Погледи форум

Пуна Верзија: Житије светих за сваки дан
Тренутно прегледате lite верзију форума. Погледајте пуну верзију са одговарајућим обликовањима.
Страница: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61
19. јул по јулијанском календару
1. Преп. Макрина. Најстарија сестра св. Василија Великог и св. Григорија Ниског. Као девица рано би обручена некоме младићу благородном. Но када њен обручник умре, Макрина се заветова никада не ступати у брак говорећи: „није право да девојка, обручена једном веренику, иде за другога; по закону природном треба да буде једно супруженство као што је једно рођење и једна смрт“. Још правдаше она то вером у васкрсење сматрајући обрученика свога не мртвим но живим у Бога. „Грех је и срамота, вели, да супруга не сачува верности, када јој супруг оде у неку далеку страну.“ По том заједно са својом мајком Емилијом прими монаштво у неком девичком манастиру, где се подвизаваху са другим инокињама. Живљаху од труда руку својих посвећујући већи део времена богомислију, молитви и непрестаном уздизању ума свога к Богу. Временом сконча јој мајка, а за тим и брат Василије. Деветог месеца по смрти Василијевој дође Григорије да обиђе своју сестру, но нађе је на самртној постељи. Пред саму смрт св. Макрина уздиже молитву ка Господу: „Ти Господе упокојаваш телеса наша сном смрти на неко време, па ћеш их опет пробудити последњом трубом. Прости мене и дај ми да кад се душа свуче од телесне одеће, предстане Теби непорочна и без греха и да буде као тамјан пред Тобом“. По том направи руком крсни знак на челу, на очима, на лицу, на срцу и – издахну. Упокоји се у Господу 379. год.

2. Преп. Дије. Родом из Антиохије Сиријске, од хришћанских родитеља. У младости би настављен од богодухновених мужева монашком животу и подвигу. Пошто издржа дуготрајну и трудну борбу са ђаволом и похоти телесном, даде му се од Бога велики дар чудотворства. У молитвама својим најчешће се обраћаше св. Тројици. Твораше чудеса велика и страшна силом молитве своје: тако учини те сух штап озелени, сух бунар напуни се водом, неверна човека умртви и опет васкрсе. После неког двократног виђења небесног напусти Антиохију и пресели се у Цариград, где у близини града настави свој подвиг. Слава о њему убрзо се распростре, тако да га и сам цар Теодосије Млађи посети, да прими савет од њега, а патријарх Атик приволи га те га рукоположи за презвитера. Поживевши многе године, он се приправи за смрт, причести се, поучи братију, леже у постељу и на очи свију беше мртав. Вест о његовој смрти привуче многи народ; дође и патријарх Атик, заједно с патријархом Антиохијским Александром. Но када хтедоше да га погребу, он се наједанпут диже као разбудивши се од сна и рече: „даровао ми Бог још 15 година живота овога“. И поживе св. Дије тачно још 15 година, и настави многе на пут спасења, многе исцели, многима поможе у разним бедама и невољама, па најзад предаде душу своју Господу, коме целога живота верно послужи. Упокоји се 430. год. у дубокој старости.

3. Спомен Стевана Високог, сина св. кнеза Лазара српског и кнегиње Милице. Заштитник хришћанства на Балкану у најтежим данима. Оснивач красних задужбина Манасије и Каленића. После многих трудова и невоља скончао 19. јула 1427. године.

Од ране младости до тешке старости
Диј бројаше чуда Божије милости,
Божије милости и правде Божије
Даноноћно ум свој управљаше Дије
У божанску светлост, у божанске путе,
Одгонећи страсти и демоне љуте.
Шта је људско биће? као мутна вода
Што не прима слику небеснога свода.
Може л’ мутна вода прозрачном постати,
Да се небо у њој може огледати?
Може, Дије тврди, с ходом светитеља,
Но помоћу крста Христа Спаситеља.
Крст у срце стави усред бића свога,
Ум на њега прикуј – и видећеш Бога
И мутна ће вода бити избистрена,
И гледаћеш чуда, дотле невиђена.

РАСУЂИВАЊЕ
Најлепши украс једне жене јесте стидљивост, као што је бестидство жене најнеприроднији и најодвратнији призор у свету. Диван пример женске стидљивости показала је у свом животу св. Макрина. У младости отвори јој се нека љута рана на грудима. Иако је мајка саветоваше, да покаже рану лекару и потражи лека, Макрина никако на то не пристајаше. Она себе беше потпуно посветила Богу, и не могаше допустити ни помисао, да тело своје обнажава пред људима, па чак не ни пред мајком својом. Једне ноћи Макрина се умилно Богу мољаше. Из њених очију лијаху се сузе у прашину пред њом. С непоколебљивим поуздањем у Господа свога она замеси прстима прашину са сузама и тиме намаза рану своју. Сутрадан освану здрава. А када мајка с великом тугом уђе да види своју кћер, ова јој не хте рећи, да ју је Господ исцелио (из смерности скривајући чудо које она сама учини кроз молитву) него замоли мајку говорећи: „бићу исцељена, мајко моја, ако ти завучеш десницу твоју у недра моја, и крсно знамење направиш на болном месту“. Завуче мајка руку своју и прекрсти оно место, али не напипа више рану него само ожиљак од зарасле ране. Тако св. Макрина скриваше тело своје из стидљивости, и чудотворство своје из смерности.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно прорицање Валамово (IV Мојсије 23-24), и то:
1. како Валам дође на позив кнезу Валаку да прокуне народ Израиљски;
2. како место проклињања Валам благосиљаше, упућен на то Духом Божјим.
3. како Валам прорече Христа говорећи: изаћи ће звијезда из Јакова и устаће палица из Израиља.

БЕСЕДА
о апостолској љубави и видовитости
А трудићу се свакојако да се и по растанку
мојему можете опомињати овога. (II Пет. 1, 15)
Нека се отворе срца ваша браћо, да примите и разумете тајну ову велику. Најпре апостол говори, да се не ће олењити опомињати верне на спасоносне истине вере, на божанствене силе, које се кроз Христа Господа дадоше људима и на приготовљење људи да приме те божанствене силе бегајући од телесних жеља овога свијета. А сад иде још даље и обећава, да ће он то опомињање наставити и по растанку, тј. по исходу (ова је реч употребљена у грчком тексту) из овога живота, када буде тијело своје одбацио. О веро божанска, о утехо, о сладости! Апостол обећава и из оног света продужити бринути о цркви Божјој на земљи, продужити започети посао опомињања верних, продужити љубав своју према верујућим, у Христа на земљи. О љубави апостолска, тако блиска љубави Христовој! О видовитости апостолска, коју Дух Божји не ускраћује љубави ни док је човек још замотан у мрачну завесу тела!
Ово обећање вернима апостол Петар дао је пре близу 2000 година. Па да ли га је испунио? Испунио га је дословце, и то не само, како би неки хтели протумачити, опомињањем верних кроз своје написане посланице и кроз своје прејемнике, епископе, него првенствено непрестаним дејством на цркву из онога света. Много пута јавио се апостол Петар – као и остали апостоли – кад год је по Промислу Божјем била потреба да се јави, и опомињао пастире цркве и верне, како треба да држе истину и како пут живота свога да исправе. Но и кад се није јављао да се види у сну или на јави, он је тајанственим начинима, небу познатим, дејствовао, и дејствује увек још, на спасење наше.
Живот после смрти апостолима светим тако је био јаван, као што је јавно сунце онима који имају очи. Кроз молитве њихове нека би Господ и нама отворио очи духовне, да знамо куда ходимо и шта нас по смрти чека.
О Господе Исусе, многомилостиви, изведи нас из таме на светлост, по милости Твојој и по молитвама светих Твојих апостола. Теби слава и хвала вавек. Амин.
20. јул по јулијанском календару
1. Св. пророк Илија. Боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје, св. Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозват Тесвићанин. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се. У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова. Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Пред смрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану: и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову (Откр. 11)

2. Св. Илија патријарх Јерусалимски и св. Флавијан патријарх Антиохијски. Велики ревнитељи вере и бранитељи Православља. Умрли обојица у изгнанству куда их прогна јеретички цар Анастасије. Тачно провидели смрт цара Анастасија и своју. Истовремено писали су они један другом, из удаљених места: „Анастасије цар данас умре, пођимо и ми на Суд Божји с њим.“ И после два дана оба светитеља скончају, 518. године.

Огњени човече, пророче Илија,
Што на земљи сјајем небесним просија
И молитвом својом Господу угоди –
Та затвара небо, с неба огањ своди,
Све помоћу Божје деснице прејаке:
Ти караше људе због вере им млаке:
Ти ревнова силно за Бога Живога –
Па те црква слави к’о пророка свога.
Цар те не устраши, царица још мање,
Господ Бог је твој цар, и твоје имање.
Нит о јелу брину нити о пијењу,
Ти сав предан беше Божјем Провиђењу.
Без страха од никог, ти страх беше свима.
К’о лав силни што је страх малим мишима.
Ти ревнова силно за Бога Живога –
Па те црква слави к’о пророка свога.
Прослави те Господ као мало кога
Јер и ти прослави Господа Живога:
Огањ Бог ти посла да упалиш жртве;
Силу Он ти даде да васкрснеш мртве.
Дела твоја моћна сав свет задивише,
Пророчанства твоја сва се испунише,
Ти душом и телом беше жив и цео,
Зато смрт немаше у теби удео.
Пророче огњени, и духом и телом –
Слава! кличемо ти са душом веселом.

РАСУЂИВАЊЕ
Пишући о животу своје сестре св. Макрине св. Григорије Ниски устеже се да набраја чудеса њена, „да не будем, вели виновник греху неверовања немоћних људи.“ Он назива немоћним оне који не верују. И заиста, ништа немоћније нема од човека без вере. Безверник верује у моћ мртвих ствари и мртвих стихија природних, но не верује у моћ Божју нити у моћ људи Божјих. То је тупост духовна, а та тупост равња се са смрћу духовном. И тако живе душе верују а мртве неверују. Живе душе верују у моћна чудеса пророка Илије; њих та чудеса радују и храбре, јер оне знају да је то пројава моћи Божје. Кад Бог пројављује своју моћ кроз мртве ствари и стихије, како да је не пројављује кроз живе и свете људе? Оно што нарочито радује верне јесте то што се пророк Илија јавио жив на гори Тавору, у време преображења Господњега. За живота на земљи овај велики пророк давао је доказе постојања јединог и живога Бога, а по смрти, и то после неколико стотина година, својом појавом на Тавору дао је људима јаван доказ живота после смрти.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесну помоћ Божју у ратовима Израиљевим (V Мојс. 2-3), и то:
1. како Мојсеј победи незнабожачке цареве, Сиона Аморејског и Ога Васанског, јер Бог обрече ове на пропаст;
2. како Мојсеј не може да узме земљу Моавску, јер Бог то не хтеде због потомства праведнога Лота;
3. како уопште победе и порази у ратовима не бивају без допуштања Божјег.

