Погледи форум

Пуна Верзија: Житије светих за сваки дан
Тренутно прегледате lite верзију форума. Погледајте пуну верзију са одговарајућим обликовањима.
Страница: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61
15. Новембар


1. Св. муч. Гурије, Самон и Авив. Гурије и Самон беху угледни грађани Едески. У време једног гоњења на хришћане они се склонише ван града и живљаху у посту и молитви храбрећи правоверне, који њима притицаху за савет. Но беху ухваћени и пред судију изведени. Судија им припрети смрћу, ако се не покоре наредби царској о поклоњењу идолима. Одговорише му свети мученици Христови: „ако се покоримо наредби царској, пропашћемо, ма нас ти и не убио.” После љутих мука беху бачени у тамницу, у којој осташе од 1. августа до 10. новембра трпећи глад, таму и тескобу. Тада поново бише изведени и мучени; па како осташе непоколебљиви у вери Христовој, бише на смрт осуђени и мачем посечени 322. год. при опаком цару Ликинију. Доцније и Авив ђакон Едески, прими муке за Христа Господа свога, и у пламену предаде дух свој Богу. Мајка његова извади из огња тело његово целосно и сахрани у гроб заједно са св. Гуријем и Самоном. Када преста гоњење, подигоше хришћани храм у част три мученика, Гурија, Самона и Авива, и положише њихове чудотворне мошти у један ковчег. Од многобројних чудеса тих дивних светитеља Божјих једно је нарочито знаменито. Нека удовица у Едеси имаше ћерку девојку, којом се ожени један Гот војник из грчке војске. Па како се мајка бојаше да дв своју ћерку у далеку земљу, то се Гот закле на гробу света три мученика, да никакво зло неће девојци учинити него да ће је узети за закониту жену, пошто је рече, нежењен. У ствари он беше жењен. И када одведе девојку на своју постојбину држаше је не као жену него као робињу, докле не умре његова законита жена. Тада он у договору са осталим сродницима својим закопа са мртвом женом и своју живу робињу. Робиња се с плачем мољаше св. мученицима, да је спасу. И они јој се јавише у гробу, узеше је и тренутно пренеше из Готске земље у Едесу, у своју цркву. Сутрадан, када цркву отворише, нађоше девицу крај гроба светитеља Божјих, и сазнаше о чудесном избављењу њеном.

2. Св. муч. Елпидије, Маркел и Евстохије. Пострадали за Христа у време Јулијана Одступника. Елпидије беше сенатор. Видећи муке и чудеса Елпидијева 6000 незнабожаца повероваше у Христа Господа.

3. Празник иконе св. Богородице „Купјатицке”. Ова икона прво се јавила некој девојчици Ани, у селу Купјатичу у Минској губернији 1182. год. Чувајући стадо виде Ана неку светлост у шуми. Када се она приближи тој светлости, угледа на дрвету осредњи крст са ликом Пресвете Богородице. Узме Ана тај крст и однесе дома, па се опет врати своме стаду. Но на велико чудо њено она опет виде на истом месту исти крст о дрвету. Она га узе, метне себи у недра и однесе кући. Када хтеде показати крст оцу своме, завуче руку у недра, но крста ту не бејаше. Она исприча оцу све; па са оцем оде, видеше крст у шуми и пренесу га кући. Сутрадан крста опет није било у кући. Они узбуне цело село, и сви сељаци оду те виде крст и поклоне му се. Убрзо људи ту сазидају цркву. Многобројна чудеса пројавила су се од тога чудесног крста са изображењем Богоматере. Та икона сада се налази у цркви св. Софије у Кијеву.

(Житија Светих за данас)

О Пресвета Божја Мати
Богоневесто,
Христу Богу ти си била
телесни престо;
Носила си Цара славе
у телу своме,
Родила си Живодавца
свету мртвоме.
Крвљу Својом, крвљу светом,
Он свет избави,
Тебе, Дево, и сам Себе,
славно прослави.
Но твоја се права слава
на небу блиста,
Где ти седиш с десне стране
До Самог Христа.
Ал’ се зраци твоје славе
к земљи спуштају,
И на путу путницима
у ноћ сијају.
Слава теби, Божја мати,
у све векове,
Први храме, дивни храме,
славе Христове!


РАСУЂИВАЊЕ

Бог најчешће даје миротворцима победу у рату. Један је пример за то велики цар Јустинијан, а други св. краљ Стефан Дечански. По смрти свога оца краља Милутина Стефан скине повез са очију својих, и би с радошћу проглашен за краља и од властеле и од народа. Но Константин, Симонидин син, и млађи брат Стефанов по оцу диже војску против Стефана. Тада му Стефан написа овако: „Ти си чуо, шта се догодило са мном (тј. како сам прогледао) по Промислу Божјем, који строји све на добро. Помилован Богом ја сам наследио престо родитељски, да владам над људима са страхом Божјим и правдом, по примеру предака, одустани од свог предузећа, дођи да се видимо један с другим; прими друго место у држави као други син, и не устај с туђинима против свога отечества; наша пространа земља довољна је и за мене и за тебе. Ја нисам Каин братоубица но друг братољубивом Јосифу. Речима овог последњег и ја теби говорим: ја сам Божји; ви сте умишљали мени зло, а Бог устроји добро.” Тако је писао свети краљ. Но Константин не послуша. И би побеђен у рату од Стефана. Тако је побеђен био и Владислав, син Драгутинов, други претендент на престо српски! А најгоре је прошао Михаил Шишман цар бугарски. Њему Стефан писаше: „појми значење љубави хришћанске, умири гнев, допусти да буде љубав међу нама како је била и међу родитељима нашим. Престани пролевати хришћанску крв. Окрени оружје на непријатеље имена Христова а не на хришћане. Опомени се, како ће се тешко одговарати за невину крв. Знај и то, да ко отима туђе, губи и своје”. Михаил се наруга овом писму светога краља и би до ноге потучен на Велбужду. „Бог је са праведним а не са силним.”

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно стварање света (Пост. 1), и то:
1. како Бог рече да буде свод између водв:
2. како растави воду под сводом од воде над сводом;
3. како свод назва небо.


БЕСЕДА

о објави премудрости Божје силама небеским
Да се кроз цркву сад обзнани началима
и властима на небесима многоразлична
премудрост Божија (Еф. 3, 10).
Јесу ли ангели, браћо, свезнајући? Нису; јер да су свезнајући, били би богови. Један је Бог, браћо, а ангели су прекрасне слуге Божје. Тајна Ваплоћења није била позната ангелима пре него се збила. И све остале тајне, у вези са тајном Ваплоћења, биле су непознате ангелима све док их нису видели објављене у Цркви. Црква је, дакле, ново откровење и за саме ангеле свете. Црква је с једне стране нова пројава мудрости, силе и човекољубља Божјег, а с друге стране нова пројава богољубља и подвига човекова. Ни сами ангели нису раније знали, колико се Бог дв снизити нити колико се човек дв уздићи. То је у цркви показано, и кроз цркву ангелима обзнањено. О томе апостол говори Ефесцима наведеним речима. Началима и властима, тј. ни врховима ангелским није унапред било све познато. Многоразлична премудрост Божја, т.ј. премудрост раније непројављена, и ангелима непозната, а сада у цркви показана у безбројним облицима и приликама и случајевима.
О браћо моја, два највећа дела Божја, до сад пројављена, јесу стварање света и стварање цркве. И у једном и у другом делу човек је, браћо, главни предмет Божје љубави. Да будемо благодарни, сваким дахом својим благодарни преблагодарни Богу. О Боже благи, Боже милосрдни. Теби слава и хвала вавек. Амин.
16. Новембар


1. Св. апостол Матеј Јеванђелист. Беше Матеј, син Алфејев, најпре цариник (тј. закупац и скупљач пореза, или митар), и као таквога виде га Господ у Капернауму и позва: хајде за мном. И уставши отиде за њим (Мат. 9, 9). По том Матеј приреди дочек Господу у својој кући и ту даде повод, да Господ искаже неколике велике истине о своме доласку на земљу. По пријему Св. Духа Матеј свети проповедаше Јеванђеље у Партији, Мидији и Етиопији, земљи црначкој. У Етиопији постави за епископа некога Платона, следбеника свога, а он се повуче у молитвену самоћу у гору, где му се Господ јави. Крсти жену и сина кнеза те земље, због чега се кнез веома расрди, и посла једну стражу да доведе Матеја к њему на суд. Војници одоше и вратише се кнезу говорећи, да чуше глас Матејев али га никако не могоше очима видети. Тада кнез посла другу стражу. Када се и ова стража приближи апостолу, овога облиста светлост небеска, тако силна, да војници не могоше у њега гледати, но испуњени страхом бацише оружје и вратише се. Тада кнез сам пође. Приближивши се св. Матеју, засија од овога такав блесак, да кнез на једанпут ослепи. Но апостол свети беше милостива срца: он се помоли Богу, и кнез прогледа, – нажалост, прогледа само телесним очима али не и духовним. Он ухвати св. Матеја и стави га на љуте муке. Наиме, у два маха ложаше велики огањ на прсима његовим. Но сила Господња сачува га жива и неповређена. Тада се апостол помоли Богу и предаде дух свој Богу. Кнез нареди те и тело мучениково положише у оловни сандук и бацише у море. Светитељ се јави епископу Платону и рече му о своме телу и сандуку, где се налази. Епископ оде и изнесе сандук са телом Матејевим. Видевши ово ново чудо кнез се крсти и прими име Матеја. Затим остави кнез сву сујету светску и прими чин презвитерски, и богоугодно послужи цркви. Када умре Платон, јави се овоме Матеју апостол Матеј и усаветова га да се прими епископства. И тако он се прими епископства и би пастир добри многе године, док га Господ не позва у царство Своје бесмртно. Св. Матеј апостол написао је Јеванђеље на јеврејском језику, које је убрзо преведено на грчки, и на грчком до нас дошло, док се оно на јеврејском изгубило. За овога Јеванђелиста каже се, да никада није јео месо, него се хранио поврћем и воћем.

2. Преп. Сергије Малопинежски. Руски парохијски свештеник. Као свештеник богоугодно живео и служио пуне 22 године у Вологодској губернији. Упокојио се мирно у Господу 16. новембра 1585. год. у старости од 92 године.

(Житија Светих за данас)

Апостолу своме, Матеју светоме,
Сам се Господ јави у земљи црначкој,
То утеха беше борцу мученоме,
И велика сила души му јуначкој.
Још му Господ даде штап из руке своје,
Пред маленом црквом да га он посади
Докле озелени с цветом разне боје
И плод сладак роди, да се свако слади.
Из корена доле извор ће потећи,
Извор воде хладне, жедном ће да прија,
А ко се умије хвалу ће изрећи,
Лице ће му сјајем чудним да засија.
Апостол учини како Господ рече,
И пониче дрво, украси се цветом,
И жива му вода из жила потече,
Испуни се црква многобројним светом:
Ко болестан беше исцељење прими,
А ко здрав бејаше постаде здравији,
Црнац црно лице прекрасним учини,
Дивљи народ поста – виноград Божији.
О чудесно дрво, да ли га је нама!
Имамо га, браћо, сви га ми имамо,
То је Христос Господ, Господ над војскама,
Он – Дрво Живота – Њим се спасавамо.


РАСУЂИВАЊЕ

Да ли заповест Господња о непрестаној молитви (Лк. 18, 1) важи само за монахе или за све хришћане уопште? Кад би важила само за монахе, не би апостол Павле писао Солунским хришћанима: молите се без престанка (1 Сол. 5, 18). Апостол понавља, дакле, заповест Господњу од речи до речи, и издаје је свима хришћанима без разлике, да ли је неко монах или мирјанин. Св. Григорије Палама подвизавао се неко време, као млад јеромонах, у једном манастиру у Верији. Ту беше и неки знатан подвижник, старац Јов, кога сви уважаваху. Догоди се једанпут, да св. Григорије у присуству старца Јова наводећи речи апостолске тврђаше, да је непрестана молитва дужност свакога хришћанина а не само монаха. Старац Јов пак одговарајући на то рече, да је непрестана молитва дужност само монаха а не свакога хришћанина. Григорије као млађи уступи и не хте спорити, но ћутке се удаљи. Када се Јов врати у своју келију и стаде на молитву, јави му се ангел Божји у великој небесној слави и рече му: „не сумњај, старче, у истинитост речи Григоријевих; он је право рекао; и ти тако умуј и другима предаји”. Тако, дакле, и апостол и ангел потврдили су заповест, да се сви хришћани морају непрестано Богу молити. Ако не непрестано у храму, а оно непрестано на сваком месту и у свако време, и то унутра у срцу своме. Јер кад се Бог ни за тренутак не умара дајући нам добра, како да се ми уморимо благодарећи му за та добра? Кад Он непрестано мисли о нама, зашто ми да не мислимо непрестано о Њему?

