Погледи форум

Пуна Верзија: Житије светих за сваки дан
Тренутно прегледате lite верзију форума. Погледајте пуну верзију са одговарајућим обликовањима.
Страница: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61
3. март по јулијанском календару
1. Свети мученици Евтропије, Клеоник и Василиск. Беху другови светог Теодора Тирона. Па кад славни Теодор славно сконча, они осташе у тамници иза њега, и не беху задуго осуђени због смене намесника царског у граду Амесији. Када стиже нови намесник, још нечовечнији од свог претходника, нареди те му изведоше ову тројицу. Сва тројица беху младићи, и то Евтропије и Клеоник браћа рођена, а Василиск сродник светом Теодору. Но сва тројица по братској љубави беху као рођена браћа. Тако и пред намесником рекоше: „Као што је Света Тројица недељива, тако смо и ми по вери недељиви и по љубави неразлучни“. Узалудна беху сва ласкања од стране намесника, и узалудни покушаји његови да поткупи Евтропија. Најпре овога позва да с њим вечера, што Евтропије одби говорећи из Псалама: благо мужу који не иде на савет нечестивих, потом му понуди огромно благо – сто и педесет литара сребра – што Евтропије такође одби подсетив намесника, да Јуда због сребра душу своју изгуби. После свих покушаја, истјазања и мука беху прва двојица осуђени на распеће, а Василиск на посечење мачем. И бејаху два брата на два крста распети, за што они одадоше хвалу Христу, што их удостоји оне смрти, којом и Он умре; а трећи Василиск мачем посечен. И сви одоше у царство радости где их чекаше војвода њихов, свети Теодор, пре њих прослављен од Христа, Господа и Победиоца. Пострадаше чесно 308. године.

2. Света Пиамука Мисирка. Ради Христа не хте се удавати, него се преда подвижништву у кући своје матере. Узимала је само мало хране, и то сваки други дан, и проводила време у молитви и созерцању. Имала дар прозорљивости. Упокојила се мирно обручивши душу своју Господу, око 377. године.

3. Непозната девојка из богате куће у Александрији. Имађаше доброг оца, који претрпи много и зло сврши, и мајку злу, која добро поживе и умре у миру и би сахрањена с почашћу. У недоумици да ли да живи по примеру оца или по примеру мајке, ова девица имаде визију која јој откри стање оца и мајке у другом свету. Оца виде она у царству Божјем а мајку у тами и муци. То њу определи, да сав свој живот посвети Богу, и да попут оца свога држи се закона Божјег без обзира на све противности и недаће које би имала да претрпи. И одржа закон Божји до краја, с Божјом помоћи, и удостоји се царства небескога, у коме се састаде с оцем својим богољубивим.

Ум сабран и дигнут к Богу Свевишњему,
Срце запаљено љубављу ка Њему,
He хаје за муке, нит за тело мари.
Над таквим једино Господ господари.
Ум прилепљен Христу – то је најважније.
To на муци позна свети Евтропије
И Клеоник брат му, и Василиск мили.
Сва три су у ватри ко у роси били.
Ум прилепљен Христу за муке не хаје.
Ако мука траје и молитва траје,
O муци не мисли но молитву кроји:
Ko сe Бога боји муке сe на боји.
Два рођена брата на крст уздигнути:
Тело им се грчи, но дух се не мути,
Оба славе Бога који њих прослави,
И смрт њима такву почасну достави.
Телесна им риза цепа се и свлачи
A дух стреми к небу, дух од тела јачи:
Прими Боже, вичу, дух наш у висине.
Теби вечна слава, o Божији Сине!

РАСУЂИВАЊЕ
Говорећи по човечански, Христос је послушношћу уздигао се до старешинства у цркви, у свету и у историји људској. Нико не бива добар старешина, ако није прошао школу послушања. Адам је изгубио власт и старешинство над животињама и стихијама природним у ономе часу кад се показао непослушан према Богу. „Послушност бива за послушност; ако ко слуша Бога, и Бог њега слуша“, рекао је авва Мојсеј. Ипак очигледно је, да Бог више слуша људе него људи Бога, кад се узме колико се и колико пута људи посведневно греше о заповести Божје. Факт да Бог бесмртни слуша нас трулежне више него ми Њега, мора да испуни стидом свакога ко још савести има.
Када св. Евтропије беше мучен са своја два друга, он се помоли Богу: „Дођи нам у помоћ као што си дошао слуги Твоме Теодору (Тирону)!“ У том се земља затресе и послушни Господ јави се с ангелима и са св. Теодором. И рече Господ страдалцима: „3а време вашег мучења ја сам стајао пред лицем вашим посматрајући трпљење ваше. Имена ваша уписаће се у Књигу Живота.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса на Тајној вечери и то:
1. како Он изабра хлеб и вино, два обична елемента исхране, и кроз њих установи Своју видљиво – невидљиву везу с црквом до краја.
2. како се Тајна Вечера одржала до данас и како ће се одржати до краја времена као Тајна Причешћа,
3. како се сваки дан и готово сваки час негде у свету од неког свештеника освештава хлеб и вино, и прима као тело и крв Христова. Дивна визија тога!

БЕСЕДА
о љубави к ближњим
Али остати у Тијелу потребније је вас ради. (Филиб. 1, 24)
Озарен љубављу Христовом апостол Павле признаје у посланици Филибљанима, да је за њега смрт добитак, пошто је његов живот Христос. Љубав његова према Христу вуче га у смрт, да би што пре стао уз Христа, а љубав према верним људима опет гони га да још остане у телу. Па ипак то нису две љубави, које растржу апостола и вуку га на две стране, него једна иста, која отвара пред њим две ризнице блага: једна ризница блажени свет на небу, а друга душе верујућих на земљи. Оно небесно благо увеличава се овим благом са земље; ова ризница прелива се у ону. Да иде на небо – на то вуче апостола љубав и награда; да остане на земљи – на то га вуче љубав и дужност.
Па кад један смртан човек, браћо моја, налази да је потребније бити у телу из љубави према браћи својој, какво је онда чудо да је бесмртни Бог увидео пре апостола да је потребније бити у царству духовном. Ова исповест Павлова пред Филибљанима – не објашњава ли нам она сасвим јасно побуде ваплоћења Сина Божјега? Тамо, на небесима је право Христово царство и прави Христов живот, без примесе греха и смрти. Али љубав Сина Божјега према људима нашла је да је потребније бити у телу, на земљи, међу људима. Ваистину, морамо бити благодарни апостолу Павлу, што нам је објашњавајући себе, објаснио тајну Христова доласка и пребивања у телу.
Господе, диван си у светим Својим. Теби слава и хвала вавек. Амин.
4. март по јулијанском календар
1. Преподобни Герасим. Овај знаменити светитељ најпре се учио подвижништву у мисирској Тиваиди, па је онда прешао на Јордан и тамо основао обитељ, у којој је имао око 70 монаха, и која и дан-данас постоји. Он постави нарочити устав за свој манастир, по коме: монаси су 5 дана проводили у својим келијама плетући кошнице и рогозине; нису смели никад ложити огањ по келијама; 5 дана јели су само по мало суха хлеба и урме; монаси су морали држати своје келије отворене и кад би изашли тако да би свак могао, ако би и што би хтео, узети из њихових келија; суботом и недељом сабирали су се у манастирску цркву, имали заједничку трпезу, са варивом и с мало вина у славу Божју. Тада би сваки монах доносио и стављао пред ноге игуманове оно што је израдио за прошлих пет дана. Сваки је монах имао само по једну хаљину. Свети Герасим био је пример свима. Уз часни пост није јео ништа осим што се причешћивао. Једном виде лава где риче од бола, јер беше му трн у нози. Герасим приђе, прекрсти се, и извади зверу трн из ноге. Лав се тако укроти, да је дошао за старцем у манастир и ту остао до смрти старчеве; а кад старац умре, и лав свисне од бола за њим. Био је на IV васељенском сабору у Халкидону, у време Маркијана и Пулхерије, па иако је и он најпре мало нагињао монофизитској јереси Евтихија и Диоскора, буде на Сабору велики поборник Православља. Свети Јевтимије одвратио га је од јереси. Од ученика Герасимових најславнији је био свети Кириак Отшелник. Упокојио се свети Герасим 475. године и пређе у вечну радост Господа свога.

2. Свети мученици Павле и Јулијана. Брат и сестра из Птолемаиде Финикијске. Беху страшно мучени за Христа од цара Аврелијана, и најзад посечени. При њиховим мучењима многа су се чудеса показала, која видевши многи незнабошци обрате се у веру, те неки и од њих бише посечени, 273. године и примише венце.

3. Свети Јаков Посник. Живео у VI веку. Толико се усавршио био у богоугодном животу, да је лечио молитвом најтеже болеснике. Но непријатељ рода људског наводио је на њега силна искушења. Тако једном од неких подсмешљиваца буде послата к њему жена развратна. Претварала се пред њим и плакала но навлачила га на грех. Видећи да ће пасти у грех, Јаков стави своју леву руку у огањ и држаше дотле докле се сва не опрљи. Видећи то, жена се испуни страхом и ужасом, покаја се и поправи свој живот. Али, другом приликом он не одоле искушењу, него паде са једном девојком, коју беху родитељи довели к њему као сумашедшу, да је исцели од лудила. Он је заиста исцели, но потом згреши с њоме, и онда, да би сакрио грех, уби је и баци у реку. Као и обично: од блуда до убиства није далеко. Десет година потом проведе Јаков као покајник живећи у једноме гробу. Познаде да му је Бог опростио по томе, што једном по молитви његовој паде киша у време велике суше од које страдаху и људи и стока. Ево примера, сличнога Давидовом, како је опак зли демон; како, по попуштењу Божјем, може да обори највеће духовне дивове, и како опет искреним покајницима Бог по милосрђу опрашта и најтеже грехове, и не кажњава их онда када они сами себе казне.

Ko c висине веће падне, више се угрува,
Ha висину ко сe диг’о, нек се бодро чува.
И апостол свети пише: „Ко мисли да стоји
Нек се чува да не падне,“ нек се Бога боји.
Јаков Посник див бејаше по високој души,
Но c висине омаче се, и ђаво га сруши:
A грех један другом хита, 6луд убиству спеши,
Јаков Посник себе казни, a Бoг гa утеши.
Грех једини сву врлину може да расточи,
Једна рупа на амбару све жито источи.
Дом испуњен мирисима једна шака гада
Испразни га од мириса и напуни смрада.
He помаже сто победа ни стотину слава
Кад у битци најпоследњој изгуби се глава.
Духовни је живот борба против вражјих хорди,
У тој борби од почетка побеђен je горди.
Ко призива име Божје c дубоком смерношћу
Taj у борби штићен бива Божијом милошћу.

РАСУЂИВАЊЕ
Кад би философија људска могла задовољити човека, зашто философи Јустин и Ориген посташе хришћани? Зашто Василије и Златоуст и Григорије, који у Атини проучише сву философију јелинску, примише крштење? И блажени Августин, који знаде и јелинску и римску мудрост, зашто одбаци све, и потражи спасења и светлости у вери Христовој? И свети Климент римски, који беше врло богат и врло учен? И света Катарина, која би из куће царске и знађаше сву светску мудрост мисирску? И царевић Јоасаф у Индији, коме беше позната сва философија индијска? И толики, толики други, који најпре тражаху објашњење загонетке светске и светлост својој души у философији, а потом приступише цркви и поклонише се Христу Господу?

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Тајну Причешћа као присуство Господа Исуса у цркви на земљи и то:
1. као испуњење Његовог обећања: ево ја сам с вама у све дане до свршетка вијека,
2. као Његово непрекидно подржавање верних којима је рекао: без мене не можете чинити ништа.