БЕСЕДА
о личном сведочанству апостола
„Ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи.“
Овај глас ми чусмо гдје сиђе с неба кад бијасмо
с њим на светој гори. (II Пет. 1,17-18)
Чујмо сведоке верног и истинитог, који на крст би распет због сведочанства свога. Чујмо апостола Петра, који што не може доказати речима доказа смрћу својом крвавом на крсту будући распет наопако од незнабожаца. Он сведочи, да је био на светој гори, т. ј. гори Таворској, онда када се Господ преобразио, када се јавио Мојсеј с Илијом, и када се чуо глас с небеса: ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи. На овоме месту апостол не говори, што су он и његови другови видели на гори светој – то је речено у Јеванђељу – него понавља само оно што су чули. Оно што су чули исто је тако важно као и оно што су видели. Нека чују, дакле, народи, да апостоли видеше Господа Исуса преображена у чудесној светлости небеској и нека знају, да је Он – Син Божји. Нека чују још народи, да апостоли видеше живе Мојсеја и Илију, и нека знају, да постоји живот после смрти и Суд Божји. Нека чују још, да је Господ Исус назват Сином Божјим не од људи него од самога Бога Оца. Верни су и истинити сведоци, који ово говоре народима, и саопштавају оно што њихове очи видеше и њихове уши чуше. Ко не верује апостолима, тај верује Јуди, Кајафи, Ироду и Нерону, гонитељима апостола и издајницима истине. Ко не верује праведницима, томе не остаје друго него поверовати неправедницима. Ко не верује чистима, тај мора поверовати нечистима. Ко не верује страдалницима за истину, тај мора поверовати мучитељима и развратницима. Дан сваки не свиће ни зашто друго него да се људи определе за једне или за друге.
О Господе спаситељу и Просветитељу наш, просвети душе наше речима Твојим светим, за које апостоли Твоји пострадаше. Теби слава и хвала вавек. Амин.
21. јул по јулијанском календару
1. Св. пророк Језекиљ Син свештенички, из града Сарира. Одведен у ропство у Вавилон са царем Јехонијем и многим другим Израиљцима, Језекиљ је живећи у ропству пророковао 27 година. Био је савременик пророка Јеремије. И док је Јеремија учио и пророковао у Јерусалиму, дотле је Језекиљ учио и пророковао у Вавилону. Пророчанства Јеремијина беху дознавана у Вавилону, а пророчанства Језекиљева беху дознавана у Јерусалиму. И оба ова света мужа саглашаваху се с пророчанствима један другога. И оба беху озлобљавани и мучени од неверног рода јеврејскога. Страшна и неслихана виђења имаше св. Језекиљ. При реци Ховару виде небеса отворена, облак, и огањ и блистање, и четири животиње као растопљен бакар. Једна животиња имаше лице човечје, друга лавовско, трећа телеће, а четврта орловско. Лице човечје означава Господа ваплоћеног као човека, лице лавовско Његово Божанство, лице телеће Његову жртву, лице орловско Његово васкрсење и вазнесење. Другом приликом показа му се слика васкрсења мртвих. На име виде пророк долину пуну мртвачких костију сухих, и кад дух Божји на њих сиђе сви мртваци оживеше и усташе на ноге своје. Још виде најстрашнију пропаст Јерусалима, када гнев Божји све покоси осим оних који раније беху обележени грчким знаком званим Тав, а тај знак је као наше слово Т, што је опет знак крста. Злоба јеврејска не поштеди ни овога светога мужа. Огорчени на њ што их изобличаваше, Јевреји га везаше коњима за репове и растргоше. Сахрањен у исту гробницу где и Сим, син Нојев.

2. Преп. Симеон и Јован. Два млада човека оставивши дом и родбину своју, и то Симеон стару мајку а Јован младу супругу, примише монаштво у обитељи св. Герасима од игумана Никона, и удаљише се у пустињу, где у најтежим подвизима проживеше многе године. И подвизима многим умртвише тела своја тако да беху као два суха дрвета. Једнога дана Симеон рече Јовану, да по наређењу Божјем он мора да иде из пустиње у народ и тамо послужи Богу. Јован му даде овакве савете: „Чувај срце своје од свега што будеш видео у свету. До чега се дохвати рука твоја, нека се не дохвати срце твоје. Када ти уста буду јела, срце твоје нека се не наслађава. Када ти ноге буду ходале, нека је мир унутра у теби. И ма шта споља творио, ум твој нека пребива неузнемирен. Моли се Богу за мене, да нас Бог не разлучи једног од другог у будућем животу“. Симеон свети прими савет друга свога, целова га, а по том напусти пустињу и оде у народ да јуродствујући научи људе и обрати их вери Христовој. Прављаше се луд пред људима, но срце му беше храм Духа Светога, и у томе храму непрекидна молитва. Имађаше обилну благодат Божју, те прозираше у све тајне људске на близу и на далеко, исцељиваше људе од злих духова и других недуга. Играјући по улицама као лудак он прилажаше људима и шапташе им на уво грехе њихове позивајући их на покајање. Чак се и на сну јављао грешницима, корео их за грехе и позивао на покајање. Тако неком незнабожачком глумцу Балију, који јавно исмеваше светиње хришћанске, јави се у сну св. Симеон укори га и запрети му, те се овај покаја и поста добар хришћанин. Неки блудни младић с ума сиђе од блуда. Видевши га св. Симеон како лудује, удари га руком по образу и рече: не чини прељубе! У том часу нечисти демон изађе из младића, и младић поста здрав.

Виђење Језекиља, од Божије воље:
Широко, широко, непрегледно поље,
Препуно, препуно мртвачких костију,
И глас с неба дође светом Језекиљу:
– Сине човечији, видиш ли те кости?
То на земљи беху некад живи гости
За трпезом мојом, ја их добро служи’
Мало ми се когод ваљано одужи.
Ове мртве кости хоће л’ оживети?
Устраши се пророк, предаде се сети:
– Господе, Господе, то ти можеш знати,
Ако ти наредиш, мораће устати.
Тада наста хука, и потрес, и трење,
Виде пророк чудо – мртвих васкрсење!
Дигоше се кости, и кост уз кост леже
Па месо, па жиле – кожа се затеже,
Ужаснути пророк то чудо гледаше
Па срцем и душом Бога прослављаше.
Што је пророк Божји духом прозирао
Васкрсли је Господ јасно показао.
Васкрснуће мртви кад се хтедне Духу,
Сви у живом телу, к’о у новом руху
И верни ће тада с Христом ликовати,
У његовом царству вечно царовати.

РАСУЂИВАЊЕ
Ради користи својих ближњих св. Симеон остави свога јединог пријатеља у свету и своју мирну келију у пустињи, и направи се јурод. Прича се за Ликурга, краља спартанског, како учини велику жртву ради користи својих суграђана. На име: он издаде строге законе, установљујући потпуно нов систем васпитања омладине и поретка у држави. Па кад те законе издаде, он рече својим суграђанима, да жели ићи у Делфе, где беше велико светилиште, но затражи, да му се сви закуну, да ће верно држати његове законе до његовог повратка. Када грађани сви положише заклетву, Ликург остави своју земљу и никад се више не врати. Велика је жртва оставити своју домовину и драговољно живети у туђини ради користи својих ближњих. Но колико је већа жртва оставити драговољно ум свој и стално се правити пред људима безуман! Није ли безумље највећа туђина, за коју човек зна? И живети у тој страшној туђини годинама и годинама, и то све – ради користи својих ближњих!

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесни прелазак Израиља преко Јордана (Исус. 3), и то:
1. како по сили Божјој а кроз Исуса Навина вода се у Јордану растави, свештеници с народом пређоше;
2. како свештеници с ковчегом завета, за време док народ прелажаше, стајаху на суху усред Јордана тврдо;
3. како и ја не треба да се бојим поплаве овог света док год у средини свога бића, тј. у срцу, држим тврдо завет Господњи.

БЕСЕДА
о лажним учитељима
Биће и међу вама лажнијех учитеља,
који ће унијети јереси погибли, и одрицаће се
господара који их искупи. (II Пет. 2, 1)
На рату је човек у овоме свету. Непрестана је борба и многобројни су непријатељи. Међу најопасније непријатеље спадају лажни учитељи. Само ако је ум човеков уперен у живога Бога, човек ће бити сачуван од ових опасних непријатеља. Лажни учитељи су или као слепци или као разбојници; први због слепила свога воде у пропаст и себе и друге, други због ненависти или зависти намерно заводе друге на крив пут, да им и душу и тело предаду огњу пакленоме. Сам је Господ прорекао: изићи ће многи лажни пророци и превариће многе (Мат. 24, 11). Апостол само потврђује речи свога Господа. И лажни пророци и лажни учитељи сејаће семе погибли у народе. То су јереси погибли, којима ће се неки одрицати господара који искупи људе крвљу Својом пречистом. Многи лажни учитељи већ су се јавили, и многе јереси погибли као кукољ по свету посејане. Ако знате, браћо, оне јереси погибли, које свети оци на Саборима осудише, онда ћете умети распознавати главно семе отрова, које ђаво кроз своје служитеље посеја по њиви, по којој Спаситељ сејаше чисту пшеницу. Но и ако знате и ако не знате, уперите ум свој у Господа, оградите се знамењем крста, призовите у помоћ Свету Пречисту и угоднике Божје, а нарочито свога ангела хранитеља, па се не бојте. При том увек питајте цркву, и она многоискусна и против свију лажи победоносна, рећи ће вам шта је истина. Јер ви сте од јуче, а црква је из давнина. Ваша памет мања је од памети цркве.
О Господе Исусе, Ти си једини пут, једина истина, једини живот. Не дај, Господе, да се поведемо за лажним учитељима и да од Тебе одступимо. Теби слава и хвала вавек. Амин.
22. јул по јулијанском календару
1. Марија Магдалина. Мироносица равноапостолна. Родом из места Магдале, украј језера Генисаретског, из племена Исахарова. Била је мучена од седам злих духова, од којих ју ослободи Господ Исус и учини здравом. Верна следбеница и служитељица Господа за време Његовог земног живота. Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина, и горко туговала заједно са Пресветом Богородицом. По смрти Господа она је три пут посетила гроб Његов. А када Господ васкрсе, она Га је два пута видела: једном сама она, а други пут са осталим женама Мироносицама. Путовала у Рим, изашла пред ћесара Тиберија, и предајући му јајце црвено обојено, поздравила га речима: Христос воскресе! У исто време оптужила ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио, и Пилата преместио из Јерусалима у Галију, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. По том вратила се из Рима у Ефес ка светом Јовану Богослову, коме је помагала у делу проповедања Јеванђеља. Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Јеванђеље свету као прави Христов апостол. Скончала мирно у Ефесу, и сахрањена, по предању, у оној истој пећини, у којој и седам младића, чудотворно успаваних на стотине година, по том оживелих, па онда умрлих (в. 4. август). Мошти св. Магдалине пренете су доцније у Цариград. Близу Гетсиманског врта налази се диван руски храм посвећен св. Марији Магдалини.

2. Свешт. муч. Фока. Пренос моштију из Понта у Цариград око 404. год. Главно је празновање овога светитеља 22. септембра, где се и налази опис његовог живота и страдања. Још се у данашњи дан спомиње и једно чудо овога светитеља. Неки човек, Понтин, беше ухваћен од Арапа. Арапи га оковаше, везаше му руке на леђа и тако оставише да умре. Лежећи потрбушке на земљи и не могући се маћи завапи Понтин: „свети мучениче Фоко, помилуј ме и спаси ме!“ Рекавши то он заспи, и у сну виде светитеља Фоку, како му се приближи, дохвати га руком и рече: „опрашта ти Господ Исус Христос!“ Када се човек пробуди нађе се слободан и разрешен од свих веза. Устаде, дакле, и оде дому своме и узе св. Фоку за своју домаћу славу.

3. Преп. Корнилије Перејаславски. У 15. години замонаши се од старца Павла. Доцније се повукао у пустињу на молчаније. 30 година провео је у ћутању, не говорећи ни с ким ни речи, тако да су га многи сматрали за нема. Постом себе је тако исушио, да је личио на костур. Пред смрт примио схиму и упокојио се 22. јула 1693. године.

4. Св. муч. Маркела. На острву Хиосу ова светитељка ужива огромно поштовање. У цркви њеној, дешавају се посвегодишње чудеса. Но житије њено непознато је. По предању Маркела је била необично побожна девојка, која рано остане без мајке. Њен незнабожни и зверски отац хтео је да живи са ћерком као са женом. Маркела побегне од оца. Но овај, разјарен као прави звер, стигне је, па је на комаде исече. Близу храма њеног налази се неко камење, које овда онда бива као крвљу прожмано. То камење народ узима, носи у цркву, моли се св. Маркели, па меће на болеснике, који од тога оздрављају.

У црну се тугу зави Магдалина
Због крваве смрти Божијега Сина.
Туга је љубави најгорчија туга,
Она у свет нема утехе ни друга,
Сузе јој утеха, а бол друг једини,
Свет се у мрак зави светој Магдалини.
Слаби створ човечји, светлости искаше,
Марија по мраку без наде пипаше.
Његов гроб јој светлост – но, гле, и гроб празан!
– Украђен, мишљаше, наг и непомазан!
Заплака се горко, никад краја плачу,
У том глас човека покрај себе зачу:
– Жено, зашто плачеш, реци: кога тражиш?
– Кога тражим, питаш? Желиш да ме блажиш!
Ако си га уз’о, реци, где га метну! –
Погледа је Исус, плачевну и сетну,
Па је зовну гласом сладосним: Марија!
У срцу Маријном светлост се засија
О познати гласе, слашћу ненадмашни,
Животом и силом, гласе, преиздашни!
Тим гласом је Господ болне исцељив’о,
Тим гласом је истим мртве васкрсав’о.
Животворни гласе, о чудесни гласе!
Марија се трже и обазре за се.
– Равуни! повика… У том сунце грану
Марији – и свету Нови Дан освану.

