Погледи форум

Пуна Верзија: Житије светих за сваки дан
Тренутно прегледате lite верзију форума. Погледајте пуну верзију са одговарајућим обликовањима.
Страница: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61
20. Април


1. Преп. Теодор Трихина. Цариграђанин, и син богатих родитеља. Као младић остави родитеље своје, и дом, и богатство, и настани се у једном пустињском манастиру у Тракији. Ту себе преда најтежим подвизима. Спавао је на камењу — да би само мање сна имао — ишао је вазда гологлав, и одевао се у једну хаљину од кострети, због чега је и прозван Трихин или Кострет. Због свог великог самомучења ради спасења душе Бог га обдари великим даром чудотворства и за живота и по смрти. Мирно је скончао око 400 год. Тело му се показало мироточивим.

2. Преп. Анастасије Синајски. Игуман горе Синајске. Најпре дуго био монах под славним игуманом Јованом Лествичником, а по смрти овога и сам постане игуманом. Поред тога што је био велики подвижник, он је био и красноречив списатељ живота светитељских као и других поучних списа. Водио је жестоку борбу против јеретика тако звани акефалита (безглавника), који су порицали IV Васељ. Сабор у Халкидону. Скончао у дубокој старости 685 год. и отишао ка Господу, коме је верно послужио.

3. Блажени Анастасије Синаит. Патријарх Антиохијски. Као монах Синајске горе буде изабран за патријарха Антиохијског у време цара Јустинијана. На тај положај уздигла га је његова добродетељ, чистота живота, велика духовна ученост и тврда вера. Но цар Јустинијан паде у јерес докетску, против које оштро устајаху патријарх Цариградски Евтихије и овај блажени Анастасије. Цар прогна Евтихија, и хтеде прогнати и Анастасија, но не може наћи овоме никакве замерке у животу. Када пак Јустинијан умре, покајавши се претходно и повративши Евтихија на престо, тада Јустин, наследник његов, успе да прогна Анастасија на основу некаквих клевета. Проведе Анастасије 23 године у прогонству, и поново би враћен на престо Антиохијски за време цара Маврикија. Још 6 година управљаше црквом Божјом и сконча земно путовање своје 599 год.

4. Блажени Григорије патријарх Антиохијски. Јерменин по народности. Би игуман манастира Фарана, под гором Синајском; па када блажени Анастасије би прогнан с престола, он би и преко своје воље постављен за патријарха Антиохијског. О њему пише и блажени Софроније патријарх у своме Лимонару врло похвално. Григорије се одликоваше нарочито превеликим милосрђем, особито према грешницима. Упокојио се у Господу 593 године.

5. Св. апостол Закхеј. Био најпре цариник и грешник. Па када га Господ виде у Јерихону на дрвету (Лк. 19, 1 —9), уђе у дом његов, што приведе Закхеја покајању. Доцније Закхеј следоваше апостолу Петру, који га постави за епископа у Кесарији Палестинској, где је верно служио Јеванђељу и мирно скончао.

6. Преп. Атанасије Метеорит. Рођен 1310 год. Подвизавао се у св. Гори. Основао знаменити манастир Метеор у Тесалији. Имао велики дар прозорљивости и чудотворства.

(Житија Светих за данас)

Анастасије, отац богоносни,
Труд на се прими молитвен' и посни,
Подвиге држа дуге и истрајне,
Све докле духом не упозна тајне.
Тад уста своја отвори медена:
— Христос је, рече, спасенија стена.
Не реци лудо: Он је давно био,
Где је Он сада, да би ми зборио? —
Евангелије, Његов завет свети,
Ко би се мог'о њему одупрети?
Оно ти збори место самог Христа,
Та то су уста Његова пречиста!
Ти опет збориш: да Га видим желим! —
Погледај умом и срцем свецелим
У Причест свету, од вина и хлеба,
Ту је Он телом, шта ти друго треба?
Покај се, брате, покај грехе своје,
Хиљаду смрти око тебе стоје!
Пред духовником грехе исповеди,
Крв потом пиј Му и тело Му једи.
Покај се само. Почнеш ли с кајањем
Живећеш правдом и светлим надањем.
Покај се, брате, покај грехе своје,
Хиљаду смрти око тебе стоје.


РАСУЂИВАЊЕ

Свети Анастасије Синајски учи: „свакоме хришћанину даје се од Бога ангел да га чува целога живота (осим ако га неко злим делима не прогна). Но као што дим прогони пчеле, и зли смрад голубове, тако и чувара живота нашега, ангела, удаљују од нас греси наши: пијанство, блуђење, гнев и остало... Сваког верног човека ангел наставља сваком добром делу, док демони упињу се да саблазне верне и лише их царства небеског..." Да су ангели близу људи и да се старају за људе, о томе сведочи цело Свето Писмо, а нарочито Нови Завет. Осим тога постоје у православној цркви безбројна предања светих људи и жена, која сведоче ово што свети Анастасије тврди на име: да свакога од нас у овом животу прати благи и моћни весник Божји, војник Цара небеског, ангел светлости. Ко, осим луда, одгони доброг пријатеља од себе? Ваистину, само лудаци и крајње незналице, одгоне греховима својим своје најбоље пријатеље, своје ангеле хранитеље.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како се Он као свемоћни Победилац смрти не свети Својим непријатељима, који Га намучише и распеше, него остављајући их самим себи подржава Своје устрашене пријатеље;
2. како Он и данас, као и у сва времена, незлобив и кротак, не жури на освету невернима него жури на помоћ вернима.

БЕСЕДА

о једном и једином темељу спасења
Темеља другога нико не може поставити
осим онога који је постављен, који је
Исус Христос (I Кор. 3, 11).
Јевреји кажу: темељ је Мојсеј. Мухамеданци кажу: темељ је Мухамед. Кратковиди природњаци кажу: темељ је природа. А ми питамо: да ли Мојсеј васкрсе из гроба? И да ли се Мухамед вазнесе у небо? И да ли природа даје Духа Светога Утешитеља? Мојсеј не васкрсе; Мухамед се не вазнесе у небо; а природа не само не даје људима Духа Светога Утешитеља него дише мржњом против човека, и режи на њега, и показује нокте. Не може бити темељ свету онај ко је у греху зачет ко је сам чинио грехе; ко је лутао и тражио савета у жена; ко је туђом силом чинио нека дела; ко је у гробу иструхнуо, и чије име доводи људе у двоумицу односно пута, истине и живота. А Мухамед и Мојсеј у греху су зачети, грехе су чинили, тражили су савета у жена, туђом силом чинили су дела, у гробу су иструхнули, и њихово име доводи људе у двоумицу односно пута, истине и живота.
Зато се, браћо, немамо куд обзирати по историји и тражити други неки темељ осим Господа Исуса Христа, који је зачет без греха, који не учини ни једнога греха; који не луташе и не искаше савета ни у кога; који је Својом сопственом силом чинио моћна дела; који није иструхнуо у гробу, и чије име не доводи људе у двоумицу односно пута, истине и живота.
Не каже апостол, да је Христос поставио неки темељ, него да је Он сам Собом тај постављени темељ. Он је сва правда, зато је Он и темељ сваке правде. Он је сва истина, зато је Он и темељ сваке истине. Он је сва мудрост, зато је Он и темељ сваке мудрости. Он је сва сила, зато је Он и темељ сваке силе. Он је све добро, зато је Он и темељ сваког добра. Он је сав живот, зато је Он и темељ живота у оба света, у овоме и у ономе. Господе васкрсли, Ти си темељ спасења нашег и живота вечног. Теби слава н хвала вавек. Амин.

Свети владика Николај Охридски и Жички (световно Никола Велимировић; село Лелић код Ваљева, Кнежевина Србија, 23. децембар 1880/4. јануар 1881 — Либертивил, САД, 18. март 1956) био је епископ охридски и жички, истакнути теолог и говорник, отуда је називан Нови Златоусти. Николај Велимировић је новоканонизовани српски светитељ.

Његово рођено име је Никола. У младости је тешко оболео од дизентерије и заклео се да ће посветити свој живот Богу, ако преживи. Преживео је и замонашио се под именом Николај.
По завршетку рата, док је још био у Енглеској, изабран је (12/25. марта 1919) за епископа жичког, одакле је убрзо, крајем 1920, премештен на Охридску епископију. Тих година слан је у многе црквене и народне мисије: у Атину и Цариград, у Свету гору, у Енглеску и Америку. Николај је учествовао и на конференцијама за мир, на екуменским црквеним сусретима и скуповима, на конференцијама Хришћанске заједнице младих у свету, на Свеправославним консултацијама.

Но нарочито треба истаћи Николајев пастирски и духовни рад у Охриду и Битољу, а затим и у Жичи где ће бити враћен 1934. године, по жељи Архијерејског сабора и народа. Тек као епископ охридски и жички, Николај развија своју пуну и праву делатност у свим правцима црквеног и народног живота, не занемарујући притом ни свој богословско-књижевни рад.
Приликом конкордатске борбе, 1937, епископ Николај је устао у заштиту жи-вотних интереса Српске православне цркве живом и писаном речју, а онда је дошао рат. Одмах после немачке окупације епископ Николај је интерниран у манастир ЈБу-бостињу, да би касније био премештен у манастир Војловицу. Овде је био заточен заједно са патријархом српским Гаврилом. Из манастира Војловице Немци су их 14. септембра 1944. године одвели у логор Дахау. Ослободили су их Американци када су ушли у Кицбил 8. маја 1945." После свога ослобођења епископ Николај се није вратио у комунистичку Југославију. Извесно време је живео у Енглеској, а затим се преселио у Америку. „У Америци је до последњег даха наставио мисионарску активност. Поред многих беседа и књига написаних у емиграцији, радио је као професор православних богословија. Предавао је у српској Богословији св. Саве у Либертивилу, али је највише живео у руској средини, као предавач у Академији св. Владимира у Њујорку, Богословији св. Тројице у Џорданвилу, Св. Тихона у Саут Канану (Пенсилванија, где је и умро 5. (18) марта 1956. Био је сахрањен покрај српског манастира Св. Саве у Либертивилу"," а 1991. године пренет је у свој родни Лелић.
На пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у мају 2003. канонизован је за светитеља. Свечана канонизација обављена је у Храму Светог Саве на Врачару, у Београду, 24. маја 2003.
Тропар глас 8.

Златоусти проповедниче Васкрслога Христа путовођо рода Српског крстоносног у векове, распревана Лиро Духа Светога, поносе и љубави монаха, радовање и похвало свештеника, учитељу покајања, свенародни Владико, человођо богомољне војске Христове, Свети Николаје Српски и Свеправославни, са свима светима Небеске Србије моли Јединог Човекољубца: да подари мир и слогу роду нашему.

Кондак глас 3.

Родио се јеси у Лелићиу Српском, архипастир био у Охриду Светонаумском, на престолу Светог Саве у Жичи си столовао, народ Божји Јеванђељем учио и просветио, за Христа и страдање у Дахау претрпео; тога ради прослави Те, Светитељу, Николаје Нови Богоугодниче!

