Погледи форум

Пуна Верзија: Житије светих за сваки дан
Тренутно прегледате lite верзију форума. Погледајте пуну верзију са одговарајућим обликовањима.
Страница: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61
28. Мај


1. Свети Никита исповедник, епископ халкидонски. У младости одрече се света и удаљи се на подвиг монашки. Просијавши врлином као сунце, запажен би од старешина црквених и узвишен на престо архијерејски у Халкидону. Као архијереј беше нарочито милостив према бедним, и стараше се много о сиротама, о удовицама и ништим. Када зли Лав Јерменин устаде против икона, устаде и овај светитељ Никита мужествено у одбрану икона, обличавајући цара и објашњавајући значај икона. Због тога претрпе многа унижења, озлобљења и тамновања. Најзад би протеран у изгнанство за вероисповедање, и у трудовима и страдањима представи се Господу, да прими венац славе у Царству Божјем.

2. Света мученица Еликонида. Рођена у Солуну, и васпитана у благочешћу хришћанском. У време Гордијана и Филипа она пређе у Коринт где велегласно изобличи све оне који приношаху жртве идолима. Када је начелник Периније саветоваше да принесе жртву идолу Ескулапу, рече му Христова мученица: "Чуј ме, ја сам слушкиња Христова, а ко је Ескулап, не знам. Чини што ти воља". Због тога би изведена на суд и мучена страшним мукама. Бачена у огањ; из њеног се тела изли многа крв и погаси огањ, а она оста жива. Бачена пред лавове - лавови је се не додирнуше, но умиљаваху се око ње. Пуштена у храм да, тобож, принесе жртве идолима, она полупа идоле и тиме још више озлоби мучитеља против себе. Док је лежала сва рањава у тамници, јави јој се сам Господ са архангелима Михаилом и Гаврилом, исцели јој ране, и утеши је и укрепи. Потом би изведена на губилиште да буде посечена мачем. Пре посечења уздиже Елконида руке своје у висину и мољаше се Богу, да је Бог прими и придружи овцама Својим у огради небеској. Када сврши молитву, чу се глас с неба: "Приђи, крећи, готов је за тебе и венац и престо!" Најзад би посечена мачем, и прими венац славе од Господа, коме се из љубави и жртвова као невино и чисто јагње.

3. Свети Игњатије, епископ ростовски. Као архијереј управљаше стадом Христовим двадесет шест година са великом љубављу и милосрдношћу. Када умре, и тело му би положено у цркви, видеше неки, како он уста из сандука и диже се на ваздуху изнад цркве, и са висине благослови људе и град, потом се поново врати у свој мртвачки сандук. И друга многа чудеса догодише се на гробу његовом. Представио се Господу 28. маја 1288. године.

(Житија Светих за данас)

Еликонида храбра мученица.
Чисте душе и прекрасна лица.
У Коринту граду идолскоме
Реч o Богу јави јединоме:
— Коринћани, тамом заварани.
У демонске везе завезани,
Клањате се свему u свачему
Тек не једном Богу Свевишњему!
Бог је један, многи су идоли.
Бог је један, многи су ђаволи.
Један Бог је Творац, Сведржитељ.
Свију твари благи Промислитељ.
Он све створи, Он све обдржава.
Свему живом дах живота дава,
Све покреће силом u мудрошћу.
Све милује божанском милошћу.
Он је Господ u земље и неба,
Њему једном клањати се треба.
Коринћани, богати и славни,
Што сте тако у вери ништавни?


РАСУЂИВАЊЕ

Само гордељив човек готов је увек да сравњује Христа c другим великим људима, мада је јасно на први поглед, да су једно велики људи a друго Господ Христос, као што је једно ствар a друго Творац. Христос није само велики него је Он творац и извор и надахнитељ сваке праве величине у историји људској. Наполеон, један од пролазних великана, рекао је у изгнанству и беди на острву Свете Јелене ове речи: „Александар, Цезар, Ханибал, Луј XIV са свом својом генијалношћу ништавни су. Они су завојевали свет, a нису могли задобити једнога пријатеља. A гле, Христос позива, и магновено цела поколења сједињују се свезом тешњом и јачом него што
je свеза крвна... Христос зажиже огањ љубави, који прождире сваки егоизам и превазилази какву хоћете љубав.”


СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам благодат Бога Духа Светога у тајни брака, и то:
1. како та благодат при венчању освећује законску телесну везу два људска бића ради рађања деце,
2. како она уједињује, осветљује и појачава кроз љубав свезу двеју душа, мужа и жене.


БЕСЕДА

о сили тајне брака
Оставиће човек оца својега и матер своју и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело (Мојс. 2. 24)
Божја је воља да се размножи род људски; Божја је уметност начин како се род људски размножава; Божја је тајна како човек оставља оца и мајку и прилепљује се к жени својој. Оставити родитеље не значи напустити родитеље, него и сам постати родитељем. Кад деца постану родитељима, они нису више деца но и другови својих родитеља. Кад ожењени синови познаду тајну и муку рађања, они онда још више поштују родитеље своје. Никад брачна веза не ослобођава човека од поштовања и послушности према родитељима његовим. Првобитна заповест Божја о поштовању родитеља мора се испунити. Но по природном току ствари човек оставља родитеље своје и постајући сам родитељем, постаје заснивач нове будућности, док родитељи његови, свршивши своју улогу у свету, одлазе. Ипак, није у томе све остављење родитеља. По некој недокучивој тајни човек се прилепљује к жени и одлепљује од родитеља. Св. Теодорит пише: „Сам Христос, оставив вишњег Оца сјединио се с црквом."
Браћо моја, брак је тајна велика и чудесна, једна од великих тајни домостројства Божјег. Чист и чесан брак је препун узвишености. Чист и чесан брак, у страху Божјем, јесте сасуд благодати Духа Светога. Ко презире брак, тај презире Духа Божјега. Ко нечистотом прља брак, тај хули на Духа Божјега. А ко се уздржава од брака ради царства Божјега, тај мора на други начин учинити себе сасудом Духа Светога, и у духовној области учинити себе плодотворним, да не би био посечен као бесплодна смоковница.
О Боже Душе Свети Свемогући, помози онима који су у браку, да у чистоти, страху и узајамној љубави буду као црква Божја, у којој Ти радосно обитаваш и све на добро управљаш. Теби слава и хвала вавек. Амин.
29. Мај


1. Спомен Првог васељенског сабора. Спомен и похвала Светим Оцима Првог васељенског сабора врши се у недељу пред Духове, или у VII недељу по Васкрсу. Овај Сабор би одржан у Никеји 325. године у време светог цара Константина Великог. Овај Сабор сазван беше да отклони забуну, коју својим кривим учењем створио беше Арије, свештеник александријски. Он је, наиме, распростирао учење, као да је Христос у времену створен од Бога, и да није превечни Син Божји, раван по битности Богу Оцу. На овом Сабору учествовало је триста осамнаест Светих Отаца. Сабор је осудио учење Аријево и Арија предао анатеми, пошто није хтео да се покаје. Још је Сабор коначно утврдио Символ Вере, који је доцније допуњен на Другом васељенском сабору. На Првом васељенском сабору били су многи знаменити светитељи, међу којима су се нарочито истицали: свети Николај Мирликијски, свети Спиридон, свети Атанасије, свети Ахил, свети Пафнутије, свети Јаков Нисивијски, Макарије Јерусалимски, Александар Александријски, Јевстатије Антиохијски, Јевсевије Кесаријски, Митрофан Цариградски, Јован Персијски, Аристак Јерменски и други многи са Истока. Са Запада пак присуствовали су: Осије Кордовски, Теофил Готски, Цецилијан Картагински и други. Главни посао овога Сабора, дакле, био је утврђење Символа Вере. Но, осим тога, Сабор је утврдио и време празновања Васкрса. Решио питање Мелетијевог раскола. И најзад, прописао је двадесет канона.

2. Света мученица Теодосија Тирска. У време цара Максимијана у Кесарији Палестинској стајаху једнога дана многи хришћани везани пред преторијом. Приступи им ова благочестива девица Теодосија и блажаше их и храбраше за смрт мученичку. Војници чувши шта она говори, одведу и њу пред судију. Разјарен судија нареди, те јој обесише камен о врат и бацише је у дубину морску. Но ангели Божји изнесу је живу на обалу. Када се она јави опет судији, овај нареди те је посекоше. Идуће ноћи јави се Теодосија својим родитељима, сва у превеликом небеском сјају, окружена многим другим спасеним девојкама, и рече: "Видите ли, колика је слава и благодат Христа мога, које сте ме хтели лишити?" А то рече родитељима зато што је они одвраћаху од исповедања Христа и мучеништва. Чесно пострада и прослави се 308. године.

3. Преподобна мученица Теодосија. Рођена по молитви њене матере свете мученице Атанасије, која јој се јави и рече, да ће родити. Родитељи је посвете Богу, и рано је даду у женски манастир. По смрти родитеља она од огромног имања поручи у златара три иконе: Спаситеља, Богородице и свете Анастасије, а остало све раздаде сиромасима. Пострада у време опакога цара Лава Исаврјанина, иконогонитеља, и прими двогуби венац: девичански и мученички, 730. године.

4. Свети Александар, епископ александријски. Први повео борбу против Арија. Упокојио се 326. године.

5. Свети Јован Јуродиви, Устјужски чудотворац.

6. Свети мученик Нан (Јован) Солунски. Пострадао за веру од Турака 1802. године у Смирни.

7. Свети мученик Андреј Хиоски. Пострадао за веру од Турака 1465. године у Цариграду.

8. Пад Цариграда. Због грехова људских попусти Бог љуту беду на престоницу Хришћанства. Султан Мухамед II покори Цариград 29. маја 1453. године и погуби цара Константина XI.

(Житија Светих за данас)

Цар Константин храбро Цариград брањаше
A y себи Богу тихо се мољаше:
— O Свевишњи Боже, што c небеса гледаш
И неправди правду победити не даш,
Хришћани сe се о Тe много огрешише
И законе Твоје грдно погазише.
Без Твог допуштења ова борба није,
Због грехова људских крв се ова лије.
Је ли Твоја воља, да град овај падне,
Охрабри ми народ, дa се не препадне.
Да крст не погази, у ислам не oде.
Нo дa ропство трпи до нове слободе.
Нека и роб буде: и нек буде слуга.
Нек се на њег' сручи мрзост и пopyгa.
Ал нека отрпи с надом и кајањем,
И за грехе бивше уздисањем,
Док Не спере грехе, и све зло не плати.
И докле се к Теби свецело не врати.
Имадне ли Тебе, он ћe богат бити,
Сва отета блага Ти ћеш заменити.
Цариград на земљи био ил' не био —
Цариград на небу Ти си постројио,
Где царујеш славно са свецима Својим.
Пред тим Цариградом ево и ја стојим.
O смилуј се, Блаже, нашој грешној души,
Кад се зида ново, нек се старо руши!


РАСУЂИВАЊЕ

O како је велика била неустрашивост светих људи и светих жена! Кад читамо њихова житија, у нама се и невољно буди и стид и понос — стид, што смо ми толико изостали иза њих; понос, што су они од нашега рода хришћанскога. Ни болест, ни тамница, ни изгнанство, ни муке, ни понижења, ни мач, ни понор, ни огањ, ни вешала, нису могли поколебати узвишени мир душа њихових, чврсто привезаних за Христа, крманоша васионе и људске историје. Када је цар Јулијан одступио од вере и почео чинити пустош од Хришћанства широм целе Римске царевине, св. Атанасије Велики мирно je o њему рекао вернима: „Облачак — проћи ћe!” (Nubicula est, transibit). И заиста тај мрки облачак убрзо је прошао, a Хришћанство је пустило још дубље свој корен и још више раширило своје гране по свету. Немоћна злоба Јулијанова против Христа завршила се после неколико хитрих година Јулијановим узвиком у самртном ропцу: „Назарећанине, Ти си победио!” Зашто да се страшимо ми, синови Божји, нечега чега се Бог, Отац наш, не страши?

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам благодат Бога Духа Светог у тајни Брака и то:
1. како та благодат даје извесно достојанство начину размножавања рода људског,
2. како она чини чесан брак сликом Христове везе са Црквом.