РАСУЂИВАЊЕ
Блажени плачушчи, рекао је Господ. Благо онима који плачу иштући царство Божје. Благо онима који плачу страдајући за веру Христову. Благо онима који плачу кајући се за грехе своје. Право покајање не може бити без суза. Чиме ћемо опрати грехе своје ако не сузама или – крвљу (крвљу мученичком)? Великом Макарију пошаљу Нитријски монаси молбу, да дође он један к њима, да не би они сви морали ићи к њему. Макарије послуша и дође. Слегну се око њега сви монаси и замоле га за реч поучну. Заплака се Макарије и кроз плач рече: „братије, нека очи ваше точе сузе пре него што одете тамо, где ће сузе наше пржити тела наша.“ Тада се расплакаше и сва братија.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно јављање архангела Исусу Навину када пође да осваја Јерихон (Исус. 5), и то:
1. како се Војвода војске небеске јави Исусу с голим мачем у руци;
2. како му рече, да изује обућу своју;
3. како и ми у животној борби не треба да се уздамо у ноге своје и у опрему своју но у Онога који се бори за нас.

БЕСЕДА
о неумитној правди Божјој
Јер кад Бог не поштедје ангела
који сагријешише, него их метну у
окове мрака пакленога. (II Пет. 2, 4)
како ће поштедети грешна човека? И првога свијета не поштедје него самоснога Ноја, проповиједника правде потоп на свијет безбожнички; и градове Содом и Гомор сажеже и развали и осуди – како, дакле, да поштеди тебе, грешни човече? Зар си му ти милији и драгоценији од милиона ангела, и од толиких народа, потопљених потопом, и од многољудних градова? Па кад ангеле низвргну у мрак паклени, и народе потопи потопом, и градове огњем сажеже – чему се ти надаш грешећи, непрестано грешећи и од греха неодступајући? У милост Божју, велиш? Но зар је Бог милостивији сада него што је био онда? Зар се Бог мења као човек? Не надај се без мере, него према мери твога труда око поправке живота нека буде и нада Твоја. Ваистину велика је милост Божја, дуга је трпљивост Божја, безгранична љубав Божја. Гле, Бог Тебе више милује и љуби него ти сам себе; и већма ти Он жели спасења него ти сам себи – но ко се до краја руга милости Божјој; ко се до краја исмева над стрпљењем Божјим; и ко се до краја противи љубави Божјој, хоће ли га Бог силом увести у царство Своје, и учинити суграђанином ангела и светитеља?
О како је страшан мрак паклени, и звека окова, и шкргут зуба? Ту станују они који се наругаше милости Божјоји противише љубави Божјој. Зар ћеш и ти тамо, заблудела душо? Бог не жели, да и ти одеш тамо; ангели тугују, што си се упутила тамо; светитељи се моле, да се повратиш; црква приноси жртве за тебе, да се уразумиш. Ако све то презреш – о зар ћеш све презрети! – какву онда милост очекујеш од Бога?
О Господе праведни, помози нам да се благовремено тргнемо с пута ка мраку пакленоме, уразуми нас и у добру укрепи пре него што пошљеш ангела, да нам душу узме Теби слава и хвала вавек. Амин.
23. јул по јулијанском календару
1. Св. муч. Трофим и Теофил, и још тринаест с њима. Пострадаше у Ликији у време цара Диоклецијана. Пошто се никако не хтеше Христа одрећи, нити жртве идолима принети, то бише стављени на разне муке: тукоше их камењем, стругаше оштрим гвожђем, пребише им колена, и најзад тако измучене и више мртве него живе бацише их у огањ. Сила Божја сачува их неповређене у огњу. Тада их изведоше и мачем посекоше. Но Господ их прослави и на земљи и у царству Свом небеском. Чесно пострадаше у Ликији 308. год.

2. Свешт. муч. Аполинарије. Ученик апостола Петра, родом од града Антиохије. Св. Петар га узе собом из Антиохије у Рим, и у Риму га рукоположи за епископа града Равене. Дошавши у Равену Аполинарије уђе у дом некога војника Иринеја, коме исцели сина од слепила, и кроз то обрати цео дом вери Христовој. Исто тако исцели од неког тешког недуга и жену војеначалника Равенског, те и његов сав дом крсти. По жељи војеначалника Аполинарије оста у његовом дому на становању. Ту направи и једну домаћу цркву. И пребиваше у том дому 12 година, проповедајући Јеванђеље и крштавајући неверне. Од незнабожачких старешина би љуто мучен у више махова, но свесилна десница Божја подржа га и спасе га. Најзад би осуђен на прогонство у Илирик (на Балкан). Но лађа, на којој путоваху, разби се од буре и потону, и одсвих путника спасе се само св. Аполинарије са два војника и три клирика своја. Чудесно тако спасени војници повероваше у силу Бога Аполинаријевог и крстише се. Тада Аполинарије пође проповедати Јеванђеље по целом Балкану, спуштајући се до Дунава. По том се упути у Тракију, где такође под притиском великим шираше Јеванђеље Господње. После 3 године рада на Балкану би протеран натраг у Италију. Он дође у Равену, где му се сви верни необично обрадоваше. Чувши за ово старешине незнабожачке писаху цару Веспазијану о Аполинарију као мађионичару, и питаху га да ли да га предаду смрти као непријатеља њихових богова. На то цар одговори, да га не треба убијати него само тражити да принесе жртву боговима, или да се из града изагна, јер вели: „не приличи се да се светимо некоме за богове, јер они сами могу се осветити непријатељима својим, ако се прогњеве.“ Но и мимо ове царске наредбе незнабошци ударише на Аполинарија и ножевима га избодоше. Од тешких рана овај слуга Божји издахну и пресели се у царство Божје. Мошти св. Аполинарија почивају у Равени, у цркви његовог имена.

Аполинарије ради Христа Бога
Претрпе мучења велика и многа
Без икаква гнева, без изненађења,
Јер знаде без муке да нема спасења;
Знаде да и Господ не прође без муке
И виде Петрове приковане руке.
И у царство Божје мачем одаслане.
Знаде и за многе к’о јањце заклане
Зато готов беше, и душом приправан,
Да за Христа живог срам отрпи јаван,
И отрпе светац све што адска сила
За мучење верних беше приправила,
Све отрпе светац с вером подносећи
И под муком љутом старећи, старећи.
Па и кад остари мука га не мину,
Под мукама љутим за Христа погину,
Поколења многа јунаштвом задиви –
Не умре но оде – да вечито живи.

РАСУЂИВАЊЕ
Велики учитељи цркве старали су се да науче људе великим истинама не само речима него и очигледним примерима. Тако Авва Исаија, да би научио монахе, да неће примити од Бога награду нико ко се не буде у овом животу трудио по Богу, доведе своје ученике до једнога гумна, где је тежак сабирао овејану пшеницу. „Дај и мени пшенице“! рече Исаија тежаку. „А јеси ли и ти жњео, оче?“ „Нисам“ одговори старац. „Па како хоћеш да добијеш пшенице, кад ниси жњео“? На то старац рече: „Зар не добија пшенице, онај ко није жњео?“ „Не добија,“ одговори тежак. Чувши овакав одговор старац се ћутке упути назад. Кад га замолише ученици да им објасни његов поступак, рече им старац: „ја сам то учинио с намером да вама покажем, да не ће од Бога примити награде онај ко се не буде подвизавао.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам страдање целога народа због греха једнога човека (Исус 7), и то:
1. како Израиљцима беше забрањено од Бога, да узимају ма шта од ствари покорених Јерихоњана;
2. како један човек узе нешто од ствари, због чега Израиљци бише потучени од Гајана.
3. како и данас због гажења закона Божјег од стране једнога страдају многи.

БЕСЕДА
о безводним изворима
Ови су безводни извори, и облаци и
магле које прогоне вјетрови, за које
се чува мрак тамни ва вијек. (II Пет. 2, 17)
Нечисте људе назива апостол безводним изворима; оне који иду за тјелесним нечистотама, и не маре за поглаварство, и који су безобразни и самовољни, и не дрхћу хулећи на славу, него као неразумна животиња, хуле на оно што не разумију. О безводни извори, који се са свих страна украшавате, али воду не дајете – зашто се изворима називате, кад из вас ништа не извире осим жеђи? О облаци и магле што се тако рогушите као да ћете цео свет потопом потопити кад у вама капи воде нема, и кад ће вас једнога страшнога часа дах Духа Божјега разбити и у ништа развејати? Вама није до чистоте, зато се ваљате у телесним нечистотама, нити вам је до поретка, зато мрзите поглаварство; нити вам је до образа, зато сте безобразни; нити вам је до воље Божје, зато сте самовољни; нити вам је до познања истине, зато хулите на оно што се нисте потрудили да разумете. За вас се чува мрак тамни вавијек. То није Божја воља, то је ваша воља. Тај пут није Бог одредио, ви сте га сами изабрали. Праведан је Бог, и не ће се огрешити, него ће му дати по греху његовом, и по непокајаном срцу његовом.
Шта су, браћо, телесне жеље до безводни извори, и сухи облаци и магле? Какав плод ниче и сазрева од њих, осим чичка и трња, које не потребује дажд? Људи са телесним жељама равни су својим телесним жељама, не виде се од ових, и биће суђени према овима.
О Господе, Створитељу душа и тела наших, дај нам благодати Духа Твог Светог, да и тело и душу у чистоти очувамо и у дан судни обоје чисто Теби, Створитељу и Богу предамо. Теби слава и хвала вавек. Амин.
24. јул по јулијанском календару

1. Св. муч. Христина. Родом из града Тира, ћерка намесника царског Урбана, идолопоклоника. Не зна се из каквих разлога родитељи њени дадоше јој то име, Христина, но оно скриваше у себи тајну њеног будућег следовања Христу. До своје једанаесте године она не знаде ништа о Христу. А када јој би 11 година, отац њен, да би је скрио од света због њене изванредне лепоте до потпуног узраста, одреди јој највиши спрат једне високе куле, да ту живи. Устроји јој све удобности за живот, даде јој робиње на службу, и постави у њене одаје идоле сребрне и златне, да им свакодневно приноси жртве. Но души младе Христине беше тескобно у тој идолопоклоничкој средини. Гледајући кроз прозор дању у сунце и све красоте света а ноћу у чудесно јато сјајних звезда, она по своме природном разуму дође до чврсте вере у једнога живога Бога. Милостиви Бог, видећи њену чежњу за истином, посла јој ангела свога који је прекрсти крсним знамењем, назва је невестом Христовом и поучи је потпуно у богопознању. Тада Христина полупа све идоле у својим одајама, и тиме изазва дивљу јарост код свога оца. Отац је изведе на суд и предаде је мукама а по том баци у тамницу намеравајући, да је сутрадан посече мачем. Но те ноћи здрав читав Урбан изврже душу своју и оде у гроб пре кћери своје. За тим два намесника, Дион и Јулијан, продужише истјазавање ове свете девице. Христинина храброст у трпљењу и чудеса, која почини силом Божјом, обратише многе незнабошце тирске у Хришћанство. За време мучења Христине Дион наједанпут паде мртав усред народа. Његов наследник Јулијан одсече Христини груди и језик. Мученица узе свој језик руком и баци га у очи Јулијану. И овај на једном поста слеп. Најзад, муке њене за Христа свршише се смрћу под оштрим мачем, а њен живот продужи се у бесмртном царству ангелском. Чесно пострада света Христина у III столећу.

2. Преп. Поликарп игуман Печерски. Имађаше „љубав према Богу и ближњима, радост због савести непорочне, мир због победе свих страсти, стрпљење при напастима и бедама, благост у покорности свима, милосрђе према сиротим, веру несумњиву у извршењу заповести, истину у испуњењу обета, кротост у непознавању гнева, уздржљивост и т.д.“ Тако добро управљаше лавром Кијево-Печерском, да му се по смрти не може наћи достојан наследник међу монасима (јер и који беху достојни из смерности не хтеше се примити игуманства), да братија бише принуђена узети за игумана мирског јереја Василија. Упокоји се св. Поликарп у Господу 1182. год.

