Погледи форум

Пуна Верзија: Житије светих за сваки дан
Тренутно прегледате lite верзију форума. Погледајте пуну верзију са одговарајућим обликовањима.
Страница: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61
17. март по јулијанском календару

1. Свети Алексије Човек Божји. Различити су путеви којим Бог води оне који желе Њему угодити и закон Његов испунити. У време цара Хонорија у Риму живљаше висок царски достојанственик Јевтимијан, врло угледан и врло богат. И он и жена му Аглаида провођаху живот богоугодан. Иако беше богат, Јевтимијан је седао само једанпут дневно за трпезу, и то по смирењу сунца. Имађаху јединца сина, овога Алексија, који кад одрасте, би принуђен да се ожени. Но он те исте ноћи остави не само жену него и дом оца свога, седе у лађу и дође у град Едесу у Месопотамији где беше чувени лик Господа Исуса, послат од самог Господа цару Авгару. Поклонивши се томе лику Алексије се обуче у одело просјака и као просјак живљаше седамнаест година у том граду, непрестано молећи се Богу у паперти цркве Пресвете Богородице. Када се ту прочу као богоугодник, он се убоја од људске славе и оде одатле, седе у лађу да иде у Лаодикију, но промислом Божјим лађа би занесена и доплови чак до Рима. Сматрајући то као прст Божји, Алексије смисли да иде у дом оца свога и да као непознат ту продужи живот свој и подвиг. Отац га не позна, но из милосрђа дозволи му да у дворишту његовом у једној изби живи. Ту Алексије проведе још седамнаест година живећи само о хлебу и води. Злостављан од слугу на разне начине он отрпе све до краја. А када му се крај приближи, он написа једну хартију, стеже у руке, леже и издахну 17. марта 411. године. Тада би откровење у цркви Светих Апостола у виду гласа који рече у присуству цара и патријарха: потражите човека Божја. Мало после откри се, да је тај човек Божји у кући Јевтимијановој. Цар с папом и целом пратњом дође у кућу Јевтимијанову, и после дужег распитивања дознаду да је онај просјак тај човек Божји. Кад уђу у његову избу, нађу га мртва, но у лицу светла као сунце. Из оне хартије родитељи његови сазнају, да је то њихов син Алексије, а невеста, која је тридесет четири године живела без њега, да је то њен муж, и обузе их све неизмерна туга и мука. Но после се утеше видећи како је Господ прославио Свога угодника. Јер, додиром до његовог тела лечаху се многи болесници, и из тела му потече миро благоухано. Тело му сахране у ковчег од мермера и смарагда. Глава му се налази у Светој лаври на Пелопонезу.

2. Свети мученик Марин. Био војник. Не само није хтео принети идолима жртве, него од других принете жртве растури и ногама погази. Због тога беше мучен и посечен, у III веку. Неки сенатор Астерије, обучен у скупоцену белу одећу, посматрао је страдање светог Марина. И толико се одушевио вером у Христа, који толику храброст даје својим следбеницима, да сам узе тело мучениково на своја леђа, однесе и чесно сахрани. Видевши то, незнабошци и њега убише као хришћанина.

Алексије све напусти што свет зове славом,
Па он Богу крете стазом узаном но правом.
Обнишчати Христа ради, прво то се реши,
По том блесак родитељски оставит поспеши.
И кад оде у даљину и када се врну,
Ни у сјају ни у беди у грех не посрну.
Ум уздигнут к Богу држа – упаљену свећу,
C вером јаком и молитвом, што брда покрећу.
Тужна мајка неутешна, мајка Аглаида,
Јевтимијан отац стари тугује и рида,
A невеста, некад млада, увела од туге.
Једног дана на просјака навикаше слуге,
A ко je тај сухи просјак нико и не слути.
Та наследник дома то је! – ал’ он o том ћути.
Наслеђа се одрекао још у раном цвету,
Да би био санаследник у небесном свету.
Но светац се скрит не може, свеца Господ јавља,
Ко животом Бога слави, тога Бог прославља.
Алексије Бога слави, зато славан поста,
Ваистину Човек Божији он беше и оста.

РАСУЂИВАЊЕ
Зашто смо ми овде на земљи? Да покажемо љубав своју према Богу. Да се научимо љубити Бога више него грех. Да нашом малом љубављу одговоримо на велику љубав Божју. Само је Божја љубав велика љубав, а наша је увек мала. Бог је довољно показао и показује Своју љубав према човеку, и у Рају и на земљи. Нама је дат овај кратки земаљски живот као школа и испит, да се испитамо, хоћемо ли ми на Божју љубав велику одговорити љубављу или не? „Сваки дан и сваки час од нас се захтева доказ наше љубави према Богу“, вели свети Исак Сирин. Јер и Бог сваки дан и сваки час доказује своју љубав према нама. Сваки дан и сваки час ми стојимо стављени између Бога и греха, и имамо ли да поклонимо своју љубав Богу и дигнемо се међу ангеле, или пак да се приволимо греху и паднемо у мрачни ад. Алексије Човек Божји возљуби Бога више него родитеље своје, и жену, и богатство. Проведе он 17 година као убожјак у даљини од дома родитељског, и других 17 опет као непознат и презрен убожјак у дому родитељском. Све ради љубави Божје. И милостиви Бог одговори љубављу на љубав: за тих 34 године страдања даде Он Алексију вечни живот и радост међу ангелима Својим на небесима и славу на земљи.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса на Голготи и то:
1. како војници свлаче с Њега хаљине, а Он ћути и не брани се,
2. како Га прикивају ексерима за дрво, а Он ћути и не брани се,
3. како се вревом и галамом уздижу крст са земље и постављају га усправо, а Господ ћути.

БЕСЕДА
о другом доласку Господа
Јер као што муња излази од истока и показује се до запада,
тако ће бити долазак сина човечјега. (Мат. 24, 27)
Други долазак Господа Исуса биће долазак у слави. То је Господ више пута казао. Но овде нам Он још изближе казује, на што ће личити тај долазак. Личиће, вели, на муњу. Тиме нам Он открива пет особина тога славног доласка Свога.
Прво, Његов други долазак биће изненадан као муња. Зато нас је и опоменуо: стражите, јер не знате дана и часа!
Друго, Његов долазак биће светао као муња. Сунце и звезде потамнеће, и сва васиона изгубиће зрачност лица свога, када Он засија. Ко греши, тај има мање светлости и зрачности; колика ће, дакле, тама он тек бити под тим небесним пламеном! Зато нас је Он и опоменуо, да држимо свећњаке душа наших напуњене уљем и приготовљене. О браћо, да се не обремо у мраку у ономе страшноме часу!
Треће, Његов долазак биће силан као муња. Јер Он сам изрично другде каже, да ће Он доћи са силом и славом.
Четврто, Његов долазак биће свеобиман и јаван свима и свакоме, од истока до запада. То јест, Он се неће јавити као први пут, да Га виде само ученици Његови, или само једно племе, и један народ, и једна земља, и једна држава, него ће се јавити као муња, коју ће сви људи и сва племена на земљи одједанпут видети.
Пето, као што појава муње претходи киши и тучи, тако ће Његов други долазак претходити Страшноме Суду, који ће за праведне и верне бити као жељена киша а за неправедне и неверне као туча.
Припремајмо се, браћо моја, јер облаци се купе, и из њих сваког часа може синути божанска муња.
Господе велики и страшни, додај уља свећњацима душа наших, да се не обремо у вечној тами онда када се јави Твоја вечна светлост. Теби слава и хвала вавек. Амин.
18. март по јулијанском календару

1. Свети Кирил, архиепископ јерусалимски. Рођен у Јерусалиму у време Константина Великог, а умро у време Теодосија Великог (315-386). Године 346. посвећен за свештеника, а 350. наследио на престолу јерусалимском блаженог Максима патријарха. Трипут збациван с престола и шиљан у прогонство, док најзад у време Теодосијево није повраћен, па проживив мирно још осам година, предаде душу Господу. Две тешке борбе он је имао: једну с аријевцима, који се осилише под Констанцијем, сином Константиновим, а другу под Јулијаном Одступником, с овим отпадником и са Јеврејима. У време силе аријевске на Дан Педесетнице појави се знамење крста, светлије од сунца, које се простирало изнад Јерусалима и Горе Јелеонске, и трајало неколико часова почев од деветога часа изјутра. О тој појави, која је била виђена од свих житеља Јерусалима, писано је и цару Констанцију, и она је служила много на утврђењу Православља против јеретика. У време Одступника пак десило се друго знамење. Да би понизио хришћанство, Јулијан наговори Јевреје да обнове храм Соломонов. Кирил се молио Богу да то не буде. И би земљотрес страшан, који поруши све што би изнова сазидано. Тада Јевреји почеше поново. Но опет би земљотрес, који сруши не само новосазидано него извали и растури и старо камење које се још држало под земљом. И тако се обистини реч Господња: ни камен на камену неће остати. Од многих списа овог светог оца сачувана је његова катихетика, дело првокласно, које потврђује веру и праксу Православља до дана данашњега. Необичан архипастир и велики подвижник био је овај светитељ. Био је кротак, смеран, сав испоштен и у лицу блед. После многотрудног живота и витешке борбе за веру православну мирно се упокојио и преселио у вечне дворе Господње.

2. Анин чудотворац. Родом од Халкидона; мален растом као древни Закхеј, но велики духом и вером. Одрече се света у својој петнаестој години и настани близу реке Еуфрата у једној изби где се испашташе и Богу мољаше, најпре код свог учитеља Мајума, а по смрти овога, сам. Силом своје молитве напунио сух бунар водом, исцељиваше болеснике од разних мука и зверове укроћаваше. Један укроћен лав био је код њега стално на служби. Прозирао у даљину. Кад су недалеко од њега једнога столпника, Пионија, разбојници напали и изубијали тако да овај смишљаше да сиђе са столпа и иде да се тужи судијама, свети Анин прозре у душу тога столпника и његове намере, и посла му писмо по своме лаву, да се остави своје намере, да опрости нападачима, и да продужи свој подвиг. Милосрдан беше неисказано. Епископ новокесаријски поклони му једног магарца, да му олакша доношење воде са реке, но он поклони магарца неком сиромаху, који му се беше потужио на сиромаштину. Епископ му поклони другог магарца, но он и њега поклони. Тада му епископ даде трећег магарца, но само на послугу, као водоношу, с тим да му га мора чувати и вратити. Пред смрт виде да му долазе Мојсеј, Арон и Ор, и где га зову: „Анине, Господ те зове, устани и пођи с нама!“ То он откри својим ученицима, и предаде дух свој Господу, коме је верно послужио. Беше му сто десет година када сконча земаљски живот свој.

Кандила велика светле пред олтаром,
И кандила мања и са мањим жаром,
Но једна и друга светлост исту дају,
И пред истим Богом светлошћу сијају.
И свеци велики и свеци малени,
Христовим су огњем истим зажежени.
Међ’ велике свеце, велика кандила,
Црква Света броји и светог Кирила.
Он веру објасни и веру утврди,
Што год речју – рече, животом потврди.
Реч његова беше од Духа Светога,
A живот му – одсјај плама небеснога.
Арија посрами, Јулијана скруши,
И ко мелем беше многој болној души.
Он верова Христу од речи до речи,
Стога реч његова као злато звечи:
И данас наставља слабе, маловерне.
Храбри и весели Христу правоверне.
Зато Црква слави Кирила и штује –
Кроз векове име Кирил одјекује.