БЕСЕДА

о двојакој тајни брака
Тајна је ово велика; а ја говорим за Христа и за цркву (Еф. 5, 32)
Велика је тајна у томе што човек оставља оца својега и матер и прилепљује се к жени својој. Сам апостол, који се узвишавао до трећега неба и видео многе тајне небеске, назива брак телесних људи на земљи тајном великом. То је тајна Љубави и живота, и од ње је већа само тајна Христове везе са Црквом. Христос се назива Жеником а Црква Невестом. Христос толико љуби Цркву, да је због Ње оставио Оца Свога небеског — остајућ с Њим наравно у јединству сушности и божанства — и сишао на земљу, и прилепио се к цркви Својој, и за Њу пострадао, да би је крвљу Својом очистио од греха и сваке скверни, и учинио ју достојном назвати се Његовом Невестом. Љубављу Својом Он греје Цркву, крвљу Својом храни је, и Духом Својим Светим оживљава и освештава и украшава. Што је муж жени, то је Христос Цркви. Муж је глава жени, а Христос је глава Цркви. Жена слуша свога мужа, и Црква слуша Христа. Муж љуби своју жену као своје сопствено тело, и Христос љуби Цркву као Своје сопствено тело. Муж љуби жену као себе самог, а жена се боји мужа, а Христос љуби цркву као Себе самог, а Црква се боји Христа. Као што нико не мрзи своје тело, него га греје и храни, тако и Христос греје и храни Цркву као Своје тело. И појединачна душа људска је невеста Христа Женика, и скуп свих верних невеста је Христа Женика. Какав је однос једног верујућег човека према Христу, такав је однос целе Цркве према Христу. Христос је глава великог Тела. које се зове Црква, и која је делом видљива а делом невидљива.
О браћо моја, тајна је ово велика! Она нам се открива по мери наше љубави према Христу и страха од суда Христовога.
О Господе, Спаситељу благи, очисти и спаси и украси душе наше, да би се удостојиле бесмртног и неисказаног јединства с Тобом у времену и вечности. Теби слава и хвала вавек. Амин.
30. Мај


1. Преподобни Исакије исповедник. У време цара Валента би велико гоњење Православља од стране аријана, које и сам цар помагаше. Чувши за ово гоњење, Исакије, пустињак негде на Истоку, остави пустињу и дође у Цариград да храбри правоверне и да изобличава јеретике. Баш у то време пође цар Валент с војском на север против Гота, који се од Дунава спуштаху ка Тракији. Исакије изађе пред цара и рече му: "Царе, отвори цркве правоверним, и Бог ће благословити пут твој!" Но цар се оглуши о старца и продужи пут свој. Сутрадан опет истрча Исакије пред цара и опет му понови опомену своју, и умало цар не послуша старца, да га у том не спречи неки његов саветник припадник Аријеве јереси. Трећи дан истрча Исакије пред цара, ухвати коња царевог за узду и мољаше цара, да да слободу Цркви Божјој, и прећаше казном Божјом, ако се успротиви молби његовој. Разјарен цар нареди те старца бацише у неку пропаст од блата и трња. Но ангела три јавише се и извукоше старца из пропасти. Четврти дан изађе Исакије пред цара и прорече му грозну смрт, ако не да слободу православним: "Говорим ти, царе, одвешћеш војску на варваре, но нећеш одолети варварима, побећи ћеш испред њих, али ћеш бити ухваћен и жив сажежен". Тако се све и зби. Варвари исекоше грчку војску као траву, а цар побеже са оним својим саветником, аријанцем, и сакри се у једну кошару. Варвари стигоше на то место, и сазнавши где је цар, опколише кошару, и запалише је, и изгори цар Валент са саветником својим. Потом се зацари цар Теодосије Велики, који чу за Исакија и његово испуњено пророчанство. Призва га цар к себи и поклони му се. Пошто се мир зацари у Цркви, и аријанци бејаху прогнани, хтеде се Исакије вратити у своју пустињу, али би умољен те оста у Цариграду. Неки велможа Сатурнин сагради му обитељ где се старац до смрти подвизаваше, чинећи многа чудеса. Обитељ се напуни монасима и постаде великим манастиром. Пред смрт Исакије одреди за игумана Далмата, ученика свога, по коме се та обитељ доцније и назва далматска. И пресели се богоугодни старац Исакије око 383. године у вечност, да се наслађује гледањем лица Божјег.

2. Света Макрина. Баба светог Василија Великог. Беше дивна по уму и благочешћу своме. Ученица светог Григорија Неокесаријског чудотворца. У време Диоклецијана напустила дом свој, и са својим мужем, Василијем, крила се по шумама и пустињама. Њихово имање буде конфисковано, но они нису за тим жалили. Лишени свега осим љубави према Богу они се настане у једној прастарој шуми, где проведу седам година. По Божјем Промислу козе су се спуштале с планине и давале се њима, и тако су се хранили. Скончали су обоје мирно у IV веку после премногих страдања за веру Христову.

(Житија Светих за данас)

Исакије ко пророк Илија
Врлином се слично сунцу сија,
Цара моли, цару прети зломе,
Што пркоси Богу великоме:
— O мој царе, на кога си усто
Царство твоје остануће пусто,
Што ратујеш са свевишњим Богом,
Прах и пeп'o под Његовом ногом!
C војском ходиш на љуте варваре
У своју се силу надаш, царе!
Сила твоја слична малом мраву,
Ko je c Богом, има силу праву.
У два рата кренула ти нога:
Против људи и противу Бога.
Све ћеш лако са људима бедним.
Ал' мири сe c Богом непобедним.
Јерес бацај, Православље држи,
Јер ћe огањ љути да те спржи.
Огањ овде и огањ онамо.
Оба света изгубићеш срамно.
Цар не слуша свету опомену,
У рат пође, Бога не спомену.
У рат пође, из рата не дође —
Ко зли мирис Валент би и прође,
A Бог Цркву своју ослободи,
Исакије Раја се сподоби.


РАСУЂИВАЊЕ

Реч Божја је храна за душу. Реч Божја је и сила и светлост за душу. Ко чита реч Божју, тај даје души својој храну, силу и светлост. Ко год може, тај треба да чита реч Божју у Светоме Писму, a ко то не може, тај треба да слуша онога што чита. Сви светитељи истицали су корист од читања Светога Писма. Св. Серафим Саровски говори: „Душу треба снабдевати словом Божјим, јер је слово Божје, како вели Григорије Богослов, хлеб ангелски, којим се храни душа, гладна Бога. Но више свега треба читати Нови Завет и Псалтир. Од овога долази просвећивање разума... Врло је корисно читати слово Божје у самоћи, и прочитати сву Библију c разумевањем. За једно такво упражњење, изван других добрих дела, Господ даје човеку милост Своју и испуњава га даром разумевања. Када човек снабде душу своју словом Божјим, тада се испуњава разумевањем шта је добро a шта зло.”

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам благодат Бога Духа Светога у тајни свештенства и то:
1. како та благодат освећује, просвећује и оспособљава човека за дужност пастирску и учитељску,
2. како она омогућава и опуномоћава свештеника за свршавање осталих тајни.


БЕСЕДА

о тајни рукоположења
И они помоливши се Богу метнуше руке на њих (Дела Ап. 6, 6)
Полагањем руку својих на изабране верне, апостоли су посвећивали епископе, свештенике и ђаконе. Из овога се види да хришћанска вера није само учење него и сила. Није довољно само знати, него треба и силу имати. И није довољно само од људи изабран бити, него треба и од Бога потврђен бити. Да није потребна сила за свештеничко звање, не би потребно било ни полагање руку, него само учење из уста у уши. Полагање руку пак означава предавање права и низвођење силе на избранога. А сила је у благодати Божјој, која утврђује човека, освећујући га и просвећујући. Управо благодат је Божја та која учи, води, пастирствује, и тајнама крепи стадо Христово. Свештеник је сасуд те неисказиве, страшне и сведовољне силе благодатне. Благо оном свештенику који разуме, какве је драгоцености он постао ризница! Благо њему, ако га страх Божји не остави дан и ноћ до последњег издисаја! На земљи нема ни веће части ни веће одговорности од звања и службе свештеничке. Полагањем руку од стране епископа свештеник је дошао у везу са небесним вечним извором благодати и са влашћу апостолском. Он је тиме постао друг у благодати и саслужитељ свих православих свештеника од времена апостолског до данас: са великим јерарсима, са безбројним светитељима, исповедницима, чудотворцима, подвижницима и мученицима. Њега благоукрашава њихово достојанство, но њега бремени њихова заслуга, њихов пример, њихов укор.

О браћо моја, велика је и превелика служба пастира над словесним стадом Христовим, Он је дужан за све молити се Богу, но и сви верни дужни су молити се Богу за њега.
О Господе, Врховни Архијереје, подржи свештенике православне благодаћу Духа Твог Светога у снази, у мудрости, у чистоти, у ревности, у кротости, у свакој апостолској врлини. Теби слава и хвала вавек. Амин.
31. Мај


1. Свети апостол Јерма. Један од Седамдесеторице. Споменут у посланици апостола Павла к Римљанима (Рм 16, 14). Родом је био Грк, но живео је дуго у Риму. Био је епископ у Филипопољу, и завршио је свој живот мученички. Саставио је врло поучну књигу Пастир према откровењима ангела Божјег. Јерма је био богат човек, но због греха својих и својих синова падне у крајњу сиромаштину. Једном на молитви јави му се човек у белој одећи и са штапом у руци, и рече му да је он ангел покајања, који је њему послат до краја живота његовог (Јерминог). И даде му ангел дванаест заповести: 1. веровати у Бога; 2. живети у простоти и невиности, не злостављати и давати милостињу сваком ко проси; 3. љубити истину и избегавати лаж; 4. чувати целомудреност у помислима; 5. учити се трпљењу и великодушности; 6. знати да уза сваког човека пристављен је по један добар и по један зао дух; 7. бојати се Бога и не бојати се ђавола; 8. чинити свако добро и уздржавати се од сваког зла дела; 9. молити се Богу из дубине душе с вером да ће се молитва наша услишити; 10. чувати се од туге, као сестре сумње и гнева; 11. испитивати истинита и лажна пророчанства; 12. чувати се од сваке зле жеље.

2. Свети мученик Ермије. Остарео као војник царски и у старости пострадао за Цара Христа. Пошто га зли судија узалуд одвраћаше од вере Христове и саветоваше да принесе жртве идолима, нареди те му камењем избише зубе и ножем кожу с лица одераше. Потом га бацише у огњену пећ, но он уста, сачуван благодаћу Божјом. Потом испи најљући отров, који му даде неки волх по наредби судије, но тај отров му ништа не нахуди. Видећи то волх, толико се изненади да јавно исповеди Христа, због чега би одмах мачем посечен. Потом Ермију ископаше оба ока, но он не жалећи узвикну ка судији: "Узми себи ове очи телесне, које гледају сујету света, ја имам очи срца, којима јасно видим светлост истиниту". Потом би стрмоглав за ноге обешен, но они који му то учинише, ослепеше и тетураху се око њега. Свети Ермије призва их к себи, стави своје руке на њих и молитвом ка Господу поврати им вид. Видећи све ово судија, разјари се као лав, па извади нож и одсече главу Божјем човеку. Хришћани потајно узеше тело Ермијево и чесно сахранише. Његове мошти даваху исцелење свим болним и невољним. Пострада свети Ермије 166. године за време цара Антонина.

3. Свети мученик Философ. Овај Христов мученик беше родом из околине Александрије. У време гоњења хришћана Философ свети не хте се одрећи Христа Господа пред кнезовима и судијама незнабожним. Због тога ударише га незнабошци на љуте муке. Пошто би мучен разним мукама, метнуше га најзад у меку постељу и везаше му и ноге и руке, и пустише к њему жену развратну, да га на грех наведе. Када свети Философ осети, да се у њему буди похот од прикосновења женских руку, он стеже зубима језик свој, пресече га и испљуну у лице развратници. Од тога се у њему похот угаси, а блудна жена толико ужасну, да одмах побеже од њега. Потом би посечен мачем око 252. године у својим младим годинама, и пресели се у Царство вечне младости.

(Житија Светих за данас)

Волх стари и скверни, тровач и лажљивац,
У свему премален, но велик плашљивац.
Отров љути даде светоме Ермију,
Од отрова овог змије да се скрију!
Ермиј отров испи, смрт га не однесе,
A Волх стари виде и сав се затресе,
— O да дивна чуда, из гласа повика,
Отров нема силе на Божјег војника!
Нек се скрију дани мог живота тамног,
Нек се бришу лета мог живота срамног!
Цео век посветих обманама тупим,
Цео век у служби идолима глупим.
И тек данас видим у великој страви:
Бог Ермијев Бог је једини и прави.
Распети је Христос Господ са небеса
Његова су само нелажна чудеса.
Од сада сам Христов, o Христе, прости ми,
За последњег слугу Ти ме, Благи прими,
Опрости ми грехе премноге, опрости,
Жртвоваћу за Те тело, мртве кости!
To изрече старац горко покајани,
Од лажи и страха одједном опрани,
У Хришћане себе он јавно уврсти —
Мач над њиме севну, и крвљу га крсти.


РАСУЂИВАЊЕ

Живот je овај духовно војевање. Победити или поражен бити! Ако победимо, уживаћемо плодове победе кроз сву вечност; ако ли будемо поражени, трпећемо ужасе пораза кроз сву вечност. Живот је овај двобој између човека и свега противбожанског. Бог је свемоћни савезник свакога ко Га искрено призива у помоћ. „Овај живот није шала ни играчка,” вели о. Јован Кронштатски, „но људи га обраћају у шалу и играчку. Лакомислено играју се временом, датом нам за припремање за вечност, играју се празним речима. Сабирају се у гостима, седе и празнослове, a затим седе и играју овако или онако; сабирају се у позориштима, и тамо се само забављају... Сав живот за њих је забава. Но тешко онима који се само забављају!”