Мученица славна, девица Христина.
Невеста избрана Божијега Сина,
У оцу имаше најцрњег душмана
Од њега бејаше гвожђем растрзана.
– Ако нећеш, ћерко, богове признати,
Ја те својом ћерком не ћу више звати.-
Тако отац ћерки, а ћерка му на то:
– Никада се на те не ћу срдит’ за то
Ја Христова раба, ти Сатанин слуга.
У теби не видим ни оца ни друга.
Не зови ме ћерком, то ми чини радост,
Мој отац је Господ. Он је моја сладост. –
Звер разјарен – отац слугама нареди,
Да јој месо стружу, да јој кости гледи!
Отпадаше месо са нежнога тела,
Све рана до ране, нигде места цела,
Зграби шаком меса света мученица
Па удари оца посред скверног лица:
– О Урбане мрски, ево меса мога,
Ево једи, звере, од детета твога!
Те ноћи се Урбан са телом растави
И у паклу душу с ђаволом састави.
Христина пострада и крв своју проли,
Свету од душмана јуначки одоли –
Мученица дивна, девица Христина,
Прослави се славом Божијега Сина

РАСУЂИВАЊЕ
Вера Христова највише светли и осветљава душе људске онда, када проповедници те вере светле животом својим. Блажени Поликарп, игуман Печерски, беше сав просветљен вером Христовом и у речима и у делима и у целој личности својој. Тиме он необично утицаше не само на прост народ него и на кнежеве и велможе. Слушајући и гледајући овога Божјег човека кнез Кијевски Ростислав Мстиславић тако се просветли вером Христовом и тако се упитоми и облагороди, да постаде узор и својој ближој околини и целом свом народу. Уз часни пост причешћиваше се кнез Ростислав сваке недеље, и на све стране тражаше бедне и невољне и помагаше им. Најзад се реши примити монашки чин, и о томе говораше он св. Поликарпу: „оче свети, кнезовање у овоме свету не може да буде без греха, и већ ме огорчи и изможди.“ Поликарп му одговори: „ако ово (монашки чин) од срца желиш, нека буде воља Божја.“ Но једном у Смоленску разболи се кнез на смрт, па нареди брзо да га носе у Кијев, да би се пре смрти замонашио. Но сконча пре него што му се испуни жеља.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесну победу Израиљаца над Гајанима (Исус. 8), и то:
1. како Гајани потераше Израиљце и без мало их не победише;
2. како по заповести Божјој Исус Навин диже заставу у вис и држаше је дигнуту све док Гајани не бише потучени;
3. како и ја треба у опасности да уздигнем срце Богу као заставу, и с крстом на срцу и молитвом корачам победи.

БЕСЕДА
о апостолској светој опомени
Јер говорећи поносите и лажљиве ријечи
прелашћују на нечистоте тјелесних жеља
оне који од скора бјеже. (II Пет. 2, 18)
Свети апостол познаје људе боље него најнаученији књижевници, јер је он светац и апостол. А светац и апостол прониче дубоко у срце људско. О коме то говори свети апостол овде? О нечистим, безобразним и самовољним, које је раније назвао безводним изворима, и облацима и маглом. Нечисти, безобразни и самовољни су многоречиви и високоречиви. Они говоре људима поносите и лажљиве речи. Тим поноситим и лажљивим речима они и скривају и објављују срце своје, – скривају за неуке и неразумне, а објављују за утврђене у вери и обасјане благодаћу. Кад нечисти говори о чистоћи својој, тиме он објављује нечистоћу своју; кад безобразни брани образ свој, тиме он открива безобразност своју; кад самовољни тумачи вољу Божју, тиме он проказује самовољу своју. Ко пажљиво прати речи његове, може да осети смрад телесних жеља. Но непажљиви и неуки не могу да осете тај смрад, него поверују и прелашћују се. Они који су почели од скора да бјеже од обмане јела, и света, и ђавола, хватају се поноситим и лажљивим речима као риба у невидљиву мрежу. Не зна риба да је у мрежи док год се мрежа не извуче на врео песак. Тада зна, али тада је доцкан. О да не буде доцкан и за оне јадне душе људске, које се хватају у мрежу поноситих и лажљивих речи! Знајте, браћо, да је лажан сваки онај учитељ, који науком својом одобрава телесне жеље, и повлађује грешницима у телесним жељама.
Господе Исусе, свети и пречисти пошљи ангеле Твоје свете, да одбране све почетнике и полетарце у вери Твојој од поноситих и лажљивих уста. Теби слава и хвала вавек. Амин.
25. јул по јулијанском календару
1. Света Ана. Мати Пресвете Богородице. Данас се празнује њено успеније, но њен главни празник је 9. септембра, под којим је датумом написана и служба њена и житије. Ана беше из колена Левијева, ћерка Матана свештеника. После дугог и богоугодног живота упокоји се у дубокој старости.

2. Св. Олимпијада ђакониса. Рођена у Цариграду од врло знаменитих родитеља. Отац њен Анисије Секунд беше сенатор, а мати ћерка онога славног велможе Евлавија, који се спомиње у житију св. Николаја чудотворца. Када порасте Олимпијада, би обручена некоме великашу, који умре пре венчања са овом часном девицом. Узалуд и цар и остала родбина наваљиваху на Олимпијаду да се уда за другога, она не хте никако, него се предаде богоугодном животу чинећи од наслеђеног имања велике жртве црквама и милостиње бедним. Служаше при храму као ђакониса најпре за време патријарха Нектарија, а по смрти овога за време св. Јована Златоуста. Када Златоуст пође у изгнанство, он усаветова Олимпијаду да остане при храму као и раније и послужи цркви ма ко био патријарх после њега. Но одмах по изгнанству овога великог светитеља неко упали велику цркву, и пожар захвати многе знатне грађевине у престоници. Непријатељи Златоустови оптужише ову свету жену за злонамерну паљевину. Олимпијада би прогнана из Цариграда у Никомидију, где се упокоји 410. год. оставивши аманет, да јој се тело метне у сандук и баци у море, па где га вода избаци, ту да се и сахрани. Ковчег би избачен у месту Врохти, где беше црква апостола Томе. Велика целебна чудеса пројавише се кроз векове од њених моштију. Изгнани Златоуст писао је изгнаној Олимпијади красна писма, која и данас могу служити великом утехом свима онима који страдају ради правде Божје. Пише Златоуст Олимпијади између осталога: „сад сам ја врло радостан не само због тога што си се ти избавила од болести, но још више због тога што тако благородно подносиш све невоље, називајући их трицама, што је својствено души пуној силе и изобилној у богатим плодовима мужества. Јер то што ти не само благородно подносиш несрећу, него што је чак и не примећујеш када она наиђе, и то без напрезања без труда и неспокојства, чак и не саопштавајући је другима, но као ликујући и торжествујући – то служи доказом највеће мудрости.“ (Писмо VI).

3. Преп. Евпраксија девица. Ћерка Цариградског великаша Антигона и сродница цару Теодосију Великом. Са својом мајком, младом удовом, пресели се у Мисир, и ту обилажаху манастире дајући прилоге и молећи се Богу. Седмогодишња Евпраксија по својој жаркој жељи замонаши се у једном женском манастиру. Што је више расла, то је све теже подвиге на себе налагала. Једанпут је постила 40 дана. Упокојила се 413. год. у 30. својој години. Имаше велику благодат Божју и цељаше најтеже болести.

4. Спомен Петог Васељ. Сабора. Овај Сабор би у Цариграду за време цара Јустинијана Великог, 553. год. На овом Сабору беху осуђене све јереси монофизитске, као и јеретички списи Теодора Мопсуетског, Теодорита Кирскоги Оригена (учење против васкрсења мртвих).

Евпраксија, млађана девица,
Христа ради поста испосница,
Беше рода царска и поносна
Ал’ јој душа беше богоносна.
Све почасти одбаци к’о бреме,
И богатство, и царско јој племе.
Дан и ноћ се пред Богом мољаше,
Постом себе и бдењем мучаше.
Бог услиша своју слушкињицу,
Евпраксију, плачевну девицу,
Што ‘но многе сузе пролеваше
И сузама молитву паљаше,
Чудесне јој Бог дарова даре,
Да помаже и младе и старе,
Да прогони демоне опаке,
Болне лечи од болести сваке.
Чисте душе пред Бога изађе.
И на небу себи кућу нађе,
Саграђену вером и делима,
И купљену многим трпљењима.
Та се кућа самим Богом сија,
Ту с’ усели света Евпраксија
Усред вечног добра да благује
И с бесмртним Христом да царује.

РАСУЂИВАЊЕ
„Као што је девство боље од брака, тако је први брак бољи од другога.“ Тако је писао св. Јован Златоуст младој удови жени упокојеног племића цариградског Тирасија, саветујући је да не ступа у други брак. Први брак црква благосиља с радошћу, а други са жалошћу. Евпраксија старија, мајка св. Евпраксије и рођака цара Теодосија Великог, оста младом удовом, по смрти јој мужа Антигона, с којим поживе у телесној вези само две године и три месеца, и још једну годину, по договорном завету, као брат са сестром. Цар и царица саветоваху је, да ступи у брак са другим неким великашем. Но она не хте ни чути, него узе своју ћерчицу Евпраксију и с њом одбеже у Мисир. А шта да кажемо за св. Олимпијаду, и св. Евпраксију млађу? Као и св. Макрина тако и оне беху само обручене као девице, па кад им обручници помреше, оне сматраху себе удовицама, и не хтеше ни у мислима својим допустити, да ступају у брак. Каква чистота срца! Каква верност једном обручнику! Какав страх од Бога! Каква јасна вера у будући живот, у коме се обручница нада видети са својим обручником!

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно заустављање сунца и месеца (Исус 10), и то:
1. како Исус Навин, да би довршио победу над Гаваоњанима, заповеди сунцу и месецу да зауставе свој ток;
2. како Бог чу глас човека праведника, и силом Својом заустави сунце и месец;
3. како је Бог и створио природу да служи човеку, и како Бог чини по вољи праведника.

БЕСЕДА
о робовима који проповедају слободу
И обећавају им слободу и сами су робови покварености;
јер кога ко надвлада онај му и робује. (II Пет. 2, 19)
Још увек апостол говори о нечистим, безобразним и самовољним опомињући верне, да се чувају њихових завођења поноситим и лажљивим речима. Прво је рекао о њима, да хуле на славу Божју, друго да прелашћују на нечистоте тјелесних жеља, а сада пак говори, како они обећавају слободу, то јест обећавају нешто што и они сами немају, јер надвладани скверним страстима они су робови својих страсти покорни робови најгрознијих тирана овога света. О браћо моја, како су нама савремене ове апостолске речи, писане пре деветнаест столећа! Погледајте, како запенушено свуда око нас декламују о слободи они који ни мало слободе немају! Послушајте вику очајних робова страсти и порока, како обманути обмањују, и ослепљени проповедају светлост! Страсти су ткиво мреже, изаткане од ђавола, да њоме људе лови. Ухваћени у ту мрежу они називају друге људе робовима а себе слободним, на смех ђавола, који ћутке прибира мрежу и привлачи је својој обали. О браћо, чувајте се оних очајника, који себе називају весницима слободе, док даноноћно служе господару своме ђаволу. Своју немаштину они називају богатством, и туђе богатство називају немаштином, као што безумник цео свет назива безумним а себе умним. Тако и они, најнеслободнији, називају друге неслободним. И службу Богу и ближњима, по љубави, они називају робовањем, док службу ђаволу називају слободом. То су пакосници Бога и људи, као што је и сам ђаво пакосник Бога и људи. Кад год чујете, да вам неко говори о слободи, испитајте прво добро, да ли он није роб неке страсти и порока. По нечистоти живота, по безобразлуку и самовољи познаћете све лажне учитеље слободе. То вас апостол опомиње.
О Господе, једини дародавче истините слободе, сачувај нас од мреже свију пакосника Твојих и наших. Теби слава и хвала вавек. Амин.
26. јул по јулијанском календару
1. Свешт. муч. Ермолај. Свештеник Никомидијски.У време цара Максимијана и он беше са оних 2000 мученика које осуди цар да се у цркви и заједно са црквом сажежу (в. 28. децембар). Ермолај некако избеже смрт том приликом, заједно са друга два свештеника, Ермипом и Ермократом. Ермолај крсти св. Пантелејмона, с ким заједно би изведен пред суд, мучен, и најзад мачем посечен. С њим пострадаше и Ермип и Ермократ, и сви бише увенчани венцем победе и славе у царству Христовом. Чесно пострадаше около 304. године.

2. Преп. муч. Параскева. Рођена у Риму од родитеља хришћанских, и од детињства научена вери Христовој, св. Параскева с великим усрђем стараше се да на делу испуни све заповести Божје. Верујући тврдо и живећи према својој вери она упућиваше и друге на пут помоћу праве вере иблагочестивог живота. Када јој родитељи умреше, Параскева раздаде све своје имање беднима, а она се замонаши. Као монахиња она још са већим жаром ревности проповедаше веру Христову не тајећи се ни од кога, иако у то време вера Христова беше крваво гоњена од римских власти. Злобни Јевреји први оптужише св. Параскеву због проповеди забрањене вере. И она би изведена на суд пред цара Антонина. Сва ласкања царева не помогоше ни најмање да поколебају у вери ову слушкињу Божју. Тада је вргоше на огњене муке и метнуше јој на главу усијан шлем. Но Господ је чудесно спасе, и она се избави и удаљи из Рима. И пође опет од града до града да обраћа тамни незнабожачки народ у веру истиниту. Још у два града би извођена пред кнежеве и судије, и истјазавана за Господа свога чинећи при том чудеса велика и силом Божјом брзо опорављајући се од мука и рана. Незнабошци, као и увек, приписиваху њена чудеса мађијама а њено опорављење сили и милости њихових богова. Рече једном св. Параскева кнезу мучитељу: „не твоји богови, кнеже, исцелише ме но Христос мој, Бог истинити“. Најзад је неки кнез Тарасије посече мачем. Тако славно заврши свој плодовити живот ова светитељка. Мошти њене беху доцније пренете у Цариград. Чесно пострада за Христа у II столећу.