РАСУЂИВАЊЕ
Има злурадих људи који мисле као да је време донело Христу величину, и као да се у првим вековима Хришћанства није тако високо мислило о Господу као што се о Њему мислило у познија времена. Ништа лакше него разбити ту неистину. Ево како св. Кирил Јерусалимски пише о Господу Христу: „Ово је Онај који јесте и који је био, Оцу Соприсносуштни, Јединородни, Јединопрестолни, Равномоћни, Свесилни, Беспочетни, Несоздани, Неизменљиви, Неописани, Невидљиви, Неизречени, Непостижими, Необухвативи, Недомисливи, Неограничени. Овај је сијање славе очеве (Јев. 1, 3). Овај је начертање суштатства свих твари. Овај – Светлост светлости, сијајућа из недара Очевих. Овај – Бог богова (Пс. 49, 1) и од Бога Бог што се да узнати. Овај – извор живота (35, 10) од извора живота Очевог проистичући. Овај река Божја (45, 5; 64, 10) што исходи из бездне Божје но не одваја се. Овај – ризница доброте Очеве и бесконачног блаженства. Овај – вода живота (Јов. 4, 14) што живот свету дарује. Овај је луч несоздани, што се рађа но не одсеца од првосветлећег Сунца. Овај је Бог Слово (Јов. 1, 1) што је једним словом све твари из небића у биће саставио… Ово је Онај који је нас створио по образу Божију, а сада се Сам учинио човеком по образу нашем. Човек, но уједно и Бог.“ И дан-данас, после 16 столећа откад је ово вероисповедање написано, Црква Православна држи ову исту веру, од речи до речи, од слова до слова.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса на крсту поругана и то:
1. како Му пишу поругу изнад главе: цар јудејски,
2. како Му се рутају мимопролазници машући главама својим и хулећи,
3. како Му се руга чак и разбојник на крсту,
4. како Му се кроз векове ругају мучитељи хришћана.

БЕСЕДА
о Цару који неће да се брани војском
Или мислиш ти да ја не могу сад умолити оца својега
да ми пошаље више од дванаест легеона ангела. (Мат. 26, 53)
Тако рече Господ ученику који потрже нож да брани свога Учитеља у Гетсиманском врту. Из ових речи је јасно да се Господ могао одбранити да је хтео не само од Јуде и његове чете пандура него и од поглавара јеврејских, и од Пилата, и од целога Царства римскога, да се ово било дигло на Њега. Јер сила једнога ангела већа је од силе највеће војске људске, а камоли сила дванаест легеона ангела!
Но Господ није хтео да тражи ту помоћ од Оца. У Својој молитви у Гетсиманији Он је рекао Оцу: нека буде воља Твоја. И одмах је у том познао вољу Очеву, да треба да се пусти на страдање, и Он се сагласио са вољом Оца Свога, и кренуо на пут страдања. Требало је дозволити да се позадина оцрта што тамније, да би слика васкрсења била јаснија. Требало је пустити зло да се надме колико највише може, да би се после распукло и расплинуло у ништа. Требало је пустити зло да викне колико најјаче може, да би ускоро занемело – пред чудом васкрсења. Требало је да се објави сва злоба људска против Бога, да би се могла видети и оценити љубав и милост Божја према људима. Непослати да бране Христа од Јевреја ангели Божји послати су после три дана да објаве свету васкрсење Христово.
Господе свесилни и свемилостиви, помилуј нас и спаси! Теби слава и хвала вавек. Амин.
19. март по јулијанском календару

1. Свети мученици Хрисант и Дарија, и други с њима. Овај Хрисант био је јединац син некога великог бољара Полемија, који се преселио из Александрије у Рим. Као син богатих родитеља Хрисант изучи све светске школе имајући најученије људе за учитеље. Но светска мудрост збуни га и остави у неизвесности, шта је истина. И он туговаше због тога. Но Бог који о свима и свему промишља ублажи тугу његову: до руку младога Хрисанта дође написано Јеванђеље и дела апостолска. Прочитавши то Хрисант би обасјан истином. Но он жељаше учитеља, и нађе га у лицу некога Карпофора, свештеника, који га и настави и крсти. Но то се не допадне оцу његовом, који све покуша да би га одвратио од вере Христове. Не успевши ништа, зли отац га најпре хтеде развратити затварајући га сама са бестидним девојкама. Но Хрисант победи самога себе и у томе, и одржа се у чистоти. Тада га отац примора да се ожени незнабожачком девојком Даријом. Но Хрисант саветова Дарију да и она прими веру Христову и да живе као брат и сестра, премда привидно у браку. Када му умре отац, Хрисант поче слободно исповедати Христа и живети по хришћански, и он и сав дом његов. У време цара Нумеријана бише и он и Дарија страшно мучени због вере. Но и сам мучитељ Клавдије, видећи стрпљење ових чесних мученика и чудеса која се пројавише при њиховом мучењу, прими веру Христову са целим домом својим. Зато и Клавдије би утопљен у воду, оба сина му посечена, а жена му на губилишту, очитавши молитву, издахну. Дарија толико би истрајна у мукама, да незнабошци викаху: Дарија је богиња! Најзад би наређено те Хрисанта и Дарију засуше камењем у једном дубоком рову. На том месту доцније подиже се црква. Близу тога рова би нека пећина, у коју се једном сабраше неки хришћани на молитву и причешће у спомен светог мученика Хрисанта и Дарије. Сазнавши за ово, незнабошци навалише те затворише ову пећину, и тако смрћу отераше те хришћане из овога света у бољи свет, где Христос Господ царује у вечности. Ови славни мученици, Хрисант и Дарија, и остали с њима, међу којима Диодор свештеник и Маријан, ђакон, пострадаше за Христа у Риму 283. и 284. године.

2. Свети мученик Панхарије. Родом из Вилапате у Германији. Био високи чиновник на двору цара Диоклецијана и Максимијана. Најпре се одрекао Христа, но усаветован мајком и сестром, он се поврати вери Христовој и за њу погине 302. године.

Свети Хрисант светује Дарију,
– O девице, остави се лажи,
И кипове не штуј ка’ богове,
Нит истину ти од земље тражи.
Истина је у Бога једнога.
Јединога Бога троичнога,
Који созда васељену целу,
И човека, круну васељене.
Он једини, бесмртни и живи,
Он од земље прави завијаче
И одеће блага духовнога,
Душа наша благо је духовно
Завијено у прашину тела.
Душу треба нежно неговати,
К’о невесту за Христа спремати.
Остави се, дево, телесности,
Она води муци и жалости.
Бог не гледа у сасуд телесни
Но у цвеће што у њему расте.
O девице, у смрт одевена.
Данас-сутра смрћу разједена:
Кити душу цвећем од врлина.
Посеј цвеће вером у Господа,
Огради га надом и љубављу.
Залевај га Духом животворним,
Оплеви га од корова греха.
Нек порасте цвеће од врлина,
Нек порасте цвеће благочешћа,
Нек порасте цвеће милосрђа,
Нек порасте цвеће покајања,
Нек порасте цвеће терпенија,
Нек порасте цвеће уздржања.
Нек порасте цвеће послушања.
Твоја душа, као песма рајска,
Нек мирише као башта рајска.
Бог да би се у њу уселио,
Који ју је за то и створио. –
Хрисанта је Дара послушала,
Своју душу за Христа венчала,
Тело своје на муке предала
Са Хрисантом, са братом духовним.
A Бог их је у Рај пресадио
Рајску башту њима окитио.

РАСУЂИВАЊЕ
„Ова милост (Божја) – што нас васкрсава и после тога згрешисмо, већа је од милости којом нам је дао биће онда кад нисмо постојали. Слава, Господе, безмерној милости Твојој!“ Тако говори св. Исак Сирин. Хоће да каже: већу је милост показао Бог према нама кад нас је кроз Христа спасао од трулежи греха и смрти него кад нас је ни из чега створио. И ваистину, тако је. И родитељи земаљски већу милост чине развратном и пропалом сину, кад га поново приме, све му опросте, уљуде га, очисте га, излече га, и поново га учине својим наследником, него када га роде. Када се млади Панхарије, облаган почастима царским, одрече Христа, написа му његова мајка писмо, пуно бола и туге. „Не треба се бојати људи, писаше му мајка, него се треба бојати Суда Божјега. Пред царевима и великашима требало је да исповедаш веру у Господа Христа, а не да Га се одрекнеш. Сети се речи Његових: ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред оцем небеским (Мат. 10, 33).“ Син прими савет материн, застиде се самога себе, исповеди пред царевима веру своју у Христа, и мученичком смрћу умре за Христа, да вечно живи са Њим. Тако блажена мајка Панхаријева проузрокова ново рођење свога сина, рођење духовно, важније од првог, телесног рођења.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса на крсту распета и то:
1. како се Он на крсту мучи од болова,
2. како му дају сирће и жуч да пије, кад Он рече, да је жедан,
3. како отупели од себичности људи испод крста не мисле на Њега него се отимају око Његове хаљине.

БЕСЕДА
о знаменију Сина човечјега
И тада ће се показати знак сина човечјег на небу. (Мат. 24, 30)
Какав ће бити овај знак Сина човечјег, то се једном у маломе већ показало. То је крст, сјајнији од сунца, који се показао над Јерусалимом пред долазак једног ранијег олицетворења Антихриста, на име цара Јулијана Одступника. И место сваке беседе о томе чудесноме знаку, најбоље је, да вам се, браћо, овде наведе писмо св. Кирила Јерусалимског писано цару Константину, сину Константина Великог и претходнику Јулијана Одступника. Део тога писма гласи: „У ове свете дане Педесетнице, седмога дана маја, около девет часова изјутра, јави се превелики крст, сав од светлости, на небу, над Светом Голготом, и пружен до свете Горе Јелеонске, показа се он сасвим јасно не једном или двојици само, но свима многобројним житељима града, и не тако – како би неко могао помислити – брзопролазно као у маштарији, но видљив очима у току многих часова над земљом. Светлосним блистањем превазилазаше луче сунчане, јер да не би такав, он би био побеђен њима (лучама сунчаним) и не би се видео, да није пред гледаоцима испуштао луче силније од сунца. У том часу журно се сабраше многобројни становници града у свету цркву, обузети страхом и радошћу од тог боговиђења, јуноше и старци, мужеви и жене, сваки узраст, чак и најскривеније девице, овдашњи становници и странци, хришћани и незнабошци, који су дошли из других земаља, – сви једнодушно, као једним устима, прославише чудотворног Христа Исуса, Господа нашег, Јединородног Сина Божјег, и стварно и опитом дознаше, да је хришћанска благочестива наука не у преплетеним речима мудровања но у јављању духа и силе (I Кор. 2, 4), и не само од људи проповедана но с небеса од Бога посведочавана (Јев. 2, 3-4)… Сматрамо за дужност да не прећутимо ово небесно боговиђење но да и Твоме богопрослављеном благочестију доставимо. Због чега сам ја и пожурио да овим писмом то испуним.“
О браћо моја, све је Богу могуће, и створено показати људима, и нестворено створити. Но најважније је за нас, што Он и може и хоће избавити душу нашу од греха и смрти; и даровати нам живот вечни. Молимо Му се за ово дан и ноћ.
Господе свемоћни. Теби слава и хвала вавек. Амин.
20. март по јулијанском календару

1. Преподобни мученици Јован и други. Преподобни мученици Јован и други, из обитељи светог Саве Освећеног код Јерусалима. Овај славни манастир, посећиван и од светог Саве српског, и обдарен од неколико владара српских, и дан-данас постоји. Више пута нападан је од дивљих Арапа, пљачкан и пустошен, но Промишљу Божјом, увек је обнављан и до данас сачуван. У време царовања Константина и Ирине би нападнут од Арапа и опљачкан. Монаси не хтеше бежати, него саветујући се са својим игуманом Томом, рекоше: „Ми смо одбегли из света у ову пустињу ради љубави Христове, срамота је сад да бежимо из пустиње из страха од људи. Ако будемо убијени овде, бићемо убијени због наше љубави према Христу, због кога смо и дошли овде да живимо“. – И тако одлучивши, дочекају ненаоружани оружане Арапе, као јагањци вукове. Арапи неке од њих стрелама умртве, а неке затворе у пећину светог Саве, па наложе ватру на улазу, те их димом угуше. И тако многи од њих скончају као мученици Христа ради и преселе се у царство Онога кога су љубили и ради чије су љубави изгинули. Чесно пострадаше пред Васкрс 796. године у време цара Константина и Ирине и патријарха јерусалимског Илије. Но убрзо постиже праведна казна дивље нападаче. Враћајући се својим шаторима, они се посвађају и у узајамној борби сви изгину. То се догодило 796. године.

