Погледи форум

Пуна Верзија: Житије светих за сваки дан
Тренутно прегледате lite верзију форума. Погледајте пуну верзију са одговарајућим обликовањима.
Страница: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61
8. јун по јулијанском календару

1. Свети Јефрем, патријарх антиохијски. У време византијског цара Анастасија беше Јефрем војвода страна источних. Познат свима због своје велике побожности и милосрђа, и због тога веома уважен. Када требаше обновити Антиохију, порушену земљотресом и огњем, одреди цар војводу Јефрема, да руководи тим послом. Јефрем испуњаваше своју дужност с приљежношћу и љубављу. Међу обичним радницима зидарима беше и неки епископ, који из непознатих разлога беше оставио епископство и деловаше као обичан радник, и нико не знаде, да је тај човек епископ. Једнога дана прилеже тај човек да се одмори од тешког труда са осталим радницима и заспа. А војвода Јефрем погледавши виде огњени стуб где се извија од тога човека па до небеса. Зачуђен и ужаснут Јефрем потом призва онога човека и закле га да му каже, ко је он. Човек се тај дуго устручаваше но најзад призна, да је епископ и прорече Јефрему, да ће ускоро бити посвећен за патријарха антиохијског (место патријарха беше упражњено, јер од земљотреса погибе стари патријарх Енфрасије). И заиста, тих дана Јефрем буде изабран и посвећен за патријарха. Због његове доброте, чистоте, и ревности за Православље даде му се од Бога велики дар чудотворства. Једанпут, да би убедио једног јеретика, да је Православље истинито, стави у огањ свој омофор, а он се мољаше Богу. И омофор стајаше у огњу три сата и оста неповређен. Видећи то онај јеретик, ужасну се, и одбаци јерес. Сконча свети Јефрем у миру 540. године и пресели се у Царство Божје.

2. Преподобни Зосим Финикијски. Овај светитељ рођен би у селу Синди, у околини града Тира. Подвизаваше се близу града Тира у своме манастиру. Немајући никаква облака на савести својој, прозираше духом својим у даљину и знађаше шта се догађа у свету. Тако прозре и виде пад Антиохије од земљотреса, и плачући горко простре се по земљи и мољаше Бога, да до краја не погуби тај град. Догоди се једном, да му на путу лав уби и поједе магарца. Светитељ нареди лаву, да му место магарца послужи и понесе бреме. Лав се показа пред светитељем кротак као јагње, прими бреме на себе и донесе га до врата града Кесарије, где га Зосим ослободи и отпусти. Упокоји се свети Зосим мирно у VI веку.

3. Свети великомученик Теодор Стратилат. Овај светитељ празнује се (в. 8. фебруар), и тамо је његово житије описано, а 8. јуна пак празнује се пренос моштију његових из Ираклије у Евхаиту. Тако беше и завештао свети Теодор при страдању, своме слуги Вару: „Тело моје“, рече, „положи у Евхаити на имању мојих предака“. Свети Анастасије Синајски записао је ово чудо од иконе светог Теодора: у месту Карсату близу Дамаска била је једна црква у име светог Теодора Стратилата. Када Сарацени покорише Дамаск, једна група Сарацена са женама и децом настани се у тој цркви. На зиду је био фреско лик светог Теодора. Један Сарацен пусти стрелу и удари лик светитељев у лице. На једанпут крв потече из лика. Ускоро после тога цела та група Сарацена изумре ту у цркви. Свети Анастасије вели, да је он лично био у тој цркви, видео лик светитељев на дувару и трагове од стинуле крви.

Свети Јефрем, препун благочешћа,
Беше војник противу злочешћа,
Против грешних јереси и глупи’
A за Цркву што Аристос откупи
Чесном крвљу, низ крст изливеном,
Чесном крвљу вечно прослављеном.
Чува Јефрем стадо од вукова
И растура гнезда паукова.
Јефрем свети, избраник Божији,
Светлост беше у Антиохији,
Засја Црква кроз његова уста
Ко у време славног Златоуста,
Бог’ прослави Свога слављеника
Чудотворном моћи целебника.
Јефрем – звезда у прошлости славној.
Јефрем дика Цркви Православној.

РАСУЂИВАЊЕ
Страх у страдању и страх од нестрадања. To je један исти страх, и он означава бојазан духовна човека, да ли се Бог није удаљио од њега. Када је света Катарина претрпела многе и тешке муке, јави joj се Господ, и она Га упита: „Где си био Господе досад, да ме утешиш у толиким страдањима?“ A Господ joj одговори: „Овде сам ја био, у твом срцу.“
Но не мањи страх може да наиђе на духовна човека, када дуго на њ не наилазе страдања. Ушао инок у једну цркву у Александрији, и видео неку жену како клечи пред иконом Спаситељевом и c плачем вапије ка Господу: „Оставио си ме, Господе, помилуј ме, Милостиви!“ После молитве упита инок жену: „Ко те је увредио, да се тако горко жалиш Богу?“ одговори жена: „До сада ме нико није увредио; и баш зато ја и плачем, јер ме је Бог оставио и за три године никаквим страдањем није ме посетио. За ово време нити сам ја боловала, нити син мој, нити ми је ишта од домаће живине пропало.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно исцелење двојице слепаца (Мат. 9, 27) и то:
1. како слепци вапијаху ка Господу, да би им отворио очи,
2. како се Господ дохвати очију њихових и учини им по вери, и они прогледаше,
3. како и моју слепу душу може Господ додирнути и духовни ми вид повратити, ако c вером к Њему вапијем.

БЕСЕДА
о Цару над царевима
Мном цареви царују, и владаоци постављају правду. Мном владају кнезови и поглавари и све судије земаљске. Ја љубим оне који мене љубе. (Приче Сол. 8, 15-17)
Да не помисли цар, да својом силом и мудрошћу царује, јер ће поруган бити од безсилних и безумних. Да не помисли владар, да по својој памети и вољи правду поставља међу људима, да не помисли лудост, смешну и за децу. Да не помисле кнезови и поглавари и судије, да владају по нечијој вољи и милости мимо Божје воље и милости, јер ће се угрувати до смрти на поледици, којим се клизају сви они што Бога заборављају.
Ја љубим оне који мене љубе, говори Господ. То Господ говори на првом месту царевима и кнезовима и судијама људским. Јер ако они љубе Господа, мили су Господу веома. Ако они љубе Господа, љубиће Га и народи, над којима они владају и суде. А ако народи љубе Господа, љубиће и своје цареве и кнезове и судије.
Уколико је један човек уздигнут влашћу и чашћу над људима, утолико треба да је ближи Богу од људи над којима је уздигнут.
О браћо моја, Господ се распео за нас на крсту, и тиме је показао Своју љубав према нама. Онај који се распео за нас, ваистину више нас љуби од онога, ко се само весели с нама за трпезом. Па кад љубимо толико своје пријатеље око трпезе, како да не љубимо Онога, ко се из љубави према нама распео на крсту!
О Господе благословени, отвори нам вид духовни, да бисмо видели сву неизмерну дубину љубави Твоје, и да бисмо се и ми разгорели љубављу према Теби! Теби слава и хвала вавек. Амин
9. јун по јулијанском календару
1. Свети Кирил, архиепископ александријски. Порекла племићког и близак сродник Теофила, патријарха александријског, после чије смрти би посвећен за патријарха. Водио три љуте борбе за свога живота: с јеретицима Новацијанима, с јеретиком Несторијем и са Јеврејима у Александрији. Новацијани су постали у Риму и тако прозвани по Новацијану презвитеру, јересоначалнику. Они су се гордили својом врлином, ходили су обучени у бело одело, забрањивали су други брак и држали су да се не треба молити за оне који учине смртни грех, нити примати натраг у цркву оне који једанпут отпадну од цркве, па ма се они горко кајали. Кирил њих победи и истера из Александрије заједно са њиховим епископом. С Јеврејима била је борба много тежа и крвавија. Јевреји су се били осилили у Александрији још од почетка, како је Александар Велики засновао тај град. Њихова мржња према хришћанима била је бесна и смушена. Они су убијали хришћане мучки, тровали, на крст распињали. После дуге и тешке борбе Кирил је успео код цара Теодосија Млађег, да се Јевреји протерају из Александрије. Његову борбу пак против Несторија, патријарха цариградског, решио је Трећи васељенски сабор у Ефесу. Том Сабору председавао је сам Кирил, заступајући у исто време и папу римског Целестина, по молби овога, који због старости није могао доћи на Сабор. Несторије буде осуђен, анатемисан, и од цара прогнан на источну границу царства, где је и умро смрћу ужасном (јер му црви разједу језик, којим је хулио Пресвету Богородицу називајући је Христородицом). После свршене борбе Кирил је у миру проживео и ревносно пасао стадо Христово. Представио се Господу 444. године. За њега се каже да је саставио „Богородице Дјево радујсја!“

2. Свети Кирил Бјелозерски. Рођен и васпитан у Москви у кући великашкој. Пострижен у манастиру Симоновом, где се подвизавао на удивљење свих осталих монаха. Да би сакрио своју добродетељ, правио се јуродом. Разговарао лично са светим Сергијем Радонежским, и од овога примио многе корисне поуке. Мимо своје жеље изабран за игумана тога манастира. Но он се стално молио Пресветој Богородици, да му покаже пут, где би се у безмолвију подвизавао. Једне ноћи виде велику светлост и чу глас: „Кирило, изађи одавде и иди на Бело језеро!“ И он заиста изађе из Симонова манастира са једним другом, оде у пределе белојезерске и тамо, у густој боровој шуми, поче се подвизавати. Временом се та пустиња претвори у велику обитељ. Преподобни Кирил доби од Бога велики дар чудотворства, те болне цељаше и многа друга чудеса твораше. Представи се 1429. године у деведесетој години живота свога, и оде ка Господу, кога је целог века љубио жарком љубављу.

Свети Кирил непоколебиви
Вером својом вселену удиви.
Крстом часним јунак огради се
На душмане Цркве ополчи се.
На Јевреје, Крста дин-душмане.
И удари на новацијане.
Што се собом сами погордише
И милости границу ставише,
Осудише грешнике пре Суда,
Сили божјој одрекоше чуда,
Ал’ највише Кирило засија
Кад се диже против Несторија.
Рушитеља Православне вере
Хулитеља Божије Матере.
Матер Божја поможе Кирилу.
Те победи сву вражију силу.
Цркву свету очисти од плеве.
Све помоћу Богомајке Деве.
Беше Кирил витез Православља,
Зато Црква Кирила прославља
И њему се моли без престанка,
Да нас штити од вражјег устанка,
O Кирило, звездо међ звездама.
Помози нам твојим молитвама

РАСУЂИВАЊЕ
Ми грешимо ако сматрамо за дужност да мрзимо оне које и наши сродници мрзе. Та мржња прелази на нас као нека фамилијарна болест. Усвајајући љубав својих сродника, ми усвајамо и њихову мржњу. Toj слабости подавали су се понекад и велики духовни дивови. Патријарх Теофил никако није волео св. Јована Златоуста, и до смрти остао је његов огорчени противник. Св. Кирил, његов сродник и наследник на престолу александријском, примио је ту мржњу против Златоустог светитеља и дуго је носио у себи. Узалуд га је саветовао св. Исидор Пелусиот да промени мишљење o Златоусту и да га упише у диптих светих; Кирил није могао променити своју зловољу. Тада Пресвета Богородица, за чију славу и чест толико се бораше Кирил против Несторија, јави се Кирилу у једној визији са мноштвом ангела и са Јованом Златоустом – у великој слави. И Света Пречиста умоли Златоуста, да би опростио Кирилу, и загрлише се и друг друга целиваше. Та визија је потпуно променила осећање Кирилово према Златоусту, и Кирил се са стидом кајао, што је онако нерасудно мрзео Златоуста као великог светитеља Божјег.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно исцељење немога и беснога (Мат, 9, 32) и то:
1. како Господ изгна из њега ђавола, и неми проговори.
2. како се ђаво свим силама стара да учини душу моју немом, да не прославља Господа,
3. како Господ може, ако ја пожелим, једном речју удаљити од мене нечистог духа и учинити ме харфом славе Божје.

