Погледи форум

Пуна Верзија: Житије светих за сваки дан
Тренутно прегледате lite верзију форума. Погледајте пуну верзију са одговарајућим обликовањима.
Страница: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61
29. август по јулијанском календару
1. Усековање главе св. Јована Крститеља. Ирод Антипа, син старога Ирода, убице младенаца Витлејемских у време рођења Господа Исуса, беше господар Галилеје у време проповеди Јована Крститеља. Беше тај Ирод жењен ћерком некога арабског кнеза Арете. Но Ирод, зли изданак од злога корена, отера своју закониту жену и незаконито узе себи за сожителницу Иродијаду, жену свога брата Филипа, који беше још у животу. Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци у тамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше пред гостима Саломија, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод, занесен том игром, обећа играчици дати што год буде од њега искала, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке Саломија заиска главу Јована Крститеља. Ирод нареди те Јована посекоше у тамници и донеше главу његову на тањиру. Ученици Јованови ноћу узеше тело свога учитеља и чесно сахранише, а Иродијада избоде иглом језик Јованов, па главу закопа на неко нечисто место. Шта је даље било с главом Јовановом може се читати под 24. фебруаром. Али убрзо постиже Божја казна ову групу злотвора. Кнез Арета, да опере част своје ћерке, удари с војском на Ирода и потуче га до ноге. Поражени Ирод би осуђен од кесара римског Калигуле на прогонство најпре у Галију а по том у Шпанију. Као изгнанци Ирод и Иродијада живеше у беди и понижењу, док се земља не отвори и не прогута их. А Саломија погибе злом смрћу на реци Сикорису (Сули). Смрт св. Јована догодила се пред Пасху, а празновање 29. августа установљено је због тога што је тога дана освећена црква, коју подигоше на гробу његовом у Севастији цар Константин и царица Јелена. У ту цркву положене су и мошти ученика Јованових: Јелисеја и Авдије.

2. Преп. Теодора Солунска. Као жена имућна и благочестива човека живљаше на острву Егини. Но када Арапи угрозише Егину, они се преселише у Солун. Ту даду своју ћерку јединицу у манастир, која у монаштву доби име Теописта. Ускоро се муж Теодорин упокоји, те се и Теодора замонаши. Била великом подвижницом. Често чула ангелско појање и говорила сестрама: „Не чујете ли, како дивно ангели поју у небеском светилишту?“ Упокојила се у 75. години својој, 879. год. Из њеног тела потекло целебно миро, којим су се многи исцелили.

3. Св. муч. Василија. Пострадала за Христа у Срему.

4. Св. муч. Анастасије. Младић из Радовишта, епархије Струмичке. Учио занат у Солуну. Турци га присиљавали да се потурчи, што он одлучно одбије, због чега буде мучен и најзад обешен 29. авг. 1794. год.

О свети Јоване, дивни Крститељу,
Ти Претеча беше славном Спаситељу,
Ти чистотом твојом људске душе текну
И к’o страшна труба са Јордана јекну
Будећ’ људе од сна и порока лена,
Кад секира беше близу до корена.
Ја се теби клањам, ја се теби молим:
Помози да свакој напасти одолим.
Ја се теби клањам, пророку најјачем,
И пред тобом клечим, и пред тобом плачем:
Дај ми од твог срца, лавовске јачине,
Дај ми од твог духа, ангелске белине.
Дај ми твоје моћи, да постигнем пробом
Богу бит’ покоран и владати собом,
Крстити се постом, чистити се бдењем.
Сладити молитвом и небесним зрењем,
И без страха ходит’ мучеништву сваком
Са храброшћу твојом и са вером јаком.
О свети Јоване, Божји угодниче,
И за вишњу правду славни мучениче.
Ти кога се војске нечастивих боје
Немој се оглушит’ о молење моје,
Но укрепи мене молитвама твојим,
Да к’o свећа право пред Господом стојим.

РАСУЂИВАЊЕ
Ако посматрате како људи умиру, видећете, да смрт једнога човека обично личи на његов грех. Као што је писано: који се ножа маше, од ножа ће погинути (Мат. 26, 52). Сваки је грех нож, и обично људи бивају посечени оним грехом, који су најрадије чинили. Пример за то пружа нам и Саломија, скверна ћерка Иродијадина, која је искала и добила од Ирода главу Јована Крститеља на тањиру. Живећи у Шпанији, у граду Лериду, са изгнаним Иродом и Иродијадом, она пође једнога дана преко залеђене реке Сикориса. Лед се провали, и она паде у воду до грла. Санте леда стегоше је око грла, и она се копрцаше, играјући ногама по води, као што је некада играла у двору Иродовом. Но не може се ни дићи ни потонути, док јој оштар лед не одсече главу. Тело јој однесе вода, а главу њену донеше Иродијади на тањиру, као некад главу Јована Крститеља. Гле, како страшно смрт личи на грех учињени!