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам стварање света, и то:
1. како трећега дана Бог одели суву земљу од воде;
2. како нареди земљи да пусти из себе траву и родно дрвеће;
3. како то би по речи Божјој, и како би добро.


БЕСЕДА

о усељењу Христа у срца верних
Да се Христос усели вјером у срца
ваша, да будете у љубави укоријењени
и утемељени (Еф. 3, 17).
Са вером долази Христос у срце, а са Христом љубав. И тако се човек укорењује и утемељује у љубави. Прво, дакле, вера, па онда са вером и присуство Христово у срцу; па са присуством Христовим присуство љубави, а с љубављу сва блага неисказана. У неколико речи апостол нам указује целу степеницу ка савршенству. Почетак је вера а завршетак љубав. А вера и љубав везују се у живо и нераздељиво јединство присуством у срцу живога Господа Исуса Христа. Са јачањем вере ми све више убијамо раздаљину између нас и Христа Господа. Што јача вера то ближи Христос. Најзад се срце испуњава Христом, и не може да се одвоји од Христа као плућа од ваздуха. Тада човек са сузама радости општи са Христом у срцу своме молитвом: Господе Исусе, помилуј ме грешнога! И неосетно срце се испуњава светлом и топлом љубављу. Тако се љубав сједињава са вером и надом, и кад се сједине, губи се граница међу њима, те човек не може ни мишљу одредити, докле иде вера, а одакле почиње нада и љубав. Када се живи Христос усели у њега, тада он и не гледа више у себи ни веру, ни наду, ни љубав, нити њих именује, него само Христа види и Христа именује. Као воћар у јесен што гледа зрео род на дрвету, те не говори више о цвету и о листу него о роду, о зреломе роду.
О Господе Исусе Христе, врховна висино свих напора наших, последња станицо свих путовања наших, приближи нам се, и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
17. Новембар


1. Св. Григорије Чудотворац еп. Неокесаријски. Ево човека Божјега и силнога чудотворца, прозваног другим Мојсејем. Рођен од родитеља незнабожних но знатних и богатих Григорије најпре учи филозофију јелинску и мисирску, но познавши њену штурост и недовољност обрати се учитељима хришћанским, а нарочито Оригену у Александрији, код кога се учаше неколико година и од кога прими крштење. Чист душом и телом он хтеде себе целога посветити само Христу Богу, због чега се удаљи у пустињу, где у мучним подвизима проведе дуго времена. Слава о њему пронесе се свуда, и Федим еп. Амасијски хтеде га посветити за епископа Кесаријског. Прозорљиви Григорије опази намеру Федимову, па се кријаше по пустињи од изасланика његових, да га не би нашли. Најзад га Федим чудним начином посвети, и Григорије мораде се примити службе архипастирске. Јавила му се Пресвета Богородица са св. Јованом Богословом, и по наредби Богородице св. Јован му предао Символ Вере, познат под именом Григоријевим. Ко ће избројати сва чудеса овога другог Мојсеја? Заповедао је злим дусима, заповедао горама и водама, лечио све муке и болести, пред гонитељима бивао невидљив, прозирао у даљини не само догађаје него и мисли људске. Скончао земни живот 270. год. у дубокој старости. Када је дошао за епископа у Кесарију затекао је сав град незнабожачки само са 17 хришћана, а када је одлазио из овог живота оставио је сав град хришћански само са 17 незнабожаца. Зато је примио венац славе од Господа свога у царству небеском.

2. Преп. Никон Радонежски. Ученик и наследник у игуманству св. Сергија Радонежског. Када варвари нападоше на Русију он се мољаше Богу да отклони беду од руског народа. Тада му се јави св. Сергије са Петром и Алексијем, упокојеним митрополитима Московским, и рече му, да не тугује, јер та навала бива по попуштењу Божјем за неко добро, но да ће она проћи, и мир се опет зацарити. Обновио манастир св. Тројице и послужио многима примером подвижништва. Упокојио се 17. нов. 1426. год.

3. Преп. Генадије Ватопедски. Монах Ватопедски на дохијарској (економској) дужности. При њему се чудесним начином напунило зејтином испражњено буре. То чудо приписано је Пресветој Богородици, којој је манастир и посвећен, а понаособ икони њеној, која је стајала онде.

(Житија Светих за данас)

Григорије свети, и свети и славни
Сјајна звезда, цркве, јунак православни,
Стазом врло уском Богу се уздиже,
Кроз патње и сузе он блаженству стиже.
Самог себе спасе, поможе многима,
Примерним животом, речју и чудима,
Неверним поможе да постану верни,
А верним да буду чисти правоверни.
Отворено небо за њега бејаше,
И у тајне људи јасно проницаше;
Он науку тајну са небеса прими,
Срцем те науке Тројицу учини,
Тројицу божанску, јединствену бићем,
Христа – животворним и јелом и пићем.
Ка’ што роса чиста сунце у се прима
Тако чиста срца стан су небесима.
Григорије свети, с Божијом помоћи,
Одоли идолској безмесечној ноћи,
Незнабожне крсти, крсти на хиљаде,
И у покој оде, крај свог Цара стаде,
Григорије свети у Бога измоли:
Црква православна врагу да одоли!


РАСУЂИВАЊЕ

Следећи примери из живота св. Григорија нека покажу, како Бог чува и спасава праведника од напасти. Још док беше на философској школи у Александрији св. Григорије чуваше чистоту и своје душе и свога тела као што је чува и очува до краја свога живота. У томе он беше изузетак међу тадашњом распусном омладином. То изазва код његових другова и завист и мржњу. Да би понизили Григорија они нађу и пошаљу једну блудну жену, да изведе њихову злобну замисао. Једном када Григорије стајаше на неком тргу са најпознатијим учитељима и филозофима, приђе та скверна жена и поче с виком тражити од Григорија, да јој плати што јој је тобож остао дужан за нечисту везу с њом. Чувши ово присутни људи једни се саблазнише а други расрдише на бестидну жену и почеше је одгонити. Но она још јачим гласом поче викати и новац тражити. Григорије невини поцрвени као што би поцрвенило свако невино створење пред грубом клеветом, но не показа ни срџбе ни мржње, него рече једном другу до себе, да јој да онолико колико тражи, само да би се што пре уклонила. Друг послуша друга и предаде жени тражени новац. Но у том часу попусти Бог злог духа на жену, те она паде на земљу, поче се грчити и трзати, и зубима скрежетати, и пену на уста бацати. Видећи то сви се устрашише. А Григорије свети, незлобив као јагње, помоли се Богу за њу, и жена оздрави и устаде. И тако место понижења задоби Григорије још већу славу. – Други пример: када наста љуто гоњење хришћана, св. Григорије посаветова хришћанима да се скрију, а и он сам са ђаконом својим склони се на неко брдо. Но војници царски угледаше их и пођоше за њима. Када беху сасвим близу, помоли се Григорије Богу за помоћ, и Бог их на једанпут учини невидљивим за гонитеље њихове. Узалуд се војници окретаху у близини њиховој, не могоше их видети, те се најзад без њих вратише дома.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам створење света, и то:
1. како четвртог дана створи Бог видела велика и мала;
2. како створи сунце да светли дању, и месец и звезде да светле ноћу.


БЕСЕДА

о ширини и дужини и дубини и висини
Да бисте могли разумјети са свима
светима, што је ширина и дужина и
дубина и висина (Еф. 3, 18).
Ево плода вере и љубави! Ево дарова царских, које доноси Цар Христос кад се усели у срце човеково. Разумевање тајни спасоносних; разумевање свега онога што је за живот човеков важно. Но то разумевање није лично ни изузетно, није самолично и оригинално, него се оно поклапа са разумевањем свих светих. Јер ко су свети, ако не богаташи у вери и љубави? Њима се дарова разумевање тајни Божјих због њихове вере и љубави. Пробај, дакле, твоје разумевање на њиховом разумевању, па ако видиш разлику, знај да си ти у неправу. Ако ли се твоје разумевање поклапа с њиховим, значи достигао си њихову меру вере и љубави, и значи Христос се уселио у срце твоје. Тада ћеш разумети шта је ширина љубави Божје, којом обухвати у план спасења и Јевреје и незнабошце; и шта је дужина Промисла Божјег, којом од правремена спремаше план спасења, па редом кроз закон и пророке и чудеса многа; и шта је дубина смирења Христова, због кога се и у Ад спусти лично, да спасе душе праведника; и шта је висина славе Христове, коју као човек прими после свршетка Свога спасоносног дела на земљи. Као Крст Христов тако стоји ширина и дужина, и дубина и висина, све обухватајући, све објашњавајући, све призивајући, све милујући, све узвисујући.
О Господе Исусе, благи Господе наш, помилуј нас и спаси. Теби слава и хвала вавек. Амин.
18. Новембар


1. Св. муч. Платон. Од града Анкире Галатијске; хришћанин по рођењу и васпитању. Још у младим годинама показивао велико савршенство у свима добродетељима. Платон не скриваше своју веру у Христа Господа, него јавно је проповедаше изобличавајућн идолопоклонике због клањања мртвим тварима место живоме Творцу. Због тога би изведен на суд пред началника Агрипина, и би много истјазаван и мучен од овога. Када га началник поче саветовати, да избегне смрт и сачува живот поклоњењем идолима, одговори му Платон: „две су смрти, једна времена а друга вечна, тако два су и живота, један маловремени а други бесконачни”. Тада Агрипин удари на њ страшне муке. Између осталога нареди, те му врелу гвоздену ђулад метаху на обнажено тело; по том од коже му кајише скрајаху. „Мучи ме још љуће, довикиваше мученик мучитељу, да се види јасно твоја безчовечност и моје трпљење”. Када мучитељ напомену мученику Платона филозофа као незнабожачког филозофа, рече му мученик: „нити сам ја сличан Платону ни Платон мени, осим једино по имену. Ја учим и учим се мудрости, која је Христова, а он је учитељ оне мудрости, која је лудост пред Богом.” По том би Платон бачен у тамницу, где проведе 18 дана без хране и воде. Када се стражари задивише, да Платон могаше живети гладујући тако дуго, он им рече: „ви се ситите месом а ја светим молитвама; вас весели вино а мене Христос, лоза истинита”. Би најзад посечен мачем око 266. год. и прими венац вечне славе.

2. Св. муч. Роман и Варул. Роман свети беше ђакон цркве Кесаријске. Једном он ревносно проповедаше Јеванђеље у Антиохији. Па када би неки идолски празник и начелник Антиохијски Асклипијад хтеде ући у храм незнабожачки да принесе жртву, Роман стаде преда њ и рече му: „грешиш, начелниче, кад идеш идолима, нису идоли богови него је Христос једини истинити Бог”. Разјарени начелник стави Романа на муке, те св. Роман би бијен и струган без милости. У том часу виде св. Роман једно дете, по имену Варул, и рече Асклипијаду: „и ово мало дете разумније је од тебе маторога, јер оно зна Бога правога а ти не знаш”. Началник поче испитивати Варула о вери, и Варул изрече своју веру у Христа Господа као јединог истинитог Бога на супрот лажним идолима. Тада Асклипијад нареди те малога Варула мачем посекоше а св. Романа у тамници удавише 303. год. И тако оба ова мученика наследише царство Христово.

(Житија Светих за данас)

Виде Варул муке светога Романа,
А Роман Варула тужно уплакана;
У Варула душа детињски невина.
У Варула срце чистије од крина,
Па началник злобни Варула упита,
– Хајде, дете, реци истину без мита:
Да л’ је бољи Христос ил’ богови наши?
– Бољи, бољи Христос од идола ваши’!
– Да сам знао, дете, не бих те ни пит’о!
Чим је Христос бољи? хајде реци и то.
– Христос је Створитељ света створенога.
Идоли су маште царства демонскога. —
Началник се збеси па отрока бије,
А отроку мило, па збори гласније:
– Остав’те се, људи, демона проклети’,
Бог је један Христос, Он људе просвети. —
Крај Варула мајка – храбри свога сина:
– Удостој се, сине, мученичког чина.
Као јагње Варул под мач главу сави,
И Христа, и себе, и мајку, прослави.


