Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 3 Гласова - 4 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Жена и погледи
07-11-2015, 10:28 PM
Порука: #15
RE: Жена и погледи
Хвала, почаствована сам. Није ми јасно због чега су жене девалвиране када су погледи у питању. Па наравно да не бих ни у војску нити држала пушку (када је видим ја сва претрнем) али има нешто што може само жена а то је да РОДИ МУШКАРЦА.

Да се не дај боже сутра зарати, сигурно је да не бих седела у соби и турпијала нокте већ гледала шта могу учинити као жена.

(погледати мој потпис)

Људи стварају дела, а жене људе. (Роман Ролан)
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
07-11-2015, 11:01 PM
Порука: #16
RE: Жена и погледи
Број жена на Погледима у односу на број мушкараца је веома мали,па се стиче утисак неке девалвације и деградације,али верујем да велика већина мушке популације не би имала ништа против када би се број жена повећао.
Само без мушкараца жене неби могле да рађају,тако да зависимо једно од других.
А што се тиче рата,за сваког би се нашло неко занимање,имамо и пример Милунке Савић најпознатијег жене ратника у Првом светском рату.
У сваком случају Добродошла!Хармоника

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
07-11-2015, 11:37 PM (Последња измена: 07-11-2015 11:37 PM од Маша.)
Порука: #17
RE: Жена и погледи
Хвала смедерево. [Слика: 2881977520.gif]

Жене беже од оваквих форума што је грешка. Мени није тешко и да самујем као жена, има се о чему писати. Нисам вична политичкој аналитици али радо прочитам, треба бити у току.

П.С. Када сам написала "погледи" нисам мислила на овај форум, то је била метафора. [Слика: 2149305378.gif]

Људи стварају дела, а жене људе. (Роман Ролан)
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-11-2015, 05:07 PM
Порука: #18
RE: Жена и погледи
Милунка Савић

Милунка Савић, најодликованија жена у историји војевања

[Слика: Milunka_Savi%C4%87-11.jpg]

Крила је груди претварајући се да је мушкарац како би се борила за Србију, а у наредним годинама исте те груди окитила је орденима Легије части, Карађорђевом звездом са мачевима и постала једина жена носилац француског одликовања Ратни крст са златном палмином граном. Милунка Савић је српска хероина Великог рата и најодликованија жена у историји ратовања.

Ратови су се низали један за другим тих година које су начеле 20. век, а једна девојка из села Копривница код Рашке, заменила је своју хаљину униформом српског војника, ошишала косу и трудећи се да прикрије груди, под именом “Милун Савић“, храбро закорачила у Балканске ратове, а након њих и у Први светски рат.

Пријатељица Шарла Де Гола
Од свих сабораца из Србије, француски председник Де Гол је на своју инаугурацију позвао једино Милунку Савић. Француска влада јој је нудила да, као витез Легије части, живи у Француској, добије пензију и стан што је она одбила, јер није желела да напусти Србију.


Била је рањена четири пута, али њој је најтеже пало рањавање у Другом балканском рату, када је откривен њен пол. Како је касније причала, рана у пределу грудног коша била је најтежа ноћна мора младог “Милуна Савића”. “Али као за инат, метак удари у груди,” говорила је српска хериона годинама након тог догађаја.

Зато је у Велики рат ушла као жена-борац, тражећи пушку од војводе Путника лично, иако јој је он саветовао да буде болничарка и говорио да је штета да страда тако млада.

„Војводо, хоћу пушку“, непоколебљиво је захтевала стасита девојка коју ништа није спречило да постане део чувеног “Гвозденог пука”, најелитнијег Другог пука српске војске “Књаз Михаило”.

Одликовања

За ратне заслуге Милунка Савић одликована је са укупно дванаест српских и савезничких ордена за храброст на бојном пољу. Највећа одликовања донела су јој јунаштва у Првом светском рату.

Цео Топлички пук је обожавао Милунку и дивио јој се због храбрости. Након Колубарске битке, на питање команданта пука, Димитрија Милића: “Ко је заслужио Карађорђеву звезду с мачевима?”, читав пук је узвикнуо: “Милунка Савић”.

Крај Великог рата доноси јој највиша савезничка признања. Командант савезничких трупа, француски генерал Морис Сарај, пред постројеним пуком окачио јој је орден француске Легије части, а генерал Франш д’Епере јој је уручио орден Ратни крст са златном палмом, једини на свету који пао у руке једне жене.