БЕСЕДА
о онима који љубе смрт
Сви који мрзе на ме, љубе смрт. (Приче Сол. 8, 35)
Тако говори Господ, Створитељ неба и земље, кроз пророка Свога. Ко мрзи Мудрост Божју, мрзи на Бога, а ко мрзи на Бога, што има да љуби друго осим смрти? Није ли све ван Господа смрт? Сунце и звезде, мора и планине, животиње и биље – шта је то све него мртва прашина, уобличена и оживљена силом Божјом, речју Божјом, мудрошћу Божјом. Ко не љуби Бога, тај не само – не љуби Бога, него он не љуби ништа што је од Бога, тј. ни красоту звезда, ни поредак мора и планина, ни животну силу која је у животињама и биљкама. Ко не љуби Бога, тај изузима и удаљава Бога из природе. Шта онда остаје? Само мртва, безоблична, тамна, прашина – само смрт. Но и та прашина је створена Богом. И ту прашину мора богомрзац дати Богу, и оно што се не дотиче Бога, то јест: смрт, грех и ђаво. Ко не љуби Бога, тај у ствари љуби смрт, грех и ђавола. Богомрзац је сваки играчка ђавола, плод греха и залогај смрти.
Ако Тебе мрзимо, о Господе љубави, немамо кога ни шта волети. Јер и оно што волимо од Тебе је. Безуман је, ко воли зраке а мрзи сунце; и ко воли капље воде а мрзи извор.
Надахни нас животворном љубављу према Теби. Свељубавни Господе наш. Теби слава и хвала вавек. Амин.
10. јун по јулијанском календару
1. Свештеномученик Тимотеј, епископ бруски. Због велике чистоте душевне Бог му дао дар чудотворства, те лечаше све болести и муке на људима. У време опаког цара Јулијана, који се одрече Христа, Тимотеј свети би бачен у тамницу. Верни га посећиваху и у тамници, да би чули мудру поуку од свога архипастира. Сазнавши за то, Јулијан нареди те му џелат одсече главу у тамници 362. године. Душа његова оде у Рај, а мошти осташе чудотворне да помажу људима и јављају силу Божију.

2. Свети мученик Александар и Антонина. Беху обоје из Александрије, Антонина чесна девица а Александар царски војник. Обоје хришћани. Прво Антонина би изведена на суд и на мучење. Па кад њу бацише у тамницу, Александар, по наређењу ангела Божјег, оде у тамницу (иако дотле непознат Антонини), огрну је својим војничким плаштом, рече јој да обори главу и да иде кроз стражаре пред вратима. Тако девица избегне, а војник остане у тамници. Тада изведоше Александра пред судију и почеше истјазавати због имена Христова. Чувши за то Антонина, сама се пријави судији, који их обоје поче стављати на разне муке. Одсече им руке, потом их бијаше по голом телу, а ране им паљаше свећама, и најзад баци у огањ, који беше наложен у једној рупи, и затрпа их земљом. Чесно пострадаше ради љубави Христове и преселише се у дворе Цара небескога 3. маја 313. године. Злобни судија, Фист, у часу смрти мученика, поста нем, и спопаде га дух бесни који га мучаше седам дана и најзад умори.

3. Свети Васијан, епископ лавдијски. Као незнабожац рођен у Сиракузи од незнабожних родитеља, угледних и богатих. Васпитан философијом у Риму. По својој топлој жељи крштен неким благочестивим старцем Гордијаном. То увреди родитеље његове, и да би избегао њихов гнев, по заповести светог Јована Богослова, који му се јави, оде у Равену и јави се епископу Урсу, своме рођаку. По упутству епископа Васијан се настани код цркве светог мученика Аполинарија ван града, и ту се дуго подвизаваше трудом, постом и молитвом. Када умре епископ у граду Лавдијском у Лигурији, Васијан би изабран, сходно неком откровењу у сну, иако он то не жељаше. Посвећен за архијереја Амросијем Миланским и Урсом Равенским. Имаше велику благодат исцељења; могаше и мртве васкрсавати. Био присутан последњим часовима светог Амвросија, и чуо из уста овога, како види Господа Исуса Христа. Поживео у труду и подвигу до дубоке старости, и у деведесетој години живота свога сконча и пресели се у Царство Божје, око 409. године. Његове свете мошти осташе чудотворне, да сведоче о сили Божјој и величини Божјег светитеља.

Васијан Свети Господа вољаше,
Васијан свети Господа мољаше,
Господ милостив, благодат му даде,
Васијан прозре шта све људи раде,
Како демони игру злу играју,
И како људе на зло навраћају.
Васијан једном чаршијом хођаше,
Трговца виде где лажно мераше,
A црни ђаво у кантару стоји,
Те криво мери и неправо броји,
Трговцу мило што све људе вара
И c мало робе чини много ћара!
Васијан свети ка дућану крочи:
Трговче, викну, та отвори очи!
O не радуј се због добитка, лака,
Отвори очи, погледај ортака! –
Утом трговцу отворише с’ очи,
Ђавола смотри, и назад одскочи,
Испуњен страха, испуњен трепета,
Сва добит, виде, беше му проклета.
Зарида љуто, и пред свеца клече
Моли се за ме – Васијану рече.
Покај се, покај! – Васијан гa учи,
Да ти се душа вечно не узмучи,
Своме ортаку ђаво новце даје,
Али му душу тражи за уздарје.

РАСУЂИВАЊЕ
Није свеједно јести оброк свој c благословом и јести га без благослова. Сваки оброк је трпеза Божја коју је сам Бог поставио за нас. Зато треба Богу, као домаћину, благодарити и његов благослов просити. Благословено јело је и слађе и ситије; док је неблагословено и неслатко и несито и – нездраво. Једном цар Теодосије Млађи изашао у шетњу у околину Цариграда, па видећи колибу неког монаха, сврати у њу. Упита старац цара, да ли жели што јести? „Хоћу,“ одговори цар. Старац изнесе пред цара хлеба, зејтина, соли и воде. Цар jeo и пио, па упитао монаха: „Знаш ли ти ко сам ја?“ „Бог тебе зна!“‘ одговори монах. „Ја сам цар Теодосије.“ Монах се поклони цару ћутке. Рекне му цар: „Ја сам цар и од цара рођен, но веруј ми никад у животу нисам jeo тако слатко као данас у тебе.“ „А знаш ли ти због чега?“ упита старац. „Због тога,“ продужи он, „што ми монаси свагда c молитвом и благословом припремамо храну, отуда и худа храна у нас се обраћа у слатку; у вас пак припремају храну c много труда, но благослов не траже (од Бога), отуда и укусна храна бива неукусном.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно исцељење човека са сухом руком (Мат. 12, 10) и то:
1. како Господ рече сухоруком: пружи руку своју! пружи,
2. како су и моје руке сухе кад год не дајем милостињу. Господ ми непрестано говори: пружи руку своју!

БЕСЕДА
о томе како грешника сналази оно чега се боји
Чега се боји безбожник, оно ће га снаћи; а што праведници желе, Бог ће им дати. (Приче Сол. 10, 24)
Безбожник се боји скоропостижне смрти, лопов се боји обијача, убица се боји мача, гордељивац се боји срамоте, отмичар се боји глади, прождрљивац се боји болести, клеветник се боји суда истине. Оно чега се безбожник боји, оно ће га и снаћи.
Праведник жели чисту савест, праве мисли, мир, милосрђе, љубав, истину, правду, кротост. И Бог му то даје још док је овде на земљи. Праведник жели Царство Божје, жели Рај, жели друштво ангела и светитеља, жели гледање лица Божјег у животу бесмртном. И Бог му то све даје онда када га призове к Себи.
О како је праведан Господ према безбожницима, и како је преблаг Он према праведницима! Оно чега се безбожник боји, оно Господ попушта на њ, а оно чега се праведник боји, оно Господ отклања од њега. Чега се праведник боји? Само греха. И Бог отклања грех од праведника и управља ноге његове на пут добродетељи; и Бог чува праведника од злих духова, сејача греха, и благодаћу својом залева усев добродетељи у срцу његовом.
О Господе Свевидећи, сачувај нас од путова безбожничких, и од добити безбожничке, и од страха безбожничког! Помози нашем колебљивом срцу, да се утврди у жељи само онога што је Теби угодно. Јер оно што је Теби угодно, оно ће на крају победити и царовати, а све остало биће предано труљењу и забораву. Теби слава и хвала вавек. Амин.
11. јун по јулијанском календару
1. Свети Вартоломеј апостол. Један од дванаест великих апостола. По свему изгледа, да је Вартоломеј и Натанаил једно исто лице. Удружен са апостолом Филипом и сестром Филиповом, девицом Маријамом – а за неко време и са светим Јованом Богословом – проповедао Јеванђеље најпре по Азији, потом у Индији и, најзад, у Јерменији, где је и скончао мученички. У Јерапољу ови свети апостоли молитвом умртвили су велику змију, коју су назнабошци у храму држали и обожавали. У истом том граду молитвом су дали вид Стахију, који је четрдесет година био слеп. Ту се дигне на њих светина, те и Филипа и Вартоломеја распну на крст (Вартоломеја наопако). Утом се догоди земљотрес, од кога погину зле судије и многи народ. Осетивши то као казну Божју, многи притрче да скину апостоле с крстова, но Филип беше већ издахнуо, док Вартоломеј беше још у животу. После тога Вартоломеј оде у Индију, где је проповедао и на индијском језику Јеванђеље Матејево превео. Затим пређе у Јерменију, где исцели кћер цареву од лудила. Но завидљиви брат царев Астијаг ухвати Божјег апостола и распне на крст, па му онда кожу одера и најзад главу посече у Албанопољу Јерменском. Тело његово хришћани чесно сахранише у оловни сандук. Како се над моштима његовим дешаваху многа чудеса, незнабошци узму сандук и баце у море. Но вода донесе сандук до острва Липарских, где га епископ Агатон, по откровењу у сну, дочека и сахрани у храму. Свети Вартоломеј јавио се у цркви преподобном Јосифу Песмописцу, одевен у беле ризе, и благословио га Јеванђељем, да би могао певати песме духовне: „Нека с језика твога потеку воде небесне мудрости!“ Још се јавио и цару Анастасију (491-518) и рекао му, да ће му чувати новосазидани град Дари. Доцније су мошти овог великог апостола преношене у Беневент па у Рим. Над њима су се дешавала велика и страшна чудеса.

2. Свети Варнава апостол. Један од Седамдесеторице. Рођен на Кипру од богатих родитеља из племена Левијева и учио се заједно са Савлом код Гамалила. Звао се најпре Јосиф, но апостоли су га прозвали Варнавом, Сином Утехе, пошто је умео ванредно да теши људске душе. По обраћању Савловом он је овога први увео међу апостоле; а потом с Павлом и Марком проповедао Јеванђеље у Антиохији и по другим местима. Пострадао на острву Кипру од Јевреја, и био сахрањен Марком за западним вратима града Саламине са Јеванђељем Матејевим на прсима, које је он својом руком био преписао. Његов гроб је остао непознат неколико векова, но како су многи добијали исцељење од болести на том месту, то се оно прозвало „место здравља“. У време цара Зинона и Халкидонског сабора апостол се јави архиепископу кипарском Антиму, и то трипут у три ноћи, и објави му свој гроб. То јављање апостола догодило се баш у оно време, када је властољубиви патријарх антиохијски Петар тражио да Кипарска црква буде под влашћу Антиохијског престола. Но после Варнаве, би установљено, да Кипарска црква као апостолска буде занавек самостална. Тако је постала аутокефалија Кипарске цркве.

3. Празновање иконе „Достојно јест“. и чуда које се десило пред њом у време патријарха Николе Хрисоверга (983-996). То чудо састоји се у овоме: Једне ноћи монах читао канон Богородици и певао, Честњејшују у келији манастира Пантократора званој сада „Достојно јест“. Старац његов беше отишао на Кареју. Наједанпут се јави у цркви човек и поче певати: Достојно јест. Та песма била је дотле непозната у цркви. Монах чувши ту песму, буде сав узбуђен, како због садржаја, тако и због дивног небесног појања. „Код нас овако певају,“ рекне странац монаху. Хтедне монах да има ту песму написану и донесе једну плочу, на којој странац прстом исписа песму као по воску. И наједном га нестане. Тај странац био је архангел Гаврил. Плоча она пренета је у Цариград, а песма и до данас остала у цркви.