2. Света мученица Фотина. То је она жена Самарјанка која је имала ту ретку срећу да разговара са самим Гоподом Христом на Јаковљевом бунару код Сихема (Јн 4, 1-42). Поверовавши у Господа, она је после пошла да проповеда Његово Јеванђеље, са своја два сина, Виктором и Јосијом, и са пет сестара које се зваху: Анатолија, Фота, Фотида, Параскева и Кириакија. Дошли су били у Картагену у Африци. Но буду осуђени и у Рим доведени, у време цара Нерона, и у тамницу бачени. Божјим Промислом, кћи Неронова Домнина дође у додир са светом Фотином, и од ове буде обраћена у веру Христову. После тамновања сви пострадаше ради Христа. Фотина, која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, буде бачена у бунар, где сконча, и оде у бесмртно царство Христово.

Ha бунару Христа срете Самарјанка жена.
И светлошћу самог Христа беше просвећена.
Под Нероном живот сконча у другом бунару.
И дух даде Христу Богу своме господару.
Синови joj славни беху, Виктор и Joсиja.
Обојицу света мајка светињом просија.
Пет сестара намучених за Христово име
C њом одоше на небеса да награду приме.
O Фотино покајнице, дивна мученице,
Како сада вечним сјајем блиста твоје лице!
Некад Спаса чак ни водом ниси напојила,
Напокон си и крв своју за Њега излила.
Душа твоја некад мрачна, док би Самарјанка,
Надсунчаним засја лучем кад поста Хришћанка.
Са страхом си у Сихару Христа објавила,
Смрћу си Га усред Рима ти посведочила,
Љубав сваки страх убија и јунаком прави,
Љубав тебе, o Фотино, занавек прослави.
Нерон може сагорети и два и три Рима,
Но не може сагорети душу Хришћанима.
Нерон може полупати судове од глине,
Но немаде моћ никакву над духом Фотине.
O бесмртна светитељко, сад помози нама,
Пред престолом Христа Спаса – твојим молитвама.

РАСУЂИВАЊЕ
Не кажњава Бог грешника зато што му чини задовољство да уништи човека. Јер да му то чини задовољство, Он не би стварао човека ни из чега. Него кажњава грешника из више целисходних домостројних разлога, од којих су два најочигледнија за нас: прво, да би га казном поправио и на прави пут спасења извео, а друго, да би друге устрашио да не греше. Ово исто мисли св. Исак кад каже: „Праведни мудрац је сличан Богу, јер он кажњава човека не да би му се осветио за грех него, или да исправи човека, или да друге устраши.“ Неки обесни младић, који хуљаше на Бога и на родитеље своје, наједанпут сиђе с ума. Цео град, у коме живљаше тај младић, виде у томе казну Божју и устраши се страхом Божјим. Младића држаху везана и затворена три године. А мајка његова плакаше горко и мољаше се Богу за сина. Једне године о Духовима одведе мајка свог лудог сина у манастир св. Василија у Острогу. После молитава полудели младић оздрави и дође к себи. По том се покаја и поста узорит човек и прави хришћанин.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса на крсту распета н то:
1. како тече крв из Његовнх руку и капље на земљу.
2. како тече крв из Његових ногу и слива се на земљу.
3. како тече крв испод Његовог ребра и капље на земљу.

БЕСЕДА
о борби Јагњета са зверовима
Ови ће се побити с Јагњетом и Јагње ће их побиједити,
јер је господар над господарима и цар над царевима. (Откр. 17. 14)
Ко говори ове чудне речи? Јован Боговидац. Ко је то Јагње? Христос Господ. Ко је то господар над господарима и цар над царевима? Христос Господ. С ким ће се то Он побити, и кога ће победити? То је звер седмоглава, и сви они који од те нечисте звери примају власт, и част, и богатство.
Јагње посред звериња! Но, ипак, виде св. Јован Јагње као победиоца над свима зверовима. Христос посреди демона! Рекао би прогутаће Га! Па ипак, демони устрашени вичу к Њему за милост и беже од Њега безобзирно. Христос међу Својим мучитељима! Рекао би: умртвиће Га заувек. Па ипак, Он васкрсава и побеђује, а они беже у страху и гину. Црква Христова међи незнабошцима! Рекао би преплавиће је као таласи малено острво! Па ипак: назнабожачка царства тону и пропадају, а Црква постоји, расте и напредује. Вера Христова посред опорих философа и теоретичара! Рекао би: надмудриће је и избацити из света! Па ипак, они један другог у лаж угоне, и прогоне, а вера Христова спасава људе. Благочешће међу богохулницима и богоодрицатељима! Рекао би: упрљаће је! Па ипак они се даве у својој прљавштини, а благочешће носи се у неупрљаној чистоти. Кротост и плачевност хришћанска посред насилника и отмичара! Рекао би: умреће од глади! Па ипак, она живи и ходи сита, а насилници и отмичари пропадају од глади. Јагње посред зверињака! Па ипак – Јагње је победилац.
О Господе кротки и добри, Јагње Божје преумилно, запој и нас Твојом кротошћу и добротом, те да и ми будемо учасници Твоје победе! Теби слава и хвала вавек. Амин.
21. март по јулијанском календару


1. Свети Јаков, епископ и исповедник. Не зна се ни место његовог рођења нити место његовог епископствовања. Зна се само да је испунио закон Христов, подвизавајући се много у посту и молитви, и да је, у време Копронимово, велике беде и муке претрпео од иконобораца: и глад, и тамницу, и поругу сваке врсте. Најзад је предао душу своју Богу, коме је верно послужио у овом животу. Живео и страдао у VII веку.

2. Преподобни Кирил, епископ катански, у Сицилији. Родом из Антиохије и ученик апостола Петра. Добро управљао стадом Христовим. Имао је и дар чудотворства помоћу молитве. Тако је неку горку воду, која се није могла пити – а у том месту друге воде у лето није било – молитвом претворио у слатку, пијаћу воду. Упокојио се мирно.

3. Свети Тома патријарх цариградски. Живео је у време царева Маврикија и Фоке, и у време патријараха светих Јована Постника и Кириака. Запажен од светог Јована због великог благочешћа и ревности, он буде од тога светитеља узведен у чин сакеларија (намесника) Патријаршије, а по смрти Кириака, буде изабран за патријарха. У његово време деси се један необичан догађај: кад се једном ишло у литији с крстовима, крстови се почну колебати сами од себе и ударати један о други. Зачуди се томе сав народ; и кад патријарх за то сазна као за истинит догађај, позове Теодора Сикеота, чувенога испосника и прозорљивца молећи га да објасни шта се тим предсказује. Теодор се помоли Богу и открије патријарху да то означава велике беде које ће наступити и за цркву и за грчко царство због унутрашњих верских и политичких раздора. Хришћани ће сами тући и истребљивати једни друге. Све се то ускоро и испуни. Тома мољаше Теодора да се овај помоли Богу за њега, да га Бог узме пре него те беде наступе. „Заповедаш ли, да дођем до тебе, или да се видимо онамо пред Богом?“ тако отписа Теодор патријарху, наговештавајући тиме да ће и патријарх и он скоро умрети. И тог истог дана разболе се и сконча патријарх, а ускоро за њим и свети Теодор. Сконча свети Тома и пресели се ка Господу 610. године.

4. Преподобни Серапион. Друг светог Антонија Великог. Био је у нитријској пустињи настојатељ тзв. Арсинојских манастира, у којима је било око једанаест хиљада монаха. Паладије и Созомен називају га Великим. Упокојио се око 366. године. Свети Серапион писао је: „Не мисли да је болест тешка; тежак је само грех… Болест нас прати само до гроба, а грех следује за грешником и после гроба“.


Серапион хтеде грешницу да спасе,
Па образ грешника и он узе на се,
И грешници уђе као грех да створи,
Но пре греха он joj овако прозбори:
– Ти очекуј мало, ноћ имамо целу,
Док молитву свршим, па ћемо к неделу!
Серапион поче молитве да чита
Ум дижући к Богу, никуд да не скита.
Па молитву једну за молитвом ниже,
Уздах за уздахом Свевишњем уздише.
Сав прочита Псалтир и молитве друге.
Па молитве поче за грешницу дуге:
Плачем и уздахом молитве пресеца,
Док и грешна жена отпоче да јеца.
Да јеца и плаче ко никад за века.
Позна да не дође светитељ због греха
Heгo да њу спасе од њена разврата
И уздигне к’ Богу, и спере од блата.
Па узвикну жена: шта треба да радим?
Ево сама себе стидим се и гадим! –
Серапион тада упуте joj даде,
И сестрама мудрим на бригу предаде,
Па он за пустињу пут узе преда се,
Весео што једну грешну душу спасе.

РАСУЂИВАЊЕ
Од многих који јуре за богаћењем, чућеш овакво оправдање: кад се обогатим, моћи ћу чинити добра дела! Не веруј им, јер обмањују и тебе и себе. Св. Јован Лествичник дубоко је познао и најскривеније побуде људске душе кад је рекао: „Среброљубље се почиње с претпоставком да се чини милостиња, а свршава се мржњом према бедним.“ Ово се потврђује на свима среброљупцима, много богатим и мало богатим. Обично људи говоре: да ми је да имам новаца, ја бих учинио то и то добро дело! Не веруј му. Нека ни он сам себи не верује. Нека се огледа као у огледалу у онима који имају новаца и неће да учине то и то добро дело. Такав би и он био кад би стекао новаца. Опет вели мудри Јован: „Не говори, да ти је потребно сабирати (новац) за бедне – да би кроз ту помоћ њима добио Царство. Јер Царство се може купити и за две лепте.“ Ваистину, јеванђелска удовица купила га је за две лепте, а богаташ, пред чијим је вратима лежао Лазар – није га могао купити за безбројно благо своје. Ако ништа немаш да даш убогоме, помоли се Богу да му Он да, и тиме си већ учинио милостињу и купио Царство небесно. Када св. Василије Нови прорече царици, жени цара Константина Порфиродног, да ће родити најпре ћерку, па сина, царица му понуди много злата. Светитељ одби, но царица га закле Светом Тројицом, да узме. Тада св. Василије узе само три златице и даде их бедној Теодори, која га служаше, говорећи: „Не треба нам много од овог трња, јер веома боде.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса на крсту распета и то:
1. главу Његову израњављену трновим венцем,
2. очи Његове затворене од бола,
3. уста Његова осушена од жеђи.