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам праведност Давидову (II Сам. 3), и то:
1. како се Авенир војвода, противник Давидов, предаде Давиду на веру;
2. како Јоав, војвода Давидов, уби Авенира;
3. како Давид прокле дом Јоавов, и плака много за Авениром.

БЕСЕДА
о исцелењу човечанства раном Христовом
Раном његовом ми се исцијелисмо. (Иса. 53, 5)
Христовом раном ми се исцелисмо; тако пророк Божји прориче, и ми знамо сад, да је његово пророчанство истинито. Страдањем Христовим ми се спасосмо вечног страдања; крвљу Његовом пречистом ми се очистисмо губе греховне и оживесмо. Крв и тело наше постало је нечисто од греховних страсти; а дух наш, гнездо и извор нечистоће телесне, најпре се онечистио. Може ли се нечисто нечистим очистити? Може ли се прљаво платно опрати прљавом водом? Не може. Него само оно што је чисто може опрати оно што је нечисто. Да је род људски нечист, то и незнабошци осећају. Но они нечисто хоће да очисте нечистим, прво призивајући нечисте духове и клањајући се њима, и друго приносећи нечисте жртве, било људске или животињске. Једна кап крви пречистога Христа више може очистити род човечји него све жртве идолопоклоничке од постања света. Зашто? Зато што је крв Христова чиста, а све друго је нечисто. Лекари узимају једну кап некога оштрога лека, разблажују га, и њиме пелцују многе људе, да их предохране од болести. И крв Христову у Чаши ми разблажавамо водом, па је онда узимамо и пијемо, јер се каже, да кад прободоше тело Господа копљем изиђе крв и вода (Јов. 19, 34). Таква је сила од једне капи крви Његове, да би свет од ње могао сагорети. То је крв безгрешна, једина безгрешна; крв пречиста, једина чиста у свету. О кад би људи знали, каква је сила апсолутне чистоте! Сви нечисти од греха појурили би да се чисте Христом пречистим, и сви немоћни појурили би да се причешћују крвљу и телом Христовим; и сви неверни поверовали би у Христа. Јер ту је троје, и све троје чисто и чисти: чист дух, чиста крв, чисто тело. А само чисто може очистити нечисто; и оно што је здраво може исцелити нездраво; и оно што је моћно може подићи немоћно.
О Господе, свесилни Господе наш, очисти нас грешне раном Твојом крвавом, раном невином и пречистом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
30. август по јулијанском календару
1. Сабор св. српских просветитеља и учитеља. Овога дана спомињу се не сви српски светитељи уопште него само неколико архиепископа и патријараха, и то Св. Сава, први српски архиепископ, назван равноапостолним; Арсеније, наследник Св. Саве, велики јерарх и чудотворац; Сава II, син првовенчаног краља Стефана, живео у Јерусалиму подуже време, назива се „сличан Мојсеју у кротости (Србљак)“; Никодим, подвизавао се у Св. Гори и био игуман Хилендарски, по том архиепископ „све српске и поморске земље“; Јоаникије, најпре архиепископ а од 1346. год. патријарх, преминуо, 1349. год; Јефрем, подвижник, изабран преко своје воље за патријарха у време кнеза Лазара 1376. год, и крунисао Лазара, по том се отказао престола патријаршеског и повукао се у самоћу; Спиридон, наследник Јефремов, скончао 1388. год; Макарије обновио многе старе задужбине, штампао црквене књиге у Скадру, Венецији, Београду и на другим местима, подигао чувену трпезарију при Пећском манастиру, и много урадио на унапређењу цркве уз припомоћ свога брата, великог везира Мехмеда Соколовића, упокојио се 1574. год; Гаврил, по роду племић од Рајића, учествовао на Московском сабору при патријарху Никону, због чега буде од Турака истјазаван за велеиздају и обешен 1656. год. Уз ове још се помињу Јевстатије, Јаков, Данило, Сава III, Григорије, Јован, Максим и Никон. Многи од њих подвизавали су се у Св. Гори, но сви беху „раби блази и вјерни, добри же дeлателiе винограда Господня“.

2. Св. Александар, Јован и Павле патријарси Цариградски. Александар учествовао на I Вас. Сабору и Никеји место престарелог патријарха Митрофана; по том наследио Митрофана. Кад се хтеше неки философи препирати с њим о вери, он рече једном од њих: „у име Господа мога Исуса Христа заповедам ти да умукнеш!“ И онеме философ тога часа. Молитвом својом и Арију прекратио живот. Скончао у 98. год. живота, 340. год. Св. Јован Постник управљао црквом у време злога цара Анастасија, јеретика акефалита. Упокојио се 595. год. Св. Павле IV управљао црквом 5 година и 8 месеци, и одрекао се престола примивши тајно схимну, да би покајао свој грех што је најпре пристајао уз иконоборце. Био је претходник великог Тарасија, и упокојио се у време Ирине и Константина 784. год.