БЕСЕДА
о колебљивости Пилата
Од тада гледаше Пилат да га пусти…
Тада им га предаде (Пилат) да се разапне. (Јов. 19, 12, 16)
Одткуд ова противречност у Пилату? Одткуд ово двојство воље у једном истом човеку? Док је стајао под светлошћу лица Христова, Пилат је од свег срца хтео да пусти Праведника. Но кад га је обузела тама јеврејска, он се сагласио са делима таме. То је семе, пало у трње. Док је Христово лице светлело над семеном, семе је никло; али чим је семе остало без те светлости, тама од трња угушила га. Док је Господ Исус господарски говорио Пилату о Цару небесном, рекавши му: ти не би имао власти никакве нада мном кад ти не би било дано одозго. Пилат се осећао као побеђен страхом од Бога. Но кад је гомила јеврејска викнула Пилату: ако овога пустиш, ниси пријатељ ћесару, Пилат је био потпуно побеђен страхом од цара земаљског. И страх за тело надвладао је страх за душу, као што се и дан-данас понекад дешава.
Пилат је био ученик светске мудрости. А светска мудрост не даје снаге него улева страх. Светска мудрост не подржава душу него тело. Светска мудрост не улева страх за душу него страх за тело и за све оно што је телесно. Ево у Пилату једног јасног и жалосног примера, какве људе васпитава светска мудрост мимо Бога и насупрот Христа. Но Пилатова слабокарактерна и колебљива душа није слика само незнабожаца него и неутврђених хришћана. Понеки хришћани посведневно, и неосетно а често и несвесно, хтели би час да ослободе Христа од мрачног и злочиначког инстинкта јеврејског у себи, а час опет да Га пусте томе инстинкту на распеће. То бива увек онда када један хришћанин погази неку заповест Христову ради испуњења неке своје телесне жеље. Час светлост те заповести осветли срце колебљивог хришћанина, час опет тама телесна толико навали на њега, да се он потпуно предаје њој.
Господе дуготрпељиви, не уклони светлост лица Твога од нас ни за један трен ока, да нас тама не савлада. Да останемо деца светлости до краја, Господе помози нам. Теби слава и хвала вавек. Амин.
5. март по јулијанском календару
1. Свети мученик Конон Исавријски. Поучен би у вери Христовој и крштен у име Пресвете и Животворне Тројице од самога Архангела Михаила. И до саме смрти његове невидљиво га је пратио овај Архистратиг Божји. Би просветљен и ојачан благодаћу Духа Светога, те га срце није вукло ни за чим светским, него само за духовним и небеским. Кад га родитељи силом оженише, он прво вече узе свећу и метну под суд, па упита своју невесту: шта је боље, светлост или тама? Она одговори: светлост. Тада јој он поче говорити о вери Христовој, и о духовном животу као бољем и лепшем од телесног. Те тако успе, да и њу, а по том и своје родитеље приведе у веру Христову. И беху он и жена му као брат и сестра. Ускоро умру му и родитељи и жена, и он се повуче потпуно од светског живота и преда молитви, посту и богомислију. Учини велика чудеса, којима многе обрати у хришћанство. Између осталога, примора зле духове да му служе. При једном гоњењу би ухваћен и мучен, и сав избоден ножевима. Његовом крвљу мазаху се болесници и исцељиваху. Он поживе после тога још две године у своме граду и престави се Господу. Овај дивни светитељ поживе и пострада у II веку.

2. Свети мученик Конон Баштован. Родом би из Назарета. Беше благ и незлобив, и у свему Богу угодан. У време Декијева гоњења би мучен за Христа. Но он оста чврст у вери, а незнабожачке судије оштро изобличи због њихове глупости. С ексерима у ногама, везан за кола кнежева, овај добри и незлобни светитељ био је вучен све дотле докле није сам изнемогао и пао. Тада се и последњи пут помоли Богу и предаде Му дух свој 251. године.

3. Преподобни Исихије Посник. Рођен беше близу Брусе у VIII веку. Но удаљи се у једну гору, звану Мајонис, злогласну због демонских привиђења. Направи тамо себи колибу и једну црквицу у част светог апостола Андреје. Сам огради градину коју обрађиваше, да би могао живети од свога труда. Молитвом својом чудеса чинио. Прорекао да ће по смрти његовој на том месту бити женски манастир. На месец дана пред смрт провидео дан и час своје смрти. У поноћ прореченог дана видеше људи његову колибу обасјану необичном светлошћу. И кад дођоше, нађоше га мртва. Сахрањен у цркви светог Андреје, а доцније Теофилакт, епископ амасијски, пренесе га у град Амасију. Скончао мирно и преселио се у царство Господа свога 790. године.

4. Преподобни Марко Подвижник. Аскет и чудотворац. Замонашен од свог учитеља светог Јована Златоуста у четрдесетој години својој, Марко проведе још шездесет година у Нитријској пустињи у посту, молитви и писању полезних књига. Знао цело Свето Писмо наизуст. Био много милостив и плакао над бедом сваког Божјег створења. Једном се плачући помоли Богу за слепо штене једне хијене, и штене прогледа. Из благодарности донесе му хијена-мајка једну овнујску кожу. Но светитељ забрани хијени да убудуће коље овце бедних људи. Примао причешће из руку ангелских. Његове беседе о закону духовном, о покајању, о трезвењу итд. спадају у првокласну црквену књижевност, похваљиваше их и сам велики Фотије патријарх.

Ангели су браћа наша старија и боља,
Воља Творца Свевишњега њихова је воља.
Од светлости светлији су, бржи и светлији,
Од ваздуха на планини лакши и свежији,
У светлост су одевени, светлост Творца свога,
Трудбеници неуморни дела Христовога.
За људе су забринути, брига им једина:
Како Богу да поврате заблуделог сина,
Како своју млађу браћу из земље туђинске
Да поврате у радосне дворе домаћинске.
Михаило Архистратиг, први међ првима,
Што Даница међу звезде, он међ ангелима;
Покајнику сваком хита да га Богу дигне,
Кол’ко да је покајника он свакоме стигне.
Служит, служит, и служити – то je радост њему,
Првенство је и на небу у служби ближњему.
Служба Koja живот крепи, и мајку весели,
Служба коју украшују венци неувели,
Та је служба ангелима радост и весеље
Јер на славу Божју идe, људ’ма на спасење.

РАСУЂИВАЊЕ
Али зашто неки људи, добро школовани, и крштени као хришћани, отпадају од Хришћанства и падају на философију и на научне теорије, као тобож на нешто истинитије од Хришћанства? Из два главна разлога: или из сасвим површног познавања Хришћанства или због греха. Површно познање Хришћанства одбија од овога, а грех бежи од Христа као злочинац од судије. Површни и порочни хришћани често су бивали исто тако огорчени непријатељи Хришћанства као и незнабошци. Површним и порочним угодније је купати се у плиткој бари људских мишљења него на опасној дубини Христовој. Јер оне који искрено пођу за Христом, Христос непрестано позива на већу и већу дубину каб негда апостола Петра: хајде на дубину Свети Марко Подвижник пише, да се закон Божји разуме сходно испуњењу заповести Божјих. „Незнање нагони (човека) говорити насупрот оном што је корисно, а дрскост умножава пороке.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Тајну Причешћа као тајну савршене љубави и то:
1. због тога што она од Христове стране значи давање свега Себе Својим верним,
2. због тога што верни од своје стране с вером и поверењем примају Христа у себе,
3. због тога што она води радосном и плодотворном и спасоносном сједињењу Бога са човеком.

БЕСЕДА
о путовању с Христом на дубину
Хајде на дубину. (Лк. 5, 4)
Тако нареди Господ Петру и осталим апостолима када преста говорити. То значи, да Он прво даје поуку, па одмах затим позива на дело. То исто и за нас важи: чим се научимо нешто из Јеванђеља, одмах треба да пођемо да то остваримо. Ученици делатељи мили су Господу, а не само ученици.
Хајде на дубину! Украј обале, из плићине, говорио је Господ народу, који је мање посвећен у тајне царства Божјега, а апостоле Он позива на дубину. У плићини је мања опасност, али је и лов мањи. У плићини су змије и жабе и други мањи гадови водени – то је сва опасност; и у плићини су само малене рибе – то је сав лов. А на великој дубини је и опасност велика. Тамо су велики зверови морски и велике буре – то је опасност; но тамо су и велике и добре рибе у огромној количини – то је лов. О посвећени, хајде, дакле, на дубину!
Хајде на дубину тајанственог мора животног, но не крећи се без Христа на лађи својој. Нипошто. Јер не само што можеш провести сву ноћ свога живота не уловивши ништа као што се Петар жаљаше: сву ноћ смо се трудили, и ништа не ухватисмо – не само то, него можеш и горе проћи, ако Христос није на лађи. Могу те буре сковитлати и у понор бацити, могу те и големи зверови морски појести. Буре то су страсти твоје сопствене, о посвећени, које иду с тобом неминовно, ако се кренеш на дубину без Христа. Големи зверови морски то су демони, који за трен ока могу тебе упропастити као што за трен ока упропастише велики крд свиња од две хиљаде.
Идеш ли пак с Христом на дубину, не бој се ништа, но радосно и храбро иди, припијен уз Господа. Уловићеш најбољи лов, и напунићеш њиме обе лађе, и телесну и душевну. Најбољи лов уловићеш, о посвећени, и без опасности изаћи ћеш на обалу, на обалу Царства Христовога. Само никуд без Христа! Ни у плићину, ни на дубину. У плићини ће ти досадити и глад и многи ситни гад, а на дубини ће те зло превелико снаћи.
Ти си наш крманош, наша одбрана, наше пристаниште, о свемоћни Спаситељу! Теби слава и хвала вавек. Амин.
6. март по јулијанском календару
1. Света четрдесетдва мученика из Амореје. Ово беху све војводе византијског цара Теофила. Па када цар Теофило изгуби битку против Сарацена око града Амореје, Сарацени узеше град, заробише многе хришћане, међу којима и ове војводе. Остале хришћане или побише или продадоше у ропство, а војводе бацише у тамницу где тамноваху седам година. Више пута долажаху муслимански прваци, да их саветују да приме веру Мухамедову, но војводе не хтеше то ни чути. Када Сарацени говораху војводама, да је Мухамед прави пророк, а не Христос, упиташе их војводе: ако би се два човека препирали о једну њиву, па један рекао: моја је њива, а други: није него моја, при том један од њих имао много сведока, да је његова њива, а други немао ниједног сведока осим себе самог, шта би ви рекли: чија је њива? Одговорише Сарацени: заиста, онога који има много сведока! – Право сте пресудили, одговорише им војводе. Тако је са Христом и Мухамедом. Христос има многе сведоке, старе пророке, које и ви признајете, који сви од Мојсеја па до Јована Претече сведоче о Њему, а Мухамед сам за себе сведочи да је пророк, и нема ниједног сведока. – Постидеше се Сарацени, но тад опет покушаше да бране своју веру овако: да је наша вера боља од хришћанске види се по томе, што Бог нама даде победу над вама, и даде нам најбоље земље у свету, и царство много веће од хришћанског. На то војводе одговорише: ако би тако било, онда би и идолопоклонство египатско и вавилонско и јелинско и римско, као и огњепоклонство персијско, биле истините вере, јер у једно време сваки од ових народа побеђивао је остале и владао њима. Очигледно је да ваша победа и сила и богатство не доказују истинитост ваше вере. А ми знамо, да Бог некад даје победу хришћанима, а некад попушта муке и страдање, да их исправи и приведе покајању и очишћењу од грехова. После седам година беху посечени, 845. године. Тела им беху бачена у Еуфрат реку, но испливаше на другу обалу где их хришћани сабраше и чесно сахранише.

2. Блажени Јов. Рођен у Москви 1635. године. Појање и служба црквена привукле га цркви. Постао духовником цара Петра Великог, но због неке клевете удаљио се у Соловецки манастир где се тврдо подвизавао. Упокојио се у Господу 1720. године. у осамдесетпетој години својој. Пред смрт узвикнуо: „Благословен је Бог отаца наших! Па кад је тако, не бојим се, но с радошћу одлазим из света“.