Осамљени инок у ноћи у храму
Молитвом усрдном гони c душе таму,
У том дође монах, ничим необичан
Стаде и он пјети, ко пјенију вичан.
Тада први инок поче „Честнјейшую“
Мајку Божју славећ, мајку Славнјейшую.
Чудни гост му рече o том славопоју:
– Код нас, рече, другче ову песму поју,
Ми не почињемо као ти што поче.
Него са „Достојно“, преподобни оче!
И целу му песму „Достојно“ изусти,
Инок се стараше да реч не упусти.
– O мој врли брате, сада лакше дишем
Од те твоје песме, дај да је запишем!
Но оловке нема, нема ни хартије.
Храм – место молитве a не писаније!
Тада гост поноћни храм осени крстом
И писати поче по камену прстом.
По камену писа ко по воску меку,
Зачуди се инок овоме човеку.
Ко си? – пита инок необичног госта.
Име ми је Гаврил, то нек ти је доста.
У томе га неста. Инок са ужасом
Архангела позна под монашком расом.
To што он написа, нико не избриса –
Напуни се црква небесног мириса.

РАСУЂИВАЊЕ
Прави пријатељ моли се Богу за пријатеља свога. Прави пријатељ брине сe o спасењу душе пријатеља свога. Одвраћати пријатеља од лажних путева и управљати га на пут истине – то је драгоцено пријатељство. Светитељи Божји најбољи су пријатељи људи. Два младића, Варнава и Павле, били су пријатељи док су заједно ходили у школу Гамалилову. Када Варнава постане хришћанином, он се истрајно и плачевно молио Богу, да и Павлу Бог просветли разум и окрене срце, да би и он постао хришћанином. Често је Варнава говорио Павлу o Христу Господу, но Павле му се ругао и сматрао га заведеним. Господ благи пак није оставио молитве Варнавине без плода. Господ благи јавио се Павлу и обратио га c пута лажи на пут истине. Обраћени Павле тада паде пред ноге свога пријатеља и узвикну: „О Варнаво, учитељу истине, сад сам се уверио, да је истина што си ми o Христу говорио!“ Заплака се Варнава од радости и загрли свога пријатеља. Пријатељ спасе душу пријатеља свога усрдном молитвом. да је Варнава успео да постави Павла за цара римског, мање би му учинио него што је молитвом успео да га приведе истини.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно исцељење слепо-немог човека (Мат. 12, 22) и то:
1. како Господ исцели човека, слепог и немог,
2. како и моју душу, слепу и нему због удаљености од Христа, може Господ тренутно исцелити, само ако ја приведем ка Господу душу своју.

БЕСЕДА
о господару и робу
Ко жали прут, мрзи на сина својега; а ко га љуби, кара га за времена. (Приче Сол. 13, 24)
Човекољубље Божје превазилази човекољубље људско као што небо превазилази земљу, па ипак човекољубиви Бог бије људе. Бије Бог људе не да их убије него да их поправи и спасе. О благословеног бијења из љубави! Кога Господ љуби, онога и кара, и бије свакога сина којега прима (Јев. 12, 6). Чиме бије Бог? Прутом. Каквим прутом? Прутом болести, прутом недаћа, прутом губитка, прутом глади, прутом неродице, прутом суше, прутом поплаве, прутом смрти сродника и пријатеља, прутом злих демона, када овима попусти власт над човеком. То су прутови Божји, којима Бог шиба децу Своју, да би их поправио, уразумио, просветио и спасао.
Зашто родитељ да не бије децу своју, ако их истински воли? Прут је оруђе велике љубави и бриге. Ако је дете неосетљиво за духовна карања, осетљиво је за прут. И што је неко дете неосетљивије духом и савешћу, осетљивије је телом. Тело и није дато човеку да само собом нешто значи, него да буде слуга духа, да помогне духу, да користи духу. Ако телесна казна пробуди дух у човеку, и са духом савест, онда је тело савршено испунило своју дужност према духу, господару своме. Ако господар спава, онда се на слуге удара, да би га пробудили. Пробуде ли слуге господара свога у часу опасности, неће жалити ударце, које су примиле, јер су спасле господара свога. А пробуђени и спасени господар умеће се одужити слугама својим. Отуда ваистину, ко жали прут, мрзи на сина својега. Ко штеди слугу, издаје господара.
О Господе Премудри, отвори срце родитељима, да приме ову свету поуку Твоју. Теби слава и хвала вавек. Амин.
12. јун по јулијанском календару

1. Преподобни Онуфрије Велики. Пуних шездесет година беше проживео овај свети подвижник у пустињи када га посети монах Пафнутије. Коса и брада досезале су му до земље, а тело му је било обрасло дугом длаком због дуговремене наготе. Све власи на њему биле су беле као снег, и цео изглед његов блештећи, узвишен и страшан. Видећи Пафнутија он га ослови именом, па му по том исприча житије своје у пустињи. Његов ангел хранитељ јавио му се и довео га на то место у пустињи. Дуго времена хранио се само земљом, које се ретко находило у пустињи, а после тога, када је издржао љуту борбу с искушењима демонским и када му се срце сасвим укрепило у љубави к Богу, ангел Божји доносио му је хлеб за исхрану. А осим тога по благом Промислу Божјем порасте крај његове ћелије и једна палма, која је доносила добар плод урме, и отвори се извор живе воде. „А највише“, рече Онуфрије, „храним се и појим слатко речима Божјим“. На питање Пафнутијево, како се причешћује, одговори пустињак, да му ангел Божји сваке суботе доноси причешће и причешћује га. Други дан старац рече Пафнутију, да је то дан његовог одласка из овога света, преклони колена, помоли се Богу и предаде свој дух Богу. У том виде Пафнутије небесну светлост како осветли тело упокојеног свеца и чу појање ангелских сила. Сахранивши чесно Онуфријево тело, Пафнутије се врати у свој манастир, да као живи сведок прича другима на корист чудно житије човека Божјега и величину Божјег промишљања о онима, који се свецело предаду Богу на службу. Онуфрије сконча 400. године.

2. Преподобни Петар Атонски. Родом Грк, и војник по занимању. Војујући једном против Арапа, буде заробљен, окован у вериге и бачен у тамницу. Тамноваше Петар дуго у граду Амари на реци Еуфрату, и све мољаше Бога да га ослободи тамнице и одведе у неку пустињу, где би се сав посветио молитвеном подвигу. Јави му се свети Симеон Богопримац са светим Николом у тамници, додирну му жезлом својим окове, и ови се истопише као восак, а Петар се наједанпут обрете у пољу ван града. Одмах крене на пут за Рим, где на гробу апостола Петра буде од самог папе пострижен за монаха. Затим крене лађом опет за Исток. У сну му се јави пресвета Богородица са светим Николом; и рече Богородица светом Николи, да је одредила Петру Гору Атонску за подвизавање. Петар дотле није био ни чуо за Гору Атонску. Искрцавши се, дакле, у Свету Гору Петар се усели у једну пећину, где проведе педесет три године у тешким подвизима, у борби са глађу и жеђу, са жегом и мразом, а највише са силама демонским, докле све не савлада с помоћу Божјом. Пошто је издржао прва искушења и положио добро прве тешке испите пред Богом, ангел Божји почео му је доносити хлеб сваких четрдесет дана. Неколико пута јављао му се искушитељ ђаво у виду ангела светла, но Петар га је одагнао крсним знаком и именом Пресвете Богородице. На годину дана пред смрт пронашао га неки ловац, који је ловио јелене по Атону, и из уста светитељевих чуо житије његово. Скончао 374. године. Мошти му пренете у Македонију.

3. Преподобни Тимотеј, пустињак мисирски. Подвизивао се најпре у Тиваиди, а потом удаљио се у пустињу, где је провео тридесет година. Угодивши Богу, скончао мирно.

4. Преподобни Васијан и Јона. Монаси Соловецког манастира. Утопили се и били избачени на обалу 1651. године. Над њиховим гробом показало се неко знамење, и због тога црква сазидана. Доцније ту је постројен манастир Петромински. Једном цар Петар Велики, спасавши се од буре, проведе ту три дана и направи крст и пободе на обали.

Свети Петар у пустињи страшној,
Сваким земним благом сиромашној
Но богатој ђаволским варкама,
Све победи плачним молитвама,
Срце стеже и ка Богу диже.
Ум усправи и к небу уздиже,
Неподвижан ко стена међ стењем,
Морен глађу и свеноћним бдењем
Управи се у свакој правоти
Ко бесплотан у земаљској плоти.
Пол’ столећа на Атонској гори
Само c Богом у молитви збори
Од старости као снег побели,
Нит човека виде нит пожели.
Бог му откри прозор од небеса,
Виде Петар безбројна чудеса,
Божју Мајку и Божје анђеле,
И предивне Божје светитеље.
Анђела му Господ пошиљаше,
Свету причест са неба даваше.
Док се Петар див духовни створи
Ко град неки на високој гори.
Да учитељ буде вековима,
Пример диван светим монасима.

РАСУЂИВАЊЕ
Велика је и дивна тајна Причешћа. Чак и отшелници и пустињаци ни за чим нису толико жудели колико да им се да могућност да приме Свето Причешће. Св. Марија Египћанка умолила је св. Зосима, да joj донесе свету тајну на Јордан и да је причести. Преп. Пафнутије враћајући се од св. Онуфрија, наиђе у пустињи на скромно обиталиште четворице младића подвижника. Кад их је Пафнутије упитао, да ли се и како причешћују, они одговоре, да сваке суботе и недеље посећује их ангел Божји и даје им Свето Причешће. Пафнутије остане до прве идуће суботе и лично се увери. Кад је сванула субота, цело оно обиталиште испуни се неисказано дивним мирисом, и када сви они беху на молитви, ангел Божји у виду прекрасног младића, светлог као муња, појави сe c пречистим Тајнама. Пафнутије се уплаши и падне на земљу од страха. Но они га дигоше и приведоше ангелу, те се и он заједно са њима причести из руку ангелових. Из руку ангелових причешћивао се и св. Онуфрије, по његовом сопственом казивању, као и многи други отшелници и пустињаци. Сасвим је, дакле, погрешно мислити, као да се отшелници и пустињаци нису причешћивали. Бог, који је промишљао o њиховој телесној храни, није их оставио ни без животворне хране тела и крви Христа Господа.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно умножење хлеба у пустињи (Мат. 14. 15) и то:
1. како Господ нахрани пет хиљада људи c благословених пет хлебова,
2. како је Он тај хлеб животни, који једино и може чудесно нахранити моју гладну душу, коју сав остали свет укупно не може нахранити.

БЕСЕДА
о дворцу и колиби
Дом безбожнички раскопаће се, а колиба праведнијех цвјетаће. (Приче Сол. 14, 11)
Двор Иродов лежи у рушевинама, а пећина Витлејемског Младенца стоји. Круне ћесарске изгубљене су, а кости мученика сачуване су. Палате незнабожачких царева претвориле су се у гомиле камења и прашине, а пећине испосничке разрасле се у прекрасне храмове. Златни идоли расути су у ништа, а вериге апостола Петра чувају се као светиња. Силна држава римска сада је само једна прича о мртвацу, док је колиба хришћанска, Црква Света, данас најмоћнија држава на свету. Где су Јевреји, Богоубице? Расути по свету. Где су силни Римљани? У гробу. Где је сила крвавог Нерона? Где моћ опаког Диоклецијана и подлог Максимијана? Где успех Јулијана богоотпадника? Где су те куле високе? Тамо где и кула Вавилонска: под прахом и пепелом, под срамом и проклетством.
Пођите по своме граду и распитајте, колико је домова безбожничких раскопато? Колико ли колиба праведничких узрасло у домове прекрасне? На правди је, браћо, засновано небо и земља, на Божјој непоколебљивој правди. Зато све творевине безбожничке јесу као надути мехур, који прсне и табани га мимопролазника згазе. Дворови фараонски и вавилонски су као згажени мехури, а шатор праведног Аврама зелени се и цвета у вечности. О браћо моја, како је свесилна и дуготрајна правда, и како је неправда хучна и пролазна као олуја на летњем дану!
О Господе Праведни, како си величанствен и доследан у држању правде. Теби слава и хвала вавек. Амин.
13. јун по јулијанском календару
1. Света мученица Аквилина. Рођена у палестинском граду Вивлосу, од чесних хришћанских родитеља. У својој седмој години мала Аквилина већ је била потпуно упућена у прави живот хришћански, а у десетој години она је толико била пуна божественог разума и благодати Светога Духа, да је с великом силом и ревношћу проповедала Христа својим другарицама. Када наста Диоклецијаново гоњење, неко достави Аквилину царском намеснику Волусијану, звероподобном човеку. Волусијан нареди најпре да је шибају, потом да јој усијану шипку прободу кроз уши и мозак. До последњег часа девица Аквилина слободно и јавно исповедаше Христа Господа; а када јој мозак и крв почеше тећи из главе, она паде као мртва. Намесник, мислећи да је Аквилина уистини мртва, нареди те је изнесоше ван града и бацише на ђубриште, да јој тело пси изеду. Но ноћу јави јој се ангел Божји и рече јој: „Устани, буди здрава!“ И девица устаде, и би здрава, и дуго уздизаше благодарствену хвалу Богу, молећи Га, да јој не ускрати довршити мученички подвиг. „Иди, биће ти, како молиш!“ чу се глас с неба. И Аквилина пође у град. Капија градска сама се пред њом отвори, и она дође и уђе, слично духу, у двор намесников и јави се намеснику пред постељом његовом. Намесник беше обузет неисказаним ужасом, видећи живу девицу, за коју држаше да је мртва. Сутрадан по његовој наредби џелати изведу Аквилину, да је посеку мачем. Пред посечење девица се на коленима помоли Богу и предаде дух свој. Џелат јој мртвој одсече главу. Њене мошти даваху исцељење многим болесницима. Беше светој Аквилини дванаест година од рођења када пострада за Господа. А пострада и увенча се венцем мученичким 293. године.

