Погледи форум

Пуна Верзија: Житије светих за сваки дан
Тренутно прегледате lite верзију форума. Погледајте пуну верзију са одговарајућим обликовањима.
Страница: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61
ПОБУСАНИ ПОНЕДЕЉАК; Дан посвећен упокојенима. Побусани понедељак је свој назив добио по народном обичају да се гробови покојника побусавају тога дана бусењем свеже зелене траве. Побусани понедељак је, дакле, празник намењен упокојенима, и спада у један од задушних дана. Побусани понедељак увек пада у први понедељак после Недеље Антипасхе - Томине недеље, и за тај дан се на гроб износе свеже обојена црвена јаја из варзила који је сачуван од Васкрса. Та јаја која се куцају о споменик, и упокојени се поздрављају са "Христос Васкрсе". Тим предивним обичајем исказујемо своју љубав и поштовање према умрлим сродницима, са којима желимо да поделимо радост Васкрсења Христовог, радост победе над смрћу. То је и начин исповедања наше вере у вечни живот, и у наше опште Васкрсење. На крају се донешена јаја поделе сиротињи.
На Побусани понедељак се одлази на гробља, уређују гробови, поставља камење на све четири стране око гроба, и побусава земља између, односно, прекопава површински слој земље. Бук Караџић наводи да се овај дан понегде назива и "Ружичало" или "Дружичало", јер се тог дана, између осталог, саде и руже на гробљима.
08. Април


1. Св. апостоли Иродион, Агав, Руф, Асинкрит, Флегонт и Ермије. Беху сви од Седамдесеторице апостола. Све их спомиње апостол Павле у својим посланицама. Иродион беше сродник Павлов. Поздравите, пише Павле Римљанима, Иродиона рођака мојега (16, 11). Много пострада Иродион од Јевреја као епископ Неопатрски: бише га штаповима по глави, камењем га удараше по устима, бодоше га ножевима. И када га оставише као мртва, устаде свети Иродион и продужи служити апостолима. У Риму је помагао апостолу Петру, и би посечен са многим другим хришћанима онога истога дана када и Петар распет. Св. Агав имађаше дух пророчки. У Делима Апостолским помињу се два његова пророчанства. Прво, прорекао је велику глад по целом свету, која се и зби у време ћесара Клаудија. И друго, када се срете у Кесарији с апостолом Павлом, који иђаше за Јерусалим, Агав узе појас Павлов и веза себи и руке и ноге говорећи: тако вели Дух Свети: човјека којега је овај појас, овако ће га свезати у Јерусалиму Јевреји (21, 11). Св. Руф беше епископ у Тиви Јеладској. И њега спомиње апостол Павле: поздравите Руфа избранога у Господу (Рим. 16, 13). Беше епископ у Ирканији Азијској. Св. Флегонт, који се на истом месту спомиње, беше епископ у Тракијском граду Маратону. Св. Ермија, споменут с осталима, беше епископ у Далмацији. Сви они као пчеле Христове разношаху мед Јеванђеља по разним крајевима страдајући много ради љубави Христове. Сви се преселише у вечно царство Христа љубљенога.

2. Св. Нифонт еп. Новгородски. Одликоваше се великом ревношћу у зидању и оправљању храмова Божјих и великом храброшћу у противстајању насилним кнежевима. На 13 дана пред смрт јавио му се св. Теодосије и наговестио му његов скори прелаз у други свет. Упокојио се 1156. год.

3. Св. Келестин папа Римски. Велики ревнитељ вере православне. У време III Васељ. Сабора писао посланицу против јеретика Несторија. Упокојио се мирно 432. год.

(Житија Светих за данас)

Избраници Божји, апостоли свети,
Потрчаше трком и стигоше мети.
Ташти свет презреше, к Богу се пружише,
Земно жртвоваше, вечно задобише
Љубав према Христу, јача од свих сила,
Кроз мрак незнабоштва њима је светлила
Трка је свршена, битка добијена,
Војска од јунака Христу приведена.
Победних венаца у Христа је много,
Кад би хтео и ти, венчат' би се мог'о
Апостоли свети, умолите Бога,
Да и нас не лиши царства небеснога.


РАСУЂИВАЊЕ

Има јунаштва над јунаштвом и подвига над подвигом. Свети Епифаније Кипарски позвао на ручак Илариона Великог, па да би показао што веће гостољубље према свом знаменитом госту изнесе на трпезу печено пиле и понуди. Рекне му Иларион: „опрости, но од када се замонаших не једох ништа заклано!" На то Епифаније: „а ја од када се замонаших не легох никад у постељу докле најпре не опростих противнику своме!" Удивљен Иларион рече: „твоја је врлина, свети Владико, већа од моје!" — Ово је велика поука за све нас. Превасходна је ствар пост, али је још превасходнија опраштање увреда. Постом се човек вежба за великодушност, а опраштањем увреда показује великодушност. Оно претходи овоме, но само оно не спасава без овога.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. у телу земаљском, пре васкрсења, у телу подложном глади, болу и смрти;
2. у телу небеском, по васкрсењу, у телу неподложном глади, болу и смрти.

БЕСЕДА

о васкрсењу мртвих
Али ће рећи ко како ће устати мртви?
и у каквом ће тијелу доћи? (I Кор. 15, 35)
Апостол Павле унапред зна приговоре, које ће неверни чинити васкрсењу из мртвих, па их унапред и одбија. Како ће устати мртви? питају се и данас неверни, који ни телесним очима не виде чудеса васкрсења у природи а камо ли духовним. Безумниче, продужује апостол, ти што сејеш, не ће оживљети ако не умре. Док семе у земљи не умре, не израста биљка, то јест нешто сасвим различито од семена. Но неверни гледа очима, и не види, него се и даље пита: како ће васкрснути мртав човек? Како? Онако како је Христос васкрсао. Он се спустио мртав у гроб, а дигао жив. Васкресење из смрти показује и природа; но јаче од природе показује васкрсли Господ. Да би нам олакшао веровати и надати се — веровати у васкрсење уопште, и надати се нашем сопственом васкрсењу, Он је сам васкрсао из гроба, васкрснувши пре тога Лазара Четвородневнога, и сина Наинске удовице и ћерку Јаирову.
Но у каквом ће телу устати мртви? питају се неверни. У онаквом у каквом Бог хоће. У Бога је безброј врста тела. Сва тела пак дели апостол у две групе: у земаљска и у небеска. У небеска тела, дакле, обући ће се они који су умрли у земаљским телима: нетрулежно замениће трулежно, бесмртно замениће смртно, красно замениће ругобно. Но и у небеском телу човек ће познати себе и друге око себе, као што човек познаје себе и кад је обучен у просјачке рите и кад је обучен и царску порфиру.
Господе пребогати, не предај нас вечној трулежи, но као царске синове обуци нас у одећу бесмртну. Теби слава и хвала вавек. Амин.
09. Април


1. Св. муч. Евпсихије. Беше благородног порекла и васпитан добро у вери благочестивој. У време цара Јулијана Оступника, када у Кесарији управљаше црквом Божјом св. Василије Велики, овај Евпсихије ступи у брак са девојком угледном. Но не беше му дано ни једнога дана да поживи у браку. Јер у време његове свадбе деси се незнабожачки празник са жртвоприношењем идолу Фортуни. Евпсихије са друговима оде и полупа све идоле у храму, па и сам храм разори. Чувши за ово цар Јулијан, разгневи се веома и нареди, да се виновници посеку, да се многи хришћани узму у војску, да се удари огроман данак на хришћане, да се о трошку хришћана поново сазида храм Фортуни, и да се граду томе одузме почасно име Кесарија (које му даде кесар Клавдије) и прозове пређашњим именом Маза. Св. Евписхије беше најпре везан за дрво и мучен љуто, а по том посечен, 362 год. Мало по том опаки цар Јулијан посети тај град на своме путу за Персију, против које ратоваше. Св. Василије изиђе му у сусрет и изнесе три јечмена хлеба у знак почасти и гостопримства. Цар нареди да се светитељу да као уздарје једна шака сена. Рече Василије цару: „ти се нама ругаш, о царе, ми ти принесмо хлеб, којим се хранимо, а ти нам дајеш скотску храну коју ти не можеш својом влашћу претворити у храну људску". — На то цар одговори: „знај да ћу те тим сеном хранити кад се вратим из Персије!" — Но злобни одступник никада се више не врати жив из Персије, јер погибе тамо заслуженом и неприродном смрћу.

2. Преп. муч. Вадим. У време персијског цара Сапора би и Вадим, игуман једног манастира и муж чувен због благочешћа, бачен у тамницу са седам ученика. С њима у тамници беше и неки кнез Нирсан, такође хришћанин. Сваки дан изводише их и тукоше. Уплаши се кнез Нирсан и обећа напустити веру и поклонити се сунцу. Сапору то би угодно, но обећа Нирсану дати уз остало и све имање манастира Вадимовог, ако он својом руком посече Вадима. Нирсан се на то сагласи. С дрхтавом руком, устрашен од достојанственог лика св. Вадима, он удараше мачем много пута по врату овога светог мужа, док га једва посече. Но ускоро по том паде у очајање, те сам себе прободе мачем, и сам од себе прими казну за убиство праведника. Пострада свети Вадим 376 год.

(Житија Светих за данас)

Мужествени Вадим смрт у очи гледа
И Нирсана жали што га снађе беда
Нирсан с голим мачем пред Вадимом стоји,
Не боји се Бога, ал' се свеца боји
Замахује мачем, замахује, спушта!
Пред витезом божјим — малодушност сушта!
— Нирсане, Нирсане! Вадим њему збори,
На путу за вечност Вадим ти говори:
Порек'о си Христа, лаж си пригрлио,
Самом себи душу сам си погубио.
Ја смрт жељно чекам сваког Божјег сата,
Да од вечног царства отвори ми врата.
Но од твоје руке ја жалих умрети,
И никад те више, кнеже, не видети
Издајника Христа вечна криће тама,
А два пута црња — убицу хришћана —
То изрече светац, па умуче муком,
И Нирсан га закла уздрхталом руком.
Тако лав погибе од плашљива зеца!
Но ког' уби Нирсан? Себе или свеца?
Вечна правда збори: лупеж себи суди
А Божијем свецу ништа не нахуди.