3. Преп. Мојсеј Угрин. Беше на двору младога руског кнеза Бориса. Па када безбожни Свјатополк уби Бориса, Мојсеј се избави и добеже у Кијев. Но мало доцније би одведен од краља пољског Болеслава као роб у земљу Пољску, и продан за 1000 златника некој младој и скверној удовици, жени једног Болеслављевог погинулог војводе. Ова опака жена навраћаше Мојсеја на блуд, но Мојсеј се не даде навратити, јер се беше завештао живети чисто пред Господом. Тада му она предложи брак, но он то одби. Потајно прими Мојсеј чин монашки од неког Светогорца, и јави се пред госпођом својом у раси монашкој. Она га веза, па нареди да га шибају и да му одсеку тајни орган. Пет пуних година трајало је то безуспешно завођење од стране те срамне жене, пет година мука и истјазања! Но изненадно погибе краљ Болеслав у некој буни, у којој и ова жена би убијена. Тада Мојсеј слободно оде у Кијев, где се при светом Антонију предаде молитви и безмолвију. Победивши потпуно срамну похот у себи, он помагаше многима да се од ње спасу. И његове свете мошти помагаху многима (в. житије Јована Многострадалнога 8. јула). После десетогодишњег безмолвија у пештери упокоји се св. Мојсеј 26. јула 1043. год. и пресели се у вечно девствено царство Христово.

Чистоту пред Богом Мојсеј заветова,
Па слободан духом, и поред окова,
Одговори жени богатој и гнусној,
Окованој страшћу, робињи распусној:
– Који човек до сад слушајући жену
Спасе своју душу, страшћу покорену?
Адам изгнан беше због жене из Раја.
Сампсон због Далиле погибе без сјаја,
Соломон премудри од жена заведен,
На идолску глупост бејаше низведен
Иродова глава, женом обајана,
Смаче чесну главу Претече Јована.
Остави ме, жено, ја сам Божји слуга,
Па тражи по свету према себи друга.
Ја се твојој вољи покорити не ћу,
У сажићу с тобом ја не видим срећу.
Да чист будем телом, то је, жено, нужност,
То је моја света пред Господом дужност.
Ни ласка ни злато ни власт твоја цела
Завести ми неће ни ума ни тела.
Господ је свесилан, Он ће ми помоћи
Те ћу завет чесно одржати моћи;
Само чиста вода у Рају жубори,
Бог је Бог чистоте, Он нас чисте створи
Он нас чисте хоће, и чисте спасава,
Чистота је, жено, хришћанину слава. –

РАСУЂИВАЊЕ
Ниједна се страст не побеђује без велике борбе. Блудну страст назвали су Оци смрћу. Кад се блудник спасе блудне страсти као да је из мртвих васкрсао. Код оних који живе у свету блудна страст се разгорева у главном од виђења, а код оних који се подвизавају у пустињи та страст се разгорева од помисли и уображења. Свету Сару, велику подвижницу мучио је бес блуда у пустињи 30 година. Она га је увек молитвом побеђивала и одгонила од себе. Једном јави јој се смрадни бес блуда у телесном виду, и рекне јој: „победила си ме, Саро!“ Смерно одговори Сара: „нисам те победила ја него Господ Христос.“ И од тада је остави и помисао блудна за навек. Кад су питали св. Пимена, како се човек може борити против блудног беса, он одговори: „ако човек уздржава свој стомак и језик, то ће он моћи владати собом.“ Св. Антоније рекао је, да у телу постоје три врсте покрета: „једно природно, друго од неуздржљивости у храни, и треће од демона.“ Други су опет говорили, да се блудна похота усиљава још и од гњева и гордости. Но сви су сагласни у томе, да поред човечје трезвености и труда неопходна је помоћ Божја, да би се ова одвратна страст искоренила потпуно. А да је човеку могуће одржати се у чистоти сведочи између многих других и св. Мојсеј Угрин, који је проживео 50 година у свету и 10 у манастиру, свега 60 година, у потпуној девственој чистоти.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесну победу над Аморејцима (Исус 24), и то:
1. како Бог посла стршљенове против Аморејаца, те се ови збунише и бише побеђени од Израиљаца;
2. како је моћан Господ Бог и како помоћу малих ствари сатире гордељиве неправеднике.

БЕСЕДА
о беди оних који приђу Христу па одступе
Јер ако одбјегну од нечистоте свијета
познањем Господа и Спаса нашега Исуса
Христа, па се опет заплету у њих и буду
надвладани, буде им пошљедње горе од првога. (II Пет. 2, 20)
Светло је сунце, браћо, но још су светлије речи апостолске. Сунце обасјава тела, браћо, а душе не може да обасја, док речи апостолске обасјавају душе. Сва узвишења душе и све поноре њене апостол види јасно, па нам их осветљава из жарке љубави, да би нас извео на чисти пут спасења. Две велике поуке даје нам он у неколико речи. Прва поука: од нечистоте овога света не може се друкчије побећи осим кроз познање Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Пре свега без познања Господа Исуса не може се видети ни познати нечистота овога света, а по том без познања Господа Исуса човек се не може очистити од те нечистоте. Друга поука: када човек познањем Господа Исуса одбегне од нечистоте овога света, па се опет заплете у њу, онда му последње буде горе од првога. Јер познавши светлост он се поново враћа у мрак, и мрак бива још мрачнији; и познавши правду он поново тоне у неправду, и казна бива још страшнија; и познавши светињу он поново пада у животињство, и животиња бива још јароснија. Апостол се свети не устручава да ово повраћање назад сравни са псом који се повраћа на своју бљувотињу, и са свињом која окупавши се поново силази у каљужу.
Ко је познао Господа Исуса, тај је познао све што му треба за спасење; добио је доглед, да види нечистоту, и лаж, и неправду, и добио је силу да утече од свега тога. Нека се не повраћа, дакле, да га вечна смрт не прогута. Нека не куша Бога безброј пута. Јер ако је Бог био брз да га спасе први пут, биће спорији други пут, и још спорији трећи пут. О како су светле речи апостолске, браћо моја!
О Господе Исусе, Спаситељу свемоћни и свеблаги, не одступи од нас у часовима слабости, и избави нас када нас нечистоте света поново повуку себи. Теби слава и хвала вавек. Амин.
27. јул по јулијанском календару

0727_SvetiVelikomucenikPantelejmon
1. Св. великомуч. Пантелејмон. Родом из Никомидије од мајке хришћанке и оца незнабошца. Мајка му се звала Евула а отац Евсторгије. Као младић изучио лекарске науке. Свештеник Ермолај призва га к себи, научи га вери Христовој и крсти га. Чудотворно излечи Пантелејмон једнога слепца, кога су други лекари узалуд лечили; излечи га именом Христовим, и крсти га. Из зависти оптуже лекари Пантелејмона као хришћанина, и Пантелејмон изађе пред цара Максимијана на суд. „И стаде пред земаљским царем телом, а умом стајаше пред Царем небеским.“ Пред царем он се слободно објави хришћанином, и на очи цареве излечи једног узетог човека од дуготрајне болести. Ово чудо многе незнабошце привуче вери Христовој. Цар га стави на муке, но Господ му се јави у неколико махова и избави га цела и неповређена. Тада и св. Ермолај са Ермипом и Ермократом пострада. Осуђен на смрт св. Пантелејмон клече на молитву. У том џелат удари га мачем по врату, и мач се преби као да је од воска. И не могаше га џелат погубити док светитељ не сврши молитву и сам не рече да га посеку. Његове мошти посташе целебне. Беше посечен Пантелејмон под неком маслином, која по том постаде сва окићена плодом. Пантелејмон – значи свемилостиви. Бог свемилостиви прими праведну душу његову, и прослави га међу великим светитељима својим. Чесно пострада за Христа овај дивни мученик у младости својој 27. јула 304. год. Св. Пантелејмон призива се у молитвама при водоосвећењу и јелеосвећењу (свештању масла) заједно са св. Ермолајем и осталим безсребреницима и чудотворцима. Најдивнији храм, посвећен овом светитељу налази се у Светој Гори.

2. Св. Климент архиеп. Охридски. Ученик св. Методија и Кирила. По смрти св. Методија Климент, под притиском Немаца, крете из Моравије на југ. С Гораздом, Наумом, Савом и Ангеларијем – сви заједно прозвати Петочисленици – пређе Дунав, погостова у цара Бориса Михаила, и по том дође у Охридску страну. Прво основа манастир у Белици, где му беше и његово прво епископско седиште. Доцније се пресели у Охрид, одакле разви велику архипастирску и просветитељску делатност за сву ближу и даљ у околину. У Охриду подиже св. Климент цркву св. Пантелејмону. Имађаше много ученика, који преписиваху књиге словенским писменима за словенски народ. При тој делатности нарочито му помагаше св. Наум. Чинио је чудеса и за живота свога, као што његове мошти пројављују целебну моћ до данашњега дана. После великог труда и верне службе Богу упокојио се мирно у Охриду 916. год. Чудотворне мошти његове почивају у негдашњем храму Свете Богородице, који се доцније прозвао по имену св. Климента.

3. Блажени Николај. Христа ради јуродиви Новгородски. Син богатих родитеља. Оставио богатство и као јурод јурио по улицама, и кроз јуродство поучавао људе. Његов друг истога подвига био је блажени Теодор. Јурећи се једанпут пред светом они обојица претрче реку поврх воде. Упокојио се у Господу 1392. год.

4. Преп. Антуса. После дугог осамљеничког подвига основала манастир од 90 сестара. У време иконоборства под Константином Копронимом свих 90 монахиња буду убијене, а преп. Антуса по том и сама сконча 759. год.

5. Сто педесет и три мученика, потопљених у мору у Тракији.

Петочисленици, Божји угодници,
Јеванђелског меда вредни носиоци,
Широм бела света проносише веру
Док се не станише на сињем језеру.
Још са већим трудом одатле да раде
Горки људски живот Господом да сладе.
Климент архијереј, прави Божји слуга,
Што претрпе много мука и поруга,
Он за Охрид поста Христова застава,
Са њим свети Наум Ангелар и Сава,
И блажени Горазд – Петочисленици,
Сви Божији људи, Божји трудбеници.
Хиљаду година на небеси живе,
Хиљаду година људи им се диве.
Труда не жалише, народе крстише,
Славом се венчаше, јер Бога љубише.
Охрид чува славу Петочисленика,
Словенству су они и понос и дика.

РАСУЂИВАЊЕ
Ако дајеш милостињу сиромаху знај, да колико њоме чиниш добра своме ближњем толико и себи, и још више себи. Св. Антоније говори: „од ближњега долази нам и животи смрт.“ А св. Петар Дамаскин пише: „као што бедни треба да благодаре Богу, и да љубе богате, који им чине добра, тако, и још много више, и богати (треба да благодаре Богу и да љубе бедне), зато што се они спасавају Промислом Божјим и у садашњем и у будућем веку због милостиње. Јер без бедних они не само не задобијају спасење душе, него не могу избећи ни искушења од богатства.“ Милостиња која се даје из сујете, или с презрењем, не користи ништа. У ранија времена богаташи су односили злато пустињацима и молили ове да приме. Ретко се дешавало да су пустињаци радо примали милостињу, него и кад су је примали, примали су је из милосрђа према богаташима. Најсиромашнији људи примали су милостињу из милосрђа!

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцам чудесно ослобођење Израиља од Сисаре и његове силе (Судиј. 4), и то:
1. како се смилова Господ на вапаје поробљених Израиљаца и дарова им победу над Сисаром;
2. како пророчица Девора посла малену силу на Тавор против Сисаре, који имаше 900 гвоздених кола и огромну војску;
3. како прште сила Сисарина, и Сисара погибе.

