Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 4 Гласова - 4.25 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Живот у Средњевековној Србији
14-04-2016, 09:51 PM
Порука: #15
RE: Живот у Средњевековној Србији
Средњевековни град Честин





Средњевековни град Борач





Средњевековни град Сребреница




''...Видиш ли пријатељу она три чобана на ливади? Е све док та тројица могу да надгласају мене и Сократа и услед тога доносе одлуке, ја у демократију не верујем... ! " - Платон
(„Држава“)
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-05-2016, 09:29 PM (Последња измена: 09-05-2016 01:20 AM од Николај.)
Порука: #16
RE: Живот у Средњевековној Србији
Легенда о последњем владару Дубочице

[Слика: v_nov_leskovac_1_620x0.jpg]
Скобаљић-град, брањен од Турака 1454. године

ТУРЦИ су говорили да откад памте нису слушали о таквој бици, да се тако мало људи борило против тако велике силе и истицали да би цар био до ногу потучен да су се Срби "сви заједно састали". Овако су једни поражени, други су потучени, а остали су се разбежали, а само је господин Никола Скобаљић са својим стрицем, као страшило за друге, набијен на колац.

Живот Николе Скобаљића, последњег владара Дубочице пред коначни пад под турску власт, због његове храбрости и одлучности да брани деспотовину упркос наређењу деспота Ђурађа Бранковића, препун је занимљивих легенди. Међутим, и реални подаци из историје лесковачког краја везани за његову личност довољно су интересантни да привуку пажњу туриста. Нажалост, такав потенцијал остатака његовог утврђења на врху стеновитог гребена планине Кукавица, 18 километара од Лесковца, и даље је готово неискоришћен. Лепоту и величину Скобаљић-града, средњовековног утврђења подигнутог у XV веку, због растиња није увек могуће најбоље сагледати. Налази сведоче да је град брањен добро наоружаном војском, а камени пројектили о коришћењу посебних справа за њихово бацање.

- Око два хектара Горњег и Доњег града и Подграђа утврђења Николе Скобаљића била су опасана бедемима са свих страна, осим са јужне, која је природно заштићена. Сакривен суседним косама и гребенима био је уочљив тек са мале дистанце. Горњи град је квадратног облика са очуваним двема кулама. Мања се налази поред капије која води у Доњи град, а већа, Бранич или Донжон кула, у северозападном делу и њени зидови су очувани до висине приземља. На овом локалитету су откривени остаци старијих тврђава из предримског и рановизантијског периода. Налази грнчарије сведоче да је, због стратешки важног положаја, коришћен и у праисторији током бакарног и бронзаног доба односно од 2.000 година пре нове ере, па све до времена Николе Скобаљића када су утврђење разорили Турци - објашњава Мира Ниношевић, историчар и музејски саветник Народног музеја у Лесковцу.

Никола Скобаљић је своје чувене битке са Турцима водио у септембру и новембру 1454. године - код Бање, бранећи рудник Ново Брдо, и Трепање. Када је до ногу потукао бројнију турску војску непријатеља је лично султан предводио у коначни обрачун, а Скобаљићу је наводно мало недостајало да понови подвиг Милоша Обилића. Због њега су Турци променили и правило ратовања, па је њихов војсковођа у свим будућим биткама уместо на челу био на зачељу војне силе којом је командовао.

- Те чувене битке су Николу увеле у легенду. Он није рођен, а није ни страдао као други, обични људи. Родила га је девојка из оближњег села Вина, а зачела га је тако што је јела живу рибу, скобаља. Он је толико био мудар и снажан да Турци нису могли да га поразе. Страдао је због издаје своје куме, а није жив ни ухваћен, већ се са својим коњем винуо у небеса - прича Мира Ниношевић.

[Слика: v_nov_leskovac_3.jpg]
Прстен Николине жене Маре

ОКЛОП И ШТИТ

НИКОЛА Скобаљић заузима важно место и у новој сталној поставци лесковачког Народног музеја. Међу експонатима је реконструкција оклопа какав је овај српски властелин могао да носи, као и макета Скобаљић-града. Хералдичари су израдили и Николин штит на основу детаља са аутентичног печатног прстена његове супруге Маре. На њему је ћирилицом исписано: "Ово је прстен Марин, Николине жене, Бог јој помогао".