РАСУЂИВАЊЕ

Ако те ко удари по десном твом образу, обрни му и други (Мат. 5, 39), заповедио је Господ. То је најкраћи и најјаснији израз науке о смирености. Ничега се зли демони не страше толико код човека као смиреног испуњавања заповести Господњих. У Александрији беше неки богаташ и велмож, па имаше ћерку младу, у коју уђе зли дух, и ћерка сиђе с ума. Рече неко очајноме оцу, да ћерку његову нико не може исцелити осим монаха отшелника, који живе у пустињи, и у Александрију долазе с времена на време ради продаје котарица, свога рукодеља; но и од њих нико неће хтети ући у кућу богаташа велможе, ако им каже због чега их зове. Него је најбоље да он купи у њих котарица, и позове их кући, да им плати, па кад буду ушли у кућу, тада замолите их, да се помоле Богу за сву чељад у кући, даако тако Бог помогне и исцели полуделу девојку. Послуша отац, оде на пазар у одређени дан, и нађе једног ученика св. Макарија, где продаје котарице. Он брзо купи котарице, и позва монаха кући својој, да му плати. Када монах уђе у кућу, луда ћерка изненадно искочи пред монаха и снажно га удари руком по једном образу. Ћутке монах брзо окрете и други образ. У том зли дух завапи горко и побеже из девојке. И девојка постаде потпуно мирна и разумна. Када се монах врати у пустињу исприча старцима, шта се случи. И они сви прославише Бога што дарова толику силу ономе ко испуњава заповести Његове.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно створење света, и то:
1. како петога дана Бог створи животиње што живе у води, и птице небеске у ваздуху;
2. како их благослови Бог, да се рађају и множе.


БЕСЕДА

о љубави претежнијој од разума
Познати претежнију од разума љубав
Христову (Еф. 3, 19).
Љубав која претеже разум, превазилази наше појимање, то је љубав Христова. Нико не може ни наслутити ни каквоћу ни величину те љубави док се Христос у њ не усели. Може ли ико наслутити укус меда, ако никад није устима својим окусио мед? Тек кад вером уђе Христос у срце човеку, човек осети неисказани укус љубави Христове, сладосни и опојни мирис њен, и недосежну свеобухватљивост њену. Као што човек имајући Христа у срцу додирује ширину и дужину и дубину и висину познања мудрости божанске, тако исто имајући Христа у срцу човек додирује бескрајну пучину божанске љубави Христове. О браћо моја, како су речи бледе, кад треба говорити о љубави Христовој, – никад и нигде нису блеђе и немоћније него ту. Ваистину шта се може говорити пред таквим изненађујућим доказима љубави Његове: створи нас из љубави, ваплоти се из љубави, из љубави прими поругу и смрт нас ради из љубави отвори нам небо и објави приготовљену нам славу бесмртну! Но и ово што смо набројали само је нешто од свега онога неисцрпног богатства, славе, красоте и животворне хране, што се назива љубав Христова. О кад би се само удостојили вером да се Господ Исус усели у срца наша, да би могли окусити љубав Његову неописану!
О Господе Исусе Христе, животе наш, мудрости наша и љубави наша, очисти нас и усели се у нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
19. Новембар


1. Св. Пророк Авдија. Родом из села Витахарамска од предела Сихемских. Живео на двору цара Ахава; али када цар одступи од правог богопоштовања и поклони се идолима, Авдије не последова примеру царевом, него продужи служити Богу јединоме истиноме. А када опака царица Језавеља због Илије диже хајку на све пророке Божје, Авдија сабра стотину њих, сакри их у две пештере и храњаше их до краја (I. Цар. 18, 4). Савременик великог пророка Илије Авдија поштоваше Илију веома и слушаше га у свему као следбеник и ученик његов. Живео на 900 година пре Христа и упокојио се мирно.

2. Св. муч. Варлам. Родом из Антиохије. Због вере у Христа Господа много истјазаван од нечестивог судије. Најзад помисли судија да му се наруга и да га силом околности примора да принесе жртву идолима, због чега уведе га у храм идолски, и стави му огањ на длан и тамјан на огањ мислећи, да ће мученик морати због бола да баци огањ с тамјаном из руке пред идоле, и да их тако и нехотично окади. Но херојски војник Христов држаше огањ на длану своме и без помисли да га баци пред идоле, све док прсти не изгореше и отпадоше и док длан не прегоре. И тако са огњем падоше на земљу и прсти мученикови. „Десницу имаше јачу од огња, говори св. Василије Велики.... јер ако пламен руку и опали, ипак рука држаше огањ као пепео.” А Златоуст пише: „Гледали су с висине ангели, посматрали архангели, сцена је била величанствена превазилазећи у истини природу човечју. Гле, ко не би пожелео видети човека, који се подвизавао а није осећао што је људима својствено, човека који је сам био и жртвеником, и жртвом, и жрецом?” Када му сагори рука, и тело цело старца Варлама сруши се на земљу мртво, а душа му оде у вечни покој Господа Спаситеља. Пострада овај преславни старац јунак 304. год.

3. Преп. Варлам и Јоасаф царевић. Подвижници Индијски. Јоасаф беше царевић, син цара Авенира. Божјим Промислом посети га старац Варлам, научи га вери Христовој и крсти. По томе се старац удаљи у планину на подвиг а Јоасаф оста, да се бори са многим искушењима у свету и да их благодаћу Божјом побеђује. Најзад успе Јоасаф, да приведе ка Христу и свога оца. Пошто се крсти цар Авенир поживе 4 године у великом покајању – јер и грехе велике беше починио гонећи хришћане – па онда оконча свој земни живот и пређе у бољи. Млади Јоасаф предаде царство своме другу Варахији, а он оде у пустињу, да се подвизава Христа ради. Једина му жеља беше на земљи, да се још једном види са својим духовним оцем, старцем Варламом. И Бог милостиви испуни му ту жељу, те једнога дана Јоасаф стаде пред пећину Варламову и узвикну: Благослови оче! Старац Варлам подвизаваше се у пустињи 70 година, а свега поживе 100 година. Св. Јоасаф у 25. години остави царство и оде у пустињу, где поживе 35 година. Обојица имађаху велику љубав ка Господу Исусу; преведоше многе у веру истиниту, и преселише се у вечну радост Господа свога.

4. Св. муч. Илиодор. Из града Магида у Памфилији. Мучен за веру Христову у време цара Аврелијана. При тешким мукама чуо глас с неба: „Не бој се, ја сам с тобом!” Бачен у усијаног бакарног вола, он се приљежно Богу мољаше. И Бог га спасе. Усијани во на једном се охлади, и Илиодор изађе жив. Судија му довикну, да он чини неке мађије. На то мученик рече: „мађије су моје Христос!” Би посечен и оде ка Господу.

(Житија Светих за данас)

Болест, старост и смрт Јоасаф кад виде,
Овог се живота искрено застиде.
– Гле, па и ја могу тако болан бити,
И мене ће старост тако погрбити,
А смрт може доћи кад јој се не надам!
У страдању туђем и ја љуто страдам.
Има л’ кога живог ко ће тајну знати,
Ко би мог’о бољи живот показати? —
Из планине густе тад се Варлам спусти,
Царевићу младом истину изусти.
И каза му старац о Богу једином.
О Оцу што с Духом царује и Сином,
О створењу света, о прекрасном Рају,
О Адаму првом у рајскоме сјају,
О проклетом греху што нам смрт донесе,
О Христу што за нас тежак крст понесе,
О вечном животу бољем од овога.
О бескрајној слави царства Христовога.
Кад Јоасаф зачу премудрог Варлама —
Дан му бели грану, – прође ноћна тама.


РАСУЂИВАЊЕ

Прича старца Варлама Јоасафу. Човек неки бегаше испред страшног једнорога. Бежећи тако паде у неки ров и ухвати се за једно дрво. И баш кад помисли, да је ван опасности, он погледа доле низ дрво и угледа два миша, једног белог а другог црног, који наизменично но непрекидно глодаху корен дрвета, да би га прегризли и оборили. Погледавши још дубље виде велику и страшну змију, која са разјапљеним устима чекаше да прогута човека, када дрво буде оборено. И још угледа до самих својих ногу четири мање отровнице змије. Погледавши навише уз дрво, виде човек на гранама мало меда, па заборави све опасности, које га окружаваху, пружи руке да дохвати то мало сласти с дрвета. Тумачење: једнорог представља смрт, која од Адама до данас гони свакога човека да умртви; ров испуњен свима опасностима јесте овај свет, дрво – пут нашег живота; бели и црни мишеви – дани и ноћи, што се наизменично ређају и живот наш скраћују; велика и страшна змија – ад; четири змије отровнице – четири стихије, из којих је тело човечје састављено; мало меда на гранама дрвећа – то је мало сласти, које овај живот пружа човеку. О кад се људи не би занели овом ништавном слашћу и заборавили страшне опасности, које их окружавају и вуку у вечну пропаст!

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно створење света, и то:
1. како Бог створи у шести дан стоку и ситне животиње и зверове по врстама њиховим;
2. како виде Бог, да је добро.


БЕСЕДА

о прослављењу Бога због Христа Господа
Ономе слава у цркви због Христа
Исуса у све нараштаје ва вијек вијека.
Амин. (Еф. 3, 21).
Слава Богу! Слава Богу у цркви! Слава Му због Христа Исуса! Слава Му у све нараштаје! Слава Му ва вијек вијека! Никоме не приличи слава као Богу. Нити ико слави Бога као црква Божја. Христос је откровитељ Бога; отуда сва слава Богу мора ићи кроз Христа Господа. Црква ће трајати кроз све родове и нараштаје до краја времена; црква је најчистије тело Христово, испуњено силом, мудрошћу и чудотворством; отуда се слава Богу диже из цркве – из светиње Светоме, из чистоте Чистоме. Богу је најмилије славословије из цркве још и због тога што је у цркви много душа и много гласова, па ипак једнодушност и једногласност. Нека се нико, дакле, не издваја из општег слављења Бога; и нека нико и не помисли, да је његово слављење Бога, у одвојености и засебности, боље него ли слављење Бога у јединству и у целини свих верних. Није истина, да се један члан губи у множини, те се његов глас пред Богом не чује. Не ради ли рука своје дело најбоље кад је нераздвојно везана с телом? Тако и сваки члан тела? Исто је то и са сваким верним. Када се он моли у цркви и са црквом (ма и у пустињи био он се може молити са црквом и у цркви), не особећи себе од цркве, он се боље и чује и види пред Богом. Његова душа налази многократног одјека у душама осталих верних, те се он већма истиче и распознаје у својој молитви у вези са телом цркве него ли ван ове везе.
О Господе Исусе, само од Тебе, у Теби, и кроз Тебе ми можемо Бога славити. Теби слава и хвала вавек. Амин.
20. Новембар


1. Преп. Григорије Декаполит. Рођен у Декапољу Исавријском од родитеља знаменитих и благочестивих, Сергија и Марије. Када сврши школе, хтедоше га родитељи оженити, но он одбеже у пустињу и замонаши се. Живео је на разним местима, као у Византији, у Риму, на гори Олимпиској. Где год је био, свуда је удивљавао људе својим подвизима и чудесима. Дешавало се да га је озаравала светлост небеска; да су му се ангели Божји јављали. Он је гледао красоту ангелску и слушао умилно појање њихово. Поживео дуго и богоугодно, и скончао мирно у IX столећу у Цариграду преселивши се душом у радост Господа свога.

2. Св. Прокл патријарх Цариградски. Ученик св. Јована Златоустог. 426. год. посвећен за епископа Кизичког, а 435. год. изабран за патријарха Цариградског. Управљао је црквом Божјом као мудри архијереј. За његово време догодила су се два знаменита догађаја. Прво, пренете су мошти Св. Јована Златоуста из Комана у Цариград, по жељи цара и патријарха. А у то време цароваше цар Теодосије Млађи са сестром Пулхеријом. Друго, беше велики земљотрес у Цариграду и по околини. Многа од најлепших и највећих здања попадаше од страшнога труса. Тада патријарх с царем и мноштвом свештенства, великаша и народа, изађоше на литију. И када се на литији мољаху Богу, деси се, да неко дете чудесно би узето високо у ваздух тако да се најзад не могаше очима догледати. По том се врати и спусти лагано на земљу. Упитано где је било дете одговори, да је било однесено на небо међу ангеле и да је чуло како ангели поје: свјатый Боже, сватыий крјепкiй, свјатый безсмертный, помилуй нас! Чувши ту песму почеше је сви људи у литији певати, и земљотрес одмах престаде. Од тада се одомаћи у цркви та дивна песма. А дете оно ускоро се упокоји, и би сахрањено у цркви св. Ирине. Св. Прокл послужи као архијереј 20 година и сконча мирно у Господу 446. године.