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам благодат Бога Духа Светога у тајни јелеосвећења и то:
1. како та благодат дејствује кроз освештани јелеј,
2. како она, сходно молитви и вери, исцељује од сваке болести и сваке немоћи.


БЕСЕДА

о тајни јелеосвећења
И мазаху уљем многе болеснике, и исцјељиваху (Мар. 6, 13)
Тако су чинили апостоли свети, па је заповеђено да и ми тако чинимо. Апостол Јаков пише нам: болује ли ко међу вама нека дозове старјешине црквене те нека читају молитву над њим, и нека га помажу уљем, у име Господње. И молитва вјере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ; а ако је гријехе учинио, опростиће му се (5, 14—15). Не треба дозвати ма кога него свештенике, старешине црквене; не треба га помазивати ма у чије име (да не буде враџбина) него у име Господње; неће га подићи ма ко други, него сам Господ, нити му ма ко други може опростити греха осим једино Господ. Зашто уљем а не нечим другим? Зато што је тако заповеђено, те да бисмо ми показали послушност и веру. Зашто је заповеђено да се крштавамо водом, и миропомазујемо миром, и причешћујемо хлебом и вином? То је Божји избор и Божје смотрење, а наше је да слушамо и верујемо. Различити се елементи употребљују у разним тајнама; но благодат је једна као што је Господ један, а од Господа је све. Зашто Господ потребује неку материју да би излио благодат Своју на нас? Не потребује Господ материју, него ми: док смо у материји, потребујемо материју. Снисходећи нашој немоћи Господ се служи материјом. Нематеријалним ангелима Он даје благодат нематеријалним начином.
Немоћан је јелеј сам по себи, као што је немоћна свака материја сама по себи, но благодат је Божја свемоћна. Кроз јелеј Господ даје благодат Духа Свог Светог, и та благодат лечи болне, подиже раслабљене, повраћа сумашедше.
О браћо моја, како је неисказана благост Божја! Шта није Господ учинио за нас! И шта бисмо ми могли пожелети више? Све потребе наше Он је знао унапред, и за све њих унапред предвидео лекове. А од нас Он тражи само да Му верујемо и његове прописе извршујемо. Није ли безочно и стидно за нас, да ми често савесније испуњавамо прописе лекара, људи смртних као и ми што смо, а прописе бесмртног Бога да пренебрегавамо?
Господе свеблаги, растопи камена срца наша силом благодати Твоје. да бисмо пре смртнога часа могли показати дужну благодарност према Теби — према Теби. о свеблаги и свемудри Боже наш! Теби слава и хвала вавек. Амин
Свети мученик Јустин Филозоф

ЈУСТИН ПОЧЕ ЧИТАТИ СВЕТО ПИСМО И САВ ПОСТАНЕ УБЕЂЕНИ ХРИШЋАНИН. Рођен од јелинских родитеља у самаријском граду Сихему, доцније названом Наблус, 105. године по Христу. Усрдно тражио мудрост у философа, најпре стоика, затим перипатетика, затим питагорејаца и најзад у платониста.

Премда га ни Платонова философија није задовољила, ипак се на њој задржао најдуже немајући ничега шта би га више привлачило. Но Провиђењем Божјим јави му се неки часни старац, који поколеба у њему сву философију Платонову, и напомену му, да људи не могу знати истину о Богу док им то Бог не открије, а Бог је открио истину о Себи у књигама Светог Писма. Јустин поче читати Свето Писмо, и сав постане убеђени хришћанин. Ипак није се хтео крстити нити хришћанином назвати све докле се није лично уверио о лажности свих оних оптужби које су незнабошци против хришћана истицали. Дошавши у Рим у долами философској, он убрзо стекне тамо велико поштовање и много присталица. Присуствовао је мученичкој кончини светих мученика Птоломеја и Лукија. Видећи мучење невиних хришћана, он написа апологију (одбрану) хришћана и хришћанског учења и преда је цару Антонину и сенату. Цар с пажњом прочита апологију и нареди да престане гоњење хришћана. Јустин узе препис цареве наредбе и с њом оде у Азију где помоћу те наредбе спасе многе гоњене хришћане. Потом се врати понова у Рим. Када наста гоњење од цара Марка Аврелија, он написа другу апологију и упути је цару. Неки нечасни философ Крискент, циник, оптужи га као хришћанина, из зависти што га Јустин преодолеваше у свима препиркама, те Јустин допаде тамнице. Желећи смрт Јустину, а бојећи се да се овај како на суду не оправда, Крискент улучи прилику, те некако отрова Јустина у тамници. Тако сконча свој земни живот овај велики заштитник вере хришћанске, и пресели се у блажену вечност 166. године.

Тропар (глас 4):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

Свети мученик Јустин, Харитон, Харита, Евелпист, Јеракс, Пеон, Валеријан и Јуст. Сви пострадали у Риму за време Марка Аврелија и епарха Рустика. Када Рустик упита: "Мислите ли ви да ћете, ако умрете за Христа, примити награду на небу?" - одговори свети Јустин: "Не мислимо него знамо". После тога сви беху обезглављени, 163. године и преселише се у вечно царство Христа Бога.

Преподобни Агапит Печерски. Безмездни врач. Ученик светог Антонија Печерског. Лечио људе молитвом и давањем зеља, од кога је он справљао себи хлеб. Тако излечио и кнеза Владимира Мономаха, због чега се прочује на све стране. Позавиди му на томе кнежев лекар, неки Јерменин, и почне га клеветати. Када се Агапит разболи, дође му овај Јерменин и погледавши га, рече му да ће кроз три дана умрети, а ако не умре, да ће се и он, Јерменин, замонашити. Рече му Агапит, да је њему јављено од Господа да неће умрети кроз три дана него кроз три месеца. Тако се и зби. По смрти Агапитовој дође Јерменин игуману Печерском и замоли га да га замонаши, јер, вели, јавио му се из онога света Агапит и подсетио га на обећање. И тако негдашњи завидљивац поста кротки монах Провиђењем Бога, који је рад да се сви људи спасу. Упокоји се свети Агапит око 1095. године.

Свети Јустин Поповић. Благоје Поповић (1894-1979), потоњи отац Јустин, је рођен у Врању 6. априла (25. марта по старом календару) 1894. године од оца Спиридона и мајке Анастасије. Фамилија Поповића је кроз генерације била свештеничка, једино је Благојев отац Спиридон био само црквењак. Благоје је био најмлађе дете, а имао је старијег брата Стојадина и сестру Стојну. У деветоразредној београдској Богословији стекао је пуно пријатеља и са њима се окупљао у разна богословска, молитвена братства. Један од његових пријатеља је био и Милан Ђорђевић, потоњи владика далматински Иринеј. Као млад богослов, Благоје је поред светоотачких дела читао највише Достојевског. Брат Стојадин, као студент права је изгубио несрећним случајем живот, испавши из воза при једном своме повратку са студија кући. Благоје тада свима отворено говори да жели цео свој живот да посвети Богу да би био што ближи њему и своме брату. Родитељи му се противе тој жељи и на све начине покушавају да спрече своје дете да оде у монахе. Благоје бива мобилисан у „ђачку чету“ при војној болници у Нишу током Првог светског рата, а касније они се заједно са војском и свештенством повлаче преко Албаније. Стигавши у Скадар, Благоје моли патријарха Димитрија за монашки постриг, патријарх благосиља и богослов Благоје постаје монах Јустин. Тадашња власт пребацује једним старим бродом богослове до Барија, а после тога преко Париза, богослови стижу у Лондон где их прихвата јеромонах Николај Велимировић. Из Енглеске где је са групом богослова привремено смештен, благословом патријарха српског Димитрија, Јустин прелази у Духовану академију у Петрограду. Због немира који су надолазили богослови су 1916. назад повучени у Енглеску. У Енглеској, Јустин студира теологију на Оксфорду и сам се издржава, а не од стипендија енглеске владе. Своју критику западног света изложио је у својој докторској тези Религија и философија Достојевског, која није прихваћена. Без дипломе се враћа у Србију 1919. године. Патријарх Димитрије га убрзо по повратку шаље у Грчку. Постао је стипендиста Светога Синода. За време једнога краткога боравка кући, бива промовисан у чин јерођакона. У Грчкој, као и у Русији и Енглеској, упознаје тамошњи свет. На њега је посебно утисак оставила једна старија бака, Гркиња, код које је становао. За њу је рекао да је од ње више научио него на целом Универзитету. Често је као јерођакон саслуживао у грчким храмовима. У Атини стиче докторат богословља. Свети Синод му наједном ускраћује стипендију, пред сам докторат. Морао је 1921. године да се повуче у Србију и постане наставник карловачке богословије. Предавао је Свето писмо Новога завета, Догматику и Патрологију. Ту прима јеромонашки чин. Временом постаје уредник православнога часописа „Хришћански живот“. Познати су његови чланици „Са уредничког стола“. Понекад му је перо „било оштрије“ и дотицало се и неких тадашњих неправилности у клиру СПЦ и богословским школама. У карловачкој богословији (у коју је у међувремено био премештен), неко му краде са раднога стола докторску дисертацију о гносеологији св. Исака Сиријског и св. Макарија Египатског. Али је за пар дана написао оквирно исту дисертацију „Проблем личности и познања по учењу св. Макарија Египатског“ и докторира у Атини, 1926. године. Убрзо потом протеран је из Карловачке богословије у Призрен, где је провео око годину дана, тачно онолико времена колико је требало да се часопис „Хришћански живот“ угаси. У то време на Западу, у Чешкој јавља се покрет који је желео да се врати у Православну веру. Јустин бива изабран за помоћника владици Јосифу Цвијовићу у мисији у Прикарпатској Русији. Убрзо га је Свети Синод одлучио поставити за епископа. Он је то одбио уз образложење да је недостојан тог чина. После тога ниједном није изабиран или предлаган за епископа. После тога је постављен за професора Битољске богословије. На богословији је био у вези са владиком Николајем и Јованом Шангајским. Заједно са архијерејима СПЦ борио се против увођења Конкордата у Србију 1936. године. Често је помагао и писао похвално о богомољачком покрету који је водио св. владика Николај и био сатрудник на мисионарском пољу са избеглим православним Русима, испред црвене револуције. Од 1934. је професор Богословског факултета Универзитета у Београду. Заједно са Браниславом Петронијевићем основао Српско филозофско друштво 1938. у Београду. Бавио се превођењем богословско-аскетске и светотачке литературе. По избијању Другог светског рата, отац Јустин борави по многим манастирима. Највише времена је проводио у овчарско-кабларским манастирима, у којима је и ухапшен после рата од стране комунистичких власти. После притвора, преместио се у манастир Ћелије код Ваљева. Отац Јустин Поповићу Ћелије је дошао 1948. године по благослову владике шабачко-ваљевског Симеона и мати игуманије Саре, која је дошла са неколико својих сестара из манастира Љубостиње у Ћелије, неколико година раније. О самоме животу оца Јустина у Ћелијама, има се много рећи. Стално је био прогањан, саслушаван, привођен од власти. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану. То су биле ћелијске сестре с мати игуманијом Гликеријом на челу, прота Живко Тодоровић - лелићки парох, аввини ученици и остали поштоваоци... Отац Јустин је се упокојио у исто време и у исти дан када је и рођен - на празник Благовести 7. априла (25. марта) 1979. године. 2. маја 2010. године, одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Јустин Поповић канонизован је у ред светитеља СПЦ заједно са Симеоном Дајбабским у Храму Светог Саве на Врачару.

Анувије, још три тамне нићи,
Па ћеш Бoгy на истину поћи:
Кажи нама слово полезное! —
Три га старца питаху утроје.
Анувије одзбори старцима:
— Изложен сам био гоњењима
За Крст часни и за веру праву.
Хтедох дати за Господа главу.
Но Господ ме од тога одврати
мученички венац не хте дати.
Никад земно од Бога не тражи
Сваким добром Господ ме ублажи.
Светли ми се ангели јављаху.
Небесну ми храну доношаху.
Што год просих, од Бога получих,
Многе тајне видех и докучих.
Видех небо и ангелске лике,
Апостоле, свеце, мученике,
Лик небесни свети и радосни,
И Рај чудни, чудни и сладосни.
Видех Пак'о и муке грешничке,
И све тамне војске сатанинске.
Лаж на уста никад не изрекох.
Од свих сласти земних се одрекох.
Христов лик ми више сунца сија
Прост'те старци, грешног Анувија!