3. Преп. Христофор. Подвижник VI века у обитељи св. Теодосија. У визији видео, да кандила монаха трудбеника горе, а кандила лењиваца не горе.

4. Св. Евлалије, еп. Кесарије Кападокијске. Један од претходника св. Василија. Свога сина лишио чина за ношење одела, неприличног духовноме завету.

Угодници Божји, српски светитељи,
Учитељи мудри, и просветитељи,
Кнежеви духовни, славни богатири,
Христовога стада предобри пастири,
Себе се одрекши Богу послужисте
И народу своме светилници бисте;
Богоносни људи, божанскога својства,
Ви примасте светлост од Светога Тројства,
Примасте је шчедро, расипасте свуда,
И од вашег труда поникоше чуда.
Сви ходећи право Савиним стопама
Светињу узнесте по српским земљама,
Веру утврдисте у Божије Слово,
Обукосте душе у одело ново,
Украсисте земљу красним храмовима,
О Божији људи, равни ангелима!
Ви ангели бисте народа српскога,
Научисте Србе прослављати Бога,
Клањати се живом Христу Спаситељу,
И служисте верно светом Јеванђељу.
Зато и вас Господ на небу прослави
И пред народ српски као свеће стави
Да живећ’ на небу – на земљи светлите,
Истини и правди народ свој водите.
Док примеру вашем род се српски диви,
Молитвама вашим – дотле ће да живи.

РАСУЂИВАЊЕ
Са шумом и бешчешћем погибоше бучни јеретици. И сама њихова смрт показује гњев Божји на њих због лажи коју распростираху и досаде коју цркви Божјој причињаваху. Арије, пошто би осуђен у Никеји, дође једнога дана цару Константину и мољаше цара, да буде опет примљен у цркву. Цар га упита, да ли верује Никејском Символу Вере, а он, лукави, држаше у недрима хартију са исписаним својим јеретичким зловеријем, и ударајући се руком по прсима говораше цару: „тако верујем“. Цар помисли, да се Арије раскајао, и посла га патријарху Александру да га прими у цркву. Александар никако не хте примити Арија знајући да он лаже. Но цар одреди један дан недељни када се Арије имаше увести у велику цркву. Уочи тога дана патријарх свети мољаше Бога, да узме његову душу пре него што се богохулни јеретик уведе у цркву. Када освану одређена недеља патријарх беше на служби у цркви, а Арије се са царским људима и својим једномишљеницима упути у цркву. Када стигоше на трг Константинов, на једанпут га стиже нека мука и у духу и у телу, и он потражи место за телесну нужду. Ту на тргу беше такво једно јавно место, и он се упути тамо. Његова пратња чекаше га дуго и поста нестрпљива од чекања. Када одоше неки да виде, шта је са Аријем, нађоше овога у смрадноме месту мртва, са целом утробом просутом напољу, у нечистоћи и крви.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам победе Давидове над Филистејима (II Сам. 5) и то:
1. како Филистеји нападаше на земље Давидове, а Давид се помоли Богу, и пође и потуче Филистеје;
2. како Филистеји поново ударише, а Давид се опет помоли Богу, и разби Филистеје.

БЕСЕДА
о тајанственом роду Христовом
Род његов ко ће исказати? (Иса. 53, 8)
Као скривен извор велике реке, тако је за Јевреје био скривен род чудеснога Господа Исуса. Они су читали и знали, да ће се Месија родити у Витлејему; и Он се роди у Витлејему, али Га они не познаше. Они су знали, да ће Месија доћи из колена Давидова; и он се роди из колена Давидова, по матери Својој пресветој, али Га они не познаше и не признаше. Читали су, да ће се Он родити од девојке, да ће бегати у Мисир и да ће бити дозван из Мисира, да ће се пред њим јавити Претеча Његов, вапијући у пустињи, да ће као светлост велика засијати у тами и сенци смртној земље Завулонове и Нефталимове, и остало све што су пророци прорекли и написали као знамења доласка Његовог. Па ипак Га не познадоше и не признадоше, него Цара славе распеше као злочинца.
Да је он обичан човек био, зар би се пророк питао о Његовом роду и пореклу? Чији род и чије порекло у историји народа Израиљског није знано? А род Његов скривен је као род Мелхиседеков. Скривен је био за Јевреје, и скривен је увек за невернике, но за нас верне није више скривен. Ми знамо, да је Он светлост од светлости, Бог истинити од Бога истинитога, рођена не створен. Tо је Он у вечности. Знамо, да се Он ваплотио од Духа Светог и Марије Деве и јавио свету као човек, као Богочовек. То је Он у времену. Род је његов, дакле, и на небу и на земљи, и у вечности и у времену; чудан, тајанствен, славан и величанствен је род Његов. И кад све искажемо, што нам је о Њему откровено, ипак се можемо питати: род Његов ко ће исказати? Не зато што је незнан род Његов, него зато што је недохватљив, недомислив, надчулан, надприродан.
О Господе Исусе Христе, Боже наш, просвети нас божанским разумом Твојим и уздигни нас к Себи силом Твојом човекољубивом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
31. август по јулијанском календару
1. Празник појаса Св. Богородице. По успенију своме Св. Богородица даде свој појас Апостолу Томи. Тај појас доцније је пренет у Цариград и чуван у запечаћеном ковчегу у Богородичиној цркви Влахерни, задужбини царице Пулхерије. И никад се није отварао овај ковчег све до времена цара Лава Мудрога (886. – 912.). Супруга Лавова, царица Зоа, душевно оболи, и према неком тајанственом виђењу пожели она, да се на њу метне појас св. Богородице. Цар умоли патријарха, те се ковчег отвори, појас изнесе и стави на болесну царицу. Царица одмах оздрави. У спомен тога чуда установи се овај празник. Један део тога појаса находи се у Грузији у Зугдиду. На име: ћерка цара Романа исцели се помоћу тога појаса, па доцније, када је отац удаде за цара Абухаза Грузијског, она понесе један део тога појаса собом. По заповести руског цара Александра I саграђена је нарочита црква у Мингрелији у Зугдиду, где се чува тај део чудотворне одеће св. Богоматере.