3. Св. муч. Јевстатије, Теспесије и Анатолије. Беху ово браћа рођена, из Никомидије, од родитеља незнабожачких, Филотеја и Јевсевије, који доцније приме веру истиниту од св. Антима еп. Никомидијског заједно са синовима својим. Филотеј беше рукоположен за презвитера. Када се он упокоји са женом својом, наста страшно гоњење хришћана под злочестивим царем Максимијаном, и три сина Филотејева беху изведени на суд. Суђени, мучени, истјазавани на разне начине и најзад на смрт осуђени. Више пута јављаху им се ангели у тамници, те им даваху ману за храну и испуњаваху срца њихова млада снагом и храброшћу у трпљењу. Када их изведоше на губилиште приђоше им два друга, Паладије и Акакије, и разговараху с њима. И док још беху у разговору мученици свети предадоше Богу душе своје. Тада им војници одсекоше мртве главе и однеше, да би их показали судији. Пострадаше за Христа Господа око 313. године и преселише се у бесмртно царство Христово.

4. Св. Исак архиеп. Јерменски. Родио се у Цариграду у време када отац његов беше посланик цара Јерменског на двору Византијском. Био десетим архиепископом Јерменским, и у том звању управљао црквом педесет година. Своје пастирствовање ознаменовао, између других ствари, и преводом Св. Писма на јерменски језик. У једној визији казало му се да ће Јермени временом одступити од чисте вере православне. Овај знаменити јерарх упокојио се мирно 440. год. и предстао ка Господу.

5. Св. три девице. Персијанке. У време цара Сапора ове три девице бише гоњене као хришћанке, и најзад ножевима исечене. Из њиховог гроба израсту три смокве, које су лечиле од сваке муке и болести.

(Житија Светих за данас)

Учениче славни славног учитеља,
О премудри Прокле, слуго Спаситеља,
Ти укрепи веру, јереси истреби,
Зато црква света славопоји теби,
И велича црква великана свога,
Кој’ прослави себе прославивши Бога.
Као вешт крманош ти црквом управи,
И чудеса виде, и Бога прослави.
Видовита духа, благодатна ума,
Ти послужи Духу као гласна струна.
Научен од Духа ти научи цара,
Да пренесе мошти Златног Патријар’а
С народом и царем ти сагледа јавно
Чудеса од мошти’ јављена преславно.
Сад се за нас моли у бесмртном Рају,
Да верни до краја у вери истрају!


РАСУЂИВАЊЕ

Нико од смртних није протумачио посланице апостола Павла са већом љубављу и са већом дубином него св. Јован Златоуст. Да је сам св. Павле себе тумачио, не би боље протумачио. И гле, историја нам каже, да и јесте сам Павле себе тумачио кроз ум и перо Златоустово. Кад је св. Прокл био послушником код златоустог патријарха, његова служба беше да пријављује посетиоце. Неки велмож би оклеветан код цара Аркадија, и цар га истера из двора. Тај велмож дође да моли св. Златоуста за посредовање код цара у корист своју. Прокл га хтеде пријавити патријарху, но погледавши кроз отшкринута врата виде некога човека, где стоји наднет над патријархом и нешто му шапће у уши, док патријарх пише. И тако се то продужаваше до саме зоре. Прокл тада рече велможи, да дође друго вече, и сам оста у чуду, ко беше очај човек код патријарха и како могаше непријављен ући у одају патријархову. Друге ноћи опет се деси то исто. И Прокл беше још у већем чуду. Треће ноћи опет се деси то исто. И Прокл беше у највећем чуду. Па када га Златоуст упита, да ли није долазио тај и тај велмож? Одговори Прокл, да је већ три ноћи чекао да уђе, но да га он није смео пријавити због неког страног човека, постаријег и ћелавог, који је три ноћи нешто шаптао патријарху на уши. Изненађени Златоуст рече, да се он не сећа, да је ико последње три ноћи улазио код њега. И када упита послушника свога, какав изгледаше страни човек, Прокл показа на икону св. апостола Павла, и рече, да беше исти такав. То беше, дакле, сам апостол Павле, који управљаше умом и пером највећега тумача свога.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно стварање света, и то:
1. како се Бог Света Тројица саветоваше са самим Собом о стварању човека;
2. како створи Бог човека по образу Своме.


БЕСЕДА

о владању сходно звању
Да се владате достојно своме звању,
у које сте позвани, са сваким смирењем,
кротошћу и дуготрпљењем, (Еф. 4, 1–2).
Да се не гордите, да се не гневите, да не малодушествујете; јер је све то недостојно звања хришћанскога. А то је звање тако високо и дивно, да се тешко човеку од гордости чувати; тешко се уздржати изнад малодушности при опасностима и губитцима. Против три нездрава стања апостол истиче три здрава стања, и то: против гордости смирење, против гневљивости – кротост, против малодушности – дуготрпљење. Ове три врлине, смирење, кротост и дуготрпљење не изражавају, рећиће се, у пуној мери висоту хришћанскога звања. Но ништа у овоме свету не изражава потпуно висоту хришћанског звања. Драгоценост и богатство тога звања не може ни да се види овде на земљи, то је као затворен сандук, кога човек носи затворена по овоме свету, а отвара и износи блага из њега у ономе свету. Висоту хришћанског звања могао би само онај да оцени ко би се могао уздићи до највиших небеса и видети Христа Господа у слави, са ангелима и светитељима. Ту је победнички скуп свих богоугодника са земље, који се удостојише високе, високе почасти.
Господе Исусе Христе Боже наш. Твоје име најдраже нам је име. Теби слава и хвала вавек. Амин.
21. Новембар


1. Ваведење Пресвете Богородице. Када се Пресветој Деви Марији навршише три године од рођења, доведоше је родитељи њени свети, Јоаким и Ана, из Назарета у Јерусалим, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Три дана пута има од Назарета до Јерусалима; но идући на богоугодно дело тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини, да узму учешћа у овој светковини, у којој узимаху учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, па онда Пресвета Дева, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. Беше Дева украшена царским благољепним одећама и украсима, како и приличи кћери царевој, невести Божјој. За њима последоваше множина сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше 15 степена. Родитељи дигоше Деву на први степен, а она онда сама брзо узиђе до врха, где је срете првосвештеник Захарија, отац св. Јована Претече, и узевши је за руку уведе је не само у храм него у Святая святыхъ у Светињу над Светињама, у коју нико никада не улажаше осим архијереја, и то једанпут годишње. Св. Теофилакт Охридски вели, да је Захарија „ван себе био и Богом обузет” када је Деву уводио у најсветије место храма, иза друге завесе, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу, према закону, примише благослов од свештеника, и вратише се дома, а Пресвета Дева оста при храму. И пребиваше она при храму пуних 9 година. Док јој беху родитељи живи посећиваху је често, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху Богом одазвани из овога света, Пресвета Дева оста као сироче, и не жељаше никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. Како то беше противно и закону и обичају у Израиљу, то она по навршетку 12 година би дата св. Јосифу, сроднику своме у Назарет, да под видом обручнице живи у девствености, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи. Јер у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја живота. Пресвета Дева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка, и њој после следоваху у цркви Христовој хиљаде и хиљаде девственица и девственика.

(Житија Светих за данас)

Родитељи Свету Деву
У храм свети увођаху,
И по своме обећању
Господу је предаваху:
Храм се у храм увођаше,
Док ангели запојаше,
Запојаше у милини
Малој Деви у белини.
Нашу Деву деве прате
Са химнама и свећама,
Захарија приводи је
Светињи над Светињама;
У светињу уводи је
Где се страшна тајна крије
Где је ћивот од завета,
Где је златна кадилница,
Где је жезал и где мана,
Где свих тајни сакривница —
Ту се води Дева чиста,
Тајни ћивот живог Христа.


РАСУЂИВАЊЕ

Покори се вољи Божјој и не испитуј сувише судове Божје, јер можеш с ума сићи. Јер су судови Божји безбројни и недокучни. Неки монах у пустињи мислећи за себе да је достигао савршенство мољаше се Богу још, да му Бог открије Своје различне судове у животу људском. И Бог му стави помисао у ум, да иде на далеко некоме старцу духовнику, и пита о томе. Када пак монах беше на путу придружи му се ангел Божји у виду обична човека и рече му да и он хоће к ономе старцу. Путујући тако заједно падоше на конак код некога богољубива човека, који их добро угости давши им да једу из сребрног тањира. Када једоше, ангел узе тањир и баци га у море. Монаху то беше и чудно и криво, но ћуташе. Други дан падоше на конак опет код некога човека гостољубца, који их усрдно прими и својски почасти. При поласку изведе тај човек сина свога јединца, да га путници благослове. А ангел Божји узе дете за гушу и удави. Ражљути се монах и упита ангела, ко је он и зашто таква недела чини? Одговори му ангел кротко: онај први човек у свему је Богу угодан, и ништа нема у дому његову што је неправдом стечено осим оног сребрног тањира. По Божјем суду ја бацих онај украђени тањир, да би човек онај био у свему прав пред Богом. И онај други муж је Богу угодан, и нема ништа у дому његову што би навлачило гнев Божји осим сина му, који би, ако би одрастао, био велики злотвор и сасуд демонски. Зато по Божјем суду удавих то дете, да му душу спасем за времена због доброте очеве, а и оца да сачувам од беде многе. Ето то су и такви су тајанствени и недокучни судови Божји. А ти, старче, иди у своју келију и немој се трудити улудо испитујући оно што је у власти јединога Бога.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно стварање света, и то:
1. како створи Бог човека од праха земнога;
2. како му дуну у нос дух животни;
3. како поста човек душа жива.


БЕСЕДА

о вернима као једном телу и једном духу
Једно тијело, један дух (Еф. 4, 4).
Да се старају верни, да буду једно тијело и један дух; то препоручује свети апостол. Под једним телом разуме се једна вера, без цепања, без јереси, без самовоље: цела црква је једно тело, коме је глава Христос. Под једним духом разуме се љубав, љубав пламена свих верних према Христу, од кога произлази и узајамна љубав. Множина да буде као једнина; много људи као један човек. То је чудо хришћанске вере и хришћанске љубави. Нема те силе у свету, која може бити јачом споном међу људима. Ни иста крв, ни исти језик, ни исто огњиште, ни исти родитељи, нити ма какви материјални интереси – ништа од тога није ни издалека онаква силна спона као вера и љубав хришћанска. Том силном и неодољивом споном повезани су сви чланови цркве међу собом. И црква Божја стоји као један човек, у времену и у вечности – Једно тијело, један дух. Овоме чудесном јединству ништа тако не противречи као гордост појединих људи. Гордост криви веру, хладни љубав; гордост ствара јереси, цепа цркву, жртвује добро целине угодности личној. Гордост је у суштини одсуство и вере и љубави. Нека нас Бог, браћо, сачува од гордости, праисконог недуга рода људског. Да би били вазда једно тијело и један дух у Господу нашем Исусу Христу. Теби Господе Исусе, Теби Главо Цркве, Теби слава и хвала вавек. Амин.
22. Новембар


1. Св. муч. Кикилија (Цицилија). Рођена у Риму од родитеља богатих и знатних. Имала је велику веру у Христа Господа и велику ревност за веру. Заветовавши Богу доживотно девство Кикилија света ношаше оштру власјаницу испод драгоцених хаљина, које јој родитељи дариваху. А када је родитељи присилише на брак, и то са неким незнабошцем, Валеријаном, она прве ноћи усаветова младожењу, да иде епископу Урбану и крсти се, па по том и сам да живи девственим животом. Примивши веру Христову Валеријан обрати у њу и брата свога Тивуртија. Беху по том ускоро оба ова брата због вере осуђени на смрт. Но њихова верност ни пред саму смрт не ослаби. Вођени на губилиште ова дивна браћа успеше да обрате у веру вођу страже, Максима. Сви тројица заједно пострадаше за Христа Господа. Св. Кикилија сахрани њихова тела заједно. Тада би и Кикилија изведена на суд, јер неуморно придобијаше незнабошце за веру Христову. Само једно вече придобила их је на 400 душа. Када је судија упита, откуда њој толика смелост, она одговори: „од чисте савести и од вере несумњиве.” После љутих мука би осуђена на посечење мачем. Џелат је три пута удари мачем по врату, но не може је убити; само је рани, и из ране истицаше крв, коју верни сабираху у мараме, сунђере и судове ради лечења. Три дана после тога мученица и девица Христова предаде дух свој Господу своме, с киме се вечно весели. Пострада св. Кикилија са осталима око 230. год. Њене мошти почивају у Цркви њенога имена у Риму. У западној цркви св. Кикилија сматра се заштитницом црквеног појања и музике.