Ми смртни људи на земљи, чинимо парастос великом и славном Равноапостолном Епископу Српском Николају. А Небеска Србија ликује, јер је обогаћена. После Светог Саве, најбогатији дух српски, најбогатија душа српска, прешла је са земаљске груде Српске у Небеску Србију. Данас, са радошћу и загрљајем Свети Сава грли другог Светог Саву - Владику Николаја. Велики Кнез и Цар Српски Лазар клања се великом Еванђелисти Српском, великом Исповеднику, великом Епископу. Све што је у њему било на земљи, отишло је на Небо са њим: његова богата душа која се обогатила на земљи Господом Христом, обогатила се Православљем, обогатила се свима Светињама Српским, све то ова света и велика душа узнела је у Небеску Србију и у Небеске Србе.
Из Беседе Аве Јустина Ћелијског 7. на парастосу Владици Николају (о 18. годишњици упокојења)
1974. године у Лелићу
21. Април


1. Свешт. муч. Јануарије. И други с њим. Овај светитељ беше епископ у Кампанији Италијанској. У време гоњења Максимијанова би изведен пред суд и истјазаван разним мукама, које он незлобиво и трпељиво подношаше. Кад га вргоше у огањ, огањ се расхлади невидљивом росом, и мученик неповређен стајаше посред огња и појаше Богу хвалу. Тада му стругаше тело гвозденим четкама, док се кости не забелеше, но мученик незлобиво и трпељиво трпљаше. Гледаху муке мученикове његов ђакон Фауст и чтец Дисидерије, и плакаху за духовним оцем својим. Тада и њих везаше, па заједно са епископом у град Путеол доведоше, и у тамницу бацише. У истој тамници беху Христа ради и ђакони Путеолски Прокул и Сосије, и два проста човека хришћанина Евтихије и Акутион. Свих седам бацише сутрадан пред зверове. Но зверови их се и нетакнуше. Тада их све мачем посекоше, а хришћани града Неапоља пренесоше тајно тело св. Јануарија у свој град и чесно положише у цркву. До дана данашњега безбројна чудеса појавише се на гробу овога светитеља. Између многих чудеса запамћено је и то, да је једна бедна удовица, којој беше умро јединац син, узела из цркве икону св. Јануарија и положила на свога мртвог сина ридајући и молећи се светитељу. И син јој оживе. Чесно пострада св. Јануарије 305 год.

2. Св. муч. Теодор. И други с њим. Пострада за веру Христову у Перги Памфилијској у време цара Антонина. Беше Теодор млад и красан лицем. Када га намесник те области изабра са другим младићима, који се имаху послати на службу у двор царски, Теодор се успротиви и изјави, да је он хришћанин. Беше због тога мучен разним мукама, па онда бачен на огањ. Но из земље проври вода и погаси огањ. Намесник то приписиваше неким мађијама Теодоровим. А мученик му рече: „ово није дело моје силе него Христа Бога мога; а ако хоћеш да познаш силу твојих богова, наложи други огањ и баци једног од твојих војника, па ћеш надам се познати силу њихову и свемоћ Бога мога". Хтеде намесник заиста да баци једног од војника, но они га у страху мољаху да баци жреца Диоскора место њих, жрец пак мољаше да баци самога идола Зевса и остале идоле, па ако су богови, они ће се лако спасти. А то Диоскор рече за то, што већ беше срцем обраћен Христу пошто виде чудо са Теодором. Сазнав ово намесник осуди Диоскора на смрт и спали. Тако исто предаде смрти и Теодора и два војника, Сократа и Дионисија, и још Филипу мајку Теодорову. Теодора распеше на крст, на коме тек трећи дан издахну. Сократ и Дионисије бише копљем прободени, а Филипа мачем посечена. Сви бише увенчани венцима славе у царству Христовом.

(Житија Светих за данас)

— Цару једном служим, и другом не могу,
Служим Христу живом, Господу и Богу!
Тако Тодор рече римском намеснику,
Намесник га гледа к'о у красну слику,
Па га поче најпре одвраћати тихо,
Но сва одвраћања осташе на лихо.
*
У огњеној пећи, с двојицом другова,
Тодорова уста препуна псалмова.
Бог хлађаном росом страшни огањ поли,
У сред огња Филип свог Господа моли, —
Да пре смрти мајку једном видет може
— По милости то ми још учини, Боже!
И мајка се јави свом сину у пећи,
Једном другом рече што имаде рећи.
*
Филипу старицу намесник призива,
Старица се њему послушно одзива.
— Звао сам те, рече, да светујеш сина
Да с' одрекне јавно Назарећанина,
И призна богове римске царевине,
Ако желиш синак да ти не погине. —
A Филипа рече: пре него га роди'
Ја се молих Богу: помилуј Господи!
И извешће примих, да ћу доживети.
Свог сина распета за Христа видети.
И зато сам сада спрам смрти немарна
За смрт нас обоје Богу благодарна.


РАСУЂИВАЊЕ

Чувај срце! говорили су у старини опитни подвижници. А отац Јован Кронштатски, у наше дане, говори исто тако: „срце је фино, лако духовно, небесно по природи својој, — чувај га; не обремени га; не оземљени га; буди крајње уздржљив у јелу и пићу и у опште у телесним задовољствима. Срце — храм Божји; кто растлитъ храмъ Божій, того растлитъ Богъ (I Кор., 3, 17)." Духовни опит у старом добу и духовни опит у наше време истоветан је, под условом, да је истоветно и вероисповедање. Небесно сазнање, до кога су долазили стари подвижници не разликује се од небесног сазнања до кога долазе нови подвижници. Јер као што је Христос исти данас као и јуче, тако је иста и природа људска. И што је главно: исто је срце људско, иста жеђ његова и глад његова, и ништа га заситити не може до слава и сила и богатство Божје.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како Он јављајући се апостолима јавља се свима нама;
2. како је Његово васкрсење доказ бесмртног живота и благовест о бесмртном животу васцелом роду људском.

БЕСЕДА

о Христу у срцу верних
Да се Христос усели вјером у срца ваша (Ефес. 3, 17).
Нема Христа онај ко Га има само на језику. Нити има Христа онај ко Га има само на хартији. Нити Га има онај ко Га има само на зиду. Нити Га пак има онај ко Га има само у музеју прошлости. Онај Га у истини има ко Га има у срцу. Јер је Христос љубав, а престо љубави је срце. Ако ти је Христос у срцу, онда ти је Он — Бог. Ако ли ти је Он само на језику, или на хартији, или на зиду, или у музеју прошлости, па ма Га ти и називао Богом, Он је играчка за тебе. Чувај се тада, о човече, јер се нико не може некажњено играти с Богом. Срце је привидно тесан орган, но у њега се може уселити Бог. И кад се у њега усели Бог, оно је напуњено и препуњено, и ништа више у њ не може стати. Ако ли се пак у њега усели сав свет, без Бога, оно остаје празно.
Браћо, нека се Христос, васкрсли и живи Господ, усели вером у срца ваша, и срца ваша биће напуњена и препуњена. Но Он се не може друкчије уселити у срца ваша до вером вашом. Ако ли вере немате, Христос ће остати само на језику вашем, или на хартији, или на зиду, или у музеју прошлости. Каква вам је корист од тога? Каква вам је корист држати живот на језику а смрт у срцу? Јер ако држите свет у срцу а Христа на језику, држите смрт у срцу а живот на језику. Не помаже жедном вода на језику. Спустите живога Христа у срце, и напојићете се истински, и осетићете сласт неисказану.
О васкрсли Господе, очисти срце наше од смртоносних гостију у њему, и Ти се усели у њега. Да би живи били и Тебе прославили. Теби слава и хвала вавек. Амин.
22. Април


1. Преп. Теодор Сикеот. Беше му место рођења село Сикеа у Галатији, због чега би прозван Сикеот. Још као десетогодишњи дечак Теодор се предаваше трудном посту и свеноћној молитви по угледу на некога старца Стефана, који живљаше у његовом дому. Мајка му Марија беше богата удовица и намераваше свога сина посветити војноме звању. Али јој се јави у сну св. Ђорђе и извести је, да је Теодор намењен на службу не цару земаљском него цару небеском. И Теодору се јављао св. Ђорђе много пута било да га поучи било да га спасе какве опасности, у коју су га злобни демони стављали. Имао је и неколико виђења Пресвете Богородице. Подвиг Теодоров надмашавао је својом суровошћу подвиге свих живих подвижника његовог времена. Мучио је тело своје и глађу и жеђу и железним оковима и свеноћним стајањем на молитви. Све — само да би душу своју везао љубављу за Бога и учинио је потпуном господарицом над телом. На Теодорову љубав одговорио је милостиви Господ љубављу. Он му је даровао велике моћи над злим дусима и над свима болестима и мукама људским. Био се прочуо на све стране као чудотворни исцелитељ. Због велике чистоте и духовности буде и преко воље посвећен за епископа Анастасиопољског. На епископској служби проведе 11 година, и онда умоли Бога, да га ослободи те службе, да би се поново посветио своме омиљеном подвигу. По том се врати у свој манастир, где у старости преда душу своју Господу, ради кога је драговољно много страдао. Скончао је у почетку царовања цара Ираклија око 613 год.

2. Св. муч. Леонид. Отац Оригенов. Пострадао за Христа у Александрији 202 год. Најпре му царским указом све имање одузето, а по том на смрт осуђен. Ориген писао оцу у тамницу: „Оче, не брини за нас, и не избегавај мучеништва због нас" (тј. због деце).

3. Преп. монах Виталије. У време патријарха Јована Милостивог појави се неки млади инок, који чим дође састави списак свих развратница у Александрији. Подвиг овога инока беше изузетан и јединствен. Преко дана он се наимаше да ради најтеже послове, а ноћу је одлазио у блудне домове, давао зарађени новац каквој развратници и с њом се затварао у собу на целу ноћ. Чим би се затворили, Виталије би умолио жену, да она легне и спава, а он би у углу собе проводио целу ноћ у молитви Богу за ту грешницу. Тако би сачувао грешницу да не греши бар једне ноћи. Друге ноћи ишао би код друге, треће код треће, и тако редом док не би изређао све, па се поново враћао код оне с којом је почео. По његовим саветима многе су се грешнице оставиле свога прљавог заната, те једне су се удале, друге пошле у манастир, треће кренуле на поштен рад и зараду. Свим тим женама забрањивао је Виталије да објављују због чега он долази код њих. Због овога постане Виталије саблазан за сву Александрију. Људи су га на улици ружили, пљували, па и тукли. Но он је све стрпљиво сносио, јављајући своју добродетељ Богу а кријући је од људи. Када он умре, тада се дозна све о њему. На његовом гробу почну се догађати многа чудотворна исцелења; народ са разних страна почне доносити своје болеснике на његов гроб. Попљуван од људи он је био и остао прослављен од свевидећег Бога.

(Житија Светих за данас)

Виталије инок у великом граду
С молитвом у срцу хита своме раду,
А светина грешна праведна се прави,
Па инока ружи и пљује по глави.
Инок лице брише и трпи и ћути,
Нити одговара нит' се на ког љути
Тада младић неки и развратник стари
Виталију приђе па га ошамари.
И рече му младић: ти скверни монаше,
Докле ћеш мучити ти стрпљење наше?
— Зашто ме удари? Виталије рече,
Ударен ћеш бити — да се сав град стече —
И не прође много а младић полуди
Што Божјег човека без Бога осуди.
И урлаше младић, сав град уплаши се,
Виталије мирно Богу престави се.
Тада лудак дође на гроб светитеља
И на гробу нађе себи исцелења.
Па исприча младић повест још недавну
И одаде хвалу Виталију славну.


РАСУЂИВАЊЕ

У време Сабора у Никеји завађени клирици писаху тужбе један против другог и даваху цару. Цар Константин прими све те тужбе, па и не отварајући сажеже их на пламену свеће. И рече цар зачуђеној околини својој: „кад бих ја својим очима видео епископа, или јереја, или монаха на делу грешном, ја бих га покрио својом хаљином, да нико више не види грех његов". — Тако овај велики хришћански цар постиде клеветнике и затвори им уста. Наша вера забрањује нам да будемо шпијуни туђих грехова а налаже да будемо неумитне судије својих. Болесник у болници заузет је својом сопственом болешћу, те нема ни воље ни времена, да испитује друге болеснике и да се руга њиховој болести? Нисмо ли сви ми у овоме свету као болесници у болници? И не налаже ли кам обична памет, да гледамо своју болест а не туђу? Нека нико и не помишља, да ће се у оном свету излечити од своје болести. Овај свет је само болница и лечилиште, а у ономе нема болнице: онамо је само или двор или — тамница.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како је Он својим васкрсењем оправдао веру и наду људску у бесмртност;
2. како је Он Својим васкрсењем уништио код верних страх од смрти.