[Слика: v_nov_leskovac_4.jpg]
Оклоп и штит Николе Скобаљића

СВЕТИ ЈОВАН

ВЕРУЈЕ се да је Никола Скобаљић у кањону реке Вучјанке сазидао и цркву на чијим је темељима тридесетих година прошлог века, породица индустријалица Теокаревића, као своју задужбину, подигла храм посвећен Светом Јовану. У непосредној близини налази се и једна од најстаријих хидроелектрана у Србији која, са истом опремом, без прекида ради 113 година. Ту је и неколико исто толико старих воденица и новоуређено купалиште. Планира се и наставак тих радова. Још само да се сва бајковитост околине утврђења првог Србина кога су Турци набили на колац учини доступнијом туристима, јер је Скобаљић-град и овог пролећа прекрило шибље и растиње.

Извор: Вечерње Новости

"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
01-04-2017, 12:25 PM
Порука: #17
RE: Живот у Средњевековној Србији
Битка на Марици – Косово пре Косова


Крајем 1355. године, у децембру, преминуо је цар Стефан Душан. Сан о јединственом царству „Србаља и Ромеја” није трајао ни једну деценију. Врло брзо се показало да до тада највећа држава Балкана – Србија – више није била и најопаснија претња Византији. Под управом нејаког Душановог наследника Србија је сама од себе почела да се раздваја на саставне делове

Византијски хроничар и бивши цар Јован Кантакузин записао је:

„У исто време умро је и краљ, владар Трибала (то јест цар Душан) и не мали метеж се распламса међу Трибалима (то јест Србима). Наиме и Симеон (Немањић), краљев брат… тежио је за читавом влашћу над Трибалима… и краљев син Урош заратио је на стрица… И најмоћнији од великаша код њих (Срба) оне слабије уклонише са власти и сваки себи потчињавајући оближње градове, једни су у борби Краљу (Урошу) помагали… а други су помагали стрицу Симеону…”

У то доба у патуљастој Византији, држави с „великом главом” (Цариградом) и са све мањим „телом”, на власти се већ петнаест година, уз прекиде, налазио Јован V Палеолог. У суседној Бугарској Душанов шурак (брат Душанове жене Јелене) цар Јован Александар Асен владао је такође већ дуже од две деценије (од 1331. године) али над све слабијом и поделама растројеном земљом. Већ око 1356. године његов син Јован Страцимир постао је практично независан владар уз пределе на Дунаву као „видински цар”. Влашка и Добруџа, некада делови Бугарског царства, такође су се осамосталиле.

Насупрот слабим и разједињеним хришћанским државама, емир Орхан, син Османов, већ више од две деценије владао је све већом османском државом.


Под зидинама Цариграда



Само годину дана пре смрти цара Душана, Орханов предузимљиви син – Сулејман-паша – заузео је Галипоље, византијску луку на европској страни Дарданелског пролаза. Од тада су Турци све дрскије и бројније насељавали Тракију. Њихови брзи одреди коњаника акинџија залетали су се дубоко и у Бугарску и Византију, пљачкајући, палећи и купећи робље.


Понекад су стизали готово до самих зидина Цариграда изазивајући панику код становника. У једном сукобу са Бугарима близу Софије, око 1355. године, погинуо је најстарији син бугарског цара Михаило Асен. Шест година раније, у сличном сукобу, погинуо је и његов брат Иван Асен IV.

Емир Орхан градио је чврсту, централизовану државу с јаком војском чије језгро није чинила лака и брза коњица (као у почетку турских освајања), него професионална пешадија под именом „нова војска”, односно јаничари. Један дервиш који им је дао име прорекао је будуће успехе јаничара:

„Њихова лица биће блистава и бела, њихове руке чврсте, њихове сабље оштре а стреле тачне. Имаће велике успехе у борби и никада неће напустити бојно поље пре победе.”

Арапски путописац Ибн Батута посетио је тадашњу османску престоницу Брусу, где је видео и њеног господара (Орхана):

„Тај султан је најмоћнији од свих туркменских владара (у Анадолији), има највише богатства, градова и војника. Поседује стотину утврђења која стално обилази. Проводи неколико дана у сваком од њих, како би их проверио. Кажу да ни у једном месту не проводи више од месец дана. Бори се против неверника и стално их опседа…”

Слабост Византије била је толика да је априла 1355. године млетачки дужд најозбиљније разматрао могућност да Венеција присаједини Цариград и остатке византијске државе како би предухитрила Османлије и заштитила своје интересе на Средоземљу. Једна беседа ретора и државника Димитрија Кидона приказује стање какво су видели становници Византије у то доба. Турци су, каже се, господари Галипоља и дела Тракије. Становници Цариграда живе затворени као у тамници или као животиње у кавезу. Не помаже никакав уговор, никакав данак, никаква удаја принцезе за турског емира. Никакве помоћи нема у близини. Моћ Татара је у опадању. Срби и Бугари су близу, исте вере, али то су сиромашни народи који немају обичај да ратују у далеким земљама… Помоћи може само запад, отаџбина крсташа, који је богат новцем и људима – Италијани и Угари.