У својој колекцији одликовања, Милунка има још једну Карађорђеву звезду с мачевима, још једну Легију части, златне и сребрне Медаље за храброст „Милош Обилић“. Носилац је Споменице рата 1913, Албанске споменице, Споменице рата за ослобођење и уједињење од 1914. до 1918, британског одликовања Ордена Светог Мајкла и руског Крста Св. Ђорђа Победоносца.


[Слика: ul-Milunke-Savic-res.jpg]
Улица Милунке Савић

За њене безбројне подвиге кажу да су се граничили са невероватним. Умела је да осети најпогоднији тренутак за напад, да прецизно баци бомбу у непријатељски ров. А приповеда се и о изненађењу непријатељских војника када би схватили да их је једна жена сасвим сама заробила, разоружала и спроводила до штаба пука. На Солунском фронту, у једном препаду, заробила је четрдесет три, а у другом шездесет бугарских војника.

Неустрашива ратница која је на непријетељске снаге јуришала не штедећи свој живот најтеже је била рањена у јесен 1915. године у Македонији када се са ранама на глави повлачила се преко Албаније. Па иако је изгледала као авет, изнемогла и гладна, није дозвољавала да пук клоне духом. После неколико месеци опоравка без размишљања се вратила на Солунски фронт и као командир јуришног вода наставила са борбама.

Живот после рата: Од народне хероине до заробљенице и чистачице

По окончању Великог рата, Милунка је у Сарајеву са чином наредника српске војске добила и прву војну службу. Те године донеле су јој љубав са банкарским чиновником Вељком Глигоревићем за којег се удала. У браку са њим родила је једну девојчицу поред које је одгајила и три усвојенице и ишколовала још тридесет двоје деце.

[Слика: Kuca-Milunke-Savic-res.jpg]
Кућа Милунке Савић на Вождовцу

Милункин супруг Вељко је добио посао у Београду, убрзо запоставио породицу и рано умро. Милунка се запослила као спремачица у Министарству иностраних дела, а касније као чистачица у Хипотекарној банци где је провела највећи део свог радног века.

Током Другог светског рата оргнизовала је амбуланту која је пружала медицинску помоћ и партизанима и четницима. Због тога је полиција претукла у присуству њене деце и одвела у логор на Бањици, где је требало да буде стрељана. Када је након десет месеци сазнао ко је Милунка, командант логора, немачки генерал, ослободио је уз војне почасти.

[Слика: Grob-Milunke-Savic.jpg]
Гроб Милунке Савић у алеји великана

Умрла је у окотобру 1973. године и до 2013. године била је сахрањена у породичном гробу на Новом гробљу. Након 40 година, њени посмртни остаци пренети су у Алеју великана где им је одувек и било место.

Извор: serbia.com

Људи стварају дела, а жене људе. (Роман Ролан)
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-11-2015, 10:29 PM
Порука: #19
RE: Жена и погледи
Милица Стојадиновић: Родољубива вила из Врдника

Док је тињала револуција у Војводини, желела је да крене на ратиште и с гитаром у руци устаницима пева јуначке песме

[Слика: 20-2_620x0.jpg]

Вук Стефановић Караџић јој је тепао „моја кћи из Фрушке“, Петар Други Петровић Његош је наводно говорио да би била кнегиња Црне Горе само да он није владика, Љубомир Ненадовић ју је славио у песмама, Ђорђе Рајковић јој је посвећивао стихове… Врдничка вила, како су звали Милицу Стојадиновић Српкињу, била је једна од наших првих песникиња. Јован Скерлић је записао да су људи одлазили да је виде као да је некакво чудо – списатељско и необично лепо. Изазивала је дивљење, али и уздахе, многих великана свог доба. И била је позната као Милица, лепа песмотворка и српска певачица Милица.

На свет је дошла 1828. године, у сремском селу Буковац, које је њена породица врло брзо заменила Врдником. На јужним обронцима Фрушке горе, свештеничка ћерка је провела добар део живота – песничког, родољубивог…

[Слика: 20.jpg]

Била је даровита, храбра и радознала девојчица жељна знања. Учитељ из Бановаца, где се касније преселила, жалио је што није дечак, па да иде даље на науке. Ипак, приватно се школовала у Петроварадину, учила је немачки и словачки језик, свирала гитару. Много је полагала на самостално образовање, па је касније савладала и француски и италијански језик.