БЕСЕДА

о сили Божјој у слабости људској
Кад сам слаб онда сам силан (II Кор. 12, 10).
У Светом Писму нема противречности, те и ове речи нису противречност, ма да тако звуче. Телесан се управља по звуку, а духован по смислу. За телесног човека свуда је противречност, јер он се боји препона, и бега и од сенке, ако му се ова учини препоном. Духован човек је као витез, који воли да савлађује препоне. За духовна човека у овим се речима крије цела наука о спасењу. Кад сам слаб онда сам силан. То јест, кад сам свестан свога ништавила и свемоћи Божје, онда сам силан. Кад знам, да сам од себе не могу никакво добро учинити ни себи ни другоме, и кад се сав положим на моћ и милост Божју, онда сам силан. Кад осећам да ја дављеник у овоме свету, нисам у стању ни пружену руку Божју сам својом силом прихватити, него вапијем к Богу, да ме руком Својом прихвати и извуче из дубине греховног понора, онда сам силан. Кад видим, да сам слаба и празна трска усред бурних ветрова и поплава, трска коју Бог може испунити Својом свесилном благодаћу, и кад се с вером помолим за Божју благодат, онда сам силан.
О безсилна браћо моја, положимо се на силу Божју, да би у ништавилу своме били силни. По човеку сте немоћни, но по Богу сте силни. Прилепите се к Богу, и сва сила Божја биће уз вас. Исповедите пред Богом немоћ своју, и Бог ће Вам послати свемоћну благодат Своју. Ово вам потврђује апостол својим примером и својим искуством: кад сам слаб, вели, онда сам силан. Ваистину, нема противречности у Светом Писму. Телесан човек говори о противречности по звуку речи, а духован улази у смисао, и расејава привидну противречност опитом.
О васкрсли Господе, смилуј се немоћи нашој, и испуни нас свесилном благошћу Својом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
23. Април


1. Св. вел. муч. Ђорђе. Овај славни и победоносни светитељ беше рођен у Кападокији као син богатих и благочестивих родитеља. Отац му пострада за Христа, и мајка му се пресели у Палестину. Када порасте Ђорђе оде у војску, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна, и као такав беше на служби при цару Диоклецијану. Када овај цар отпоче страшно гоњење на хришћане, ступи Ђорђе пред њега и одважно исповеди, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу, а нареди да му се ноге ставе у кладе а на прси тежак камен. По том нареди, те га везаше на точак, под којим беху даске са великим ексерима, и да га тако окрећу, док му цело тело не поста као једна крвава рана. По том га закопа у ров, тако да му само глава беше ван земље, и остави га у рову три дана и три ноћи. По том преко некога мађионичара даде му смртоносни отров. Но при свим овим мукама Ђорђе се непрестано мољаше Богу, и Бог га исцељиваше тренутно, и спасаваше од смрти на велико удивљење народа. Када и мртваца једног молитвом васкрсе, тада многи примише веру Христову. Међу овима беше и жена царева Александра, и главни жрец Атанасије, и земљоделац Гликерије, и Валерије, Донат и Терина. Најзад осуди цар Ђорђа и своју жену Александру на посечење мачем. Блажена Александра издахну на губилишту пре посечења, а св. Ђорђе би посечен 303 год. Чудесима, која се десише на гробу св. Ђорђа нема броја. Нема броја ни његовим јављањима у сну и на јави многима, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Разгоревши се љубављу према Христу Господу светом Ђорђу не беше тешко све оставити ради те љубави: и чин, и богатство, и царску почаст, и пријатеље, и сав свет. За ту љубав Господ га награди венцем неувеле славе на небу и на земљи и животом вечним у царству Свом. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају.

2. Св. муч. Лазар Нови. Овај новомученик, Лазар, беше родом Бугарин из Габрова. Као младић остави своје место рођења и оде у Анадолију. У неком селу, Соми, чуваше Лазар овце. Но као хришћанин изазове гнев Турака против себе, и би бачен у тамницу од некога аге. После дугих мучења нечовечних истјазања, која Лазар јуначки поднесе из љубави према Христу, овај млади мученик би убијен, 23 априла 1802 год. у својој 28 години. Господ га прими у вечне дворе Своје, и прослави га на небу и на земљи. Над моштима св. Лазара догодише се многобројна чудеса.

(Житија Светих за данас)

Свети Ђорђе на коњу високу
Од аждаје избави девојку,
На копљу му знаменије крста,
Оружије свето, непобедно,
Тим оружјем аждају порази,
Здраву оцу девојку поврати,
Самог Бога добротом задужи,
Венцем славе Бог му се одужи.
Свети Ђорђе са срцем јуначким,
Све богатство раздаде убогим,
А част светску и славу одбаци
Рад имена Христа Победнога,
Муке прими, муке драговољне,
Тело скруши рад спасења души,
Самог Бога добротом задужи
Венцем славе Бог му се одужи.
Ђорђе свети и победоносни
И сад ходи са копљем крстатим,
Правду брани, неправду кажњава.
Ко га виче с вером и плакањем,
Ко га моли с душевним кајањем,
Ђорђе свети у помоћ му лети.
Ђорђе Бога добротом задужи,
Венцем славе Бог му се одужи.


РАСУЂИВАЊЕ

При некој узбуни у Цариграду у време цара Константина неки озлојеђени људи одбију нос и уши на кипу царевом у граду. Ласкавци многи пак брзо дођу к цару и, као са великим гнушањем, испричају цару, како су бунтовници одбили нос и уши на његовом кипу тражећи од цара да казни преступнике највећом казном. А велики овај цар опипа се руком по носу и ушима и рекне удварачима: „ја осећам да су ми и нос и уши читави и неповређени!" Удварачи се постидеше и удаљише. Са оваквом царском великодушношћу треба ми сви да подносимо увреде од других. И још: с нарочитом осторожношћу да слушамо потворе на друге људе, које нам удварачи наши достављају. Вазда пак треба да исповедамо пред Богом и самим собом, да смо ми гресима својим заслужили и много веће увреде од оних које нам се чине.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како је Његово васкрсење почетак новог и светлог дана у историји човечјег рода;
2. како је Његово васкрсење мир мој, и сила моја и васкрсење душе моје још док сам у телу.

БЕСЕДА

о буђењу чистога разума
Ево вам, љубазни, већ пишем другу
посланицу у којима будим напомињањем
ваш чисти разум (II Петр. 3, 1).
Видите ли, браћо, с каквим циљем апостол Петар пише своје посланице? Да пробуди код људи њихов чисти разум! То апостол сматра за главно. И заиста то и јесте главно. Јер кад би се у свих људи пробудио успавани чисти разум, не би остало ниједне људске душе на земљи, која не би поверовала у Христа Господа, која Га не би исповедила као распетог и васкрслог Спаситеља света, и која не би скрушено прибегла покајању за учињене грехе по наговору нечиста разума. Ништа тако не удаљава од Јеванђеља као нечист разум. Шта чини разум људски нечистим? Грех. Као млеко кад се у њ наспе отров што постане све отровом, тако и разум људски кад у њ уђе нечист грех сав постане нечистотом. Сваки је грех нечистота; сваки грех чини разум човеков нечистим, мутним, отрованим. Све знање које има нечист разум јесте нечисто. Као мутни и прљави ликови предмета у мутном и прљавом огледалу. Чистоме све је чисто, рекао је други врховни апостол. Док је Адам имао чист разум у Рају, све његово знање о Творцу и створењима било је јасно и истинито. Но грех је помрачио и његов разум и разум његових потомака. Онај рајски, чисти разум безгрешног човека није мртав него је успаван у људима под грехом. Треба га само пробудити, и он ће онда непогрешно привести човека ка Христу. Зато апостол и ставља себи у дужност, да код људи пробуди тај првобитни, чисти, јасни, видовити, од Бога саздани разум. О браћо моја, помозимо у буђењу људи светом апостолу, који се на крст стрмоглав распе ради своје проповеди, помозимо му бар у колико се нас самих тиче, и пробудимо сваки свој чист разум. И кад свак од нас то учини, видећемо, да сви имамо један разум. Јер чист разум је један, док је нечист разум — легион!
О васкрсли Господе, пробуди Ти у нама чисти разум молитвама Твога светог апостола Петра. Теби слава и хвала вавек. Амин.



24. Април


1. Св. муч. Сава Стратилат. У време цара Аврелијана живљаше овај славни Сава у Риму, и имаше војводски чин. Пореклом беше од Готског племена. Посећиваше често хришћане по тамницама и помагаше их својим имањем. Због велике чистоте и поста даде му се од Бога власт над духовима нечистим. Када би оптужен као хришћанин, он смело стаде пред цара, баци преда њ свој војнички појас, и јавно исповеди Христа Господа. Би мучен разним мукама, шибан, гвожђем струган, свећама опаљиван. Но он не подлеже тим смртоносним мукама, но јави се жив и здрав. Његови другови, војници, видећи очигледно, да Бог помаже Сави, примише веру Христову. Њих 70 на броју одмах бише по наредби царевој посечени. Светом Сави јави се у тамници сам Христос Господ у великој светлости и крепљаше мученика Свога. По том Сава би осуђен на смрт потопљењем у воду. И бачен би у реку дубоку, где предаде душу Богу, 272 год. И душа му оде ка Господу, коме је веран остао у мукама многим.

2. Преп. Јелисавета. У раној младости ступи у монаштво у манастиру св. Козме и Дамјана у Цариграду, и прими на себе тежак подвиг ради Христа Бога и ради душе своје. Себе је сматрала невестом Христовом, и овај свет као и непостојећи. Од њене велике љубави према Богу проистицаше и њено велико милосрђе према људима, нарочито према болним и страдалним. Даром, који јој Бог даде, исцељиваше она разне болести и разне муке на људима. На њеним ноћним молитвама виђали су је сву обасјану светлошћу небеском. А по смрти и мошти јој беху целебне, те се на њеном гробу кроз векове стицаше мноштво болника и страдалника. Упокојила се мирно и прешла у вечну радост Господа свога 540 год.

3. Св. муч. Евсевије, Неон, Леонтије и Лонгин. Ова четворица беху војнички другови св. Ђорђа. Видећи храбро трпљење и чудеса св. Ђорђа, ови дивни војници посташе хришћани, због чега бише посечени.

4. Св. муч. Пасикрат и Валентин. Када судија наговараше Пасикрата да принесе жртву идолима, а тако исто и брата мученикова Папијана који беше отпао од Христа због страха од мучења, тада Пасикрат метну руку своју у огањ и викну: „тело је смртно и огњем сагорева, но душа је бесмртна и не осећа видљиве муке!" Мајка га пак много подржаваше и храбраше да истраје до краја. Би посечен с Валентином; и оба се преселише у царство Христово, око 228 год.

5. Преп. Тома Јуродиви. Кад год по послу манастирском беше у граду Антиохији, овај Тома се прављаше луд Христа ради. Неки Анастасије не хте му дати тражену милостињу за манастир него му удари шамар. Тада Тома прорече: „од сада нити ћу ја што примити од Анастасија, нити ће ми Анастасије моћи што дати!" После једног дана умре Анастасије, а и Тома при повратку за манастир издахну. И тако се зби пророчанство овог светог човека. Престави се св. Тома у Дафни код Антиохије, у време патријарха Домина (546—560 г.).