БЕСЕДА
о Првом и Последњем, Живом
Не бој се, ја сам Први и пошљедњи, и живи.
И бијах мртав и ево сам жив ва вијек вијека, амин. (Откр. 1. 18)
Тако рече Господ Исус Своме љубљеноме ученику Јовану у визији на острву Патмосу. Чега не бој се? Не бој се гоњења цркве од стране незнабожаца. Не бој се мучитеља, који муче Моје верне на све стране. Не бој се царева, који дижу гоњење на хришћане. Не бој се насилних велможа овога света, који заслепљују људе страстима те не виде истину коју Ја донесох у свет. Не бој се ничега!
Како да се не бојим, Господе! Кад је сав свет до зуба наоружан и окупљен против нас, малобројних и ненаоружаних, како да се не бојим?
Не бој се, јер Ја сам први и последњи, алфа и омега.
А све те војске наоружане против вас нису ништа до један пролазан вихор мртваца. Ја сам од пре времена и Ја сам после времена, пре почетка свега и после свршетка свега створенога, Ја сам. А они су сви закључани у један педо времена који сам Ја свакоме створеноме одмерио, и ван тога педла не могу се пружити.
Не бој се, јер Ја бејах мртав и ево сам жив. Ни смрти се не бој. Ја сам пре смрти и после смрти. Смрт је слуга Мој, и Ја пустих слугу Свога у свет да Ми послужи. И Ја се предадох Своме слуги за три дана, и наредих му да Ме пусти, и ево сам жив. Ја сам власник смрти као и живота. Ја сам власник времена као вечности. Не бој се! Ва вијек вијека Ја сам жив. И ти ћеш бити жив са Мном. И сви они који Ми остану верни и не убоје се, биће живи са Мном. Не бој се, Ја сам – алфа и омега.
Господе вечни и бесмртни, дај да ове Твоје свете речи вазда звуче у души верних Твојих кад год се подигне гоњење на свету Цркву Твоју. Да се не убојимо, држећи се Твоје десне руке. Теби слава и хвала вавек. Амин.
22. март по јулијанском календару
1. Свештеномученик Василије, презвитер анкирски. Под царем Констанцијем трпео је много од аријанаца. И у то време беше се прочуо као велики ревнитељ Православља и истински пастир стада словеснога у Анкири. А кад потом ступи на престо Јулијан Одступник и поче гоњење хришћана, Василије јавно изобличаваше ово ново нечестије и утврђиваше своје људе у вери. Зато би бачен у тамницу. Па кад цар Јулијан дође у Анкиру, би Василије изведен пред цара, и цар га поче наговарати да остави веру Христову обећавајући му почасти и богатство. Тада Василије одговори цару: „Ја верујем Христу моме, кога си се ти одрекао, и који је теби дао ово земно царство, али ће ти се оно скоро и узети. Зар тебе није стид олтара, под којим си се спасао од смрти као осмогодишњи дечак, кад су тражили да те убију?… Зато ће ти се ускоро одузети ово времено царство, и тело твоје неће бити погребено, када извргнеш душу у љутим мукама“. – Разљути се Јулијан и нареди да се Василију сваки дан дере седам кајиша коже с тела. И тако чинише мучитељи неколико дана. Када Василије поново изађе пред цара, он узе сам са себе један кајиш своје сопствене коже и баци Јулијану у лице викнувши му: „Узми, Јулијане, и једи, ако ти је такво јело слатко, а мени је Христос живот!“ – Тај догађај разгласи се по вароши, и цар се од стида уклони тајно из Анкире у Антиохију. Василија пак продуже мучити усијаним гвожђем докле не предаде душу своју Господу, за кога је много страдао 363. године.

2. Света Дросида. Кћи цара Трајана. Би ухваћена са других пет жена где ноћу сакупља тела пострадалих мученика за Христа, и због тога од цара љуто накарана. Оних пет жена беху тешко мучене и најзад бачене у растопљен бакар, где душе своје предадоше Господу своме. А Дросида оста под строгом стражом царском. Но она избеже из двора и сама себе крсти у једној реци. После осам дана предаде душу своју Богу.

3. Преподобномученик Јевтимије. Рођен у селу Димитцани на Пелопонезу. Као дечак живео по хришћански, но доцније оде у Румунију и ту се преда великом разврату. У том разврату зли дух наведе га те се потурчи. Но чим је то учинио, почне се горко кајати. Врати се поново вери Христовој и замонаши се у Светој Гори. После неколико година, проведених у тешком посту и молитви, реши се да умре за Христа. С благословом свога духовника оде у Цариград, где некако успе да изађе пред великог везира. Пред везиром он се почне крстити, хвалити Христа и грдити Мухамеда. После дугих истјазања би осуђен на смрт и посечен 22. марта 1814. години на Цвети. Од његових моштију догодише се многа чудесна исцељења болних. Његова чесна глава налази се у руском манастиру светог Пантелејмона у Светој Гори. И тако овај двадесетогодишњи младић најпре умре Христу а потом за Христа.

Ти си диван ловац, o Христе Господе,
Разап’о си мреже по свету васцелом,
Чисти бисер ловиш из дубоке воде,
Невидљивом мрежом, духом исплетеном.
Љубављу везеном, сузом покапаном,
Ангелским рукама свуда подржаном.
Све што мајка роди и Дух однегова,
Све прекрасне душе што свет може дати,
Све то y број уђе Твог богатог лова,
Све то Твоја мрежа свилена ухвати,
Кад уздигнеш мреже из животног мора
Ништ’преостат неће сем каљава кора.
O предивни ловче бисера чистога.
И ми грешни некад Твој смо бисер били.
Сада смо далеко од престола Твога
Под талогом страсти тамом се покрили.
Но нек и нас мрежа Твоја подухвати,
Од Твог ћемо лица к`о звезде засјати.

РАСУЂИВАЊЕ
Чак ни у мукама на крсту Господ Исус не осуди грешнике него изнесе пред Оца Свога извињење за њихов грех говорећи: не знају шта раде! Да и ми не судимо никога, да не би били осуђени. Јер нико није сигуран, да неће и он до смрти учинити онај исти грех за који осуђује брата свога. Св. Анастасије Синајски учи: „Ако и видиш некога да греши, не осуђуј, јер не знаш како ће он довршити свој живот. Овај разбојник, распети с Исусом, беше човекоубица, Јуда пак беше апостол Исусов, па ипак разбојник уђе у Царство, а апостол оде у пакао. Ако и видиш некога да греши, ти не знаш и његова добра дела. Јер многи сагрешише јавно а покајаше се тајно, и ми видимо грехе њихове а покајање њихово не знамо. Зато, браћо, никог да не осуђујемо, да не бисмо били осуђени.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса на крсту распета и то:
1. како је безгранична туга Његова за људима заслепљеним грехом,
2. како су Његове мисли на крсту више управљене ка Оцу небесном него к Себи,
3. како су Његове бриге на крсту више управљене на људе него
на Себе,
4. како је Он и на крсту сигуран у Своју победу и васкрс.

БЕСЕДА
о величанству Христа Победиоца
А глава његова и коса бијаше бијела као бијела вуна,
као снијег; и очи његове као пламен огњени. (Откр. 1, 14)
Таквога виде Исуса после васкрса и победе Јован Боговидац. Виде Га као сина човечјег, обучена у дугачку хаљину, опасана златним појасом, са седам звезда у десној руци, а лице Му бијаше као што сунце сија у сили својој. У таквој се сили и слави јавио Онај, који је на крсту био незрачан, и који се свима мимопролазницима чинио као најнемоћнији од синова људских.
Но зашто му коса бејаше бела као вуна и као снег? Не беше ли Господ, кад Га убише, једва 34 године стар? Огкуда Њему бела коса? Не означава ли бела коса старост? Ваистину, бела коса означава код смртна човека старост, но код Христа у слави она означава више него старост – она означава вечност. Вечно млада старост! Старост је прошлост. младост је будућност. Није ли Он и једно и друго у исто време? И више него сва времена прошлости и сва времена будућности – надвремена вечност.
И зашто му очи беху као пламен огњени, То је Свевидећи, зато. Од сунца се штошта може и сакрити, али од Његовог погледа не може се сакрити ништа од свега онога што је на небу и на земљи и под земљом. Он прозире сва влакна свих ткања у природи: Он прозире све атоме у камену, све капље водене у мору, све частице ваздуха, све помисли и све жеље свих створених душа.
То је Онај исти, и нико други, који је из састрадалне љубави према роду човечијем сишао на земљу, обукао се у смртно и страдално тело, поруган и попљуван био од грешних људи. То је Онај исти, који је незрачан висио на крсту међу разбојницима, и као мртвац сахрањен био од Јосифа и Никодима.
О браћо, како је страшно и помислити, како је великог и величанственог посетиоца имала земља! А још страшније – на кога су безумни људи дигли руку!
Господе величанствени, опрости нам грехе наше, и сети се и нас у сили и слави Својој. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Охридски пролог можете лако да читате са било ког Андроид телефона. Smile
https://play.google.com/store/apps/detai...avac&hl=sr
23. март по јулијанском календару

1. Свештеномученик Никон. Рођен у Неапољу од оца незнабошца и мајке хришћанке. Никон беше официр римски у Неапољу. И не беше крштен, иако га мајка, тајно од оца, поучаваше вери Христовој. Једном кад пође са својом четом у бој, посаветова га мајка, ако му буде до невоље, да се прекрсти и призове Христа на помоћ. И заиста, када у боју Никонова чета би опкољена и сасвим близу коначне погибије, Никон се прекрсти и у срцу завапи Христу. У томе часу он се испуни необичном силом, јурне у непријатеље своје, и једне побије а друге нагна у бекство. Враћајући се дома Никон непрестано у чуду узвикиваше: „Велики је Бог хришћански!“ Пошто обрадова мајку извешћем о својој победи помоћу крста Христовога, он тајно отплови у Азију, где га епископ кизички Теодосије крсти. По крштењу затвори се у један манастир, где се предаде учењу и подвигу. Но пред смрт епископ Теодосије имаде визију, у којој му би наређено, да себи за наследника рукоположи Никона. Старац Теодосије одмах позове Никона и рукоположи га за ђакона, потом за презвитера и епископа. Но Божјим Промислом Никон ускоро дође у Неапољ где обрете своју мајку још у животу. По смрти материној он се удаљи са девет ученика, негда ратних другова, у Сицилију, и тамо се одаде проповеди Јеванђеља. Но беше страшно гоњење хришћана у то време. И кнез Квинтијан ухвати Никона са друговима и удари на велике муке. Његових стотину деведесет ученика и другова бише посечени. А Никона је мучитељ везивао коњма за репове, бацао га с високе стене у провалију, тукао, стругао, но Никон све те муке преживе. Најзад би посечен мачем и пресели се Господу. Његово тело би остављено у пољу, да га птице поједу. Но неко чобанче, с бесним духом, закачи се и падне на мртво тело Христовог мученика, и одмах се исцели. Оно разгласи о телу Никоновом, те хришћани дођу и чесно га погребу. Пострада свети Никон у време цара Декија.

2. Преподобни Никон Печерски. Друг светог Антонија Печерског и духовни отац преподобног Теодосија. Због пострижења бојара Варлама и евнуха Јефрема би угрожен од кнеза Изјаслава, но кнегиња обрати гнев кнежев у страх Божји, и Никон свети би остављен на миру. Хотећи да украси храм иконама, Никон се мољаше Богу за помоћ. И због молитава његових дођоше изненадно у Кијев из Цариграда неки Грци иконописци, којима се у визију беху јавили свети Антоније и Теодосије, и упутили их у Кијев ка Никону. Прослављен својим смелим подвизима и духовном мудрошћу. У старости би и преко воље игуманом печерским. Преставио се Господу 1066. године. Његове мошти нетљене чувају се у пештерама кијевским.