3. Свети мученици Конон отац и Конон син. Отац беше већ старац а син младић од седамнаест година. У време Дометијана беху тестером престругани због вере Христове, и прославише се у цркви на земљи и на небу. Чесно пострадали 275. године.

Цар светује младога Конона:
– Безуман ти отац од старости,
Ти, младићу, не слушај му речи,
Но Христа се одреци и мани,
Жртвуј жртву римским боговима,
Па да будеш код мене у части.
Конон млади бодро одговара:
Писано је, царе мучитељу,
Да син чнни што од оца види,
И дела се очевог не стиди.
Мене отац правој вери учи,
Правој вери и богопознању,
Да познајем Бога јединога,
Створитеља мога милоснога,
Да познајем Христа Спаситеља,
Од смртности мог Избавитеља.
Што учиниш c телом оца мога.
To учини и са мојим телом:
A над душом ти не имаш власти,
Душе наше наша су својина
И својина Божијега Сина.

РАСУЂИВАЊЕ
Док год си на земљи, сматрај себе као госта у Домаћина Христа. Ако си за трпезом, то те Он части. Ако дишеш ваздух, Његов ваздух дишеш. Ако се купаш, у Његовој се води купаш. Ако путујеш, по Његовој земљи путујеш. Ако сабираш имање, Његово сабираш; ако ли расточаваш, Његово расточаваш. Ако си моћан, по Његовом допуштењу си моћан. Ако си у друштву људи, у друштву си осталих Његових гостију. Ако си у природи, у Његовој си градини. Ако си у самоћи, Он је присутан. Ако се ма куда кренеш, Он те види. Ако ма шта урадиш, Он памти. – Он је најпажљивији Домаћин у кога си ти икад гостовао. Буди и ти пажљив према Њему. У доброга домаћина треба и гост да буде добар. Ово су све просте речи, но оне ти казују велику истину. Сви светитељи знали су ову истину, и према њој управљали живот свој. За то их је бесмртни Домаћин и наградио вечним животом на небу и славом на земљи.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Тајну Причешћа као животворни лек души и телу, наиме:
1. као лек што лечи и чисти душу од греховне болести и оживљава је,
2. као лек што лечи и чисти тело од похоти и порока, и оживљава га,
3. као лек што оживљавајући човека чини га здравим чланом бесмртнога тела Христова, који пак ако би до краја остао труо, био би одсечен и бачен.

БЕСЕДА
о наследнику и о робу
Док је нашљедник млад ништа није бољи од роба. (Гал. 4. 1)
Док је царевић у колевци, шта је он бољи од сина робова? Нити је тело његово боље, нити мисли његове узвишеније, нити жеље његове чистије. Какав је син царев, такав је и син робов, такав и син просјаков. И за неколико година син царев не разликује се од сина роба. Када пак син царев порасте и са пуном свешћу о свом достојанству прими власт над царевином, а када син робов порасте и са пуном свешћу подлегне јарму ропском, тада се види огромна разлика. Тада се објављује јасно, да наследник и роб нису једнаки, јер роб има да робује а цар да господари.
Тако је и с хришћанином и нехришћанином, хоће апостол да каже. Нехришћанин робује природи, хришћанин влада природом. И нехришћански период историје рода људског показује како је човек био роб стихија, роб тела, роб идола и творења. А хришћански период историје рода људског показује како је човек господар и властелин, племић царскога рода и наследник свега.
Чак и они који су знали за једнога истинитог Бога, као што су били Израиљци, нису били према Богу као деца и наследници према оцу своме него као робови и слуге према господару и судији. А кад се наврши вријеме, и дође на земљу Син Божји Јединородни, Он учини да примимо посинаштво, и да Духом Божјим ословљавамо Бога: Авва Оче!
Што дође, браћо, Христос на земљу? Да нас учини бољим од робова, да нам да право синова и дужност господара. Право синова јесте да именом Христовим зову Бога Оцем, и дужност је господара да владају над собом, над својим телом, над својим мислима и жељама и над свом природом око себе.
Сине Божји Једнородни, Твојом милошћу и жртвом ми смо примили посинаштво; о помози нам да га Твојом помоћи у чистоти и истини одржимо до краја. Теби слава и хвала вавек. Амин.
7. март по јулијанском календару

1. Светих седам свештеномученика Херсонских. Светих седам свештеномученика Херсонских: Василије, Јефрем, Евгеније, Елпидије, Агатодор, Етерије и Капитон. Сви ови беху епископи у Херсону у разна времена, и сви пострадаше (једини Етерије умре мирно) од неверника, било од Јевреја, или Грка, или Скита. Сви су они одлазили у те дивље стране као мисионари, шиљани од патријарха јерусалимског, да проносе светлост јеванђелску. Сви намучени беху и пострадаше ради Господа свога. Василије васкрсе сина некога кнеза у Херсону, што огорчи Јевреје, те га оптужише. Би везан за ноге и вучен улицама градским док душу не испусти. Јефрем би мачем посечен. Евгеније, Елпидије и Агатодор беху бијени штаповима и камењем докле душе своје Богу не предаше. Етерије поживе у време Константина Великог, те у слободи и миру управљаше црквом, сагради велики храм у Херсону, и сконча мирно. Када последњи од њих, Капитон, би послан за епископа, потражише дивљи Скити од њега знак, па да верују. И предложише му сами да уђе у огњену пећ, па ако не изгори, они ће сви поверовати у Христа. Са топлом молитвом и надом на Бога Капитон метну омофор архијерејски на себе и прекрстивши се уђе у зажарену пећ држећи и срце и мисли своје уздигнуте к Богу. И постоја у пламену око једнога часа, и без икакве повреде, ни на телу, ни на оделу, изађе здрав. Тада сви повикаше: један је Бог, Бог хришћански, велики и силни, који сачува служитеља свога у пећи огњеној! И крсти се цео град и сва околина. О овоме чуду причало се много на Никејском сабору. И сви прославише Бога и похвалише чврсту веру светог Капитона. А Капитону се деси да га на путу ухватише на реци Дњепру незнабожачки Скити и у реку утопише. Сви пострадаше почетком IV века.

2. Преподобни Емилијан. Родио се у Риму и починио многе теже грехове у младости својој. Но кад се отрезни од грешења и дође к себи, трепеташе од саме помисли на Суд Божији. Ступи у неки манастир, те постом, бдењем, и послушањем укроти и исуши тело своје. У сваком добром подвигу би узор пример свој братији. Често ноћу исхођаше из манастира и иђаше у једну оближњу пећину на молитву. Не знајући куд он то иде, игуман тог манастира тајом крете за њим једне ноћи. И виде игуман Емилијана како са страхом и плачем стоји на молитви. Наједанпут небеска светлост, силније од сунца, обасја целу ону гору, а нарочито пећину ону и Емилијана. И чу се глас с неба: Емилијане, опраштају ти се греси твоји! Ужасну се игуман и побеже у манастир. Сутрадан он објави о свему виђеноме и слушаном прошле ноћи. И би Емилијан у великом поштовању код братије, и поживе дуго, и упокојио се у Господу.

Емилијан тешко грешан,
A од греха душа боли,
Емилијан неутешан
За опроштај Бога моли:
– O Свевишњи, o пречудни.
Од ког сунце светлост има,
Хор ангелски од ког будни
Живот, радост и сјај прима!
Само за те, Боже, марим,
Покајно се Теби вратих.
Само Теби благодарим
Што сад живот право схватих.
Сузе, сузе, сузе лијем,
Тело и дух сад ми пости.
Вид од света и слух кријем,
Прости, Боже, прости, прости!
За милост сам Твоју њива.
Оплеви ме и поори,
Нек ми душа буде жива,
A плот нек се мучи, мори.
Најгори сам од свих људи
Ево судим самог ceбe.
Тек ме, Боже, ти не суди
Тебе страх ме, само Тебе!

РАСУЂИВАЊЕ
Дебео коноп направљен је од танких влакана конопљаних. Једно танко влакно не може те држати везана нити те може удавити. Јер ти ћеш га лако, ка’ од шале, прекинути и ослободити га се. Али дебео коноп ако те веже, држаће те везана, чак и удавиће те. Нити га можеш прекинути лако нити га се ослободити. Као што дебео коноп постаје од танких и слабих влакана, тако страсти људске постају од малих почетних грехова. Мале почетне грехове човек још и може прекинути и оставити. Али грех по грех, понављано, ткање постаје све јаче и јаче, док се најзад не створи страст, која онда од човека ствара онакву накараду какву само она може. Не можеш је лако ни одсећи, ни удаљити од себе, ни развенчати се с њом. О кад би се људи чували почетних грехова! Тада се не би толико мучили око свог ослобођења од страсти.
„Одсецати укорњене страсти исто је тако тешко као одсецати прсте“, рекао је један монах светогорски. Да се ослободи греховних страсти, помогла је светом Емилијану помисао на смрт и, разуме се, благодат Божја, без које се мучно ослободити од окова страсти. Мислити често на блиску смрт, кајати се, и од Бога просити свесилну благодат. То троје спасава човека од робовања страстима. Питали св. Сисоја за које се време могу страсти искоренити. Одговори светитељ: „Чим једна страст никне у теби, одмах је искорењуј.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса на молитви у Гетсиманији и то:
1. како пада на лице Своје и моли се у три маха: оче, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова, али опет – нека буде воља твоја,
2. како се знојаше на молитви, и зној Његов бијаше као капље крви које капаху на земљу,
3. како је све ово било због мене и тебе, због греха мога и твога, и ради спасења мога и твога.

БЕСЕДА
о руци издајниковој
Али ево рука издајника мојега са мном је на трпези. (Лк. 22, 21)
Најтеже је једном војводи војевати кад има непријатља и унутра, у логору; не само споља, него и унутра, међу својима. Јуда је био рачунат међу своје међутим он је био унутрашњи непријатељ. Наоколо су се збијали и згушњавали редови непријатеља Христових, а унутра он је спремао издају. Рука његова била је на трпези, коју је Христос благословио, а мисли су његове биле тамо међу непријатељима где су најцрња злоба и мржња и пакост кључале против кротког Господа.
Но зар и данас није рука многих издајника Христа на трпези заједно са Њим? Јер која трпеза није Христова? На којој трпези нису Његови дарови? Он је домаћин, и Он корми и поји Своје госте. Ништа гости немају свога, ништа! Свако добро и свако обиље, које им се даје, даје им се руком Христовом. Није ли, дакле, Христос присутан свакој трпези, као домаћин и као слуга? И нису ли, дакле, руке свију оних који и данас издају Христа, на трпези заједно са Њим? Једу Његов хлеб, а говоре против Њега. Греју се Његовим сунцем, а клеветају име Његово. Дишу ваздух Његов, а устају против цркве Његове. Живе од милости Његове, а Њега изгоне из својих домова, из својих школа, из својих судова, из својих књига, из својих срца. Газе Његове заповести вољно и злобно; ругају се Његовом закону. Зар то нису издајници Христови и следбеници Јудини? Но не бој их се! Бог није наредио да их се бојимо но да чекамо и видимо њихов крај. И Господ Христос није се убојао Јуде, нити се Он боји свих издајничких хорди до краја времена. Јер Он зна крај њихов, и Он већ има победу Своју у рукама Својим. Не бој се, дакле, ни ти. Но држи се верно Христа Господа, и кад ти се учини да Његова ствар у свету напредује и кад ти се опет учини да Његова ствар пада и гине. Не бој се. Јер ако се убојиш, може се рука твоја наћи стегнута под руком Јудином на трпези Христовој.
О Господе Свепобедни, подржи нас силом и милошћу Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
8. март по јулијанском календару
1. Свети Теофилакт, епископ никомидијски. Када први царски саветник Тарасије би као световњак изабран за патријарха цариградског, тада уз њега и од њега примише монашки чин више његових пријатеља и поштовалаца из световног сталежа. Међу овима би и овај Теофилакт. Тарасије га посла за епископа у Никомидију. Као епископ Теофилакт беше пастир добри стаду словесном, и показа се необично испуњен милосрђем према бедним и сиротним. По смрти светог Тарасија патријаршијски престо у Цариграду заузе Никифор, а мало потом заузе царски престо Лав Јерменин, који беше иконоборац, и као такав подиже читаву буру у цркви Христовој. Иако иконоборна јерес беше проклета на VII васељенском сабору, овај цар, ипак, васпостави је и хтеде њоме заменити Православље. Свети Теофилакт у очи се опре цару, па кад цар не попусти, рече му Теофилакт: „Доћи ће, царе, на те љута погуба изненада, и нећеш наћи ко ће те од ње избавити!“ Због ових речи свети Теофилакт би наредбом царевом уклоњен са свога положаја и послат на заточење где проведе тридесет година подневши многе тескобе и увреде, и где најзад преда душу своју Господу, око 845. године.