6. Св. новомуч. Лука и Никола. Дивни младић Лука, кројач по занату, пострада за Христа 1564 год., а Никола 1776 год.

(Житија Светих за данас)

Свети Тома луд се прави
Ради Христа Спаса свога,
А у срцу Бога слави,
Творца света Јединога.
У срцу му Божје име,
– Помилуј ме благи Боже!
Своју душу храни тиме:
– Помилуј ме благи Боже,
Не брине се Тома свети
Шта ће свијет о њем' рећи,
Нек свет виче, нека прети,
Прави Суд ће Бог изрећи.
Ко је свету угађао
Пред Богом се наш'о лажан,
А Тома се насмејао
Свету што се прави важан.
О ти сенко поврх вода,
Што се тако важна правиш?
Сва је стварност у Господа.
Кад за ништа сматраш себе,
Тим ћеш Њега да прославиш.


РАСУЂИВАЊЕ

Препоручујући хришћанима да долазе у храм на молитву Златоуст вели: „ако неко донесе потчињеним грађанима царску или кнежевску грамату, грађани не испитују живот доносиоца, да ли је он богат или сиромашан, или праведан или грешан, но сви пажљиво слушаше оно што он чита. Ако ли неко није чуо, пита онога ко је чуо. Па кад толико страхопоштовање имате од земаљскога цара, како ли тек треба да слушате нас (свештенике) овде где Творац небесних сила говори кроз нас грешне?" И заиста, што је Св. Писмо друго него Грамата Цара небеснога! Како да нас не интересује сваки дан и сваки час та јединствена и спасоносна Грамата, кад нас интересују и најмање наредбе најмањих власти у држави? Св. Антоније рекао је: „све што радиш, имај за то оправдање у Св. Писму." Но како ћеш имати оправдање у Св. Писму, ако не знаш Св. Писмо?

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса и то:
1. како Његово васкрсење одгони од нас сваку смућеност, туробност и печал.
2. како Његово васкресење уноси у душе људске ведрину, храброст и добру вољу.

БЕСЕДА

о ништавилу свега у сравњењу са Христом
Држим све да су трице,
само да Христа добијем (Филиб. 3, 8).
Апостол који ово пише имао је светску ученост, имао је богатство и пријатеље, имао је младост и здравље, имао је све изгледе на светске успехе у своме народу. Но он каже: све оставих! Ради Христа Исуса Господа својега све остави. Пред светским мудрацима постаде као будала, пред богаташима као просјак, пред пријатељима као непријатељ; младост и здравље изнури драговољним мукама и страдањима; све изгледе на светске успехе затвори сам себи једним потезом. И зашто све ово учини ти, о свети апостоле Павле? Зато што држим све да су трице, само да Христа добијем.
Па да ли се, браћо, превари апостол Павле оставивши све као трице, и да ли доби нешто више добивши Христа? Двадесет столећа сведоче, да се апостол не превари, и да добивши Христа доби несравњиво и више и боље од онога што остави и жртвова. Доби мудрост изнад сваке светске учености, и богатство нетрулежно и непропадљиво; и пријатеље у лицу нелажних ангела Божјих; и бесмртну младост без болести и старења; и успех божански, који траје без промене у животу вечном. Све ово он доби добивши Христа. И све ово он доби оставивши све што свет даје љубимцима својим.
Заиста, браћо, бољи је Христос од света; и нема речи којима би се описала Његова надмоћност над светом. Свет своје љубимце обмањује, а Христос Своје љубимце истински награђује. Јер свет даје мало а узима све; даје трулеж а узима живот. Христос пак тражи мало а даје све; тражи да одбацимо трулеж а даје живот вечни. Христос је, браћо, наш једини истински пријатељ.
О васкрсли Господе Христе, помози нам одрећи се трица, одрећи се трулежи, и даруј нам живот вечни. Теби слава и хвала вавек. Амин.
25. Април


1. Св. апостол и јеванђелист Марко. Беше Марко сапутник и помоћник апостола Петра, који га у посланици својој првој назива сином својим, не сином по телу него сином по духу. Када Марко беше с Петром у Риму, умолише га верни, да им напише спасоносну науку Господа Исуса, Његова чудеса и живот Његов. Тако Марко написа Свето Јеванђеље, које виде и сам апостол Петар и посведочи као истинито. Од апостола Петра би Марко постављен за епископа и послат у Мисир на проповед. И тако св. Марко би и први проповедник Јеванђеља и први епископ у Мисиру. Мисир сав беше притиснут густим мраком незнабоштва, идолопоклонства, гатарства и злобе. Но с помоћу Божјом св. Марко успе да посеје семе науке Христове по Ливији, Амоникији и Пентапољу. Из Пентапоља дође у Александрију, куда га вођаше Дух Божји. У Александрији он успе да заснује цркву Божју, да јој постави епископа, свештенике и ђаконе, и да све добро утврди у вери благочестивој. Своју проповед Марко потврђиваше чудесима великим и многим. Када незнабошци подигоше тужбе на Марка, као разоритеља њихове идолопоклоничке вере, и када градоначелник поче трагати за Марком, овај одбеже поново у Пентапољ, где продужи утврђивати своје раније дело. После 2 године опет се врати Марко у Александрију, на велику радост свих верних, чији се број бише већ врло умножио. Том приликом Марка ухватише незнабошци, везаше га чврсто и почеше вући по калдрми вичући: повуцимо вола у обор! Свега рањена и искрвављена бацише га у тамницу, где му се најпре јави ангел небески, храбрећи га и крепећи га; а по том јави му се сам Господ Исус и рече му: „мир Теби, Марко, јеванђелисте мој!" на што му Марко одговори: „мир и Теби Господе мој Исусе Христе!" — Сутрадан злобни људи извукоше Марка из тамнице и поново га вукоше по улицама са истом виком: повуцимо вола у обор! Сав изнурен и изможден Марко изусти: у руке Твоје, Господе, предајем дух мој! и тако издахну и пресели се душом у бољи свет. Његове свете мошти бише од хришћана чесно сахрањене, да кроз векове дају исцелења људима од сваке муке и сваке болести.

2. Св. Аниан, други епископ Александријски. Кад је св. Марко ступио из лађе на суву земљу у Александрији, расцепи му се обућа на једној нози. Тада виде он једног обућара, коме даде обућу на поправку. Шијући обућар прободе шилом себи леву руку, и поче крв тећи, и јаукаше обућар од бола. Тада апостол Божји замеси прашину с пљувачком својом и помаза рањаву руку, и одједном поста рука здрава. Удиви се обућар овоме чуду, и позва Марка у свој дом. Чувши Маркову проповед Аниан — тако му беше име — крсти се и он и сав његов дом. Толико благочешће и толику ревност показа Аниан на делу Божјем, да га св. Марко рукоположи за епископа. И би овај свети човек другим епископом у цркви Александријској.

(Житија Светих за данас)

Јеванђелист Марко у Мисир долети
Као пчела с медом. И Мисир осети
Сласт Христовог меда, сласт науке живе,
И почеше људи Христу да се диве:
Како се ваплоти у божанској бризи
За спасење људи, како се понизи,
И васкрсе како у слави и сили.
— По густом смо мраку ми досад ходили!
Рекоше Мисирци: сад нам сунце грану,
Радујмо се, људи, овом светлом дану! —
Но свој усев дивни Марко крвљу зали,
Идоли због тога сви су попадали.
И Мисир се крсти, земља фараонска
Поста њива Божја, црква апостолска.


РАСУЂИВАЊЕ

Лењиве руке брзо запосли ђаво, а вредне ангел. У овоме свету непрестаног покрета и непрестаних промена човек хтео нехтео мора бити запослен, било добрим било злим деловањем. Лењив човек уствари није незапослен: он је вредни посленик ђавола. Лењо тело и лења душа најподеснија је њива за ђаволско орање и сејање. Антоније Велики вели: „тело треба укроћавати и утомљавати дугим трудом." А Јефрем Сирин учи: „учи се радити, да се не би учио просити!" И сви други Свети Оци, без изузетка, говоре о неопходности труда за спасење душе човекове. А пример непрестаног и напрегнутог труда, духовног и телесног, дају нам и апостоли и сви светитељи. Да лењивац лењошћу не продужује живот на земљи него га скраћује, јасно је доказано дуговечношћу многих светитеља, највећих трудбеника међу трудбеницима у свету.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како Његово васкрсење подстиче нас и снажи за сваки добар труд, телесни и духовни;
2. како Његово васкрсење озарава сваки наш добар труд светлом надом на живога Бога, који трудове наше броји, мери и чува за Дан Суда.

БЕСЕДА

о апостолском трудољубљу
Нити за бадава хљеб једосмо у кога,
него у труду и у послу, дан и ноћ радећи,
да не будемо на досаду никоме од вас (II Сол. 3, 8).
Прво испунити, па онда поучити. Овога правила држали су се сви апостоли Божји и сви светитељи. Тако и апостол Павле пре него што изриче заповест: ако ко неће да ради, да и не једе, он изјављује за себе и за своје помоћнике у проповеди, да ничији хлеб не једоше за бадава, него да трудом и послом заслуживаху хлеб свој. Дан и ноћ радећи! Ево истинских трудбеника! Ево медоносних пчела Христових! Даноноћни труд — где је ту време за грех? Даноноћни труд — где је ту места за порок? Даноноћни труд — где ту може ђаво савити гнездо страсти? Даноноћни труд — где је ту повод за саблазан?
У неким Мисирским и Палестинским манастирима живело је по десет хиљада монаха. И сви су они живели од труда руку својих: од плетења кошница, котарица, асура, и од других ручних радова. Даноноћни труд, и даноноћна молитва. Кад је један монах продао кошнице у граду скупље од оне цене коју му је игуман назначио, он је зато искусио казну. Јер подвижницима није било до обогаћења него само до најнужније исхране и најпростије одеће. У томе су подвижници били и јесу прави следбеници великих апостола.
О браћо, бежимо од лењости као од пећине зверова. И ако смо неким случајем упали у пећину зверску, бежимо брзо из ње, док нам зверови нису сасвим заградили излаз. Пећина је дом у коме лењивац пландује; а зверови су зли духови, који се у таквом дому осећају боље него крај свога цара у Аду. О Господе, дивни у труду Своме око свих створења Својих, пробуди нас од лењости и ободри нас на даноноћни труд бодрим Духом Твојим Светим. Теби слава и хвала вавек. Амин.
26. Април


1. Свешт. муч. Василије еп. Амасијски. Ликиније, зет цара Константина, чијом сестром беше ожењен, претвараше се пред великим царем као хришћанин, но када доби од цара на управу цео Исток, он поче најпре тајно а после јавно гонити хришћане и утврђивати идолопоклонство. Жена његова туговаше због тога веома, но не може одвратити мужа свога од нечестија. Предавши се идолопоклонству Ликиније се предаде безмерно свима страстима, а највише женонеистовству. При нападу ове нечисте страсти он хтеде оскврнити девицу Глафиру, која стајаше у служби царичиној. Ова се пожали царици, и царица је тајно посла из царског двора у Никомидији у област Понтијску. Девица достиже град Амасију, и ту би срдачно примљена од епископа Василија и осталих хришћана. Беше Глафира врло радосна, што је Бог спасе у девичанству и писаше о том царици. И царица се радоваше и шиљаше јој новаца за храм Амасијски. Но једно писмо Глафирино, упућено царици, паде у руке царском евнуху, који га показа цару Ликинију. Сазнавши цар где се налази Глафира, одмах посла, да се доведе у Никомидију, и она и епископ. У међувремену умре Глафира, те војници доведоше само Василија везана. После мука и тамнице блажени овај муж би посечен и бачен у море, 322 год. Његови клирици, по указању ангела Божјега, нађоше му тело близу града Синопа, извукоше из воде помоћу рибарских мрежа, и пренеше у Амасију, где га чесно сахранише у храму, који он својим трудом и подиже. Цар Константин диже војску на Ликинија, победи га, ухвати и посла на заточење у Галију, где сконча свој богомрски живот.