РАСУЂИВАЊЕ

Прича се за Перикла, да је био човек без мало савршене људске лепоте, но да му је глава била сувише дугуљаста и личила на дулек, тако да је изазивао подсмех кад год би се појављивао гологлав. Да би сакрили овај његов недостатак овога великог мужа свога народа, грчки вајари су га увек радили са калпаком на глави. Кад су неки из незнабожаца знали да скривају недостатке свога ближњега, колико више смо, дакле, ми хришћани дужни то чинити? Чашћу један другога већег чините (Рим 12, 10), наређује апостол онима који се држе Христа. Како ћемо рећи, да се држимо Христа кроткога и пречистога, ако сваки дан трујемо ваздух причама о туђим гресима и недостатцима? Скривати своју врлину и туђи недостатак — у овоме је главна мудрост духовна.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како се Он јавља Марији Магдалени у врту, и Марија Га у први мах не познаје,
2. како Он кротко ословљава Марију, и Марија Га познаје и радује Му се, и радост своју саопштава ученицима.

БЕСЕДА

о потреби смрти ради рода многог
Заиста, заиста вам кажем: ако зрно
пшенично паднувши на земљу не умре,
онда једно остаје; ако ли умре много
рода роди (Јов. 12, 24)
Зашто сејач баца пшеницу у земљу? Да ли за то да би пшеница умрла и иструлела? Не, него зато да би живела и род родила. Сејући семе сејач и не мисли о смрти и трулењу семена него о животу и роду његовом. Ваистину, с радошћу сеје сејач семе своје, не мислећи о смрти семена него о животу и роду. Сејач је Христос Господ, а људи су пшеница Његова. Он је благоизволео назвати нас пшеницом. Много је и другог семена на земљи, но ништа није драгоценије од пшенице. Зашто нас посеја Господ по земљи? Да ли зато да би умрли и иструлели? Не, него зато да би живели и род родили. Он узгредно помиње нашу смрт, помиње је само као услов живота и многог рода. Циљ сејања није смрт него живот. Но семе мора прво да умре и да иструли; и Он то само помиње, јер зна да ми то сви и сувише добро знамо. Само нас узгредно подсећа на то, док је Његово Јеванђеље у главноме повест о животу, о животу и роду. О томе нам Он много говори, јер зна да ми то не знамо, и да се гушимо од незнања и сумње. И не само да нам говори много о животу него нам и показује живот. Васкрсењем Својим показује нам јасније од сунца живот и род многи. И сва историја Цркве Његове јесте јасна мапа живота.
О Господару живота несавладљивог, спаси нас од смрти греховне. Избави нас од смрти душевне. Теби слава и хвала вавек. Амин.
10. Април


1. Св. муч. Теренције, Африкан, Максим, Помпије и осталих 36 с њима. Пострадаше за Христа и бише увенчани венцем славе у време цара Декија. По наредби царевој намесник Африке објави свему народу, да сви морају приносити жртве идолима; у противном прећаше намесник страшним мучењем свакога упорнога. Чувши за ове претње многи отпадоше од вере и поклонише се идолима. Но ових 40 мученика осташе непоколебљиви, због чега бише изложени мучењу. Св. Теренције храбраше своје другове речима: "чувајмо се, браћо, да се не одрекнемо Христа Бога нашега, те да се и Он нас не одрекне пред Оцем својим небесним и светим ангелима!" — Намесник их раздели у две групе: тридесет и шесторицу, после шибања и стругања и посипањем сољу отворених рана, посече мачем. А ону прву четворицу баци у тамницу са тешким оковима о врату, на рукама а и на ногама. Но ангел Божји јави се у тамници, додирну окове окованих, и окови спадоше. По том ангел им постави обилну трпезу и нахрани их. Поново бише изведени и мучени, и поново затворени у тамницу. Још нареди намесник гатарима, да саберу што више отровних гадова, као змија и скорпија, и да их затворе у исту одају с мученицима. Но гадови се не хтеше дотаћи Божјих угодника, него се збише у један угао и ту прележаше три дана. Када трећег дана би отворена тамница, јурнуше гадови на гатаре и изуједаше их. Најзад намесник изрече смртну пресуду над четворицом мученика. Када их поведоше на посечење они радосно певаху псалме и хваљаху Бога, који их удостоји мученичке смрти. Чесно пострадаше и царства се удостојише 250 год.

2. Св. 6000 мученика у Грузији. У Давидо-гареџијској пустињи у Грузији било је 12 манастира, у којима су се вековима подвизавали многи иноци. 1615 год. нападне на Грузију шах Аббас I и сву је опустоши, и безброј хришћана исече. Једном идући у лов, у само свитање Ускрса, виде он у планини многобројне светиљке. То беху иноци из свих 12 обитељи у литији око цркве Васкрсења Христова, са свећама у руци. Када шах сазна, да су то монаси он запита с чуђењем: "зар још није сва Грузија предана мачу?" и нареди војницима, да одмах иду и све монахе исеку. Ангел Божји јави се у том игуману Арсенију и објави му блиску смрт. Арсеније саопшти то свој братији. Тада се сви причестише пречистих тајни и приготовише за смрт. У том нападачи дођу, и исеку на комаде најпре игумана, који први пред њих изиђе, а потом и све остале. Чесно пострадаше сви, и неувелим венцима се увенчаше 1615 год. Тако се завршила историја ових знаменитих манастира, који су кроз више од хиљаду година служили као огњиште духовне просвете за Грузијанце. Данас постоје само још два: св. Давида и св. Јована Претече. Цар Грузински Арчил сабрао је све мошти мученичке и чесно сахранио. Те мошти и до дана данашњега испуштају целебно миро и исцељују болне.

(Житија Светих за данас)

Шест хиљада Божјих угодника
Васкрсу се светлом радоваху,
Шест хиљада човечјих срдаца,
Цело стадо незлобних јањаца!
Са свећама цркву опхођаху,
Слатке песме Васкрсу појаху.
Док вук страшан из поноћне таме
С вучићима гладним не насрну,
Да покоље незлобне јагањце
То не беху јањци но пастири
Намученог рода Грузинскога,
Светитељи и просветитељи,
Све иноци, дивни подвижници
Арсеније смрт предвиде свима,
Па овако збори иноцима:
— Браћо моја, синови Грузије,
Час је дош"о чаша да се пије
Слатка чаша страдања за Христа.
Ево јуре вуци кроз планину
Брже, браћо к пречистом Причешћу.
А по томе крвавом крштењу!
Покајте се за се и за народ,
Па све мисли Богу управите,
Злотворима својим опростите,
Рајска нам се отварају врата
Нек брат сваки сваког прости брата.
Христос воскрес — да ми воскреснемо,
Верни смо му док не издахнемо!


РАСУЂИВАЊЕ

Кад човек одлепи свој ум од земље и отвори га према Богу са жељом да угоди Богу, тада му Бог открива вољу Своју на разне начине. Св. Петар Дамаскин пише: "ако човек има свецелу намеру угодити Богу, то га Бог учи вољи Својој или кроз мисли, или кроз неког човека, или кроз Свето Писмо." Такав човек постане пажљив и осторожан, и очекује изнутра и споља настављења Божја. За њега престају да постоје случајности. И цео свет за њега постаје као десетоструна харфа, која не одаје ниједан звук без прста Божјег.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како се јави двојици ученика на путу за Емаус, и како Га ови не познаше;
2. како тој двојици гораху срца док им Он говораше, и како Га познаше тек кад им Он благослови и преломи хлеб,
3. како Господ одједном поста невидљив за њихове очи.

БЕСЕДА

о живој нади
Благословен Бог и отац Господа нашег
Исуса Христа, који нас по великој милости
својој препороди за жив нâд васкресенијем
Исуса Христа из мртвијех (I Петр 1, 3)
Ко има мртво надање, браћо, а ко има живо надање? Онај има мртво надање, ко се нада у мртве ствари; а онај има живо надање, ко се нада у живога Бога. И још, мртво надање има онај ко се нада у себе и у друге људе; а живо надање има онај ко се нада у живога Бога. И још, мртво надање има онај ко се нада у срећу и благостање у овом кратком земаљском битисању, и не простире никакву наду преко гроба; а живо надање има онај ко се нада у васкрсење и бесмртни живот у царству небеском. Ваистину, боље је живо надање од мртвог надања, као што је боље живот од смрти; као што је боља светлост од таме; као што је боље здравље од болести; као што је бољи ум од безумља. Но ко донесе и показа људима живо надање — ко, и како? Апостол Петар одговара на ово питање: Господ наш Исус Христос, и то васкрсењем из мртвих. Нико други до Господ Исус Христос; и ничим другим тако као Својим сопственим васкрсењем из мртвих. Својим васкрсењем Господ је окрилатио зачмало надање људско, и пружио га преко гроба, и показао му циљ и сврху и плод иза гроба. Све ово не тврди неки лаковеран човек но апостол, који се дуго колебао у вери, и који се три пута одрицао Христа. Зато је његово сведочанство о васкрслом Господу и о значају васкрсења Његовог неисказано драгоцено за нас.
О Господе васкрсли. Победниче смрти, ишчупај из нас мртво надање и усади живо надање, молитвама светога Петра, апостола Твога великога. Теби слава и хвала вавек. Амин.
11. Април


1. Свешт. муч. Антипа епископ Пергамски, у Азији. Спомиње се у књизи Откровења као Антипа вјерни сведок мој (2, 13), који би убијен код вас, гдје живи сотона, т. ј. у граду Пергаму. Житељи овога града живљаху у мраку идолопоклонства и у крајњој нечистоти; беху робови страсти, опадачи, насилници, крвосмешници, речју слуге сатанске. И ту посред њих живљаше Антипа „као светлост посред таме, као ружа посред трња, као злато посред блата". Добрим и праведним сматраше се онај, ко би некога хришћанина ухватио и убио. Сва вера незнабожачка састојала се у гатању, у тумачењу снова, у служењу демонима и у крајњем разврату. Устрашени од Антипе као од огња демони се јаве жречевима у сну и исповеде, како се они боје Антипе, и како морају због њега да беже из тога града. Жречеви дигну гомилу народа против Антипе, и почну овога истјазавати и нагонити да се одрекне Христа и поклони идолима. Рекне им Антипа: „кад се ваши такозвани богови, господари васионе, плаше мене, смртног човека, и морају да беже из овога града, зар не познајете по томе да је сва ваша вера заблуда:" И још им говораше светитељ о вери Христовој, као јединој истинитој и спасоносној. Но они се разјарише као зверови и довукоше старца Антипу пред храм Артемидин, пред којим је стајао изливен во од бронзе. Усијаше вола огњем, и бацише унутра слугу Божјега. Св. Антипа, унутра у огњеном волу, слављаше Бога с благодарношћу, као негда Јона у киту или три отрока у пећи огњеној. И мољаше се Антипа за паству своју и за сав свет све док му се душа не растави од трошнога тела и не узлети међу ангеле у Царство Христово. Сконча у мукама и увенча се славом неувелом 92. год.

