екуменизма, учешћа СПЦ у Светском савезу цркава и заједничког молитвеног па и литургијског општења са инославнима, отворене су ране наше Цркве а јавна реч их, зависно од духовне зрелости говорника, може залечити или још више позледити, што није само ствар тумачења...

Српска Црква се (Богу хвала!) држи Јулијанског календара, али називати српске зилоте старокалендарцима ипак није сасвим без основа. Све чешће се из званичних кругова наше Цркве (па и са највишег места) чују позиви на исправку ''старог'', похвале па и отворени предлози за прелазак на ''нови'' календар. Све је то др. Петровић уредно забележио, наводећи нам познати експеримент кувања жабе постепеним загревањем хладне воде. Ко је ту жаба а ко кувар – није тешко закључити...

Прво упориште српских зилота било је (и још увек је) манастир св. Методија и Кирила на Фрушкој Гори, недалеко од Врдника и манастира Раванице. Акакије Станковић је кућу својих родитеља претворио у храм, у њој врши богослужења а о већим празницима и монашења нових чланова. И у Смедереву су старокалендарци једну приватну кућу прогласили храмом (они кажу: параклисом) св. Краља Милутина. На челу ове парохије је Александар Крстић, бивше војно лице из Смедерева, рукоположен октобра 2001. у Грчкој у чин презвитера под именом Атанасије. Отац Петар (Ненад Тодоровић) држи цркву св. Марка Евгеника у Параћину, храм св. првомученика Стефана је у самом Чачку а храм преподобномученика Авакума Ђакона је на падинама Јелице у близини града. Марта месеца 2003. у зилотском манастиру код града Патре на Пелопонезу замонашена је једна Српкиња, која се као монахиња Ипомонија уселила у први женски манастир ИПЦ на Авали. Ових пет локација (приватних станова и кућа) су у џепном календару ГОХ Флоринијанаца (за 2004.) наведене као ''цркве у Источној Европи – Србији''.

Након опсаде манастира Есфигмена, српски старокалендарци још једном су доспели у жижу јавности у октобру 2003. године. Комплетно сестринство манастира Стјеник код Чачка одметнуло се од Епархије Жичке и СПЦ. Млада игуманија Ефросинија (Драгана Николић, родом из Зенице), три младе монахиње и четири искушенице, под црном ''Православље или смрт'' заставом, уз усклике ''страдамо за веру'', напустиле су порту манастира Стјеник и пришле Акакијевој ИПЦ Србије. Сада су смештене у помоћној згради већ споменуте приватне куће у Чачку.

Током деценија свог постојања старокалендарци – зилоти и Руска Загранична Црква (даље: РЗЦ) имали су готово исте непоколебљиве ставове о важним питањима комунизма, екуменизма, масонерије и непризнавања Грегоријанског календара. Прича о међусобним односима РЗЦ и разних зилотских фракција је дугачка и сложена (консултовати већ споменуту књигу владике Атанасија), али једно је сигурно – дубоко поштовање ревнитеља према ''исповедничком курсу из периода раних првојерарха'' ове Цркве, ни данас не јењава.

Светогорска Православна Мисија у Србији Световознесењског Манастира Есфигмена издала је књигу ''Анђео филаделфијске цркве'' о митрополиту Филарету (+ 1985.), исповеднику Православља и светитељу РЗЦ. Он је имао од Господа дар ''да одвраћа људе од јереси екуменизма и од општења са лажноправославнима'' и зато га и српски зилоти сматрају учитељем и светитељем и ''већ традиционално'' му служе торжествену службу.

Први црквено – народни сабор ИПЦ Србије одржан је у јулу 2002. на Авали. Донета је одлука да се ступи у контакт са новооснованим Синодом митрополита Виталија (отцепљен део РЗЦ након почетних корака приближавања Московској Патријаршији) ради ''будућег сједињења у истини''. Са благословом митрополита Калиника (секретар Синода грчке ГОХ), делегација српских зилота предвођена Акакијем упутила се у Кан владици Варнави, најугледнијем члану новог Синода тврдог крила РЗЦ. ''Патријарх Павле не жели зло српском народу'' а ''у СПЦ сигурно постоји неки православни епископ'', одржао им је слово стари владика, пун речи хвале за краља Александра и патријарха Варнаву (Росића). Уз савет да слушају своје духовнике (из СПЦ!), испратио их је кући. ''Стар је и смушен'' а руска црква у Кану ''прекривена је музејском прашином'' – закључили су млади, надобудни и увређени српски зилоти, сједињење одложивши за неко неодређено будуће време (''Ревнитељ'', бр. 23., стр. 19. – 23.)...