У тамници Никон тамноваше,
И дан и ноћ Богу се мољаше.
Не мољаше Бога за одбрану,
Нит освету зломе Квинтијану,
Но за силу да муке истраје.
Никонове Бог чу уздисаје,
Једном Никон у молитви снева:
Јави му се у светлости Дева.
Од сунца је лепша и светлија,
Од јагњета беља и кроткија.
Са стране joj до два архангела.
Лица су им светла и весела,
До неба се висом узвисују,
Један другом реку показују:
– To je Псимиф река валовита!
Тад архангел један Деву пита:
– Послати смо убит Квинтијана
У валове Псимифа помамна.
Ho ми ево по реци смотримо
Квинтијана нигде не видимо?
Дева рече, мед c уста joj тече:
– Он ћe скоро на ту реку доћи,
Покушаће кроз валове проћи,
Но коњ ће се под њим помамити,
Зубима му лице нагрдити.
Река ћe гa ова утопити,
И ви тако пос’о свој свршити.
To je конац злога мучитеља
За Никона мога светитеља –
Све се згоди како рече Дева,
Јава беше све што Никон снева.

РАСУЂИВАЊЕ
Св. Пафнутије мољаше Бога, да му открије, коме је он (Пафнутије) сличан. И чу глас који му рече: сличан си трговцу који тражи добре бисере, устани и не лењи се!
Но не би Бог рекао свакоме од нас, да смо слични трговцу који тражи добре бисере. Јер многи од нас не траже бисере него се затрпавају све дебљим слојевима јевтине прашине. Није све бисер што мрежа изнесе са дна мора, но муљ и песак. Али незналице се грабе о тај муљ и песак као о бисер. Само трговац који познаје прави бисер баца мрежу у море небројено пута и извлачи је, просипајући муљ и песак, док не нађе једно зрно бисера. Зашто Бог уподобљава Пафнутија трговцу? Зато што је Пафнутије дао био све своје имање, и уложио сав свој труд и све своје време да би некако дошао до једног зрна правог бисера. То зрно правог бисера јесте срце очишћено од страсти и злих помисли, и загрејано пламеном љубави према Богу. – Устани и ти, човече, и не лењи се! Твој пазарни дан приближује се сумраку.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса на крсту распета и то:
1. како састрадална љубав према људима није се у Њему смањила
од Његових мука,
2. како с љубављу пружа Мајци утеху указујући јој на Јована као
на сина место Себе,
3. како се с љубављу моли Оцу за људе: Оче, опрости им јер не
знају шта раде!

БЕСЕДА
о немоћи човека пред величанством Бога
И кад га видјех, падох к ногама његовијем као мртав. (Откр. 1, 17)
То свети Јован паде као мртав кад виде Господа Исуса у слави. Свети Јован, љубљени ученик Исусов, јевенђелист, девственик, љубитељ Господа, ревнитељ светиње – он се не могаше одржати на ногама нити у присебности када виде Учитеља свога у небесној слави и сили Његовој! Него паде као мртав. Како ли ће тек издржати присуство Господа и поглед Његов, као пламен огњени, они који се огрешише о Њега, усташе против Њега, похулише име Његово, презреше љубав и жртву Његову, наругаше се крсту Његовом, погазише заповести Његове, гоњаху Цркву Његову, срамоћаху свештенике Његове, убијаху верне Његове? Шта ће се тек с њима десити пред лицем Господњим, кад свети Јован паде као мртав? Шта ће се десити с књижевницима који развраћају? са васпитачима који убијају веру у младим душама? са скептицима који сумњом својом трују људе? са разбојницима и лоповима? са развратницима и детеубицама? Шта ће се десити с непријатељима Христовим – кад пријатељ Христов паде као мртав пред неисказаним блеском славе Његове?
Толика је слава, и сила, и власт, и крастота, и господство, и светлост и величанство Господа Исуса, васкрслог и вазнесеног, да најближи другови Његови, који су три године без страха гледали лице Његово на земљи, падају као мртви, кад Му сагледају лице на небесима, после страдања, смрти и победе!
Господе свеславни и свесилни, обасјај нас и оживи нас силом и славом Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
24. март по јулијанском календару
1. Свети Артемон, епископ селевкијски. У Селевкији рођен и васпитан. Кад је апостол Павле дошао у тај град, видео је Артемона, утврдио га још више у вери Христовој, и поставио за епископа тога града. Артемон је с љубављу и ревношћу управљао словесним стадом Христовим, био лекар душа и тела људских, и преселио се у вечност у дубокој старости.

2. Преподобни Јаков Исповедник. Пострадао за иконе од цара Лава Јерменина. Био монах и сабрат манастира Студитског. Па кад велики Теодор Студит би у заточењу, овога Јакова бацише на велике муке, да би се одрекао иконопоштовања. Но он оста истрајан и веран Православљу до краја. Изубијана и измучена, врате га назад у манастир, када зли цар Лав зло заврши живот. У манастиру умре од тешких убоја и пресели се међу небесне грађане.

3. Свештеномученик Партеније, патријарх цариградски. Родом са острва Митилене. Био је епископ хиоски дуже времена. После буде изабран за патријарха. Но по лажним доставама, као да је радио против државе, Турци га најпре нуђаху да се потурчи, а када он то одлучно одби, обесе га 1657. године.

4. Спомен чуда у Печерском манастиру. Два друга Јован и Сергије, побратиме се пред иконом Пресвете Богородице у том манастиру. Јован беше богат човек и имаше петогодишњег сина Захарија. Разболе се Јован и пред смрт препоручи свога сина старању Сергијевом, и остави Сергију на чување доста сребра и злата с тим, да овај то уручи Захарији када овај одрасте. Но када Захарија одрасте, Сергије одрече да је ишта примио од умрлог Јована. Тада му рече Захарија, нека се закуне пред оном истом иконом Пресвете Богородице, пред којом је ухватио братство са његовим пок. оцем, да ништа није примио од Јована, па му ништа неће ни тражити. Сергије пристане. Но када се закле, хтеде прићи да целива икону, али га сила нека држаше даље и не допушташе. Тада наједанпут поче бесомучно викати: „Свети оци, Антоније и Теодосије, не дајте да ме погуби овај немилостиви ангел!“ То га демон беше напао по Божјем попуштању. Потом проказа сав новац што је Јован оставио. Но када отворише, нађоше ону суму удвојену. Удвоји се она сума Промислом Божјим. Примивши новац, Захарије га даде манастиру, а сам се ту постриже за монаха, проживе дуго, удостоји се великих дарова Божјих, и пресели се мирно у вечност.

5. Преподобни Захарија. Син Кариона Мисирца, који остави жену и децу и замонаши се. Захарију узме отац к себи, пошто га мајка није могла да исхрани. Иако млађи од многих стараца у Скиту, удостојио се био већих благодатних дарова него многи старци. Од благодати Божје осећао је као да му гори цела унутрашњост његова. На питање светог Макарија, ко је прави монах, одговори Захарија: „Онај ко себе непрестано принуђава на заповести Божје“. А на питање авве Мојсеја, шта значи бити монах, Захарија скине своју камилавку и згази ногама па рече: „Ако човек не буде овако сокрушен, не може бити монах!“ Био великим светилом међу монасима у пустињи, и млад се упокојио у Господу.

– Шта човеку вреди. Ти Господе, рече.
Да сва свет пространи у својину стече,
Када мора данас ил’ сутра умрети.
A стечено благо њега надживети!
Шта вреди да круну он на главу стави
Кад је иза себе мора да остави!
Шта му вреди злато и хрпа од сребра
Кад прорасте трава кроз суха му ребра!
Шта помаже свила, бисер и јестива.
Кад га сунце више не сагледа жива!
Изгуби ли душу, шта му свет помаже?
Тел’о му без душе у гроб се полаже.
Тело му и душа, обоје умрли.
Свако својим путем своме гробу хрли.
Два мртваца тада људи сахрањују,
Ни за једним од њих горко не тугују.
O нек чува душу ко разума има,
Опомену јасну Ти си дао свима.
Душа је једино што се може спасти.
Све друго у свету – и свет he пропасти.
O Господе драги, кад Твој савет знамо.
Још и силу Твоју и помоћ требамо.
O помози, блаже, нашој грешној души,
Дим сујете светске да је не угуши.

РАСУЂИВАЊЕ
Путовали негда авва Данило и авва Амој. Авва Амој рекар: „Кад ћемо, оче, стићи у ћелију?“ (тј. да би се могли Богу молити). Авва Данило му одговори: „А ко нам сада одузима Бога? И у ћелији је Бог, и ван ћелије – тај исти Бог.“ Овим се учимо непрекидности молитве, размишљања о Богу и созерцања Божјег делања у нама и около нас. Храм олакшава и појачава молитву. Тако исто затвореност и усамљеност на свој начин олакшава и појачава молитву. Но ко неће да се моли ни храм ни ћелија неће га везати. Нити ће онога ко је осетио сласт молитве, моћи природа и путовање одвојити од молитве.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса на крсту распета и то:
1. бројећи капи Његове пречисте крви и бројећи грехове моје,
2. бројећи болне уздахе Његове и бројећи глупе дане смеха мога.

БЕСЕДА
о верности у страдању и венцу живота
Не бој се ни ода шта што ћеш пострадати…
Буди вјеран до саме смрти, и даћу ти вијенац живота. (Откр. 2, 10)
Својим страдањем Господ је олакшао наша страдања. Он је претрпео највеће муке и изашао као победилац; зато Он може нас храбрити у нашем малом страдању. Он је страдао и трпео на правди, а ми страдамо и трпимо испаштајући своје грехе. Зато Он двоструко може нас опомињати, да истрајемо до краја, као што је Он, безгрешни, истрајао. Њему нико од нас није помогао нити олакшао муке и трпљења, а Он стоји уза свакога од нас кад страдамо, и олакшава нам наше муке и невоље. Зато Он има право да каже сваком страдалнику ради имена Његова: не бој се! Не бој се ни ода шта што ћеш пострадати, говори Он, јер Ја сам поднео сва страдања и познајем их; и ниједног се страдања нисам убојао, него сам их све примио на Себе и све их на крају – победио. Ја их нисам победио одбацивши их или побегавши од њих, него примивши их све на Себе драговољно и подневши их све до краја. Тако и ти прими на себе драговољно страдања, а Ја видим и знам, колико ти можеш поднети и докле.
Ако ли страдања буду трајала и до саме смрти, и ако ти она и смрт проузрокују, не бој се ипак: даћу ти вијенац живота. Крунисаћу те животом бесмртним, вечним. у коме Ја царујем са Оцем и Духом животворним. Бог те није ни послао на земљу, да угодно живиш него да се спремиш за бесмртни живот. Жалост би била велика, кад Створитељ твој не би ти могао дати бољи, и дужи и светлији живот него што је тај на земљи, који сав заудара на трулеж и смрт, и који је краћи него живот гавранова.
О браћо моја, послушајмо реч Господа, и сва ће нам страдања бити олакшана. Ако нам се ударци света сада чине као тврдо камење, кад послушамо Господа, они ће постати као пена морска.
Господе Победитељу, научи нас још дуготрпљивости Твојој. И кад малакшемо, пружи руку Твоју, и подржи нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
25. март по јулијанском календару


1. Благовести. Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања и служења при храму Јерусалимском, и четрнаест година од рођења – када, дакле, ступи у 15-ту годину живота, саопштише јој свештеници, да по закону она не може више остати при храму, него треба да се обручи и ступи у брак. Но како велико изненађење за све свештенике би одговор Пресвете Дјеве, да је се она посветила Богу и да жели остати девојком до смрти не ступајући ни с ким у брак! Тада по промислу и внушењу Божјем првосвештеник Захарија, отац Претечев, договорно са осталим свештеницима, сабра дванаест безжених људи из племена Давидова, да би једноме од њих уручили Дјеву Марију на чување девојаштва њеног и старање о њој. И би уручена староме Јосифу из Назарета, који јој беше и сродник. У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излажаше, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим. Но када се наврши време проречено Данилом пророком, и када Бог благоволи испунити обећање своје изгнаном Адаму и пророцима, јави се велики архангел Гаврил у одаји Пресвете Дјеве, и то, како неки свештени писци пишу, у тренутку баш када је она држала отвореног пророка Исаију и размишљала о његовом великом пророчанству: Гле, девојка ће зачети и родиће сина! (Ис. 7, 14). Јави јој се Гаврил у светлости архангелској и рече јој: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! и остало све редом како пише у Еванђељу божанственог Луке (Лк. 1, 26-38). Са овом архангелском благовешћу, и са силаском Духа Светога на Дјеву Пречисту, отпочиње спасење људи и обновљење твари. Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се! да ознаменује тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.