2. Св. муч. Прокес и Мартинијан. Беху тамничари на римској тамници, у којој тамноваху апостоли Петар и Павле. Чувши речи и видећи чудеса апостолска, они се крстише, и пустише апостоле из тамнице. Апостоли изиђоше из Рима, но Петру се јави Господ на путу ходећи ка Риму. „Куда идеш, Господе?" упита Га Петар. А Господ одговори, да иде у Рим на ново распеће. Постиђени апостоли вратише се у град, где буду ухваћени и убијени. С њима буду посечени и ова два храбра мученика, Прокес и Мартинијан.

(Житија Светих за данас)

У огњеном волу к'о у светлом храму
Антипа хришћанин не трпи осаму:
У срцу му чистом Господ обитава,
Нит га огањ пече, нити га је страва
Трпељиво светац све за Христа сноси,
Па молитве Христу из огња узноси:
— О свесилни Христе, Царе свих векова,
Сто пута Ти хвала за страдања ова!
Нек сагори огњем све грешно у мени,
Да бих скупљи био по небесној цени.
Молим Ти се, Спасе, чувај паству моју
У овоме граду, у страсноме гноју!
Крв нека ју моја у вери укрепи,
И срце јој Твојој љубави прилепи.
И за незнабошце молим Ти се, Блаже,
Отргни их једном од демонске лаже;
И за све грешнике што Твој закон руже,
Упути их Теби једином да служе.
Гле, све је у власти Твоје свете воље,
Најзад још те молим: нек је цркви боље!


РАСУЂИВАЊЕ

„Нема покоја на земљи онима који желе спасење", говори св. Јефрем Сирин. Борба је непрестана, било споља било изнутра. Непријатељ дејствује час видљиво кроз људе и друге твари час невидљиво кроз помисли. Час се он приказује отворено као непријатељ и дејствује сурово, час под видом ласкавог пријатеља заводи лукавством. Оно што се дешава у рату између две противничке војске, дешава се и сваком човеку појединачно у борби са прелестима овога света. Ваистину „нема покоја на земљи онима који желе спасење". А кад дође спасење, дође и покој.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како Симон Петар и други ученик брзо дотрчаше ка гробу да провере вест о васкрсењу Господа;
2. како један за другим уђоше у гроб и видеше хаљине и убрус;
3. како обојица видеше и вероваше, и по том сведочише и за своје сведочанство умреше.

БЕСЕДА

о два Адама: смртотворном и животодавном
Јер како по Адаму сви умиру, тако
ће и по Христу сви оживљети (I Кор. 15, 22).
По Адаму сеје се у срамоти, по Христу устаје у слави. Од Адама је грех, од Христа правда. Од Адама немоћ и смрт, од Христа сила и живот. Сходно Адаму сви ћемо помрети, сходно Христу сви ћемо оживети. Оно је човек земаљски, ово је човек небески. Оно је човек телесни, ово је човек духовни. Христос није васкрсао ради Себе него ради нас, као што није ни умро ради Себе него ради нас. Ако Његово васкрсење не значи и наше васкрсење, онда је Његово васкрсење горчина а не сласт. Где би онда била љубав Божја? И где смисао свега нашег земаљског бедног битисања? и где смисао Христовог доласка на земљу? Онде где Адам скончава Христос почиње. Адам скончава у гробу, Христос почиње васкрсом из гроба. Адамово колено то је семе под земљом, које гнили и трули, и не види сунца и не верује, да оно може изаћи испод земље и развити се у зелену биљку са лишћем, цветом и родом. Христово колено то је озеленела њива, на којој пшеница расте, и зелени се, и листа, и цвета, и доноси род многи.
По Адаму не значи само да ћемо ми једнога дана умрети, него значи да смо ми већ мртви — мртви сви до једнога. По Христу не значи само да ћемо ми једнога дана оживети, него да смо већ оживљени, т. ј. семе је почело у земљи клијати и на светлост сунца избијати. Но потпун израз смрти је гроб а потпун израз живота бесмртног у Царству Божјем. Ум Адамових синова саглашава се са смрћу, мири се са трулењем, и тоне све дубље у земљу. Ум Христових синова буни се против смрти и трулежи и све се више упиње да исклија човека у светлост, чему и благодат Божја помаже, О васкрсли Господе, отрезни ум свих синова људских, да би бегали од таме и пропасти, и пружали се ка светлости и животу вечном, који је у Теби. Теби слава и хвала вавек. Амин.
12. Април


1. Преп. Исаак Сирин II. (Исаак Сирин I празнује се 28. Јан.). О овоме Исаку пише св. Григорије Двојеслов. Дошао беше у Италију у време Готско, и у граду Сполетану ушао једнога дана у цркву на молитву. Замоли црквењака, да га остави у цркви закључана и преко ноћи. И тако проведе целу ноћ на молитви не мичући се с места. Сутра дан исто тако, па и другу ноћ. Црквењак га назва лицемером и удари му шамар. Но у том часу полуде. Видећи црквењака како се љуто мучи Исаак се наднесе над њега, и зли дух побеже од њега, и црквењак оздрави. Чуше људи за тај случај и цео град стече се око овога чудног странца. Нуђаху му новаца и имања, но он све одби, и ништа не прими, него се повуче у шуму, где направи себи келију, која се убрзо обрати у велики манастир. Знаменит беше Исаак због свог чудотворства, нарочито због видовитости. Једном у вече нареди он братији, да изнесу све мотике у виноград и тамо их оставе. Сутрадан пође с братијом и понесе ручак у виноград. Чудила се братија, коме ће тај ручак, кад немају радника. Кад тамо, а оно онолико људи копа колико је било мотика. Десило се то, да су ти људи као лопови дошли да украду мотике, но силом Божјом буду заустављени да сву ноћ копају. — Други пут дођу два човека без мало нага и потраже одећу од Исаака. А Исаак посла монаха к једном шупљом дрвету крај пута, да донесе оно што тамо нађе. Оде монах, нађе некаква одела и донесе у манастир. Игуман узме та одела и преда их просјацима. Ови се тешко застиде, када познаду своје одело, које они беху у оном дрвету скрили. — Неки човек пошаље две кошнице у манастир. Монах сакрије једну уз пут, а једну донесе и преда игуману. Рекне му светитељ: „пази при повратку, у ону кошницу што си оставио крај пута увукла се отровна змија. Чувај се да те не уједе."

2. Св. Василије исповедник. У време иконоборства овај добродетељни муж беше епископ у граду Парији, у Малој Азији. Опре се да потпише царску хартију против иконопоштовања. Због тога би много гоњен и мучен. Но он оста тврд у Православљу као дијамант. Сконча у првој половини VIII века, и пресели се ка Господу.

3. Преп. Акакије. Из села Голице у Епиру. Велики атонски подвижник, духовник и прозорљивац. Имао многе небеске визије. Неколико монаха благословио на подвиг мучеништва. Упокојио се у 98 години, 1730 год.

4. Преп. Атанасија. Рођена на острву Егини, од родитеља богатих и благородних. Раздаде имање своје ништим и удаљи се у манастир, где налагаше на себе све тежи и тежи подвиг. Узимала је храну само једном на дан, и то хлеб и воду; уз Часни Пост једном у два дана; а само на Рождество и на Ускрс кушала је уље и рибу. И ако је била игуманија у манастиру, била је слушкиња свима осталим сестрама, и стидела се да њу неко послужи. Удостојила се великог дара чудотворства, и за живота и по смрти. Упокојила се у Господу 860 год.

(Житија Светих за данас)

Атанасија завет изврши
На земљи засја к'о звезда јасна,
Телесну немоћ духом надвлада,
Заволи Бога још као млада;
Постом и бдењем тело исуши,
Само да стекне спасења души:
Имање много бедним раздаде,
Сву себе вољи Божјој предаде.
Виђење виде у светом храму:
Светлост небеска просече таму,
И глас јој дође: Атанасија,
Кротост и смерност — то Богу прија,
У том се вежбај од свега више
Док срце куца и дух ти дише. —
Атанасија, душа прекрасна,
И гордост сваку у себи скрши,
Вољи се Божјој даде потпунце,
Послушна Богу к'о јарко сунце.
Љубав љубављу Господ одврати
И благодаћу труде јој плати.
А кад се сврши рок јој земаљски
Даде јој живот, бесмртни, рајски.


РАСУЂИВАЊЕ

У злога цара Константина Копронима беше добра ћерка, девица Антуса „красна грана на злом дрвету". На све наваљивање свога оца да се уда она оста упорна, јер беше тврдо везана срдачном љубављу за Христа Господа. А када јој отац умре, Антуса раздаде имање ништим и постаде инокиња у некоме манастиру. Колико су за дивљење многи благородни мужеви, који оставише сујету светску и пођоше уским путем за Христом, толико су два пут више за дивљење женске, које презреше и младост, и богатство, и све пролазне привлачности света ради љубави Христове. Да је богаташу тешко ући у царство Божје, рекао је сам Господ, — тешко, да, но не немогуће. Лако је презрети богатство и сав свет ономе ко презре самога себе.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслога Господа Исуса, и то:
1. како улази кроз затворена врата међу ученике Своје и дарује им мир;
2. како Његово прослављено тело нема никаквих материјалних препрека, да се појави где хоће.