БЕСЕДА
о пророкованим ругачима светиње
И ово знајте најприје да ће у пошљедње
дане доћи ругачи који ће живљети
по својијем жељама. (II Пет, 3, 3)
Да ли се огледало мења и криви, кад ругач стоји пред њим смејући се и ругајући се огледалу? Не, огледало се не мења и не криви, него остаје какво је и било. Ни Бог се, браћо, не мења и не криви, кад му се ругачи смеју и ругају. Непроменљиви и пречисти Бог зна, да се ругач самоме себи руга. Својим ругањем светињи Божјој ругач себе криви, и себе прави наказом. А светиња Божја стоји нетакнута.
О како су већ у наше време, у наше дане, пристигли многи ругачи! Многи премноги – но њихово је мноштво немоћније од Једног Јединог. Шта је мноштво прашине пред једним јаким ветром? Само треба чекати, наоружан стрпљењем чекати, док ветар јак не дуне.
Пристигли су многи премноги ругачи, који се ругају Божјој речи. Они нуде своје речи место Божјих, несвете место светих, гнојне место здравих, смртоносне место животворних. Но реч је Божја као јак ветар, а њихове су речи као прашина.
Ругачи су пристигли, многи премноги, који се ругају Божјим делима, и још ће више пристизати. Они хвале своја дела изнад Божјих дела, и веле, да су дела руку њихових боља и разумнија од дела Божјих. Њихова су дела крађа; јер све што су доброга саградили, саградили су од Божјег материјала и према угледу на Божје грађевине; и све што су злога саградили, саградили су од ђаволског материјала и по угледу на ђаволске грађевине. Чиме се, дакле, хвали прашина? Чиме ће се хвалити ругачи данас-сутра, кад дивљи магарци буду топтали копитама по гробовима њиховим?
Господе пречисти, свете су речи Твоје и силне као јак ветар, и света су дела Твоја и нема им ни броја ни мере. Господе пречисти, спаси језик наш од ругања, и спаси живот наш од ругача. Теби слава и хвала вавек. Амин.
28. јул по јулијанском календару

1. Св. апостоли: Прохор, Никанор, Тимон и Пармен. Ова четворица беху из броја седам ђакона и из седамдесет апостола. Остала тројица ђакона беху: Стефан, Филип и Николај. Стефан првомученик празнује се засебно 27. децембра, а Филип 11. октобра. Николај није ушао у ред светитеља због своје јереси. А она прва четворица немају посебних дана празновања, него се сви спомињу у овај један дан, 28. јула. Прохор је био рукоположен од апостола Петра за епископа Никомидијског. Био је неко време на служби код св. Јована Јеванђелиста, и на острву Патмосу забележио је откровења, која је чуо са уста св. Јована. По том се вратио у Никомидију, где уложи велики труд око обраћања народа у веру. Сконча мученички у Антиохији где би убијен од неверних. – Никанор свети пострада у Јерусалиму истог дана кад и св. Стефан архиђакон, а ускоро за њим и 2000 других хришћана, које побише злобни Јевреји. – Тимон беше епископ у Арабији, и пострада за Христа на крсту. – Пармен умре на очи апостола, и од ових би оплакан и погребен.

2. Св. муч. Јулијан. У време цара Антонина св. Јулијан пређе из Далмације у Кампанију Италијанску. Беше млад и красан младић, душом сав предан Господу. На путу срете војнике царске, који иђаху да хватају хришћане. „Мир вам, браћо!“ ослови их Јулијан. По таквом поздраву и по кротости лица младићева војници закључише, да је он хришћанин. На њихово питање одговори им Јулијан: „хришћанин сам, родом из Далмације.“ Још им Јулијан отворено призна, да путује с циљем обраћања идолопоклоника к јединоме живоме Богу. Војници га бездушно тукоше и најзад бацише у неки ров, где 7 дана проведе без икакве људске хране. Но јави му се ангел Божји, који му даваше небесну храну. Изведен на суд Јулијан оста тврд у вери као дијамант. Видећи његово мужевство и непоколебљивост у вери, 30 људи обратише се Христу Господу. Осуђен на смрт св. Јулијан клече и уздиже молитву Богу, благодарећи Богу за свој мученички подвиг и молећи Га, да се смилује свима онима који буду поштовали спомен његов. Би посечен секиром, и предаде дух Богу.

3. Преп. Павле Ксиропотамски. Син цара Михаила Куропалата. Са сјајним образовањем, са ретком мудрошћу и уједно кротошћу Прокопије (тако се најпре зваше) беше у својим младићским годинама предмет дивљења целог Цариграда. У једној повељи цар Роман Старији назива га „највећим од свих философа.“ Но бојећи се да му се душа не погорди и не пропадне од људске славе, овај сјајни младић обуче се једнога дана у рите просјачке и дође у Свету Гору, где прими монашки чин од знаменитог светитеља Козме. После дугих усамљеничких подвига он обнови Ксиропотамски манастир, а мало за тим сазида нови манастир Свето-Павловски, где у старости и сконча. Када се тај манастир освештавао цар Роман пошље на дар велики део Часног Крста, који се и до данас тамо чува. Каже се за овога светитеља, да је проповедао Јеванђеље у Македонији и Србији. Претрпео је многе муке од злог цара Лава Јерменина иконоборца, и упокојио се 820. год. Пред смрт своју св. Павле рекне братији: „ево стиже час, који је душа моја увек желела и од кога се тело моје увек страшило.“

4. Св. муч. Јевстатије. Овај мученик Христов беше војник у Анкири. Потргнут на суд он се не убоја никаквих мука но слободно хваљаше име Господа Христа. Војвода Корнилије нареди, те му провртеше стопала, провукоше конопац и вукоше човека Божјег до неке реке, па га бацише у реку. Силом Божјом спасен и од рана исцељен, он се јави војводи потпуно здрав. Када га војвода виде жива, толико се устраши, да извади мач и самог себе прободе. Јевстатије поживе још неко време и сконча у Господа, 316. год.

Свет младога Павла високо прослави,
Зато млад царевић царственост остави
И царствени блесак, богатство и силу.
И варошке сплетке, и раскошност гнилу.
Побеже од света, побеже од свију,
У пустињу где се светитељи крију
И подвигом тешким душе спасавају,
Даноноћном хвалом Бога прослављају,
На Атонској Гори Павле нађе место
Да од своје душе прави ново тесто,
Да му душа буде као у детета,
И да центар нађе и себе и света.
Што желео Павле, то и постигао.
На трудноме путу Бог му помогао
Избавио тело од пагубних страсти,
Избавио душу од демонске власти:
Све крстио крстом Христова Распећа
И тело и душу. Па ка’ чиста свећа
Од љубави Божје красно запаљена,
Од анђела Божјих к небу узнесена.
Бог младога Павла, што царство остави,
У небеском царству високо прослави.

РАСУЂИВАЊЕ
О незлобивости пише св. Нил Синајски: „потруди се, сине, да свагда будеш прост и незлобив. Немој да имаш једно у срцу а друго на језику, јер је ово лукавство и лаж. Буди истинит а не лажан, јер је лаж од лукавог. Не враћај зло за зло; но ако ти неко учини зло, опрости му, да би и теби опростио Бог. Ако те мучи злопамћење, помоли се Богу од све душе за онога брата (злотвора), и побећи ће злопамћење од тебе.“ – Прича се, како се један младић решио био да служи једнога врло ћудљивог старца, само да би му Бог грехе опростио. У најмучнијој служби издржао 12 година, и представио се Богу. Неки велики духовник видео душу младићеву у Рају, где се моли Богу за онога злога старца: „Господе, као што си се смиловао на мене због њега, смилуј се и на њега по великој доброти Твојој због мене, слуге твога!“ После 40 дана, издахну онај ћудљиви старац, и опет онај духовник виде душу тога старца упокојену у Царству небесном. Каква прекрасна и чудесна незлобивост онога трпељивог младића – у истини чудесна!

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно паљење жртве на камену (Судиј. 6), и то:
1. како се ангел јави Гедеону, а Гедеон отрча па донесе хлеба и меса да угости ангела;
2. како ангел додирну врхом од штапа хлеб и месо, и подиже се огањ, и спали жртву.

БЕСЕДА
о неразумном питању неразумних
Где је обећање доласка његова? (II Пет. 3, 4)
Тако питају ругачи светиње Божје. Они који се ругају речима и делима Божјим, ругају се и обећањима Божјим. Ми верни кажемо: Господ ће доћи, а они се ругају и говоре: када ће доћи, кад већ није дошао? Ми кажемо: Господ је обећао доћи, а они се ругају и говоре: гдје је обећање доласка његова? Оци наши, веле, бише и помреше чекајући долазак Његов, а Он не дође. Зар ћемо Га, веле, још чекати? Да, браћо, ми Га чекамо, и чекаћемо Га. Он је обећао доћи, и доћи ће. И апостол свети потврђује обећање Господње; гле, он га је чуо из уста самога Господа, из уста из којих само истина излази. Пред Господом је хиљада година као један дан. Овим речима апостол затвара уста ругачима а нас учи стрпљењу. Скоро ће две хиљаде година откако је Син Божји дао обећање, да ће поново доћи у сили и слави, да спасе верне и казни неверне, а Он још не долази, – говоре ругачи. О ругачи неразумни, зар су две хиљаде година за Бога тако дуги као и за вас? Зар не помишљате, да су за Њега две хиљаде година као два дана? Мора ли Он испунити сва Своја обећања у току два дана? Не жури се Њему, бесмртноме, као што се жури вама смртнима. Вама се жури, јер ћете ускоро умрети, а Он је бесмртан, и не боји се смрти. Наћи ће Он вас и у гробовима вашим, кад буде дошао. Пробудиће вас труба ангелска, и ви ћете устати колико да видите, да је Он истинит, па ћете онда бити низринути у мрачно царство клеветника, јер сте клеветали Господа истине, и угонили Га у лаж. Господ не жели, браћо, да ми будемо љубопитљиви односно дана и часа, кад ће Он доћи; Он само жели, да ми верујемо, да ће Он доћи. Били ми живи или мртви кад Он дође, ми ћемо видети долазак Његов. Није ли то доста?
О Господе Боже, Спаситељу наш, научи нас стрпљењу и утврди нас у вери. Ти ћеш доћи, ми знамо. Теби слава и хвала вавек. Амин.
29. јул по јулијанском календар
1. Св. муч. Калиник. Родом из Киликије. Васпитан од малена у хришћанском благочешћу. Оставивши све пошао да проповеда Јеванђеље. У Анкири буде ухваћен од некога незнабожачког кнеза Сакердона. Када му кнез грозно припрети мукама, ако се не поклони идолима, одговори му св. Калиник: „мени је свака мука за Бога мога тако добро дошла као гладноме хлеб“. После страшних истјазања и побоја, обу га кнез у гвоздене опанке, са ексерима унутра, и нареди да га терају у град Гангрски, јер нити га смеде више мучити нити погубити у Анкири, пошто многи гледајући јуначко трпљење Божјега човека обратише се у веру Христову. Уз пут ожеднише војници, и не би воде. Св. Калиник се помоли Богу, и изведе воду из једног камена. Кад стигоше у град Гангрски бацише мучитељи св. Калиника у пећ зажарену. Светитељ се помоли Богу говорећи: „благодарим ти, Оче небесни, што си ме учинио достојним овога часа, у који за име Твоје свето умирем“. По том уђе у огањ. Када се огањ угаси, нађоше тело његово мртво али цело и од огња неповређено. Чесно пострада и увенча се венцем вечне славе око 250. год.

2. Св. муч. Серафима. Девојка из Антиохије. Живела у дому неке Савине, сенаторке, коју приведе вери Христовој. Чувши за њу неки Вирил, мучитељ хришћана, нареди те је доведоше преда њ. Пошто Серафима оста непоколебљива у вери својој, нареди мучитељ, да се баци у тамницу, и посла неке младиће, да с њом преноће и да је оскврне. Серафима се Богу мољаше у тамници, кад младићи стигоше пред тамничка врата. Ту наједанпут забљешта пред њима ангел Божји с мачем у руци, и они падоше као мртви, потпуно несвесни и раслабљени. Сутрадан мучитељ замоли Серафиму, те молитвом поврати младиће к свести. Приписујући све ово мађијама Вирил нареди, те ову свету девицу најпре жегоше свећама, а по том је бише штаповима. Но кад њу бијаху, одломи се један комад штапа, одскочи и удари Вирила у очи, од чега он ослепи. Најзад мачем одсекоше главу овој Христовој слушкињи, и она предаде дух свој Богу. Благочестива Савина чесно погребе њено тело, од кога поче тећи исцелење многима. Пострада св. Серафима у време цара Адријана (117 – 138).

3. Св. муч. Теодотија. Млада удовица са троје деце. У Солуну, заједно са св. Анастасијом (22. дец.), Теодотија се трудила на делу Божјем, предана потпуно животу благочестивом. У време гоњења Диоклецијанова на смрт осуђена, и заједно са својом децом бачена у пећ огњену. Душе њихове свете винуше се у небеску домовину.