Отимачина царства



Цар Јован V је готово у паници на све стране тражио савезнике. Тако је 1355. године у знак савеза са Бугарском договорено венчање царског наследника Андроника (IV) и бугарске принцезе Кереце Марије. Двоје младенаца било је у узрасту од тек седам година. Савезништво са Бугарима, међутим, било је кратког века, па се цар Јован V обратио на удаљеније и моћније адресе на западу Европе. Тако је у једном писму папи Инокентију VI молио да му пошаље пет галија и хиљаду петсто војника. Заузврат је обећао да ће за шест месеци своје поданике превести у римокатоличку веру, при чему је, као залогу, нудио да на папин двор пошаље свог петогодишњег сина, а да папа у Цариград пошаље посебног представника и отвори латинске школе за децу високих грчких угледника.

Папа је одговорио слањем црквеног изасланства које се упустило у један од оних периодичних теолошко-дипломатских преговора између Рима и Цариграда који су обично трајали годинама и давали увек само делимичне и мутне резултате. И док су источни и западни теолози расправљали о важности коришћења квасног или бесквасног хлеба у црквеној литургији, Турци су на Балкану освајали град за градом: Дидимотика је пала 1361. године, Једрене је први пут заузето 1362, а Филипоље (Пловдив) 1363. године.

Емир Орхан умро је у дубокој старости 1362. године. У смрти га је претекао најстарији син, предузетни и знаменити освајач Галипоља Сулејман, који је страдао током лова тако што је пао с коња у галопу. Вођа Османлија постао је султан Мурат I, млађи син Орхана и једне Гркиње. Нови емир наставио је походе и освајања тамо где су стали његов отац и брат.

Током прве деценије након смрти цара Душана, од Српског царства остало је само име и симболична фигура слабог владара Стефана Уроша V за ког је летописац писао да је „млад разумом”, што је вероватно значило да је био донекле ментално ограничен. У западној Србији брзо се као најмоћнији обласни господар наметнуо „велики кнез” Војислав Војиновић који је постао и најближи сарадник немоћног цара. Након Војислављеве смрти (1363) постепено се као најважнији великаш царства уздигао Вукашин Мрњавчевић, човек ниског порекла који се у време цара Душана помиње као жупан Прилепа.

У историји Дубровчанина Мавра Орбина „Краљевство Словина” приповеда се да су „неки великаши Рашке, користећи смрт цара Стефана, настојали да постану већи него што су били. Међу њима је био деспот Вукашин и његов брат Угљеша”. Урошу су њему верни дворани саветовали да у тамницу затвори Вукашина „и неке друге који су у својим делима показивали велику охолост…” Међутим, „Урош не само да није хтео послушати ове савете него их је открио”. И народна традиција је у песми „Урош и Мрњавчевићи” запамтила борбе око власти након смрти цара Стефана Душана. „Цареви се отимљу о царство; међу се се хоће да поморе, злаћанима да пободу ножи, а не знаду на коме је царство.”


Косово пре Косова



Вукашин је постао тако моћан да је проглашен за савладара цара Уроша и краља „Срба и Ромеја”. Негде у исто време, његов брат Угљеша постао је деспот и господар области Сера, подручја на крајњем југоистоку некадашњег Душановог царства. Вукашин је под директном влашћу држао највећи део Македоније. Успоставио је и блиске родбинске односе с неким од моћних обласних господара, попут породице Балшића у Зети, ћесара Војихне у Драми и Хлапена Радослава у Костуру и Беру. Следећи корак био је проглашење Вукашиновог сина Марка за „младог краља”, односно за наследника, чиме је најављено стварање нове српске владарске династије уместо „светородне лозе” Немањића.

Вукашиново пребрзо уздизање нису прихватили други српски великаши, посебно они у старим српским земљама у Рашкој. Они су, изгледа, у једном тренутку привукли и самог цара Уроша. Дошло је до отвореног рата између великаша са севера, које су предводили жупан Никола Алтомановић и кнез Лазар Хребељановић, и јужних моћника – Мрњавчевића. На Косову пољу, негде око 1368. или 1369. године, одиграла се прва косовска битка, две деценије пре оне најважније с Турцима. У овом сукобу Вукашин је однео потпуну победу. „Кад се ту заметнула битка, кнез Лазар се повуче са својим четама и побеже, Никола Алтомановић беше поражен, његови људи поубијани, те се сам једва успео спасти. Цар Урош беше ухваћен жив с неколицином властеле свога двора” (М. Орбин).