2. Свети свештеномученик Теодорит. Цар Константин сагради у Антиохији цркву саборну, особите красоте. Народ назва ову цркву златна црква због позлате и споља и изнутра и због многих сасуда у цркви од злата и сребра. И подари цар велика имања тој цркви на издржавање свештеника којих број беше знатан. Чувар оних сасуда и свих драгоцености у цркви беше презвитер Теодорит, свештеник велике вере и ретког благочешћа. Када Јулијан Отпадник поче царовати, иако беше крштен, одрече се Христа и подиже гоњење на хришћане. Његов стриц, опет са именом Јулијан, дође у Антиохију и опљачка златну цркву, а Теодорита као ризничара узе на суд и саветоваше га да се одрекне Христа. Не само да се Теодорит не хте одрећи Господа свога, него наружи цара Јулијана што он отпаде од вере праве и поврати се на идолопоклонство као пас на бљувотину. Кад се зли судија из обести помокри у златној цркви, прорече му Теодорит ужасну смрт, која га ускоро и снађе. Теодорит би секиром посечен за Христа, а судија Јулијан осети болове у доњем телу од онога часа како се помокри у цркви. И цело доње тело разједоше му црви, те избљува душу своју отпадничку у најгрознијим мукама. Тако и Феликс, помоћник његов, по пророчанству Теодоритову, сконча убрзо добивши одмах посечењу, овога праведника, крволиптање на уста. Теодорит свети би обезглављен 362. године и пресели се у преславно царство Христа цара.

Изван празног Раја Адам скрсти руке,
Изгнан и отуђен уздахну му муке;
Ангели Hебecни дотле му другови,
Хитро одлетеше, као лепи снови
Испред изгнаника, испред проклетника,
A до јуче моћног рајскога власника!
Па зарида Адам на студеној стени:
– Авај мом потомству! Авај грешном мени!
Један тренут презрех Створитеља мога
Да презиран будем од свег створенога
Кроз дане и ноћи, кроз столећа дуга –
Место Бога змију да имам за друга!
Mecтo ja да владам над свакојом твари.
Нада мном ће све сад, све да господари:
Ветри и врућине, природне стихије.
Скоти и скорпије, гадови и змије.
И место слободе ево страх ме држи,
И мути ми мисли, и леди до сржи.
Само један има што помоћи може:
Toг Једног увредих – o смилуј се, Боже!

РАСУЂИВАЊЕ
Буди поверљив према Богу више него према мајци: све Њему исповеди – неће те издати, све Његове заповести прими одмах као добре – неће те обманути. Но колико си поверљив према Богу, толико буди опрезан према непријатељу: према телу, свету и демону. Све ово лепше је изразио дивни Божји светитељ Јефрем Сирин рекавши: „У примању Божјих заповести имај простоту, а у одбијању сплетки противничких – лукавство (голуб и змија).“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса у Гетсиманском врту и то:
1. како поновљено заповеда ученицима, да бдију и Богу се моле,
2. како Он три пута устаје са Своје знојне молитве, обилази ученике, и налази их да спавају,
3. како их снађе напаст зато што оставише свога Учитеља те сви побјегоше, јер не бише приправни да одоле страху од људи,
4. како се и ми ленимо, и не бдимо, и не молимо се Богу, због чега чим искушење наиђе напуштамо Господа Христа.

БЕСЕДА
о виду очију и о виду духа
На очи нађе се као човјек. (Филиб. 2, 7)
То апостол Павле говори, онај исти апостол, који је о Господу Исусу рекао, да је Он обличје Бога што се не види, да је рођен пре сваке твари (Колош. 1, 15), и да у Њему живи свака пуноћа Божанства тјелесно (2,9). То је Господ по суштини и по унутрашњем бићу своме, но на очи нађе се као човјек. Људима којима је срце окамењено и ум помрачен, распознају предмете около себе само очима. Такви људи у оне дане погледаше очима и видеше Исуса као човека, и не даде им се да ишта више дознаду о Њему сем оно што телесним очима видеше. Телесни људи погледаше у Исуса и видеше тело, али не видеше у том телу ни Бога ни човека (идеалног и безгрешног).
И данас ко суди само према ономе што види, одриче Исусу све оно што не може да види и код осталих људи. Нико не може о Господу правду рећи, ко Га само очима цени. Оно што очи могу од Њега да виде, то је само једна мала завеса, иза које се крију вечите тајне неба и највеће тајне времена и земље. Но да се види оно што се крије у Њему иза телесне завесе, за то треба имати вид духовни, тј. Духа Божјега у срцу своме, Духа који одшкрињава завесу и показује тајне.
Господе, Тајно најслађа, удостој нас посете Духа Твог Светог. Теби слава и хвала вавек. Амин.
9. март по јулијанском календару

1. Светих Четрдесет Мученика у Севастији. Сви ови беху војници у римској војсци но вероваху тврдо у Господа Исуса. Када наста гоњење у време Ликинија, они бише изведени на суд пред војводу, и овај им запрети одузети част војничку, на што одговори један од њих, свети Кандид: „Не само част војничку, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и чесније од Христа Бога нашега“. После тога нареди војвода слугама да камењем бију свете мученике. Но када слуге бацаху камење на хришћане, камење се враћаше и падаше на њих саме, те љуто их изудара. Један камен паде војводи на лице и скрши му зубе. Мучитељи, љути као зверови, везаше свете мученике и бацише их у језеро, и поставише стражу унаоколо, да ниједан не изађе. Беше страшан мраз, и језеро се леђаше около тела мученичких. Да би муке биле јаче, мучитељи загрејаше и осветлише купатило украј језера, на доглед замрзнутим страдалцима, не би ли како прелестили кога од њих да се одрекне Христа и призна идоле римске. Заиста, један се прелести, изађе из воде и уђе у купатило. Но гле, ноћу паде необична светлост с неба, која разгреја воду у језеру и тела мученика, а с том светлошћу спустише се с неба тридесетдевет венаца на главе њихове. То виде један стражар с обале, па се свуче, исповеди име Господа Исуса, и уђе у језеро, да би се он удостојио оног четрдесетога венца место издајника. И заиста, на њега сиђе тај последњи венац. Сутрадан изненади се цео град кад виде мученике живе. Тада зле судије наредише те им пребише голени, и бацише тела њихова у воду, да их хришћани не узму. Трећега дана јавише се мученици месном епископу Петру и позваше га да сабере по води и извади мошти њихове. Изађе епископ по тамној ноћи са клиром својим, и видеше на води где се светле мошти мученичке. И свака кост која беше одвојена од тела њихових, исплива на површину и светљаше се као свећа. Покупише их и чесно сахранише. А душе ових мученика одоше Господу Исусу, намученом за све нас, и васкрслом са славом. Чесно пострадаше и непролазном славом се увенчаше 320. године.

2. Преподобни Филором исповедник. Живео и подвизавао се у Галатији у IV веку. За њега веле да је био толико савршен у свима врлинама, да је више личио на ангела него на човека. Нарочито је прослављен био својим трпљењем. Гоњен био од цара Јулијана Одступника и много страдао за Христа. Но по смрти овога опаког Христогонитеља поживе свети Филором мирно, користећи многима. Упокоји се у својој осамдесетој години.

3. Свети Кесарије. Брат светог Григорија Богослова 369. године. Свети Кесарије био је и богословски писац. Између осталога он се старао одговорити на питање: колико су времена провели Адам и Ева у Рају пре изгнања? Неки су опредељивали то време на шест сати, други на двадесет четири сата, трећи на три дана. Свети Кесарије је био мишљења да је то време било четрдесет дана. Због тога је, вели, и Господ Исус постио четрдесет дана у пустињи, и био за то време кушан од ђавола. И док стари Адам није могао одолети искушењима ђаволским у обиљу рајском, Нови Адам одолео им је витешки у гладној и жедној пустињи.

Мученици у језеру, мразом оковани,
Крепко држећ свету веру, надом обасјани,
Завапише милом Богу: ти што свет задиви
Жртвом страшном и васкрсом, o Ти нас оживи!
Тебе слави свод небесни и створена свака твар,
Гле, славе те бездни, огњи, и град и снег, лед и жар!
Ти поможе слуги Твоме великом Мојсеју.
И Исусу Навинову, по том Јелисеју,
Да јестество воде смире, и да га разделе.
Верним Твојим сад помози као и доселе.
He дај мразу да он буде јачи од човека.
Да нас четрест мученика буду предмет смеха:
Та Ти можеш, ако хоћеш, јер Ти над свим владаш.
Ти лед у жар и жар у лед кад xoћeш претвараш:
Мраз нас једе ко звер љути због имена Твога –
O помози да се слави име Свемоћнога!
+++
Мученици у језеру, мразом оковани.
Божјим светлом са небеса бише загрејани, –
Славно паше и осташе Четрест Мученика
На страх, ужас и срамоту мрачних неверника.

РАСУЂИВАЊЕ
Сакривај своје духовно благо, и не објављуј га без нужде. Погледај како људи скривају своје материјално благо, и како кад су принуђени да кажу колико имају, увек прикривају главне суме а објављују само мање. Врло је мален број људи који хоће да објаве све што имају а још мањи број оних људи објављују да имају више него што у ствари имају (и ове свет сматра неозбиљним и безумним). Овим је јасно указано теби, како треба да скриваш твоје духовно благо, тј. твоје врлине и твоја добра дела, твоје постове, и бдења, и молитве. Зашто мудра деца овога света не објављују своја материјална блага? Из два разлога: да не чују лопови и да не изазову завист код злобних људи. Постоје лопови и завидљивци и према духовном благу. То су духови злобе. Чим га ти будеш објавио, они ће се постарати да ти га умање или расточе. Управо, чим си га објавио без потребе (рецимо из сујете, да се похвалиш), они су га уграбили и расточили. И ти, богаташ духовног блага, неосетно и изненадно постаћеш убожјак. Многи духовни богаташи, светитељи, правили су се луди пред светом, да би привидном лудошћу скрили велику мудрост и силу у себи. Авва Исаија пише: „Пријатне су Богу добродетељи, које се врше у тајности.“ А свети Нил Синајски вели: „Покривена кожа на телу је бела, а откривена – опаљена и црна.“ Тако је и са нашим скривеним и објављеним добрим делима.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса у рукама непријатеља Божјих, сабраних у дому Кајафину и то:
1. како сви ужурбано траже лажне сведоке, јер хоће пошто пото да убију Христа,
2. како га пљују у лице и шамарају по лицу,
3. како Господ све подноси са неисказаним достојанством и без гнева.