2. Свети Трифилије, епископ Леквусије Кипарске. Ученик светог Спиридона, и доцније његов саслужитељ на острву Кипарском. Беше човек милостив, чист мислима, девствен целога живота, „живи извор суза“ и велики испосник. Добро управљаше стадом Христовим, и упокојивши се прими венац међу великим јерарсима на небесима. Упокојио се мирно 370. године.

3. Светa Ана и син јој Јован. Као сироче узета у кућу некога великаша, и као подсвојкиња однегована и васпитана у тој кући. Као ваљану девојку тај великаш венча је са својим сином. Када старац великаш умре, навали родбина на његовог сина, да отпусти своју жену, због ниског јој рода, и да се ожени другом, која би по роду и богатству више доликовала њему. Великашев син бојао се Бога и није хтео то учинити. Видећи свога мужа у опреци са његовом родбином, Ана га тајно остави и одбегне на неко далеко острво, где није било живе душе. Но дође на то острво бременита и ускоро роди сина. На овом острву она се подвизавала тридесет година постом и молитвом. Тада, по Промислу Божјем, искрца се на то острво неки јеромонах, који јој крсти сина и да му име Јован. Подвизавала се ова света душа у V веку и мирно скончала.

Док ђакон бејаше свети Трифилије.
Он читаше Псалтир и Јевангелије:
Смерно, слаткогласно народу читаше,
A Спиридон свети пажљиво слушаше.
Једном кад у цркви, набијеној светом
Прекрасно читаше главу o узетом,
Како Господ благи болесника виде,
– Узми одар! рече, и болник отиде.
Трифилије одар са „ложе“ замени.
Тад Спиридон рече: дођи, синко, к мени!
– Како реч да мењаш, мој ђаконе драги,
Реч коју изусти наш Спаситељ благи.
Реч одар изаће из Његових усти
A ти „ложе“ рече, реч Његову пусти!
Ta je књига, синко, надахнута свише,
Зато све читајмо како у њој пише.
Јеванђелске речи препуне су силе
A људске су речи немоћне и гниле.
Одар људски није што и зверско ложе,
Зато реци, синко: опрости ми Боже!
Трифилије ђакон погрешку увиде,
Покаја се горко и много застиде.
Блажен Трифилије због духовног оца
Спиридона светог, славног чудотворца.

РАСУЂИВАЊЕ
Кротост и незлобивост красила је светитеље наше, и она им је давала снаге и разума, да не враћају зло за зло. Када се цар Констанције, син Константинов, разболи у Антиохији, он позва св. Спиридона, да му чита молитву. Св. Спиридон, у пратњи свога ђакона Трифилија, крете се са Кипра и дође у Антиохију пред царски двор. Беше Спиридон одевен у худо одело. На глави имађаше просту плетену капу, у руци штап од палме, a на прсима ношаше обешен неки земљани судић, у коме имаше уља испод Часнога Крста (како то би онда обичај хришћанима у Јерусалиму на себи носити). Тако одевен, a притом изнурен од поста и дуга пута, светитељ ниуколико и ничим не одаваше свој чин и достојанство. Па када он хтеде крочити у двор царев, неко од царских слугу, мислећи да је то обичан просјак, удари га шамаром по једном образу. Кротки и незлобиви светитељ окрете му и други образ. Када c трудом успе да дође до цара, дотаче се руком главе цареве, и цар оздрави.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно хођење Господа по води као пo cyxy (Maт. 14, 25) и то:
1. како лађа c ученицима беше у невољи ноћу на таласима морским, и како Господ, провидевши то, пожури им у помоћ,
2. како сам и ја често у невољи од мрака и таласа страсти, и како милостиви Господ жури к мени у помоћ ходећи изнад страсти као по тврду путу.

БЕСЕДА
о путу живота и путу смрти
Неки се пут чини човјеку прав, а крај му је пут к смрти. (Приче Сол. 14, 12)
Понекад се човеку учини, да је пут безбожнички прав, јер води безбожника где се богати и успева. О кад би му се дало да види крај тога пута! Ужаснуо би се, и не би никада крочио на тај пут.
Ако се крај једнога пута свршава пропашћу, зар је тај пут прав? Зато, човече, не реци ни о једном путу, да је прав, ако му крај не видиш! Питаш: како ја, слаб и кратковид човек могу сагледати крај једног дугог пута? На два начина: читајући Свето Писмо кроз искуство Цркве Православне, и посматрајући крај животнога пута оних који око тебе, а пре тебе, умиру. Но онај први је пут поузданији, и ако се држиш њега, знај, нећеш посрнути у ноћ вечне смрти.
Само је онај пут прав, који је од Бога указан као прав, А сви други путови, који се твоме уму учине као прави, а не поклапају се са путом Божјим, криви су и смртоносни. Гле, и зверови имају своје путове. па зар ћеш ићи тим путовима, ако ти се учине прави? Не иди, јер ћеш на крају пасти у гладне чељусти зверске. А пут, указан од Бога, ако ти се и крив учини, прав је, иди њиме. Због греха наших нама се понекад пут Божји учини неправим. Кад не бисмо греха имали, и кад ум наш не би био грехом укривљен, нама се никад ни за час не би могло учинити, да је икоји други пут прав изван пута Божјега. Искривљеном уму чине се многи криви путови правим, а једини прав пут – кривим.
О Господе Свевидећи, Путовођо наш, исправи ум наш, да се не задржава на кривим путовима. Ти си, Исусе. једини пут, истина и живот, а оно што ми умујемо мимо Тебе, јесте распут, лаж и смрт. Теби слава и хвала вавек. Амин.
14. јун по јулијанском календару
1. Свети пророк Јелисеј. Живео на девет стотина година пре Христа. Када је Господ хтео узети к Себи престарелог пророка Илију, открије овоме, да му је за наследника у пророчкој служби одредио Јелисеја, сина Сафатова, од племена Рувимова, из града Авелмаула. Илија каза Јелисеју вољу Господњу и огрну га својим огртачем и испроси од Бога двогубу пророчку благодат за њега. Јелисеј одмах остави дом свој и род свој и пође за Илијом. А када Господ узе Илију на огњеним колима, Јелисеј оста да продужи пророчку службу са још већом силом од Илије. По чистоти и ревности он је био раван највећим пророцима, а по чудесној сили, која му се даде од Бога, превазилазио их је све. Раздвојио је воду у Јордану као негда Мојсеј у Црвеном мору; горку воду у Јерихону учинио питком; низвео воду у ископане ровове за време рата с Моавићанима; умножио уље у лонцима бедне удовице; жени Соманићанки васкрсао умрлог сина; са двадесет хлепчића нахранио сто људи; исцелио од проказе војводу Немана; низвео проказу на слугу свога Гиезија због среброљубља; ослепио целу једну војску сиријску, а другу, опет, нагнао у бекство; предсказао многе догађаје, како народу, тако и појединцима. Представио се у дубокој старости.

2. Свети Методије, патријарх цариградски. Родом из града Сиракузе у Сицилији. По свршетку светског школовања замонаши се и почне се подвизавати у манастиру. Патријарх Никифор узме га к себи на службу. У време иконоборачких царева прочуо се свуда као одлучни бранилац иконопоштовања. Опаки цар Теофило заточи га због тога на једно острво, у тамницу, са два обична разбојника, где проведе пуних седам година, у влази, без светлости и без довољно хране, као у гробу. У време благочестиве царице Теодоре и сина јој Михаила, ослобођен и изабран за патријарха (по ранијем пророчанству светог Јоаникија Великог). Прве недеље Великог поста Методије свечано унесе иконе у цркву, и написа канон у част иконе. Не могући му никако доскочити, скверни јеретици најмише неку жену, која изјави, да патријарх с њом има нечисте телесне односе. Цео се Цариград узбуни од те клевете. Не знајући како иначе да докаже своју невиност, патријарх пређе преко стида и свуче се наг пред судом, који је сам тражио, и показа своје сухо и од поста измождено тело. Суд се очигледно увери, да је патријарх оклеветан. Народ чувши за ово, обрадује се, а јеретици постиде. Тада и она жена призна, да је наговорена и плаћена, да ту клевету изнесе на светитеља Божјег. И тако они који су мислили нанети срам Методију, и нехотице му повећају славу. Овај велики исповедник вере мирно је скончао 846. године и преселио се у Царство Божје.

3. Свети Јован, митрополит евхаитски. Прозван Маврон. Врло образован но у исто време и духован муж. Тек у старости при цару Алексију Комнену, постане митрополитом евхаитским. Прослављен нарочито тиме, што су му се јавили свети Василије, Григорије Богослов и Јован Златоуст (в. 30. јануар) и објаснили му, како су они сва тројица подједнако прослављени на небу. После тог виђења утиша се препирка у народу око тога, ко је од та три светитеља већи, а ко мањи. Још је свети Јован саставио познати канон Исусу Сладчајшем, и канон Ангелу Хранитељу, а поред тога оставио је и друге корисне списе. Скончао мирно 1100. године.

4. Преподобни Нифонт. Рођен у области Аргирокастра у селу Лукову од оца свештеника. Од младости вукла га жеља самоћи и молитви. Та га жеља најзад доведе и у Свету Гору, где се подвизавао најпре у пештери светог Петра Атонског а потом у пустињи свете Ане. Није хтео ни хлеб јести, него се хранио травом и корењем. Неки завидљивци оптуже га као да се он гнуша хлеба, од чега се он лако и брзо оправда. Најзад се здружи са светим Максимом на Капсокаливи. Због своје искрене љубави према Богу Нифонт буде обдарен од Бога даром чудотворства и прозорљивости. Исцељивао је болесне молитвом и помазањем уљем, а прозирао је у догађаје који се се збили и који ће се збити. Прорекао за себе да ће умрети уз Петров пост. И кад је освануо дан његовог упокојења, он рекне братији око себе: „Не плачите него радујте се, јер ћете у мени имати молитвеника пред Богом за спасење ваше“. Најзад рече: „Време је да идем!“ И предаде свету душу своју Богу 14. јуна 1330. године.

Шта помаже благо и свет овај убав,
Шта власт сва и сила кад је човек губав?
Војвода је Неман, но губом покривен
Сав од губе бео, ка’ од гноја сливен.
Па војвода жури к Божијем човеку,
Само још од њега надајућ се леку,
C целим караваном одела и злата,
To Божјем човеку нека буде плата!
Јелисеј му рече да Јордану ходи
И седам се пута окупа у води.
Расрди се Неман у својој несрећи:
– Немамо л’ ми’река, бистријих и већи?
И хоћаше хитно дома да се врати,
Но мудри га слуга од тога одврати.
Господару, рече, хитно не одступај,
Гле, Јордан је близу, иди се окупај!
Послуша га Неман, к Јордану пожури
И седам се пута у реку загњури.
Здрав постаде Неман, проказа одлете,
Здрав постаде Неман и чист као дете.
Бог је један, викну, Богу Израиљу,
Он чудеса славна чини у обиљу!