2. Свети мученици Пелагија, Теодосија и Дула. Ове три свете жене пострадаше за Господа. Пелагија и Теодосија после тамновања и мука беху заједно мачем посечене. А света Дула, која беше служавка, пострада сама и сконча у граду Никомидији. Три беле руже, поливене крвљу мученичком, пресади Бог у небесну градину Своју.

O да дивне вести: радуј се Пречиста,
Ти нам роди Христа!
O радосне вести: радуј се Девице,
Светла Голубице!
Радуј cе Марије, радуј благодатна.
Ти капијо златна!
O купино сјајна, неопалимаја,
Зоро новог сјаја!
Гаврил речи снује, и сам се радује.
Благовест казује!
Благовест казује, цело небо слуша,
Твоја трепти Душа!
Храму си служила, Богу се предала.
Храмом си постала!
Радуј се Пречиста, небесна невесто,
Ти си царски престо!
O радуј се кротка, Кроткога ћеш родит,
И свет препородит!
Радуј се Послушна, Бог те послушао,
Славом увенчао!
O радуј се Сузна, сузом омекшана.
Духом просијана!
O радуј се Нишча, но најбогатија.
Од сунца светлија!
Измоли нам радост у Твог сина Христа,
O Дево Пречиста!

РАСУЂИВАЊЕ
Питали авву Атанасија: Како је то Син раван Оцу? Он одговори: „Као што су два ока а један вид.“ Одговор изврсан. Попут овога ми можемо додати: као што су два уха а један слух. Исто тако за све три божанске ипостаси: као што су три свеће а једна иста светлост.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Пресвету Деву Марију и то:
1. како смерно, послушно и предано служаше Богу 11 година у храму,
2. како смерно, послушно и предано служаше Богу у одаји својој
у Назарету,
3. како смерно, послушно и предано прими божанску благовест од архангела Гаврила.

БЕСЕДА
О свемогућству речи Божје
У Бога је све могуће што рече. (Лк. 1, 37)
И рече Бог да буде светлост и би светлост: Док Бог не рече, светлости не би. Нити ма кога би ко би знао шта је то светлост, док Бог не рече и док светлост не поста. Исто тако, кад Бог рече, онда поста вода и суха земља, и свод звездани, и биље, и животиње, најзад и човек. Док Бог не рече, ништа од свега тога не би,нити ма кога би осим Бога, ко би знао да све то може постојати. Силом речи своје Бог створи све што се створи на земљи и на небу. Што год Бог захоће да буде, и рекне да то буде, то мора да буде, и не може а да не буде, јер је реч Божја неодољива и стваралачка. Створење света велико је чудо речи Божје.
Створивши све твари, Бог је опет речју Својом поставио ред и начин постојања свих твари и опхођења и одношаја твари према твари. И тај ред и начин што Бог постави велико је чудо речи Божје.
Но постоји ред и начин међу тварима, видљиви и докучиви за нас људе, а постоји ред и начин невидљиви и недокучиви. По томе невидљивом и недокучивом реду и начину, који је тајна у Светој Тројици, десише се и дешавају се оне појаве, које људи називају нарочитим чудесима. Једна таква појава јесте безмужно зачеће Господа Исуса Христа у утроби Пресвете Деве Марије. То изгледа упадица у видљиви и докучљиви ред и начин, но то није никаква упадица за невидљиви и недокучљиви ред и начин. То рођење ваистину је велико чудо, ваљда највеће чудо које је нама смртним откривено. Но и сав створени свет је чудо, и сав видљиви и докучљиви ред и начин је чудо, и свуколико то чудо постало је речју Божјом, дакле онако исто као што се и Господ зачео у девичкој утроби. И ово и оно збило се силом речи Божје. Зато дивни Гаврил и одговара Пречистој на њено питање, које је питање свих поколења: како то може бити, одговара јој: у Бога све је могуће што рече.
О Господе Боже, Створитељу наш, бесмртни и постојани Чудотворче, уразуми наш разум да више не сумња но да верује, и уразуми наш језик да више не пита него да Тебе прославља. Теби слава и хвала вавек. Амин.
26. март по јулијанском календару
1. Свети Архангел Гаврил. Благовесник ваплоћења Сина Божјега. Он је један од седам великих ангела што предстоје престолу Божјем. Он је јавио Захарији о рођењу Претече, и сам је о себи рекао: „Ја сам Гаврил што стојим пред Богом“ (Лк 1, 19). Његово име, Гаврил, означава муж – Бог. Свети Оци говорећи о Благовести тумаче, да је послат архангел с таквим именом, да означи ко и какав ће бити Онај што се има родити од Пречисте. Биће, дакле, Муж – Бог, крепки, силни Бог. Неки су дознали, да је исти Гаврил јавио Јоакиму и Ани о рођењу Деве Марије, и да је он поучавао Мојсеја у пустињи, како да напише књигу Постања. Свети Оци мисле да Гаврил припада првом и највишем чину небесних сила, тј. чину серафимском, пошто серафими стоје најближе Богу. Он је, дакле, један од седам најближих Богу серафима. Имена тих седморице јесу: Михаил, Гаврил, Рафаил, Урил, Салатил, Јегудил, Варахил. Овоме броју неки додају још и Јеремила. Сваки има своју нарочито службу, а сви су равни по части. Зашто Бог не посла Михаила? Зато што је Михаилова служба сокрушење супостата вере Божје. Гаврилова је служба благовешће спасења људског (в. 13. јул).

2. Свештеномученик Иринеј епископ сремски. Мисли се да је био Словен, и да је пре епископства био жењен и имао деце. Пострадао за Христа у време Максимијана. У време тешких мучења његови сродници стајали су око њега и плачући молили га, да поштеди себе и њих (тј. да се одрекне Христа). Но овај дивни свештеномученик волео је више ране за Христа, но сва блага овога света. У исто време пострада од Проба и један баштован у Срему, Серен, и Афр у Регији. Пошто се Иринеј никако није хтео одрећи вере, то кнез Проб нареди да се баци с једног моста у реку Саву, где овај пастир стада Христовог сконча и пресели се међу грађане небеске. Часно пострада 304. године.

3. Преподобни Малх. Беше Малх земљоделац из близине Антиохије, и од младости беше управио сав свој дух к Богу. Заробе га Арапи, и у ропству нагнају да узме за жену једну црнкињу. Но он њу приведе вери Христовој и поживи с њом као брат са сестром. Договоре се и побегну из ропства. Но Арапи их умало не стигну. Они се склоне у једну пећину, у којој видеше лавицу са својом штенади, и уплашише се. Но Бог их сачува. Лавица њих не повреди, а закла једног Арапина, који хтеде ући у пећину, да ухвати бегунце. Стигавши у своје место, Малх да своју жену у женски манастир, а он оде у мушки. Проживи много лета подвизавајући се, и пресели се међу грађане небеске, у IV веку.

4. Преподобни Василије Нови. Најпре живео у шуми, без крова и огњишта. Када га ухватише и упиташе ко је, он одговори: „Један од живих на земљи“. Посумњаше у њега да је неки шпијун, те га много намучише. Најзад у слободи проживи много година у Цариграду. Прозирао у све тајне људске, предсказивао будућност, чинио велика чудеса. Његова послушница беше старица Теодора, која кад умре јави се Григорију, послушнику Василијевом, и описа му двадесет митарства, кроз које свака душа мора проћи. Свети Василије мирно сконча 25. марта 944. године и пресели се у дивне небеске обитељи. Би виђен после смрти у великој слави на небесима од једног Цариграђанина.

Седам златноглавих ангелских врхова.
Седам архангела, највиших духова:
Михаил је први, мач за супостате,
Мачем он раздаје богоборним плате.
Гаврил благовесник Божијег ваплоћења
И пречудни тајник људскога спасења.
Рафаил ко сунце Тројичин је слуга,
Он је лекар људских големих недуга.
Урил је сијање светлости Божије
Он је просветитељ душе човечије.
Салатил – молитељ, молитве подноси,
И молитве људске пред Бога износи.
Јегудил славитељ Бога Свесилнога,
Он на славу бодри човека вољнога,
Варахил даватељ благослова неба,
Он од Бога даје што људима треба.

РАСУЂИВАЊЕ
Нека те чудо, кад се догоди, не збуњује, него весели. То је Бог промолио Свој прст, било да награди, било да казни, било да охрабри Своје верне, било да изведе грешнике на пут спасења.
Овај свет сравњују људи често с огњеним колима. Кад видиш једну локомотиву, или друга парна кола, ти знаш да је у њима скривен машиновођа. И ништа те не чуди – је ли? – ако машиновођа промоли из кола своју главу, или махне руком, или пружи штап, или залепрша марамом, или баци вам писмо, или учини други неки знак. Ти знаш да се тиме не ремети ход локомотиве нити се квари иједна игла у њој. Зашто онда неверни говоре да Бог Својим чудесима ремети ход ових светских кола? Зато што су тупоумни. А верни се радују знаку Божјем као дете устрашено пред огњеним колима, што се радује кад се човек – сличан њему – помоли из кола. О како је нама мило, кад се иза ове немуште васионе, која хукти око нас, помоли неко сличан нама, и то још неко ко нас познаје и воли! Кад се деси чудо, знај, да то Сличан нама нас поздравља и говори: не бојте се, Ја сам иза свега овога! Св. Василије Нови чињаше чудеса многа: молитвом исцељиваше болне, судбе људске читаше као из отворене књиге. Кроз угодника Свога, као и увек. Бог показиваше љубав и силу Своју на људима. Да би се верни јаче утврдили у вери а неверни посрамили и у веру обратили.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса на крсту распета, и то:
1. како Он искоришћава последњи дах живота и спасава једног разбојника на крсту.
2. како предаје дух Свој Оцу у руке. Оче у руке твоје предајем дух свој.