2. Св. Генадије патријарх Цариградски. За патријарха дошао после св. Анатолија. Савременик св. Маркијана (10. јан.) и св. Данила Столпника (11. децемб.) У његово време основан славни манастир Студитски, позван тако по сенатору римском Студију, који дође у Цариград и с благословом Генадијевим подиже цркву св. Јовану Претечи и при њој манастир. Био је врло кротак и уздржљив. Никога није хтео запопити, ко није знао цео Псалтир на изуст. Председавао помесном сабору у Цариграду, на коме је симонија у цркви анатемисана. Чинио чудеса, и у визији сазнао кончину своју. Управљао црквом 13 год, и преставио се Господу мирно 471. год.

3. Свешт. муч. Кипријан. Родио се од неверних родитеља, и сам васпитан у многобоштву. Постао знаменит у Картагени као учитељ философије и реторике. Био ожењен. Но када поста хришћанином, преста живети са женом, и предаде се даноноћном труду око проучавања Св. Писма и усавршавања свога карактера. Због његових необичних врлина би изабран за презвитера а убрзо и за епископа. Колико беше милосрдан према хришћанима толико тврд према јеретицима. Написао је доста поучних дела, руковођен Духом Светим. Нарочито силно писаше против идолопоклонства, Јудаизма, и јереси Новацијанове. Красан му је и сладак напис о девству, као и о мучеништву, и милостињи, о трпљењу, о молитви Господњој, и т.д. Пострада за време Валеријана и Галијена 258. год. Пред смрт помоли се Богу, благослови народ, и остави 24 златника да се да џелату, који га буде посекао. Недостижна величина и великодушност правог хришћанина!

4. Св. Јован митрополит Кијевски. Бугарин по роду. Дошао у Кијев 1080. год, и одмах стекао толико уважење, да ускоро буде подигнут на престо митрополитски. Управљао црквом 8 год. Писао папи Клименту посланицу, у којој га изобличавао због новачења, које је римска црква увела. Упокојио се мирно 1089. год.

Украс целој цркви, дика Картагени,
Пре и после смрти Кипријан свештени,
И речју и делом он учаше верне
Особно хвалећи чисте и девствене:
– Девственост је, рече, светиња полова,
Оно је слобода од страстних окова,
И извор чистоте, украс моралности,
Достојанство тела, и веза скромности,
Девство мир је дома, девство – круна слоге,
Девство је тишина, одсуство тревоге.
Кад се дух човечји од тела повуче,
И у царство своје унутра увуче,
И сагледа раскош унутрашњег света.
Тад више не пушта тело да му смета
Са страстима лудим, са жељама разним,
Са бригама лишним, са луксузом празним,
Луксуз нам не јавља украшену жену
Но нечисту душу и порочност њену.
О слободо златна од сујетних жеља,
Нецењено благо само светитеља!
Слобода је девство, девство је тишина,
Обоје дарови – Божијега Сина.
О Божији Сине, о благи Господе,
Подари нам славу девства и слободе.