Навршила је тек 13. лето када је објавила прву песму у „Сербском народном листу“, одредивши тада своје занимање. А недуго затим, 1848. године, поздравила је пламен који је захватио целу стару Европу, као прву светлост младе слободе српске. Била је велики родољуб. Док је тињала револуција у Војводини, желела је, по угледу на Јованку Ореланку, да крене на ратиште и с гитаром у руци устаницима пева јуначке песме.

Читала је народне риме, писала стихове у којима је величала спомене старе славе и сјаја, цара Душана и његове походе, Карађорђа и Милоша Обреновића, плакала над Косовом… Писала је колико воли Србију, „то мало число у слободи“, „драгу земљу где слободе дрво цвета“.

Прву збирку песама је издала 1850. године, а потом 1855. и 1869. У међувремену је објављен и њен дневник у три књиге – Миличино најпознатије и најбоље дело – „У Фрушкој гори 1854“. Била је то драгоцена ризница песама, народних обичаја, писама драгим људима… Била је веома побожна, па није било странице у њеном дневнику у којем није уписана реч црква, манастир, Бог. Ту је Милица писала и о првој посети Вука Стефановића Караџића, који се бринуо да јој пронађе посао и добро је уда. Из преписке са Вуком сазнајемо да је 1857. године Милица размишљала да оде у Бугарску и ради као учитељица, али је све понуде одбијала.

У Београд, који је њој био појам слободе, дошла је 1862. године, када је велики град био под бомбама, а она била на барикадама и писала текстове који се сматрају првим записима „жене ратног дописника“.

У ДНЕВНИКУ је Милица забележила да би волела да српска девојка у првом реду буде Српкиња, родољубива, побожна, скромна и радна, да воли матерњи језик, прадедовску веру, природан живот благе нарави. Поноси се што у кући ради као и обична сеоска девојка, која књигу није у руци имала.

[Слика: 2468-201x300.jpg]

„Нисам могла срцу одолети, да не видим војнике српске… Ја сам цео дан у Београду била, и провела сам га само у обилажењу барикада и у гледању радника“, писала је Милица.

А њен пријатељ и аустријски песник Лудвиг Аугуст Франкл је записао:

„Једнога дана иђаше она кроз улице у свом црном плашту с расплетеном косом и запаљеном свећом у руци и довикиваше људима како могу да буду тако равнодушни: осветите срамоту Косова поља и уздигните опет царевину.“

Тешко је поднела губитак мајке, али је прекретницу направила тек после очеве смрти, када се преселила у Београд, који је називала својим градом. То је био крај њеног књижевног живота. Кућу једног грчког трговца у Савамали је изабрала за нови дом, у којем је умрла 1878. године у тешком сиромаштву. Сахрањена је од милостиње, на Ташмајданском гробљу, али су њени посмртни остаци 1905. године пренети у Пожаревац, где јој је живео брат. На годишњицу Косовске битке, 28. јуна 1912. године, Милици је подигнут споменик у Врднику. Основна школа у овој фрушкогорској бањи носи име врдничке виле. Сваког октобра се, у Буковцу, Новом Саду и Врднику, у њену част одржава манифестација „Милици у походе“, а од 1994. године у Војводини се додељује престижна књижевна награда „Милица Стојадиновић Српкиња“.

„Из љубави за поезију, она је промашила цео свој живот, и била жртва књига и једног књижевног вишег сна живота“, записао је о Српкињи Јован Скерлић.

Преузето: srpskoblago.rs

Људи стварају дела, а жене људе. (Роман Ролан)
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
09-11-2015, 05:44 PM
Порука: #20
RE: Жена и погледи
Била једном једна Маша...

Људи стварају дела, а жене људе. (Роман Ролан)
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
10-11-2015, 02:44 PM
Порука: #21
RE: Жена и погледи
Нисам знао да је Милунка била у логору...

https://www.srbizasrbe.org/
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
10-11-2015, 09:09 PM
Порука: #22
RE: Жена и погледи
Jovanka Orleanka, glas u plamenu

Godine 1412. u današnjoj varošici Domremi la Pisel, u seoskom domaćinstvu Žaka Darka, rodila se devojčica kojoj su nadenuli ime Žaen. U to vreme Francuska je trpela posledice dugogodišnjeg rata Valoa protiv engleskih Plantageneta i Lankastera, kasnije nazvanog „Stogodišnji rat".