РАСУЂИВАЊЕ

Нико није толико бестидних клевета просуо на Христа Господа колико Јевреји. Њихов Талмуд кипти од злобе и пакости према Господу. Но све те ништавне клевете оповргава јеврејски најистакнутији историчар после Христа, Хосиф Флавије, рабин и научник, који је живео крајем I столећа. Он пише: „У то време живео је Исус, муж мудри, који се једва може назвати човеком због тога што је чинио чудесна дела — учитељ људи који су примали истину c радошћу. Он је привукао к себи много следбеника, како из Јудеја, тако и из Грка. Он је био Христос. Па и после тога, када је Пилат, по достави наших најзнатнијих људи, осудио Њега на крсну смрт, ипак Га нису напустили они који су Га и раније љубили: Он се опет јавио њима жив трећи дан, како су божествени пророци предсказали o тим и многим другим делима, која се на Њега односе. И секта хришћана, тако по Њему назвата, постоји до дана данашњега."
Тако је записао човек неверујући у Христа, но научник слободан од пристрасности и злобе.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно исцељење таште Петрове и то:

1. како Господ Исус узе за руку грозничаву жену, и пусти је грозница и служаше им,
2. како Господ може и мене исцелити од грознице страсти, тако да бих ја одмах могао исправити се и служити My духом свецелим.

БЕСЕДА

о томе шта је почетак

Почетак је мудрости страх Господњи (Приче Солом. 1, 7).

Ако би неко знао број звезда на небу, и имена риба у мору, и збир траве у пољу, и навике зверова у гори, а немао страха од Бога, његово је знање као вода у решету. И пред смрт његово га знање чини већим страшљивцем од пуке незналице.
Ако би неко могао погодити све помисли људске, и прорећи судбе људске, и објавити сваку тајну што земља крије у дубинама својим, а нема страха од Бога, његово је знање као млеко насуто у нечист суд, од кога се све млеко уквари. И на самртном часу његова му мудрост неће светлети ни колико угарак без пламена, него ће му ноћ смртну чинити још тамнијом.
Почетак је мудрости страх Господњи. Ко није правилно почео, како ће правилно дочети? Ко је од почетка пошао кривим путем, мора се вратити назад и ухватити правилан почетак, то јест корачити ногом на прави пут. Ко нема страха од Бога, тај не може имати љубави к Богу. Шта говоримо? Ко нема страха од Бога, тај нема вере у Бога. Највећи подвижници, самомученици, који су се по 40 или 50 година подвизавали дан и ноћ, до смрти су били испуњени страхом од Бога, а они, најбезгрешнији међу смртнима, вапили су на самртном часу: Боже, помилуј ме грешнога!
Страх од Бога је со целокупне побожности. Ако нема те соли, сва наша побожност је бљутава и млитава. Страх од Бога притеже бедра, опасује трбух, отрежњава срце, зауздава ум, бичује самовољу. Где је покајање без страха од Бога? Где смирење? Где уздржање? Где целомудрије? Где стрпљење? Где служба и послушност?
О браћо моја, пољубимо ову реч као свету истину: почетак је мудрости страх Господњи! О Господе свесилни, укорени страх Твој у срца наша. Теби слава и хвала вавек. Амин.
02. Јун


1. Свети Никифор Исповедник, патријарх цариградски. Племић цариградски. Отац му Теодор био високи чиновник на двору царском, богат и благочестив. Никифор службоваше неколико година у двору у истом звању као и отац његов. Но видећи сву сујету светску, он се удаљи од обале Босфора и тамо сагради манастир. Манастир му се убрзо напуни монасима, а он управљаше манастиром не хотећи сам примати монаштва под изговором да је недостојан, мада је у свему служио као узор свима. Учествовао је пре тога на VII васељенском сабору као мирјанин, по вољи цара и патријарха, и користио Сабору много својим изврсним познавањем Светога Писма. Када умре патријарх Тарасије, Никифор би изабран за патријарха насупрот својој вољи. Одмах по избору прими чин монашки и све остале чинове редом, и би 806. године устоличен у Светој Софији као патријарх. То је било у време цара Никифора, који убрзо по томе оде у рат на Бугаре, и погибе. Његов син Ставрикије владаше само два месеца, па умре. После овога зацари се добри цар Михаил, прозвани Ранкаба, но владаше само две године, докле га Лав Јерменин не обори и не прогна. Када се овај Лав зацари, посла му патријарх књигу о Православном Вероисповедању да потпише (по обичају свих византијских царева, што се сматрало заклетвом да ће се држати и бранити права вера). Цар не потписа, но одложи то до по крунисању. А када га патријарх круниса, он се отказа да потпише ону књигу, и објави се убрзо као јеретик иконоборац. Патријарх покуша да га посаветује и поврати правој вери, но узалуд. Цар насилно изагна Никифора на заточење на острво Проконис где у беди и лишењима сваке врсте проведе тринаест година, па се пресели у вечност 827. године. Као патријарх управљао Црквом Христовом девет година.

2. Свети новомученик Константин. Рођен као муслиман на острву Митилени. Будући исцељен од тешке болести помоћу свете водице у цркви и видећи друга чудеса вере Христове, он се крсти у Светој Гори у скиту Капсокаливском. Доцније падне у руке Турака, који га после ужасних мука од четрдесет дана обесе у Цариграду 2. јуна 1819. године.

3. Свети мученик Јован Нови Сочавски. Племић из Трапезунта. Оптужен од некога завидљивога Латина, пострада за Христа 1492. године у граду Акерману. После мучења зато што није хтео усвојити веру персијску (јер градоначелник беше припадник ове вере), свети Јован би везан за ноге коњу и вучен по граду. Неки злобни Јеврејин видећи га, прискочи и закла га. Те ноћи видеше многи огњен стуб над његовим телом и три светлоносна мужа унаоколо. Доцније војвода молдавски Јоалександар пренесе му чесно тело са великим почастима у град Сочаву и сахрани у храму митрополијском, где и данас почива и чудесно спасава људе од разних мука и болести. Чесно пострада и прослави се 2. јуна 1492. године.

4. Свештеномученик Еразмо Охридски. Овај светитељ беше родом из Антиохије и живљаше у време царева Диоклецијана и Максимијана. Подвизивао се крепко на гори Ливанској, и био обдарен од Бога великим даром чудотворства. Као архијереј пошао да проповеда Јеванђеље. Стигавши у град Охрид, Еразмо молитвом својом васкрсе сина некога човека по имену Анастаса, и крсти овога. Том приликом Еразмо крсти и многе друге незнабошце и разори у Охриду жртвенике идолске. Због тога буде оптужен цару Максимијану који се у то време бавио у Илирији. Цар га изведе пред бакарни кип Зевсов и нареди му, да принесе жртву и да се поклони идолу. Свети Еразмо учини силу, те из идола изађе страшна аждаја, која поплаши народ. Опет светитељ учини силу, и аждаја погибе. Тада светитељ проповедаше Христа и крсти двадесет хиљада душа. Огорчени цар нареди те се посекоше свих ових двадесет хиљада, а Еразма стави на тешке муке, па га онда баци у тамницу. Али се јави ангел Божји, као негда Петру апостолу, и изведе Еразма из тамнице. Потом оде овај слуга Божји у Кампанију где проповедаше Јеванђеље људима, па се опет врати у град Хермелију и повуче у једну пештеру, да се у њој до смрти подвизава. Пред смрт трипут се поклони према истоку и с уздигнутим рукама мољаше се Богу, да Бог опрости грехе и дарује живот вечни свима онима који са вером буду призивали његово име. По свршетку молитве чу се глас с неба: "Тако нека буде како си молио, целебниче мој Еразмо!" Сав радостан погледа светитељ још једном у небо и виде венац славе како се спушташе на њ, и виде хорове ангела, пророка, апостола и мученика, који прилажаху да приме његову свету душу. Најзад узвикну он: "Господе, прими дух мој!" и издахну око 303. године. Пештера с црквицом светог. Еразма и данас стоји недалеко од Охрида, и од ње се и до данас пројављује велика сила угодника Божјег Еразма свештеномученика.

(Житија Светих за данас)

Велик беше Никифор, велик међ свецима,
Велик беше Никифор, ко див међ људима.
A цар беше премален, са именом лава.
У инату и злоби сва му беше слава.
Цар је за то да води послове државне.
He да суди догмате вере православне.
Патријарх му Никифор догме толковаше,
Но охоли мали цар мудар се прављаше:
Мада царем постаде, оста проста шудра.
He хте чути савете светитеља мудра.
Патријарха цар прогна у пусту даљину
A сам поче толковат божанску истину.
Велик беше Никифор, велик у изгнању,
Ка'но и на престолу у свом достојању.
Величина његова сва беше унутра
A не лажна, случајна, од данас до сутра.
Никифор се посвети вером и чистотом,
Јаком вером и постом и смерном простотом.
A цар Лава убише, убише га грозно,
Можда би с' и покајо, али беше — позно.


РАСУЂИВАЊЕ

Иконопоштовање је саставни део Православља, од кога се оно не може одвојити. Што се неким људима учини да је иконопоштовање исто што и идолопоклонство, то није никакав доказ против икона. И Јеврејима се учинило, да Христос твори чудеса силом сатане a не Бога; a Римљанима се учинило да су хришћански мученици обични волшебници и мађионичари. „Икона је ствар божествена но не обожена," рекао је св. Никифор иконоборном цару Лаву Јерменину. Затим му je објаснио како је Бог наредио Мојсију да направи змију од бакра и уздигне је у пустињи, мада је пре тога заповедио био: не гради себи лика резана. Ово је заповедио да би спасао народ изабрани од мисирског идолослужења, a оно је заповедио да би Он, Бог једини и свевишњи, показао своју силу кроз ствар видљиву.
Тако Он показује Своју силу и кроз иконе. To je Његова света воља a наша корист ка спасењу. Да су иконе ствар малозначајна, или чак идолска, зар би многи од најсветијих и најдуховнијих људи и жена у историји цркве пострадали за иконе до смрти.


СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно исцељење једног губавог (Мат. 8, 2) и то:
1. како губави замоли Господа да га исцели, и како га Господ дохвати руком, и би здрав,
2. како сам и ја губав од греха, и како се Господ може дотаћи душе моје и исцелити је, ако My ce молим.


БЕСЕДА

о томе како мудрост себе свуда јавља
Премудрост виче на пољу, на улицама пушта глас свој; у највећој вреви виче, на вратима, у граду говори своје бесједе (Приче Сол. I 20-21)
Премудрост Божја је сам Господ Исус Христос, кроз кога је створено све што је створено. И све што је створено, јавља премудрог Творца свога, како оно што је у пољу, тако и оно што је у граду. У пољу је чиста и светла природа, а у граду човек са његовим занатима и вештинама. Премудрост Божја виче, а не шапће, кроз сву природу и кроз све корисне занате и вештине човекове. Она је покрила све поље, она је испунила сав град, она је над земљом и под земљом, у висинама звезданим и у дубинама морским. Онај ко хоће да је чује, може је чути на сваком месту; онај ко хоће да се њом учи и наслађава, може се учити и наслађивати на сваком месту; онај ко хоће њоме да се поправља и сазидава, може се поправљати и сазидавати на сваком месту.
Тако је Премудрост Божја јасна и очигледна у свету од почетка света у свима створеним стварима. Но Она је још јаснија и очигледнија у пророцима и другим Божјим људима, који се удостојише приступа к Њој мимо створену природу. Кроз уста њихова Премудрост Божја гласила се у пољима и градовима, на улицама града и на вратима човека.
Али Премудрост Божја најгласнија је и најјаснија у лицу самога Господа Исуса Христа. У лицу Господа Исуса Христа Премудрост Божја се јавила у телу и показала људима у чудесној сили и красоти Својој. Ту премудрост Божја не говори кроз твари ни кроз људе, но говори сама собом и сама од Себе, лично и непосредно. Својом мудрошћу Господ је напунио цео свет кроз Цркву Своју Свету, тако да се може рећи, да као пре деветнаест столећа у Палестини, тако Он и данас кроз служитеље Речи виче на пољу, на улицама, у највећој вреви светској, по свима градовима и пред свима вратима.
О браћо моја, отворимо врата душе наше за Премудрост Божју, ваплоћену у Господу Исусу Христу!
О Господе Исусе, Премудрости Божја и Сило, отвори душе наше и усели се у њих. Теби слава и хвала вавек. Амин.
03. Јун


1. Свети мученици Лукилијан и с њим: Клавдије, Ипатије, Павле, Дионисије, и девица Паула. Остарео као незнабожац и жрец идолски Лукилијан, као сед старац, позна истину хришћанску и крсти се. Његово обраћање у Хришћанство изазове велико узбуђење међу незнабошцима у Никомидији, и он буде изведен на суд, па пошто се не хте одрећи своје нове вере, љуто бијен и сав испребијан бачен у тамницу. У тамници затече четири младића: Клавдија, Ипатија, Павла и Дионисија, због вере у Христа заточених. Обрадова се старац младићима и младићи старцу, и сви скупа провођаху време у побожним разговорима, молитвама и псалмопјенију. Када их изведоше из тамнице, мучише их разним мукама, и најзад послаше у Византију, где младићи беху мачем посечени од војника, а Лукилијан на крст распет од Јевреја. Злобни Јевреји цело му тело избоду ексерима. Нека девица Паула узе тела мученика јавно и сахрани их часно. За то би оптужена, и после мука посечена, примивши од Господа два венца: венац девства и венац мучеништва. Мучеништво њихово догодило се у време цара Аврелијана, између 270-275. године.

