Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 1 Гласова - 1 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Заборављене битке и жртве
02-10-2018, 12:32 AM
Порука: #15
RE: Заборављене битке и жртве
Kакав је град било Сарајево – под опсадом или подијељено?
26. септембра 2018.


Ни око овога питања се Срби и Бошњаци не могу сложити. Не може опстати ни једна држава са оволико тензија и несугласица без јаког вањског фактора кохезије да не кажем присиле, јер не постоји јако унутрашње везивно ткиво.

Али како ово питање статуса града у рату није питање вјере и вјеровања, него чињеница и знања, одговор је лако сазнати. ДОвољно је само се спустити са политичког нивоа на обични здраворазумски стварни ниво.

Докази су јако једноставни.

Ако насеља Грбавица и Враца, као и општина Илиџа нијесу Сарајево – онда је Сарајево било под опсадом. а ако ови дијелови Сарајева јесу Сарајево – онда се може говорити само о Сарајеву као подјељеном граду, јер је већи дио Сарајева био под контролом Армије РБиХ, а споменути дијелови Сарајева су били под контролом Војске Републике Српске.

Да је АРБиХ гранатирала Сарајево је такође тачно, јер је био рат и у рату зараћене стране пуцају једна по другој. Заиста је изненађујуће колико ово људи неће да знају и праве се блесави и као изненађени су да се у рату гине и да људи страдавају.

А и за рат је потребно најмање двоје вољних да се ратује. Дакле, не може се у случају рата никада говорити о кривици једне стране.

Проблем око неуставног одцјепљења римо-католика и муслимана од Југославије се није могао ријешити политички, па се морало прећи на војнички начин. И због овога начина рјешавања конфликата УН је неизоставно требао поштедјети цивиле да не буду таоци војних операција зараћених војски и морао их је из свих градова пустити или војске отјерати да ратују на територијама на којима нема цивила.

УН је урадио нешто најгоре што се могло урадити. Сврстао се на једну страну и тиме показао да су само једна од алатки којом неки много богати људи повећавају још више своју моћ.

УН је Сарајево прогласио заштићеном зоном, а да би град оправдао такав статус и био поштеђен војних похода и дејстава, морао је бити демилитаризован. А сви већ одавно знамо да је град био пун војске смјештене по школама и обдаништима, што је ове објекте сврставало у легитимне војне циљеве. Свака концентрација војних јединица у било којем објекту од тог објекта чини легитимни војни циљ и онда нема мјеста чуђењу што се неки објекти гађају. Не могу се мирнодопским нормама оцјењивати ратна дешавања. То раде само веома покварени или веома глупи људи.

Знају се правила ратовања. Ако хоћемо да се позивамо на Женевску конвенцију, онда се морамо позивати и на правила ратовања, која јесу сурова, али који то рат није суров. Боље се упитајмо ко је изазвао рат и зашто и то осуђујмо, а не да се стално неки питају зашто се у рату убијало и гранатирало. Није рат играоница нити забавни парк.

На страну што се из “заштићене зоне” под старатељством УН дејствовало по становницима чије је страдање зоупотребљавано за изнуђивање НАТО интервенције до чега је на крају и дошло, АРБиХ је гранатирала такође Сарајево и то ове дијелове споменуте на почетку ове приче. Па ако ови дијелови Сарајева нијесу Сарајево онда АРБиХ није гранатирала Сарајево, него је гранатирала Грбавицу, Враца и Илиџу. А ако ово јесу дијелови Сарајева АРБиХ је гранатирала Сарајево и снајперисала по њему.

Дакле медији би могли комотно да пишу вијести да су ондашњи Муслимани тј. садашњи Бошњаци гранатирали и снајперисали по Сарајеву и неће ни мало погријешити.

На слици се види да су се гранатирале стамбене области по Грбавици тј. по Сарајеву, али сарајевске власти неће ове отиске од граната обојити црвеном бојом ради туриста, него ће обојити само оне отиске које су оставиле гранате ВРС које су такође падале по Сарајеву. Интересантно и помало је нејасно да се обиљежавају отисци граната које су падале у близини легитимних војних циљева, јер као што објасних претходно, и парламент је у рату легитимни војни циљ, па није за чуђење да се у рату гранатирају војни циљеви.