Ипак, Вукашин није успео да наметне своју власт у целој Србији. Пре него што је стигао да крене у нови поход на север и на жупана Николу, био је присиљен да се окрене југу, откуд је стизао много опаснији непријатељ – Турци.

Док су се српски великаши отимали о царство, византијски цар Јован V и даље је тражио помоћ на западу – овог пута у католичкој Угарској. Током циче зиме крајем 1365. године, изненада и практично непозван, византијски цар упутио се на угарски двор, да би покушао да добије подршку моћног угарског краља Лудовика – Лајоша I. Беше то први пут у хиљадугодишњој историји Византије да један цар борави на подручју друге земље, а да с њом није у рату. Након шест месеци проведених у Угарској Јован V није добио ништа до магловитих и никад испуњених обећања. Да ствар буде још неповољнија, при повратку Дунавом за Цариград, Јована V задржали су, практично заробили, Бугари у Видину. Радило се о завери против цара у коју је изгледа био умешан Јованов најстарији син и савладар Андроник (IV), иначе бугарски зет. У готово безизлазним околностима, спас за византијског цара дошао је с неочекиване стране – од његовог рођака пристиглог из далека. Рођак се звао Амадео VI, гроф од Савоје.


Пустоловине зеленог грофа



Амадео и цар Јован VI били су врло блиски рођаци: деца брата (савојског грофа) и сестре (Јованова мајка је била Ана Савојска). Амадео VI често се облачио потпуно у зелено, што је била и боја његових пратилаца. Због тога је по Европи био познат као „зелени гроф”. Поред тога, био је један од најистакнутијих поборника организовања новог крсташког рата против „неверника” на који је још 1363. године позвао папа Урбан V.

Са флотом од 15 бродова и 1500 војника Амадео се у јуну 1366. године упутио ка Цариграду. Поново се пробудила нада да ће помоћ са запада донети предах онемоћалој Византијској царевини. И заиста, већ у августу 1366. године Амадеови крсташи постигли су значајан успех. Након дводневне опсаде успели су да преотму Галипоље, луку која је надзирала пролаз кроз Дарданеле. Вест је громогласно одјекнула, како у Цариграду, тако и на западу. За пола века то је био први озбиљнији ударац надирању Османлија. Међутим, након што су сазнали за невоље и заточеништво Јована V, крсташи, предвођени грофом из Савоје, уместо на Османлије, окренули су на другу страну, на Бугарску. Освојили су неколико бугарских тврђава на обалама Црног мора, а Јован V је ослобођен и наставио пут за Цариград. Овим је, пак, поход крсташа био завршен. Ширење Османлија, који су око 1368. године поново заузели Једрене, није било озбиљније угрожено.

Недуго затим, Јован V предузео је путовање на запад. У лето 1369. године упутио се у Рим, надајући се да ће својим присуством подстаћи папу Урбана V да се озбиљније придружи организацији крсташког рата. Посета је протекла у знаку велике и у историји јединствене церемоније у Риму на којој је византијски цар свечано прешао у римокатоличку веру (октобра 1369). Али, од великог похода на Турке ни даље није било ништа.

Последњи покушај у тражењу подршке Јован V учинио је посетом Венецији. И још једном доживео неуспех. Једино питање које је занимало Млечане било је како ће цар исплатити раније нагомилане дугове Византије према Венецији. И док се византијски цар трудио да се ослободи насртљивих поверилаца који га из Венеције нису пуштали кући, на Балкану се припремао велики обрачун.




Надирање Турака, а посебно турско освајање Пловдива и Једрена, утицало је да два најмоћнија српска великаша са југа царства покушају да организују озбиљнији заједнички отпор Османлијама. Имајући у виду да су турски упади највише угрожавали области деспота Угљеше, било је природно да он предузме нешто. У том циљу господар Сера настојао је да се превлада црквени раскол који је оптерећивао односе између српске цркве и цариградске патријаршије (који је потицао од времена када се цар Душан крунисао за цара и, упркос Византији, основао српску патријаршију). У лето 1371. посланици деспота Јована Угљеше и краља Вукашина стигли су у Цариград доносећи предлог да се и Византија укључи у њихове припреме за рат против Турака. Међутим, потпуна пасивност Византинаца упућених искључиво на тражење помоћи споља није омогућила шири антитурски савез.