2. Св. Јанићије Девички. Србин из Зете. Као младић, обузет љубављу Христовом, остави дом и домаће своје, и удаљи се у предео Ибра, у ушчеље Црне Ријеке, у пештеру тесну, у којој се, по предању, пре њега подвизавао св. Петар Коришки. Но када се слава његова поче гласити међу људима, он одбеже у Дреницу, и сакри се у густу шуму Девичку. Године је провео св. Јанићије ту у самоћи, у ћутању и у молитви. По предању кнез српски Ђурађ Бранковић доведе му своју полуделу ћерку, коју светитељ исцели. Из благодарности Ђурађ подигне манастир на том месту, познат и данас под именом Девич. Ту почивају свете и чудотворне мошти Јанићијеве. У том манастиру подвизавала се скоро до у наше дане једна чувена и богоугодна испосница, монахиња Ефимија, боље позната у косовском крају под именом: Блажена Стојна. Упокојила се у Господу 1895 год.

3. Св. Стефан еп. Пермски. Рус пореклом; од малена одан молитви и богомислију; као младић оде у Ростов, где се у манастиру св. Григорија Богослова замонаши. Сазнавши за Пермску Земљу, сву зараслу у коров незнабоштва, пожели Стефан да буде мисионар у тој земљи; одмах се преда изучавању језика пермског, а када савлада језик, састави азбуку и преведе црквене књиге на тај језик. С благословом митрополита Московског он се, као презвитер, упути на свој апостолски посао и са апостолском ревношћу поче проповедати Јеванђеље у густом мраку незнабоштва пермског. Крстивши неколико душа он се потруди те сагради у Перми храм св. Благовештења. А када се црква Божја у Перми умножи, то он буде посвећен за епископа. Подносећи сваки труд, муку, злобу и понижење, он успе да разагна таму међу пермским незнабошцима и да их обасја светлошћу Христовом. У старости оде још једном у Москву, но тамо и сконча земни живот свој и пресели се ка Господу, 1396. год.

(Житија Светих за данас)

Василије лежи у тамници
За крст часни и веру Христову;
Псалме поје, Богу благодари,
Што му муке за правду подари
Царев трибун Василију збори:
— Слушај, старче, цар ти поручује,
Ликиније, штићеник богова,
Да принесеш жртву идолима,
А човека Христа да с' откажеш,
Не хтеднеш ли, смрт те чека худа. —
Василије сија од радости,
Па трибуну дивно одговара:
— Иди кажи твом цару опаку:
Да ми дадеш и све твоје царство,
А узмеш ми Христа васкрслога,
Више ћеш ми узет' него дати.
Издајниче Христа Спаситеља,
Зар и мене правиш издајником?
Смртодавче, смрти се не бојим,
Ја сам слуга Христа Живодавца.


РАСУЂИВАЊЕ

Светитељи су живи, и богодана моћ њихова не слаби временом. Свети Јанићије Девички и данас твори чудеса као и за време живота свога на земљи пре 500 година. Неки Милош из Херцеговине спремао се да иде у Јерусалим на поклоњење светитељима. И баш кад је мислио кренути на пут, јави му се св. Јанићије у сну и рече му, да не иде у Јерусалим. Боље ти је, објасни му светитељ, да идеш у Девич и да тамо моју цркву почистиш и уредиш него да идеш у Јерусалим. Милош послуша и дође у запуштени Девич, почисти га, уреди, и учини те поново пропоја. Ту се Милош замонаши и оста до конца живота. За време првог светског рата и аустријске окупације дође у Девич један официр, Мађар, с одредом војске. Доведе игумана, Дамаскина, у гробницу пред ћивот св. Јанићија, и упита га шта има под плочом? „Светиња," одговори игуман. „Каква светиња!" насмеја се официр. „Ту су некакве ствари скривене." И нареди војницима, да пијуцима лупају и одваљују плочу. Но док се то вршило, официра спопадне мука по средини тела. Он легне у постељу, и пред вече тога истог дана умре. Уплашени војници напусте и започети посао и манастир, па побегну.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како је Његово васкрсење светлост велика, што разгони таму наше сумње, незнања и очајања односно живота по смрти;
2. како је Његово васкресење светлост велика, што обасјава пут којим треба да идемо у овом животу да би стигли у онај.

БЕСЕДА

о Христу као потврди свега добра
Јер син Божји Исус Христос којега ми
вама проповиједасмо ја и Силван и Тимотије,
не би да и не, него у њему би да (II Кор. 1, 19).
Христос није светлост и тама него само светлост. Христос није истина и лаж него само истина. Нити је Христос живот и смрт — Он је само живот. Нити је Он моћ и немоћ — Он је само моћ. Нити је Он љубав и мржња — Он је само љубав. Он је да за свако добро и у Њему нема колебања између да и не. Његова је наука сва чиста, сва истинита, сва светла, сва човекољубива. Његов пут је тачно просечен, и Он не допушта нагињања ни на лево ни на десно. Ни сенка од греха не може се зауставити на науци Његовој нити наћи места на путу Његовом. Његова личност је ваплоћење добра; и све што је добра у Њему је, а све што је греха, лажи, злобе и неправде ван Њега је. Такву науку, такав пут и такву личност проповедали су апостоли Божји — науку која означава потврду добра и откриће безмерног мајдана добра; пут који води к остварењу и вечној наслади тога добра; личност, која у Себи садржи све добро и сву потврду добра.
Држимо се, браћо, и ми те јединствене Личности, тог јединственог пута и те јединствене науке.
Свесилни Господе, помози нам силом Духа Твога Светога, да би и наш малени живот на земљи био потврда добра а не одрицање добра. Теби слава и хвала вавек. Амин.
27. Април


1. Св. апостол Симеон. Један од Седамдесет апостола. Би син Клеопин, а Клеопа опет би брат Јосифа, обручника Пресвете Богоматере. Видевши чудеса Господа и Спаса нашег Исуса Христа, поверова Симеон, и би убројан у Седамдесет апостола. Са великом ревношћу и храброшћу проповедаше он Јеванђеље Христово свуда по Јудеји. А када злобни Јевреји убише Јакова, брата Господњег и првог епископа цркве Јерусалимске, гурнувши га с висине храма и ударивши га мотком по глави, тада би овај Симеон, рођак Јаковљев, постављен за епископа у Јерусалиму. И он, као други епископ у Светоме Граду, управљаше црквом Божјом са мудрошћу и силом све до дубоке старости. Беше му преко 100 година када пострада. А његово страдање би овако: у време цара Трајана беше подигнуто двојако гоњење у Палестини, на потомке Давидове и на Хришћане. Злобни људи оптужише Симеона и као једно и као друго. Свети Симеон претрпе велике муке и најзад би распет на крсту, као и његов Господ, коме верно послужи на земљи.

2. Преп. Стефан еп. Владимирски. Ученик св. Теодосија Печерског. Би Стефан неко време игуман Печерске Лавре и потруди се много око благочиног устројења монашког живота и око украшења храмова. Но враг распали код монаха злобу против њега, те га не само свргоше са игуманства него га и протераше из манастира. Но Бог који не оставља праведника дуго под понижењем од неправедника, управи живот преп. Стефана тако, да он би изабран за епископа Владимирског. Као архијереј Божји Стефан управљаше црквом до старости своје и мирно се упокоји у Господу 1094 год.

3. Спаљење моштију св. Саве архиеп. Српског. Тело св. Саве беше сахрањено у Милешеву. У време турске тираније народ српски скупљаше се над моштима свога светитеља, да тражи утехе и лека. Бојећи се, да се из тога места не дигне буна на Турке, Синан паша Београдски нареди, те се мошти Савине пренесу у Београд, и ту спале, на Врачару, 27 априла 1594 год. Но са спаљивањем моштију светитељевих обесни паша не спали светитеља, који оста жив пред престолом Божјим на небесима и у срцу свога народа на земљи.

4. Преп. Јован исповедник. Игуман обитељи Чистих (Катари). Ова обитељ би постројена близу Никеје у време царовања Јустинова, у VI столећу. Због поштовања икона и одбране иконопоштовања пострада Јован много од цара Лава и Теофила, и сконча у прогонству, око 832 год.

(Житија Светих за данас)

Симеон блисташе младошћу и снâгом,
Када се приближи Учитељу благом
Виде не рођака знаног му по телу
Но незнаног Бога у телесном велу;
И свет сав му мркну од веље светлости,
Када себи дође, са светом се прости,
И ко силан ор'о у високом лету
Он дух диже к небу и небеском свету.
Он кроз Христа позна Божију доброту,
И бесмртне Жизни бесмртну красоту
Још кроз Христа позна правога Човека,
Зато презре славу и част овог века;
Предаде се труду као медна пчела,
Не жалећи младост, не жалећи тела,
Тек да закон Христов испуни до краја
И удостоји се божанскога Раја.
И на крсту распет, стогодишњи старац,
Не осети смртни јадовити жалац,
Јер већ духом беше он васкрс'о давно, —
Сад чека и телом да васкрсне славно.


РАСУЂИВАЊЕ

Права вера мора бити гоњена у овоме свету. То је и сам Спаситељ јасно и јавно рекао Својим апостолима. А св. Аполинарије Јерапољски пишући против јеретика монтаниста вели: „нека нам кажу пред Богом, ко је од свих њихових пророка, почев од Монтана и његових женâ, био гоњен од Јудејаца и убијен од нечестивих? Нико. Ко је од њих узет за име Христово и распет на крсту? Опет нико. Да ли је која од жена кадгод била бичевана или каменована у јудејским синагогама? Нигде, никада." — Православни светитељ, дакле, хоће овим да каже, да права вера мора бити гоњена у овоме свету. Јереси су обично ближе светском и демонском духу, за то свет и демон не гоне своје. Бити стално гоњена — с кратким одисајима — то је одлика вере и цркве православне. То гоњење бивало је кроз сву историју или споља или изнутра, споља од иновераца, а изнутра од јеретика.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како заповеда, да се проповеда покајање у име Његово и опроштење грехова;
2. како заповеда ученицима да чекају обећање очино, силу с више од Духа Светога.