БЕСЕДА

о граду који се зида
Овде немамо града који ће остати,
него тражимо онај који ће доћи (Јевр. 13, 14).
Не беху ли, браћо, Вавилон и Нинива велики и чудни градови? Данас се само гуштери легу по прашини кула њихових. И Мемфис и Теба не беху ли гордост фараона и кнежева људских? Данас је мучно утврдити место где су ти градови некад били. Но оставимо градове од камена и цигле; погледајмо на градове од крви и меса и костију. Људи дуже и брижљивије зидају град свога тела него ли тврђаве и катедрале. По осамдесет и по сто година зидају људи градове тела свога; и на крају виде да је труд њихов узалудан: оно што су деценијама зидали са бригом и даноноћним страхом стропоштава се у прашину гробну у једноме трену ока. Чији град телесни не сруши се и не завали у прашину? Ничији. Но оставимо градове телесне; погледајмо по градовима среће, које људи с колена на колено зидају. Материјал из кога су ти градови сазидани јесте: весеље, сласт, имање, власт, част, слава. Где су ти градови? Као паучина обмотавају људе за час, и као паучина се цепају и ишчезавају чинећи срећне несрећнијим од несрећних.
Ваистину, ми овде немамо града који ће остати. За то тражимо онај град који ће доћи. То је град сазидан од духа, живота и истине. То је град коме је сам и једини неимар Господ Исус Христос. Тај град се назива царством небеским, бесмртним животом, двором ангела, пристаништем светитеља, уточиштем мученика. У том граду нема двојства од добра и зла него је све јединство добра. Све што је сазидано у томе граду сазидано је за увек. Свака цигла у томе граду остаје, без краја и конца. А цигле су живи ангели и људи. На престолу у том граду седи и влада васкрсли Господ Исус Христос.
О Господе васкрсли, избави нас испод рушевина времена и уведи нас милостиво у Твој вечити град небески. Теби слава и хвала вавек. Амин.
13. Април


1. Свешт. муч. Артемон. Би свештеник у Лаодикији за време цара Диоклецијана. Пред судијом мучитељем овако је за себе рекао: „именујем се Артемон, роб Христа Бога мојега; 16 година бех чтец и читах књиге у цркви Бога мојега; 28 година бех ђакон и читах свештено Јеванђеље; 33 године напуних као презвитер учећи људе и настављајући их на пут спасења с помоћу Христовом". Судија га уведе у храм Ескулапов где жречеви нарочито неговаху велике змије, посвећене томе „богу". Сви држаху да ће змије угристи Артемона. Но он се прекрсти и силом крста прикова све змије за земљу тако да се не могаху маћи. По том их изведе све у двориште, духну на њих и све их на мах умртви. Сви беху у великом ужасу. А главни жрец тога храма, Виталије, видећи ово чудо, паде на колена пред Артемоном и повика: „велики је Бог хришћански!" И крсти га мученик са још неким пријатељима његовим. Но злобни судија оста упоран у злоби и мучаше старца Артемона разним мукама. Једном га хтеде бацити у врелу смолу, но сам се с коња врже у њу и изгоре. Беху виђена два орла који падоше на њ' дигоше га с коња и вргоше у смолу. Свети Артемон оста слободан за извесно време и хођаше, праћен увек са два своја омиљена јелена, и учаше народ. Но поново би ухваћен и посечен 303 год. И пресели му се душа у Царство Христа Бога, нашега, коме је Артемон свети верно служио.

2. Св. муч. Крискент. Из града Мира Ликијског. Грађанин чесан и славан. Јавно исповедио своју веру у Христа и наругао се мртвим идолима. Због тога би од незнабожаца огњем уморен.

3. Св. муч. Томаида. Рођена у Александрији од чесних родитеља; научена благочешћу од малена и у петнаестој години својој венчана с мужем чесним. Но свекар њен би скверан старац, и у одсуству свога сина нападе на снаху своју и хтеде је обешчастити. Устраши се Томаида и у страху опомињаше свекра на закон Божји, и измицаше из руку његових. После дуге борбе свекар извади нож и закла снаху, па је расече на две половине. У том часу постигне га казна Божја: на мах ослепи и не могадне наћи врата да изађе, него ту у одаји буде затечен и предат суду, који га осуди на смрт. Тако Томаида пострада за заповест Божју о супружанској верности и о чистоти. Дешавало се по том, да су многи будући мучени блудном страшћу, уздизали молитве св. Томаиди и добијали од ње крепку помоћ. Велики подвижник Данило пренео је њене мошти у Скит, и тамо их положио у гробље свештеномонаха. Пострада св. Томаида 476 год.

(Житија Светих за данас)

Ко пострада због злочеста дела
С ангелима не има удела:
Ко л' пострада због Божије воље,
И рад Христа понесе невоље,
Од вернога ил' од невернога,
Тај ће лице сагледати Бога.
Томаида, Божија слушкиња,
Би по срцу права богомољка,
Но пострада рад Божјег закона
Од својега свекра осиона.
— Прођ' се, свекре, бедног тела мога!
Зар се вишњег ти не бојиш Бога?
Тело људско — ма да просто блато
Рад душе је од Бога нам дато.
Ако тело грехом упрљамо,
Души својој крила саламамо,
Од Бога је одвајамо живог,
И дајемо у плен нечестивог. —
Слеп од страсти свекар је расече:
— Бог да прости! праведница рече.
Ал' убицу слепило постиже —
Двострук слепац по Паклу гамиже.


РАСУЂИВАЊЕ

Кад су мученика Крискента, племића Мирликијског, извели на суд, судија га дуго саветоваше, да се поклони идолима. Па кад у том ништа не успе, он најзад рече Крискенту: „поклони се само телом, а душом клањај се твоме Богу!" На то му честити Крискент одговори: „не може тело чинити ништа независно од душе, које му је покретач и вођ". И за то би Крискент убијен.—Јасна поука, да хришћанин не може бити дволичан. И још једна више: да хришћанин има дужност и телом служити своме Творцу, а не само душом. Овим се опровргава и лажни став неких хришћана, који телесно живе као незнабошци, а међутим хвале се, да они душом верују у Бога и љубе Бога. Они деле себе у двоје, и стављају се у службу два господара, иако су најсветија уста то огласила за немогућност.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како се због Томе, тренутно јединог неверног међу ученицима, поново јавља у Свом прослављеном телу;
2. како Тома својим прстима опипа ожиљке рана на пречистом телу Господњем, и поверова.

БЕСЕДА

о Томином опиту
Господ мој и Бог мој (Јов. 20, 28)!
Кад је апостол Тома опипао ране Господа Исуса он је узвикнуо: Господ мој и Бог мој! Кад је Марија Магдалена чула глас Васкрслог она је у души узвикнула: Господ мој и Бог мој! Кад је Савле видео светлост и чуо речи Васкрслог, он је признао: Господ мој и Бог мој! Кад су незнабошци с дивљењем гледали како безбројни мученици радосно подносе муке и питали их ко је тај Христос, свак је одговарао: Господ мој и Бог мој! Кад су се ругачи ругали војскама испосника и питали их, ко је тај рад кога они налажу на себе тежак подвиг, сви су имали један одговор: Господ мој и Бог мој! Кад су се подсмевачи подсмевали девојкама, које се заветоваху девствовати, и питали их, ко је тај рад кога се оне одричу брака, све су имале један одговор: Господ мој и Бог мој! Кад су среброљубци с чуђењем питали многе богаташе, ко је тај рад кога раздају своје богатство и постају сиромаси, сви су они одговарали једно и исто: Господ мој и Бог мој! Неки Га видеше и рекоше: Господ мој и Бог мој! Неки Га само чуше и рекоше: Господ мој и Бог мој! Неки Га опипаше и рекоше: Господ мој и Бог мој! Неки Га опазише у ткиву догађаја и у судбама народа и рекоше: Господ мој и Бог мој! Неки осетише присуство Његово у животу своме и узвикнуше: Господ мој и Бог мој! Неки Га распознаше по неком знамењу, на себи или на другима, и узвикнуше: Господ мој и Бог мој! А неки пак само чуше о Њему од других, и повероваше, и узвикнуше: Господ мој и Бог мој! Ваистину, ови последњи су најблаженији! Узвикнимо и ми сви од свега срца, ма како да смо дошли до познања Њега или до сазнања о Њему: Господ мој и Бог мој! Теби слава и хвала вавек. Амин.
14. Април


1. Св. Мартин исповедник, папа Римски. Постао папом 5 јула 649 год. баш у време јаросне распре православних с јеретицима монотелитима (јединовољницима). Цароваше тада Констанс II, унук Ираклијев, а патријарх цариградски беше Павле. Да би успоставио мир у цркви сам цар написа књижицу Типос, која би веома по вољи јеретика. Папа Мартин сазва сабор од 105 епископа, на коме се осуди ова књижица царева. У исто време написа папа писмо патријарху Павлу молећи га да се држи чисте вере православне и да цара саветује, да се окане јеретичких мудровања. То писмо ражљути и патријарха и цара. И цар посла некога војводу Олимпија у Рим, да доведе папу везана у Цариград. Војвода се не дрзну везати папу, али наговори једног војника, да га мачем убије у цркви. Но када војник уђе у цркву с мачем скривеним, на једанпут ослепи. Тако Промислом Божјим Мартин избеже смрт. У то време нападаху Сарацени на Сицилију, и војвода Олимпије оде у Сицилију, где и умре. Тада сплетком патријархајеретика Павла цар посла другог војводу, Теодора, да веже и доведе папу под оптужбом, да он, папа, стоји у дослуху са Сараценима, и да не штује Пречисту Богоматер. Када војвода стиже у Рим и прочита оптужбу против папе, овај одговори, да је то клевета, да он нема никакве заједнице са Сараценима, противницима Хришћанства, „а пречисту Богоматер ако ко не штује и не исповеда и њој се не клања, да буде проклет и овога и онога века". Но то не измени одлуку војводину. Папа би везан и доведен у Цариград, где болан преболан лежаше дуго у тамници, мучен тескобом и глађу, док најзад не би осуђен на прогонство у Херсон, где поживе 2 године и сконча предав душу своју Господу, ради кога је много пострадао, 655 год. На две године пре њега умре окајани Павле. И кад га цар посети пред смрт, он окрете главу дувару и плакаше исповедајући да је много грешио против папе Мартина, и молећи цара да Мартина ослободи.