РАСУЂИВАЊЕ
Хришћанин не верује у кисмет, у судбу, у коб. Ако Бог и опредељује главне линије живота нашег, Он их према нашој молитви и заслузи може и да промени. Тако Он је продужио цару Језекију 15 година живот (Иса. 38); и Дију преподобном (19. јули) такође продужио је 15 година живот. Василију Великом продужио је Бог живот, по молитви светитељевој, за један дан, док је крстио Јеврејина Јосифа, свога лекара. Но како по молитви Бог може продужити живот, тако може, по греху, и скратити. Цар Анастасије придржаваше се Севирове јереси, т.зв. анакефалитске (безглавне) која распростираше глупост, да цркви не требају епископи и свештеници, него да је сваки себи епископ и свештеник, и да сваки има право на свој начин тумачити Св. Писмо и учити друге како он зна и верује. Узалуд св. Јован патријарх саветоваше цара, да се врати истини православној, цар не само не усвоји савете него кињаше патријарха на разне начине и смишљаше да га протера. Једне ноћи виде цар у сну неког страшног мужа на узвишеном престолу, који држаше књигу у руци. Тај муж отвори књигу, нађе име цара Анастасија и рече: „ја сам хтео пустити да још дуго поживиш, али због кривоверства твог ево бришем 14 година од твога живота“. И избриса нешто из књиге. Ужаснут цар скочи иза сна, и причаше сан свој присталицама својим. После неколико дана удари гром у двор царев и уби цара Анастасија.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам весеље Давидово у Господу (II Сам. 6), и то:
1. како Давид пренесе ковчег завета из Вале Јудине у Јерусалим, и како од весеља играше пред ковчегом;
2. како се Михала, жена његова, подсмехну Давиду због играња пред ковчегом не стидећи се женa;
3. како Бог казни Михалу због тог неумесног подсмевања, те не имаде Михала порода до смрти.

БЕСЕДА
о сили и мисији Христовој, како Исаија прорече
Дух је Господњи на мени; зато ме помаза
да јавим јеванђеље ништим; посла
ме да исцелим скрушене срцем: да
проповедам заробљеним отпуштење и
слепим прозрење; да огласим годину
милости Господње и дан освете. (Иса. 61, 1 – 2)
Ово велико програмно пророчанство прочита Господ Исус на самом почетку Свога спаситељског рада, у Назарету, пред Јеврејима, и прочитавши седе и рече: данас се изврши ово писмо (Лк. 4, 16 – 21). Једно од најтамнијих пророчанстава за књижевнике и свештенике Јеврејске Он прочита, затвори књигу и рече: данас се изврши ово писмо. У то пророчанство нико од Јевреја није смео такнути, јер нико није знао, на кога се оно односи. Седам столећа минуло је било, одкад је ово пророчанство изречено и написано, и нико није знао, на кога се оно односи. А када је дошао Онај, на кога се то пророчанство односи, Он га је прочитао и применио на Себе. Тако је велики Господ наш оправдао пророка Свога и представио Себе свету.
Дух је Господњи на мени. Зашто Он то говори кад је Он раван Духу као и Оцу? Ради сведочанства људима, како тумачи св. Златоуст. Не каже: благодат Духа него Дух, јер благодат је Духа на људима верним, а на Њему је сам Дух, као што се и показало на Јордану. Дух је сведок Сина, и ниједног тренутка Син није био без Духа. Господ Исус често спомиње Оца и Духа Светога једно из бескрајне љубави према Оцу и Духу, а љубав увек приписује своје другима, и друго ради поуке гордим људима, да не истичу себе, него да одају част другима, равним себи.
Све остало што је речено у овом дивном пророчанству испунио је Господ чудесним деловањем Својим дословце. Он је дошао углавном да јави милост Божју људима али у исто време и Страшни Суд онима, који ту милост буду презрели и одбацили. То је виђење Исаије, сина Амосова, пророка Божјег, пророка истинитог.
Поклонимо се, браћо, Исаији, чија богодухновена уста прорекоше Спаситеља и спасење наше, и не престајмо клањати се чудесном Спаситељу нашем, Господу Исусу Христу. Теби се клањамо, Господе и Спасе наш, и Теби благодаримо на премудром устројству спасења нашег. Теби слава и хвала вавек. Амин.
1. септембар по јулијанском календару
1. Почетак црквене године (или: начало индикта). Први Васељенски Сабор определио је, да се година црквена почиње 1. септембра. Месец септембар је био код Јевреја почетком нове грађанске године (Иса. 23, 16), месец збирања плодова и приношења жртви благодарности Богу. У време овога празновања Господ Исус ушао је у синагогу у Назарету, отворио књигу пророка Исаије и прочитао речи: Дух је Господњи на мени; за то ме помаза да јавим јеванђеље ништим; посла ме да исцелим скрушене срцем; да проповедам заробљеним отпуштење и слепим прозрење; да огласим годину милости Господње и дан освете (Иса. 61, 1- 2). Још је овај месец септембар знаменит у историји хришћанства, што у њему цар Константин Велики одржава победу над Максенцијем, непријатељем вере Христове, а тој победи следоваше слобода хришћанске вероисповести у целој римској царевини. Дуго времена је и грађанска година у хришћанском свету рачуната као и црквена од 1. септембра; па се је она пренела на 1. јануар а најпре у западној Европи, а по том и у Русији у време Петра Великог.