Крајем 1371. године светогорски монах по имену старац Исаија на маргинама једне свете књиге забележио је „да књигу ову… у добра времена почех… а сврших је у најгора од свих времена… када разгневи се бог на хришћане” и кад погибоше деспот Угљеша и његов брат краљ Вукашин у боју с Турцима. Сукоб на Марици пре би могао да се назове „српском погибијом” (срб-синдири), како су Турци вековима касније називало место судара две војске, него правом битком. Ниједан савременик није описао детаље сукоба. Али, према углавном врло штурим и каснијим сведочењима, може да се закључи да се није радило о уређеном судару у складу са витешким начелима војевања из средњег века, него о изненадном и врло успешном турском препаду на потпуно неприпремљене српске трупе.

Ипак, изгледа да је бар у почетку поход војске Вукашина и Угљеше на Турке указивао на повољан исход. Деспот Угљеша био је обавештен у лето 1371. године да главнина турске војске заједно са султаном Муратом ратује у Анадолији (против супарничких селџучких бегова). Хитно је позвао брата Вукашина – који се у јуну те године са сином Марком и својом војском код Скадра припремао да нападне Николу Алтомановића – да му се придружи. Могуће је да су се краљу и деспоту прикључили још неки српски феудалци с југа, иако о томе не постоје поуздани подаци. Угљешини непосредни суседи били су и обласни господари браћа Дејановићи (Константин и Драгаш), као и војвода Богдан (Љутица Богдан из народних песама).

У позно лето две српске војске су с разних страна кренуле на договорени састанак, с циљем да ударе на Турке и да их протерају из Једрена, а ако буде могуће и из других места с Балкана. Негде на дан хода од Једрена целокупна српска војска, која је бројала неколико десетина хиљада војника (монах Исија каже да их је било „шесдесет тисућа”), улогорила се на реци Марици, поред места Черномена. Знајући да су бројчано много надмоћнији од турске војске која је преостала у Једрену, Срби су изгледа већ унапред рачунали на лаку победу. Опрезност ни организованост овог у суштини чисто феудалног војног савеза није била велика.

Према турским летописима, румелијски беглербег Лала-Шахин послао је посланике у српски логор како би замолио за мир и обећао покорност српским великашима. Ово посланство је истовремено било шпијунска мисија која се уверила да су Срби неопрезни, чак до те мере да нису биле постављене ни страже око великог логора.


Хаос у мраку



У ноћи 26. септембра 1371. године, након олује „када нико не очекује напад”, турска војска коју је водио Евренос-паша неопажено се прикрала и са свих страна окружила српски логор. Пред јутро почео је општи напад који је изазвао панику међу неприпремљеним и унезвереним српским војницима. Иако је Турака било много мање него Срба, изгледало је као да су многобројнији јер су нападали са свих страна. Турски летописац бележи како „у забуни и у неприлици нико није знао шта да ради у ноћном мраку… и коњи су се поплашили и пооткидали те општу забуну увеличавали… када је почело свитати Срби су жалосно грунули у бекство, мада их нико није гонио…” Старац Исаија пише да „веома велико мноштво – једни од оштрице мача умреше, други у ропство одведени беше, а неки од њих спасоше се и бегством дођоше”.




Према позном писцу, патријарху Пајсију који је своју причу забележио два и по века након битке, деспот Угљеша био је тешко рањен у боју. „Како му је крв текла, а како није имао чим привезати ране, нити се где склонити, узађе на неке висове, паде с коња и ту му дође крај живота, те дух Богу преда. Његови га млађи ту погребу и гроб му се и до данас зна…”

Други српски патријарх, Арсеније Чарнојевић, записао је да је 1682. године код места званог Хараманлија посетио „гроб храброга Угљеше, брата Вукашина краља”.

За разлику од Угљеше, за Вукашинов гроб се не зна. По једној легенди, убио га је неверни слуга након битке. По народној песми „Марко Краљевић познаје очину сабљу”, Вукашина рањеног са седамнаест рана носила је „мутна и крвава Марица”, све док га није погубио неки Турчин, желећи да се домогне његовог оружја и „дивног одијела”. Према народном певачу, Марко Краљевић осветио се Турчину за смрт свога оца („ману сабљом од Прилепа Марко, скиде главу Турчин-Мустаф-аги”). Стварност је, нажалост, изгледала другачије.