БЕСЕДА
о трпљењу до краја
Али који претрпи до краја благо њему. (Мат. 10, 22; 24, 13)
Господе предивни, Ти си све претрпео, све до краја, зато си постао не само блажен него и извор блаженства за све људе који себи добра желе, кроз векове и векове!
И апостоли претрпеше све до краја, и уђоше у вечно блаженство.
И мученици Христови претрпеше све муке до краја, и посташе усиновљени санаследници у царству Христовом.
И светитељи претрпеше драговољну тескобу и страдања до краја, па се прославише и на небу и на земљи.
Сваки оснивач новог друштва врбује себи следбенике обећањем добрих плодова и многих наслада но прећуткује навлаш све тегобе и трудове, који воде оним плодовима и оним насладама. Једини је Господ Исус рекао сву истину Својим следбеницима, и горку и слатку страну истине. Он није обећавао плодове без службе, нити славу без страдања, нити крајњи одмор без трновитог пута, нити победу без борбе, нити сласти без горчине, нити царство без суза и самоодрицања.
Кад је набројао многе муке које ће задесити Његове следбенике, Он их најзад не оставља без утехе. Он даје смисао њиховом страдању, и не оставља их у тами. Он вели: али који претрпи до краја благо њему. А какво је то благо, које чека оне који претрпе све до краја, то је и Он сам довољно открио, а то су посведочили, и до дан-данас сведоче, многи светитељи, који или јавише се вернима из онога света у слави, или пак будући још у телу, уздигоше се духом до виђења оне славе и блаженства које чека верне, избране и истрајне.
Господе, Ти си наша снага. Помози нам да претрпимо све до краја с вером да си Ти уз нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
10. март по јулијанском календару
1. Свети мученик Кодрат Коринтски и други с њим. За време гоњења хришћана многи верни разбегну се по планинама и пештерама. Тако учини и мајка овога Кодрата. Но у то баш време она би бременита, те у шуми роди Кодрата, па ускоро потом умре. Промислом Божјим и ангелом хранитељем чуван, храњен и вођен, Кодрат одрасте у природи и усамљености. Онај који је давао ману с неба Израиљу у пустињи, пуштао је и отроку Кодрату слатку росу из облака на уста. Кад му би дванаест година, он сиђе у град, и тамо га неки добри људи заволеше и дадоше на науке. Он изучи лекарство, те лечаше болеснике, колико природним лековима, толико, и још више, духовном силом и молитвом, којој се привиче од детињства. Када наста ново гоњење под Декијем, би Кодрат изведен на суд, и бачен у тамницу. Но и пет његових другова придружише се њему и исповедише име Христово. То беху Кипријан, Дионисије, Анект, Павле и Крискент. Беху сви вучени по улицама, и од незнабожаца, нарочито деце њихове, штаповима и камењем бијени, док их не довукоше на губилиште. Ту се мученици Богу помолише, и бише мачем посечени. На том месту проврио је извор воде из земље, који се и данас зове Кодратовим именом и подсећа на јуначку смрт за Христа светих шесточисленика. Чесно пострадаше за истину 250. године у Коринту у време цара Декија и његовог намесника Јасона.

2. Свети мученик Кодрат Никомидијски. Овај беше племић и богаташ, а у исто време убеђени и крштени хришћанин. У време гоњења, када Валеријан затвори многе хришћане у апс, Кодрат потплаћиваше тамничаре те улажаше у тамницу, доношаше сужњима разне намирнице и утврђиваше их у вери. Када беху изведени пред судију, и упитани од овога за име, за отаџбину и за сталеж, они ћутаху. Тада иза њих појави се Кодрат, који викну из свега гласа: „Хришћани смо именом, слуге Исуса Христа Господа саном и благодарством, а град и отаџбина наша јесте небо“. После ове изјаве и он би стављен под суд, а после дугих и тешких истјазања посечен са осталима.

3. Преподобна матер Анастасија. Преподобна матер Анастасија, патриција и дама на двору цара Јустинијана. Кад обудове и кад виде да је царица Теодора не трпи, она се наједанпут изгуби из Цариграда и обрете се у пустињи мисирској. Чувени духовник Авва Данило постриже је и објави је као монаха Анастасија шкопца, по њеној жељи, да би се као жена под мушким видом лакше спасла а и од царевих трагања за њом укрила. И затвори се Анастасија у тесну келију где проведе двадесетосам година, и где се упокоји 563. године. Пред смрт виде старац Данило лице њено светло као сунце.

Негда славна патриција
Преподобна Настасија
Новац, ласку, све остави,
Живот Христу сав управи;
Христос хлеб joj, Христос вода,
Христос радост и слобода,
Христос душе обновитељ,
Христос смрти премоститељ,
Сасуши се Настасија,
Дух кроз сухо лице сија;
Дух је к Богу диже више,
Божјим духом она дише,
Док не поста осветљена,
Благодаћу посвећена,
Силом Божјом ојачана
И у Живе уписана.
Свима прости, све заволи,
И за цео свет се моли,
Kao ангел би одиста.
Приљубљeна сва уз Христа;
Силом Божјом би силнија
И богатством богатија
Но царица Теодора
Усред сјаја царских двора.

РАСУЂИВАЊЕ
Када 42 војводе грчке из Амореје беху у тамници агарјанској (в. 6. март), дођоше им неки од мухамеданских мудраца, да их усаветују да приме веру Мухамедову и добију слободу. Ови мудраци истакоше војводама хришћанским два преимућства ислама над хришћанством: прво, што је Мухамед новији пророк од Христа, и друго, што мухамеданци на све стране односе победе над хришћанима, чиме Бог јасно показује истинитост вере њихове. На прву тачку одговорише војводе: ако се два човека суде о једну њиву, па један има много сведока, да је њива његова, а други нема ничије сведоџбе уза се осим свог сопственог тврђења, шта мислите, чија је њива? На ово одговорише Агарјани: свакако њива је онога, који има много сведока. – На то војводе рекоше: пресудили сте сами за Христа а против Мухамеда, Јер Христос има уза се сведоџбе свих пророка и апостола, а Мухамед сведочи сам за себе. – На другу тачку одговорише војводе: ако би се по победама у ратовима ценила истинитост вере, онда би значило да су сви идолопоклонички народи, који с времена на време побеђиваху свет, као Персијанци, Грци, Римљани и други имали истиниту веру! То ни ви сами мухамеданци нећете признати. И што сте ви сада победили хришћане, то не значи да је ваша вера боља, него да су велики наши греси, због којих нас Бог кроз вас кажњава.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса на суду пред Кајафом и то:
1. како старешине јеврејске тражаху свуда лажне сведоке,
2. како сведоци сведочаху противречно,
3. како Господ слушаше све клевете, и ћуташе без гнева.

БЕСЕДА
о тајнама објављеним
Нема ништа сакривено што се неће открити,
ни тајно што се неће дознати. (Мат. 10, 26)
Има једно око, браћо, које никад не спава. То је око Божје. Има на небесима, браћо, више очију него звезда на своду небеском. То су очи ангелске. Никаква завеса, никакав зид, ни мрак, не могу од гих очију скрити ма какву тајну на земљи. Пред Богом Свевидећим и ангелима Његовим светим све је откривено и јавно. Онај човек постаје злочинац, који поверује да се дела људска могу сакрити. Тако су мислиле и старешине јеврејске које припремаху у тајности свој злочин над Христом Господом, тајно Га гоњаху, тајно суђаху, у мраку ноћном, тајно наимаху и потплаћиваху сведоке лажне, као и Јуду, и тајно Га осудише. Где су данас те њихове тајне? Све је постало јавно васцеломе свету. Пре се човек може сакрити од ваздуха него ли од вида Божјега. Све тајне људскога рода, и добре и зле, откривене су пред Богом; а многобројне од тих тајни Бог открива и васцелом свету према Своме промислу. Људи који могу да схвате ову истину, да Бог види све и зна све, опрезно се чувају и од злих помисли у тајности срца свога, а камоли од злих дела. Кад год те срце потегли на зло, о човече, сети се ових речи, које нису од човека него од Бога: нема ништа сакривено што се неће открити. А ти што чиниш добро у тајности, не малаксавај: свако твоје добро уписано је на небесима, и објавиће се у своје време.
Господе Свевидећи, помози нам и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
11. март по јулијанском календару

1. Свети Софроније, патријарх јерусалимски. Рођен у Дамаску од знаменитих родитеља. Сабравши светску мудрост, он не буде ипак задовољан него пође да сабира и чисто духовну мудрост. У лаври светог Теодосија нађе се са иноком Јованом Мосхом, кога узе себи за учитеља, те заједно са њим крете да обиђе манастире и подвижнике у Мисиру. Лозинка му беше: сваки дан научити више духовне мудрости. Све што су сазнали, записали су и после издали у две књиге под именом Лимонар или Цвећник. Доцније су отишли у Рим где Мосха умре оставив аманет Софронију да га пренесе или на Синај или у лавру Теодосијеву. Софроније испуни жељу свога учитеља и пренесе му тело у лавру Теодосијеву, а потом задржа се у Јерусалиму, који баш у то време би ослобођен од Персијанаца. Присуствовао је повратку Часног Крста из Персије, кога је цар Ираклије на својим леђима унео у Свети Град. Стари патријарх Захарија, повраћен такође из ропства, не поживе дуго, па кад се пресели у онај свет, замени га Модест, а после овога (+ 364) замени блажени Софроније. Са особитом мудрошћу и ревношћу он управљаше црквом десет година. Устајаше у одбрану Православља од монотелитске јереси, коју он на свом Сабору у Јерусалиму осуди пре него што она би осуђена на VI васељенском сабору. Написао је житије свете Марије Египћанке, саставио чин великог водоосвећења, и увео у разна богослужења неке нове химне и песме. Када арапски калиф Омар освоји Јерусалим, умоли га Софроније да поштеди хришћане, што Омар притворно и обећа. Када убрзо Омар поче да пљачка и злоставља хришћане у Јерусалиму, Софроније се са многим вопљем мољаше Богу да га узме између живих на земљи, да не гледа оскрвњење светиња. И услиша Бог молитву његову, и узе га к себи у дворе Своје небесне 644. године.

2. Свети мученици Пионије и други с њим. Свештеник смирнски. Пострада у Смирни у време Декијевог гоњења. Осудише га на распеће, чему он би веома рад. И чим војници склопише крст и положише по земљи, Пионије сам леже на крст, испружи руке и заповеди војницима да му прикују ексере у руке. Крст буде усађен у земљу наопако, и под главом мучениковом наложена ватра. Беше много народа унаоколо. Пионије затвори очи и у себи мољаше се Богу. Чак ни косу му не могаше огањ упалити. Када се најзад огањ угаси, и кад сви мишљаху да је он мртав, Пионије отвори очи и радосно узвикну. „Боже, прими дух мој!“ и издахну. Овај светитељ написао је житије светог Поликарпа Смирнског, с ким се сада заједно весели у царству Христовом. Пострада и прослави се 250. године.

3. Преподобни Георгије Синаит. Игуман горе Синајске. Велики подвижник и праведник. Пасхалне ноћи ангел Божји пренео га у Јерусалим на службу Божју, и вратио истог дана назад на Синај. Упокојио се мирно у VI веку.


Пионије збори на мукама:
– O грађани знамените Смирне,
Суграђани чувеног Омaра.
Ја знам оно што свак од вас знаде.
Ви ниједан оно што ја знадем:
Ја знам слатку сладост умирања
И још слађу – у Христа надања.
Ја знам да ме смрт умртвит неће
Но тек тело раздвојит од душе:
Ја знам да ме ангели чекају
У дворове цара небеснога,
И ангели, пророци u свеци,
Многе војске Божјих угодника,
И за Христа дивних мученика.
Ја знам да се враћам домовини,
Одакле сам и доспео амо.
Ја циљ знадем мојега страдања.
(Ви не знате зашто ме мучите!)
Спас ме чека у чертог небесни.
Кључај, злобо, на мене и бесни!
Спас мe чека раширених руку,
Удрите ме све на већу муку.
Тежа мука, раније свануће,
Смрт хитнија, душа веселија.