2. Св. Калист патријарх Цариградски. Назват Ксантопулос по келији Ксантопулв на Атонској Гори, где се он дуго подвизавао са другом својим Игњатијем. Са овим Игњатијем написао је св. Калист свој сопствени опит о безмолвном животу у 100 глава. Ово дело заузима врло видно место у подвижничкој књижевности. Калист је био под великим утицајем свога учитеља св. Григорија Синаита, чије је житије он написао. Као патријарх Цариградски св. Калист је једном отишао у Србију, и на том путовању разболео се и умро (како му је пред пут и прорекао св. Максим Капсокаливит у Св. Гори).

3. Св. муч. Менигнос. Родом од Хелеспонта. Бавио се белењем платна, због чега је био прозват Бељом. У време цара Декија он поцепа царску наредбу о гоњењу хришћана. За то би бачен у тамницу, где му се јави сам Господ и охрабри га говорећи: „не бој се, ја сам с тобом.” У том часу окови се његови растопише као восак, тамница се отвори сама од себе, и он изађе. Поново ухваћен, и суђен. Нечовечно мучен: одсекоше му прсте од руку и од ногу, па га онда посекоше. Глава његова ноћу се светлила као свећа.

4. Св. праведни Михаил војник. Бугарин по рођењу. Са својом дружином борио се у грчкој војсци против Агарјана и Етиопљана. Показивао чуда од неустрашивости. Убио страшну змију и ослободио девојку. Ускоро по том преселио се у вечни живот овај праведни муж. Живео и умро у IX столећу. Сахрањен најпре негде у Тракији, а 1206. год. цар Кало–Јован пренесе му мошти у Трново.

5. Св. ап. Филимон, Архип и Апфија (види 19. фебруар).

(Житија Светих за данас)

Цицилија вером силна,
вером богата,
Од звезда јој вера лепша,
скупља од злата.
За Господа као за крст
себе прикова,
Младост, радост, брак и почаст,
Христу жртвова.
Ништ’ нe може демон љути
да јој украде;
Кад јој само тело оста,
Христу га даде.
И свет сав би она дала
за љубав Христу,
И два света с телом својим
и душу чисту.
Такав пламен вера пали,
пламен љубави.
Цицилија тим пламеном
себе прослави.


РАСУЂИВАЊЕ

Залуд сав труд око учења без труда око чистоте вере и живота. Небески свет се не открива ученоме него чистоме. Кад је света Кикилија била уведена прве ноћи у брачну одају са својим младожењом Валеријаном, она рекне младожењи: „хоћу да ти кажем једну тајну: овде је ангел Божји, чувар моје девствености, кога ти не видиш; он стоји овде спреман да заштити мене, слушкињу своју, од насиља; ако ме се само дохватиш, он ће те убити”. Чувши то Валеријан поче молити Кикилију, да му покаже ангела, да га и он види. Одговори му девица: „ти си човек који не познајеш истинога Бога, и не можеш видети ангела Божјег док се не очистиш од скверне свога неверовања”. Када се Валеријан крсти, виде ангела у великој светлости и красоти неизреченој. Исто тако и Тивуртије, брат Валеријанов, када се крсти и промени живот свој од нечистоте на чистоту, виде свете ангеле и разговара с њима. Исто тако и Максим, састрадалник њихов, када она два брата беху посечени, закле се клетвом великом пред џелатима и народом унаоколо говорећи: „видим ангеле Божје светле као сунце како узимају душе из тела мученика, као красне девице из брачног чертога, и како их са великом славом узводе на небеса”. Но то што он виде не видеше нити могоше видети неверни и нечисти.

СОЗЕРЦАЊЕ

До созерцавам чудесно стварање света, и то:
1. како Бог насади рајски врт у Едему на истоку, и онде смести човека;
2. како Бог учини те у Рају никоше дрвета лепа за гледање и добра за јело;
3. како Бог изведе пред човека све животиње, и човек им надеде имена.


БЕСЕДА

о томе шта чини јединство верних
Један Господ, једна вјера, једно
крштење, један Бог и отац свију (Еф. 4, 5–6).
Ево разлога крупног, прекрупног, и јасног прејасног, због чега ми хришћани сви треба да држимо јединство Духа у свези мира, и да будемо једно тијело и један дух. Јер нам је један Господ Исус Христос, наш Создатељ, Искупитељ и Васкрситељ. И нема два права Христа, да би било двојство међу нама. Једна иста крв проливена је с Крста за све нас, као што су једна иста уста молила се за све нас у Гетсиманији. Једну веру имамо у Тројицу Божанску, неразделну и животворну, Оца и Сина и Духа Светога, једно суштаство, три ипостаси: у Оца нерођеног, у Сина рођеног, и Духа од Оца исходног. Једно крштење имамо у име Оца и Сина и Духа Светога; крштење трикратним погружавањем у воду, за смрт греху и ђаволу а за васкрсење и живот Христу Господу. Један Бог и Отац свију – то је Отац Господа Исуса Христа, Сина Божјег јединородног, који и нас кроз Христа и због Христа усиновљава и даје нам право говорити Му: Оче наш. Видите ли, браћо моја, какве нас везе везују? Јачим везама ни звезде нису везане међу собом, ни вода за земљу, ни огањ за ваздух. Видите ли, како крупни прекрупни разлози позивају нас на јединство? Све друго што би нас од леве стране наговарало на подвојеност, ситно је према овим разлозима као зрно песка према високим планинама. Не може ђаво разорити јединство наше, ако му ми не помогнемо. Не може нас ђаво никад покорити, ако му се сами не предамо.
О Господе Исусе, слатки и благи, како си нас чврсто везао за вечно добро! Одржи нас у тој вези. Теби слава и хвала вавек. Амин.
23. Новембар


1. Св. Амфилохије еп. Иконијски. Земљак, друг и пријатељ св. Василија Великог и других великих светитеља из IV столећа. Амфилохије рано остави метеж светски и повуче се у једну пештеру, где као отшелник проживи у подвигу 40 година. Догоди се тада, те се упразни епископска столица у Иконији, и Амфилохије чудесним начином би изабран и посвећен за епископа Иконијског. Диван пастир и велики бранитељ чисте вере православне. Учествовао на II Васељенском Сабору 381. год. Ревносно се борио против Македонија злочестивог, и против аријанаца и Евномија. Лично молио цара Теодосија Великог да изагна аријанце из сваког града у држави. Цар му не испуни жељу. После неколико дана опет се јави Амфилохије цару. Када епископ би уведен у одају за примање, цар сеђаше на престолу, а до њега с десне стране сеђаше син му Аркадије, кога Теодосије беше узео себи за сацара. Ушавши Амфилохије свети поклони се цару Теодосију, а на Аркадија, сина царевог, и не обазре се као да га ту и не бејаше. Разгневи се због тога цар Теодосије веома, и нареди да се Амфилохије одмах истера из двора. Тада рече светитељ цару: „видиш ли, царе, како не подносиш бешчешће сина; тако и Бог Отац не трпи бешчешће Сина Свога, одвраћа се с ненавишћу од оних, који хуле Њега, и гневи се на све присталице оне проклете (Аријеве) јереси”. Чувши ово цар разумеде зашто Амфилохије не одаде почаст сину његовом, и удиви се мудрости и смелости његовој. Између многих других трудова св. Амфилохије написао је неколико књига о вери. Упокојио се 395. год. у дубокој старости и преселио се у живот бесмртни.

2. Св. Григорије еп. Акрагантски. Рођен у Сицилији близу града Акраганта, где је доцније епископ био, од благоверних родитеља Харитона и Теодотије. Сав живот му је проткан дивним чудесима Божјим. Чудесним начином отишао у Јерусалим, чудесним начином изабран за епископа, чудесним начином спасао се од клевете. И сам је био велики чудотворац, јер је био велики угодник Божји, велики духовник и подвижник. Участвовао на V Васељ. Сабору у Цариграду. После тешких искушења скончао мирно почетком VII века (или крајем VI).

3. Св. Александар Невски. Син кнеза Јарослава. Од малена срцем окренут к Богу. Победио Шведе на реци Неви, 15. јула 1240. год, због чега је и прозват Невским. Том приликом јаве се светитељи Борис и Гљеб једном војводи Александровом и обећаше своју помоћ великоме кнезу, сроднику своме. У Златној Орди татарској није се хтео поклонити идолима нити проћи кроз огањ. Због његове мудрости и телесне снаге и красоте уважавао га и кан татарски. Зидао је многе цркве и чинио безбројна дела милостиње. Упокојио се у својој 43. години, 14. новембра 1263. год. 23. нов. празнује се пренос његових моштију у град Владимир.

4. Св. Митрофан еп. Воронежски. Славни руски јерарх, подвижник и родољуб. Друг и изобличитељ Петра Великог. Упокојио се 23. нов. 1703. год. Чудотворне му мошти откривене 1832. год.

(Житија Светих за данас)

Витез Христов свети Александар,
Кнез народу а слуга Господу,
Владар земље, а роб Свемоћнога,
То је цело житије Невскога.
Споља раскош, унутра плакање,
Споља борба, унутра тишина,
Споља варка, унутра истина,
Христос – мета овом богатиру
И у рату и привидном миру.
У муци му – Христос радовање,
У страдању – Христос поуздање,
У победи – Христос победитељ,
И у смрти – Христос васкрситељ.
Све му Христос – у обадва света!
Он му конак, Он животна мета.
Кнез побожни даде пример роду
Како треба служити Господу.
Свети кнеже, помози и нама,
Светлом силом, светим молитвама!


РАСУЂИВАЊЕ

Бог попушта беду на праведнике, да их што јаче прослави. Јер савладана беда најјаче објављује славу Божју и славу праведничку. Григорије свети Акрагантски беше у свему праведник и угодник Божји. Но Бог попусти беду на њ, сличну беди, која некад постиже св. Атанасија и св. Макарија. Наиме два свештеника, Савин и Крискент, којима Григорије много добра учини, не могоше никако подносити добродетељи Григоријеве. Јер таква је особина порочности, да никако не може да подноси добродетељ. Савин и Крискент, дакле, нађоше неку јавну жену блудницу и потплатише је, да оклевета Григорија, да је он имао везе са њом. Једном када Григорије беше у цркви, жена се та увуче у његову спаваћу собу; а када он дође с народом из цркве, та жена се појави из његове собе. Тада она двојица свештеника почеше викати на Григорија као на блудника. Григорије беше присебан и готов на свако страдање. Затворише га у тамницу и спроведоше у Рим. Папа поверова клеветницима, те две и по године држа Григорија у тамници без суда и осуде. Тада се сазва сабор, на коме се имаше пресудити ствар Григоријева. Но пре него људи пресудише, Бог пресуди. Она жена полуде, и као сумашедша би доведена пред сабор. Као безумна она не умеде ништа одговарати. Григорије чудотворац помоли се Богу за њу, и она оздрави, јер зли дух изиђе из ње. И она кроз плач посведочи, да је потплаћена, да оклевета Божјег човека, и да ју је одмах после те клевете зли дух поседнуо и држао у својој власти. А Савину и Крискенту, са осталим клеветницима, – преко 100 њих на број – наједанпут лица поцрнеше као угарак. И бише клеветници кажњени прогонством. Григорије свети би враћен на своју епархију и са великим торжеством примљен од народа свога.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно стварање света, и то:
1. како Бог даде првим људима све биље и све родно воће за храну;
2. како забрани јести од дрвета познања добра и зла и то под претњом смрти.