Последња времена



Када се октобра 1371. године, не постигавши ништа у Италији, византијски цар Јован V најзад ослободио млетачких поверилаца и доспео натраг у Цариград, стање на Балкану драматично се погоршало. С великим српским поразом на Марици, врата јужног Балкана широм су се отворила за даље турско надирање. Директни сведок маричке погибије, монах Исаија, писао је како се „расуше Исмаилћани и полетеше по свој земљи као птице по ваздуху, и неке од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху, а они који су остали прерана смрт пожње… оста земља од свег добра пуста… све се испуни од страха исмаилћанскога…”

Турски коњаници крстарили су кроз Македонију, све до Албаније на западу и Тесалије на југу. У Дубровнику је у исто време забележено да је пристигло мноштво избеглица „с фамилијама и с великим имањем од злата и сребра” које су „Турци гонили и који су се склонили (у Дубровник) да се уклоне од опасности”. У пролеће 1372. године глас о српској пропасти стигао је до папе у Авињону, који је у једном писму забележио да су Турци продрли све до границе између Угарске и Србије и између „Албаније и Славоније”. Папа је позивао угарског краља и Венецију да се супротставе Турцима. Византици су искористили пропаст деспота Угљеше да привремено поново присаједине област Сера и Свету гору.

Међутим, већ после неког времена и формално се показало ко постаје нови господар на Балкану. Јован V морао је да прихвати вазални однос према турском султану, што је подразумевало плаћање данка као и понижавајуће учешће византијског цара у турским походима. Иста судбина чекала је и бугарског цара. Јован Шишман, наследник цара Јована Александра у Трнову, морао је у знак покорности да у харем султана Мурата I пошаље своју сестру, принцезу Керу Тамару.

„Беше дата велика принцеза Кера Тамара великом емиру Амурату, а за спас бугарског народа, писао је бугарски летописац. И она је задржала православну веру када је постала емирова жена, и ослободила је свој народ и живела је побожно и умрла у миру, нека сећање на њу вечито живи…”

Два месеца након битке на Марици у тридесет петој години умро је цар Урош. Само деценију и по након смрти Душана више није било ни цара, нити српског царства. Вукашинов најстарији син Марко крунисао се за српског краља, али владао је само над сопственом, све мањом облашћу око града Прилепа. Добар део Душанових некадашњих земаља на југу потпао је под вазални однос према Османлијама. Вазали емира Мурата су постали краљ Марко, браћа деспот Драгаш и господин Константин Дејановићи у Македонији, као и војвода Богдан. Према речима војводе Милоша из народне песме: „настало је пошљедње вријеме, хоће Турци царство преузети, хоће Турци брзо царовати…” (Зидање Раванице). Ипак, ма колико силни, Турци су још били далеко од заузимања целокупне Србије и Балкана. Огорчена борба непрестана трајаће још више од века.

Ратови се добијају вољом
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
26-04-2017, 06:12 PM (Последња измена: 22-07-2017 01:12 PM од Николај.)
Порука: #18
RE: Живот у Средњевековној Србији
АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА МЕЊАЈУ ИСТОРИЈУ
Српска држава и пре Немањића


Борис Субашић | 23. април 2017. 17:06

Археолошка истраживања мењају знања о средњовековној историји. Тврђава на брду Браниг над кањоном реке Градац доказ функционисања државе бар два века пре Немање


НОВА археолошка истраживања у западној Србији откривају нову, изненађујућу слику преднемањићке Србије, као добро организоване и густо насељене државе са утврђењима која штите саобраћајнице којима се транспортују товари драгоцених руда, кажу стручњаци Завода за заштиту споменика културе у Ваљеву.

- Откриће да је велика тврђава на брду Браниг изнад кањона реке Градац функционисала бар два века пре Немање као српска, уз проналазак мањих утврђења на античком правцу који је спајао подрињске рудне области са долином Колубаре, показује да је реч о организованој државној територији - каже археолог Радивоје Арсић из ваљевског завода. - Резултати истраживања указују да се преднемањићка српска држава простирала између Саве и Дрине. Од ископавања тек очекујемо изненађења, јер су на територији западне Србије и источне Босне откривени трагови утврђења и насеља раносредњовековне српске државе.

Остатке зидина и кула на стрмом брду у кањону реке Градац, у атару села Бранговић, на седам километара од Ваљева, народ је назвао Јеринин град. Друго име за рушевине је Бежане, јер су се међу високим зидинама, на неприступачним литицама, и у многобројним пећинама, скривали збегови од османског зулума.

Археолози кажу да још нису откривена писана сведочанства о овом великом и вешто сазиданом граду, али су на основу налаза утврдили да је утемељен још у преисторији, око 1.600 година пре Проклете Јерине, жене деспота Ђурђа Бранковића, која је у народној машти била градитељ тврђаве.