БЕСЕДА
о скором доласку Господа
Ево ћу доћи скоро. (Откр. 22, 7)
Рећи ће неверни и душегубни: обећао је пре две хиљаде година да ће доћи, па још не долази! Тако се подсмевају они који ће кукати у вечној муци. А ми који се спремамо за радост у Његовом царству, знамо да ће Он доћи у сили и слави, као што је и обећао.
Ми знамо да је Он већ дошао небројено пута, и показао се Својим верним. Није ли Он дошао био Јовану Боговидцу, коме је и казао оне речи: ево ћу доћи скоро? Јован Га је гледао у сили и слави, и осетио је руку Његову на себи, кад је се био уплашио и пао пред Његовим ногама као мртав. И метне десницу Своју на ме. Није ли Он дошао Савлу, кад је овај најпре дисао мржњом на хришћане, и кад је на путу за Дамаск пао на земљу видећи Господа и чувши Његов глас: Савле, Савле, што ме гониш! И опет, није ли Он дошао у срце апостолу Павлу, када овај признаје: не живим ја него Христос живи у мени! И није ли Он дошао многобројним мученицима и мученицама за име Његово, да их охрабри, исцели, помилује? Није ли се Он јавио Антонију Великом, Теодору Стратилату, св. Харалампију, светој Марини, светом Силвестру, и толиким, толиким другим?
Но шта говоримо? Није ли се Он трећега дана вратио из царства смрти и дошао апостолима? И није ли толико и толико пута дошао Цркви у помоћ, и као из мртвих васкрсавао је, кад год су непријатељи Његови ликовали мислећи да су заувек Цркву Његову предали смрти? Није ли се Он показао силом Својом у Цркви и у време Нерона, као и у време Константина; у време Јулијана као и у време Јустинијана: у време арапског гњета као и у време турског и монголског гњета над хришћанима?
О браћо моја верна, не дајте се заварати. Он је дошао безброј пута, и дан данас долази. Свакој души, којој може да приступи од нечистоће, Он долази. Па ипак, ми Га сви чекамо да дође последњи пут у сили и слави. И знамо, да је и тај Његов долазак сигуран.
Господе преблаги, пре него што дођеш, удостој нас познати лице Твоје и застидети се лица свога, грехом помраченога! Теби слава и хвала вавек. Амин.
1. Света мученица Матрона. Као сирота девојка би служавка у кући једнога Јеврејина у Солуну. Жена тога Јеврејина непрестано се ругаше Матрони због њене вере у Христа, и нагоњаше је да одбаци Христа и да иде у синагогу. Но кротка Матрона савесно иђаше за својим послом и не одговараше госпођи својој ништа, а у потаји се мољаше Христу Богу. Једном дозна Јеврејка, да је Матрона кришом од ње ишла у цркву, па сва гневна упита је зашто није ишла у синагогу него у цркву? На што Матрона одговори: „Зато што у хришћанској Цркви Бог живи, а од синагоге јеврејске Он одступи“. Бесна због тако мужественог одговора, Јеврејка је истуче и затвори у једну мрачну одају, где је, поврх тога, још и веза. Но сутрадан нађе је одвезану силом Божјом како клечи на молитви и хвали Бога. После је у два маха поново затвараше док је најзад глађу не умори. Тада узе опака жена тело свете девојке и баци са висине своје куће на земљу. Хришћани узму тело мученице и чесно сахране, а Александар епископ, сазнавши за многа догођена чудеса од свете мученице, подиже цркву на гробу њеном. А злу Јеврејку ускоро постиже праведна казна: са оног истог места на кући, са кога је бацила доле тело Матронино, она се омакне, падне на калдрму и разбије се на мртво.

2. Преподобни Јован Прозорљиви. Беше дрводеља до своје двадесет пете године, а онда, гоњен неодољивом жељом за сталном молитвом, удаљи се у пустињу, где проживе до смрти своје, тј. до деведесете године. Телесан, но као бестелесан. Прозираше у срце свакога човека, који му се приближи, и могаше погодити његово име и његову жељу и мисао. Прорицао је цару Теодосију исход његових битака; прорицао војводама, монасима, и свакоме ко се нуждавао у томе да дозна шта се у тами будућих дана скрива за њега. Неки кнез мољаше га да прими његову жену, која нарочито пожели да га види. Не хте светитељ да удовољи празној радозналости, но на сну јави се жени кнежевој онакав какав је. И кад жена описа сновиђење, муж њен потврди да је, заиста, такав лик светитељев. Свакога посетиоца свога поучаваше смерности, као основној врлини, увек наводећи примере из живота, како је гордељивост многе узвишене карактере оборила у прах и навела на тешке грехе. Издржао је велике нападе од злих духова. Једном јави му се сатана са мноштво демона у виду сјајних ангела. И ови га гоњаху, да се поклони сатани, лажући га да је то Христос. А он одговори мудро: „Цару моме Исусу Христу ја се клањам сваки дан; да је то Он, не би потребовао од мене нарочито да му се сада поклоним“. После тих речи сва зла сила ишчезе као дим. Скончао мирно, клечећи на молитви, у деведесетој својој години.

3. Преподобни Пафнутије. Ученик светог Антонија Великог. Светошћу свога живота обратио је многе грешнике на пут покајања (као свету Таису, 8. октобра). Више је личио на бестелесног ангела него на телесног човека. Упокојио се крајем IV века.


Прозорљиви Јован, учитељ смерности.
O смерности рече, сa плачем радости:
– O љубезна чеда, децо правоверна.
Богу сте милија што сте више смерна
Без смерности подвиг ништа не помаже,
Охол душу своју ђаволу предлаже.
Ако душу своју испразниш од себе.
Тад ћe Господ живи испунити Тебе.
Шта смерније има од самога Бога?
Он нигде првенства не истиче Свога.
Потајно, без вике. Он свет сав успреми.
Зато луди мисле да Га чак и нема.
Ваздух да не дува, не цичи, не вије,
Луди би и за њ’га рекли да га није!
Ко смерност имаде, себе укорева,
У свакој врлини тај лако успева.
Смерност ништа није до нишчета духа,
Спасова је она блажена поука:
Немати у себе никаква уздања.
У Бога положит сва своја надања,
To je света смерност. Kо год њу наруши
Taj најцрњу пропаст спрема својој души,
Свих светаца мисли у томе су строге.
Нико се не спасе без смерности многе!
Смеран је радостан, јер Бог њиме влада.
Смеран што и спасен, o љубазна чада!

РАСУЂИВАЊЕ
„Ко помишља о злу, у том нема чистоте“, вели св. Симеон Нови Богослов, па додаје још: „Јер како може бити чисто срце у онога ко се прља нечистим помислима као што се огледало потамњује прашином?“ Видиш ли, на како недостижној висини стоји религија Христова над свима осталим верама и светским мудровањима? Ко о злу само и помишља, макар и не делао никакво зло, крив је пред Богом и пред својом душом. Јер Бога вређа, а душу своју губи. Бити хришћанин у правом смислу значи уложити дивовски напор на очишћењу срца свога, и ума свога, од злих помисли. Какав је то напор, о томе постоји читава наука, која је у наше дане постала готово сасвим закључана, чак и за хришћане, и једно огромно стварно искуство светих људи и жена, које ту науку оправдава. Очистити себе од злих и нечистих помисли, овога корена свију зала, био је циљ великих подвижника, пешчерника и безмолвника.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса у смрти и то:
1. како Он, који је васкрсавао мртве, виси на крсту мртав телом,
2. како је Он умро ради нас, да ми имамо више живота, и више истине о бесмртном животу.

БЕСЕДА
о хришћанима као царевима и свештеницима
И учинио си нас Богу нашему цареве и свештенике. (Откр. 5, 10)
Господ Исус хоће да све људе учини сличним Себи. Као Син Божји Он хоће да сви људи буду Богу усиновљени. Као Цар Он хоће и њих да Му буду сацареви. Као свештеник – да му буду сасвештеници. Као Свемоћан – да участвују у моћи Његовој. Као Бесмртан – да участвују у бесмрћу Његовом. Као Свети – да участвују у светости Његовој. Као Васкрсли – да сви буду деца васкрсења. То је Господ хтео, и зато је и сишао на земљу, да нас издвоји од животиња, да нас уздигне над животом животињским, и да нам да достојанство над свом видљивом твари, какво је достојанство Адам имао у Рају пре греха.
Због овог Свог човекољубивог и за људе спасоносног плана Господ је био од јеврејских старешина на крст распет, а и од нас хришћана Он је до данас пожњео небројено пута трње неблагодарности и неразумевања. Ми се показујемо неблагодарни и неразумни кад год подништавамо и газимо заповести Његове. Својим гресима сваки грешник плете нови трнов венац и ставља на свету главу Његову. Кад нас је то Он увредио, да тако чинимо? Кад је Он ма и једном од нас помислио зла, да Му злом враћамо? Он се спустио у нашу смрадну јаму, где смо ми привикли на живот са змијама и акрепима, и повукао нас навише, на висину, на светлост и чистоту, у царство. Он хоће да нас учини царевима и свештеницима, а ми отурамо спасавајућу руку Његову и враћамо се у јаму ка змијама и акрепима.
О браћо, доста и предоста овога понижавања Њега и потирања себе! Ухватимо се крепко за руку свога Спаситеља и хајдмо за Њим. Он нам добро жели. Он нам добро чини. Он је за наше добро пострадао. Он је једини, једини наш пријатељ који се не мења. Господе, Теби слава и хвала вавек. Амин.
28. март по јулијанском календару
1. Преподобни мученик Евстратије Печерски. Богат би врло, но ганут љубављу Христовом све имање раздаде Христа ради, ступи у Печерски манастир и замонаши се. Када Половци завојеваше на Кијев 1097. године, опљачкаше манастир, многе хришћане и монахе посекоше, и Евстратија са још неким верним продадоше у ропство некоме Јеврејину у град Корсун. Тај Јеврејин ругаше се вери Христовој и примораваше хришћане да пређу у јеврејску веру. Видећи да им нема другог изласка, сви се реше да сами себе глађу уморе, али да се вере праве не одрекну. На ту одлуку охрабри хришћане Евстратије. И сви помреше од глади, неко после три, неко после четири а неко после седам дана. Научен посту Евстратије преоста сам у животу, и издржа четрнаест дана без хране. Разгневљен Јеврејин што му пропаде новац, којим купи робље, освети се на Евстратију на тај начин, што га прикова на крст. Но Евстратије с крста благодари Богу и прорече Јеврејину љуту и скору смрт. Бесан од љутине Јеврејин га прободе копљем. И тако светитељ Божји предаде душу своју Спаситељу своме. Тело му бацише у море, но оно исплива, и велика се чудеса догодише над тим мученичким телом. Ускоро по том цар византијски нареди, да се казне Јевреји у Корсуну за злобу према хришћанима. И тај мучитељ би обешен на дрвету, и прими плату Јудину.

2. Преподобни Иларион Нови, исповедник. Би игуман манастира Пеликита близу Хелеспонта. Као сунце просијао духом Божјим, и исцељивао болести на људима и прогонио зле духове. У време Лава Јерменина наста иконоборно гоњење, у коме пострада и овај Божји човек. Са 40 својих монаха би послат у заточење близу Ефеса, и тамо сконча у тамници 754. године, и пресели се у Царство Христово.

3. Преподобни Исихије Јерусалимски. Презвитер и дубоки богослов. Ученик св. Григорија Богослова. Треба прочитати његово славно дело О трезвењу и молитви. Савременик и светог Јевтимија Великог. Упокојио се мирно око 434. године.

4. Свети мученик Бојан, кнез бугарски. Беше син Крутогона а унук Грубоша. Исповедаше веру Христову док његов брат Миломир беше незнабожац. И по наредби брата свога би посечен за веру праву 827. године.

5. Чудесан догађај са Таксиотом, војником, из Картагине. Провео цео живот у тешким гресима, но најзад се покаја, остави војничку службу, и живљаше богоугодно. Изишав једном са својом женом на своје имање близу града, учини прељубу са женом свога аргатина, и одмах по том уједе га змија, и умре. Би мртав шест сати, а потом се диже, и тек четвртог дана проговори, и исприча како је којекако прошао кроз друга митарства док није дошао до митарства блуда. Ту је пао у мрачно обиталиште демона, одакле буде изведен јемством једног ангела и послат поново у тело да откаје свој последњи грех. И кајаше се четрдесет дана, идући од цркве до цркве и ударајући главом о врата и прагове. Све плакаше причајући страшне муке, у којима грешници живе у оном свету, и преклињаше људе да не греше и да се покају за већ учињене грехе. Четрдесетог дана с радошћу пресели се у Царство Бога милостивога.