БЕСЕДА

о благодати и даровима
А свакоме се од нас даде благодат по
мери дара Христова (Еф. 4, 7).
Ево начела различности међу хришћанима. Најпре је апостол набројао оно што нас чини једнаким – а то је: један Господ, једна вјера, једно крштење, један Бог и отац свију – сада пак истиче оно што нас, и ван наше воље, чини неједнаким. Наиме, неједнаким нас чини мера дара Христова, према којој се даје благодат Духа Светога. Христос је глава великога тела, које се зове Црква. Он строји то тело, и посебице сваки члан тога тела; Он је стројитељ, и Он једини познавалац плана грађевине. Он не дозвољава, да један члан у тој грађевини буде несразмерно велики или несразмерно мали. Он даје меру свему и свакоме. Тако Он одмерава овоме пет таланата, томе два, а ономе један. Да се нико не срди и да нико не завиди. Да се не срди, јер ако је мање примио мање ће и одговарати; да не завиди, јер оно што неко има више, није његово него Божје. Ако ли има много, много ће му се и тражити, све како је речено у божанској причи о талантима. О браћо моја, нека свак од нас, буде свесан мере дара свога и одговорности своје. Поштујмо и свој дар и дар суседа нашег, јер су сви дарови од Бога и Божји.
Господе Исусе, дародатељу велики дарова различитих, Теби слава и хвала вавек. Амин.
24. Новембар


1. Св. вел. муч. Екатерина. Ћерка цара Консте. По смрти оца живела с мајком својом у Александрији. А мајка јој беше потајна хришћанка, која преко свог духовног оца приведе и Екатерину вери Христовој. У једној визији св. Екатерина прими прстен од самог Господа Исуса, у знак обручења Њему. Тај прстен до данас стоји на руци њеној. Беше Екатерина врло даровита од Бога и врло добро школована у грчкој философији, медицини, риторици и логици, а при том беше и необичне лепоте телесне. Када злочестиви цар Максенције сам приношаше жртве идолима и наређиваше другима да и они то чине, св. Екатерина изађе смело пред цара и изобличи идолопоклоничку заблуду његову. Видећи је цар јачу од себе у мудрости и знању, позва 50 најмудријих људи, да се с њом препиру о вери и да је посраме. Но Екатерина њих надмудри и посрами. Разјарени цар нареди да се свих 50 мудраца сагоре у огњу. Ови мудраци, по молитви св. Екатерине, пред смрт сви исповедише име Христово и објавише себе хришћанима. Када мученица беше у тамници, приведе у веру праву војводу царског Порфирија са 200 војника и саму царицу (Августу–Василису). Сви пострадаше за Христа. При мучењу св. Екатерине јави јој се ангел Божји, заустави и изломи точак, на коме света девојка би мучена; а по том јави јој се и сам Господ Христос и утеши је. После многих мучења Екатерина би мачем посечена у својој 18. години, 24. новембра 310. године. Из њенога тела истече млеко место крви. Чудотворне мошти почивају јој на Синају.

2. Св. вел. муч. Меркурије. Када цар Декије ратоваше једном против варвара, беше у његовој војсци војвода над пуком јерменским званим Мартензес. Тај војвода зваше се Меркурије. У борби јави се Меркурију ангел Божји, даде му мач у руке и рече му, да ће он победити непријатеље. И заиста Меркурије показа чуда од храбрости секући оним мачем непријатеље као траву. После те славне победе учини га цар Декије првим војводом у својој војсци. Но неки завидљивци оптужише цару Меркурија као хришћанина, што Меркурије пред царем не сакри него отворено признаде. И би Меркурије мучен дуго и тешко: ножевима сечен на кајише, ватром опаљиван. Ангел Божји јави му се у тамници и исцели га. Најзад цар изрече осуду, да се војвода Меркурије посече мачем у Кападокији. Када га посекоше, тело му поста бело као снег, и из њега исхођаше предиван мирис од тамјана. Многи болесници исцелише се од његових чудотворних моштију. Пострада за веру овај прекрасни војник Христов између 251– 259. год.

3. Св. девица Мастридија. Живела у Александрији и проводила свој усамљенички живот сав у молитви и ручном раду. Неки младић разгори се телесном похоти крема њој и непрестано јој досађиваше. Не хотећи згрешити Богу а видећи да се не може лако отрести разузданога младића св. Мастридија упита га једном, шта га то највише привлачи к њој? Он одговори: очи твоје! Мастридија тада узе иглу којом је шила, па избоде себи очи. Тако спасе себи мир и младићу душу. Младић се љуто покаја и оде у монахе.

(Житија Светих за данас)

Катерина Мудра, земаљска царица,
Ради Христа Спаса поста мученица.
Максенције глупи живот јој понуди
– Само, вели, жена, жена мени буди! —
Катерина света, чиста као злато,
Максенцију цару одговара на то:
– Ја женика имам, Христа васкрслога,
И не желим љубав мужа трулежнога.
Ти ми тело иштеш, – трулеж трулеж тражи
Док се дух бесмртни бесмртношћу блажи.
Телесна се кора мора да исуши,
Човек прави брине о бесмртној души.
Чини што ти драго, и на муке мећи,
На огњу ме пеци, на точку окрећи,
Ја се своје душе одрећи не могу,
Ни ван Христа другом поклонити Богу.
Но запамти, царе, скоро ћеш умрети,
Из твога ће леша црви узаврети,
Црви ће те славит’ црви ће те јести,
Клетва ће те пратит’ клетва ће те срести.
Јер ратујеш с Христом, са јачим од смрти,
Под камен си стао, Он ће те сатрти. —
Катерино света, Христова невесто,
Рад истине вечне презрела си престо,
Зато сад царујеш у царству без краја,
С ангелима певаш сред сладосног Раја.


РАСУЂИВАЊЕ

Прича старца Варлаама Јоасафу. У некоме граду имађаху грађани обичај, да узимају за цара човека странца, који не зна њихове законе и обичаје. Када би га зацарили, они би га обукли у сваку красоту, хранили га сваким обиљем и окружавали сваким блеском. Но чим би истекла једна година, они би свога цара расцарили, одузели би му све благо, свукли би га и сасвим нага протерали на једно удаљено острво, где не би имао ни хлеба ни крова ни другова, и где би у беди и понижењу скончавао свој живот. Тада би грађани онога града бирали другога цара, опет странца и опет само на годину дана; па трећег, па четвртог, па петог, и тако редом. Но догоди се тако једном те изабраше једног врло мудра и опрезна човека. Овај сазнаде од својих слугу, шта бива с царевима у том граду на крају године, па за време целе године он ревносно сабираше храну и благо и посведневно шиљаше на оно острво. Када истече година и када он би обнажен и бачен на оно острво, он се нађе усред огромне количине хране, и сребра и злата и драгог камења, и продужи ту живети још боље него што је живео као цар у ономе граду. Толковање: онај град представља овај свет, грађани представљају зле духове, цареви луди и мудри то су људи; луди људи мисле само на уживања у овом животу и сматрају их вечним, но на крају смрт прекида све и они, наги од сваких добрих дела, оду у ад; мудри пак чине многа добра дела, и као благо шаљу та добра дела пред собом у онај свет. По смрти добри људи – мудри цареви – одлазе у онај свет, где их чека нагомилано богатство њихово, и где они царују у већем сјају и красоти него што су царовали на земљи.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно стварање света, и то:
1. како Бог изведе пред Адама све животиње, птице и зверове, да види како ће их Адам назвати;
2. како Адам надеде име сваком живинчету, и свакој птици и сваком зверу.


БЕСЕДА

о Ономе који сиђе и узиђе
Који сиђе то је онај који и узиђе
превише свих небеса да испуни све (Еф. 4, 10).
Господ Исус по човекољубљу Своме спустио се ниско, тако ниско, да се ниже није могло, а по том се дигао високо, тако високо, да се ваистину више није могло. Он се спустио у најдоња места земље, тј. у сами ад, одакле је ослободио и у царство небеско увео праоце, пророке и праведнике. Свршивши Свој посао и на земљи и у аду Он се узнео превише свих небеса. Узишао је исти онај који је и сишао, без икакве измене, изузев само што је сишао без тела а узишао са телом. Није, дакле, једно Син Божји а друго Син Човечји, као што су говорили јеретици, него је Син Божји и Син Човечји једна иста личност, један исти Богочовек и Спаситељ наш Исус Христос. Као што је Он исти јуче, данас и сутра, тако је исти у низини и на висини, на земљи, у аду, и на небесима. Понизио се ниже свих људи, и узвисио се изнад свих ангелских сила. Да покаже Својим примером истинитост своје речи: ко се узноси, понизиће се, а ко се понижава, узнеће се (Мат. 23, 12). Ако се не будемо понижавали по добродетељи, понизиће нас грех. Добродетељ води понижењу добровољном и привременом, а грех – понижењу бесповратном и вечном.
О Господе Исусе, који све испуњаваш силом Својом, испуни нас духом смерности истинске. Теби слава и хвала вавек. Амин.
25. Новембар


1. Свешт. муч. Климент еп. Римски. Рођен у Риму од царскога рода: савременик светих апостола. Мајка му и два брата пловећи по мору буду занесени буром у разне стране; отац му оде да тражи жену и синове, па се и он изгуби. Тада Климент будући 24 године стар пође на исток да тражи своје родитеље и браћу. У Александрији упозна апостола Варнаву, по том се придружи апостолу Петру, коме већ следоваху његова два брата, Фаустин и Фаустинијан. Промислом Божјим апостол Петар наиђе на мајку Климентову, као старицу просјакињу, а по том и на оца. И тако се опет састави цела породица, и сви као хришћани врате се у Рим. Климент се није одвајао од великог апостола, који га постави за епископа пре своје смрти. После мученичке смрти Петрове епископ у Риму беше Лин, потом Клит, – обојица за кратко време – па онда Климент. Са пламеном ревношћу управљаше Климент црквом Божјом, и обраћаше у веру Христову из дана у дан велики број неверних. Још одреди он седам брзописаца, да пишу житија хришћана мученика, који у то време страдаху за свога Господа. Цар Трајан протера га у Херсон, где Климент нађе око 2000 изгнаних хришћана. Сви беху запослени на тешком послу тесања камена на једном безводном месту. Климента примише хришћани с великом радошћу, и он им беше живи извор утехе. Молитвом својом изведе воду из земље, и обрати у хришћанство толики број неверних мештана, да за једну годину подиже се на том месту 75 цркава. Да не би даље ширио веру Христову, Климент би осуђен на смрт и утопљен у море с каменом о врату, 101. год. Мошти његове чудотворне извађене су из мора тек у време св. Кирила и Методија.

2. Свешт. муч. Петар архиеп. Александријски. Ученик и следбеник св. Теоне архиепископа Александријског. Био неко време учитељем у знаменитој философској школи Оригеновој. На престо архиепископски ступио 299. год. а мученички скончао при гробу св. ап. Марка 311. год. Управљао је црквом у претешко време, када су над вернима чинили насиље споља неверници а изнутра јеретици. У његово време пострадало је у Александрији 670 хришћана. Често су целе породице извођене на губилиште и губљене. У то време Арије нечестиви смућивао је верне својим кривим учењем. Св. Петар га одлучи од цркве и прокуне у овоме свету и у ономе. У тамници сам се Господ јавио овоме великом и дивном светитељу.

3. Преп. Пафнутије. Никада није пио вина. Једном би ухваћен од разбојника, и харамбаша га присили да испије чашу вина. Видећи добродушност Пафнутијеву харамбаша се покаја и напусти своје разбојничко занимање.

(Житија Светих за данас)

Племенити Климент од племићска рода
Поста ревним слугом живога Господа.
Сву сујету презре раскошнога Рима,
Уздиже се духом над варкама свима.
Духовно га сродство за Петра привеза,
Од телесног сродства са царем одвеза.
Као звезда јасна он у Риму сјаше,
Часним Крстом таму густу разгоњаше;
Апостолску цркву украси, утврди,
И немоћне силе демонске расрди.
Подиже се бура од демонских сила,
Да би свеца Божјег смрћу уморила.
Умори му тело; душа у Рај оде.
Оста свето тело на дну морске водe.
Струнуло би гвожђе за осам векова
Ал’ не струну тело витеза Христова,
Но чудеса многа преславна пројави,
И уз Христа Бога Климента прослави.
О Клименте свети, помози и нама
Пред престолом Божјим твојим молитвама.