Дакле, ем што се шири лаж да је Сарајево било по опсадом, ем нико више не пита зашто УН није завршио посао до краја када је прогласио Сарајево за заштићену зону, зашто нису све војске избачене из града па да ратују на другим мјестима гдје је мања концентрација цивила, или да се цивили пусте из града да не страдају од војних операција.

Закључак који се намеће је да је УН саучесник у сарајевским страдањима и није уопште неутралан што би било за очекивати за организацију тако високог ранга, ипак је кровна институција у питању. Испада да је свима било потребно страдање цивила и имали су оно што су и организовали.

А сада се сви праве блесави, смишљен је дежурни кривац и све се на њега пребацује како би се права истина сакрила. И није први пут да лопов виче “држите лопова”. То је изгледа много често кориштен манир кроз историју.

zapadnisrbi.com

7 Коментари

Bosnjacki gazija 27. септембра 2018. at 01:06

sve ste ratove popusili,a Sarajevo je danas Bosnjacka metropola sa 450,000 Bosnjacki dusa,Srbi dolaze sa Pala i Sokoca i rade kod nas za sitnu kintu,dokaz da obraza nemate.
Одговори
Демократски форум Србије 30. септембра 2018. at 13:37

Питај Хасу и Мују из Сребренице да ли и они долазе да вам раде за ситну кинту?
Одговори
Pranđed 27. септембра 2018. at 16:26

I to je sve?Ja mislio imaš neki argument a ono jok. Ič. Pola Bosne delite sa ustašama. Nije vam dato više a Rvati vam dođu tutori. I onda mi, veliš, ispušili? Jok biva.
Одговори
Bosnjacki gazija 27. септембра 2018. at 17:44

nista ja ne djelim,ja sam suveren i konstititivan na citavom teritoriju BiH,a to sto nismo svugdje etnicka vecina,nije ni bitno,nisu ni Srbi u Srbiji svugdje u vecini,nego negdje debela manjina (Novi Pazar,Sjenica,Tutin,Prijepolje)
Одговори
Демократски форум Србије 30. септембра 2018. at 13:39

Ти си суверена муслиманска пичкетина на читавом простору меморијалног центра у Поточарима
Одговори
Bosnjacki gazija 1. октобра 2018. at 03:51

zbog takvi kao ti,tjesavamo,vlasko pitanje u BiH ubrzo,sad vas je samo 800,000,u nasoj drzavi,sacekat cemo jos malo da vas vasi skresu bjedom i siromastvom i krecemo.
Одговори
дулебг 30. септембра 2018. at 09:54

У Сарајеву је било десетине хиљада муслиманских војника, наоружаних по свим стандардима. Ајд куд су пуцали и гранатирали по Србима, али редовно су то радили и по својима, о томе постоји исказ пред Хашким судом, да би оптужили Србе. Приступ су имали испод Аеродрома, а цивиле су задржали као живи зид, што је страшан злочин.

Треба такође запитати за 7.500 Срба, убијених и “несталих” у муслиманском Сарајеву – то су били управо они који су били за братство-јединство и веровали муслиманима, више него својима; а уморени су на најмонструозније начине и сахрањивани чак испод 30м смећа.

Или за све српске жене и девојчице, које су служиле као куртизане муслиманској војсци и често злостављане и убијане такође на нељудски начин.
Одговори
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
16-10-2018, 11:43 PM
Порука: #16
RE: Заборављене битке и жртве
Наспрам непријатеља нашао се српски пук са три стране у окружењу, те му је извесно претило или уништење или заробљавање. Kао ратник у трећем узастопном рату, пуковник Владимир Туцовић, командант X пешадијског пука првог позива (Шумадијска дивизија) одлучио је да победи безизлаз. Дубоко верујући у своју војску и духовну снагу сељака-ратника које води.