2. Свештеномученик Лукијан. Римљанин, знаменит због племићког порекла, богатства и учености. Неко време био ученик апостола Петра. Доцније пошље га папа Климент с Дионисијем Ареопагитом у Галију на проповед Јеванђеља, рукоположивши га претходно за епископа. С великом ревношћу Лукијан сејаше науку Христову најпре по Галији а потом по Белгији. Када зли цар Доментијан отпоче гоњење хришћана, послати буду из Рима нарочити људи у Галију, да потраже и похватају хришћанске мисионаре. Они прво ухвате и убију светог Дионисија, а потом пођу у потеру за Лукијаном. Нашавши овога у Белгији, заједно са његовим помоћницима: презвитером Максијаном и ђаконом Јулијаном, они на једном месту убију ову двојицу а на другом месту посеку Лукијана. Кад Лукијан би посечен, његово мртво тело диже се са земље, узе главу своју у руке (слично светом Дионисију и светом Јовану Владимиру) и оде тако до онога места, на које жељаше да буде сахрањен. Ту паде, и ту би сахрањен. Над његовим моштима би доцније саграђена црква.

3. Свети мученик Димитрије, царевић руски. Би мучки убијен од властољубивог Бориса Годунова у осмој години свога живота 1591. године у граду Угличу. Јавио се после смрти некоме монаху и прорекао, да ће се појавити лажни Димитрије, који ће убици Борису Годунову проузроковати смрт, што се после и догодило. Безбројна чудеса дешавала су се на гробу убијеног царевића. Његове мошти после петнаест година буду откривене целе и нетљене, пренете свечано у Москву, и сахрањен у цркви Светог Архангела Михаила.

(Житија Светих за данас)

Димитрије дечко мален светац велик поста,
A Годунов крвник велик навек проклет оста,
Властољубљем властољубац никад се не хасни.
To jе огањ у два света, огањ неугасни.
Из пехара Борисова троваше се људи.
Но сам Борис пехар испи, и сам себи суди.
До престола Борис плови низ реку од крви.
Ат, та река улива се у море од црви.
На злочинцу круна дрхти ка' од земљотреса,
Све се плаши, све се страши погледа небеса.
Ко невину крв пролије, нека своју спрема,
Од овога' изузетка не било и — неш.
Властољубље — крилат коњиц, од воска му крила
Док долети до врх власти — крила истајила!
Тад са врха на дно пада, ниже од босјака.
И сатана својим збори: гле, стотог лудака!
Димитрије млад царевић невино пострада,
Он царевић би и онда. царевић и сада.


РАСУЂИВАЊЕ

O кад бисмо ми могли да уђемо у тајну Божјег Промисла у животу људском! Страхом и трепетом испунили бисмо се пред сваким злим делом и пред сваким грехом људским. Разумјехъ дјела твоя, Господи, и ужасохся! У неким великим догађајима тајна Божјег Промисла, јасна је и људима мање духовним, као у судби царевића Димитрија и крволочног властољупца Бориса Годунова. Да би дошао до првог места међу властелом на двору цара Теодора, Годунов је потровао многе великаше. Када је постао први до цара, намисли отровати и брата царевог, осмогодишњег Димитрија. Преко најмљених људи он је неколико пута давао најљући отров малом царевићу, но овај се није отровао. Промисао је попустио, да злочинац умртви своју жртву, али не тајно и нечујно него јавно: Годунов пошаље убице, који јавно усред дана закољу царевића. Тако је и Димитрије постао јавни мученик a Годунов јавни злочинац за целу Русију. Потом се дигне неки Димитрије и огласи се царевићем (као да је тобож он прави царевић Димитрије a неко други да је био заклан) и пође c војском против Годунова. Победи Годунова и доведе га у такав шкрипац, да је морао сам себи зготовити отров и отровати се. Онај који је тровао друге, сам себе је отровао! И онај који је убио невиног Димитрија, био је поражен од човека са именом Димитрије! Ко има духовне очи да види, нека види тајну Божјег Промисла.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно утишање буре на језеру (Мат. 8, 24) и то:
1. како ученици завапише: Господе, избави нас, изгибосмо! и како Господ једном речју утиша буру и наста тишина велика,
2. како Господ чека да Га викнем са страхом, да утиша буру од страсти, од људи и од демона на мору мога живота.


БЕСЕДА

о миру лудих и срећи безумних
Луде ће убити мир њихов, а безумне ће погубити срећа њихова (Приче Сол. 1, 32)
Зар мир убија? Да, мир безбожан убија. Зар срећа може погубити? Да, срећа мимо Бога и насупрот закона Божјег може погубити. Луди су они који траже такав мир, и безумни они који трче за таквом срећом. Јер у ствари не траже мир, него мач, и не трче за срећом, него за пропашћу. Шта је то мир лудих? И шта је то срећа безумних? Мир лудих је мир телесни, а срећа безумних је пировање телесно. Такав мир је хтео цар Ирод, па су га црви изели; и такву срећу хтела је Језавеља, па су је пси изели.
Како би назвали онога човека који, решен да зида кућу, смишља, како ће најпре кров да намести у ваздуху, а после да зида зидове и поставља темеље куће? Лудим и безумним. Такви су и сви они. који покушавају, да створе спољашни мир у свету без мира унутрашњег, и да створе спољашњу срећу људи без среће унутрашње. Хришћанска вера једина све што зида, зида с темеља, а темељ је Христос, тврда и неразорива стена. Тако и мир и срећу људи хришћанска вера заснива на Христу. На Христу Господу заснива се унутрашњи, благи и радосни мир, а на овоме миру заснива се спољашњи мир. Исто тако права и трајна срећа. Још боље је рећи, да је прави мир и права срећа као добро озидана кућа, а спољашњи мир и срећа јесу као спољашњи украси на кући. Пропадну ли украси, кућа ће ипак да стоји; но разори ли се кућа, зар ће украси висити у ваздуху?
О браћо моја, хришћанска наука је једина разумна наука о миру и срећи. Све друго је лудост и безумље. Јер како би могле слуге зидати дворац на имању свога господара без одобрења господаревог и без његове помоћи?
О Господе, изворе вечни правог мира и праве среће, спаси нас од мира лудих и среће безумних. Теби слава и хвала вавек. Амин.
04. Јун


1. Свети Митрофан, први патријарх цариградски. Његов отац Дометије, брат римског цара Прова, избеже из Рима као хришћанин у време гоњења хришћана и дође у Византију. Епископ византијски Тит посвети га за презвитера. По смрти Титовој Дометије поста епископ византијски. По смрти Дометијевој престо епископски заузе његов старији син Пров, а по кончини овога, престо епископски заузе Митрофан. Када цар Константин први пут виде Митрофана, заволи га као оца. У време Првог васељенског сабора Митрофан већ беше старац од стотину седамнаест година, па не могавши сам узети учешћа у пословима саборским, одреди свога хороепископа Александра за свога заменика. Цар му исходатајствова код Сабора назвање патријарха. И тако он би првим патријархом константинопољским. Још позва цар цео Сабор, да посете болеснога и престарелог архипастира. Кад цар упита, кога жели себи за наследника на престолу патријаршијском: Митрофан именова Александра; затим рече Александру Александријском: "О брате, преизрјадна наследника оставићеш ти!" И узе за руку архиђакона Атанасија, доцније Атанасија Великог, патријарха александријског, и похвали га пред свима. После овога пророчанства опрости се са свима, и након десет дана предаде душу Богу 325. године.

2. Свети мученик Конкордије. Би испосник велики, и чудотворац за живота на земљи. У време цара Антонина ухапшен због вере у Христа. После мука и тамновања би изведен пред каменог идола Диа, да му се поклони. Он пљуну на идола, и због тога би одмах посечен.

3. Свети мученици Фронтасије, Северин, Северијан и Силан. Мучени у време цара Клавдија, у Француској. Када им главе беху одсечене, они се дигоше, узеше своје главе у руке, пређоше преко реке Ил, и дођоше до цркве свете Богородице, у којој се Богу мољаше епископ Фронтон. Ушав у цркву, положише своје главе пред ноге епископове, а они легоше и прекрстише руке на прси. Ту бише чесно сахрањени. При њиховој сахрани чуло се појање невидљивих војски ангелских.

4. Преподобни Зосим, епископ Вавилона Новог. Преподобни Зосим, епископ Вавилона Новог, града у Мисиру. Подвизавао се на Гори Синајској. Дошао послом у Александрију, би посвећен од блаженог патријарха Аполинарија за епископа вавилонског. Беше изрјаден пастир стаду Христовом. Но када га савлада старост и замореност, повуче се опет на Синај, где предаде душу своју Богу и прими венац славе међу великим јерарсима. Живео и скончао у VI веку.

5. Свештеномученик Астије, епископ драчки. Пострадао у време Трајаново. Најпре бијен оловним прутовима, а потом обнажен, и наг распет на дрво. Наго тело његово би намазано медом, да би га осе и стршљенови уједали. У највећим мукама свети Астије славећи Бога издахну, и прими два венца, и као мученик и као јерарх.

6. Свете Марта и Марија. Сестре Лазареве. По вазнесењу Господа Лазар је отишао да проповеда Јеванђеље. У овоме су му помагале сестре његове. Не зна се где су скончале.

(Житија Светих за данас)

Гостољубље врлина je Богом наређена.
Њом јe досад многа душа у Рај уведена.
Аврам дивни гостољубље показа безмерно,
И безмерно, и срдачно, a не лицемерно.
E цар Давид гостољубље поштоваше много,
Зато живот цар Саула он чуваше строго
A Старији кад се јави од старог Аврама.
Од Потомка Давидова кад се сакри тама.
Тада Марта и Марија, сестре Лазареве,
Гостољубље показаше, госпољубне деве:
Угостише Највећега откад сунце тече,
Гостољубљем Рај небесни свака од њих стече.
Гостољубљем савршеним у срцу и јелу
Гостољубљем преизрјадним на речи и делу.
A Господ се пребогати богато одужи.
Те дом овај гостољубни када смрт растужи
Исус брата умрлога сестрама васкресе,
Те и њима славу вечну кроз сав свет пронесе,
To je плата гостољубљу од самога Бога,
Господ воли гостољубље срца искренога.
Црква света поноси се Мартом и Маријом.
Учећ да смо и ми гости за софром Божијом.


РАСУЂИВАЊЕ

Страшно је убити човека. Нема речи, која би описала ужас, који спопада човекоубицу. Док се човек спрема да убије човека, он помишља, да је свеједно убити човека што и убити вола. Но кад свој умишљени злочин изврши, онда се наједанпут осети, да је објавио рат небу и земљи, и да је постао као изгнан и одсечен и од неба и од земље. Убијени му не даје мира ни дању ни ноћу. Св. Зосиму дође на Синај неки познати разбојник и замоли, да га замонаши. Зосим га обуче у монашку ризу и посла у манастир преп. Доротеја код Газе, да се тамо у киновији подвизава. После 9 година дође му натраг замонашени разбојник и потражи своје мирско одело дајући му расу натраг. На питање зашто то чини, одговори разбојник, да се 9 година усрдно Богу молио, постио, бдио и вршио свако послушање; да осећа да су му многи греси опроштени, но да га један грех његов мучи непрестано. Убио је некад једно невино дете, и то дете му се јавља и дању и ноћу и пита: „Зашто си ме убио?" Зато се решио, да иде и преда се властима, да би га власт погубила и тако платио крв крвљу. Обукавши се у своје пређашње одело, оде у град Диоспољ, где призна свој злочин и би посечен. И тако својом крвљу опра крвави грех свој.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно исцељење Гадаринских лудака (Мат. 8, 28)) и то:
1. како Господ изгони демоне из лудака, и лудаци постају мирни и кротки,
2. како Господ стоји крај мене и чека, да буде позват да ми помогне и очисти ме од сваког злог духа, који ме држи против Бога и одваја од Бога.


БЕСЕДА

о уздању у Господа а не у свој разум

Уздај се у Господа свијем срцем својим, а на свој разум не ослањај се (Приче Сол. 3, 5)

Кад би се све планине кренуле на тебе, да ли би их ти могао рукама одгурнути? Не би. А кад би се мрак за мраком свих тајни на небу и на земљи навалио на малену свећицу твога разума, да ли би их твој разум могао осветлити? Још мање. Не ослањај се на свој разум, јер и од те ништавне ствари, коју ти називаш разумом, већи део ништа друго није до мртав пепео. Не ослањај се на свој разум, јер и он пита, а не одговара. О човече, не ослањај се на свој разум, јер то је друм, по коме јури светина, гладна, и жедна, шарена и радознала, светина чулних утисака.