Картагеном целом Таксиот ридаше,
Виђене ужасе свакоме причаше:
– O страхота, браћо, што ми душа виде!
O понора смрадног, где ми душа виде!
O наказа грозних, и блата, и вриске!
O плача без суза, лелека и писке!
He шест сати, мишљах, но стотину лета,
Да житељем бејах пакленога света!
Док се ангел светли зајемчи за мене,
Диже ме и спусти близу Картагене,
Да се, вели, опет обучем у тело
И покајем своје последње недело.
Кад погледах тело, смрдљиву лешину,
Остави ме снага, и радост угину:
– O како да уђем у лешину смрадну?
Како да c обучем у стрвину гадну?
O како сам мoг’o до сад у њој бити?
За сласт тог ђубрета душу погубити?
O ангеле светли, уштеди ми муку,
Не гони ме више у ту смрадну бруку!
Расрди се ангел на моје вапаје:
– Ко у телу згреши, у телу се каје!
Тако рече оштро и додаде ово:
– Или ћeш y тело, ил’ у ад поново?
Кад ми ад помену, ја муком умукох.
Хитро телу приђох, у тело с’ увукох.
Четрдесет дана имам за кајање,
И поуку свима и опомињање.
Покајте сe, браћо, брзо се покајте,
Са греснма својим у ад не срљајте,
Покајте се брзо, покајте се само,
Неће вам се дати покајање тамо.
Таксиот вам прича што сам собом виде –
O понора смрадног, где ми душа сниде!

РАСУЂИВАЊЕ
Причајући о неком красном младићу од 20 година, Георгију именом, како је и поред лепоте и младости, живећи усред сујетног света, познао пут спасења и просветио се духовном мудрошћу, свети Симеон Нови Богослов завршује овим речима: „Разумете ли како ни младост не смета, нити старост користи, ако човек нема разума и страха Божија?“ Шта је сметала младост Јовану Апостолу да поверује у Христа Господа, а шта је користила старост старцима јеврејским кад су били умом слепи и у слепилу своме осудили Сина Божјег на смрт? Ништа. Ништа не смета младост младићима и у наше дане, да поклоне веру и љубав Христу, који их је из љубави и створио. И ништа не користи старцима наших дана старост њихова, ако им је душа затрована злобом према Христу. Младо и старо тело ништа друго није него нова и стара хаљина душе. И једна пак и друга хаљина може да крије здраву или болесну душу. А циљ је наш: здрава и чиста душа.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса у смрти, и то:
1. како се сва твар усколеба када Он издахну, као да протество ваше против злочиначког рода људског,
2. како се земља затресе, сунце помрча, камење се распаде, завеса црквена се раздра, гробови се отворише.

БЕСЕДА
о ужасу природе при смрти Господа
И земља се потресе, и камење се распаде. (Мат. 27, 51)
О какав страшан укор људима! И мртва природа познала је Онога кога људи нису могли познати. Сва немушта твар усколебала се и стала на свој начин и својим језиком да протестује. Немушта се земља потресе – то је њен језик. Камење се распаде – то је његов језик. Сунце уздржа светлост своју – то је његов језик. Свака твар на свој начин протестује. Јер је свака твар покорна, као Адаму негда у Рају. И јер Њега свака твар познаје, као Адама у Рају. Како је то, да су Њега бесловесне твари познале и биле Му послушне, то ми не знамо. То је некакво унутрашње чувство твари, које је њима дошло од речи Божје, којом су саздане. И то чувство бесловесних твари више вреди него разум људски помрачен грехом. Од свега што постоји, ништа није слепље од разума људског помраченог грехом. Јер он не само да не види оно зашто је створен да види, него види оно што је супротно бићу, супротно Богу, супротно истини. То су градуси слепила испод слепила, то су бројеви испод нуле. То је човек ниже твари. Јер док свештеници Божји у Јерусалиму не познадоше Бога свога, познадоше Га буре и ветрови, познадоше Га биљке и животиње, познаше Га мора и реке, и земља, и камење, и звезде, и сунце, па и сами демони. О какав стид за људе!
Потресе се земља, камење се распаде, а сунце помрча, колико због гнева, толико због жалости. Ражалости се сва природа над мукама Сина Божјег, чијим се мукама радоваху свештеници јерусалимски. И протест, и жалост, и – страх. Устраши се сва твар од смрти Онога, ко је њу викнуо да устане ни из чега и да се радује бићу. Као да хтеде рећи: с ким сад остајемо, и ко ће нас држати кад Сведржитељ издахну?
О браћо, застидимо се овога протеста, ове жалости и овога страха немуште твари! И с покајањем узвикнимо Господу Победитељу: опрости, милосрдни Господе, опрости, јер заиста кад год грешимо и Тебе вређамо, не знамо шта радимо. Теби слава и хвала вавек. Амин.
29. март по јулијанском календару

1. Свети Марко Исповедник, епископ Аретусијски у Сирији. О његовом страдању извештавају свети Григорије Богослов и блажени Теодорит. Према тим извештајима Марко је, у време цара Константина, разорио неки храм незнабожачки и превео многе у веру Христову. Но кад дође цар Јулијан на престо, и ускоро поста одступник од вере Христове, тада се и неки аретусијски грађани одрекоше Христа и вратише незнабоштву. И сад они усташе на Марка зато што им је храм разорио, тражећи да он или храм сазида или да плати неку велику суму новца. Пошто се старац Марко отказа да учини иједно од тога двога, то би шибан, руган и кроз улице вучен. Затим му одрезаше уши танким и јаким концем, па га онда обнажише и медом намазаше, па оставише привезана за дрво на летњој вућини, да би га осе, комарци и стршљенови уједали. Но мученик Христов све претрпе без јаука. Беше сасвим стар а у лицу светао као ангел Божји. Незнабошци све ниже спуштаху цену свога храма, тражећи најзад од Марка неку сасвим незнатну суму, коју он могаше лако дати. Но он се одрече да да и један новчић. Његова трпељивост учини огроман утисак на грађане, због чега они почеше дивити му се и жалити га, и због чега и спуштаху цену храма свога скоро ни до чега, само да би он остао у животу. Најзад га пустише на слободу, и један по један опет сви примише поуке од њега и повратише се у веру Христову. За слично дело пострадао је у то време ђакон Кирил из града Илиопоља под гором Ливаном. Он је био разбио неке идоле у време слободе хришћанства, те под Јулијаном буде за то љуто мучен. Толико беху на њ озлобљени незнабошци, да кад га убише, зубима својим распараше му и отворише утробу. Истога дана кад и свети Кирил пострадаше и многи други. Злобни незнабошци исекоше тела њихова на комадиће, помешаше с јечмом, и дадоше свињама. Но стиже их казна убрзо, свима поиспадаше зуби и на уста удари несносан смрад.

2. Преподобни Јован пустињак. Син беше неке жене хришћанке, Јулијане, у Јерменији. Још као дечак остави мајку своју и одбеже у пустињу. Сав пламтијаше од љубави према Христу Господу. У пустињи се најпре предаје руководству духовника Фармутија, који се беше толико удостојио код Бога, да му ангел Божји свакога дана даношаше хлеб. После се млади Јован удаљи и повуче у самоћу. Спусти се у неки сух бунар, где проведе пуних десет година у посту, молитви и бдењу. Свети Фармутије доношаше му од ангелског хлеба и даваше. Јер не хте ангел Божји лично давати хлеб младоме Јовану, да се овај не би тиме погордио, него преко његовог духовног оца Фармутија. После десет година тешког подвига у бунару представи се свети Јован Господу, и мошти се његове показаше чудотворне. Поживе и прослави се од Бога и од људи у IV веку.

Јунак Господ све збира јунаке,
Све кој’ може веру одржати,
Веран Богу до смрти остати;
И кој’ може муку претрпети
Благодарност Богу узносећи
Мукама се својим поносећи;
И кој’ може другом опростити
И увреду примит ка’ похвалу;
Још кој’ може другог научити
C грешног пута правди повратити
Са жалосном душом жалостиван,
И кој’ може бити милостиван,
Радости се туђој радовати,
A са плачним срцем заплакати;
И кој’ може уздржати себе
Од злог дела, речи и помисли,
Од излиштва у пићу и јелу –
Који своме не угађа телу,
Но сматра га временим колима,
Из којих се бори на мегдану
Да очува душу богомдану,
Да очува веру Христијанску,
Те да уђе у градину Рајску,
Где је царство Господа Јунака,
Где царује Јунак c јунацима.
C јунацима не од овог света.

РАСУЂИВАЊЕ
Спиритисти наших дана примају сваку појаву духовног света као Богом послану и одмах се хвале, шта им се „открило.“ Ја сам познавао осамдесетогодишњег монаха, кога су сви поштовали као великог духовника. На моје питање, да ли је у животу видео неко биће из духовног света, одговори ми: не,никада, слава милости Божјој! Видећи да се ја томе ишчуђавам, он рече: ја сам се стално молио Богу, да ми се ништа не јави, да не би случајно пао у прелест и примио прерушена ђавола као ангела. И Бог је досад услишио моју молитву.
Колико су стари били скромни и опрезни у том погледу, показује овај записани пример: некоме брату јавио се ђаво обучен у светлост ангелску, па ће му рећи: „Ја сам архангел Гаврил, и послат сам к теби.“ – На то брат одговори: „Промисли, да ниси некоме другом послат, јер ја нисам достојан да видим ангела.“ – И ђаво тренутно постаде невидљив и ишчезе.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса у смрти и то:
1. како тама обузе све,
2. како страх уђе у све присутне под крстом;
3. како капетан страже устрашен узвикну: заиста овај бијаше Син Божји!
4. како се испуни пророчанство Господа о Његовој смрти!

БЕСЕДА
о чудесном отварању гробова
И гробови се отворише, и усташе многа тијела светијех који су помрли. (Мат. 27, 52)
О да великог знамења! И мртва тела светих људи и жена познаше Онога који на крсту издахну у мукама, а мртве душе старешина јеврејских не познаше Га. Сва се твар усколеба, само се не усколеба злочиначка душа Ане и Кајафе и Ирода. Мртви светитељи показаше се осетљивији од живих грешника. Но како би и мртви светитељи остали равнодушни према Створитељу своме на крсту, кад ни мртво камење не може остати равнодушно! Како би при таквом догађају, од кога се земља затресе и сунце помрча, могла лежати у гробовима тела оних праведника, који Његов закон стари испунише, који му се надаху за живота, који Га прорицаху и који с надом у Њега очи своје заклопише?
О да великог знамења! О да велике утехе за нас, који се надамо васкрсењу! Јер по нашој немоћи и маловерности ми бисмо могли рећи: ваистину, Христос је васкрсао, но да ли ћемо ми васкрснути! Христос је васкрсао по сили Својој, но како ћемо ми васкрснути? И ко зна, да ли ће Бог и нас својом силом васкрснути? Ево утехе, ево доказа: и гробови се отворише, и усташе многа тијела светијех који су помрли! Значи: и обичне људе смрт није могла уништити. Значи, да н они који су много мањи од Христа, нису мртви као камење него су живи као ангели. Значи: кадтад и наша ће тела устати из гробова и ми ћемо живети. Све што је Господ рекао, поткрепљено је и претрпано безоројним доказима. Знајући немоћ наше вере, Он је доказао Своје пророчанство о васкрсењу не само Својим сопственим васкрсењем него и устајањем из гробова многих тела, у време смрти Своје.
О браћо, нико од нас неће имати ни најмањег изговора за неверовање у живот после смрти.
О Господе премилостиви, утврди верне у вери, и обрати неверне у веру. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Страница: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61
Референтни URL