РАСУЂИВАЊЕ
„Никакво добро не свршава се само нашим трудом, но силом и вољом Божјом. Ипак Бог и од нас изискује труд, саобразан вољи Његовој.“ Ово су речи Св. Варсонуфија и Јована. Мало речи, но много речено. Ми се морамо трудити на обделавању и припремању свакога добра, а да ли ће неко добро нићи, узрасти и плод донети, то jе од Божје силе и воље. Ми бразде оремо, а Бог сеје, ако хоће. Ми судове духа чистимо, а Бог улева духа у те судове, ако хоће. И Он све хоће што одговара највишој мудрости и целисходности, тј. Његовом домостројству људскога спасења. Тумачећи речи Господње: Будите мудри као змије и незлобиви као голубови (Мат. 10, 16), св. Златоуст пише, да је ту заповест дао Господ ученицима „да би и они сами нешто сарађивали, те да се не покаже све као дело саме благодати, и да се не помисли, да су они добили венце славе бадава.“ И тако двоје је неопоходно за наше спасење: наш труд и Божја благодатна сила.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса на суду код Кајафе и то:
1. како првосвештеник јеврејски држи Господа унутра у дому свом окружена људима скоро исто онако рђавим као и сам он,
2. како Петар седи напољу у дворишту код ватре, и како се пред слугама три пут одриче Господа Исуса.
3. како и данас бива, да се неки хришћани из страха од света одреку Господа на тај начин, што се и они направе као да нису хришћани, да не знају заповести Господње и не маре за Господа.

БЕСЕДА
о другом доласку Христовом
А кад дође син човечји у слави својој
и сви свети анђели с њиме,
онда ће сјести на пријестолу славе своје. (Мат. 25, 31)
Овако рече Господ, и то баш пред само најужасније понижење Своје, пред везивање, пљување, шамарање, исмевање и распеће. У најцрњим часовима Он говори о најведријем и најславнијем часу Своме. Пред ужасни и бедни излазак Свој из света Он говори о Своме поновном доласку у слави Својој. Најпре је дошао из пећине Витлејемске, скромно и невиђено, а идући пут доћи ће на облацима од ангела Својих. Први пут је као никао из земље, а други пут ће се јавити с неба. Први пут је стајао и клечао на земљи, а други пут ће да седи на пријестолу славе своје.
И кад поново дође у слави Својој, неће бити невиђен ни за кога. Нико неће питати, као звездари при Његовом првом доласку: где је Цар? Сви ће овога пута видети Цара и познати Га као Цара. Но то виђење и познање некима ће бити на радост а некима на страх и ужас. Замислите радости оних који су Његову заповест испунили, који су у Његово име молитве и добра дела вршили, а нарочито оних који су за Његово име пострадали! И замислите страх и ужас оних који су га пљували и шамарали и распели у Јерусалиму, као и свих оних који се кроз векове подсмевају чудесима Његовим, ругају имену Његовом, газе заповести Његове!
Господе милостиви, опрости свима нама који име Твоје призивамо а по немоћи грешимо, опрости нам пре онога величанственог и судбоносног часа када се будеш јавио у слави Твојој, са свима светим ангелима Твојим. Теби слава и хвала вавек. Амин.
12. март по јулијанском календару
1. Преподобни Теофан Исповедник. Прозват Сигријан због места Сигрије, где беше рођен. Сродник цара Лава Исавријанина и сина му Копронима. Имаше огромно богатство и сјај. Но све то изгуби своју вредност за Теофана онда када се Христос Господ зацари у души његовој. Тада се он опираше женидби својој, па кад ипак би приморан оженити се, он успе да усаветује своју невесту да живе целомудрено као брат и сестра. А чим му помреше родитељи, жена му оде у један манастир, а он у други. Његов манастир би у Сигријанским горама у Кизичкој области. Некад славан и богат Теофан живљаше у манастиру као последњи убожјак. И сви се дивљаху таквој промени код њега. Па пошто поста чувен због своје силне вере, уздржљивости и мудрости, би позван на VII васељенски сабор у Никеји, на коме се утврди поштовање икона. Због велике чистоте и целомудрености даде му Бог дар чудотворства, те лечаше све болести, нарочито манијаштво и лудило. За све болне и невољне он се мољаше Богу, и молитвом својом помагаше им. Само кад се он разболи и болова дуго, не хте се помолити Богу за оздрављење своје, него трпљаше с благодарношћу. Када наста опет гоњење икона од злога Лава Јерменина, тада свети Теофан би доведен у Цариград и бачен у тамницу где две године проведе у тескоби и муци и понижењу. Тада га посла цар на заточење на острво Самотрак, што он раније провиде духом својим и рече тамничарима. Но кад стиже на Самотрак, поживе још само двадесет три дана и представи се Господу своме и Творцу, да прими заслужен венац славе.

2. Преподобни Симеон Нови Богослов. Овај богоносни и велики Отац Цркве рођен би у Галати Пафлагонијској, васпитан у Цариграду и увршћен у дворјане цара Василија и Константина Порфирородних. Остави све ради Христа и повуче се у манастир. Подвизавао се под руководством старца Симеона, потом био игуман манастира светог Маманта и најзад отшелник. Највећи богослов после светог Григорија Богослова. Осећао благодат у срцу своме. Његове су речи права духовна и богословска откровења. Упокојио се 1032. године. Мошти му чудотворне.

3. Свети Григорије Двојеслов, папа римски. Син сенатора Гордијана, и сам потом би сенатор и началник града Рима. Но чим му се отац упокојио, он се преда духовном животу. Од свог великог богатства сазида шест манастира у Сицилији и седми у самоме Риму у част апостола Андреје, у коме се и он постриже. Силвија, мајка његова, такође се замонаши у једном женском манастиру. По смрти папе Пелагија изабран би Григорије за папу. Он бежаше од те части и власти, и кријаше се по горама и гудурама, но Господ га проказа онима који га тражаху на тај начин што се појави стуб огњен од земље до неба на оном месту где се Григорије кријаше. Беше необично милосрдан. Сав свој доходак употребљаваше на склоништа бедних и на гостопримство. Често призиваше бедне људе и служаше им око трпезе. Бавио се и писањем корисних књига. Двојеслов, или Сабеседник, он се и назива зато што је написао књигу под тим именом, у којој је изнео врлине и чудеса италијских светитеља. Саставио је и свету Литургију Пређеосвећених Дарова, која се служи средом и петком Часнога поста. Његов архиђакон Петар виђао је голуба где лети изнад његове главе кад је седео и писао. Представио се Господу 604. године.

Лав Јерменин нуди Теофану,
Нуди блага колико му драго,
Само име своје да потпише
Ha злом списку иконобораца.
Из тамнице Теофан му пише:
– He могу ти, царе угодити.
Нити Богу прав и теби бити.
Док млад бејах и угодан свету
Ја имадох безмерно богатство,
Све оставих, Богу се управих,
Све раздадох, у пустињу падох.
У пустињи још немадох глади.
Бог ме собом и храни и слади.
Шта ми нудиш у мојој старости?
Прах што презрех у раној младости!
Ништа, царе, не можеш ми дати
Што стоструко Господ ми не даје,
Осим мука које чекам давно,
Муке ћe ме оделит од света
A сјединит c премилим Господом.
Што ратујеш, царе на иконе?
He би л’ и сам Христос ко икона.
Ко икона Вечне Ипостаси.
Ко икона Тројичне свемоћи.
Ко икона Бога скривенога.
Скривенога и Недоступнога.
Он ћe судит и теби и мени.
Царуј, царе, но надај се смени,
Свет пролази, Бог једини стоји.
Ko je c Богом, света се не боји.

РАСУЂИВАЊЕ
Нико, па ни сам Господ Бог, не поучава радо гордељивога. Нико не мари да даје поуке ономе ко виче да он зна све. Кроткима се откривају тајне, вели мудри Сирах (3, 19). А Давид опет говори да Бог наставља кротки истини, учи кротке путу своме (Пс. 24, 9). Гордељив је онај ко хоће свакога да учи а сам се не да ни од кога поучити; а кротак је онај ко не жели никога да учи а жели непрестано да буде ма од кога поучен. Празан клас са издигнутом главом изнад све њиве, и пун клас са главом обореном! О гордељиви човече, кад би некако ангел хранитељ твој скинуо завесу с твојих очију и показао ти бескрајну пучину свега онога што ти не знаш, ти би клекнуо пред сваким човеком пред којим си се гордио и кога си подништавао и узвикнуо плачевно: опрости, опрости! ја ништа не знам! Смерном и побожном често се открива и кад ће умрета, а гордога смрт сналази изненадно.
Св. Григорије Двојеслов прича о неком епископу Карпу, који сваки дан служаше литургију, како му се једном јави неко из онога света и рече: „Продужи чинити то што чиниш, и служећи мени, нека ти не сустану ноге, и не ослабе руке. А у дан Успенија Богородице доћи ћеш к мени, и ја ћу ти дати плату у царству мом небесном, заједно са свима онима, за које си се на службама молио.“ После године дана на дан Успенија епископ Карп одслужи службу Божју, опрости се са својим свештеницима, и предаде дух свој Богу. И лице се његово засветли као сунце.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса пред Пилатом и то:
1. како га туже Јевреји пред Пилатом, а Он не одговара ништа,
2. како ни Пилату ништа не одговара на питања,
3. како је Господ речит кад треба бранити људе од ђавола, од греха, од болести, смрти, а ћутљив кад се тражи да се Он, бранитељ људи, брани од људи.

БЕСЕДА
опет о другом доласку Христовом
И сабраће се Пред њим сви народи. (Мат. 25, 32)
Сви ће се народи сабрати пред Господом Исусом кад се јави у слави Својој, окружен светим ангелима, седећи на престолу као Судија свих живих и мртвих. Сви народи сабраће се, сви без изузетка. Не само Јевреји који га намучише, и не само Хришћани који Га прославише, него и незнабошци који Га не познаше и не признаше. Јер ако се Он не јави свима народима, Он свакоме посла некога или даде нешто ради познања воље Божје и ради спасења. Зато ће се сви народи морати јавити пред Њега на суд.
О како страховит и величанствен призор, кад се сви народи и сва племена земаљска, која су била и која јесу, саберу пред Господом, светлијим од много сунаца! Каква радост светим мученицима и исповедницима кад виде како у тој безбројној маси народа нема ниједнога језика више да одрекне божанство Господу Исусу! Но никоме неће вредети, да у том часу и на том месту призна и исповеди божанство великога Господа нашег, ако га је на земљи одрицао. Ту и тад се обрачун врши а не стиче и не расипа. Ко с чим изађе пред Господа, с тим ће бити или осуђен или оправдан.
Сада је време признати божанство Господу Исусу, сада када га многи одричу, и када је оно под сумњом код многих. Они који воле Господа и имају поверења у све Његове речи, лако ће то признати. Јер кад Он то каже, шта имају да се муче, и сумњају и премишљају они који Га љубе!
Господе Исусе Христе Боже наш, помилуј нас! Теби слава и хвала сада и вавек. Амин.
13. март по јулијанском календару

1. Свети Никифор, патријарх цариградски. Управљаше, мудро и ревносно, црквом светом као највећи архипастир цариградски. Када Лав Јерменин уста против икона, он се успротиви цару, и најпре цара саветоваше а по том изобличаваше. Зато га нечестиви цар прогна на острво Проконис. На том острву беше манастир, који сам Никифор беше саградио у част светог Теодора. И ту проведе овај исповедник вере православне тринаест година, а потом представи се и оде ка Господу 827. године. Пошто изгибоше сви цареви иконоборци, и на царски престо седе Михаил с мајком Теодором, а на патријаршијски би повраћен патријарх Методије, тада (846. године) пренесоше се мошти светог Никифора са Прокониса у Цариград, и беху положене прво у цркву свете Софије, из које је за живота и изгнан био, а после у цркву Светих Апостола. Главно празновање овога великог јерарха бива 2. јуна, а 13. марта празнује се откриће и пренос његових нетљених моштију. Беше свети Никифор изгнан из Цариграда 13. марта, и опет 13. марта, после деветнаест година, мошти му пренете у престоницу.