2. Преп. Симеон Столпник. Родом Сирјанин, од сељачких родитеља. У 18. години одбегао од родитеља и замонашио се. Предавао себе најтежим подвизима, понекад постећи по 40 дана. По том се предаде нарочитом подвигу, дотле непознатом, наиме: да даноноћно стоји на стубу у непрестаној молитви. Његов стуб најпре би висок 6 лаката, после му подигоше један од 12, па од 22, па од 36, и најзад од 40 лаката висине. Његова мајка Марта два пута долажаше да га види, но он је не хте примити, него јој са стуба рече: „не узнемиравај ме сад, мајко моја, ако се удостојимо видећемо се у оном свету.“ Претрпе св. Симеон безбројне напасти од демона, но он их све победи молитвом Богу. И сотвори светитељ чудеса велика и многобројна исцељујући речју и молитвом многе болеснике. Око његовог стуба стицаше се народ са свих страна, богати и убоги, цареви и робови. И он свима помагаше некоме повраћајући здравље телесно, некоме пружајући утеху и поуку а некога изобличавајући због јеретичког веровања. Царицу Евдокију тако одврати од јереси Евтихијеве и поврати Православљу. Подвизаваше се у време цара Теодосија Млађег, Маркијана и Лава Великог. Овај први столпник у хришћанству и велики чудотворац Симеон свети поживе 103 године и упокоји се у Господу 1. сеп. 459. год. Његове мошти пренесене у Антиохију у цркву његовог имена.

3. Св. Исус Навин. Вођ народа Јеврејског после смрти Мојсејеве. Једини он и Халев ушли су у Земљу Обећану од неколико стотина хиљада Јевреја, који изађоше из Мисира. (Читај о његовој верности Богу, његовим делима и чудесима у Књизи Исуса Навина.) Поживе 110 година и сконча око 1440. год. пре Христова Рођења.

Симеон Столпник, први од столпника,
Озарен старац сјајем бесмртника,
За столп привезан, драговољна жртва,
Небо га жива земља гледа мртва.
Пост и молитва и свеноћно бдење –
Тим путем тешким тражаше спасење.
Мајка му дође једнога уранка:
– Сиђи ми, сине, да те види мајка!
Рече му тако. А Симеон шути.
Понавља мајка молбу много пути …
Најзад Симеон мајци одговара:
– Ја сам у служби Небескога Цара;
Живот је овај борба и припрема,
За пуст разговор ту времена нема,
Но иди, мајко, бирај стазу чисту,
Брини за душу, и живи по Христу;
У оном свету, после ове војне,
Ако нас Христос нађе за достојне,
Тамо ћеш, мајко, видет свога сина,
И син се сладит лица материна.

РАСУЂИВАЊЕ
У овоме свету ми треба да искористимо све што је потребно на изграђивање душе наше, јер кад нас смрт растави од овога света, ми ништа не носимо у други свет осим душе своје онакве какву смо је овде изградили. Св. Симеон Столпник као осамнаестогодишњи младић у бризи за спасење душе своје паде једног дана ничице на земљу и уздиже молитву Богу, да му Бог покаже пут ка спасењу. И тако дуго лежећи на молитви имаде овако виђење: као он копа ров за темељ нечега, па заморен од копања стаде да одахне. У том дође му глас: „копај дубље!“ Тада он поче са великим трудом копати још дубље; па опет заморен стаде да одахне. Али опет чу глас: „копај дубље!“ И он опет поче копати са још већим трудом и напором. У том дође му глас: „престани, довољно је; сада што желиш зидати зидај; без труда ништа не ћеш успети.“ Они који се мало труде и на чулној плићини зидају живот душе своје, зидају на песку грађевину, која се не може одржати у овом пролазном свету а још мање у оном непролазном.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам безакоње Давидово (II Сам. 11), и то:
1. како Давид изврши прељубу са Витсавејом женом Уријевом, када Урије беше у рату;
2. како удеси Давид погибију Уријеву;
3. како се Бог разгневи на Давида.