Позвао је командира чете капетана Радомира Цвијовића у сумрак хладног октобарског дана. Гледајући га право у очи издао му је лаконско наређење – „Цвијовићу… Један бугарски батаљон прешао је вечерас реку Власину. Он има задатак да нам пресече одступницу. Наређујем ти да од своје чете издвојиш три вода, а четврти нека ти остане у резерви. До седам сати ујутру мораш пронаћи тај бугарски батаљон и пребацити га преко Власине. Јеси ли разумео?

Разумем, господине пуковниче, одсечно одговори капетан, па нешто тише упита — „Има ли где записано да су три овако багљава вода изнурених војника напала цео један батаљон?

Моја три вода не броје више од сто тридесет људи, а треба да нападну батаљон од хиљаду или, можда, хиљаду и двеста Бугара, који су тек дошли из Трнова, одморни и спремни за борбу. И још треба да их потучем и претерам преко набујале реке“?

Пуковник га продорно погледа и одговори — „Богами, Цвијовићу, тако што до сад није записано, али ноћас ћемо и то забележити, јел` јасно, на извршење!

„Господине пуковниче дозволите да се удаљим “ – одговори капетан, и крену натраг на положај.

Прикупивши војнике, накашља се и рече – „Вечерас ћемо отворено разговарати, војници моји. Добио сам једну тешку заповест. Kада се она преведе на наш војнички језик, значи ово: три вода моје чете ноћас ће да се туку и гушају с Бугарима, јер Десети пук мора да се спасе пре зоре. Дакле, људи, ми ноћас има да изгинемо! Сваки од вас нека понесе фишеклије са сто педесет метака, бомбе и ашове. Везе немамо ни с ким, ни десно ни лево. Идемо у маглу, па шта нам Бог да. Потребно је само да се чврсто држимо један уз другог“!

Војници, ако има ко међу вама па се толико уплашио и не сме да крене, онда нека одмах иступи и каже: “Ја не смем!”, поштедећу га и оставити у четвртом воду, а на његово место узећу другог, храбријег војника.

Из мрака се потом зачу глас који пита – а Ви господине капетане?-, на шта Цвијовић оштро одговори- „ Ја сам српски официр, зар бих ја могао напустити своју чету“!

После кратке припреме, пуних фишеклија и са по три бомбе свако, чета се построји на команду официра, који уместо да одржи припремни говор, упре поглед у мрачно небо и нареди „Kапе скини“, те се крстећи обрати Свемогућем речима:

„Велики Оче свију људи, молим Ти се спаси и сачувај моје војнике. Помози им у овој мрачној ноћи и у невољи. Њихов пород и њихове њиве чекају да се живи врате. Буди нам милостив као што си увек био, јер ми нисмо ушли у рат да отимамо и пљачкамо туђе, него да бранимо своја села и своје куће које су нам дедови оставили. Покажи нам пут правде и победе, пут славе и части. Благословено име Твоје, Господе, на вијеки вијеков! Амин!“

Војници се прекрстише, шапћући име Господње. У тако чудној побожности, а кроз ноћ одјекну команда – Покри с`, за мном! – и капетан смело искорачи у сусрет судбини, улазећи у маглу и студен октобарске ноћи која бије до коске, тражећи грудима својим Бугаре. Искусни војник је ипак успео да намами бахате агресоре у вешто постављену заседу. Бугарски батаљон је пре зоре био уништен. Преко 200 заробљених и 150 мртвих, а остатак Бугара се разбежао после преласка Власине.

После крвавог боја, капетан Цвијовић наредио је да се мртви сахране, док се војници X пука организовано извлаче на нове положаје.

Изнад заједничке раке Срби поставише крст, те испалише почасни плотун за изгинуле бугарске војнике и њиховог команданта, у чијој торби нађоше дневник у ком је записао да се војници буне што иду у рат, против Срба! Овим својим делом, неумрли јунаци још једном нас подсећају да неће остати ништа од нас, осим наших дела и наше части.

(Причу о овом часном подвигу од заборава сачувао новинар Дарко Николић)

Ненад Благојевић

Извор: Фонд Стратешке Културе
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)