РАСУЂИВАЊЕ
„Неће нас спасти место, ако не творимо вољу Божју“, вели премудри Златоуст. За некога монаха прича се, како је живео у једном манастиру, где су га пет сабрата волели a један вређао. Због овог једног, који га је вређао, он се пресели у други манастир. У том другом манастиру пак осморица су га волели a двојица вређали. Он побегне у трећи манастир. Но ту су га седморица волела a петорица вређала. Он пође у четврти манастир. Но успут се размисли: „Докле ћу ја бежати c места на место? У целом свету нећу наћи покоја. Боље да постанем стрпљив,“ Извуче хартију и написа крупним словима: „Све ћу да отрпим ради Исуса Христа, Сина Божјега.“ Када ступи у четврти манастир, и ту су га једни волели a други вређали, Но он је почео стрпљиво подносити увреде. И чим би га неко увредио, он би извадио ону хартију и читао: „Све ћу да отрпим ради Исуса Христа, Сина Божјега.“ И тако стрпљивошћу успео је да га сви заволе. И остао је на том месту до смрти.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно хођење Господа по води као по суху (Мат. 14, 25) и то:
1. како Господ ходећи сам врхом воде зове и Петра: ходи! Петар полази но због мале вере почиње да тоне,
2. како и мене Господ призива да ходим поврх страсне влаге и буре, и како и ја полазим но тонем због мале вере

БЕСЕДА
о смерности као претечи славе
Прије славе иде смјерност. (Приче Сол. 75, 33)
Овде је реч о правој слави а не о лажној; о слави непролазној а не о слави умирућој. Слава која је од људи слава је умирућа, а слава која је од Бога слава је непролазна. Кога људи прославе, није прослављен, а кога Бог прослави, тај је прослављен. Ви примате славу један од другога, а славе која је од једнога Бога не тражите (Јов. 5, 44), рекао је Господ књижевницима јеврејским. Видите, како Господ разликује славу људску од славе божанске. А за Себе је Он рекао: Ја не примам славе од људи (Јов. 5, 41).
Ко тражи славу од људи, тај иде путем гордости, а ко тражи славу од Бога, тај иде путем смерности. Нико без смерности није прослављен од Бога. Светитељи Божји били су најсмерније слуге Божје. Превеликом смерноћшу одликовала се и Пресвета Богородица. Својој превеликој смерности она је приписивала избрање своје за Матер Божју: яко призрje на смиренiе раби своея. Но најсмернији од најсмернијих био је сам подвигоположник Господ наш Исус Христос. У Његовом земаљском животу смерност је увек ишла пре славе. И у нашем животу, браћо, мора тако бити, ако желимо истинске славе. Јер ако смерност не иде пре славе, слава никад доћи неће.
О Господе Исусе, узоре и учитељу смерности, славо наша једина, и Прослављачу свих смерних и кротких, надахни нас неизреченом смерношћу Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
15. јун по јулијанском календару
1. Свети пророк Амос. Рођен у селу Текуји близу Витлејема. Прост пореклом и животом, Амос је био чувар свиња богаташа јерусалимских. Но Бог који не гледа ко је ко по спољашњости него по чистоти срца, и који је и Мојсеја и Давида узео од оваца и поставио их за вође народа, изабрао је овога Амоса за свог пророка. Он је изобличавао цара Озију и његове жречеве за идолопоклонство, и одвраћао је народ од клањања златним јуницама у Ветиљу учећи га да се клања Богу јединоме и живоме. Кад га је главни жрец Амасија гонио, он прорекне, да ће Асирци покорити Израиљ, да ће посећи цара и синове Амасијине, и да ће Амасијину жену на очи његове војници асирски блудом оскврнити зато што је и Амасија завео народ на блуђење с идолима. Све се ово потом и збило. Син жречев удари пророка штапом по челу тако силно, да он падне. Једва жив буде донесен у своје село Текују, где испусти своју свету душу. Живео је у VIII веку пре Христа. (Видети Стари Завет, Књига пророка Амоса.)

2. Свети мученици Вит, Модест и Крискентија. Свети Вит рођен је у Сицилији, од славних но неверних родитеља. Модест му је био учитељ а Крискентија дадиља. Свети Вит рано се крстио и већ у дванаестој години пошао на подвиг велики. Ангели му се јављали, и руководили га и крепили у подвигу, а и сам он био је светао и красан као ангел Божји. Судији, који га је тукао, осуши се рука, и он му молитвом руку исцели. Отац му ослепи видећи у његовој соби дванаест светих ангела „којима очи беху као звезде, а лица као муње“. Но Вит му молитвом поврати вид. Када га отац хтеде убити, ангел му се јави и преведе га, заједно са Модестом и Крискентијом у Ликанију, на обалу реке Силар. И ту свети Вит показа многа чудеса над болним и сумашедшим. На позив цара Диоклецијана оде у Рим где изгна злог духа из сина царева, за што га цар не награди него, напротив, љуто намучи, јер се не хте поклонити глупим идолима. Но од свих мука избави га Господ и Својом невидљивом руком пренесе поново у Луканију, где се и он и Модест и Крискентија представише Господу. Мошти светог Вита налазе се у Прагу.

3. Преподобни мученик Дула. Живео светим животом у једном манастиру у Мисиру. Неки његов сабрат из зависти оклевета га за светотатство, крађу црквених ствари. Невином Дули свуку расу и предаду га кнезу на осуду. Кнез нареди те га шибаху, и хтеде му руке одсећи, сходно закону за таква недела, но у том се онај сабрат раскаје и објави невиност Дулину. Повраћен у манастир после двадесет година изгнања и унижења, он трећег дана упокоји се у Господу. Тело његово чудесно ишчезне.

4. Свети мученик Лазар, кнез српски. Један од великаша српских, који су владали царством српским после цара Душана. По смрти цара Уроша Лазар би крунисан од патријарха Јефрема за цара српског. Слао изасланство у Цариград, са монахом Исаијом да моли да се скине анатема са народа српског. Борио се против силе турске у неколико махова. Најзад сукоби се на Косову пољу 1389. године 15. јуна са турским царем Амуратом, где буде посечен. Тело му пренето и сахрањено у његовој задужбини Раваници код Ћуприје, а доцније пренето одатле у Раваницу Сремску, одакле је за време Другог светског рата (1942. године.) пренето у Београд и положено у Саборну цркву, где и данас нетљено почива и пружа утехе и исцелење свима онима који му се молитвом обраћају. Обновио Хиландар и Горњак; подигао Раваницу и Лазарицу; био ктитором манастира руског Пантелејмона као и многих других цркава и манастира. (Сада његове свете мошти почивају у манастиру Раваници).

5. Свети Јефрем, патријарх српски. Као син једнога свештеника одмалена тежио за духовним и подвижничким животом. Одбегао у Свету Гору, када су родитељи хтели да га жене. Доцније се вратио и подвизавао се у Ибарској клисури и Дечанима. Када наста многоначелије и борба о првенство у држави, па нажалост и у цркви, Сабор изабра Јефрема за патријарха на место упокојеног Саве 1375. године. Када му је саопштен избор, он се горко заплакао, но није се могао отказати. Он је венчао кнеза Лазара за цара 1382. године, отказао се престола и предао га Спиридону, а он се опет повукао у пустињу; но по смрти Спиридоновој, 1388. године, умоли га цар Лазар те се поново прими дужности. Управљао Српском црквом у тешко време Косовске пропасти и доцније до 1400. године, када сконча, у осамдесет осмој години свога живота, и пресели се ка Господу, кога је љубио. Мошти му почивају у манастиру у Пећи.

6. Блажени Августин, епископ ипонски. Благодарећи саветима, сузама и молитвама мајке му Монике обраћен из незнабоштва у Хришћанство. Велики учитељ цркве и утицајан писац, с извесним неодобреним крајностима у учењу. Тридесет пет година прослављао Господа као епископ ипонски, и свега на земљи поживео седамдесет шест година (354-430).

Вит прекрасни, пун небеснога меда,
Пред неверним Христа исповеда,
A руга се мртвим идолима
И идолским мрачним жречевима.
Христа слави ко силу Божју,
Правди учи оца и судију,
Ал’ оба се на њег ополчише,
Малом Виту муке припремише.
Но Бог чува Своје мученике
И прославља Своје слављенике.
Вит требаше и цару у очи
Да Господа Христа посведочи,
И у Риму да пострада јавно.
Да му име буде више славно.
Maлoг Вита ангели држаху.
Maлoг Вита ангели вођаху,
И душу му ангели узеше
У Рај зеше, Богу је поднеше.

РАСУЂИВАЊЕ
Није лако увек победити у себи дух сујетљивости и кичења: у томе су успевали само велики духовници са великом Божјом благодаћу на првом месту, са непрекидним стражењем над душом својом и са врло финим духовним опажањима и разликовањима. Авва Нистерој ходио једном путем са својим сабратом. Наједанпут спазе на путу змију. Сабрат брзо побегне у страну, a за њим побегне и велики Нистерој. ,,3ар се и ти бојиш, оче?“ упита монах Нистероја. Одговори овај старац: „He, синко, не бојим се, но морао сам побећи – иначе не бих побегао од духа сујетљивости. To јест: да сам ја остао на месту, ти би се мени дивио, a ja бих се од тога сујетио!“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно исцељење многих болесника (Матеј 14, 36) и то:
1. како се многи болесници само дотакоше скута хаљине Господње, и оздравише,
2. како и душа моја може оздравити, ако се ја дотакнем тела и крви Његове, као телесне хаљине Божанства Његовог.

БЕСЕДА
о сиромаху и његовом Створитељу
Ко се руга сиромаху, срамоти створитеља његова. (Приче Сол. 17, 5)
Ако си богат, чиме си богат ако не имањем Божјим? Ствари, које чине твоје богатство, чије су ако не Божје? Ако се, дакле, гордиш оним што имаш, гордиш се туђом имовином, гордиш се Божјом позајмицом. Што се онда ругаш сиромаху, који има у рукама мање туђе имовине? Што му се ругаш, ако је он узео на зајам од Бога мање него ти? Ако је мање узео, мање и дугује; а ти који си више узео, више и дугујеш. Не само што не треба да се ругаш сиромаху, него треба да му се дивиш. Гле, он води борбу на мегдану овога света са много мање средстава од тебе. Обојица сте војници, само што ти војујеш као војник изобилно снабдевен са свим потребама, а он војује го и гладан. Ако обојица подлегнете и предате се непријатељу, он ће бити лакше суђен од тебе; ако ли пак обојица победите, он ће примити већу награду од тебе. и његова ће се победа више славити од твоје.
Ко се руга нагом и гладном војнику, руга се цару његовом. Ко се руга сиромаху, срамоти створитеља његова. Ако знаш, да је сиромахов створитељ и твој створитељ један и исти, ти му се нећеш ругати. Ако знаш, да и сиромах стоји у истом борбеном реду у ком и ти, ти ћеш га огрнути и нахранити и приближити га к себи.
О Господе Сведржитељу, неизмерна је мудрост Твоја у економији стварања. Обасјај нас Духом Твојим Светим, да се дивимо тој економији, и да са страхопоштовањем и љубављу гледамо на сва створења Твоја, гледајући их кроз Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.
16. јун по јулијанском календару

1. Свети Тихон, епископ аматунтски. Чудотворац. По смрти блаженог Мемнонија би Тихон изабран једногласно за епископа, а посвећен славним Епифанијем, на епархију Аматунтску. Чистота живота његова и ревност к Православљу препоручише га за овај чин. У то време још беше незнабожаца на острву Кипру. И свети Тихон подузе се с апостолском ревношћу да обраћа неверне у верне. И имађаше он у томе великог успеха. После дугог труда у винограду Господњем пресели се у блажену вечност, око 425. године. Чудотворцем је назват због многих чудеса која је за живота учинио. Отац му је био хлебар. Кад год би га отац оставио у дућану, он би раздавао хлеб сиромасима бесплатно. Једном га укори отац због тога, а он се помоли Богу, и житница њихова напуни се жита тако да с муком врата отворише. Други пут је, опет, посадио сухо шибље од лозе, и лоза је озеленела и у своје време плод донела.

2. Свети мученици Тигрије и Евтропије. Ова двојица беху из клира светог Јована Златоуста. Када Златоуста злобни људи протераше из Цариграда, запали се саборна црква, а пламен од ње диже се и паде на куће гонитеља овога светила Цркве. Народ је у томе видео прст Божји, док су непријатељи Златоустови тај пожар приписали њиховим приврженицима. Многи од ових људи пострадаше због тога, међу њима и Тигрије презвитер и Евтропи- је чтец. Градски началник, неки некрштени Грк Оптат, с нарочитом злобом диже хајку на златоустовце. Тигрије у младости беше роб некога богаташа, који га ушкопи. Ослободивши се ропства, он се сав предаде на службу цркви, и у тој служби светљаше као сјајна луча. Тога „кротког, смиреног, милостивог и гостољубивог“ човека Оптат стави на велике муке, па га онда посла на заточење у Месопотамију, где у тамници и сконча. Евтропије, девственик од рођења, чист, непорочан и незлобив, би бијен воловским жилама и штаповима, и најзад обешен. Када хришћани понеше тело његово да погребу, чу се у ваздуху слатко ангелско појање.