2. Св. муч. Антоније, Јован и Евстатије. Сва тројица беху најпре незнабошци и поклоници огња. Беху слуге на двору кнеза Литовског Олгарда у Вилни. Раније се именоваху: Круглец, Кумец и Нежило. Сва тројица крштени од свештеника Нестора. Сва тројица обешени, један за другим, на једном истом дубу, 1347 год. Тај дуб хришћани посеку и саграде цркву у славу Свете Тројице, у коју положе чесне мошти мученика, а на пању од дуба направе часну трпезу. Мошти њихове су у Вилни.

3. Св. муч. Ардалион Глумац. Био је најпре глумац комедијант. Ради увесељења народа он је најрадије играо улогу мученика за веру исмејавајући хришћане на све могуће начине. Но када наста гоњење хришћана у време Максимијана, његов дух се потпуно промени. Он пред народом викну велегласно, да је он хришћанин, и да се не шали. Због тога би Ардалион суђен, и пострада за Христа, и умре привезан на усијану гвоздену лесу, одигравши тако праву и чесну улогу мученика.

(Житија Светих за данас)

Свети Мартин папа пред Сенатом збори:
— Нека ми се тело скрши и сагори,
И најљуће муке радосно поднећу;
Но праве се вере ја одрећи не ћу.
Спаситељ је благи Бог и Човек био,
Два јестества разна с две воље носио,
Но оба јестества у једној личности,
И обадве воље у једној светлости.
Такву су нам веру сви Оци предали,
За такву су веру многи пострадали.
Нек пострадам и ја, од свих јевтинији,
Слуга свог Господа, од свих најгрешнији! —
Тако Мартин веру исповеди свима
И истину рече пред јеретицима.
О што човек вреди, кад се Бога боји:
Над људима малим к'о планина стоји!


РАСУЂИВАЊЕ

„Монаху приличи љубити Бога као син, и бојати Га се као роб", вели св. Евагрије. Наравно, то приличи и сваком хришћанину, ма он и не био монах. Велика је уметност сјединити љубав према Богу и страх од Бога. И многи други Свети Оци кад год говоре о љубави истовремено напомињу и страх, и обратно. Св. Златоуст у својој беседи „о савршеној љубави" говори у исто време о казни и пакленим мукама. Зашто? За то што и велика човечја љубав према Богу без страха неосетно прелази у гордост; а велики страх опет без љубави одводи очајању.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како се јави ученицима на обали језера и ослови их: дјецо!
2. како им опет напуни мреже рибом, и они Га познаше, но не смедоше питати: ко си ти?

БЕСЕДА

о личном опиту свију апостола
Што чусмо, што видјесмо очима
својима, што расмотрисмо и руке
наше опипаше... то јављамо вама (I Јов. 1).
Ето каква је апостолска проповед! Апостоли не говоре као светски мудраци, нити као философи, а најмање као теоретичари, који стварају претпоставке о нечем, да би нешто пронашли. Они говоре о стварима, које они нису тражили, но које су њих неочекивано окружиле, о факту, кога нису они нашли него који је њих, тако рећи, изненадно нашао и спопао. Они се нису бавили духовним истраживањима, нити су изучавали психологију, нити су се још мање занимали спиритизмом. Њихово занимање био је риболов — једно скроз чувствено, телесно занимање. И кад су ловили рибу њима се јавио Богочовек и опрезно и лагано почео уводити их у једно ново занимање, у службу Себи. Они Му нису одмах поверовали, него су још опрезније и лаганије, са страхом и недоумицом и многим колебањем, прилазили к Њему и распознавали Њега. Док нису много пута видели очима својим, и док нису много пута расмотрили и рукама опипали. Њихов доживљени факт је надприродан, но њихов метод распознавања тога факта скроз је чувствен и позитивно-научан. Ниједан модеран научник не би се могао послужити позитивнијим методом у упознавању Христа. Апостоли су видели не једно чудо него многобројна чудеса; они су чули не једну поуку него толико поука, колико се не би могло написати у многе књиге; они су гледали васкрслог Господа пуних 40 дана, с Њим ходали, с Њим разговарали, с Њим јели, Њега додиривали. Речју: они су лично и из прве руке имали хиљаде чудесних факата, којима су сазнали и утврдили један крупан факт, на име: да је Христос Богочовек, Син Бога Живога, човекољубиви Спаситељ људи и свесилни Судија живих и мртвих.
О Господе васкрсли, утврди нас у вери и ревности Твојих светих апостола. Теби слава и хвала вавек. Амин.
15. Април


1. Св. апостоли Аристарх, Пуд и Трофим. Ови беху из броја Седамдесеторице апостола. Аристарх би епископ у Апамији Сиријској. Помиње га апостол Павле неколико пута (Дела Ап. 19, 29; Колош. 4, 10; Филим. 23.). У Ефесу био је ухваћен са Гајем од гомиле народа, која се беше дигла против Павла. Колошанима пише ап. Павле: поздравља вас Аристарх који је са мном у сужанству. А у посланици Филимону назива Павле Аристарха помагачем мојим, заједно са Марком, Димасом и Луком. Пуд је био угледан грађанин римски. Ап. Павле га спомиње један пут (II Тим. 4, 21). Дом Пудов био је најпре уточиште врховним апостолима, а после се обратио у цркву, названу Пастирска. Трофим је био из Азије (Дела Ап. 20, 4) и следовао је ап. Павлу на његовом путу, На једном месту пише ап. Павле: Трофима оставих у Милету болесна (II Тим. 4, 20). У време Неронова гоњења, када апостол Павле би посечен, посечени беху и сва три ова славна апостола.

2. Св. муч. Сава Готски. У Готској страни беше сурово гоњење на хришћане. Неки кнез Готски дође у село, где живљаше овај благочестиви Сава и упита сељаке, да ли у њиховом селу има хришћана? Они га са заклетвом увераваху, да нема ниједнога. Тада Сава стаде пред кнеза и народ и рече: „нека се нико не заклиње за мене, ја сам хришћанин." Видећи га кнез бедна и сиромашна, пусти га с миром говорећи: „тај нити може штетити нити користити!" — Друге године пак о Ускрсу дође неки свештеник Сансал у то село и отпразнова светлу пасху са Савом. Чуше то незнабошци, па изненадно нападоше на дом Савин, и почеше штаповима немилосрдно тући угоднике Божје, а још уз то Саву гола нага вукоше по трњу, па их онда обојицу везаше уз дрво, и нуђаху им да једу меса од идолских жртава. Но Божји људи, сећајући се речи апостолских, одбише да једу од нечистих ђаволских жртава. Најзад осуди кнез Саву на смрт и предаде га војницима. Пун радости пође Сава на губилиште хвалећи Господа. Познавши у њему доброга човека војници га хтедоше уз пут пустити, но Сава се веома ожалости због тога и рече војницима, да су они дужни испунити заповест кнежеву. Тада га војници доведоше до једне реке, везаше му камен о врат и бацише га у воду. Тело његово би избачено на обалу. Доцније грчки војвода Јуније Соранос, у време цара Валента, ратујући с Готима, нађе Савино тело и пренесе га у Кападокију. Пострада Сава свети у својој 31 години, 372 године.

3. Св. муч. Василиса и Анастасија. Две благочестиве Римљанке. У време цара Нерона сабираху посечена тела апостолских ученика и чесно их сахрањиваху. Због тога беху оптужене и бачене у тамницу, па после дугих истјазања (одсецали им груди и језик) посечене.

(Житија Светих за данас)

Мученици светли крв своју пролише,
И сву земљу црну крвљу обагрише.
Беше огањ силан у коме гораху,
Но силнија љубав ко'м Христа љубљаху.
За највише добро мучеником бити —
Какво благо с овим може се мерити?
Свепобедни Христос, цар онога века,
Ваше храбре душе на небу дочека.
Он их к Себи узе из ангелских руку,
И сву вашу тешку благослови муку.


РАСУЂИВАЊЕ

О созерцању пише св. Григорије Синаит: „Тврдимо, да има осам главних предмета созерцања; прво, Бог невидљиви и безвидни, безпочетни и несоздани, проузроковач свега што постоји, тројично, једино и пребитно Божанство; друго, чин и стање умних сила; треће, састав видљивих ствари; четврто, домостројно ваплоћење Слова; пето, свеопште васкрсење: шесто, страшни други долазак Христов; седмо, вечна мука; осмо, царство небеско. Прва четири су јављена и припадају прошлости, а последња четири нису још јављена и припадају будућности, премда се и ова четири јасно созерцавају од оних, који су помоћу задобијене благодати стекли потпуну чистоту ума. Ко приступа овоме послу (созерцања) без светлости благодати нека зна, да он зида фантазије, и да нема созерцања." Тако пише велики и видовити Григорије Синаит, који оно што знаде, знаде из личног опита.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како се Он брине и за телесну храну Својих ученика: како преломи и благослови хлеб ученицима у Емаусу;
2. како крај језера питаше ученике: еда што имате за јело? па кад Му рекоше да немају, Он им спреми хлеба и рибе и даде им.