Старокалендарци – ревнитељи себе и своју борбу отворено пореде са св. Дамаскином, анатемисаним због поштовања икона (од стране ''339 јеретичких епископа'') на Седмом Васељенском Сабору. Себе виде и као последњу тврђаву истинског Православља јер се у наше лукаве дане под видом официјелног православља протурају разне екуменско – масонске јереси. Зилотска прича, треба то поштено рећи, на много места заиста ''држи воду'', али у праву је и владика Атанасије када истиче њихову секташку свест и менталитет и упорну работу ''забадања трна у здраву ногу''.

Тешко је проценити колико их у Србији стварно има и какву би снагу представљали у случају неке (не дај Боже!) црквене и народне несреће. Српски зилоти остављају јак утисак духовно незрелих људи вреле крви и преке нарави. За сада, они нису способни да за собом повуку веће масе народа и од њих раскол неће потећи. Да ли ће раскола бити и да ли ће му баш зилоти бити темељ – то зависи од духовничке и политичке мудрости водећих људи наше Цркве...

БОЖИЈИ СВЕДОК

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
18-02-2015, 08:09 PM
Порука: #12
RE: ЗАБЛУДЕ РАСКОЛНИКА И ЗИЛОТА
[Слика: 2ch5mc8.jpg]
Учитељ и ученици:
Јован Зизиулас, еп. браничевски Игњатије Мидић и бивши епископ херцеговачки Атанасије Јевтић

ЈОВАН ЗИЗИУЛАС СЕ НАДА „БРЗОМ НАПРЕТКУ“ ПО ПИТАЊУ ЈЕДИНСТВА С РИМОКАТОЛИЧКОМ „ЦРКВОМ“

Један од водећих „православних“ екумениста и новотараца, титуларни митрополит пергамски Јован Зизиулас, види добре предуслове - створене за време понтификата папе Фрање, - за „брз напредак“ ка пуном јединству хришћана, известио је 9. децембра сајт catholicculture.org.

Зизиулас (Константинопољска патријаршија), који је и копредседник Мешовите међународне комисије за богословски дијалог између римокатолика и православних, изјавио је за «Vatican Insider» да је папа Фрањо дао нови подстицај екуменистичком дијалогу с православним светом: „Начин на који он обавља своју службу, елиминише многе бриге и страхове из прошлости."

Зизиулас се посебно осврнуо на папину изјаву, изречену за време његове недавне посете Истанбулу, – да Римокатоличка „црква“ „не намерава да немеће било какав услов, осим исповедања заједничке вере“. По његовим речима, у прошлости су „православни веровали да папа хоће да их потчини. И сада видимо да то ни на који начин није истина“

По мишљењу новотарског идеолога Зизиуласа, садашњи екуменистички разговори морају бити посвећени питању да ли ће у „заједничко вероисповедање“ бити укључени догмати које је Римокатоличка „црква“ усвојила „после поделе Цркве“.

Митрополит Јован је такође признао да екуменистички напредак може успорити опозиција у православном свету. Он је истакао да су неке утицајне православне вође непријатељски настројене према римокатолицизму и папству.

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
18-02-2015, 09:30 PM
Порука: #13
RE: ЗАБЛУДЕ РАСКОЛНИКА И ЗИЛОТА
Када будем добио одговор на моје питање са почетка свих дискусија,а ево и сада га понављам:ЗАШТО ЈЕ ДОГМАТИКА АВЕ ЈУСТИНА ПОПОВИЋА ИЗБАЧЕНА СА БОГОСЛОВСКОГ ФАКУЛТЕТА А УБАЧЕНА ЗИЗЈУЛИСОВА?Можеш слободно да поставиш и мишљење свих оних епископа и филозофа које цитираш,ако они имају одговор на то исто питање,ако уопште смеју да га дају!Што каже Просветар ПАМЕТНОМ ДОСТА!

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
18-02-2015, 09:40 PM
Порука: #14
RE: ЗАБЛУДЕ РАСКОЛНИКА И ЗИЛОТА
(18-02-2015 09:30 PM)smederevo Пише:  Када будем добио одговор на моје питање са почетка свих дискусија,а ево и сада га понављам:ЗАШТО ЈЕ ДОГМАТИКА АВЕ ЈУСТИНА ПОПОВИЋА ИЗБАЧЕНА СА БОГОСЛОВСКОГ ФАКУЛТЕТА А УБАЧЕНА ЗИЗЈУЛИСОВА?Можеш слободно да поставиш и мишљење свих оних епископа и филозофа које цитираш,ако они имају одговор на то исто питање,ако уопште смеју да га дају!Што каже Просветар ПАМЕТНОМ ДОСТА!

Ја све што ти поставиш,иако је јеретичко...прочитам од почетка до краја,док
оно што ја поставим...ти и не читаш,него само наслове погледаш. У томе се разликујемо. Жито мора да
се одвоји од кукоља,барем овде на форуму!

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)