БЕСЕДА

о гоњењу побожних
Сви који побожно хоће да живе уХристу Исусу,
биће гоњени (II Тим, 3, 12; Дела Ап. 14, 22).
И Господ Исус ово је прорекао, и Својим примером доказао. И апостоли су ово рекли, и својим примером доказали. И сви богоносци Оци Цркве, исповедници и мученици, ово су рекли, и својим примером доказали. Треба ли онда још сумњати, да се кроз тесна врата улази у Царство Божје? Треба ли и за час недоумевати, да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божје? Не, ту више нема никаква основа нити оправдања сумњи. Може ли овца живети међу вуковима и не бити од њих нападата? Може ли, свећа пламтети усред изукрштаних ветрова а не бити повијана тамо и амо? Може ли благородна воћка расти украј друма а не бити сметана од мимопролазника? Тако ни Црква побожних душа не може не бити гоњена, и то гоњена: од незнабожаца, од идолопоклоника, од јеретика, од одступника, од страсти и порока, од греха и безакоња, од света и демона. Исто тако нити једна побожна душа може остати без гоњења, било спољашњег било унутрашњег све док се не растави од тела и света. Може неко и противити се овоме и доказивати друкчије по своме рачуну и по својој логици. Но ту не помаже ни разум ни логика једнога човека: хиљаде распетих говоре другчије, и хиљаде спаљених вичу друкчије, и хиљаде исечених доказују друкчије, и хиљаде потопљених сведоче другчије. О браћо моја, хришћанска вера је силна не само кад се слаже са чулним разумом и чулном логиком него и кад се (и баш нарочито кад се) противи чулном разуму и чулној логици. Који хоће побожно да живе, биће гоњени. То апостол прориче у почетку хришћанских векова, а двадесет хришћанских векова одају многогласни ехо, који потврђује истинитост пророчанства.
О васкрсли Господе, дај нам светлости да будемо побожни до краја, и дај нам снаге да издржимо гоњење до краја. Теби слава и хвала вавек. Амин.
''И ту 27. априла 1595. године, тело Светога Саве би спаљено и претворено у пепео. Необично велики пламен подиже се према небу и осветли цео град и могао се видети далеко преко Дунава. И док су турци урлали од задовољства, а поробљени Срби у Београду плакали и молили се, дотле слободни Срби преко Саве и Дунава, хајдуци и ускоци по планинама, спремаше своје мачеве за освету светитеља.
Синан-паша је спалио тело Светог Саве, али је увећао његову славу и утицај. Апсолутно незнање је тријумфовало у разарању кавеза из кога је голуб већ давно, давно излетео. Али, радост турака беше краткотрајна, јер док се пламен стишавао, њих ухвати изненадни страх и сви се разбежаше својим кућама, закључавши врата за собом. На Врачару пак, неколико монаха клечећи из даљине посматраху пламен и чекаху да узму прегршт светог пепела и однесу натраг у Милешево. Међутим, живи дух светитеља посматрао је победнички из невидљивог света доле на ватру. Јер, Савина жеља за живота беше да буде мученик из љубави према Христу. Сада му се и та жеља испунила. Тако, са осмехом победника, Сава опрости Синан-паши и благослови свој српски народ.
Господ је на мојој страни,
Ја се нећу плашити,
Шта човек може мени да учини?
(Пс.118,6)
28. Април


1. Св. апостоли Јасон и Сосипатер, и Керкира девица. Прва двојица беху од Седамдесет апостола, а последња беше кћи некога цара са острва Крфа. Јасона и Сосипатра спомиње апостол Павле (Рим. 16, 21) и назива их рођацима својим. Јасон је био родом из Тарса као и сам апостол Павле, а Сосипатер из Ахаје. Први беше постављен од апостола за епископа Тарсијског а други за епископа Иконијског. Путујући и проповедајући Јеванђеље ова два апостола стигоше на острво Крф, где успеше да саграде цркву у име св. Стефана првомученика и да придобију неке незнабошце за цркву. Цар тога острва баци их у тамницу, где беху затворени 7 разбојника: Саторније, Јакисхол, Фаустијан, Јануарије, Марсалије, Ефрасије и Мамије. Ову седморицу апостоли преведоше у веру Христову и од вукова направише јагањце. Чувши цар за то нареди да се та седморица уморе смрћу у врелој смоли. И тако они примише венац мученички. Када по том цар истјазаваше апостоле, кћи његова девица Керкира, гледаше с прозора муке Божјих људи, па сазнавши због чега их муче, и сама се огласи хришћанком и раздаде све своје наките сиромасима. Разгневи се цар на кћер своју, и затвори је у нарочиту тамницу, па пошто не успе да је тиме одврати од Христа, нареди те запалише тамницу. Тамница изгори, но девица оста жива. Видећи то чудо многи се народ крсти. Разјарени цар тада нареди те му кћер привежу за дрво и стрелама је убију. Они који повероваше у Христа побегоше од страшнога цара на оближње острво и скрише се. Цар пође лађом да их похвата, но лађа потоне у мору, и тако нечестиви погибе као негда фараон. Нови цар прими веру Христову, крсти се и доби име Севастијан. Јасон и Сосипатер слободно проповедаху Јеванђеље и утврђиваху Цркву Божју на Крфу до дубоке старости, и ту скончаше земни живот свој, и преселише се у дворе Господње.

2. Св. муч. Максим, Дада и Квинтилијан. Пострадали у време Диоклецијана. Беху суђени и мучени од војводе Тарквинија. После тамновања и мучења посечени мачем. 3. Св. муч. Тибал. Словенин из Паноније. У време Диоклецијана беше страшно мучен за веру Христову, и пострада у месту Цибалу.

(Житија Светих за данас)

Девица Керкира, и нежна и чиста,
Из царскога двора чу за име Христа,
И то свето име срцем јој завлада,
Те готова беше за њег' да пострада.
Отац ћерку учи, но како? и чему?
— Бог је један, оче, поклони се Њему!
Његова је љубав кроз Христа јављена,
Том љубављу сад сам и ја ујазвљена.
Ја не жалим себе, нит' се мука бојим,
Ти што хоћеш чини, ја пред Богом стојим. —
У пламену стоји Керкира девица,
Тиха, кротка, светла, као голубица.
Црвен пламен букти, сва тамница пуца,
Керкирино срце небојазно куца,
У срцу се гнезди молитва и нада,
Тиме она огањ не огањ њу свлада,
Устрељена дева љубављу божанском,
Растави се лако с таштином земаљском,
Тело јој разнеше смртоносне стреле...
Господ прими душу девице свецеле.


РАСУЂИВАЊЕ

Тајна нашег спасења закључује се у појави Бога међу људима у телу људском. Св. Мелитон Сардијски пише: „Дела Христова после крштења показала су и доказала свету, да је у телу Његовом скривано Божанство. Будући Богом Он је био и савршеним човеком. Он нам је јавио два Своја јестества: Божанство чудесима, учињеним кроз три године после крштења, и Човечанство кроз оних 30 година, када је немоћ телесна скривала знаке Његовог Божанства, мада је Он био истински предвечним Богом." — Начин сједињења Божанства с Човечанством тешко је појмљив, но догађај појаве Бога као човека међу људима савршено је појмљив из појма о љубави Божјој према људима. Ни свет као догађај није више појмљив — може се рећи да је чак и мање појмљив — него догађај над догађајима: ваплоћење Бога.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам вазнесење Господа Исуса, и то:
1. како Он изводи ученике Своје на брдо према Витанији;
2. како Он уздигнутим рукама благосиља ученике;

БЕСЕДА

о тражењу лица Господњега
Тражим лице твоје Господе! — Покажи
свијетло лице твоје слуги својему! (Пс. 27, 23; 31, 16).
Цар Давид тражаше оно што прости рибари добише нетражено. Цар се превијаше у мраку чезнући да види светло лице Господње, које се показа простим рибарима у свом сјају своме. Цар Давид припадаше времену чекања, а ученици времену испуњења. Тамо је само наговештај доласка Господњег, овде долазак. Тамо слутња и маштања о лицу Господњем, овде сјај и красота самога тога лица. Сјајно беше лице Господње и пре васкрсења, а колико тек сјајније по васкрсењу! Неугасиви пламен Божанства скриваше се иза иконе тела Његовог, и сијаше кроз ту телесну икону. И ученици Га гледаху нетремице, и радоваху се срцем. Четрдесет дана гледаху прослављено тело Његово; и радоваху се срцем!
О браћо моја, потражимо и ми сјајно лице Господње, да би осетили насладу којом се ангели небески опијају. Ако га будемо с чежњом тражили у овоме животу, видећемо га бар у оном; но ако га не тражимо у овом животу, не ћемо га видети ни у овом ни у оном. Чезнимо, браћо, за. лицем Христовим! Свака Његова реч показује нам једну црту лица Његовог. Сваки Његов апостол показује нам понеку особину лица Његовог. Свако Његово дело показује нам неку црту лица Његовог. Сваки Његов светитељ показује нам понеки зрак светлог лица Његовог. Са чежњом, браћо, испитујмо лице Господње. Састављајмо зрак са зраком, док се не покаже цело сунце. Угнездимо то Сунце у дубину срца свога, да изнутра обасја дворе наше телесне. Тај неисказано слатки виноград усадимо у срце своје, да би окусили оно бесмртно пиће, којим се ангели опијају.
О Господе светлоносни, покажи светло лице Твоје слугама Твојим. Теби слава и хвала вавек. Амин.
29. Април


1. Св. Василије Острошки. Родом из Попова Села у Херцеговини, од родитеља простих но благочестивих. Од малена беше испуњен љубављу према Цркви Божјој, а када поодрасте оде у Требињски манастир Успенија Богородице и прими монашки чин. Као монах убрзо се прочу због свог озбиљног и ретког подвижничког живота. Јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Доцније би изабран и посвећен за епископа Захумског и Скендеријског, мимо своје воље. Као архијереј најпре становаше у манастиру Тврдошу, и одатле као пастир добри утврђиваше стадо своје у вери православној чувајући га од свирепства турског и лукавства латинског. А када би и сувише притешњен непријатељима, и када Тврдош би разорен од Турака, пресели се Василије у Острог, где се тврдо подвизаваше ограђујући стадо своје безпрестаним и топлим молитвама својим. Престави се мирно Господу, у XVI веку, оставивши своје целе и целебне мошти, неиструлеле и чудотворне до дана данашњега. Чудеса на гробу св. Василија су безбројна. К његовим моштима притичу и хришћани и муслимани, и налазе исцелења у најтежим болестима и мукама својим. Велики народни сабор у Острогу бива сваке године о Тројицама.

2. Св. Девет мученика у Кизику. Ових девет храбрих мученика, љубављу Христовом загрејани, не хтеше принети жртве идолима нити се одрећи Христа Господа, због чега бише љуто мучени и најзад мачем посечени. У време цара Константина сазида се храм у Кизику у част ових мученика, где се њихове неиструлеле мошти положише. Безбројна исцелења догодише се над моштима њиховим. Имена су њихова Теогоније, Руф, Антипатер, Теостих, Артем, Магн, Теодот, Тавмасије и Филимон. Сви они презреше све времено ради вечног и трулежно ради нетрулежног. Зато их Господ уведе у вечне обитељи Своје и увенча их венцима славе непролазне. Чесно пострадаше и прославише се у III веку.

3. Преп. Мемнон чудотворац. Од младости предаде се Мемнон посту и молитви, и толико себе очисти, да постаде обиталиште Духа Светога. Исцељиваше неисцељиве болеснике, и чињаше многа друга чудеса. Јављаше се на морским бурама, и спасаваше бродове од пропасти. Упокоји се мирно у Господу у II столећу, и пресели се у небеске дворе Господње.

(Житија Светих за данас)

Свети Василије, Божји угодниче,
И од сваке муке чудни целебниче,
Силом Христа свога Ког возљуби много,
Најтеже болнике ти си лечит' мог'о,
То и сада можеш сваком ко те штује
И у живог Бога ко тврдо верује.
Не престај помагат', славо српског рода,
Не престај за грешне молити Господа.
Ти си светац Божји у небеској слави
А свеци су људи духом цели, здрави.
У теби видимо ми правог човека,
Слободног од греха, и препуног лека,
У ком огањ гори Духа Свесветога,
У ком љубав стоји Христа Васкрслога.
Захвални смо теби, и Богу свесилну,
Што кроз Тебе лије милост преобилну,
Кроз Свог свеца чудна и ангелолика —
Василија српског, Божјег угодника!