БЕСЕДА

о томе како ћемо ми личити на онога кога љубимо
Љубазни, сад смо дјеца Божија, и
још се не показа шта ћемо бити; него
знамо да кад се покаже, бићемо као и
он, јер ћемо га видјети као што јест. (I Јов. 3, 2).
До сад смо били робови, а сад смо деца Божија. Били смо робови зла, а сад смо слуге добра, врховнога добра на небу и на земљи. Робовали смо свему ономе што је ниже и горе од човека, а сад ћемо служити Свевишњем и Сведобром. Гњечени смо мраком, а сад ћемо деловати у светлости. До сад су нас држали ђаво, грех и смрт, у непрестаном страху, а сад ћемо живети близу Бога, у слободи и радости. Сад... Кад сад? Сад кад се Господ јави на земљи у телу, кад нам даде науку светлости, слободе и живота; када васкрсе славно и показа се у прослављеном телу Своме; и када испуни сва пророчанства пророкâ и сва обећања Своја. Сад смо и ми деца Божја, синови видјела и насљедници царства. И бићемо као и Он. То се, истина, још није показало, али се Он показа, и то је за сад довољно. Он се показа какав је красан човек у васкрсењу, и ми знамо, да ћемо и ми бити такви као и Он. Апостол Јован каже: ми знамо, да ћемо бити као и Он. Не каже: ми слутимо, или: нама је речено, него вели: ми знамо, да ћемо бити као и Он. Јер Он није васкрсао ради Себе него ради нас. Он није устао из гроба, да само покаже Своју силу мртвацима без наде, него да увери мртваце да ће и они оживети, и да им покаже, какви ће бити кад оживе. Нити су апостоли писали: ми знамо због сујете пред незналицама него због братске љубави према људима, да би сви људи то исто знали — да би и ми знали. О васкрсли Господе, утврди и у нама ово спасоносно знање, молитвама апостола Твојих светих. Теби слава и хвала вавек. Амин.
16. Април


1. Св. муч. Агапија, Хионија и Ирина. Сестре рођене, из околине Аквилеје. Кад се цар Диоклецијан бављаше у Аквилеји нареди да се погуби знаменити духовник Хрисогон. У то време неки стари презвитер Зоил имаше виђење којим му се откри, где се налази тело Хрисогоново несахрањено. Пожури старац, нађе тело мучениково, положи га у сандук и држаше у своме дому. Тридесети дан после тога јави му се св. Хрисогон и извести га, да ће у току девет дана оне три девојке мученички пострадати, а да ће и он у том времену преставити се. Исто то извешће прими у виђењу и Анастасија Узорешителница, која беше пошла за својим учитељем Хрисогоном. И заиста после 9 дана и старац Зоил престави се, и оне три сестре изведене беху на суд пред цара. Цар саветоваше свете девојке, да се поклоне идолима, но оне све отказаше и исповедише своју тврду веру у Христа. Ирина рече цару, како је глупо клањати се стварима од камена и дрвета, које су поручене, за погођену цену, да се направе рукама каквог смртног човека. Разјарен цар баци их у тамницу. А када цар пође у Македонију, поведоше за њим све робове и сужне, међу којима и ове три свете. Даде их цар неком војводи Дулкитију на истјазање. Овај војвода распаљен мрачном страшћу, хтеде да оскрвни девице, но када хтеде ући к њима у тамницу, у време када се оне мољаху Богу, њему се узе памет, те нападе на црне котлове и лонце испред врата да грли и љуби, те тако сав оде гарав и црн. Чувши цар за овај случај нареди, да други војвода Сисиније, предузме суђење овим сестрама. После тешког истјазања судија осуди прве две сестре на сажежење, а Ирину задржа још неко време надајући се, да ће је моћи оскврнити. Но када посла Ирину по војницима у блудилиште, ангели Божји спасоше ову чисту девицу, вратише војнике а њу изведоше на једно брдо. Сутрадан изађе војвода с војницима ка томе брду, но не могавши се успети, нареди, те Ирину стрелама устрелише. Света Анастасија прикупи сва три тела на једно место и чесно сахрани. Све чесно пострадаше за Христа Цара и Господа око 304 год.

2. Св. муч. Леонид и с њим мученице: Хариеса, Никија, Галина, Калида, Нунехија, Василиса и Теодора. Бачене у море, но море их не прими. Оне хођаху по мору као по суху и појаху Богу: Једно поприште трчах, Господе, и војска гоњаше за мном, Господе, и не одрекох се Тебе, Господе, спаси дух мој! —видећи их тако незнабошци најпре се задивише, но по том везаше им камење о врат и поново их бацише у дубину морску, и потопише. Сви чесно пострадаше за Христа Цара и Господа 281 год.

(Житија Светих за данас)

Чисте душе, чиста тела,
К'о три крина, чиста бела,
Три сестрице јунакиње,
Светог Духа златне скриње,
Крв пролише, живот даше,
Венцима се увенчаше.
Агапија — љубав чиста,
Хионија — к'о снег блиста,
И Ирина — име мира,
У мукама к'о сред пира
Величаху живог Бога
И Господа Васкрслога:
Вишњи Боже што имамо
Теби, ево, све давамо:
Тело, душу, и све муке —
Све у Твоје прими руке!
Спаси тело огња течног,
Спаси душу гнева вечног!
О хвала Ти што нас створи,
И још мука удостоји! —
Три сестрице, три девице,
Због Тројице мученице.


РАСУЂИВАЊЕ

Прича старца Варлаама. Имао један човек три пријатеља; два од њих љубљаше он искрено, а трећега с досадом избегаваше. Деси се да цар позва тог човека да плати дуг. Он се обрати за помоћ првом пријатељу, но овај га се одрече и оде. Он се обрати другом, но ни овај му не поможе. Он се са стидом обрати трећем, и овај радосно пође са њим пред цара. Толковање: први пријатељ је богатство, други родбина, а трећи добра дела човекова у овом свету. Цар је Бог који кроз смрт шаље позив и тражи дуг. Човек умирући тражи помоћи у свога богатства, но ово се окреће и прелази одмах у руке другог господара. Тада се он обраћа родбини, но родбина та испраћа самог и остаје. Тада он помишља на добра дела своја, која је с досадом вршио, и ова одмах полазе са њим на пут пред Цара и Судију. — Ко има уши да чује, нека чује. Једини пратиоци душе за онај свет јесу дела човекова, било добра, било зла. Све оно што је човеку било мило и драго оставља га и окреће се од њега; само дела његова, сва до једнога, иду са њим. Ко има разум да разуме, нека разуме.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како се јавио жив, после смрти, пет стотини људи одједном, по сведочанству ап. Павла;
2. како се јавио апостолу Јакову, опет по сведочанству ап. Павла (I Кор. 15, 6—7);
3. како су у време ап. Павла били живи још многи изван круга апостола, који су Га видели.

БЕСЕДА

о отрежњењу од греха
Отријезните се једанпут као што
треба, и не гријешите (I Кор. 15,34).
Ову заповест даје апостол у вези са васкрсењем Христовим. Пошто је изређао многе доказе васкрсења Господњег, он одлучно заповеда вернима, да се отрезне као што треба и да више не греше. Зашто апостол ставља наше отрежњење у зависност од васкрсења Господа? Зато што је васкрсење Христа из мртвих главни утук грешењу. И зато што нас ништа у свету не може одвратити од грешења као сазнање, да је Господ устао из гроба, да жив седи сада на престолу славе, и да чека нас на Своме Суду. Грешење и после тога сазнања савршено је безумље. А отрежњење од грешења после тога сазнања савршено је природно и разумно.
Отријезните се једанпут као што треба! Не полутански него потпуно. Избите из своје памети и сећање на грех. Јер грех је као биљка која може расти и у најбезводнијим крајевима. Једна кап влаге — и привидно усахла биљка озелени. И једно сећање на привидно давно умрли грех оживљава га и чини силним. Незнабошци, који не имадоше пример васкрсења из мртвих и грешише, имаће неког оправдања на Суду. Они ће рећи: није било ништа тако силно што би нас могло отрезнити од грешења. Ми смо држали да је гроб последње ушће реке човечјег живота, јер нисмо имали доказа живота после смрти. Тако ће незнабошци. Али како ћете се ви, хришћани, оправдати, ви који сазнасте за васкрсење Христа и не отрезнисте се; ви који чусте толика сведочанства о Васкрсу и о Суду, и продужисте грешити, — како ћете се ви оправдати?
Браћо моја, отрезните се једанпут као што треба и не грешите, јер Христос васкрсе из гроба. О васкрсли и живи Господе, помози нам отрезнити се од грешења једном за свагда. Теби слава и хвала вавек. Амин.
17. Април


1. Свешт. муч. Симеон епископ Персијски. У време опакога цара Саворија, или Сапора, би Симеон истјазаван за Христа са два своја презвитера, Авделајем и Ананијом. Пре њих погибе и царев евнух Устазан, који се најпре беше одрекао Христа, а после, дирнут укором св. Симеона, поново исповедио пред царем веру истиниту. На губилиште са Симеоном беху изведени још 1000 хришћана. Симеон се навлаш измаче, да би био последњи посечен, те да би могао храбрити хришћане до краја, да се ниједан не поколеба због страха смртнога. Када презвитер Ананија стави главу на пањ, уздрхта целим телом. А царев пристав, Фусик, који беше потајни хришћанин, поче храбрити Ананију говорећи: „не бој се старче, затвори очи, и буди мужествен, да би сагледао светлост божанску!" Чим то изрече, би позван као хришћанин и цару оптужен. Цар и њега мукама великим умори, а тако исто и ћерку његову, девицу Аскитреју. Најзад би и св. Симеон посечен, пошто најпре стадо своје испрати у онај свет. Идуће године на Велики Петак би убијен за Христа и царев омиљени евнух Азат и са њим хиљаду других верних. Тада цар зажали свога евнуха, и обустави даље убијање хришћана. Сви чесно пострадаше за Христа Цара и Господа 341 или 344 год.

2. Св. Акакије еп. Мелитински. Подвизаваше се у граду у ком се и роди, т. ј. у Јерменској Мелитини. Блажени Отрије, епископ тога града, који је участвовао на II Вас. Сабору, рукоположи га за презвитера. По смрти Отријевој Акакије поста епископом. Участвовао је на III Вас. Сабору у Ефесу, који осуди Несторијево злохулство Богоматере. Ту он заједно са св. Кирилом Александријским веома ревноваше за чистоту вере православне. Св. Акакије имаше велику благодат од Бога и чињаше многа чудеса. После дуге и ревносне службе Богу сконча мирно, 435 год.