БЕСЕДА
о Слову – Сину Божјем
У почетку бјеше Слово. (Јов. 1, 1)
Слово, или Реч словесна, смислена, беше у почетку. Ово се односи на божанску природу Господа нашег Исуса Христа. У почетку – да ли се тиме мисли, браћо на неки почетак Слова Божјег? Или на неки времени датум рођења Сина Божјег од Бога Оца? Никако. Јер рођење Сина Божјег не може имати ни датума ни почетка, пошто је време услов само онога света пролазнога, и пошто оно не додирује вечнога Бога нити условљава собом ма шта у Богу. Може ли се одвојити сијање од сунца, а да сунце остане сунцем? Може ли се ум одвојити од човека, и да човек остане човеком? Може ли се одвојити сласт од меда, и да мед остане медом? Не може. Још мање се може замислити Бог одвојен од Слова Свога, од Речи словесне, од Смисла Свога, од Мудрости Своје – Отац вечни одвојен од Сина Свога савечнога. Није, браћо, овде реч о почињању Сина Божјег од Бога Оца, него је овде реч о почетку почетка историје стварања света и спасења људског. Тај почетак је у Слову Божјем, у Сину Божјем. Он је почео и стварање света и спасење света. Ко год хоће да говори било о стварању видљивог и невидљивог света било о спасењу рода људског, тај мора почети са Почетком. А тај Почетак је Слово Божје, Мудрост Божја, Син Божји. Као кад би неко причао неки догађај са једном лађом на језеру, па почео овако: у почетку беше језеро, па се навезе нањ једна бела лађа… Нико од разумних људи неће схватити речи „у почетку беше језеро,“ као да је језеро постало истог тог дана кад се догодио догађај са лађом. Тако нико од разумних не треба да схвати речи Јеванђелиста у почетку бјеше Слово као да је на почетку догађаја стварања света произашло Слово Божје из Бога. Као што је језеро постојало хиљаде година пре догађаја с лађом на њему, тако је Слово Божје постојало читаву вечност пре почетка стварања.
О Сине Божји, савечни Оцу и Духу, просвети нас и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
2. септембар по јулијанском календару
1. Св. муч. Мамант. Родом из Пафлагоније, од хришћанских знаменитих родитеља, Теодота и Руфине. Родитељи његови беху бачени у тамницу за Христово име. У тамници најпре му умре отац; а мајка му, пошто роди њега, и сама сконча. Тако дакле оста новорођени младенац у тамници између мртвих тела својих родитеља. Но Бог Промислитељ посла ангела Свога некој племенитој удови Амији, којој се ангел на сну јави и рече, да иде у тамницу и узме дете к себи. Ама измоли од градоначелника дозволу, да сахрани умрле, а дете узе у своју кућу. Тек кад му се наврши 5 година поче дете говорити, и прва му реч беше: мама! због чега и доби име Мамант. У школи Мамант показа необичну бистрину; а пошто беше код куће васпитан у хришћанском духу, то он не тајаше веру своју него је исповедаше пред својим врсницима исмевајући идоле. У време цара Аврелијана би жестоко гоњење хришћана. Незнабошци не штеђаху ни децу хришћанску. Маманту беше 15 година, када би изведен пред цара. Рече му цар, да бар само устима се одрече Христа, на што му Мамант одговори: „ни срцем ни устима не ћу се одрећи Бога и Цара мога Исуса Христа.“ Цар нареди те га тукоше, свећама палише, и најзад вргоше у море. Но ангел Божји спасе га, и одведе на гору високу, близу Кесарије. Ту је он живео у самоћи и молитви. Од његове светости дивљи зверови су се питомили. Најзад и ту буде пронађен од гонитеља и поново на муке стављен. Победивши и силу огња и дивљих зверова Мамант свети би прободен трозубцем од некога жреца идолскога. И тако предаде душу своју свету Богу, коме је веран остао у свима мукама. Од његових моштију догодише се многа исцелења болних.

2. Св. Јован Постник патријарх Цариградски. Празнује се и 30. августа. Прво беше златар, па по Божјем Промислу а због своје велике добродетељи посвећен за свештеника. Као младић једном хођаше св. Јован са неким старим монахом, Јевсевијем, из Палестине. Наједанпут дође глас Јевсевију од некога невидљивога: „авва, не ходи с десне стране великог Јована!“ То глас Божји наговештаваше велику службу, на коју Јован ускоро имаше бити позван. После блаженог Евтихија Јован би изабран за патријарха Цариградског. Никако се не хте примити, но би застрашен од неког небесног виђења, те се прими. До смрти своје беше велики испосник, молитвеник и чудотворац. Упокојио се 595. год. По смрти нађено код њега као једина му својина: једна дрвена кашика, једна ланена кошуља и једна стара одећа. Знаменити су му списи о покајању и о исповедању.

3. Св. Елеазар. Син Аронов и други по реду првосвештеник Израиљски. Помоћник Мојсејев при пребројавању народа Израиљског и помоћник Исуса Навина при подели земље обећане на 12 колена. Верно чувао ковчег завета у Силому, и скончао мирно.

4. Празновање чуда св. Богородице „Калужске“.