РАСУЂИВАЊЕ

За св. Петра Александријског прича се, да се никад није успео и сео у престо патријаршијски у цркви, него је стајао или седео пред степеницама престола. Кад су верни почели негодовати, што њихов архијереј не седи на своме месту, он одговори: „кад год се приближим престолу видим неку небесну светлост и силу на њему, зато се не усуђујем да се успнем и седнем.” Осим овог виђења св. Петар имао је и друго једно још чудесније. Када је он седео у тамници, нечестиви Арије јеретик лицемерно претвори се као да се каје за своју јерес и посла реч сужњу Петру, да се одриче своје јереси и молбу да га Петар прими поново у цркву. А ово Арије учини само зато што помишљаше, да ће Петар бити погубљен, те да се он дочепа престола патријаршијског, са кога би после ширио и утврђивао своју јерес. Пре него што даде ма какав одговор Петар се мољаше Богу у тамници. За време молитве необична светлост обасја тамницу, и појави се Господ Исус као дванаестогодишњи дечак сијајући јасније од сунца, тако да се не могаше гледати у Њега. Беше Господ обучен у белу одећу (хитон), која беше спреда раздрана од врха до дна. И Господ рукама стезаше одећу на Себи, као да скрије наготу Своју. Видевши ово св. Петар беше у великом страху и ужасу, па узвикну: „ко Ти, Спасе, ризу раздра?” Одговори му Господ: „Арије безумни. Он ми је раздра, јер одели од Мене људе Моје, које задобих крвљу Мојом. Но пази се да га не примиш у општење с црквом, јер лукаве и враждебне мисли има на Мене и на људе Моје.” Чувши ово св. Петар одговори својим свештеницима Ахилу и Александру, да он не може примити молбу Аријеву, јер је лажна и лукава. И изрече светитељ проклетство на Арија у оба света. Још прорече, да ће после њега бити патријарх најпре Ахил а по том Александар. И би тако.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно стварање света, и то:
1. како Бог пусти тврди сан на Адама, и узе му једно ребро;
2. како Господ Бог створи од ребра Адамова жену Еву и приведе је Адаму;
3. како је ту основ и разлог тајанствене привлачности и јединства мужа и жене.


БЕСЕДА

о разделењу служби и звања
И он је дао једне апостоле, а једне
пророке, а једне благовеснике, а једне
пастире и учитеље (Еф. 4, 11).
Као што у телу човечјем разни органи имају разне службе, но сви дејствују у хармонији на добро целога тела, тако је Господ установио и у цркви, која је тело Његово, разне органе са разним службама. На првом месту долазе апостоли, којима није дата само једна част но све части, нити једна служба но све службе, нити један дар но сви дарови благодатни. Апостоли су били једновремено и апостоли и пророци, и благовесници, пастири и учитељи. Звање апостолско више се не повторава. Великих апостола било је дванаест, и тринаести апостол Павле, а мањих апостола било је 70. Пророци су они који примише дар прорицања од Духа Светога. Овде се не мисли на пророке старозаветне него на новозаветне (Дела Ап. 11, 27; 21, 10; 13, 1). Пророци су били и бивају без обзира на сталеж и положај. Благовесници су прво јеванђелисти, који написаше јеванђеља; по том мисионари, који шире учење Христово међу невернима; најзад и тумачи Светога Писма, који писмено излажу истину хришћанску за све и свакога. Пастири и учитељи – то је једно и исто звање, јер тешко је замислити пастира а да није учитељ у исто време, Пастири су ограничени на извесно место и на извесан број верних, које они руководе ка спасењу, и управљају црквом Божјом. Тако је све уредио Господ преко Својих апостола светих. Благо оном ко зна своју службу и дар од Духа примљен, и ко до краја послужи према назначењу. Као што Дух Свети сада раздаје дарове, тако ће Господ у своје време раздавати награде.
О Господе Душе Свети, Боже истинити, помози нам до краја да у смирености употребимо дарове Твоје на добро цркве Христове и на наше вечно спасење. Теби слава и хвала вавек. Амин.
26. Новембар


1. Преп. Алимпије Столпник. Рођен у Адријанопољу граду Пафлагонијском и од малена предан Богу на службу Као ђакон служаше у цркви при епископу Теодору у томе граду. Но жељан усамљеничког живота, молитве и богомислија, Алимпије се удаљи на неко јелинско гробље ван града, од кога људи бегаху као од страшилишта због честих демонских привиђења. Ту он пободе крст, и сазида храм у част св. Ефимије, која му се беше јавила на сну. Покрај храма подиже столп висок, попе се на њ и проведе на њему у посту и молитви пуних 53 године. Ни подсмех људи ни злоба демона не могаху га одатле удаљити нити у намери његовој поколебати. Нарочито од демона претрпе овај светитељ безбројне беде. Не само да га демони разним привиђењима устрашаваху него га и камењем удараху, и не даваху му мира ни дању ни ноћу кроз дуго време. Но Алимпије мужествени ограђиваше себе од демонске силе крсним знамењем и именом Исусовим. Најзад га побеђени демони оставише и побегоше а људи почеше поштовати и долазити му ради молитве, утехе, поуке и исцелења. Около његовог столпа подигоше се два манастира, с једне стране мушки а с друге женски. У женском манастиру живљаху и матер његова и сестра. Св. Алимпије руковођаше монахе и монахиње са свога столпа примером и речима и сијаше свима као сунце са небеса указујући пут ка спасењу. Толику благодат имаше овај угодник Божји, да га често обасјаваше небеска светлост, и над њим се уздизаше до небеса стуб од те светлости. Беше Алимпије диван и моћан чудотворац како за живота тако и по смрти. Преживевши 100 година упокоји се 640. год. у време цара Ираклија. Од његових св. моштију сачувана је глава у Котломушком манастиру у Св. Гори.

2. Преп. Јаков Отшелник. Из Сирије. Ученик св. Марона (14. фебр.) и савремених св. Симеона Столпника. Подвизавао се под отвореним небом; хранио се наквашеним сочивом. Чинио чудеса велика; чак и мртве васкрсавао именом Христовим. Цар Лав питао њега за мишљење о Халкидонском Сабору. Упокојио се мирно 457. год.

3. Преп. Стилијан. Пафлагонац; земљак и савременик св. Алимпија. Имао превелику љубав према Господу Исусу, и због те љубави предавао се великим подвизима. Свега се одрекао, само да би имао неподељену љубав према Господу своме. Пред смрт ангели се јаве да му узму душу, и лице му засија као сунце. Чудотворац велики пре и после смрти. Помаже нарочито болесној деци и бездетним родитељима.

4. Преп. Никон „Покајаније”. Родом из Јерменије. Побуђен речима Господњим: свак ко остави оца или мајку, примиће стоструко и наследиће живот вјечни, Никон остави заиста све ради Христа и оде у неки манастир, где се замонаши. Када се усаврши у свима добродетељима, он напусти манастир и пође да проповеда људима Јеванђеље. Непрестано је викао: Покајте се! због чега и би прозван „Покајаније”. Као проповедник он обиђе сву Анатолију и Пелопонез. Сотвори чудеса молитвом у име Христово и мирно пређе ка Господу свом љубљеном. Скончао у Спарти 998. год.

5. Св. Инокентије Иркутски, чудотворац. Скончао 1731. год. Чудотворне мошти откривене му 1804. год.

(Житија Светих за данас)

Одвезан од ствари, одвезан од света.
Од житејских брига и од страсног гњета
Сав предан молитви и богомислију —
То донесе славу светом Алимпију.
На столп висок, висок, он себе уздиже,
Тек даље од земље, – Богу ближе, ближе!
Сав предан молитви и богомислију —
То донесе славу светом Алимпију.
Нек громови грме, погодити неће.
Громовима Господ управља и креће.
Сав предан молитви и богомислију —
То донесе славу светом Алимпију...
Молитвом просија као сунце јасно
И име му оста кроз векове гласно.
Мисао о Богу створи бесмртника,
Алимпија дивног, Божјег угодника.
На небу се сада столп велики сија,
То је светла душа светог Алимпија.
И сада молитви сав је предан за нас
Алимпије, столпник – и јуче и данас.
Од њега се и сад зли духови крију.
А ми радујемо – светом Алимпију.


РАСУЂИВАЊЕ

Многи учени незнабошци су пришли цркви Христовој и крстили се само за то што црква Христова проповеда живот бесмртни као један доказани факт а не као неку слутњу разума људског. Свети Климент Римски изучио је био сву философију грчку и душа његова остала је незасићена и празна. Као младић од 24 године он је свом душом пожелео да дозна има ли још неког живота осим овога и бољег од овога? Философија му је давала само мишљења разних људи но никаквог стварног доказа. Он је туговао за својим изгубљеним родитељима и браћом, и непрестано се мучио питањем, да ли ће се он с њима видети у неком другом животу. Свевидећи Бог упути кораке његове тако, да се он срете с неким човеком, који му рече о хришћанима и о њиховој вери у загробни живот. То побуди младога Климента, да се одмах крене из Рима у Јудеју, да би тамо, у самој колевци хришћанске вере, дошао до поузданог сазнања односно загробног живота. Када је чуо проповед апостола Петра, сву засновану на Христу васкрсломе из мртвих, Климент презре сва нагађања философска, и срдачно усвоји веру Христову, крсти се и предаде сав на службу цркви Божјој. Тако онда, тако и данас: ко има јаку веру у Христа васкрслог, и јасно сазнање о загробном животу и суду, тај се лако решава на плаћање цене за улазак у тај живот, т.ј. на испуњење свих заповести Божјих.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно стварање света, и то:
1. како створи Господ Бог човека, и жену од човека;
2. како Адам и Ева беху наги, и не беше их срамота, јер не знађаху још за грех.


БЕСЕДА

о циљу разделења дарова, служби и звања
Да би се свети усавршили, на дјело
службе, на сазидање тијела Христова (Еф. 4, 12).
Зато је Дух Свети разделио дарове, и учинио једне апостолима, друге пророцима, друге опет благовесницима, и пастирима и учитељима, – да би се свети, тј. верни хришћани, усавршили. Као што су у једноме дому части и службе подељене, те је једна част и служба родитеља, друга част и служба одраслих синова и кћери, трећа част и служба неодрасле деце и слугу, но све укупно служи на корист једно другоме, тако и у дому Божјем, у цркви светој: са сваком чашћу везана је и одговарајућа служба, а службе свих корисне су свима. Тако се поступно и мудро зида тијело Христово, црква Божја света. Сваки верни, помогнут од других, расте и развија се као члан тога тела, у светости и чистоти, и у одговарајућој мери и сразмери према целом великом телу. А цело тело, од почетка до краја времена, нарочито пак од ваплоћења Бога Слова на земљи па до Суда Страшнога, јесте црква Божја света. Тело – достојно бесмртности, грађевина – достојна Бога. Око људско не може је сву прегледати, нити ум људски схватити. Грађевина од изабрана материјала, од цигаља живих, од очију и срдаца. Без грубости и грдоба; без трулежи и нестројности. Све на свом месту, све прекрасно, у целини и у деловима. Ево, браћо, мете нашег путовања! Ево смисла нашег горења у пећи страдања! Ево живота нашег, бољег од свих планова наших и лепшег од свих жеља наших.
О Господе Исусе, човекољубиви Господе наш, не одбаци нас као лошу грађу, но углачај нас и узидај нас у тело Твоје бесмртно. Теби слава и хвала вавек. Амин.
27. Новембар


1. Св. муч. Јаков Персијанац. Рођен у граду персијском Клапи, или Вилату, од хришћанских родитеља, у хришћанској вери васпитан и хришћанском женом ожењен. Цар персијски Издигерд заволи Јакова због његове даровитости и окретности, и учини га правим племићем на двору своме. Поласкан царем Јаков се прелести и принесе жртву идолима, којима се и цар клањаше. Чувши за ово матер његова и жена, написаше му једно прекорно писмо, у коме га оплакаше као богоотпадника и душевног мртваца, молећи га ипак при крају писма, да би се покајао и Христу повратио. Ганут овим писмом Јаков се горко покаја и пред царем одважно исповеди веру своју у Христа Господа. Расрђен цар осуди га на смрт, но с тим, да му се одсеца све део по део тела, док не издахне. Џелати дословце испунише ову заповест свога нечестивог цара, и одсекоше Јакову најпре прсте на рукама, па прсте на ногама, па ноге па руке, па рамена, најзад и главу. При сваком сечењу мученик покајани одаваше благодарност Богу. Из његових рана исхођаше благоухани мирис као од кипариса. Тако овај дивни муж откаја грех свој и представи се душом Христу Богу своме у царству небеском. Пострада око 400. године. Глава му се налази у Риму, а део моштију у Португалији, где се празнује 22. маја.

2. Седамнаест Индијских преп. мученика. Монаси хришћански, пострадали од Индијског цара Авенира. Ражљућен на старца Варлаама, што му је крстио сина Јоасафа, цар Авенир посла потере за Варлаамом. Потере не ухватише Варлаама. али ухватише других 17 монаха, и доведоше их пред цара. Цар их осуди на смрт, те пошто им најпре избодоше очи, одсекоше језике, изломише ноге и руке, посекоше их мачем. Но крвљу ових витеза Христових још се више утврди вера Христова у царству Индијском.