3. Св. Агапит папа Римски. Послат од Теодота, краља Готског, цару Јустинијану у Цариград, да одврати овога од похода против Гота. Уз пут исцелио немог и слепог. У Цариграду помогао утврдити Православље, и скончао 536 год.

4. Преп. Саватије и Зосим. Oсниваоци подвижничке обитељи на Соловецком острву у Беломе Мору. У овој Соловецкој обитељи прославили су се многи велики светитељи. Св. Саватије упокојио се 1435, а Зосим 1478 год.

(Житија Светих за данас)

На острву пусту сред бурнога мора,
Ван сујете светске и ван разговора,
Зосим своју душу молитвама храни
И именом Божјим од демона брани.
Демони се злобни на њег' озлобише
И сву своју силу на њег' устремише.
Говори им Зосим: залудна вам мука
Све докле ме штити Божја моћна рука.
Је ли Божја воља да ме умртвите,
Тад удрите брзо, и не дангубите!
Што се претварате у звери и змије,
У вукове љуте, тигре и скорпије,
Кад немате снаге ни колико сени,
Да би штету какву направили мени?
Ви сте страшни само за синове греха
И за љубитеље насладе и смеха.
Ал' за љубитеље Христовога ига
И Богоматере, и чистог подвига.
Ви сте као магла, коју ветар носи,
Те час је доноси а час је односи.
Ако магла може стену ишчупати,
То и мене грешног ви поколебати!
Оставте се мене, ја се вама не дам,
Ја сам слуга Христов, ја у Христа гледам.


РАСУЂИВАЊЕ

После Халкидонског Сабора цар Анастасије, јеретик, посла у заточење правоверне патријархе Илију Јерусалимског и Флавијана Антиохијског. Једнога дана провидеше оба ова светитеља смрт цара јеретика, и послаше истовремено један другом извешће о том говорећи: „Анастасије умре, да пођемо и ми и пресудимо се с њим пред Богом!" Цар умре, а после два дана оба патријарха умреше. Каква ревност према истини вере! И какво кротко полагање на суд Божји! Овим светитељима није било до што дужег живљења на земљи него до истине Божје. Нити су они пак казали: ми смо пресудили, него: нека Бог пресуди! Наше бављење на земљи и није само тек ради бављења но ради личног определења за добро или за зло, за истину или за лаж. Благо нама ако се у свему положимо на вољу Божју и суд Божји. Но за све треба имати силну веру. Силну веру имађаху ови архипастири православни. Силну веру имаше и св. Акакије. Једном у време велике суше, кад народ већ очајаваше, овај дивни Акакије учини литију с народом по граду и ван града. И уреди да ван града буде литургија, пред црквом св. Евстатија. Освећујући св. дарове Акакије не хте налити воду у вино, него се мољаше Богу, да Он Свевишњи пусти воду у путир из облака. И Бог услиши молитву вернога раба Свога, и пусти дажд обилан, како у суха поља тако и у часни путир.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како се Он још 40 дана по васкрсењу бави на земљи показујући се верним и утврђујући их у вери;
2. како Он тим четрдесетодневним јављањем показује, да није васкрсао Себе ради но људи ради.

БЕСЕДА

о дивном обећању Христовом
Који побиједи даћу му да сједи са мном
на пријестолу мојему (Откр. 3, 21).
То је, браћо, обећање Христа, Победиоца ђавола, греха и смрти. Но и ђаво, и грех, и смрт јачи су од човека — ко их може победити? Нико осим Христа, и оних који чврсто стану уз Христа и с Његовим оружјем ступе у борбу. Ђаво је стар као свет, и старији још од света. Како може човек, чији се век мери педљу, победити онога који се многе хиљаде година учи борби против људи? Како ће један смртан створ савладати сва ђаволска искушења, чији број износи колико и број зала на земљи? Никако, ако не зна, да Господ Исус победи три главне врсте ђаволских искушења на гори високој. И никако, ако човек не стане чврсто уз Христа, старијег од времена и моћнијег од свих ангела, злих и добрих. Грех је стар као и ђаво. Како може човек, чији се век мери педљу, избећи грех, који се као заразна болест и зао мирис преноси с колена на колено и с човека на човека од кад човек постоји на овој и оваквој земљи? Никако, ако не зна да је постојао један Човек, један једини, који не згреши, ни у рођењу ни по рођењу, Богочовек Исус Христос, који смерношћу Свога човечанства и огњем Свога божанства скруши грех на Крсту? И никако, ако човек не стане чврсто уз Христа, старијег од греха и моћнијег од свих сејача и носиоца греха.
Смрт је стара као и човек, истерани из Раја. Како може човек, чији се век мери педљу, победити смрт на овоме гробљу светскоме? Никако, ако не призна силу Крста и страдања Христова, и истинитост васкрсења Његова из гроба. Никако, ако не стане чврсто уз Христа, свемоћног победиоца смрти.
О каква красна награда онима који победе! Они ће седети увенчани венцима славе на престолу највећега Победиоца на небу и на земљи! Њему нека је слава и хвала вавек. Амин.
18. Април


1. Преп. Јован. Ученик св. Григорија Декаполита. У време иконоборне јереси цар Лав Јерменин стави овога Јована на муке заједно са његовим учитељем Григоријем и са св. Јосифом Песмописцем. Када Григорије сконча свој земаљски живот, Јован постаде игуман манастира Декаполитовог у Цариграду. Поставши игуман он усугуби свој подвиг ради царства Божјег. Скончао мирно око 820 год. А по смрти сахрани га св. Јосиф чесно близу гроба св. Григорија.

2. Св. муч. Јован Нови Јањински. Родом из Јањине, негдашње престонице цара Пира. Када његови сиромашни родитељи помреше, тада се млади Јован пресели у Цариград и тамо продужи свој занат (јер занатлија беше). Не много пре тога Турци беху освојили Цариград, и многи од хришћана из страха беху се одрекли Христа и примили Мухамедову веру. Св. Јован имаше своју радњу баш међу оваквим потурицама. У колико млади Јован више гораше љубављу према Христу Господу у толико се јаче испољаваше као хришћанин пред овим издајницима Христа. И поче се с њима препирати о вери, па најзад и укоревати због издаје Христа. Тада га они одвукоше пред суд и лажно оптужише као тобож да је он био раније примио Ислам, па се сад поново вратио у хришћанство. Пошто би мучен и тучен штаповима и гвозденим шипкама, вргоше га у тамницу. Други дан — беше дан Васкрса Христова — поново га поведоше на истјазање, а Јован изађе радосно певајући: „Христос воскресе из мртвих!" Мучитељима својим он храбро рече: „чините што хоћете, да би ме што пре послали из овог кратковременог живота у живот вечни: роб сам Христов, Христу следујем, за Христа умирем, да би с Њим живео!" После тога Јован би везан у синџире и доведен на спалиште. Видећи огањ велики, спремљен за њега, Јован сам потрча и скочи у пламен. А мучитељи његови смотривши како он воли смрт у огњу, извукоше га из огња и осудише на посечење мачем. Када му одсекоше главу, бацише и главу и тело у огањ. Доцније хришћани разгрнуше пепео и сабраше неке остатке његових чесних и чудотворних моштију, и сахранише их у Великој Цркви у Цариграду. Тако сконча смрћу мученичком и прими славни мученички венац свети Јован Јањински 18 априла 1526 г.

3. Св. муч. Виктор, Зотик, Зинон, Акиндин и Северијан. Сви намучени у време цара Диоклецијана. Беху незнабошци док не видеше муке св. Ђорђа великомученика. Но видећи те муке, и храброст овога славног мученика, и чудеса многа која се појавише тада, они примише веру хришћанску, за коју ускоро и пострадаше, и славом увенчани бише.

(Житија Светих за данас)

Занатлија Јован од чесна заната,
Душа му је светла као грумен злата,
Осветљена дивно Христовом науком,
Па он моли Бога, да га венча муком:
— О победни Христе, што се распе за ме,
Очисти ме муком од греховне таме!
О не дај ми срамну славу издајника,
Но венчај ме муком Твојих мученика.
Духом Твојим Светим за муке ме спреми,
Па попусти муке, на ме их устреми,
И ти, Богомајко, милошто без краја,
Што под Часним Крстом Свога Сина стаја,
Помоли се за ме у време мучења,
Да постојан будем као тврда стена.
Смилујте се и ви свети апостоли,
Да враг рода људског мени не одоли.
Мученици свети, радовање моје,
Примите и мене у редове своје!
А сад мучитељи, издајице Бога —
Ваш је мач и огањ — ево тела мога!


РАСУЂИВАЊЕ

У једноме опису мучења хришћана под персијским царем Сапором каже се: „мачеви се утупеше, маченосци попадаше, мачековци заморише — а Крст се све више уздизаше и блисташе из крви мученика Христових." Колико и колико су пута гонитељи хришћана самоуверено мислили, да су свршили са хришћанством за свагда! У ствари они су свршавали свој живот док се хришћанство увек изнова зеленило и цветало. Па ипак, и поред тога искуства неки наши савременици мисле, да се хришћанска вера може силом искоренити. Но само не кажу, којим начином? и заборављају, да су сви начини безбројно већ пута пробани, и сви безуспешно. С разлогом је Тертулијан довикнуо незнабошцима: „Узалуд пролевате крв нашу: крв мученика семе је хришћана".

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како Његово васкрсење донесе неизречену радост онима који Га љубљаху;
2. како Његово васкрсење донесе неизречену горчину онима који Га мрзаху;
3. како ће и Његов последњи долазак у свет, у слави и сили, изазвати код разних људи разна осећања, или радост или горчину.