Уздај се, о човече, у Господа свијем срцем својим. У Њега је разум бесконачни и свевидовити. Мој је разум моја је сила (8, 14), говори Господ. Он гледа стазе којима крв твоја тече, и сва распућа којим мисли твоје лутају. Он ти се са сажаљењем и љубављу нуди за вођу, а ти се уздаш у твој помрачени и ништавни разум! А где би твој разум пре твога рођења? И где би твој разум онда, када ти се тело уобличаваше, када ти срце поче врити крвљу, када ти се очи почеше отварати, када ти глас поче из грла тећи? По чијем разуму би све то док твој још спаваше као угаљ у рудокопу? Па и од кад ти се твој разум пробудио, можеш ли набројати све обмане, на које те је навео, све лажи, у које те је уплео, све опасности, које није предвидео? О брате мој, уздај се једино у Господа свијем срцем својим! Он те је безброј пута избавио до сада од твога сопственог разума, од обмана и лажи његових, од опасности, у које те је гурао. Што је слепац према окатом, то и твој разум према разуму Божјем. Уздај се у вођу, о слепче. Уздај се, брате, једино у Господа свијем срцем својим.

О Господе Свевидећи, Вечни и Непогрешни Разуме, дубљи од васионе и светлији од сунца, избави нас и од сада од заблуда нашег разума. Теби слава и хвала вавек. Амин.
05. Јун


1. Свештеномученик Доротеј, епископ Тирски. Био епископ тирски од времена Диоклецијана, па све до времена Јулијана Одступника, под којим намучен би и пострада за веру православну. Живео на земљи сто седам година, и угодивши Богу преселио се у живот вечни 361. године. Био је врло учен муж. Написао многа поучна дела на грчком и латинском језику. Нарочито је чувена његова грчко-латинска Синтагма.

2. Преподобни Теодор пустињак. Чудотворац. Очистивши дух свој дугим подвигом у пустињи Јорданској, добио од Бога дар чудотворства. Путујући лађом за Цариград, догоди му се да лађа залута, и неста на њој воде за пиће. Када од жеђи сви путници на лађи беху близу смрти, Теодор подиже руке к небу, помоли се Богу и крсним знаком прекрсти морску воду. Потом рече лађарима да захвате из мора и пију; и кад пише, беше вода слатка. Када се сви почеше клањати Теодору, он их мољаше, да не благодаре њему но Господу Богу, који то чудо учини по своме човекољубљу. Мирно сконча 583. године.

3. Преподобни Анувије. Један од великих Мисирских монаха. Много пострадао за веру праву. Када су га пред смрт посетила три старца пустињака, он, прозорљивац, открије им све тајне срца њихова. Мирно сконча у другој половини V века.

4. Блажени Игор, кнез черниговски и кијевски. Гоњен од својих сродника, он напусти свет и замонаши се. Кијевљани, незадовољни династијом Олговића, хтедну да је истребе. Јурну на манастир, ухвате невинога и младога схимника Игора и убију га. Због тога злочина многе су беде постигле Кијевљане. А на гробу овога блаженога виђене су свеће, саме од себе запаљене, и то у неколико махова, а над црквом, где је сахрањен био, видео се стуб огњени. То је било 1147. године.

5. Преподобни Петар Коришки. Родом из села Корише, више манастира Светог Марка код Призрена (по другом пак предању из једног села код Пећи). Као младић орао на једном ћоравом волу. Био је необично кротак и безгневан. Са својом сестром Јеленом удаљио се рано на подвиг. Подвизавао се врло тврдо и истрајно. У тешкој борби с демонским искушењима показао се победоносан. Око њега сабрало се мноштво монаха, и он им је био наставник. Бежећи од славе људске, он се неко време склонио у Црну Ријеку, где се доцније подвизавао свети Јанићије Девички. У старости упокојио се у својој пештери у Кориши. Оне ноћи када се он упокојио, видела се светлост од много свећа у његовој пећини и чуло се ангелско појање. Овај дивни светитељ живео је вероватно у XIII веку. Над његовим чудотворним моштима цар Душан подигао цркву, која је била метохом хиландарским. У новије време остатак моштију светог Петра пренет је тајно у Црну Ријеку, где и данас почива.

6. Блажени Константин, митрополит кијевски. У дане онога блаженог кнеза Игора, када беше велика парба и смутња међу кнежевима руским, беху и у цркви нереди и честе промене на престолима архијерејским. Тако по смрти митрополита кијевског Михаила кнез Изјаслав доведе за митрополита неког ученог монаха Клима, не тражећи за то благослов патријарха цариградског, супрот древном обичају. Тада патријарх посла овога Константина митрополита да извиди ствар. Константин збаци Клима и одстрани из цркве све оне клирике, које Клим беше рукоположио. Због тога се народ раздели: једни се држаху Клима, а други Константина. Тада, по жељи кнежева руских, патријарх посла трећега, некога Теодора, а Клим и Константин беху уклоњени. Када умре Константин 1159. године, отворише његов тестамент, у коме он заклињаше, да га не сахрањују него да га баце у поље, да га пси поједу, пошто он сматра себе виновником смутње у цркви. Не смејући се оглушити о завештање, но ипак са великим ужасом, узму људи тело митрополитово и баце у поље, где је лежало три дана. За три дана је страшно грмело над Кијевом, муње су севале, громови пуцали и земља се тресла. Осам људи погине од грома. Над мртвим телом Константиновим појављивала се три пламена стуба. Видећи све ово кнез кијевски нареди те узму тело и чесно га сахране у цркви, где је био и гроб Игоров. И одмах потом наста тишина у природи. Тако Бог оправда слугу Свога смиренога.

(Житија Светих за данас)

Анувије још три тамне нићи,
Па ћеш Богу на истину поћи:
Кажи нама слово полезное! —
Три га старца питаху утроје,
Анувије одзбори старцима:
— Изложен сам био гоњењима
За Крст часни и за веру праву.
Хтедох дати за Господа главу,
Но Господ ме од тога одврати
Мученички венац не хте дати.
Никад земно од Бога не тражи
Сваким добром Господ ме ублажи,
Светли ми се ангели јављаху,
Небесну ми храну доношаху.
Што год просих, од Бога получих.
Многе тајне видех и докучих,
Видех небо и ангелске лике,
Апостоле, свеце, мученике,
Лик небесни свети и радосни,
И Рај чудни, чудни и сладосни.
Видех Пак'о и муке грешничке,
И све тамне војске сатанинске,
Лаж на уста никад не изрекох.
Од свих сласти земних се одрекох,
Христов лик ми више сунца сија
Прост'те старци, грешног Анувија!


РАСУЂИВАЊЕ

Никада не нарушавај пост у среду и у петак. Taj пост је Црквом заповеђен и добро образложен. Ако си икад у животу нарушио тај пост, моли се Богу, да ти опрости, и више не греши. Благочестиви људи не сматрају себе разрешеним од тог поста ни на путу, па чак ни у болести. Св. Пахомије сретне једном људе где носе мртваца, и види два ангела у спроводу. Он се замоли Богу, да му се открије тајна присуства ангела при сахрани тога човека. Какво добро учини тај човек, да га свети ангели Божји прате у спроводу до гроба? Тада по Божјем Промислу приђу оба ангела Пахомију и објасне му овако: „Један је од нас ангел среде a други ангел петка. Па како је овај човек увек до саме смрти постио среду и петак, то ми почасно спроводимо његово тело. Како је он до смрти сачувао пост, то га и ми прослављамо."

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно исцељење узетога (Мат. 9, 1) и то:
1. како благи Господ поврати здравље човеку узету, само рекавши му: устани и ходи!
2. како и моју узету (паралисану) душу износи Црква пред Господа, да joj Господ поврати здравље, само ако ја то хоћу.


БЕСЕДА

о оправданости милостиње

Не одреци добра онима којима треба, кад можеш учинити (Приче Сол. 3, 27)

Не одриче ни теби Господ оно што теби треба, не одреци ни ти човеку, кога ти је Господ послао у сусрет, да куша срце твоје. Ако ти неки сиромах један пут у животу пружи руку за помоћ, подај му и не откажи. Сети се, колико ти је година живота, и колико сати у једном дану, и колико минута у једноме сату — свакога минута кроз толико и толико хиљада дана ти пружаш руку своју ка Господу, и Господ даје и не отказује. Сети се милости Божје, и твоја немилост пећи ће те као жеравица, и неће ти дати мира све док се не покајеш и не омекшаш срцем.

Не реци никад: досадише ми ови просјаци! Толики милиони људи живе на земљи, и сви су просјаци у Господа, и цареви као и надничари, и богаташи као и слуге — сви су просјаци Господа — па Господ никад не рече: досадише ми ови просјаци! О човече, заблагодари Богу, што и од тебе неко тражи какво добро, било материјално било духовно! То значи, да си ти човек од Божјег поверења; значи: Бог ти је поверио неко Своје добро (јер сва су добра Божја). Покажи се достојан тога поверења: покажи се достојан у малом, да би ти се поверило веће.

О Господе свебогати, омекшај срце наше и просвети разум наш, да будемо милостиви у добрима која си нам Ти, Свемилостиви, поверио. Теби слава и хвала вавек. Амин.
06. Јун


1. Преподобни Висарион. Рођен и васпитан у Мисиру. Рано се одао духовном животу и "не укаља духовну одежду у коју се обуче крштењем светим". Посетио је светог Герасима на Јордану, и слушао је светог Исидора Пелусиота. Тело своје побеђивао је великим постом и бдењем, но свој подвиг скривао је по могућству од људи. Једанпут је четрдесет дана стајао на молитви не једући и не спавајући. Једну хаљину носио је и лети и зими. Имао је велики дар чудотворства. Сталног места пребивања није имао, него је до дубоке старости живео по горама и дубравама. Исцељивао је болесне и чинио многа друга чудеса на корист људи а на славу Бога. Упокојио се мирно 466. године.

2. Преподобни Иларион Нови. Игуман Далматске обитељи у Цариграду. Био је ученик Григорија Декаполита и подражатељ живота Илариона Великога, чије је и име узео. Моћан у молитви, истрајан и храбар у страдању. А страдао је много за иконе у време злих иконоборачких царева, Лава Јерменина и других. Потом цара Лава исекоше мачевима његови сопствени војници у оној истој цркви и на оном истом месту где се он прво наруга светим иконама и одакле прву икону уклони. Тада Иларион свети би пуштен из тамнице. Но замало. Поново је био мучен и држан у тамници све до правоверне царице Теодоре. Видовит и прозорљив: видео ангеле Божје где односе на небо душу светог Теодора Студита. Угодивши Богу, упокојио се у царству небеском 845. године у својој седамдесетој години.

3. Преподобни мученици Архелаја, Текла и Сузана. Као монахиње, чисте и девствене, подвизаваху се у једном незнатном манастиру близу Рима. Но када наста гоњење хришћана под злим царем Диоклецијаном, оне одбегну у Кампанију, и тамо се настане близу града Ноле. Њихов свети живот не могаше се сакрити од људи, и људи из околних места почеше к њима долазити тражећи савет, поуку и помоћ у разним мукама и болестима. Но најзад беху ухваћене од незнабожаца и пред суд изведене. Оне јавно и слободно исповедише веру у Христа. Када судија Леонтије упита Архелају свету о вери Христовој, одговори она: "Силом Христовом попирем силу ђаволску, људе учим разуму, да познаду једног истинитог Бога, а именом Господа мога Исуса Христа јединородног Сина Божјег даје се кроз мене слушкињу Његову здравље свима болесним". Све три девице беху бијене, врелом смолом поливане, у тамници глађу морене, и напослетку мачем посечене. Када беху изведене на губилиште, јавише им се ангели, које и неки од џелата видеше и толико се од тога уплашише, да не смедоше дићи мача на свете девице. Но ове их охрабрише да изврше своју дужност. И тако беху посечене као јагањци 293. године и отидоше у Царство Христово, да се у вечности одмарају и наслађују гледањем лица Божја.

(Житија Светих за данас)

Висарион свети, без крова и крува,
Од детства до гроба девственост очува:
Телесну чистоту и чистоту ума,
Зато препун беше силе и разума,
Божанског разума и божанске силе,
Радостан у духу, без туге униле.
Без туге униле и без мисли мрачни'
Ум чист и прозорљив, ко кристал прозрачни.
Кад љубав Божанску у срцу разгори
Он чудеса многа и славна сотвори:
По води хођаше као и по суху.
И бич страшни беше сваком мрачном духу.
Он устави сунце, и одложи вече,
И све поста' делом што устима рече.
To Божија Сила дејствова у њему
Јер он Богу беше послушан у свему.
Чудотворни свече, помози и нама
Пред престолом Божјим твојим молитвама!