2. Света мученица Христина Персијанка. За непоколебљиво исповедање вере Христове била љуто мучена у Персији у IV веку. Толико су је мучитељи шибали бичевима, да је изнемогла и скончала. Душа њена растави се од измученог тела и усели у вечну радост Христа Цара и Господа.

3. Свештеномученик Публије. Овај свештеномученик беше прејемник у епископству славнога Дионисија Ареопагита у Атини. Као епископ мучен од неверника и посечен у II веку. За кратко време муке наследи живот вечни.

Од паганства и јереси свет си исцелио.
Многомучен, неубијен, ти још прошо ниси.
И земљом ти и небом ти слава одјекује:
Сваки крштен захвалност ти велику дугује.

РАСУЂИВАЊЕ
Велики хришћани су они који имају велику љубав према Христу. О како су у истини велики хришћани били богоносни оци и мученици! У наше време многима је то немогуће себи и представити. Ево шта један од њих, св. Симеон Н. Богослов, исповеди у свом манастиру пред свима монасима. Говорећи из свога искуства о томе како су се на њему обистиниле речи Господње: иго мое благо и бреме мое легко ест, он вели: „Верујте ми, кад сам прибегавао к Богу Спаситељу моме нисам сретао ништа жалосно, тешко и неподношљиво… Велику и неподношљиву жалост имао сам ја сам због тога, што нисам могао наћи довољно повода да умрем ради љубави Христове.“ Нису ли овакве душе као пламенови затворени у земљаним судовима? Пламенови вазда усправљени и к небу устремљени! Само скине ли се заклопац, пламен излеће навише.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса на суду пред Иродом и то:
1. како Ироду најпре би врло мило што виде Исуса не из неке потребе душевне него из радозналости,
2. како се Ирод надаше да види неко чудо од Исуса, но превари се у том, јер Господ ћуташе на сва његова запиткивања,
3. како се Ирод са својима наруга Господу, и како га обуче у белу хаљину.

БЕСЕДА
о измирењу злих ради зла
И у тај се дан помирише Пилат и Ирод међу собом;
јер прије бијаху у завади. (Лк. 23. 12)
И у срамоти и понижењу своме праведник чини добро непријатељима својим. Он их измирује. Истина, у овом случају, њихово измирење није значило заједнички рад на неком добром делу него заједничко гоњење праведника. Али бар пламен њихове међусобне мржње утуљавао се и гасио. И то је праведнику плата. Пилат и Ирод беху непријатељи. Но онога дана, када Спаситељ би изведен на суд и код једног и код другог, они се измирише. Кнез Мира донесе мир међу завађене, мир који поможе отесати крст за Њега. Но Он и дође да буде драговољна жртва за грехе многих.
И данас се међусобни противници мире кад треба напасти и осудити Господа. Пуно их је који се кољу међу собом док им не поменете име Господње. А чим чују то име, постепено се мире међу собом ради напада на то свето име. Лакше неправедник подноси неправедника него праведника. Лакше се неправедник с неправедником разуме и мири него ли с праведником.
Чак и партије у неким државама, најзавађеније међусобно, мире се кад треба пресудити, какво место да се да Господу Исусу Христу у држави, да ли прво (како Њему и доликује) или последње? На таквом питању крвни непријатељи мире се међу собом, да би само Господу доделили последње место. Тако исто се у време оно завађене партије фарисеја и садукеја, измирише и удружише против Христа. А зашто Најчистији и Најпотребнији да буде на последњем месту? Зато – по њиховој памети – да би за њих остала прва места. Иста побуда измирења била је и код фарисеја и садукеја, крвних противника, кад требаше тражити да се Христос убије. Иста та побуда проузроковала је измирење између Пилата и Ирода, када је требало пресудити да се Христос убије.
О браћо моја, не тражимо никад мир с неправдом против правде. Него увек тражимо мир с Богом, и са савешћу. Боже, помози нам да такав мир увек имамо. Теби слава и хвала вавек. Амин.
14. март по јулијанском календaру
1. Преподобни Бенедикт. Рођен у Нурсијској области у Италији 480. године, од родитеља богатих и знаменитих. У школи се не задржа дуго, јер сам увиде да због књижног учења може изгубити „велики разум душе своје“. И изиђе из школе „ненаучен мудрац и разуман незналац“. Побегне у неки манастир где га инок Роман замонаши, после чега повуче се у једну врлетну гору где у пећини оста преко три године на великом труду око своје душе. Роман му доношаше хлеба и спушташе са врлетне стене на канапу до пред пећину. Кад се прочу по околини, он, да би избегао славу од људи, удаљи се из те пећине. Беше према себи врло суров. Једном кад га нечисти бес телесне похоти спопаде, он се скиде наг и ваљаше по коприви и трњу, док не одстрани од себе и сваку помисао о жени. Обдари га Бог многим даровима духовним: прозираше, исцељиваше, изгоњаше зле духове, васкрсаваше мртве, јављаше се другима и на јави и на даљини у сну. Једанпут прозре, да му је наслужена чаша вина с отровом. Он прекрсти чашу, и чаша прште. Основао дванаест манастира, у свакоме у почетку по дванаест монаха. Доцније се створио нарочити ред бенедиктинаца, који и данас постоји у Римокатоличкој цркви. На 6 дана пред смрт он нареди да се отвори његов гроб, раније припремљени, јер светитељ прозре да му је крај близу. Сабра све монахе, посаветова их и предаде дух свој Господу, коме је верно послужио у сиромаштини и чистоти. Његова рођена сестра, Схоластика, живела је у једном женском манастиру, па угледајући се на брата свога и сама се много подвизавала и дошла до великог духовног савршенства. Кад свети Бенедикт испусти душу своју, два монаха, један на путу, а други опет у некој удаљеној ћелији на молитви, видеше истовремено исту визију: пут од земље до небеса застрт скупоценим тканинама и осветљен по странама редовима људи; на врху тога пута стајаше неки човек неописане красоте и светлости, који им рече, да је тај пут спремљен за Бенедикта, Богу омиљенога. По тој визији та два брата сазнадоше да је њихов добри игуман отишао из овога света. Скончао мирно 543. године и преселио се у вечно царство Христа Цара.

2. Свети Евсхимон, епископ лампсакијски. У време иконоборачко трпео гоњење и тамновање. Упокојио се у време цара Теофила иконоборца (829-842).

3. Свети Теогност, митрополит кијевски. Грк по пореклу и наследник светог Петра Кијевског. Страдао много у монголској хорди од Џинибека. Јер беше оклеветан код монголског цара од својих људи, Руса, како не плаћа цару никакав данак на свој чин. Кад га цар дозва и упита о том, он рече: „Христос Бог наш искупио је цркву Своју од незнабожаца чесном крвљу Својом. Нашто сад плаћати данак незнабошцима?“ Најзад се некако ослободи и поврати дома. Управљао црквом двадесeт пет година. Упокојио се у Господу 1353. године.


Бенедикт бејаше чудотворац силан,
Богомољац плачан и садруг умилан.
Духом Божјим вођен, вером правоверан
Вођ љубазан, крепак, одлучан и смеран.
Плакида му беше послушник млађани:
Па Плакида једном на воду урани.
Свети отац у том Богу се мољаше,
Но на једном дух му даљину смотраше:
Гле поток надошо, камење котрља,
Плакида већ у смрт у бујицу срља,
Зграбио га поток, па се игра њиме,
Чује светац јаук, чује своје име.
Tу je нужна вера али и потера.
Брзо старац шаље Мавра калуђера.
Мавро хитним скоком у поток ускочи,
Водом као друмом Плакиди прискочи,
И не знаде Мавро да водом хођаше,
Свечева молитва врхом га држаше.
Кад стигоше старцу Мавро и Плакида
Љубе старцу руке а Плакид зарида:
– Видех тебе старче, изнад моје главе,
Кад ми срце беше препуњено страве,
За власи ме узе и над воду диже,
Докле у том Мавро у помоћ ми стиже!
Молитвама светог Бенедикта оца
Бог и Мавра јави као чудотворца.

РАСУЂИВАЊЕ
Тешко можемо наћи бољу поуку о томе како не треба да се ленимо и да одлажемо молитву и посао за сутрашњи дан, него што нам је даје св. Јефрем Сирин овим примером: „Једноме брату внушена је (од врага) помисао: данас дај себи одмор, а сутра устај на бдење!“ Но он одговори помислу: „Ко зна, можда сутра нећу ни устати, зато треба да устанем данас.“- Тако и при послу внушена му је помисао: дај себи одмора данас, па сутра поради! Он опет одговори: „Не, него ја ћу данас да порадим, а о сутрашњем дану брине се Господ.“ А свети Антоније учи: „При расвитку свакога дана подешавај живот свој тако, као да ти је тај дан последњи на земљи, а сачуваћеш се од греха.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса пред Пилатом и то:
1. како Господ ћути пред Пилатом,
2. како Јуда у то време баца сребрнике у цркви и веша самог себе,
3. и опет како Пилат пита, а Господ ћути.

БЕСЕДА
о Христовом пророчанству славе Своје
Отселе ћете видјети сина човечјега
гдје сједи с десне стране силе
и иде на облацима небескијем. (Мат. 26, 64)
Ко неће да види Бога као милостивог Самарјанина на земљи, видеће Га као Страшног Судију на небу. Толико су заслепљени били главари јеврејски, да у Христу Господу нису могли видети не само Бога, нити Месију, нити Пророка, него ни обичног доброг човека. Они га стављаху испод обичних добрих људи. Па не само то: него га стављаху ниже и од разбојника. Они Вараву ослободише а Христа осудише! Они исмеваху, правише са Њиме маскараду, као са неком ствари јевтином и непотребном. Но баш у часу кад се Јевреји злобно играху Христом као неком јевтином и непотребном ствари, заћутали Господ наједанпут отвори уста и проговори: отселе ћете видјети сина човечјега гдје сједи с десне стране силе и иде на облацама небескијем! Колика раздаљина између онога што Христос у истини јесте, и онога за што Га Јевреји држаху!
Син човечји који седи с десне стране силе, јесте Син Божји Господ наш Исус Христос, као што Га је ускоро потом видео св. архиђакон Стефан и многи, многи други. Син човечји који иде на облацима од ангела и безбројних сила и војинстава небеских, јесте опет тај исти Син Божји Господ наш Исус Христос, као што га је видео и у своме Откровењу описао св. Јован Богослов и Јеванђелист.
О браћо моја, не заводите се обмањивим причама оних људи који говоре: кад будемо видели Христа на небу као Бога, онда ћемо Га и веровати! Доцкан ће та вера бити, и узалудно то виђење. Ми треба вером нашом да видимо Христа као Бога у ономе пониженом и попљуваном и изубијаном и искрвављеном и исмејаном човеку у двору Кајафином; у ономе ћутљивом осуђенику, кога су Јевреји сматрали за ствар јевтину и непотребну и с којим су правили маскараде. То је вера, која се цени на небесима. То је вера, која је до сада однеговала и на небо пресадила читаве војске најсветлијих душа, најмоћнијих карактера, најиздржљивијих јунака и најсветлијих умова.
Господе понижени, узвиси нас до ове вере. Теби слава и хвала вавек. Амин.
15. март по јулијанском календару


1. Свети мученик Агапије и седморица с њим: Публије, Тимолај, Ромил, два Александра и два Дионисија. Сви пострадаше у Кесарији Палестинској од кнеза Урбана, у време цара Диоклецијана. Сви седморица, осим Агапија, беху сасвим млади људи, а не беху још хришћани. Нити се икад крстише водом. Али њихово крштење би крвљу. Једног дана гледаху ових седам младића како муче хришћане, једне на огњу, друге на вешалима, треће пред зверовима, па видећи с каквим трпљењем хришћани подносе све муке, распалише се ревношћу за Христа, везаше сами себи руке наопако и тако везани дођоше пред Урбана говорећи: и ми смо хришћани! Ласке и претње Урбанове осташе узалудне. Младићима се придружи и угледни грађанин тога града, Агапије, који је и дотле доста страдао за Христа, и стане још већма распаљивати у њима веру и љубав ка Господу. Сви беху мачем посечени 303. године и преселише се у дворе Цара Небеснога.