- На почетку истраживања 2004. мислили смо да је реч о византијској тврђави из 5. века, из времена Јустинијанове обнове - каже Арсић. - Доцнијим ископавањима смо утврдили да су је Римљани користили у војне сврхе још од 3. века, а да су касније само додати луксузнији цивилни део и епископска црква, верско седиште целог овог дела Србије, што сведочи о значају тајанственог града. Затим смо дошли до најстаријег слоја који сеже у преисторију, у гвоздено доба, кад се на овом месту налазило насеље утврђено каменим бедемима.


Убрзо су археолози схватили да на простору тврђаве и села Бранговић постоји јача традиција насељавања него што су могли и да замисле. Највеће изненађење сачекало их је у најмлађем археолошком слоју.

- Иако је највише оштећен ерозијом и ископавањима дивљих археолога, налази су недвосмислено указивали на то да су Срби овде живели у континуитету од времена насељавања од 7. до 10. века. Град је, изгледа, напуштен у време ратова кнеза Часлава са Угарима - каже Арсић.

Остаци вишеслојног утврђења су на површини од три хектара.

- У доњем делу града налазило се цивилно насеље, а горњи део, где је била велика донжон кула, имао је искључиво војну сврху - каже Арсић. - Геодетска снимања и ископавања указују да се цивилно насеље развило поред античког пута кроз кањон реке Градац, спајајући долину Колубаре са Ваљевским планинама и Подрињем, који су обиловали рудним лежиштима сребра, бакра, олова и злата.

Јеринин град је право градитељско чудо са својим високим и дебелим зидовима који се стрмо спуштају у дужини од око 200 метара изнад самог речног тока. Градитељи су, где год су могли, користили природне бедеме од стена и повезивали их зидовима који су из даљине тешко уочљиви. За потребе одбране су у стрме стене уклесане стазице и степенице чији се трагови и данас јасно виде.



ХРИШЋАНСТВО ИЗ ПЕЋИНА

КАЊОН реке Градац поред тајанственог Јерининог града чува и сведочанства о ширењу хришћанства у Србији. Поред остатака ранохришћанских богомоља у ромејском насељу, у високим, сурим стенама око града налазе се многе пећине, келије, где су средњовековни монаси испосници тиховали гледајући с висине на крајолик клисуре и околних ваљевских планина као слику раја на земљи. Тим испосницама, сматрају научници, своје име дугује манастир Ћелије, који се налази у непосредној близини Јерининог града.

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81...-Nemanjica

"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
26-04-2017, 09:01 PM
Порука: #19
RE: Живот у Средњевековној Србији
Главна фора би била да пронађу три тела брадатих војника.
Не могу вам рећи кога, одмах би се досетили.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
14-06-2017, 08:02 PM
Порука: #20
RE: Живот у Средњевековној Србији


Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
23-06-2017, 06:04 AM
Порука: #21
RE: Живот у Средњевековној Србији
http://www.bastabalkana.com/2015/04/kako...a-kuhinja/
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
22-07-2017, 12:43 PM
Порука: #22
RE: Живот у Средњевековној Србији
Ekipa arheologa Narodnog muzeja iz Beograda na lokalitetu Kulina kod Bajine Baše otkrila je ostatke utvrđenja starog oko 1.500 godina.

http://www.blic.rs/vesti/srbija/arheoloz...ka/3dlc1j3

,,Пећине слободних Српских планина се отварају за једну ноћ и ми ћемо свакоме положити рачун о нашем двогодишњем раду у шуми. Тешко ономе ко овај рачун не буде полагао."
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
16-04-2018, 05:37 PM
Порука: #23
RE: Живот у Средњевековној Србији
МЕДИЦИНА У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ СРБИЈИ

Србија је у средњем веку имала развијену медицину. Велики утицај на српску медицину је имала византијска медицина, међутим у Србији су били присутни и лекари са Запада, углавном из Италије. Средњовијековна медицина код Срба почиње са брзим развојем након издавања Карејског типика св. Саве. Св. Сава је у Хиландару подигао болницу, а касније је, по узору на хиландарску, болница подигнута и код Студенице. Болнице је подизао и краљ Милутин, а болницу је подигао и Стефан Дечански. Поред владара, болнице су подизала и еснафска удружења, као што је био случај у Котору. У Котору налазимо помен хирурга Филипа из Ферма. Которски лекари су имали приходе у износу од 300 перпера. Српска медицина нам је оставила два важна текста: Ходошки зборник и Хиландарски медицински кодекс. Зборник потиче из 14. вијека и ослања се на Галена и Диоскорида. У Зборнику проналазимо записе о разним лековитим биљкама, али исто тако имамо и коришћење молитви како би се пацијент опоравио. Хиландарски медицински кодекс потиче из 15. или 16. вијека и представља прави уџбеник медицине. Ту налазимо поглавља о дијагностици, заразним болестима, фармакологијама, педијатрије, токсикологије итд.