РАСУЂИВАЊЕ

Ништа се од Бога Свезнајућег не може утајити. Њему је свакога часа познато све што се твори у свету, како у свету спољашњем тако и у свету унутрашњем, духовном. Ниједну намеру, ниједну жељу, ниједну помисао своју не може човек сакрити од Бога. Како да се сакрије од Бога оно што се не може сакрити ни од људи, од светих људи! Цар Иван Грозни дошао једног дана да се Богу моли. У храму је стајао на молитви и Василије Блажени, јуродиви. Цар је телом био истина у храму, али умом је био на Врапчијем Брду, недалеко од Москве, на коме беше почео зидати двор. И за све време богослужења цар је мислио, како да продужи и доврши свој двор на оном брду. После службе виде цар Василија, и упита га где је он био. „У цркви," одговори Василије, и одмах упита он цара: „а где си ти био, царе?" „И ја у цркви," одговори цар. На то му рече прозорљиви светац: „не говориш истину, Иванушка, јер ја те гледах како мислима шеташ по Врапчијем Брду и зидаш двор."

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам вазнесење Господа Исуса, и то:
1. како се Господ благосиљајући ученике Своје подиже од земље и узноси на небо;
2. како ученици гледају за Њим како се узноси док Га облак не скрије од очију њихових.

БЕСЕДА

о несравњивој љубави Христовој
Да бисте могли познати — претежнију
од разума љубав Христову (Еф. 3, 19).
Претежнију од разума љубав Христову! Не од разума Божјег него од разума човечјег, помраченог и озлобљеног грехом. Јер Божји разум раван је Божјој љубави, и ниједно није претежније од другога. Али људски разум, удаљен од Бога, не схвата никако Божју љубав, показану кроз Господа Исуса Христа. Бог разуме људе али људи не разумеју Бога. Бог је покушавао да разумом уразуми људе кроз природу и кроз Старо Откровење, кроз закон и пророке, али се људи нису дали уразумети. Тада је Бог покушао да љубављу савлада људе, и да их љубављу привуче к Себи. Отуда ваплоћење Сина Божјег, Његово пожртвовање и Његово страдање од смрти. Таква неисказана љубав Божја, изнад речи и разума, многе је запленила и повратила Богу, т. ј. уразумила, дала им нови разум, чист и светао; но многе је опет збунила, јер се није слагала с њиховим помраченим и озлобљеним разумом. Да бисте могли познати, вели апостол. Како ћемо, браћо, познати оно што је изнад познања и изнад разума? Никако друкчије него променом разума, пробуђењем и разбистрењем разума, просветљењем и узвишењем разума, очишћењем и обожењем разума, једном речју — стицањем новог разума, који би имао ту способност, да разуме љубав Христову, претежнију од садашњег грешног разума људског.
О дубино премудрости и разума Божија! Ко ти се само и мало приближи, тај осети, да си ти истовремено и дубина љубави Божје!
О Господе вазнесени на небо, осветли разум наш разумом Твојим, да би лакше усвојили недомисливу љубав Твоју према људима, и заплакали се — заплакали се од туге због отврдлог срца нашег од помраченог и озлобљеног разума нашег, и заплакали се од радости због љубави Твоје према нама, мрачним и злобним. Теби слава и хвала вавек. Амин.
30. Април


1. Св. апостол Јаков. Син Заведејев и брат Јованов, један од Дванаесторице. На позив Господа Исуса оставио је рибарске мреже и оца свога, па заједно са Јованом одмах пошао за Господом. Спадао је у ону тројицу апостола, којима је Господ откривао највеће тајне, пред којима се преобразио на Тавору и пред којима је туговао пред Своје страдање у врту Гетсиманском. После пријема Духа Светога проповедао је Јеванђеље по разним странама, и ходио је до Шпаније. По повратку из Шпаније стану се Јевреји с њим препирати о Светом Писму, па не могући му никако одолети најме некога мађионичара Хермогена. Но и Хермоген, и Филип, ученик Хермогенов, бише побеђени силом истине, коју Јаков проповедаше, и обојица се крстише. Тада га Јевреји оптужише Ироду и наговорише некога Јосију да клевета на апостола. Овај Јосија видећи муженствено држање Јаковљево и чувши његову јасну проповед о Истини, покаја се и поверова у Христа. Но када Јаков би осуђен на смрт, тада и овај Јосија такође би осуђен на смрт. Ходећи на губилиште Јосија мољаше Јакова да му опрости грех клевете. А Јаков га загрли и целива и рече му: „мир теби и опроштај!" И обојица погнуше главе под мач и бише посечени за Господа, кога они љубљаху и коме служаху. Пострада Јаков свети 45 год. у Јерусалиму. Тело његово би однето у Шпанију, где му на гробу и до данас догађају се чудесна исцелења.

2. Св. Донат. Епископ у Еврији Албанској. Би обдарен од Бога великом благодаћу чудотворства, те чињаше чудеса многа на корист људи. Тако претвори горку воду у слатку; низведе дажд у сушно време; исцели од сумашествија кћер цареву; васкрсну мртваца. Овај мртвац беше исплатио дуг некоме зајмодавцу. Но несавесни зајмодавац хтеде по други пут наплатити дуг, па користећи се смрћу свога дужника дође удовици његовој и тражаше, да му одмах плати дуг. Удовица плакаше и жаљаше се епископу. Св. Донат опомену зајмодавца да почека док се човек сахрани, па ће се онда разговарати о дугу. Но зајмодавац љутито настојаваше на своме. Тада Донат приђе мртвацу, дохвати га и викну: "устани, брате, и види шта имаш са зајмодавцем својим!" Тада се мртвац диже, и грозним погледом погледа на зајмодавца свога, и рече му, када и где му је платио дуг. И још потражи он од зајмодавца писмену обавезу своју. Устрашени зајмодавац даде му у руке хартију, коју оживели мртвац поцепа, па поново леже и упокоји се. Мирно сконча св. Донат у дубокој старости и оде ка Господу, 387 год. Његове мошти и сад почивају на корист вернима у Еврији у Албанији.

3. Св. муч. Аргира. Ова нова мученица беше родом из Брусе, рођена од родитеља благочесних. Тек што се беше удала за једног хришћанина, загледа се у њу неки Турчин из комшилука, и позиваше је на сажиће са њим. Христољубива Аргира одбијаше такве прљаве предлоге Турчина. Но овај се разбесни и оптужи је суду, како је хтела примити ислам, па после одрекла. Од судије до судије, из тамнице у тамницу, света Аргира проведе пуних 15 година страдајући за Христа. Јер љубљаше Христа изнад свега у свету. Најзад сконча у тамници у Цариграду, 1725. год.

(Житија Светих за данас)

Заведејев Јаков од тројице беше,
Што пречудне тајне Христове видеше,
Што видеше Спаса преображенога,
Одећом белога, лицем пламенога,
И у врту опет видеше Га тужна,
У крлетци света к'о немоћна сужња.
Збуњен беше Јаков овом супротношћу,
Док просвећен не би васкрсном светлошћу.
А кад Господ уста, Јаков поверова;
Разбише се сумње као облак сновâ!
Па још Дух кад сиђе и силу му даде,
Јаков непобедив војвода постаде.
Војевати поче и дању и ноћу,
И чудеса творит' с Божијом помоћу.
Све за име Христа, све у славу Христа,
Док то свето име светом не заблиста.
Залуд крвав Ирод одсече му главу
Бог војводи своме даде вечну славу.


РАСУЂИВАЊЕ

Леже неки благочестиви старац на смртну постељу. Пријатељи његови скупише се око њега и плакаху за њим. У том се старац три пута засмеја. Упитавши га иноци, чему се смеје? Старац одговори: „први пут се засмејах, јер се ви бојите смрти; други пут — јер нисте спремни за смрт; трећи пут — јер идем од труда у покој." — Видите, како праведник умире! Он се не боји смрти; он је спреман за смрт, и он види, да кроз смрт одлази из трудног живота у вечни покој. Кад се природа човекова замисли у првобитном рајском стању, онда је смрт неприродна онако исто као што је и грех неприродан. Од греха је и произашла смрт. Покајан и очишћен од греха човек не сматра смрт уништењем него капијом за живот бесмртни. И ако су кад праведници молили Бога да им продужи земаљски живот, то није било нити због љубави према овом животу нити због страха смртнога, него једино да би добили више времена за покајање и очишћење од греха, те да би што безгрешнији и чистији пред Бога изашли. И ако су кад показивали страх пред смрћу, то није био страх од смрти него од Суда Божјега. Какав ли страх тек морају имати пред смрт грешници непокајани?

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам вазнесење Господа Исуса, и то:
1. како сва привлачна снага земљина не могаше да задржи тело Господа од вазнесења;
2. како се вазнесењем Својим Господ показа узвишен над законима природе.

БЕСЕДА

о обасјању Христовом
Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвијех,
и обасјаће те Христос (Ефес. 5, 14).
Свети апостол Павле, слично свима другим апостолима и светитељима хришћанским, све што учи друге учи по сопственом свом искуству. Јер вера Христова је искуство, опит, а не теорија и људско мудровање. И Павле је лежао као духовно успаван, и био је духом мртав док год се противио вери хришћанској. Но он се пробудио, и устао, и духом васкрснуо и био обасјан Христом. Он зна Себе из времена кад је духом спавао, па онда из времена кад се пробудио, па кад је устао, па кад је Духом васкрснуо, па кад је био обасјан Христом. Оно што зна о себи као хришћанину он саветује и другима. Као апостол он види себе у светлости великој, и верује, да и сви други људи, ако хоће, могу бити тако светли као он. Светлост није његова него Христова; његова је само љубав према тој светлости.
Но обасјање Христом потребно је човеку на почетку као и на крају. Јер без Христова обасјања човек се не може ни пробудити, ни устати, ни васкрснути из мртвих, као што после не може сам собом ни живети у вери ни умрети у нади. Христос је потребан на почетку као и на крају. Као што је дављеном детету потребна рука родитељска и да га извади из воде и да га после води по сухој земљи чувајући га да се опет не утопи, тако је и Христос Господ потребан дављенима у водама греха. И сам апостол добио је обасјање Христово на почетку, на путу за Дамаск, па га је опет добио после. Прво обасјање је обраћање ка Христу, а друго утврђивање себе у Христу. Прво обасјање ми сви добијамо кроз крштење, а потоње кроз веру и испуњавање заповести Господњих. Сви они пак који немају обасјања Христова, или су га имали па изгубили, јесу као успавани, као мртви.
О Господе благи, пробуди нас, дигни нас, васкрсни нас, јер ниједно од овога ми не можемо без Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.
01. Мај


1. Свети пророк Јеремија. Рођен на шест стотина година пре Христа у селу Анатоту недалеко од Јерусалима. Почео пророковати у петнаестој својој години у време цара Јосије. Пророковао покајање цару и великашима и лажним пророцима и свештеницима; и у време тога цара Јосије једва спасе живот свој од убиствене руке огорчених великаша. Цару Јоакиму прорече, да ће његов погреб бити као погреб магарца, тј. избациће се мртав ван Јерусалима, и тело ће му се дуго повлачити по земљи без погреба. Због тога би Јеремија бачен у тамницу. Не могавши писати у тамници, Јеремија призва Варуха, који стаде код прозорчића тамнице, а он му диктираше. Када цару би прочитано ово пророчанство, гневан цар дохвати хартију и баци је у огањ. Промисао Божји спасе Јеремију из тамнице, а на Јоакиму се испуни реч пророчка. Цару Јехонији прорече, да ће бити одведен у Вавилон са целом породицом својом и да ће тамо умрети, што се све ускоро и зби. Под царем Седекијом метну Јеремија јарам на свој врат и хођаше кроз Јерусалим проричући пад Јерусалима и ропство у јарму Вавилоњана. Писао је робљу јеврејском у Вавилон, да се не надају повратку у Јерусалим, јер ће остати у Вавилону седамдесет година, што се и догоди. У долини Тотеф, под Јерусалимом, где су Јевреји приносили идолима децу на жртву, Јеремија узе здрав лонац у руке и разби га пред народом проричући скоро сокрушење царства Јудејскога. Ускоро Вавилонци заузму Јерусалим, цара Седекију убију, град опљачкају и разоре, а огроман број Јевреја посеку у долини Тотеф на месту где су деца клана на жртву идолима, и где је пророк разбио овај ланац. Јеремија са левитима узме кивот из храма и однесе на брдо Нават, где је Мојсеј умро, и ту га скрије у једну пештеру. Огањ пак из храма скрије у један дубок бунар. Приморан буде од неких Јевреја да иде с њима у Мисир где проживи четири године, и тада буде од својих санародника камењем убијен. Мисирцима прорекао сокрушење њихових идола и долазак у Мисир Деве са Младенцем. Постоји предање, да је сам цар Александар Велики посетио гроб пророка Јеремије. По наредби цара Александра тело Јеремијино пренето и сахрањено у Александрији.