2. Свети мученик Александар. Из града Сиде Памфилијске. Намесник цара Аврелијана упита га ко је он и шта је? – на што Александар одговори, да је он пастир стада Христовог. А где је то стадо Христово? – упита даље злобни и мрачни намесник. Одговори Александар: „По целом свету живе људи које Христос Бог сазда, од којих они који верују у Њега, јесу овце Његове, а сви отпали од свога Створитеља, који робују створењима и направама руку људских, мртвим идолима, као ви, ти су отуђени од стада Његова, и на Страшном Суду Божјем поставиће се на лево, са козама“. Нареди зли судија те га најпре бише воловским жилама, па га онда бацише у пећ огњену. Но огањ му ништа не нашкоди. Потом би стругано месо с њега. Најзад нареди намесник те му главу одсекоше. Но тек што судија изрече пресуду, ухвати га зли дух и он побесни. Урличући би поведен своме богу, идолу, но успут изврже из себе своју злу душу. Пострада свети Александар између 270. и 275. године.

3. Свети мученик Никандар Мисирац. Кожа му одерана, па онда посечен за веру Христову. Кривица му је била та што је као лекар помагао хришћанским мученицима и тела погубљених чесно сахрањивао. Чесно пострада 302. године.

Из свакога сословија Господ војску бере,
Сваког у ком гори пламен љубави и вере:
Из лекара, и мудраца, тежака, радника.
Из царева и рибара – војску мученика!
Мач посече, Господ прими мудрог Александра,
Мач посече, Господ узе милосног Никандра.
Мач посече осам дивних и младих јабука,
Испод мача прихвати их сведржећа Рука.
Оно што свет из свог тора грће и измеће
Господ збира нежном руком ко најлепше цвеће.
Изгрнутог као коров првог грађанина
Агапија Господ прима као Свога сина.
Десетица мученика и славних мужева
Сад у хору ангелскоме у вечности пева.
Није свеједно макар за што умрети, умрети:
Једни мртви блажени су a други проклети.
Ко умире Христа ради, благослов je c њиме,
Ко гонећи Христа умре – проклетство je c тиме.

РАСУЂИВАЊЕ
Љубав према ма коме или ма чему, чак и према самоме себи, може код човека временом охладнети или сасвим се изгубити, па и у мржњу се превратити. Но љубав човекова према Богу, једном задобијена и утврђена, тешко хладни, сем ако неко већ не сиђе с памети. У оном првом случају човек умањује или брише своју љубав или због промена у себи или због промена у љубавним предметима. У овом другом случају човек може да умањи своју љубав, према Богу, само и једино због промена у себи, а никако због промена у Богу. Све је то лепше и јасније изразио св. Исак Сирин говорећи: „Има љубави сличне потоку од кише, који престаје убрзо по престанку кише. Али има љубави сличних извору који избија из земље, и који никад не престаје. Прва је љубав човечанска, а друга божанска.“ А св. Симеон Н. Богослов говори о тој божанској љубави: „О света љубави! Ти си конац закона. Ти мене обузимаш, ти ме загреваш, ти распламћујеш срце моје к неизмерном вољењу Бога и браће моје… Из љубави Бог се учинио човеком. Из љубави претрпео је Он сва животворна страдања, да би човека избавио од уза адових и узнео га на небо. Из љубави апостоли су свршили своју непреривну трку. Из љубави су мученици пролили крв, само да не изгубе Христа.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса кад Га Пилат изводи пред Јевреје и то,
1. како Господ бива најпре шибан од римских војника;
2. како после бива од њих поруган: положише му трнов венац на главу и обукоше скерлетну хаљину,
3. како Га Пилат показује Јеврејима говорећи: ево човека!

БЕСЕДА
о пророчанству о кући опустелој
Ето ће вам се оставити ваша кућа пуста. (Мат. 23, 38)
Зашто је Господ ћутао на суду пред Јеврејима и пред Пилатом? Зато што је био пре тога све казао што је требало казати. Он је казао и предсказао, како ће Га старешине јеврејске предати незнабошцима, и како ће Га убити. Предсказао је више пута, шта ће се с Њим лично десити. И то су апостоли Његови чули и добро запамтили. Но предсказао је Он и страшну казну, коју ће Јевреји навући на себе својим злочином над Сином Божјим. И Јевреји су то чули и – заборавили.
Ето ће вам се оставити ваша кућа пуста! То је Господ предсказао Јеврејима. И то су Јевреји чули и – заборавили. Но многи су се доцније сетили ових пророчких речи – многи и од оних који су учествовали у Злочину Великом – када су Римљани разорили Јерусалим, опљачкали га, попалили га, његове становнике разјурили и раселили по целоме свету, а многе посекли, угушили, глађу уморили, или на крст распели. Јевреји су застрашивањем и досађивањем приморали Пилата Римљанина да дигне своју руку на Господа Исуса. После се Римско царство дигло на Јевреје. У онај дан, кад је Господње пророчанство требало да се испуни, Римско царство, које је некад Пилат представљао у Јерусалиму, дигло је своју руку са преоштрим мачем на Јерусалим и децу његову. Када цар Адријан обнови Јерусалим, даде му друго име (Елија Капитолина и смртном казном забрани Јеврејима насељавати се у Јерусалим.
Ето ће вам се оставити ваша кућа пуста! И Јерусалим је од онда до данас заиста био остављен пуст од Јевреја као народа. Деца злобних предака, који Христа убише, свуда су до сада била само не у кући својој.
Господе свемоћни, опрости нам грехе наше. Теби слава и хвала вавек. Амин.
16. март по јулијанском календару

1. Свети апостол Аристовул. Свети апостол Аристовул, један од Седамдесет апостола. Беше брат апостола Варнаве, и рођен на Кипру. Последоваше апостолу Павлу, који га и помиње у посланици Римљанима (Рм 16, 10). Када велики апостол Павле постављаше многе епископе за разне крајеве света, тада постави и овога Аристовула за епископа британскога (енглеског). У Британији беху народи дивљи, неверни и опаки, и Аристовул претрпе међу њима неописане муке, беде и пакости. Удараху га без милости, вукући по улицама, ругаху му се и подсмеваху. Но на крају овај свети муж дође до успеха силом благодати Божје. Просвети народе, крсти их у име Христа Господа, цркве погради, свештенике и ђаконе посвети, и најзад, тамо у миру сконча и оде у царство Господа, коме је верно послужио.

2. Свети мученик Савин. Мисирац из града Хермопоља, и старешина томе граду. У време једног гоњења хришћана он се удаљи у неку планину са многим другим хришћанима, и затвори се у једну колибу где провођаше време у посту и молитви. Но проказа га неки просјак, који му је храну доносио и коме је Савин велика добра учинио. Као Јуда Христа, тако и овај бедник за новац (за два златника) издаде свога добротвора. Савин, са још шесторицом, би ухваћен од војника, везан и на суд отеран. После големих мука би бачен у реку Нил где предаде дух свој Богу 287. године.

3. Свештеномученик Трофин и Тал. Браћа рођена, из Сирије. Јавно и слободно проповедаху Христа и изобличаваху глупости јелинско-римске. Разјарени незнабошци решише да их побију камењем. Но када бацаху камење на ту свету браћу, камење се повраћаше и удараше на саме нападаче, а браћа осташе неповређена. После их обојицу на крст распеше. Са крстова својих браћа поучаваху и храбраху хришћане који стајаху унаоколо ожалошћени. И после мука предадоше дух свој Господу, коме осташе верни до краја. Чесно пострадаше 300. године у граду Вофору.

Два брата рођена Духом запојена.
Вером осветљена и препорођена,
Та два брата света на крст разапета
Световаху масу правоверног света:
– O браћо, што на нас одоздо смотрите,
Ви због наших мука горко не плачите!
Подвигоположник Христос, наш Спаситељ,
Због оваквих мука поста Искупитељ,
Искупитељ свега рода човечјега.
Ми се спасавамо слушајући Њега.
Он послуша Оца и на земљу сиђе,
Страда и васкрсе, на небо узиђе.
Ми Њега слушамо, и муке сносимо.
У Његово царство кроз муке ходимо.
He бојте се, браћо, ни огња ни мача,
Христова је правда од свег света јача.
He бојте се, браћо, себе не жалите,
Због вечног спасења себе с’ одреците.
Све су муке мале, ништавне и сносне,
Спрам награде рајске, вечне и поносне.
Свет је лажна маска и глупа клапњава,
Вечност – то je наша домовина права.
Дајте свет онима што лаж света љубе,
И због лажи живот и истину губе.
Ви хватајте бисер изнад светског кала –
Послушајте браћу, Трофима и Тала!

РАСУЂИВАЊЕ
Ако мислено испунимо закон Божји, лако ћемо га испунити чувствено. То јест: ако не погрешимо мислима, још лакше нећемо погрешити ни делима. Или још: ако је срце наше уз Бога, и језик и руке и ноге и цело тело не може бити против Бога. Срце, срце, – срце приуготови за Бога, њега посвети и поклони Богу, у њему испуни закон Божји, њега распламти љубављу к Богу, њиме се сједини с Богом – остало ће све следовати и управљати се према срцу. Не управља точком онај ко држи паоц од точка, него онај ко држи осовину од точка. Срце је осовина бића нашег. Говорећи о заповестима Божјим преподобни Исихије вели: „Ако будеш себе принуђавао да их мислено испуниш, то ћеш ретко имати потребу да се мучиш око њиховог чувственог испуњавања.“ Тј. ако си срцем, као осовином, навио себе ка Богу, точкови ће лако и угодно ићи за осовином, односно цео човек за срцем. Закон Твој је у срцу моме (Пс. 39,9), говори премудри Давид.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса како корача под крстом ка Голготи и то:
1. како трпељиво и ћутљиво носи крст Свој,
2. како потом скидоше с Њега крст и дадоше Симону из Кирине, те овај носаше крст корачајући за Христом,
3. како се Он обазре на жене јерусалимске које плакаху и рече им: кћери јерусалимске, не плачите за мном, него плачите за собом и за дјецом својом, објављујући овим Своју победу и пораз Својих убица.

БЕСЕДА
о срамоти Христовој као богатству
Вјером Мојсије … држаше срамоту Христову за веће богатство
од свега блага мисирскога; јер гледаше на плату. (Јевр. 11, 26)
Не хте Мојсеј да остане у двору фараоновом, нити да се назове посинак фараонов. Више вољаше страдати с народом Божијим него ли имати земаљску сладост гријеха. Како различити беху од Мојсеја потомци његови, који из фараонских разлога осудише Цара славе на смрт! Сви ови више би волели једну годину проживети у трулежном двору фараоновом него ли с Богом путовати 40 година по пустињи. А Мојсеј је оставио све почасти, све богатство, све ласке, које је само богати Мисир, и то још на двору царском, могао дати, па је на заповест Божју кренуо кроз гладну и жедну пустињу с вером да иза пустиње постоји земља обећана. То и значи држати срамоту Христову изнад свакога блага мисирскога.
Срамота Христова јесте оно чега се светски људи, са силним запахом земље, стиде код Христа. А то је Христова беда на земљи, његов пост, бдење, молитва, потуцање без крова, осуда, понижење, срамна смрт. Ту срамоту Христову ценили су апостоли, а после њих и сви многобројни светитељи, за веће богатство од свих блага васионских, јер је Господ васкрсао после ове срамоте, и отворио двер небесну, и показао рајску земљу обећану, у коју је Он повео човечанство путем Своје срамоте, или пустињом Свога страдања.
Страница: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61
Референтни URL