Златоуст преславни кo opо сe вије,
Уз њега Тигрије и чтец Евтропије
Ко орлићи мали, но чили и верни,
Следоваху њему, незлобни, нескверни;
A немоћна злоба пакошћу се служи.
Немоћне и злобне ђаво брзо здружи.
Устадоше злобни на Божије слуге.
И излише на њих море од поруге.
Кao паликуће, Божји кућаници,
На муке вргнути, дивни мученици:
Али мука свака и јест за јунаке –
И мука презире врлином нејаке!
Тигрије презвитер и чтец Евтропије
Муком потврдише истине Божије.
Кao паликуће Божији јунаци
Уморени бише – невини јагањци!
Орлићи за орлом својим одлетеше
И у Рај сладосни на одмор падоше.
A злоба из блата за орлима лаје –
У блату се рађа. у блату остаје.

РАСУЂИВАЊЕ
Набрајајући чудеса вере хришћанске, ми не треба никад да заборављамо безбројна и велика чудеса промене срца и нарави људи, истински обраћених у веру. Колико је јаросних злочинаца ова вера упитомила! Колико крвожедних разбојника преобратила у незлобне јагањце! Колико развратника обратила у чисте девственике! Колико себичних среброљубаца научила милосрђу! Колико плашљиваца наве-ла на пут крајњег самопожртвовања! За руског кнеза Владимира пише митрополит Филарет: „Сластољубиви, како је немогуће више, јазичник Владимир у хришћанству је постао узор чистог супружанског живота; отпустио је од себе све жене и наложнице и живео c једном, благоверном Аном. Опаки, осветљиви и крвожедни братоубица у незнабоштву он је у хришћанству био најнежнијим пријатељем бедних. Беднима је навек био отворен доступ к њему, и он им је раздавао и храну и новац штедром руком. И више од тога: „болесни нису у стању да дођу до мога двора“ говорио је он, и наредио је, да се по улицама вози месо, риба, хлеб, квас и мед. Јеванђелске речи: „блажени милостиви проникле су у саму дубину срца његовог и постале му законом живота.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно исцељење кћери жене Хананејке (Мат. 15, 22) и то:
1. како жена Хананејка истрајно и поновљено мољаше Господа, да joj спасе ћерку од ђавола, који је мучаше,
2. како Господ похвали веру женину и исцели joj ћерку,
3. како Господ може ослободити и моју душу од ђавола, који је напада у удаљености од Бога, само ако My се истрајно и c вером молим.

БЕСЕДА
о томе како смрт и живот зависе од језика
Смрт је и живот у власти језику. (Приче Сол. 18, 21)
Није ли ово потврдио сам Господ Исус када је рекао, да ће људи за сваку празну реч дати одговора на Страшном Суду? Није ли Он изриком рекао: својијем ћеш се ријечима оправдати, и својијем ћеш се ријечима осудити (Мат. 12, 36-37)? Ко се оправда, примиће живот; ко се осуди, примиће смрт. Видите ли, дакле, како је у власти језика и живот и смрт? А апостол Јаков вели: ко у ријечима не погрешује, онај је савршен човјек, може зауздати и све тијело (Јак. 3. 2). Велика је, ваистину, и неиспитана тајна речи, и утисак речи не да се измерити ни израчунати. Данас се реч људска може вештим справама да пренесе с краја на крај наше планете. Реч речена језиком у Америци може да се чује ухом у Европи. Није ли то слика свечувења Божјега? О браћо моја, ми не можемо ништа шапнути земљи, што неће чути небеса. Свака наша реч излази пред сабор ангела Божјих. Сваку злу реч нашу прима Ад, и чува је као залогу наше вечне смрти; а сваку реч благу прима Рај, и чува је као залогу нашег вечног живота. Ваистину, премудро говори и благовремено нас опомиње старозаветни мудрац речима: смрт је и живот у власти језику!
О Господе Спаситељу наш, вечна Речи Божја, помози нам зауздати језик наш, да не говори на погибао нашу. Помози нам говорити језиком само оно што је по светој вољи Твојој а на наше вечно спасење у животу бесмртном. Теби слава и хвала вавек. Амин.
17. јун по јулијанском календару

1. Свети мученици Мануил, Савел и Исмаил. Браћа рођена, Персијанци, од оца незнабошца и мајке хришћанке. Васпитани у духу хришћанском и крштени. И као хришћани беху високи чиновници код цара Аламундара. Послати цару Јулијану Одступнику да воде преговоре и утврде мир међу царством Персијским и Грчко-римским. Цар Одступник приреди некакву светковину идолима у Халкидону. На тој светковини цар са својим велможама приносио је жртве идолима. Персијски изасланици су одсуствовали са те светковине. Цар их призове и нареди им, да и они узму учешћа у светковини и принесу жртве боговима. Онда они изјаве, да су они страни поданици, да су дошли као изасланици цара персијског ради успостављања мира међу два царства, а не због чега другог; да су хришћани, и да сматрају недостојним клањати се мртвим идолима и приносити им жртве. Цар се разјари и баци их у тамницу. Сутрадан их изведе поново и почне се с њима препирати о вери, но света браћа била су неодољива и непоколебљива.Тада их привезаше за дрвеће наге и удараху их, и стругаху железним четкама. За све време мучења они се мољаху Богу с благодардношћу за муке: „О слатки Исусе, ове су нам муке слатке због љубави Твоје!“ Ангел Божји јави им се, утеши их и одузе им сваки бол. Насупрот свима међународним односима опаки цар Јулијан најзад изрече пресуду, да се ова три брата мачем посеку. Када их посекоше, би земљотрес велики, земља се расцепи и прими тела светих мученика у себе, да их незнабошци не би сажегли по наређењу царевом. Тела мученика потом земља изврже, да би их хришћани нашли и чесно сахранили. Чувши цар персијски, како нечовечно Јулијан предаде смрти његове делегате, спреми војску против њега. А Јулијан пође на царство Персијско уверен у своју победу. Но би потучен до ногу, и сам погибе са срамом, на радост и смех целога света.

2. Преподобни Пиор, отшелник нитријски. Загрејан љубављу према Богу Пиор се рано одрекао света и удаљио у пустињу Мисирску, где се херојски подвизавао. За њега кажу, да никад није седао за трпезу да једе, него је увек јео стојећи и послујући. Кад су га питали зашто он тако чини, одговори свети Пиор: „Нећу да се занимам једењем као послом него као узгредицом“. Када су га позвали у савет да се суди неки брат, који беше нешто згрешио, он дође носећи на леђима једну врећу песка а на прсима једну малу кесу песка. Упитан, шта му то значи, одговори светитељ: „Врећа песка на леђима – то су моји греси, које ја не видим, а кеса песка – то су греси мога брата, које ја треба да судим“. Сва братија се тада постиде и узвикну: „То је пут спасења!“ Живео је сто година и упокојио се у Господу у IV веку.

Од хришћанске мајке и паганског оца
Три рођена брата, дивна миротворца:
Мануил и Савел и Исмаил млади –
Ради Христа мртви земаљској наслади –
Кренуше се вољно да миру послуже,
Персе и Јелине миром да удруже.
Но ђаволски слуга, Јулијан проклети,
O вери се поче са три брата прети,
И нуђаше браћу, крштену у Христу,
Да његову веру уcвoje нечисту.
Тад рекоше браћа крунисаном зверу:
– Нисмо зато дошли да мењамо веру,
Но мир да правимо, царе од Јелина,
Ми веру имамо у Божијег Сина.
Горе се за боље још може и дати
Но боље за горе луд може мењати. –
Разјарен Јулијан, ад у њему гори.
У мукама љутим три брата умори.
Но Бог свевидећи што зна свему цену
На опаког цара гневом се покрену:
Јулијан опаки, пред Богом нејаки,
Срамном умре Cмpћy, насмеја се сваки,
Насмеја сe сваки ко му гордост знаде
И кроз њега немоћ неправде познаде.

РАСУЂИВАЊЕ
Противници Христови увек су постизали обрнут резултат својим напорима против Христа. Место да зауставе реку Хришћанства, они су је ширили, удубљивали и чинили шумнијом. Место да је исуше, они су проузроковали такорећи потоп од ње по васцелом свету. Где је један мученик пао, ту се чета хришћана створила; где је нанет срам, поникла је слава; где се рекло – крај Хришћанства, ту је био почетак бујнијег усева. Мимо све обзире и обичаје међународне Јулијан Одступник је убио персијске изасланике, за мир: Мануила, Савела и Исмаила, из свог лудачког идолопоклоничког фанатизма.
Шта je Јулијан тиме постигао? Умножио је број хришћана, увећао број светих мученика, и ускорио крај и себи и паганизму. Посредно и нехотично Одступник је помогао распрострањењу и удубљењу Хришћанства. И то не само својим опаким гоњењем, него и нехотичним изјавама. Тако у препирци c хришћанима он је изјавио: „Христос није ништа у свом животу учинио што би заслуживало славу, осим ако се то не рачуна великим делом, што је он лечио хроме и слепе и изгонио демоне!“ O бедника њега! Кao да отварање очију једном једином слепцу моћном речју није веће дело од покорења десет царевина! Но драгоцено је то што је он као највећи издајник Христа после Јуде признао чудеса Христова.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно преображење Господа Исуса (Матеј 17, 1) и то:
1. како преображеном Господу засја лице као сунце,
2. како и ја, помрачен грехом, могу силом и благодаћу Христовом засјати првобитним сјајем безгрешна човека.

БЕСЕДА
о погибељи оних који лажно сведоче
Свједок лажан неће остати без кара, и ко говори лаж, погинуће. (Приче Сол. 79, 9)
Оно што бива у свету, види Бог и све војске небеске. Како, дакле, може човек сакрити истину код толиких сведока истине! И не само да небеске војске виде истину но и ревнују за истину. Како, дакле, може један смртан човек ићи против истине, што значи против безбројних небеских ревнитеља истине! Ваистину, помрачен је умом онај ко мисли да може сакрити истину и објавити лаж наместо истине. Кад милион видовитих ангела знају истину, може ли један човек сакрити истину? Може ли неко устати против истине, и остати некажњен? О браћо моја, ништа лажније нема од лажи! ништа неуспешније! ништа дрскије! ништа луђе!
Оно што бива унутра у човеку, то види Бог и све војске небеске. То види нарочито ангел хранитељ човеков. И овај ангел хранитељ не подноси, да човек износи из себе и о себи оно што није у њему. Остане ли човек упоран у лажи, ангел његов напустиће га и предаће га потпуно духовима лажи. Тешко тада томе човеку! Шта му вреди лажно сведочити против њега пред Богом и небеском војском! Боље томе човеку да се није ни родио. Јер ко год лаже, Духу Божјем лаже, и Дух Божји оставља лажљивца у тами и смрти.
О Господе истинити, подржи нас силом Духа Твога Светога, да никад не сведочимо лажно. Ослади нам истину Твоју свету и одврати лажну реч са језика нашег. Теби слава и хвала вавек. Амин.
18. јун по јулијанском календару

1. Свети мученик Леонтије. Био војвода римски у финикијском граду Триполису, у време цара Веспазијана. Родом из Јеладе, „великотелесан узрастом, снажан, крепак и храбар у биткама“. Царски намесник Адријан посла један одред војске, да ухвате Леонтија, јер овај Адријан беше јаросни противник и гонитељ хришћана. Старешина тога одреда, Ипатије, разболе се успут од љуте трескавице, због чега одред мораше да успори свој ход. Једне ноћи јави се ангел Божји Ипатију и рече му: „Ако хоћеш здрав да будеш, узвикни трипут попут небеса са свима твојим војницима: Боже Леонтијев, помози ми!“ Своје виђење саопшти Ипатије друговима својим, и сви једногласно узвикнуше како ангел посаветова, и Ипатије наједанпут оздрави. Ово чудо задиви све, а нарочито некога Теодула. Тада Ипатије и Теодул пођу напред, пре осталих војника, да нађу војводу Леонтија. Леонтије их прими лепо и угости. А када им изложи своју веру у Христа, њихова се срца разгореше љубављу ка Христу, и у томе часу облак светао спусти се на Ипатија и Теодула, и из облака паде роса на њих. То сам Дух Божји крштаваше ове обраћене душе, а свети Леонтије у том часу изговори речи: „У име Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа“. Опаки Адријан сазнавши да су и Ипатије и Теодул постали хришћани, нареди да их без поштеде бију, а потом да им главе секиром одсеку. Тако скончаше ова два духовна чеда Леонтијева. Тада Адријан наложи љута истјазања на Леонтија, но Леонтије оста непоколебљив у вери својој светој. Цело му тело ранама покрише, но он се приљежно Богу мољаше, да га не остави. Усред најљућих мука јави му се ангел Господњи и охрабри га и утеши. Најзад повалише мученика по земљи, и бише га дотле докле не предаде дух свој Богу. Страдање свети Леонтија гледао је својим очима неки кир Нотарије, који је то све и записао на оловним плочама, и плоче положио у гроб мученика. Чесно пострада свети Леонтије 73. године.