4. Св. муч. Јевстатије Мцхетски. Персијанац, родом из једнога села, Арбукета. У својој 30 години дошао у Мцхет град, и ту видећи како хришћани живе и верују прими крштење. Мучен за Христа и посечен у Тифлису 589. год. Мошти његове почивају у саборној цркви у Мцхету и дају исцелење верујућим.

Серафима, мила ангелима,
Сва невина и душом и телом,
Незлобива у свим помислима,
Много дана беше истјазана
За Господа Христа бесмртнога.
Кнез безбожни у храм је нагони
Да принесе жртве идолима.
Одговара света Серафима:
– Слушкиња сам Бога јединога,
Тело моје храм Духа Светога,
У девству сам тело очувала
Да би Богу на жртву принела,
Храм телесни Господу на жртву,
Мучи тело колико ти драго,
Но душу ми нећеш видет мртву,
Душа жива пре и после смрти
Огњем, мачем, не мо’ш је сатрти.
Због душе је тело саграђено,
И душом је тело освештано.
Од Бога се душа у свет јавља.
Да у телу Господа прославља.
Слава Богу, Богу Тројичноме!
Слава Богу, Створитељу моме!

РАСУЂИВАЊЕ
Истинитим покајањем, сузама, молитвом и добрим делима може се и најпрљавија душа потпуно очистити и изменити. Зато буди пажљив, да не спомињеш злурадо грехе покајаног грешника, него принеси благодарност Богу и диви се, како се од таме направила светлост и од муља бистра вода. Мисирски цар Амасис беше од ниска рода, па кад поста царем, људи га мало поштоваху сећајући се његовог порекла. Да би доскочио људима и задобио њихово поштовање, он узе метални леген, у коме су се по обичају прале ноге посетиоцима двора, даде га прелити и од њега направити лик некога идола. Тада цар постави тог идола на улицу. Видећи људи идола почеше му се клањати и одавати божанску част. А цар објави од чега је тај идол направљен. Разумеше људи, да је цар хтео тиме да покаже, да они не треба да мисле више о томе шта је он пре био него шта је он сад. И почеше људи одавати цару царску пошту.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесни знак што Бог показа Гедеону (Судиј. 6), и то:
1. како једне ноћи само руно беше под росом, а сва остала земља суха; и како друге ноћи беше сва земља под росом а руно сухо;
2. како то означаваше најпре народ Израиљски усред незнабожачког света (до доласка Христова), а по том незнабожачки свет, под благодаћу и безблагодатни Израил: (по доласку Христову).

БЕСЕДА
о одлагању Дана Страшнога по милости божјој
Не доцни Господ с обећањем, као
што неки мисле да доцни, него нас
трпи, јер не ће да ко погине, него
сви да дођу у покајање. (II Пет. 3, 9)
Милост Божја, браћо, одлаже онај дан који гори као пећ, по речима пророчким (Мал. 4, 1). Нека се, дакле, застиде ругачи, који се ругају обећању Божјем и говоре: гдје је обећање доласка Његова? Није Бог заборавио обећање Своје него су грешници заборавили сами себе. А Бог по неизмерној милости Својој чека, да грешници дођу к себи, и покају се, и припреме се за дан онај, који се не понавља. Гле, дан онај није као многи дани, који се дају људима ради покајања и припреме за сусрет с Богом. Дан је онај један, и разликује се од свих осталих дана, јер он не долази за покајање него за суд. Као што је Суд Страшни један, и неповторив, тако је и дан онај један и неповторив.
Бог не жели да ко од људи погине. Он није створио људе за погибију него за спасење. Има ли баштована, који сејући поврће жели, да му се поврће сасуши и пропадне? А Бог је мудрији и сажаљивији од свих људи. Једну жељу Бог има, на име: да се сви људи покају и од зла поврате. Како се радује виноградар, кад му се увели виноград поврати, и поново озелени и плод донесе! Колика ли је тек радост Бога и ангела Божјих, кад се душе људске, увеле од греха, поврате, и подмладе од суза покајања, и донесу плод покајања.
О Господе, милосрдни и човекољубиви, помози грешницима, да осете милост Твоју и сажаљивост Твоју према њима, – да осете и да се покају, – да се покају и поврате са опаких путова својих. Теби слава и хвала вавек. Амин.
30. јул по јулијанском календару

1. Св. апостоли Сила, Силуан, Крискент, Епенет и Андроник. Сви из Седамдесет апостола. Св. Сила би послат из Јерусалима у Антиохију с Павлом и Варнавом, да тамо реше спор међу вернима односно обрезања, наиме, да не треба обрезивати незнабошце, кад прелазе у хришћанство (Дела Ап. 15, 22). По том је путовао Сила с Павлом по Азији и Македонији, и био постављен за епископа у Коринту, где је мирно скончао. Силуан је помагао обојици врховних апостола (I Пет. 5, 12; II Кор, 1, 19). Као епископ у Солуну много се потрудио, много настрадао, док није земаљски живот заменио небесним. Крискент би сатрудник ап. Павла (II Тим.4, 10), по том епископ у Галатији, па мисионар у Галији, где мученички сконча за Христа у време Трајаново. Епенет свети, споменут од апостола Павла (Рим. 16, 5), био је епископу Картагени. Андроник (Рим. 16, 7) епископ Паноније, спомиње се посебно 17. маја.

2. Свешт. муч. Валентин. Био епископ у Италијанском граду Интерамни. Исцелио од болести брата трибуна римског Фронтана. Кад се разболи син познатог философа Кратона, Херимон, то по саветовању Фронтоновом позва Кратон епископа Валентина у Рим. Херимон беше сав згрчен, тако да му глава беше савијена међу колена. Валентин се затвори у собу са болесником, и сву ноћ проведе у молитви. Сутрадан изведе Херимона потпуно здрава и предаде оцу. Тада се крсти Кратон са целим домом својим и са три ученика своја. Херимон остави дом очев и оде са Валентином. У том се крсти и син епарха римског, Авундије. Разјарен због овога епарх ухвати Валентина, и после мучења посече мачем. Посечени беху тада и она три ученика Кратонова: Прокул, Евив и Аполоније. Њихова тела узе Авундије и чесно сахрани. Сви пострадаше 273. год. и посташе грађани царства небеског.

3. Свешт. муч. Полихроније еп. Вавилонски. Када цар Декије освоји Вавилон, ухвати Полихронија са три презвитера, два ђакона и два покрштена кнеза: Авдоном и Сенисом. Полихроније не хте ништа одговарати пред царем него само ћуташе, док св. Парменије презвитер одговараше за све. Епископа и свештенике одведе цар у Персију, у град Кордову, и секирама посече их. А кнежеве, Евдона и Сениса, одведе собом у Рим, и тамо их најпре баци пред зверове, па после мачем погуби. Сви чесно пострадаше 251. год.

4. Св. Јован војник. Потајни хришћанин. Послат од цара Јулијана Одступника да убија хришћане, он их не убијаше него помагаше да се сакрију. Јулијан га баци у једну тамницу у Цариграду. Када погибе зли цар, Јован се предаде подвигу живећи у чистоти и светости. Упокојио се мирно у старости. По смрти јављао се некима, који су потребовали помоћ његову. Молитве њему помажу да се пронађу лопови.

5. Преп. мајка Ангелина, деспотица српска. Мошти њене леже у ман. Крушедолу (Види њено житије 12. децембра).

Незнабожни владар страшни цар Декије,
У јарости викну: о Полихроније,
Што богове римске, старче, не поштујеш?
Заповести царске што нећеш да чујеш?
А светитељ ћути, ништа не говори.
Опет цар га пита, а светац не збори.
– Нем је овај човек! закључи Декије.
– Наш отац нем није, рече Парменије,
Но неће да збори, држи уста чиста,
Држи уста чиста по наредби Христа:
Не бацајте свога бисера пред свиње,
Не дајите псима божанске светиње!
Светац чува бисер, држи га у себи,
Да не прља уста говорећи теби. –
Декије разјарен к’о никад у веку
Нареди Пармену језик да одсеку.
Отсекоше језик. Но шта му то значи –
Говор светца поста дивнији и јачи?
То Господ ратује за ревносне слуге.
Чува их од стида и људске поруге.

РАСУЂИВАЊЕ
Треба разликовати грешника од покајника. Ако си узео на се улогу да изобличиш грешника, чувај се добро, да не изобличиш и покајника. Како је покајан грешник мио Богу, сети се из приче о блудном сину. Нека и теби, дакле, буде мио онај ко је постао мио Богу. Догодило се у она времена, да један монах падне у грех, због чега буде изагнан из манастира. Тај монах оде св. Антонију, исповеди грех, покаје се, и остане код Антонија неко време. Тада га Антоније посла натраг у манастир, али тамо га не приме, него га поново изагнају. Опет дође покајник к Антонију. Опет га Антоније врати у манастир са оваквом поруком оцима манастира: лађа једна претрпела крушење и свој товар изгубила; с великом муком лађа та достигла у пристаниште, а ви хоћете да потопите и то што се спасло од потопљења! – Чувши ову мудру поруку оци с радошћу примише покајног брата у манастир.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесну победу Гедеонову над Мадијанима (Судиј. 7), и то:
1. како Гедеон сабра 32000 војника и пође на Мадијане;
2. како му Бог нареди да смањи тај број, да се не би Израиљци хвалили, да су они победили а не Бог;
3. како Гедеон одабра само 300 војника и победи Мадијане, који беху многобројни као скакавци.

БЕСЕДА
о доласку Страшног Дана Господњег
Али ће доћи дан Господњи као лупеж ноћу,
у који ће небеса с хуком проћи, а стихије
ће се од ватре распасти, а земља и дјела
што су на њој изгорјеће. (II Пет. 3, 10)
Страшан је дан Господњи, о како је неисказано страшан! Страшан је како због неумитне правде тако и због своје изненадности. Сам је Господ заповедио: стражите, јер не знате дана ни часа (Мат. 25, 13), а апостол, који је својим ушима чуо те речи, само их повторава. Онај ко се боји лупежа стражари сваке ноћи, да га лупеж не би изненадио. Онај ко се боји дана Господњега стражари свакога дана и свакога часа, да га тај дан и час не би изненадно ухватио на греху. И сувише смо ми привикнути на правилно окретање точка времена и на правилно однизивање дана и ноћи, тако да не слутимо приближење хуке онога дана, који ће засенити све дане, и зауставити точак времена, и изломити ситне паоце његове. Као кад сунце наднесе лице своје огњено над милионе воштаних свећица, и затамни светлост њихову, и растопи восак њихов. Страшан, страшан, страшан, је дан Господњи! Кад тај дан наднесе своје огњено лице над свећице садашњих дана, ови ће се погасити и потамнети, небеса ће с хуком проћи, небеса, према којима се рачунају садашњи обични дани, а стихије ће се од ватре распасти; распашће се материјалне стихије: земља, вода, ваздух и огањ. И не ће их бити. Биће све ново. И земаљска наша постојбина и сва дела на њој изгореће. И не ће их бити. Биће све ново. И наша сва дела изгореће: кад Бог не жали Своја дела, зар ће жалити наша? Не ће Бог тражити дела него делатеље. Делатељи ће се сви јавити Њему на Суд, а дела њихова спалиће се. И све ће бити ново. Ко се осуди, осуди; ко се награди, награди – за сву вечност. Страшан је, браћо, ваистину страшан дан Господњи! Страшан због изненадности своје, и страшан због неумитне правде Божје.
О Господе праведни, учини нас трезвеним и будним! Нареди ангелима Твојим светим да нас држе у трезвености и будноћи, те да нас грех не опија и не успава. Теби слава и хвала вавек. Амин.
31. јул по јулијанском календару
1. Св. Евдоким. Рођен у Кападокији од благочестивих родитеља, Василија и Евдокије. У време цара Теофила (829.-842.) Евдоким беше млад официр у војсци. Но и као војник он улагаше сав труд, да живи по заповестима јеванђелским. Чуваше чистоту своју непорочно, и избегаваше да говорима с којом женом осим мајке своје; беше милосрдан према беднима, брижљив у читању свештених књига, и још брижљивији у молитвама Богу. Избегаваше сујетне забаве и празнословље. „Усред метежа и сујете светске беше као крин усред трња и као злато усред огња“. Због његових необичних добродетељи цар га постави за војводу Кападокијског. На том високом положају Евдоким се стараше да буде праведан пред Богом, и праведан према људима. Но по Божјем Промислу сконча рано, у 33. години својој. Његове мошти показаше се целебне. Један сумашедши човек дотакну се гроба његова и оздрави; тако и једно узето дете устаде и би здраво. После 18 месеци његова мајка отвори сандук и нађе тело његово као живо, без икаква знака трулења. И диван мирис дизаше се од тела светитељева. Мошти му доцније беху пренете у Цариград, и сахрањене у новој цркви Св. Богородице, коју постројише родитељи овога праведнога Евдокима.