[Слика: Jovanka-Orleanka-575x476.jpg]

Kada je Jovanka navršila tri godine, engleski monarh Henri V se iskrcao u Normandiju, gde je naneo težak poraz francuskoj vojsci u bici kod Azenkura na Somi. U letopisima Žana Lefevra navodi se da je tada „celokupno francusko plemstvo hladnokrvno pogubljeno i odrubljene su im glave„. Nakon ovog poraza i potonjeg pohoda neprijatelja, veliki deo francuske teritorije pao je pod vlast Englezai njihovih saveznika.

DEVOJČICA KOJA JE ČULA BOGA

Francuski prestolonaslednik, maloletni Šarl VII, bio je u izbeglištvu u Burgu kada mu je 1422. godine umro otac, a on ustoličen za kralja Francuske. Međutim, politička situacija je bila vrlo nestabilna, pošto je mogao da računa samo na obećanu pomoć Armanjaka, dok je njegova vlast obuhvatala Overnju, Orlean, Tirenu i Beri. Kako je potpisivanjem sporazuma u Troau, zaključenog dve godine ranije između Engleske i Burgundije, presto bio dodeljen Englezu Henriju VI, rat je ponovo buknuo.

Mladi francuski kralj je bio praktično u nemogućem položaju, s obzirom na to da je držao samo mali deo geografski rasparčane teritorije, da nije imao ni vojsku ni posede, niti je bio u mogućnosti da obezbedi moćne saveznike, tako da se mogao osloniti samo na svoju popularnost. Tad, kada se činilo da je sve izgubljeno, dogodilo se nešto neobjašnjivo i radikalno što je promenilo tok sudbine francuskog kraljevstva.

Narod je u Jovanki, koja je od svoje 13 godine govorila da joj se Gospod obraća preko svetog Mihajla, svete Kateline i svete Margarite, prepoznao vođu koji će francuskom kralju vratiti vlast nad posedima. „Glas Gospodnji mi dva ili tri puta nedeljno govori da moram da pođem… i grad Orlean oslobodim opsade„, rekla je devojčica.

Reč o tome stigla je i na dvor, a Šarl i njegovi savetnici su odmah prepoznali priliku da se kraljev legitimitet učvrsti na temelju mističnog pozvanja jedne devojčice iz naroda. Tako je kapetan Rober de Bodrikur odveo devojčicu u Šinon da se upozna sa kraljem.

JOVANKA, VITEZ JERETIK

Posle susreta sa Šarlom VII, koga su sa punim pravom zvali „Pobednik“, Jovanka Dark je proglašena plemkinjom, te je uzela ime Jovanka od Arka iliti Jovanka Orleanka, i bila je ustoličena za viteza. U tom istorijskom trenutku mistična posvećenost i introspekcija pojedinca, nastali na franjevačkoj i dominikanskoj „devotio moderni“ (jedna vrsta religiozne reforme), odgovarali su kolektivnom zanosu za Hristovim stradanjem i kultu obožavanja Marije, posebno u pogledu tajne začeća.

[Слика: 138505_marin-le-pen-afp_f.jpg?ver=1304269829]

„Božiji glas“ koji je Jovanka navodno čula i misija koja joj je bila poverena, bili su sasvim uverljivi i prihvatljivi u sredini gde su spontanost ličnih verskih osećanja i njihove popularne manifestacije bili opšte prihvaćeni kao izraz Božije promisli.

Kao Božja glasnica, Jovanka Orleanka je organizovala i povela kraljevsku vojsku, koju je za borbu protiv Engleza naoružala pre svega duhovnim oružjem. Snaga Jovankine vere pokazala sena delu kada su maja 1429. , nakon višegodišnje engleske opsade, trupe Šarla VII, pod njenim vođstvom oslobodile Orlean.

S kraljevskim barjakom u jednoj ruci i čudotvornim mačem Karla Martela u drugoj, Jovanka Orleanka je krenula u silovitu ofanzivu, tako da je francuski kralj prvi put ostvario premoć nad neprijateljem. Međutim, trebalo je načiniti još jedan gest sa simboličnim značenjem da bi kraljevks vlast bila opet uspostavljena u potpunosti. Tada je „Gospa iz Orleana“, savetovala da kralj bude krunisan u katedrali u Remsu, kao duhovnoj prestonici kraljevstva.