Међутим, пуно бројније су биле тзв. лекаруше тј. приручници о лечењу. Ове лекаруше су биле посебно заступљене у османско доба пошто је научна медицина била недоступна. Лекаруше налазимо у многим манастирским болницама. У Лекарушама проналазимо и трагове народне медицине. Народна медицина је била поприлично развијена код Срба. Иако код тих народних лекара проналазимо и разне бајалице и магијске предмете, имамо и онај, стручнији приступ. Народни лекари су били познати као добри ранари који су били у стању да санирају разне врсте повреда као што су преломи и слично. Такође су познавали велики број лековитих биљака. Неки народни лекари су имали баште у којима су узгајали лековито биље. Поред мушкараца, лекарством су се бавиле и жене. Ту имамо бабице које су помагале код порођаја, међутим хришћанска црква је често осуђивала народне лекарке јер су вршиле и неке ствари које нису биле прихваћене као што је абортус рецимо. За абортус су се користили разни чајеви од отровних трава. Народна медицина је била развијена и имала је успеха, али је ипак патила од онога од недостатка знања о узроцима болести и правилном лечењу. Ово није био случај само у Србији.

Многи српски владари су имали своје љекаре, који су често били странци. Интересантно је још напоменути да је краљ Милутин подизао болнице ван Србије, тачније у Цариграду и Јерусалиму. Да су српски владари држали до тога да се медицина држи стручних прописа говори и рад св. Саве који је издао већи број прописа против коришћења магије и врачања у лечењу. Забрану проналазимо и у Душановом законику. Епидемија куге позната као Црна смрт похарала је и Балкан, па су тако у Дубровнику доношени закони који су ограничавали улазак странаца у град. Поштовала се и медицинска етика, лекар је морао добро да упозна пацијента и његов проблем, а није смео да буде похлепан, необазрив и слично. Српска медицина је ушла у ново доба 1757. када је први Србин доктор медицине, Јован Апостоловић одбранио докторску дисертацију. Ипак, нипошто не бисмо смјели да средњовијековну медицину у Србији описујемо као заосталу. Српски владари су се трудили да граде болнице и да обезбеде што бољу негу пацијентима. Српска медицина је познавала радове многих античких и византијских доктора, а што се тиче разних, данас одбачених, начина лечења, и њих је било, али они су били заступљени широм света, не само у Србији.

http://patriot.rs/medicina-u-srednjovekovnoj-srbiji/

"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
11-10-2018, 03:39 PM (Последња измена: 11-10-2018 03:41 PM од Ултрадесничар.)
Порука: #24
RE: Живот у Средњевековној Србији
Коцкање у средњовековној Србији
9. октобра 2018.



Људи средњовековне Србије нису били имуни на коцкање. Термин којим се коцкање називало у средњовековној Србији гласио је “зар”. Овај сегмент средњовековне свакодневице био је под строгом осудом црквених власти.
Коцкање се третирало као преступ потпуно изједначен са блудничењем и пијанством.
За коцкање су коришћење коцкице за бацање, али и табле са играма: шах и даме (на српскословенском “тавлија”). Коцкање је било забрањено и обичном свету и свештеним лицима. Друштвени углед коцкара био је јако неповољан и оспораван.
Народ који би био ухваћен у коцкању био би изопштен из цркве, док би свештена лица остајала без својих звања и положаја.
Чак је и само посматрање коцкања бивало забрањивано.

Како је за овај вид врло ризичне забаве била потребна и срећа, средњовековни коцкар се није либио ни да прибегне враџбинама: у средњовековној Србији за срећу у коцкању користило се гавраново срце као амајлија.

Призор са фреске из манастира Лесново (задужбине Душановог велможе деспота Јована Оливера у данашњој Македонији) приказује тројицу војника који маказама секу Христову одећу, пошто су је претходно коцкањем разделили. Цео призор се дешава у часу Христовог разапињања на Голготи.

https://vidovdan.org/istorija/kockanje-u...oj-srbiji/
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
10-03-2019, 03:31 PM
Порука: #25
RE: Живот у Средњевековној Србији
Шта значи члан Душановог законика који каже да онај ко не живи са оцем у истој кући ради као и остали људи да ли то значи да је обавеза рада од три дана недељно на властелиновом имању важила за једног члана домаћинства?
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
10-03-2019, 03:59 PM
Порука: #26
RE: Живот у Средњевековној Србији
Српска медицина у средњем веку

http://www.opstamedicina.org/preuzmiCasopis.asp?ID=109
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)