РАСУЂИВАЊЕ

Злурадост је прљава хаљина, коју дух наш понекад са задовољством облачи. Онога часа кад се порадујеш греховном паду твога брата, и ти си пао, на радост ђавола, који је једном удицом две рибе уловио, Братство по телу велика је веза, но братство по духу још је већа. Па кад те жалости грех брата, по телу, како да те не жалости грех брата по духу? И кад скриваш грех брата по телу, зашто злурадо објављујеш грех брата по духу? Ко су твоја браћа по духу? Сви хришћани — сви они који сe c тобом причешћују из једне исте Чаше једним истим животом. O како су велики били светитељи у братољубљу! O како је злурадост била далеко од њих! За св. Висариона прича се следеће: једном беху сви монаси сабрани у храм на молитву. Игуман приђе једном монаху, који беше учинио неки грех, и нареди му да изађе из храма. Монах пође напоље, a за њим пође и Висарион говорећи: „И ја сам исти такав грешник!"

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно васкрсење кћери Јаирове (Мат. 9, 18) и то:
1. како Господ уверава људе, да девојка није умрла него да спава,
2. како је Он ухвати за руку и девојка уста жива,
3. како и моју мртву од греха душу може Господ васкрснути једним додиром Духа Свог Животворног.


БЕСЕДА

о чувању срца
Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот (Приче Сол. 4,23)
У срцу је воља, у срцу је љубав, у срцу је ум — у срцу је образ Пресвете Тројице Божанске. Срце је дом Оца, и жртвеник Сина и радионица Духа Светога. Бог срце хоће: сине, дај ми срце! О брате мој: сврх свега што се чува, чувај срце своје! Нека се планине претуре, нека се мора исуше, нека те пријатељи оставе, нека те богатство изневери, нека ти тело црви разједу, нека свет сручи на тебе сву поругу коју има, ти се не бој, само чувај срце своје, чувај га и прилепи га уз Господа, подај га Господу. Из срца излази живот — откуд живот у срцу, ако у њему не борави дах господара и источника живота — Бога?
Добар човек из добре клијети износи добро, а зао човјек из зле клијети износи зло (Мат. 12, 35). То су речи Господа, који пуни клијет срца твог богатством Својим. Шта је то добар човек? То је добра клијет срца. Шта је то зао човек? То је зла клијет срца. Од срца (злог човека) излазе зле мисли, убиства, прељубе, курварства, крађе, лажна свједочанства, хуле на Бога (15, 19): а од доброг срца излази: мир, трпљење, доброта, милост, вјера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22 — 23). Видиш ли, како је срце људско огромно слагалиште? Видиш ли, шта све може да стане у срце људско? О, брате, сам Бог Дух Свети, када благоизволи, може да стане у срце људско. И не само може, него и хоће. Само Он чека, да ти припремиш срце за Њега. Да га обратиш у храм, јер Бог Дух Свети само у храму станује. Као што змија чува главу, тако и ти, сине, чувај срце своје. Сврх свега што се чува, чувај, сине, срце своје! Јер у њега улази и из њега излази живот, који је од живога Бога.
Господе Животодавни, помози нам, да сачувамо срце своје, за Тебе, за Тебе Господе! Теби слава и хвала вавек. Амин.
07. Јун


1. Свети мученик Теодот Анкирски. Овај Христов мученик беше потајни хришћанин, и као такав помагаше цркву и сахрањиваше чесно тела светог мученика. Тако сахрани он и тела седам девојака, пострадалих за Христа. Када дознадоше за њ незнабошци, ударише и њега на муке и погубише (в. 18. мај).

2. Свете мученице Кириакија, Велерија и Марија. Све три ове мученице беху из Кесарије Палестинске. Када би гоњење хришћана, оне се повукоше из града у једну колибу, и ту се неусипно Богу мољаху, постећи и плачући, да би се вера Христова распрострла по васцелом свету и да би престало гоњење Цркве. По некој клевети беху изведене на суд, мучене и мукама уморене 304. године. Тако ове славне девице венчаше се венцем мученичким.

3. Свештеномученик Маркел, папа римски. У време Максимијана би осуђен да чува стоку на једном одређеном месту. Да би угодио Диоклецијану, који га беше узео за сацара, Максимијан поче зидати купатила у Риму, такозване Терме, и гоњаше хришћане на тај рад као негда фараон Јевреје у Египту. Многи хришћани пострадаше тада. Пострада и ђакон Кириак, који имаше велику моћ над демонима, и који исцели демонијачну ћерку Диоклецијанову, Артемију, и ћерку цара персијског, Јовију, и крсти и једну и другу. Пострада тада и та Артемија, и ђакон Сисиније, Смарагд и Ларгије, другови Кириакови, и ђакон Апронијан, и два новокрштена војника римска Папије и Мавр, и старац Сатурнин и Крискентијан, и блажене девице Прискила и Лукина, које од свога богатства направише гробнице за побијене мученике хришћанске. Свети Маркел, папа, дуго чуваше стоку, па најзад од глади, и понижења и гњета војничког издахну и предаде душу своју Богу.

4. Свештено мученик Маркелин, папа римски. Беше Маркелин претходник на престолу римском папи Маркелу. Па када га цар Диоклецијан позва и припрети му муком, он принесе жртву идолима, због чега га цар обдари драгоценом хаљином. Но Маркелин се љуто раскаја, и поче плакати дан и ноћ због свог одречења од Христа као негда и апостол Петар. У то време би неки сабор епископа у Кампанији. Папа се обуче у вретишче и посу главу пепелом, па уђе у сабор и пред свима исповеди свој грех просећи да му суде. Оци му рекоше, нека он сам себи суди. Тада он рече: лишавам себе свештеничког чина, кога нисам достојан; и још: нека ми се тело по смрти не погребе него баци псима! То рече, и изрече клетву на оног ко би се дрзнуо да га сахрани. Потом оде цару Диоклецијану, баци преда њ ону драгоцену хаљину, исповеди веру у Христа и наружи идоле. Разјарен цар нареди те га мучише и потом убише ван града, заједно с три добра мужа: Клавдијем, Кирином и Антонином. Тела ове тројице беху одмах погребена, а тело папино лежаше тридесет шест дана. Тада се јави свети Петар новом папи Маркелу, и нареди му да погребе тело Маркелиново јер, рече: "Ко се смираје, узвисиће се".

5. Преподобни Данил Скитски. Игуман знаменитог Скита Мисирског. Ученик светог Арсенија и учитељ многих. Многе његове речи и поуке су као путеводне звезде за монахе. Једном кад су варвари напали Скит, позову га братија, да заједно с њима бежи. Он им одговори: "Ако се Бог не брине о мени, на што ми и живети?!" Још је говорио Данил: "Уколико се тело твоје гоји, утолико ти душа мршави". Подвизавао се у општежићу четрдесет година, а потом, 420. године повукао се у пустињу. Он се догодио у Александрији, када је један опаки свекар убио снаху своју због њеног целомудрија, свету Томаиду (в. 13. април), и он је са својим учеником и сахранио ову страдалницу.

(Житија Светих за данас)

O грешниче, баци очајање,
Па принеси Богу покајање.
Очајање — врагу радовање.
Гле, Маркелин архијереј беше,
Па када га на муке узеше.
Он пред царем Господа издаде,
Ал' очају себе не предаде,
Но грех страшни исповеди јавно
И крвљу га својом опра славно.
O грешниче, и ти не унивај
И ко змију грехе на сакривај,
Грех сакривен, змија у недрима!
Срце једе тајним грешницима.
Петар згреши — хитро грех одбаци,
Тако чине прави покајници.
Кад апостол и папа згрешише
И од Бога опроштени бише.
Како за те да неш проштења,
Само кај се, ал' без одоцњења.
Смрт те љута може одоцнити
И од Бога навек одвојити.
Хитно, хитно бацај очајање.
И принеси хитно покајање!


РАСУЂИВАЊЕ

У светитеља је врло изоштрена свест. Оно што обични људи сматрају малим грехом, светитељи сматрају великим преступом. За авву Данила прича се, да су га трипут хајдуци хватали и одводили у гору. Двапут се срећно спасао из ропства, a трећи пут кад је хтео побећи, удари каменом једног од њих и убије, па умакне. To убиство падне му на савест као тешко олово. У недоумици шта да ради, оде александријском патријарху Тимотеју, исповеди му се и потражи савет. Патријарх га ублажи и ослободи сваке епитимије. Но њега је савест гризла, и он оде у Рим папи. Папа му каже исто што и патријарх Тимотеј. Опет незадовољан Данил је редом посетио и остале патријархе, у Цариграду, Антиохији и Јерусалиму, исповедајући се свима њима и тражећи савет. Но остане незадовољан. Тада се врати у Александрију и пријави власти као убица. Власт га ухапси. Када буде суђење пред кнезом, Данил исприча све како је било и замоли, да и сам буде убијен, како би душу спасао од огња вечног. Зачуди се кнез свему томе, и рече му: иди, оче, моли се Богу и за мене, па макар још седам других убио!
Незадовољан и овим Данил се реши узети једног губавог човека, однети га к себи у ћелију и служити му до смрти, и кад овај умре, тада узети другог. Тако и учини; и тек на тај начин успокоји своју савест.


СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно исцељење жене крвоточне (Матеј 9. 20) и то:
1. како жена крвоточна са великом вером дохвати се скута од хаљине Господа Исуса и оздрави,
2. како је и моја душа као жена крвоточна док год робује телу и крви,
3. како једним додиром до Христа Господа душа моја може бити исцељена и одухотворена.


БЕСЕДА

о угледању на мрава
Иди к мраву ленивче, гледај путове његове и омудрај (Приче Сол. 6, 6)
Воља је Творца, који нас је послао у овај свет, да делујемо док смо у свету. Сам Господ Исус заповеда: делујте, стражите! Он похваљује оне који умножавају дате им таланте, и осуђује лењивце који своје таланте закопавају. Своје време на земљи он назива службом и вели, да није дошао да Му послуже него да Он послужи. Он узима за пример Оца Свога небеског и вели: Отац мој до сада делује, и ја делујем. Делујте докле светлост имате. наређује Он ученицима Својим.
О страшне срамоте за човека, када му се за пример вредноће истиче мрав. једна бесловесна твар! Но кад човек не уме да се угледа на вредноћу Бога, нужно је упутити га да се угледа бар на мрава. Мрав цело лето ради и спрема себи зимницу. Спремамо ли, браћо, и ми зимницу, коју ћемо отворити и показати после смрти? О да не изађемо празних руку пред Онога, који нам пуним рукама даје док смо у овом животу!
Лењост је један од смртних грехова. Јер умртвљује душу у човеку. Лено тело је гнездо порока; лена душа насеобина ђавола.
Господе Свемогући, који си сав мир и сав делатност у исто време. избави нас од погубне лености, и покрени нас Духом Твојим Светим на сва дела блага, ради спасења душа наших. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Цитат: 21. јун: Теодор Стратилат је хришћански светитељ. Био је римски војвода, у војсци цара Ликинија, и градоначелник града Ираклије. Теодор је због несугласица у вези са религијским опредељењем цара Ликинија кажњен мучењем и смрћу. Познат је по томе што је разрушио идоле од сребра и злата, и поделио комаде од њих сиромашним људима. Такође је преобратио многе људе у хришћанство, и позвао самога цара Ликинија да се одрекне своје вере и прихвати Христово учење.

Његово мучење се састојало из следећег: шибан је (шест стотина удараца по леђима и пет стотина по трбуху), разапет на крст, гађан стрелама и најзад посечен мачем. У хришћанској традицији помиње се да је за све време мучења непрестано говорио: "Слава Теби Боже мој, слава Ти!" Теодор је умро 8. фебруара 319. године у три сата после подне. Он се сматра заштитником војника који га призивају у помоћ. Његове мошти су пренете из Евхаите у Цариград и сахрањене у цркви Влахерни.

Сем 21. фебруара празнује се и пренос моштију његових из Ираклије у Евхаиту 8. јуна (21. јуна по грегоријанском календару). Теодор Стратилат је завештао при страдању, своме слуги Вару: "Тело моје", рекао је, "положи у Евхаити на имању мојих предака". Свети Анастасије Синајски записао је: у месту Карсату близу Дамаска била је једна црква у име светог Теодора Стратилата. Када су Сарацени покорили Дамаск, једна група Сарацена са женама и децом настанила се у тој цркви. На зиду је била фреска светог Теодора. Један Сарацен је гађао стрелом у лик светитељев. У хришћанској традицији помиње се да је тада потекла крв из фреске. Ускоро после тога цела та група Сарацена је умрла ту у цркви. Свети Анастасије тврди, да је он лично био у тој цркви, видео лик светитељев на двору и трагове од крви.