Veličanstvena ceremonija krunisanja u Remsu obavljena je 17. jula 1429. godine, čime je Šarl VII konačno ustoličen na prestolu Francuske otvorivši time put ponovnom postavljanju kraljevskih institucija.

STRADANJE JOVANKINO

Politička neodlučnost Šarla VII imala je negativne posledice po njegove vojne poduhvate. Dana 23. maja 1430. godine, nakon što je ranjena u Parizu, Jovanku Orleanku je pred Kompjenjom zarobio Žan od Luksemburga, u službi Burgundije, a na zahtev Pjera Košona, biskupa Bovea, Burgundci su je predali Englezima.

[Слика: joan_arc-capture.jpg]

Jovanka je prebačena u Ruan, gde je stavljena na muke i gde ju je zbog jeresi osudio Inkvizicijski sud kojim se predsedavali biskup Košon i zamenik inkvizitora Žan Lemetr. I pored muka na koje je bila stavljena, Jovanka Orleanka nikada nije porekla da joj je „Božiji glas“ poverio zadatak da kruniše kralja u Remsu i istera Engleze iz Francuske.

Kada je ujutro, 30. maja 1431. godine, plamen lomače stao da joj prži telo, dok se vonj zapaljenog mesa širio pijačnim trgom u Ruanu, okupljeni narod i dželati su, kroz šuštanje i pucketanje drva u vatri, čuli poslednji vapaj koji je odjeknuo do neba: „Isuse!“. Ali 800 engleskih vojnika se isprečilo pred narodom, koji stoga nije mogao da utvrdi da li je žena na lomači zaista bila Jovanka Orleanka.

POVRATAK „GOSPE IZ ORLEANA“

Četiri godine posle pogubljenja, jedna žena u vojničkoj uniformi došla je, tvrdeći da se zove Jovanka Orleanka, pred Pjera de Luisa i Žana Malog, koji su u njoj prepoznali svoju sestru. Takođe ju je prepoznao i njen zamenik, Žil de Re.

Potom se Jovanka udala za gospodara Lerene Robera de Amoazea, a u Orleanu joj je priređen svečani doček. Međutim, kralj nikada nije hteo da je primi. A onda, sasvim neočekivano, jer je na toniko nije naterao, ova žena je 1440. godine priznal da se lažno predstavila i da joj je pravo ime Klaudija. Ovo otkriće je samo doprinelo tajanstvenosti koja se vezuje za ličnost, život i smrt Jovanke Orleanke.

[Слика: Joan_of_arc_burning_at_stake.jpg]

Izvor

Људи стварају дела, а жене људе. (Роман Ролан)
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
10-11-2015, 10:36 PM (Последња измена: 10-11-2015 10:37 PM од Романија.)
Порука: #23
RE: Жена и погледи
Иначе, краљ Шарл није био неодлучан као што у тексту пише, већ је одлучио да одустане од ратовања против Енглеза и да покуша да их побједи дипломатијом. И због тога је Јованку оставио на цједилу. Тај преокрет се десио баш током Јованкине опсаде Париза, тако да је опсада пропала а она спаљена.
У 20. вијеку је проглашена за светицу.

https://www.srbizasrbe.org/
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
10-11-2015, 11:31 PM
Порука: #24
RE: Жена и погледи
Хм, никада нисам волела историју баш због тога што је тешко сазнати истину а често никада.

Људи стварају дела, а жене људе. (Роман Ролан)
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
13-12-2015, 09:08 PM
Порука: #25
RE: Жена и погледи
У Лесковцу гдје сам служио војску је био женски вод Батаљона за специјална дејства. Сјећам се ујутру ,кад се ради фискултура, ми везисти једва претрчимо круг а оне га трче са панцирима на себи. Толико о "слабијем" полу Smile
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
14-03-2016, 07:57 PM
Порука: #26
RE: Жена и погледи
Најјаче су жене мајке. Нема те силе која ће је спречити да одбрани своју децу па макар знала да је после неће бити.

Није толико битно моћи него хтети. Smile

Људи стварају дела, а жене људе. (Роман Ролан)
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)