2. Преподобни Леонтије прозорљиви. Пореклом Грк из Пелопонеза. Подвизавао се у манастиру Дионисијату шездесет година и преставио се 1605. године будући осамдесет пет година од рођења. За овога светитеља каже се, да је само једном ушао у манастир и само једном изишао из манастира за пуних шездесет година. Наиме, ушао је онда када је први пут ступио у манастир Дионисијат, а изашао је онда када су га мртва изнели да сахране. Имао је чудесан дар прозорљивости и прорицања, а по смрти из његових моштију потекло је миро.

Леонтије срца лавовскога,
Лавовскога срца и имена,
Он се Бога не постиде свога
Но пред свима Христа исповеди.
Христа Бога, Спаситеља света,
Младост, cнaгу и војводство презре
Рад истине Христа распетога
И од смрти славно васкрслога.
Ласкан, чашћен, слављен и дариван.
Он се Бога не одрече свога,
Шибан, пљуван, струган и распињан.
Он се Бога не одрече свога.
Но што већа мука и поруга
To плам вере већи и светлији,
Царство римско и све адске силе
На њега се беху окомиле.
Ал’ он знаде да сам не бејаше,
Но да Христос уз њега стајаше.
Стуб камени сред гневних трсака,
Стуб пламени сред робова мрака.
Својом вером народе задиви.
Живот даде, да вечито живи.

РАСУЂИВАЊЕ
C коликом пажњом један научник испитује појаве природне, још са већом пажњом ми треба да испитујемо појаве и дејства благодати Божје. Ево шта сведочи o дејству Причешћа један од великана духовних. О. Јован Кронштатски пише: „Дивим се величини и животворности божественог Причешћа: старица пљувала крвљу и већ сасвим изнемоћала не могући ништа јести, онога дана кад је од мене примила Причешће, почела се поправљати. Девојчица на смрти, после Причешћа почела се поправљати, јести, пити и разговарати, док је пре тога она била готово без свести, у трзавици, и ништа није ни јела ни пила.“ O кад би сваки свештеник c пажњом научника и c љубављу молитвеника посматрао и пратио благодатна дејства св. Причешћа слично О. Јовану!

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно исцељење момчета кога је ђаво мучећи бацао час у огањ, час у воду (Мат. 17, 14) и то:
1. како Господ запрети ђаволу и момче оздрави,
2. како и мене зли дух баца час у огањ страсти час у воду телесности,
3. како и мене Господ може спасти од падања у огањ и у воду, само ако Mу сe помолим.

БЕСЕДА
о задужењу Бога
Господу позајима ко поклања сиромаху, и платиће му за добро његово. (Приче Сол 19, 17)
И сиромах који проси и богаташ који даје – обојица задужују Господа, но само под условом да сиромах проси у име Господње и са смирењем, и да богаташ даје у име Господње и са милосрђем. Свако ко прима, треба да зна, да Божје прима; и свако ко даје, треба да зна, да Божје даје. Такво давање има цену, и такво примање има цену. Сви ми наги улазимо у овај свет, и наги излазимо из њега. Сви смо ми просјаци пред Господом, јер ничега немамо, што нисмо од Господа примили. Зато поклањај брату сиромаху, као што је и теби Бог поклонио. Туђе узимаш и своме дајеш, кад милостињу чиниш. Сиромах човек ближи ти је од свега твога имања, као што је и Богу, створитељу људи, сваки човек драгоценији несравњено од свега имања свога. Ако ти је дато богатство, дато ти је на кушање. Да се искуша срце твоје! Да види Бог и све војске небеске, да ли си ти разумео, од кога је твоје богатство и на што ти је оно дато. Благо теби, ако знаш, да је имање твоје од Бога и Божје! Благо теби, ако сиромахе рачунаш у задругаре своје, у чељад своју, и њима делиш од онога што је теби Бог поверио!
О како је неизмерно човекољубље Божје! Гле, све што имаш, припада Богу, па ипак Бог сматра себе дужником твојим, ако ти од Његовог узимаш и сиромасима дајеш, и платиће ти за добро твоје. Каква милост с овом да се равња!
О Господе човекољубиви, отвори ум наш да разумемо тајну Твоје милости, и омекшај срце наше као восак, да као восак гори и светли одблеском неисказиве милости Твоје! Теби слава и хвала вавек. Амин.
19. јун по јулијанском календару

1. Свети апостол Јуда. Један од Дванаесторице. Син Јосифов и Саломин, а брат Јакова, брата Господњег. Са Саломом, ћерком Ангеја, сина Варахина Захаријана, имађаше Јосиф дрводеља четири сина: Јакова, Јосију, Симона и Јуду. Овај Јуда назива се понекад Јуда Јаковљев, по знаменитијем од себе брату своме Јакову. Своју посланицу свети Јуда почиње овако: „Јуда слуга Исуса Христа, брат Јаковљев“ (Јд 1, 1). И ако се и он могаше назвати братом Господњим колико и Јаков, он то не чињаше из смирења и стида, јер у почетку он не вероваше Христу Господу; и када старац Јосиф пред смрт хтеде и Исусу дати део имања као и осталој деци својој, сви се томе успротивише па и Јуда, само Јаков драговољно одели део од свога дела и намени га Исусу. Још се Јуда назива Левијем и Тадејем. Има још један Тадеј, од Седамдесеторице апостола (в. 21. август), но овај Тадеј, или Јуда, био је један од великих апостола. Проповедао је Јеванђеље по Јудеји, Самарији, Галилеји, Идумеји, Сирији, Арабији, Месопотамији и Јерменији. У Едеси, граду Авгаровом, допунио је проповед онога другога Тадеја. Када проповедаше у пределима око Арарата, би ухваћен од незнабожаца, распет на крст и стрелама убијен, да вечно царује у царству Христовом.

2. Преподобни Пајсије Велики. Мисирац по рођењу и језику. По једном виђењу у сну мајка га заветова Богу на службу. Као младић дође преподобни Памбу, и овај га прими за ученика и за саученика преподобног Јовану Колову, који и описа житије Пајсијево. На радост свом духовном оцу Пајсије прилагаше труд к труду, и подвиг к подвигу. Више пута јављао му се пророк Јеремија, кога је он нарочито волео и чешће читао; јављали су му се чешће и ангели Божји, па и сам Господ Христос. „Мир теби, возљубљени угодниче мој!“ рекао му је Господ Христос. По великој благодати од Бога Пајсије је имао нарочити дар уздржавања од јела. Често није окушао хлеб по петнаест дана, још чешће по недељу дана, а једном је, по сведоџби Јована Колова, седамдесет дана проживео не окусивши ништа. Имао је велику борбу са духовима злобе, који су му се јављали понекад онакви какви и јесу а понекад у виду ангела светлих. Но благодатни слуга Божји није се дао никад обманути и прелестити. Био је прозорљивац и чудотворац знаменит по свему Мисиру. Преселио се у вечност 400. године. Преподобни Исидор Пелусиот пренео његове мошти у своју обитељ, и чесно их сахранио.

3. Свети мученик Зосим. Војник римски у време цара Трајана. Храбро исповедао своју веру у Христа Господа, због чега је претрпео љуте муке. Усред мука чуо глас с неба: „Мужај се, Зосиме, и крсти се. Ја сам с тобом!“ Ангели Божји јављали му се у тамници. После многих мучења секиром посечен 116. године.

4. Преподобни Јован отшелник. Подвизавао се у VI веку близу Јерусалима. Подвигом достигао високи ступањ чистоте и силе, тако да му се зверови покораваху. У дубокој старости упокоји се у Господу 586. године.

Пајсије велики од младих ноката
За собом затвори од свих жеља врата.
Дух дизаше к Богу, тој јединој жељи,
Ко и сви велики древни светитељи.
Питаху монаси дивнога Пајсија:
Кoja добродетељ већма Богу прија?
Она што се крије! – рече им Пајсије.
A која се јавља Богу мила није.
Кад Пајсије Бога животом прослави
Прослављени Господ Христос му се јави:
– Мир ти, угодниче, шта желиш, реци ми,
По жељи биће ти, попроси и прими!
Када ове речи од Господа зачу.
Пајсије ко дете предаде се плачу.
– O Господе благи, човек сам прегрешан,
И због греха многих много неутешан.
По Твојој милости грехе ми опрости
Све што згреших, Боже, од ране младости,
И силу ми даруј за будуће време
Да од нових греха не товарим бреме.
Да до конца свога вољу Твоју творим
Љубављу све већом спрам Тебе да горим.
Испуни му Господ ову мудру жељу
И благослов даде Своме светитељу.

РАСУЂИВАЊЕ
Упиташе једном иноци Пајсија Великог „Реци нам, оче, реч o спасењу, и како треба да живимо по Богу?“ A старац им одговори: „Идите, па држите заповести Божје и чувајте предања Отаца.“ Предање Отаца то је искуство светитеља у области духовној, искуство огромно од близу две хиљаде година, искуство многих стотина и хиљада светих људи и жена. Какво пребогато стовариште мудрости! Каква непрегледна хрпа доказа сваке истине Светога Писма! И све то благо, сву ту мудрост. све те доказе. сав тај опит протестанти су одбацили! O безумља неисказаног! O просјачке сиромаштине!

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно исцељење два слепца (Мат. 20, 30) и то:
1. како два слепца вапијаху ка Господу: помилуј нас, Господе, сине Давидов,
2. како се милостиви Господ дохвати очију њихових, и они прогледаше.
3. како сам и ја грехом заслепљен; и како и ја могу прогледати ако завапијем Господу да ме се дохвати.

БЕСЕДА
о освети и Осветнику
Не говори: вратићу зло. Чекај Господа, сачуваће те. (Приче Сол. 20, 22) Не свети се; не враћај зло за зло. Доста је зла од суседа твога; ако му ти вратиш зло за зло, удвостручићеш зло у свету; ако ли му не вратиш, он још може покајањем сагорети своје зло; и тако ћеш ти трпљењем и праштањем смањити зло у свету.
Не свети се; не враћај зло за зло; чекај Господа, Он види и памти, и у своје време узнаћеш и ти и твој злотвор, да Господ види и памти. Питаш се: шта сам учинио тиме, што нисам вратио зло за зло? Учинио си најмудрије дело што си могао учинити у даном случају, наиме: уступио си своју борбу Јачем од себе, и Јачи ће се победоносно борити за тебе. Ако ступиш у борбу са злотвором, можеш бити побеђен. Но Бог не може бити побеђен. Уступи, дакле, своју борбу Победоносном и Непобедивом, па стрпљиво чекај.
Научи се од малог детета: када дете мало буде нападнуто од неког у присуству свога родитеља, оно не враћа напад нападом нега гледа у родитеља и плаче. Оно зна, да ће га родитељ заштитити. Како ти да не знаш оно шта мало дете зна? Твој небески Родитељ је непрестано крај тебе. Зато: не свети се; не враћај зло за зло; него гледај у Родитеља и плачи. Само тако осигураћеш победу себи у сукобу са злим људима.
О Господе Свесилни, који си рекао: Моја је освета, заштити нас свемоћном руком Твојом од неправедника, и уздржи нас од освета. Усаветуј нас Духом Твојим Светим, да је веће јунаштво отрпети него осветити се. Теби слава и хвала вавек. Амин.
20. јун по јулијанском календару

1. Свештеномученик Методије, епископ патарски. Из млада се посветио подвигу и као град на гори био виђен и позван на епископство у граду Патари Ликијској. Учен и красноречив архијереј, Методије је писао против јереси Оригенове. Његове „богодухновене речи као муња засијаше по свему свету“. Незнабошци се дигоше на њега, мучише га и посекоше у Халкиди Сиријској 311. године.

2. Свети мученици Аристокл, Димитријан и Атанасије. Аристокл би свештеник саборне цркве у граду Тамасу на Кипру и провођаше богоугодан живот. Због његове велике ревности к вери удостоји се гласа с неба, да иде у Саламину Кипарску и прими венац мучеништва. Њему се придружише Димитријан ђакон и Атанасије чтец. Дошавши у Саламину, ови Божји људи почеше проповедати Христа. Незнабошци их ухвате и после истјазања Аристокла мачем посеку, а Димитријана и Атанасија у огњу спале 306. године.