Српска православна црква слави га 8. фебруара и 8. јуна по црквеном, а 21. фебруара и 21. јуна по грегоријанском календару.
08. Јун


1. Свети Јефрем, патријарх антиохијски. У време византијског цара Анастасија беше Јефрем војвода страна источних. Познат свима због своје велике побожности и милосрђа, и због тога веома уважен. Када требаше обновити Антиохију, порушену земљотресом и огњем, одреди цар војводу Јефрема, да руководи тим послом. Јефрем испуњаваше своју дужност с приљежношћу и љубављу. Међу обичним радницима зидарима беше и неки епископ, који из непознатих разлога беше оставио епископство и деловаше као обичан радник, и нико не знаде, да је тај човек епископ. Једнога дана прилеже тај човек да се одмори од тешког труда са осталим радницима и заспа. А војвода Јефрем погледавши виде огњени стуб где се извија од тога човека па до небеса. Зачуђен и ужаснут Јефрем потом призва онога човека и закле га да му каже, ко је он. Човек се тај дуго устручаваше но најзад призна, да је епископ и прорече Јефрему, да ће ускоро бити посвећен за патријарха антиохијског (место патријарха беше упражњено, јер од земљотреса погибе стари патријарх Енфрасије). И заиста, тих дана Јефрем буде изабран и посвећен за патријарха. Због његове доброте, чистоте, и ревности за Православље даде му се од Бога велики дар чудотворства. Једанпут, да би убедио једног јеретика, да је Православље истинито, стави у огањ свој омофор, а он се мољаше Богу. И омофор стајаше у огњу три сата и оста неповређен. Видећи то онај јеретик, ужасну се, и одбаци јерес. Сконча свети Јефрем у миру 540. године и пресели се у Царство Божје.

2. Преподобни Зосим Финикијски. Овај светитељ рођен би у селу Синди, у околини града Тира. Подвизаваше се близу града Тира у своме манастиру. Немајући никаква облака на савести својој, прозираше духом својим у даљину и знађаше шта се догађа у свету. Тако прозре и виде пад Антиохије од земљотреса, и плачући горко простре се по земљи и мољаше Бога, да до краја не погуби тај град. Догоди се једном, да му на путу лав уби и поједе магарца. Светитељ нареди лаву, да му место магарца послужи и понесе бреме. Лав се показа пред светитељем кротак као јагње, прими бреме на себе и донесе га до врата града Кесарије, где га Зосим ослободи и отпусти. Упокоји се свети Зосим мирно у VI веку.

3. Свети великомученик Теодор Стратилат. Овај светитељ празнује се (в. 8. фебруар), и тамо је његово житије описано, а 8. јуна пак празнује се пренос моштију његових из Ираклије у Евхаиту. Тако беше и завештао свети Теодор при страдању, своме слуги Вару: "Тело моје", рече, "положи у Евхаити на имању мојих предака". Свети Анастасије Синајски записао је ово чудо од иконе светог Теодора: у месту Карсату близу Дамаска била је једна црква у име светог Теодора Стратилата. Када Сарацени покорише Дамаск, једна група Сарацена са женама и децом настани се у тој цркви. На зиду је био фреско лик светог Теодора. Један Сарацен пусти стрелу и удари лик светитељев у лице. На једанпут крв потече из лика. Ускоро после тога цела та група Сарацена изумре ту у цркви. Свети Анастасије вели, да је он лично био у тој цркви, видео лик светитељев на двору и трагове од стинуле крви.

(Житија Светих за данас)

Свети Јефрем. препун благочешћа.
Беше војник противу злочешћа,
Против грешних јереси и глупи'
A за Цркву што Аристос откупи
Чесном крвљу, низ крст изливеном,
Чесном крвљу вечно прослављеном.
Чува Јефрем стадо од вукова
И растура гнезда паукова.
Јефрем свети, избраник Божији,
Светлост беше у Антиохији,
Засја Црква кроз његова уста
Ко у време славног Златоуста,
Бог' прослави Свога слављеника
Чудотворном моћи целебника.
Јефрем — звезда у прошлости славној.
Јефрем дика Цркви Православној.


РАСУЂИВАЊЕ

Страх у страдању и страх од нестрадања. To je један исти страх, и он означава бојазан духовна човека, да ли се Бог није удаљио од њега. Када је света Катарина претрпела многе и тешке муке, јави joj се Господ, и она Га упита: „Где си био Господе досад, да ме утешиш у толиким страдањима?" A Господ joj одговори: „Овде сам ја био, у твом срцу."
Но не мањи страх може да наиђе на духовна човека, када дуго на њ не наилазе страдања. Ушао инок у једну цркву у Александрији, и видео неку жену како клечи пред иконом Спаситељевом и c плачем вапије ка Господу: „Оставио си ме, Господе, помилуј ме, Милостиви!" После молитве упита инок жену: „Ко те је увредио, да се тако горко жалиш Богу?" одговори жена: „До сада ме нико није увредио; и баш зато ја и плачем, јер ме је Бог оставио и за три године никаквим страдањем није ме посетио. За ово време нити сам ја боловала, нити син мој, нити ми је ишта од домаће живине пропало."


СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно исцелење двојице слепаца (Мат. 9, 27) и то:
1. како слепци вапијаху ка Господу, да би им отворио очи,
2. како се Господ дохвати очију њихових и учини им по вери, и они прогледаше,
3. како и моју слепу душу може Господ додирнути и духовни ми вид повратити, ако c вером к Њему вапијем.


БЕСЕДА

о Цару над царевима
Мном цареви царују, и владаоци постављају правду. Мном владају кнезови и поглавари и све судије земаљске. Ја љубим оне који мене љубе (Приче Сол. 8, 15—17)
Да не помисли цар, да својом силом и мудрошћу царује, јер ће поруган бити од безсилних и безумних. Да не помисли владар, да по својој памети и вољи правду поставља међу људима, да не помисли лудост, смешну и за децу. Да не помисле кнезови и поглавари и судије, да владају по нечијој вољи и милости мимо Божје воље и милости, јер ће се угрувати до смрти на поледици, којим се клизају сви они што Бога заборављају.
Ја љубим оне који мене љубе, говори Господ. То Господ говори на првом месту царевима и кнезовима и судијама људским. Јер ако они љубе Господа, мили су Господу веома. Ако они љубе Господа, љубиће Га и народи, над којима они владају и суде. А ако народи љубе Господа, љубиће и своје цареве и кнезове и судије.
Уколико је један човек уздигнут влашћу и чашћу над људима, утолико треба да је ближи Богу од људи над којима је уздигнут.
О браћо моја, Господ се распео за нас на крсту, и тиме је показао Своју љубав према нама. Онај који се распео за нас, ваистину више нас љуби од онога, ко се само весели с нама за трпезом. Па кад љубимо толико своје пријатеље око трпезе, како да не љубимо Онога, ко се из љубави према нама распео на крсту!
О Господе благословени, отвори нам вид духовни, да бисмо видели сву неизмерну дубину љубави Твоје, и да бисмо се и ми разгорели љубављу према Теби! Теби слава и хвала вавек. Амин
09. Јун


1. Свети Кирил, архиепископ александријски. Порекла племићког и близак сродник Теофила, патријарха александријског, после чије смрти би посвећен за патријарха. Водио три љуте борбе за свога живота: с јеретицима Новацијанима, с јеретиком Несторијем и са Јеврејима у Александрији. Новацијани су постали у Риму и тако прозвани по Новацијану презвитеру, јересоначалнику. Они су се гордили својом врлином, ходили су обучени у бело одело, забрањивали су други брак и држали су да се не треба молити за оне који учине смртни грех, нити примати натраг у цркву оне који једанпут отпадну од цркве, па ма се они горко кајали. Кирил њих победи и истера из Александрије заједно са њиховим епископом. С Јеврејима била је борба много тежа и крвавија. Јевреји су се били осилили у Александрији још од почетка, како је Александар Велики засновао тај град. Њихова мржња према хришћанима била је бесна и смушена. Они су убијали хришћане мучки, тровали, на крст распињали. После дуге и тешке борбе Кирил је успео код цара Теодосија Млађег, да се Јевреји протерају из Александрије. Његову борбу пак против Несторија, патријарха цариградског, решио је Трећи васељенски сабор у Ефесу. Том Сабору председавао је сам Кирил, заступајући у исто време и папу римског Целестина, по молби овога, који због старости није могао доћи на Сабор. Несторије буде осуђен, анатемисан, и од цара прогнан на источну границу царства, где је и умро смрћу ужасном (јер му црви разједу језик, којим је хулио Пресвету Богородицу називајући је Христородицом). После свршене борбе Кирил је у миру проживео и ревносно пасао стадо Христово. Представио се Господу 444. године. За њега се каже да је саставио "Богородице Дјево радујсја!"

2. Свети Кирил Бјелозерски. Рођен и васпитан у Москви у кући великашкој. Пострижен у манастиру Симоновом, где се подвизавао на удивљење свих осталих монаха. Да би сакрио своју добродетељ, правио се јуродом. Разговарао лично са светим Сергијем Радонежским, и од овога примио многе корисне поуке. Мимо своје жеље изабран за игумана тога манастира. Но он се стално молио Пресветој Богородици, да му покаже пут, где би се у безмолвију подвизавао. Једне ноћи виде велику светлост и чу глас: "Кирило, изађи одавде и иди на Бело језеро!" И он заиста изађе из Симонова манастира са једним другом, оде у пределе белојезерске и тамо, у густој боровој шуми, поче се подвизавати. Временом се та пустиња претвори у велику обитељ. Преподобни Кирил доби од Бога велики дар чудотворства, те болне цељаше и многа друга чудеса твораше. Представи се 1429. године у деведесетој години живота свога, и оде ка Господу, кога је целог века љубио жарком љубављу.

(Житија Светих за данас)

Свети Кирил непоколебиви
Вером својом вселену удиви.
Крстом часним јунак огради се
На душмане Цркве ополчи се.
На Јевреје, Крста дин-душмане.
И удари на новацијане.
Што се собом сами погордише
И милости границу ставише,
Осудише грешнике пре Суда,
Сили божјој одрекоше чуда,
Ал' највише Кирило засија
Кад се диже против Несторија.
Рушитеља Православне вере
Хулитеља Божије Матере.
Матер Божја поможе Кирилу.
Те победи сву вражију силу.
Цркву свету очисти од плеве.
Све помоћу Богомајке Деве.
Беше Кирил витез Православља,
Зато Црква Кирила прославља
И њему се моли без престанка,
Да нас штити од вражјег устанка,
O Кирило, звездо међ звездама.
Помози нам твојим молитвама


РАСУЂИВАЊЕ

Ми грешимо ако сматрамо за дужност да мрзимо оне које и na¬um сродници мрзе. Та мржња прелази на нас као нека фамилијарна болест. Усвајајући љубав својих сродника, ми усвајамо и њихову мржњу. Toj слабости подавали су се понекад и велики духовни дивови. Патријарх Теофил никако није волео св. Јована Златоуста, и до смрти остао је његов огорчени противник. Св. Кирил, његов сродник и наследник на престолу александријском, примио је ту мржњу против Златоустог светитеља и дуго је носио у себи. Узалуд га је саветовао св. Исидор Пелусиот да промени мишљење o Златоусту и да га упише у диптих светих; Кирил није могао променити своју зловољу. Тада Пресвета Богородица, за чију славу и чест толико се бораше Кирил против Несторија, јави се Кирилу у једној визији са мноштвом ангела и са Јованом Златоустом — у великој слави. И Света Пречиста умоли Златоуста, да би опростио Кирилу, и загрлише се и друг друга целиваше. Та визија је потпуно променила осећање Кирилово према Златоусту, и Кирил се са стидом кајао, што је онако нерасудно мрзео Златоуста као великог светитеља Божјег.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно исцељење немога и беснога (Мат, 9, 32) и то:
1. како Господ изгна из њега ђавола, и неми проговори.
2. како се ђаво свим силама стара да учини душу моју немом, да не прославља Господа,
3. како Господ може, ако ја пожелим, једном речју удаљити од мене нечистог духа и учинити ме харфом славе Божје.


БЕСЕДА

о онима који љубе смрт
Сви који мрзе на ме, љубе смрт (Приче Сол. 8, 35)
Тако говори Господ, Створитељ неба и земље, кроз пророка Свога. Ко мрзи Мудрост Божју, мрзи на Бога, а ко мрзи на Бога, што има да љуби друго осим смрти? Није ли све ван Господа смрт? Сунце и звезде, мора и планине, животиње и биље — шта је то све него мртва прашина, уобличена и оживљена силом Божјом, речју Божјом, мудрошћу Божјом. Ко не љуби Бога, тај не само — не љуби Бога, него он не љуби ништа што је од Бога, тј. ни красоту звезда, ни поредак мора и планина, ни животну силу која је у животињама и биљкама. Ко не љуби Бога, тај изузима и удаљава Бога из природе. Шта онда остаје? Само мртва, безоблична, тамна, прашина — само смрт. Но и та прашина је створена Богом. И ту прашину мора богомрзац дати Богу, и оно што се не дотиче Бога, то јест: смрт, грех и ђаво. Ко не љуби Бога, тај у ствари љуби смрт, грех и ђавола. Богомрзац је сваки играчка ђавола, плод греха и залогај смрти.
Ако Тебе мрзимо, о Господе љубави, немамо кога ни шта волети. Јер и оно што волимо од Тебе је. Безуман је, ко воли зраке а мрзи сунце; и ко воли капље воде а мрзи извор.
Надахни нас животворном љубављу према Теби. Свељубавни Господе наш. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Страница: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61
Референтни URL