2. Преподобни мученик Акакије Папучар. Из села Неохора код Солуна. Бијен много од свог мајстора у Серезу, он се потурчи. Потом као покајник и монах живео у Хиландару. Његова сиромашна, но христољубива мајка посаветује му: "Као што си се добровољно одрекао Господа, тако сад мораш добровољно и храбро примити мучеништво за слаткога Исуса". Син послуша мајку, и с благословом Светогорских отаца оде у Цариград где буде посечен од Турака 1. маја 1816. године. Глава му се чува у манастиру Пантелејмону.

3. Преподобни Пафнутије Боровски. Син татарског великаша, који доцније прими веру хришћанску. У својој двадесетој години замонаши се Пафнутије и проживи у манастиру до своје деведесет четврте године, када се упокоји у Господу. Био је девственик и подвижник, због чега и велики чудотворац и прозорљивац. Скончао 1478. године.

(Житија Светих за данас)

Јеремија девственик и пророк. —
Божју вољу он људима јавља
Кад у греху људи угнилише
И законе Божје погазише.
Виче пророк, и плаче, и прети,
Речи су му као пламен живи,
Грешне пали, праведнима светли;
Сузе су му као сузе мајке
Над породом својим умирућим.
Казна једна, пророк је провиђа,
Казна једна сто пут заслужена.
Милост Божја у правду сe мења.

Виче пророк, и плаче. и прети,
Народ грешни зове покајању.
Народ слуша што главари кажу,
A главари пророку се смеју,
И речи му за лаж проглашују!
Но пророк се не да заморити:
Своје речи мукама печати;
Злобни људи пророка убише.
Те га гласним навек учинише.
Реч пророка свака испуни се —
Царство паде, пророк прослави се.


РАСУЂИВАЊЕ

Преп. Пафнутије Боровски говорио је својим ученицима, да се човекова душа и дела његова скривена могу познати по погледу очију. Ученицима је то изгледало невероватно све док овај Божји човек није то потврдио у ствари, и то y више махова. Прозирући у туђе судбе Пафнутије је прозрео и у своју. На недељу дана, будући још здрав, он je прорекао, да ћe y идући четвртак разлучити се од овога света. A када је овај четвртак освануо, он је радосно узвикнуо: „Ево дана Господњега, веселите се људи; ево дође дан очекивани!” — Ето тако дочекује смрт човек који је целога века мислио o растанку са овим светом и o сусрету c Богом.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам вазнесење Господа Исуса и то:
1. како се два ангела јављају ученицима док ови још гледају за вазнесеним Господом,
2. како ангели објављују, да ће Господ доћи онако као што Га ученици видеше да одлази у небо.


БЕСЕДА

о сили речи Господње
Није ли ријеч моја као огањ, говори Господ, и као маљ који разбија камен? (Јерем. 23, 29)
Јесте, Господе, реч је Твоја заиста као огањ који загрева праведника а жеже неправедника. И реч је Твоја заиста као маљ који мекша камениту тврдину срца покајника а разбија у прашину срца непокајаних грешника.
Не гораше ли наше срце у нама кад ти говораше (Лк. 24, 32)? питаху се апостоли после разговора са васкрслим Господом. Кад је срце у човеку право, оно гори од речи Господње, и топи се од милине, и шири се од љубави. А кад је срце у човеку неправо и од греха окамењено, онда се оно од речи Господње пече и још више отврдњава. И отврдну срце фараоново.
Залуд се грешници утврђују у тврђаве своје од камена, у тврђаве своје од железа, у тврђаве своје од сребра и злата, и одбацују оклоп правде Божје. Као силан и неодољив маљ каква је реч Господња, кад Он изрекне осуду тих камених утврђења, у која се грешници утврђују.
Залуд неверник утврђује дом свој тврдим каменом, и државник државу окамењеном мудрошћу земаљском не уздајући се у Бога живога. Реч Господња пада као маљ на све што је сазидано мимо Бога, или против Бога, као силан и неодољив маљ.
О браћо, не уздајмо се у творевине своје од камења, ни од мермерног нити од златног нити од сребрног камења, нити од безбожног камења сопствених мисли својих. Све је то слабије пред силом Божјом неголи прах пред силом ветра.
О Господе свесилни, помози нам да примимо реч Твоју и да на њој зидамо сав живот свој и у овом и у оном свету. Теби слава и хвала вавек. Амин.
02. Мај


1. Свети мученици Еспер, Зоа, Кириак и Теодул. У време цара Адријана (117-138) неки Катал незнабожац купи као робове Еспера, жену му Зоу и синове њихове Кириака и Теодула. Како ови беху убеђени хришћани, то не хтедоше ништа окушати од идолских жртава, него оно што им се даваше они бацаху псима, а сами гладоваху и трпљаху. Сазнавши за ово Катал, разгневи се веома, па поче тешко истјазавати све своје робове. Најпре мучаше децу, но деца осташе непоколебљива у вери, и, шта више, тражаху од мучитеља теже муке. Најзад сви четворо буду бачени у огњену пећ где после благодарне молитве предаду дух свој Господу. Тела њихова остану читава и неопаљена од огња.

2. Свети Атанасије Велики, архиепископ александријски. У данашњи дан празнује се пренос његових моштију и чудеса од истих. А живот и рад овога великог светитеља описан је под 18. јануаром.

3. Свети мученици Борис и Гљеб. Синови великога кнеза Владимира, покрститеља руског народа. До свога крштења Владимир имаше много жена, и од њих децу. Борис и Гљеб беху браћа од једне мајке. Пред смрт Владимир раздели државу на све своје синове. Но Свјатополк, најстарији му син, кнез кијевски, пожели да узме и делове намењене Борису и Гљебу. Зато посла људе те на једном месту уби Бориса, а на другом Гљеба. Беху ова два брата необично побожна и у свему богоугодна, и сретоше смрт са молитвом и уздизањем свога срца ка Богу. Њихова тела остану нетљена и благоухана, и буду сахрањена у граду Вишгороду где до дана данашњега исходи из њих благодатна сила, која исцељује људе од разних болести и мука.

4. Свети Михаил (Борис), цар Бугарски. Рођен и васпитан као незнабожац. Борис се покрсти под упливом свога стрица Бојана и сестре своје. На крштењу добије име Михаил. Патријарх Фотије пошаље му свештенике, који постепено крсте сав бугарски народ. Многи великаши у Бугарској противили су се новој вери, али је нова вера победила, и крст се заблистао на многим храмовима што их подиже благочестиви цар Михаил. Веру међу Бугарима, као и међу Србима, утврдише нарочито Петочисленици Охридски, ученици светих Кирила и Методија, који су народу проповедали на народном, словенском језику, науку Христову. Михаил се замонаши у старости и повуче у манастир. Но кад његов син Владимир поче кварити дело очево и сузбијати Хришћанство, Михаил се обуче поново у војводско одело, припаса мач, скиде Владимира с престола па постави млађег сина Симеона. Потом поново обуче монашку ризу, повуче се у тишину, и у подвигу и молитви мирно сконча земни живот "у благој вери, у правом исповедању Господа нашега Исуса Христа, велик, чесан и благоверан", и пресели се у небески живот 2. маја 906. године.

(Житија Светих за данас)

Михаил Бугарски крстом народ крсти,
У Христово стадо пагане уврсти.
И примером својим људска срца косну,
Да заволе људи веру спасоносну.
Па построји цркве, безбоштво истреби,
И Божијег Духа прослави у себи.
Још напусти славу и сујете луде,
Истини и правди он научи људе.
Нe пожали себе рад Божјег имена
И ради спасења бугарског племена.
Венчан би на земљи венцем царовања.
A на небу венцем вечног радовања.


РАСУЂИВАЊЕ

Блажени Максим, Христа ради јуродиви, ходио је зими наг московским улицама. На савете људи да се обуче и заштити од зиме, он је одговарао: „Јесте зима љута, али је сладак Рај!” И још је говорио: „За терпенiе дастъ Богъ спасенiе”. Кад Христос Господ није жалио Себе предати на муке и на смрт, зашто бисмо ми жалили сами себе ради самих нас. Он нам је преписао један рецепт, једну дијету за духовно оздрављење наше, и то је Он назвао лаким јармом. Много је тежи јарам који ми сами на себе товаримо, јер нас тај јарам обара у све тежу и тежу духовну болест. Земља од нас тражи много веће жртве не обећавајући нам никакву награду после смрти. Земља тражи да жртвујемо њој и Бога и душу и савест и ум и сведостојанство човечанско и божанско, и зато нам показује мрачан и смрадан гроб као крај свему и плату за све. Христос тражи да жртвујемо само земљу, и животињство наше, и грех, и порок, и свако неваљалство, и зато нам обећава васкрсење н бесмртан живот у рају. Јесте зима љута, али је сладак Рај!

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам вазнесење Господа Исуса и то:
1. како My ce ученици поклонише,
2. како се враћају у Јерусалим c великом радошћу.


БЕСЕДА

о извору живе воде и о сухом бунару
Чудите се томе, небеса... вели Господ, јер два зла учини мој народ: оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи бунаре, бунаре испроваљиване, који не могу да држе воду (Јерем. 2, 12—13)
Је ли ово речено само за онда, или и за данас? Извесно, и за данас. Је ли ово речено само за народ јеврејски, или и за наш народ? Извесно, и за наш народ. Као што је речено: не убиј, не укради, не сведочи лажно, не само за оно време него и за сва времена, и не само за јеврејски народ него за све народе, тако и ово. И ово важи и данас и увек, за сваки народ и за сваког човека, који год окреће леђа извору воде живе у дворишту своме и копа бунар, да из њега пије кишницу.
Извор живе воде је сам Господ, непресушан, обилат и сладак. Бунар је сваки посао људски, који се ради насупрот Бога и Божјег закона, и од кога људи очекују напредак и срећу и утољење своје глади и жеђи. Такав је бунар безбоштво, и среброљубље, и прождрљивост, и разврат, и властољубље, и сујета, и поклоњење идолима, и гатарство, и све остало што има ђавола за саветника, грех за копача, а лажну наду за водоношу. Чудите се томе, небеса, и згрозите се и упропастите се! вели Господ, како се избезуми човек, и поче да оставља живу воду и да копа бунар у врелом угљевљу, које му још више распаљује жеђ!
О браћо, и наш народ учини два зла, јер заборави Господа као извор свакога добра, и јер пође да тражи себи добра у злу и кроз зло. Може ли се наћи вода у огњу? и пшеница у песку? Не може, не може, браћо. Још мање се може наћи мира, и среће, и задовољства, и радости, и живота, и ма каквог добра, у бунарима греха и безбоштва.
О Господе, бесмртни изворе свакога добра што срце људско може пожелети и што ум људски може замислити, смилуј се нама грешним и недостојним. Одврати нас моћном десницом Твојом од безбожних и узалудних послова наших, и напој нас слатком и живом водом Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Страница: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61
Референтни URL