БЕСЕДА

о сведочанству поузданих сведока
Сами смо видјели славу његову (II Петр. 1, 16).
Кад апостоли говоре о славном васкрсењу Господњем они говоре у множини. Јер сваки од њих предаје своје сведочанство и сведочанство осталих другова својих. Тако и апостол Петар пише: јер вам не показасмо силе и доласка Господа нашег Исуса Христа по приповијеткама мудро измишљенијем, него смо сами видјели славу Његову. Натанаил није хтео веровати само по чувењу. Зато га апостол Филип позва: дођи и види! Натанаил дође, и виде и верова. Тако и сви остали апостоли: док се не приближише Христу, докле не чуше и не видеше, не хтеше веровати. Приповетке мудро измишљене нису привлачиле апостоле. Њихов здрави природни смисао тражио је очевидна факта а не приче. О браћо моја, наша је вера добро утврђена и доказана. Траг Божји у свету добро је утрвен. Нико не мора сумњати. Христово васкрсење добро је посведочено. Нико не мора очајавати. Сумња и очајање два су црва, која се рађају од упљувака греха. Ко не греши, тај јасно види утрвени траг Божји у свету и јасно познаје васкрсење Христово.
О васкрсли Господе, укрепи нас силом Духа Твог Светог, да не грешимо, те да не ослепимо за траг Твој у свету и за светло васкрсење Твоје. Теби слава и хвала вавек. Амин.
19. Април


1. Преп. Јован Ветхопешчерник. Подвизавао се у т. зв. Ветхој Пешчери или Лаври Харитона Великог у Палестини. Заволевши Христа Господа свим срцем, свом душом и свим умом својим, он је од младости почео путовати по светим местима и слушати поуке и савете светих људи. Најзад се настанио у Харитоновој пећини, где се предао тврдом подвигу проводећи дане и године у посту, молитви и бдењу, непрестано помишљајући на смрт и учећи се смирењу. Као добро узрели плод убран би смрћу и пресељен у Рај. Поживе и упокоји се у VIII столећу.

2. Св. муч. Христофор, Теона и Антонин. Ова тројица беху млади официри у цара Диоклецијана. Када св. Ђорђе великомученик беше мучен, они гледаху муке његове, као и чудеса која се том приликом догодише. Видевши све то они изађоше пред цара, одбацише оружје, скидоше са себе појасеве војничке, и храбро исповедише име Господа Исуса. Зато беху стављени на велике муке, и најзад вргнути у огањ, где им тела сагореше, док им душе одоше ка Господу у вечиту радост. Чесно пострадаше у Никомидији 303. год.

3. Св. Трифун патријарх Цариградски. У цара Романа, а тај цар владаше Византијом почетком Х века, беше син Теофилакт од 16 година када умре патријарх Стефан. Цар хтеде тога свога сина узвести за патријарха, јер га беше заветовао духовном звању још од малена, али због малолетства постиде се то учинити. Престо патријаршиски заузе Трифун, прост али чист и благочестив старац. И оста Трифун на престолу три године. Када син царев уђе у двадесету годину, намисли цар пошто пото уклонити Трифуна и свога сина ставити за патријарха. Светитељ Божји Трифун не хтеде се добровољно уклонити с престола не због чега другог него једино због тога што сматраше за велику саблазан, да се тако млад човек уздиже на тако одговоран и тежак положај као што је патријаршиски. Тада сплетком некога злога епископа измамљен би потпис незлобивог Трифуна на чистој хартији, па после изнад тог потписа би написана у царском двору тобожња оставка патријархова, коју цар објави. Наста због тога велика смутња у цркви, јер народ и свештенство стајаху уз Божјег човека Трифуна. Онда цар силом уклони старог патријарха и посла у манастир; а сина свога Теофилакта уздиже за патријарха. Св. Трифун поживе у манастиру као подвижник 2 године и 5 месеци, и престави се Господу, 933 год.

4. Преп. муч. Агатангел. Из Тракије. Светско му име беше Атанасије. Служећи у Турака, Турци га насилно потурче у Смирни. Као покајник замонашен у Св. Гори, у ман. Есфигмену. Мучен савешћу он пожели да крвљу својом опере свој грех. Оде у Смирну, где Турцима покаже крст и икону Васкрсења Христова. Посечен 19 априла 1819 год. у 19 години својој. По смрти јавио се жив духовнику своме Герману.

5. Преп. Симеон Боси. Подвизавао се у Св. Гори и био кратко време игуман Филотејског манастира. Утврђивао хришћане у вери у многим странама балканским, и прославио се чудотворством. Ходио је бос, због чега је и прозват Боси. Преставио се у Цариграду.

(Житија Светих за данас)

Незлобиви Трифун, пастир оседели,
Незлобношћу венац стјажа неувели.
Цар хоћаше криво рад сујете празне
Не бојећ' се Бога ни Божије казне.
Патријархом бити част је пред људима
Но бреме пред Богом и пред ангелима;
Дечко може стадо чуват бесловесно
Ал' где му је мудрост за стадо словесно?
Незлобиви Трифун правду Божју штити
— То не може, царе, рече, никад бити!
Дај човека зрелог, мудријег од мене,
Кој' ће Божјом Лађом крманит' кроз стене,
А не дете једно, ма и син твој био,
Кој' би Лађу Божју о стене разбио! —
Цар Роман учини како сам пожели,
Те свеца Трифуна и народ уцвели.
А Божије око по свету се шета
Гледајућ' где треба венац где освета.


РАСУЂИВАЊЕ

Старац духовник рече: „устајући изјутра, говори самоме себи: тело, ради, да би се исхранило; душо, буди трезвена, да би се спасла и Царство наследила!" — Ово није само гола реч, него је ово био устав многих хиљада монаха кроз векове и векове, свакодневни устав живота. Радом су се хранили, а молитвом трезвили. Зашто само монаха? Зар то не може бити устав свакога следбеника Христова? Није ли нам сам Христос дао јасан пример у томе, т. ј. пример у труду телесном и у трезвењу непрестаном молитвом?

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како је Он у прослављеном телу Своме близу Својих ученика; близу оних који Га траже (Марија Магдалена у врту); близу оних који су у страху (ученици у затвореној одаји); близу оних који су гладни (на обали језера);
2. како је Он и сада близу сваког оног од нас ко Га тражи, ко је у страху, и ко је гладан.

БЕСЕДА

о опрезности према свему што није по Христу
Браћо, чувајте се да вас ко не зароби
философијом и празном пријеваром,
по казивању човечијему, по науци
свијета, а не по Христу (Колош. 2, 8).
Браћо нека нас не зароби философија, која нагађајући говори, да нема живота вечнога нити васкрсења из мртвих. Јер ми не долазимо до Истине нагађањем људским него Божјим откровењем. И оно што знамо о Истини, знамо од саме Истине, која се открила у Господу Исусу Христу и нама саопштила кроз верне и мудре сведоке Истине, апостоле и светитеље. Ако ли, због грехова наших, одбацимо ова сведочанства и примимо нагађања људска, пашћемо у мрачно и љуто ропство природе, тела, греха и смрти. Браћо, нека нас не преваре празна казивања човечја, од човека и по човеку, као тобож да нема онога света, или и ако га има да ми тобож ништа о томе не знамо. Гле, ми знамо поуздано да има онога света. И ово знамо не од нагађача и обмањивача него од самога Господа Исуса, који се на Тавору јавио ученицима са давно отшедшим из овога света Мојсејем и Илијом, и који се сам јавио многим следбеницима Својим после смрти Своје. И још ми ово знамо од апостола, светитеља и многобројних тајновидаца, којима Бог откри, због њихове чистоте и светости, праву истину о ономе свету. Ако ли, због грехова наших, не верујемо овим светим и истинитим сведоцима, ми ћемо онда веровати несветим и лажним људима, и бићемо робови мрака, греха и смрти. Браћо, нека нас не заведе наука светска, која испитује животиње, биље и камење, и вели, да она нигде није нашла Бога међу овим тварима, те отуда дрско тврди, као да Бога и нема. Јер гле, ми знамо, да Творац и не може бити као твар међу тварима, него је Он изнад свих твари, и различит од свих твари. А ми то знамо како по духовном разуму и савести тако и по јасном откровењу самога Господа Исуса, који се показао и у телу човечјем као Господар свих створених твари, а тако и по сведочанству апостола и многих других светих и видовитих људи.
Него прославимо Господа Исуса, васкрслога из мртвих. Господе васкрсли, Теби слава и хвала вавек. Амин.
Матрона Московска

Рођена је 1881. године у селу Себино Тулска област. По рођењу је била слепа. Живела је сиромашној сеоској породици било где је била четврто дете. На крштењу је добило име Матрона у част преподобне Матроне Цариградске.

Од раног детињства показивала је дарове прозорљивости и исцељивања. Предвиђала је несреће и упозоравала људе. Као мала ишла је у ходочашће у Кијево-Печерску лавру, Тројице-Сергијеву лавру, Петроград и до других светиња Русије. Посетиле су Кронштат где је упознала Светог Јована Кронштатског.

У седамнаестој години изненада су јој се одузеле ноге. У младости Матрона је предсказала револуцију: „Пљачкаће, рушиће храмове, све од реда ти".

1925. године напустила је родни дом и преселила се у Москву. Пре рата живела је код свештеника Василија и његове попадије Пелагије, док нису ухапшени. Једно време боравила је у бараци од шперплоче. Најдуже је боравила (1942—1949) на Арбату. Боравећи у Москви, Матрона је често одлазила у своје село, или су је звали да помогне некоме, или би се ужелела своје мајке и својих најближих.

У току дана Матрона је примала по педесетак људи који су јој долазили са својим душевним и телесним невољама. Ником није одбијала да пружи помоћ, али је препознавала оне који су јој долазили са злим намерама.

Умрла је 2. маја 1952. године. Сахрањена је 4. маја, по њеној жељи, на Даниловском гробљу, крај цркве „да би могла да слуша службе Божије".

У недељу православља, 8. марта 1998. године, са благословом Патријарха Московског и целе Русије Алексија II, извршено је обретеније моштију велике подвижнице ХХ века Блажене матушке Матроне.
Страница: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61
Референтни URL