2. Св. муч. Јулита. Из Кесарије Кападокијске. Имађаше, са својим суседом спор око имања. Овај оде суду и објави да је Јулита хришћанка, што је у то време значило исто што и бити ван законске заштите. Света Јулита радије се отказа свога имања него своје вере. Но злобни незнабошци не оставише је на миру ни после тога, него је мучише и најзад у огњу сагореше, 303. год. И тако ова следбеница Христова жртвова и имање и тело своје ради вечног спасења душе.

3. Св. Јосиф Ариматејски. Благообразни Јосиф, богати човек, члан Синедриона јеврејског и потајни следбеник Христов (Мат. 27, 57; Јов. 19, 38). Он је скинуо тело Христово с крста, заједно с Никодимом, и положио га у своју гробницу. Због овога је био окован од Јевреја и бачен у тамницу. Но васкрсли Господ јави му се и увери га у Своје васкрсење. По том Јевреји га пусте из тамнице и протерају из отаџбине. Он пође по свету да проповеда Јеванђеље Христово, и ту благовест донесе и у Енглеску, где се и упокоји у Господу.

4. Св. Јован егзарх. Знаменити свештеник и богослов бугарски из времена цара Симеона (892.-896.). Превео на словенски језик Шестоднев Василијев и Богословље Дамаскиново. Упокојио се мирно у Господу.

Јосиф муж богати и благообразни,
О Христа распета он се не саблазни,
Но кад сунце мркну и земља се стресе,
Он к Пилату оде и вест му однесе
Да је Господ умро, Господ живодавни, –
Ученик потајни тако поста јавни.
Кад се јавни скрише, тајни поста јаван,
Тако Јосиф мудри за дан поста славан.
Па Христово тело с Никодимом сложи
И у врту своме у гроб нов положи.
Јеврејски шпијуни чуше, доставише,
Јосифа праведног у оков ставише.
У тамници тамној Јосиф тамноваше
Докле Господ његов у Аду светљаше.
Преврташе Јосиф о Христу сећања,
Спомињаше чудна Његова делања,
Чудеса и речи и пророштва многа,
Пред Њим он стајаше у присуству Бога,
А сад – тама свуда, споља и изнутра,
Тамни дани, ноћи, вечера и јутра
После сјајног блеска, од сунца сјајнијег,
О, очајног мрака, од Ада тамнијег!
Но гле изненадно у тамници свану:
Васкрсли се јави робу оковану.
О Јосифе храбри и благообразни
Ни о Васкрслога ти се не саблазни.
О умрлу Христу ти Пилату јави
Па и васкрслога позна и прослави.
Нек те слави чесно земља Британија,
Ти јој први семе спасења посија.

РАСУЂИВАЊЕ
Подвижници у пустињи труде се да одсеку вољу своју и живе по вољи Божјој. Погрешно мисле неки, да пустињак живи сасвим осамљено. Ниједан пустињак тако не мисли. Он живи у друштву Бога, и ангела Божјих, и упокојених светитеља. Где је ум човеков, тамо је и живот човеков. А ум пустињака је у највећем, најчистијем и најмногобројнијем друштву, у каквоме човек један може бити. Једанпут авва Марко пребаци св. Арсенију пустињаку: „из каква узрока ти бегаш од нашега друштва и од разговора с нама?“ Арсеније одговори: „зна Бог, да ја вас волим, али не могу бити заједно и с Богом и с људима. На небу хиљаде, и хиљаде хиљада, имају једну вољу, а код људи су воље многе и разне. Зато не могу да оставим Бога па да будем с људима.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам казну Божју која постиже Авимелеха и Сихемљане (Судиј. 9), и то:
1. како Авимелех помоћу Сихемљана уби седамдесеторицу браће своје;
2. како сам Авимелех по том поби Сихемљане, раскопа им град, и посија со по њему;
3. како Авимелех после многих победа погибе од једне жене, која с куле баци на главу његову комад жрвња.
4. како и Сихемљане и Авимелеха стиже клетва Јотама сина Гедеонова.

БЕСЕДА
о последњем чекању
Зато, љубазни, чекајући ово старајте
се да вас он нађе чисте и праве у миру. (II Пет. 3, 14)
Шта је наше последње чекање, браћо? У ноћ чекамо дан, у дан чекамо ноћ, па опет дан, па опет ноћ. Но та чекања нису наше последње чекање. Шта је наше последње чекање, браћо? У радости стрепимо ишчекујући жалост, у жалости с надом ишчекујемо радост, па опет жалост, па опет радост. Но ни та чекања нису наше последње чекање. Наше последње чекање, браћо, јесте чекање Суда Божјега. Кад дође Суд Божји, страшни Дан који гори као пећ, онда се дочекује свезаслужено: дан за једне без смене са ноћи, и ноћ за друге без смене са даном; радост за једне бeз смене са жалошћу, и жалост за друге без смене за радошћу. То је, браћо, последње чекање људског рода, знао он то или не знао, мислио он о томе или не мислио.
Али ви, верни, треба то да знате, и ви треба о томе да мислите. То знање нека буде врхунац свих ваших знања; и та мисао нека управи све друге мисли ваше. Знању и размишљању о томе приложите још и оно што је најглавније, приложите старање ваше, да будете чисти и прави (или још тачније преведено: нескверни и непорочни) и у миру. Старајте се да будете чисти умом и срцем, прави савешћу, и у миру с Богом. Само тако последње чекање неће вас престравити изненађењем, нити ће вас низвргнути у ноћ без дана, и у жалост без радости. Као што је све у животу Господа Исуса изненађење за људе, тако ће бити изненађење и Његов други долазак у сили и слави. Изненађење је било Његово рођење од Пречисте Деве, изненађење и Његово сиротовање, изненађење и Његово чудотворство, и свако дело, и свака реч, и понижење, и драговољна смрт, и васкрсење, и вазнесење, и црква, и распростирање вере Његове. Изненађење ће бити и Његов други долазак, изненађење страшније од свих изненађења.
О Господе, о Судијо праведни, како ћемо Те срести необучени у чистоту, и у непорочност и у мир? Помози нам, помози нам, да се колико толико припремимо за страшни сусрет с тобом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
1. август по јулијанском календару

1. Седам Макавеја, Соломонија матер њихова и Елеазар свештеник. Пострадаше сви за чистоту вере Израиљске од цара Антиоха званог од једних Епифанос (просветљени), а од других Епиманис (безумни). Због великих греха у Јерусалиму, а нарочито због отимања око власти архијерејске, и злочина, учињених приликом тог отимања, попусти Бог велику беду на свети град. Антиох хтеде пошто по то да наметне Јеврејима идолопоклонство јелинско на место вере у једнога живога Бога, и чињаше све у томе правцу. Помагаху ту његову мисао и неки вероломни архијереји и друге старешине јерусалимске. Једном дође сам цар у Јерусалим и нареди, да сви Јевреји једу свињско месо, противно закону Мојсијеву. Јер једење свињског меса беше очигледан знак, да се неко одрекао вере Израиљске. Старац Елеазар, свештеник и један од седамдесет преводиоца Старог Завета на грчки језик, не хте јести свињског меса. За то би мучен и у огњу спаљен. Враћајући се у Антиохију цар узе собом седам синова, званих Макавеји, и мајку њихову Соломонију. Седам браће Макавеја зваху се: Авим, Антонин, Елеазар, Гурије, Евсевон, Алим и Маркел. На очи мајке опаки цар мучаше једног по једног сина, дерући свакоме кожу с лица и бацајући их потом у огањ. Они сви храбро претрпеше муке и смрт, но вере се своје не одрекоше. Најзад и мајка, када виде и свог последњег трогодишњег сина у огњу, и сама скочи у огањ и изгори, предавши душу Богу. Сви чесно пострадаше за веру у једног живога Бога око 180 год. пре Христа.

2. Изношење Часнога Крста. Овај празник установљен би договорно од Грка и Руса, у време цара грчког Мануила и књаза руског Андреја за спомен истовремене победе и то: Руса над Бугарима и Грка над Сараценима. У обе те војне ношени су с војскама крстови, из којих су засветлиле луче небеске. Зато се установи, да се 1 августа износи крст из цркве Свете Софије, најпре у средину цркве а по том и на улице, ради поклоњења народа и ради спомена чудотворне помоћи крста у бившим ратовима. Но ово није био обичан крст но прави Часни Крст, који се чувао у храму царског двора. 31. јула преношен је Часни Крст из царског двора у Св. Софију, а одатле после ношен по улицама ради освештања земље и ваздуха. Најзад 14. августа поново је враћен у храм царске палате.

3. Св. девет мученика. Њихова су имена: Леонтије, Атије, Александар, Киндеј, Минситеј, Кириак, Минеон, Катун и Евклеј. Први беше дрводеља, а остали земљорадници. Због дрзновеног исповедања вере Христове и због разрушења храма Артемидина, бише љуто истјазавани и обезглављени у време Диоклецијаново у Пергији Памфилијској, и посташе наследници царства Христова.

Часном Крсту Христовоме
Сви се часно поклањамо,
Силом Крста Христовога
Од напасти избављамо.
Крст је јачи од демона
И од сваког земног цара,
Крст спасава од болести
И напасти од варвара.
Кнез Андреја силом крста
Спасе земље поробљене,
Силом крста цар Мануил
Славно разби Сарацене.
Од војсака незнабожних,
Од насилних освајача,
Од свих зала – показа се
Сила крста много јача.

РАСУЂИВАЊЕ
Немоћан се обично брани лицемерством а моћан насиљем. Но да човек не може свој живот одбранити пред Богом ни лицемерством ни насиљем јасно нам показује пример светога старца Елеазара и цара Антиоха. Када насилни цар изведе Елеазара на суд и принуђаваше га да једе свињско месо, ако жели живот да сачува, Елеазар то непреклоно одби. Тада неки пријатељи Елеазарови дотурише му комад неког другог, не свињског меса, молећи га да једе пред царем и народом, те да тако сачува и живот и савест. И ту понуду старац одби говорећи пријатељима: „не приличи мени староме лицемерити на саблазан многим младим“. И погибе старац телом али спасе душу своју. Насилног цара Антиоха пак стиже казна Божја још у овом животу. Нападе га нека страшна болест изнутра, и тело његово кипташе црвима, и смрад од њега распростираше се на далеко.У очајању своме он се сети невино проливене крви хиљада и хиљада људских бића, која по његовој наредби бише непоштедно убијена, устраши се од Бога, и поче исповедати Бога јединога, кога пре гоњаше гонећи његове верне. Али милост се небескана њему не пројави.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам казну Божју над Израиљем (Судиј. 10), и то:
1. како Израиљци чинише што је зло пред Господом поклањајући се идолима сирским и сидонским и моавским и другим;
2. како их Господ предаде у ропство Филистејима који их газише и сатираше 18 година;
3. како је страшан Господ према одступницима од вере праве.

БЕСЕДА
о пророчким виђењима
Виђење Исаије сина Амосова. (Иса. 1, 1)
Ко има разума може да позна Бога јединог и истиног. Ко је неразуман, нека слуша разумнога, и спашће се и један и други. Бог се да познати јасно од створене природе, још јасније од надахнутих Божјих људи, а најјасније од Господа Христа. Надахнути Божји људи пре Господа Христа били су пророци. Међу првима је био Исаија син Амосов. Дух Божји њему је отворио вид, и он је видио оно што други људи нису видели. Зато он своју поруку народу своме назива виђењем (или утваром). Како су пророци видели тајне небеске и тајне будућих догађаја, то се не да описати; то се само да доживети коме се од Бога дарује. Истинита су виђења светих пророка, јер су се речи и небеске прилике из тих виђења доцније стварно потврдиле. Истинита су и за то, што су она служила добру људи, и враћању од зла на добро. Истинита су још и због тога, што их пророци неустрашиво објављиваху без обзира на патње, које их од тога снађоше, чак и без обзира на љуту смрт, коју многи од њих претрпеше.
Шта прими Исаија од земље и од људи, за своја виђења? Богатство ли, или част, или високо звање? Тестером га Јевреји престругаше! То је богатство, то част, то слава пророка – пострадати за истину Божју. Послушајмо, дакле, пророке Божје, јер они су путови који воде граду цара великога, они су зраци великог сунца правде – Христа, који на далеком кругу обасјава људе светлошћу небеском, указујући им на Сунце.
О Господе Христе, који си кроз пророке Себе објављивао и Себи пут припремао за силазак у долину нашу, помози нам. Помози нам да познамо светлост Твоју и промисао Твоју у светим пророцима Твојим. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Страница: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61
Референтни URL