3. Преп. Роман чудотворац. Подвизавао се у околини Антиохије. У својој ћелији никад није ложио огањ ни палио свећу. Скончао мирно. Чудотворац за живота и по смрти. Помаже неплодним женама, кад му се моле.

4. Преп. Пинуфрије. Савременик св. Касијана (29. фебр.) и велики мисирски подвижник. Живео у IV столећу и подвизавао се на разним местима све бежећи од похвала људских. Имао много ученика, који су се трудили да подражавају узвишеном примеру свога учитеља.

5. Преп. Натанаил. Монах Нитријски. Даноноћно се молио Богу и просвећивао размишљањем о божанским стварима. Није излазио из своје келије ни преко прага пуних 38 година. Упокојио се у Господу у другој половини VI столећа.

(Житија Светих за данас)

Покајане душе Створитељ не губи,
Покајнике праве Он највећма љуби.
Јаков се одрече Христа живог Бога,
Рад безбожног цара, ласкатеља свога.
Укори га мајка, укори га жена
„Сва су земна блага пролазна к’о пена.”
Раскаја се Јаков, раскаја се љуто
И изрече јавно што је дотле ћут’о —
Хришћанин сам био, хришћанин сам паки,
Идоли су ваши глупи и нејаки! —
То изрече Јаков кад пред цара стаде,
То изрече јавно, и при том остаде.
Сви дарови царски с њега се скидоше,
Мукама Јакова дивног обукоше,
Црвени се Јаков од рана и крви,
Навалили људи к’о орли на стрви!
Раздробише тело јунака Христова,
Исекоше ситно светога Јакова.
Сад Јаков у Рају пред Богом се моли,
Да хришћанин сваки напасти одоли.


РАСУЂИВАЊЕ

Када св. Јакову одсече џелат палац десне руке, он рече: и лоза се овако обрезује, да на њој временом младица порасте. При одсечењу другог прста рече: прими, Господе, и другу грану од рукосада Твога. При одсечењу трећега прста рече: благосиљам Оца и Сина и Светога Духа. При одсечењу четвртога прста рече: Ти што примаш похвале од четири животиње, прими страдање четвртога прста. При одсечењу петога прста рече: да се испуни весеље моје као на браку пет мудрих девојака. При одсечењу шестога прста рече: хвала Теби Господе, који си у шести час распростро на Крсту пречисте руке Твоје, што си ме удостојио принети Ти шести прст мој. При одсечењу седмога прста рече: слично Давиду који те прослављаше седам пута на дан, тако Те и ја данас прослављам кроз седам прстију, одрезаних Тебе ради. При одсечењу осмога прста рече: Ти си се сам, Господе, обрезао у осми дан. При одсечењу деветога прста рече: у девети час Ти си предао дух Твој у руке Оцу Свом, Христе мој, и ја Теби приносим хвалу при страдању деветога прста. При одсечењу десетога прста рече: на десетоструној харфи певам Теби, Боже, и благодарим, Ти, што си ме удостојио претрпети одрезање десет прстију мојих на двема рукама мојим за десет заповести написаних на двема таблицама. – О пречудне вере и љубави! О витешке душе у витеза Христова!

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесни Рај Божји, и то:
1. како прекрасан беше рај споља и изнутра;
2. како се све живо у Рају безусловно покораваше човеку, а човек Богу;
3. како прекрасни беху први човек и жена у Рају свесни присуства Божјег и власти Божје.


БЕСЕДА

о човеку савршеном
Докле достигнемо сви у јединство
вјере и познање сина Божјега, у човјека
савршена, у мјеру узраста пуноће
Христове (Еф. 4, 13).
Јединство вере, браћо, и познање Сина Божјег, Господа Исуса Христа Спаситеља, сједињује два човека у једног човека, хиљаду људи у једног човека, и многе милионе људи у једног човека. Јединство вере у Христа Господа, и право православно познање Христа Господа, сједињује људе јаче него крв, јаче него језик, јаче него све спољашње околности и материјалне везе. Кад многе душе једно исто мисле, једно исто хоће и једно исто желе, онда су те многе душе као једна душа, једна велика и моћна душа. Телесне разлике при томе мало значе и мало се узимају у обзир. Тако једнолике душе зидају се у човјека савршена, у мјери узраста пуноће Христове. У савршеној целини савршени су и делови. Свака хришћанска душа јесте део човјека савршена. Христос је човек савршен, коме је црква тело тајанствено. Он испуњава Собом сваког верујућег у Њега према мери узраста свакога. Он је пуноћа над пуноћама, извор живи, који тече и пуни сваку достојну празнину. То јест, у колико се човек испразни од свега што није Христос, у толико Христос улази у њега и испуњава га.
О браћо моја, потребна је дубина смирења поред јаке вере, да би се Жива Вода улила у нас. И у природи гледамо, да ниско земљиште вода лакше натапа. Што год је ниже смерно понижење наше пред Господом Исусом, то се драговољније Он спушта у нас, натапа нас Својом животворношћу и испуњава нас као сасуд Свој пуноћом својом бесмртном.
О Господе Исусе, пуноћо живота, мудрости, красоте и сласти, помози нам понизити се пред величанством Твојим Божанским, да би се удостојили Твоје посете. Теби слава и хвала вавек. Амин.
28. Новембар


1. Преп. муч. Стефан Нови. Као негда Ана мајка Самуилова тако и Ана мајка Стефанова мољаше се Богу, да јој Бог да једнога сина. Молећи се тако једном у цркви Влахерни пред иконом Пресвете Богородице, ухвати је лак сан, у коме она виде Пресвету Деву, као сунце сјајно, и чу глас од ње: „иди, жено, с миром, према молитви твојој имаш сина у утроби твојој.” И заиста заче Ана и роди сина, овога светога Стефана. У 16. години прими Стефан чин иночки на гори Аксентијевој према Цариграду од старца Јована, од кога се научи мудрости божанској и подвижништву. А када се старац Јован упокоји у Господу, Стефан оста на тој гори строго подвизавајући се и прилажући труд ка труду. Његова светост привуче му многе ученике. Када цар Константин Копроним прогоњаше иконе, још жешће од свога сквернога оца, Лава Исаврјанина, Стефан се показа као ревносни заштитник поштовања светих икона. Безумни цар примаше разне гнусне клевете против Стефана, а и сам удешаваше разне сплетке, само да би Стефана сломио и с пута уклонио. Стефан би прогнан на острво Проконис, по том доведен у Цариград, окован и бачен у тамницу, где га сретоше 342 монаха сужња, из разних страна доведених и у тамницу због иконопоштовања вргнутих. У тамници они свршаваху све црквено правило као у манастиру. Опаки цар осуди Стефана на смрт. Светитељ предвиде своју смрт на 40 дана и опрости се с братијом. Слуге цареве извукоше га из тамнице и бијући га и трзајући вукоше га по улицама Цариградским призивајући све оне, који су уз цара, да ударају камењем „противника царева”. Неко од јеретика удари дрветом светитеља по глави, и светитељ издахну. Као што св. Стефан првомученик пострада од Јевреја тако и овај Стефан пострада од иконоборних јеретика. Пострада овај славни Христов војник 767. године у 53. год. свога земнога живота, и би увенчан славом неувелом.

2. Св. новомуч. Христо. Албански хришћанин, настањен у Цариграду, баштован по занимању. При продаји свога поврћа он се замери неком Турчину, који га оклевета пред судом, као да је обећао потурчити се па порекао. После истјазања окован бачен у тамницу. У тамници неко му понуди да једе, што Христо одбије говорећи: „боље да се гладан јавим пред Христом мојим.” По том извади завежљај новаца, што је имао под појасом и да једноме сужњу, с молбом, да му се за то одслужи неколико посмртних литургија. Посечен од Турака 1748. год. и прослављен за увек у царству Христа Бога.

3. Преп. Ана. Благородна жена, по смрти свога мужа пострижена у монаштво од св. Стефана Новога. Цар Копроним наговарао је, да каже, као да је она имала недозвољених телесних веза са св. Стефаном, да би тако могао Стефана унизити пред народом. Но ова света жена никако није хтела ући у ту цареву сплетку против светитеља, кога је она поштовала као свог духовног оца. Због тога би шибана, а по том у тамницу бачена, где предаде своју свету душу Богу.

4. Св. благоверни цар Маврикије. Погубљен са пет синова својих од цара Фоке 602. год.

(Житија Светих за данас)

Тезоименити првоме Стефану
Стефан Нови даде живот на мегдану.
Горди цар јеретик, сама сила груба,
Спољашњим оружјем оружан до зуба,
Стефану оружје – сила нетелесна,
Оружје духовно, истина небесна.
Цар војнике има, бранитеље лажи,
А Стефан се Богом невидљивим блажи.
Миран као небо Стефан муке чека,
Смрт, и живот вечни после овог века.
А цар бесни тутњи, па у гневу своме
Смрт с мукама пише мужу праведноме.
Стефан се не смути, и бијен и стезан,
За небеса духом и молитвом везан.
Цар јачи од тела, тело свецу скрши,
Светац духом јачи, победом заврши.
О свети Стефане, духовни витеже,
Помози нам вражје избегнути мреже,
И иконе свете свето поштовати,
Твом примеру дивном вазда следовати.


РАСУЂИВАЊЕ

Читајући примере постојанства у вери и великодушности светитеља Божјих, и ми постајемо постојани у вери и великодушни. Када Копронимови људи нуђаху св. Стефана да се откаже иконопоштовања и тиме угоди цару иконоборцу, Стефан пружи руку, сави шаку и рече: „кад бих имао у себи само једну једину шаку крви, и њу би пролио за икону Христову. „У цара Маврикија било је шест синова, од којих шести и најмлађи беше још одојче. За тога најмлађег сина свог држаше цар у двору нарочиту дојкињу, која га храњаше. Цара Маврикија постиже тешка судба: Фока га збаци с престола и осуди на смрт заједно са свих шест синова његових. На очи Маврикијеве синови његови беху један за другим убијани. Када дојкиња требаше да дв шестога сина царева да буде погубљен, она се великодушно сажали над судбом несрећнога цара и његове деце, па се у тренутку реши да сачува бар тога једнога сина царевог у животу. Зато кад јој потражише с груди царевог сина, она потури свога синчића, те овај би посечен. Најзад би посечен и цар Маврикије. Најмлађи син цара Маврикија порасте сматрајући дојкињу своју за мајку своју. Када му пак дојкиња откри сву тајну, он се уозбиљи веома, па одлучно остави свет и повуче се на гору Синајску, где се замонаши и посвети Богу, да би тим делом својим осветио онога невиног младенца, који је место њега у смрт бачен.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесни Рај Божји, и то:
1. како то беше царство невиности, чистоте и правде;
2. како ту не беше ни трага од болести и смрти, пошто не беше ни помисли о греху.


БЕСЕДА

о томе како верни треба да расту
Држећи се истине у љубави да у
свему узрастемо у ономе који је глава,
Христос (Еф. 4, 15).
Ето свега што се од нас, браћо, тражи на овоме земном путовању: да се држимо истине и да живимо у љубави. Истина је откривена Христом Господом, и пример љубави је дат у Христу Господу. Нити се може доћи до истине мимо Христа Господа, нити се пак може наћи пример праве љубави мимо Њега. Видећи овај једини прави пут к светлости и спасењу у сплету многих лажних путова апостол Павле претходно опомиње: да не будемо више мала деца, коју љуља и заноси сваки вјетар учења (4, 14). Истину може открити само Бог, праву љубав може показати само Бог. Један човек може знати више него други човек, но истину може открити само Бог. Човеку долазе мисли као ветар, и призраци чине му се истином. Обманут својим мислима један човек обмањује другог човека; заваран призрацима један човек заварава другог човека. А истина је у Бога и од Бога. Христос је, браћо, сва наша истина и сва наша љубав. Кад мислимо Христа, ми мислимо истину; кад делујемо по Христу, ми делујемо добро; кад љубимо Христа, ми љубимо љубав. Христом ми живимо, Христом растемо, Христом се обесмрћавамо и прослављамо. Он је наша глава – не само главар једнога друштва него стварна глава једнога живога тела, кога смо ми чланови. Држећи се истине и љубави ми се удостојавамо вечно пребивати у том телу Христовоме.
О Христе Господе, пречудна истино и премила љубави наша, дођи у нас и прими нас у Себе. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Страница: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61
Референтни URL