3. Преподобни Наум Охридски. Главни му је празник 23. децембра, а 20. јуна му је летњи празник. О овоме летњем празнику бива велики сабор народа у манастиру Светог Наума. Многи болесници долазе или бивају донесени, да ту над моштима светитељевим кроз веру и молитву получе исцељење. Не само православни него и људи друге вере долазе да потраже помоћ од светог Наума. Један муслиман из Ресна донео је и приложио манастиру звоно 1926. године из благодарности, што му је светитељ исцелио брата и са самртничке постеље подигао поново у живот. Прилагач се звао Џемаил Зизо, а његов исцељени брат Сулејман Зизо. Обојица су били угледни грађани у Ресну.

4. Свети Калист I, патријарх цариградски. Као ученик Григорија Синаита подвизавао се на Атону у скиту Магулу код Филотејског манастира пуних двадесет осам година. Ту је он саградио доцније обитељ светог Маманта. Буде изабран за патријарха цариградског 1350. године. После четири године удаљи се с престола патријаршког поново у Свету Гору. Но у време цара Јована Палеолога поново буде враћен на престо, где као патријарх остане до смрти. Упокојио се 1368. године на путу за Серез, куда је ходио царици српској Јелени, да иште помоћ против Турака. У друштву са Игњатијем саставио красно руководство за подвижнике. Осим тога написао житије светог Григорија Синаита и светог Теодосија Трновског, као и многобројне беседе. Интересантно је споменути, како је свети Максим Капсокаливит прорекао смрт патријарху Калисту. На путу за Србију Калист удари на Свету Гору. Видећи га, свети Максим рече: „Овај старац неће више видети своје пастве, јер позади њега чује се надгробно пјеније: блажени непорочни в пути“.

5. Свети Левкије, епископ врунтисиопољски, у Италији. Рођен у Александрији и рано ступио у манастир. Удостојио се великих откровења и моћне благодати, тако да је и мртве васкрсавао и демоне из људи изгонио. Био најпре епископ у Александрији, па по заповести с неба пређе у Италију у незнабожачки град Врунтисиопољ, који сав покрсти и у коме сагради храм Богоматери. По многом и успешном труду преселио се у вечност у време цара Теодосија II, у V веку.

6. Блажени Студије. Знаменити патриције и конзул у Цариграду. Основао близу Златних Врата цркву светог Јована Претече и манастир, прозват по њему Студијски. Овај манастир је постао знаменит по многим славним мужевима, духовницима, подвижницима и за веру страдалницима, од којих је најпознатији свети Теодор Студит. Латински крстоносци разорили су ову обитељ 1204. године, но обнови је цар Константин Палеолог Порфирородни 1293. године. На том месту сада се налази турска џамија.

– Левкије, Левкије, срца убељена.
У Књизи Живота блаженог имена,
Спомен ћe ти вечни на небеси бити
A на земљи црква тебе ћe славити!
Такав глас Левкије c небеса услиша
И мир благоухан срце му утиша.
На Левкија светог враг се црни диже
Но Левкије на њег крстом се подиже.
Вражијим стрелама он се не ујазви
Но сву вражју силу силом Божјом разби.
Бог му силу даде, доброме пастиру,
Те сачува стадо у грешном Мисиру.
Још основа цркву у Врунтисјопољу
И научи људе штитит’ Божју вољу.
Народ крсти многи и велможе славне,
Све обасја лучем вере православне.
Чудесима својим цео свет задиви,
Пa Господу оде – венац славе прими.

РАСУЂИВАЊЕ
Св. Кипријан пише o бесмрћу: „Кад би неки знаменит човек теби нешто обећао, ти би поверовао његовом обећању и не би ни помислио, да ће те обманути онај који је вазда веран својој речи. Но гле, вероломниче, теби говори сам Бог, и ти се са сумњом колебаш! Бог је теби обећао бесмрће по исходу из овог света, и ти дрско сумњаш у то обећање! To значи: сасвим не познавати Бога, значи: неверовањем вређати Христа Господа и Учитеља.“ O како је силна вера у светитеља Божјих! И како јасна и разумна и добро образложена простим но силним примерима! Несвети не сумњају зато што су тобож разумнији, него зато што су несвети. Светији Човек је увек разумнији, јер у чистом огледалу свога срца види истину.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно усахнуће неплодне смокве (Матеј 21, 19) и то:
1. како Господ прокле смокву са много лишћа a без плода, и смоква усахну,
2. како је и мој живот са много лишћа – телесне бриге, жеље, мисли – a без духовног плода, те може доћи под исто проклетство, ако се не поправим.

БЕСЕДА
о томе како је наше спасење у рукама Божјим
Коњ се спрема за дан боја, али је у Господа спасење. (Приче Сол. 27, 31) Ми смо дужни да се припремимо, но од Бога зависи наш успех. Сва наша припрема само је као предлог Богу, али не одлучује припрема но Бог. Зато мудро народ каже по опиту своме: човек предлаже а Бог располаже.
Војниче Христов, опремај ум свој као доброг коња, оружај срце своје врлинама, челичи вољу своју подвизима, али знај – да је спасење у Господа.
Орачу Христов, ори и преоравај душу своју, сеј добро семе јеванђељско у њу сваки дан, плеви њиву душе своје од корова, стражи над њом, али знај – да је спасење у Господа.
Трговче Христов, вежбај се сваки дан у доброј трговини, мењајући материјално за духовно, и земаљско за небесно, и смртно за бесмртно, али знај – да је спасење у Господа.
Није помогао коњ фараону у Црвеном мору. Нити је помогло богатство Вавилону у дан расплате с Богом. Све може неко припремити, па ипак у одсудном часу све изгубити. Јер спасење није у припреми него у Господу. Зато су светитељи, мада најприправнији за Царство Божје, и на самртном часу уздисали не знајући, да ли ће бити примљени у Царство. О како су добро памтили они реч Господњу: кад свршите све што вам је заповеђено, говорите: ми смо залудне слуге (Лк. 17, 10)!
Будимо спремни, браћо, за дан искушења, добро утегнути, и опасани, и наоружани, али не уздајмо се у своју спрему него у Господа.
О Господе Спаситељу наш, помилуј нас и спаси. Теби слава и хвала вавек. Амин.
21. јун по јулијанском календару

1. Свети мученик Јулијан Тарсанин. Благородног, сенаторског порекла; живео у Тарсу Киликијском, пострадао у време Диоклецијаново. Иако му беше тек осамнаест година од рођења када би подвргнут истјазавању за веру, свети Јулијан беше већ довољно васпитан и утврђен у хришћанском благочешћу. Целу годину водао га је намесник царски за собом из града у град, све мучећи га и све наговарајући, да се одрекне Христа. Мајка Јулијанова следоваше издалека своме сину. Када је намесник ухвати и посла да усаветује свога сина, да се одрекне Христа, она три дана говораше у тамници своме сину супротне савете, учећи га и храбрећи да не клоне духом, но да с благодарношћу Богу и смелошћу иде на смрт. Мучитељи зашију тада Јулијана у врећу с песком и са скорпијама и змијама, па баце у море, а и мајка Јулијанова умре на мукама. Мошти његове избаце таласи на обалу, и верни пренесу их у Александрију и чесно сахране 290. године. Доцније те мошти буду пренете у Антиохију. Сам свети Јован Златоуст доцније држао је похвалну реч светом мученику Јулијану. „Из уста мученика“, рекао је Златоуст, „исходио је свети глас, и заједно с гласом изливала се светлост јаснија од сунчаних зрака“. И још: „Узми кога било, сумашедшег и бесног, и приведи овоме светоме гробу, где су мошти мученикове, и видећеш, како ће он (демон) непремено искочити и побећи као од палећег жара“. Из ових речи јасно је, како су се многобројна чудеса морала дешавати на гробу светог Јулијана.

2. Преподобни Јулије и Јулијан. Рођена браћа из грчке области Мирмидоније. Одмалена васпитани у хришћанству, са заветом да ће живети увек у девству и служити цркви. Јулије беше презвитер а Јулијан ђакон. Од цара Теодосија Млађег издејствују грамату, да могу по целом царству рушити кумире и зидати цркве хришћанске. Као два апостола ова два брата обраћаху нехришћане у хришћане по Истоку и Западу, и зидаху цркве. Сазидаше стотину цркава за живота свога. Упокојили се мирно у Господу близу Медиолана. Житељи Медиолана призивају светог Јулија у помоћ против вукова.

3. Свети мученик Арчил II, цар грузињски. Беше син цара Стефана а унук великог цара грузинског Вахтанга. Велики хришћанин и заштитник Хришћанства цар Арчил би мучен од муслимана и посечен за Христа 20. марта 744. године. А њему беше осамдесет година када пострада за Господа и пресели се у блажену вечност.

4. Свети мученик Луарсаб II, књаз карталински у Грузији. И отац му, Георгије X, пострада због вере и би отрован од персијског шаха. Луарсаб пак би бачен у неку тамницу, близу Шираса, у којој протамнова седам година. Тада, по наредби шаха Абаса I, би обешен у тамници са двојицом слугу, 21. јуна 1622. године. На његовом гробу виђена беше светлост небеска.

Кад Јулије и брат му Јулијан
Саградише Богу Свевишњему
Деведест и девету цркву,
Тад Јулијан гробницу сагради
За свог брата свештеног Јулија,
Па кад брату гробницу показа,
Јулије му кротко говораше:
– Припремај се, мој брате рођени,
Гроб је овај за тебе саграђен,
Припремај се да пред Бога пођеш,
Пре твог брата, грешнога Јулија.
A Јулију Бог је одредио
Саградити још и стоту цркву
На острву неком усамљеном.
Како рече преславни Јулије,
Како рече, онако сe cтeчe,
Пре старијег млађи брат се смири,
A старији сто цркви намири,
Па кад стоту на острву сазда,
Тад се и он у вечност пресели.

РАСУЂИВАЊЕ
Кад човек почне да се вежба у ћутању, ћутање му изгледа ниже од говора; но када се извежба у ћутању, онда зна да је говор нижи од ћутања. Рекао монах св. Сисоју: „Ја бих хтео да сачувам срце моје, али не могу“, на што му старац одговори: „Како можемо ми сачувати срце, кад капија срца нашег – језик – стоји отворена?“
Упитали једанпут Харилеуса, синовца Ликургова, зашто је стриц његов издао тако мало закона. Он одговори: „Јер не треба много закона онима који много не говоре.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно исцељење слепог Вартимеја (Мк 10, 46) и
то:
1. како Вартимеј c вером вапије ка Господу за исцељење, и како га Господ исцељује,
2. како и ја седим слеп душом крај пута, којим Господ пролази, и ако вапијем к Њему, исцелиће ме.

БЕСЕДА
о сејању и жетви
Ко сије безакоње, жњеће муку. (Приче Сол 22, 8)
Ако чиниш безакоње, може те мука и обићи онога дана, када чиниш безакоње, но она је чула глас безакоња, и доћи ће неизоставно у свој дан.
Понеко сејање је слатко, и понека је жетва горка. Понеко сејање личи на живот, но плод и жетва су му смрт.
Пази и научи се из Светога Писма:
Ева посеја безакоње кроз непослушност, и снађе је мука порођајна.
Каин посеја безакоње кроз братоубиство, и снађе га мука бесаног лутања по земљи.
Содом и Гомор посејаше безакоње, и пожњеше муку грозне смрти.
Синови Илије првосвештеника посејаше безакоње, јер чињаху скверну покрај Ковчега Завета, и пожњеше муку, јер горко изгубише живот у боју.
Сети се Саула, његовог безакоња и његове муке. Па се сети Ахава и Језавеље. Па се сети Ирода и Јуде. Па се сети дана данашњега, и дана јучерашњега, и дана прекјучерашњега, и свакога прошлог дана, и ослушни речи свакога дана: ко сије безакоње, жњеће муку! Има ли села на свету, коме ова наука није пред очи постављена? Има ли крова, који под собом не скрива такву науку? Има ли и једног живог човека, који се није осведочио у ову науку на живим примерима око себе?
О Господе Премудри, кад не бисмо знали вољу Твоју, мање бисмо одговарали. Но кад си нам дао да је знамо, Премилостиви, додај нам силе да је и извршујемо кроз све дане живота нашег: Теби слава и хвала вавек. Амин
Страница: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61
Референтни URL