Мамант благочесни, у тамници рођен,
Од првога дана са Исусом срођен;
Отац му и мајка, Божји мученици,
Родише јединца у мрачној тамници.
И сиротан Мамант својих петнаест лета
Осамљен бејаше у тамници света,
Једина утеха и светлост једина
Сијаше му с лица Божијега Сина;
Задовољан тиме и богат од тога
Мамант прослављаше свога Христа Бога,
Прослављаше речју, прослављаше делом,
Молитвеном душом и невиним телом.
Пријатељство Бога њему беше драже
Од лажљивог света што мучи и лаже,
Спријатељен с Богом и пречистим Христом
Он се спријатељи и с природом чистом,
С пустињом и шумом, с дивљим зверовима,
Са дивокозама, с љутим лавовима.
И Господ обдари пријатеља Свога
Чудесним дарима од Духа Светога,
Те посрами Мамант своје гонитеље
И обрати Христу многе мучитеље.
Цар и царство беху противу дечака.
Ал’ десница Божја држаше га јака,
Те отрпе муке, и прослави Спаса;
Цар с царством пропаде без трага и гласа,
А Мамант и сада са Христом царује,
С ангелима Божјим на небу ликује.

РАСУЂИВАЊЕ
Црква Православна из искуства зна безброј примера, где Бог Свемоћни пројављује моћ Своју кроз малене и мртве твари, нарочито кроз оне, које служе као знамења ваплоћења, живота и страдања Господа нашег Исуса Христа, као што су: крст, иконе Богородице и светитеља, освештена вода, јелеј, миро, и др. Тако се догодило чудо од иконе св. Богоматере 1748. год. у дому бојара Хитрова, у близини града Калуге, у Русији. Две служавке бојареве претурајући једнога дана стареж на тавану дома нађу једно савијено платно, на коме беше изображен диван лик женски. Светост и побожност изражаваше тај лик. Једна од тих служавки беше скромна и озбиљна, а друга сујетна и брбљива. Она прва посматрајући лик на платну назва га „игуманијом“. А Евдокија – тако се зваше она друга, сујетна и брбљива – не признаваше то него се подругиваше својој смерној другарици. Па да би дала већу силу својим дрским речима, она пљуну на слику. У том тренутку Евдокија падне на земљу, сквржи се целим телом, ослепи и онеми, и почне бацати пену на уста. Те ноћи јави се Богородица родитељима несретне девојке, исприча им шта се догодило с њиховом ћерком, и рекне им још, да позову свештеника, те да се овај помоли пред нађеним ликом и покропи девојку светом водицом, па ће оздравити. Када ово би учињено, Евдокија оздрави, и од тог времена промени своју нарав и поста озбиљнија. Тако се сазна да је то чудотворни лик св. Богородице. Икона буде пренета у једну цркву у Калуги, где се и данас находи и чудодејствује.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам казну Божју над Давидом за прељубу и убиство (II Сам. 12), и то:
1. како Бог преко пророка Натана рече Давиду, да ће због узете туђе жене његове жене бити узете за друге људе;
2. како ће му умрети син;
3. како се мач неће одмаћи од куће његове. Што се све и зби.

БЕСЕДА
о Слову Божјем – Створитељу света
Оно бјеше у почетку у Бога. Све је
њиме постало. (Јов. 1, 2-4)
О чудесном Слову Божјем, браћо, говори Јеванђелист, о Речи словесној, смисленој, о Мудрости Божјој вечној, о Сину Божјем савечном. То чудесно Слово беше једнобитно са Оцем и Духом Светим, а ипостасно различно и од Оца и од Духа, јер се рађаше од Оца нерођеног. Беше, и јесте, и биће. Када Оно беше у Бога? У почетку, вели Јеванђелист. Шта значи ова реч: у почетку: Значи исто што и прво, или најпре. Најпре, дакле, Слово Божје беше у Бога, увек једнобитно са Оцем и ипостасно као Син али још не и ваплоћено. По том се то Слово Божје ваплотило, и у телу јавило роду људском. Док беше као неваплоћено Слово у Бога, све је њиме постало. Небо и земља, и сав свет небески и сав свет земаљски – све је постало Њиме, тим Словом Божјим, док Оно беше неваплоћено у Бога. Без Слова Божјег ништа није постало што је постало. Оно беше живот и светлост, и светлост светљаше у тами, а тама га не обузе. Пре свега смрт и грех представљају таму. Та тама не обузе Сина Божјег. Но и сав створени свет је тама према Богу, али, у тој тами светли Слово Божје, Мудрост Божја словесна, речита, величанствена. Свако би створење било тама, да из њега не сија тајанствена светлост Сина Божијег, којим је све постало што је постало. Оно беше у почетку у Бога. А по том шта је било с Њим? И Слово постаде тијело. Довде је историја стварања света, одавде историја спасења рода људског. Но поставши телом Слово Божје није се удаљило од Бога Оца и Духа Светога, јер је Тројица божанска неразделна, него се само заогрнуло телом и душом људском, да би се у хладу тела могло приближити људима – сунце над сунцима – и спасти људе.
О браћо моја, како је умилна и неисказано чудна тајна ваплоћења Божјег. Ако ту тајну пригрлимо срцем, лакше ћемо јој се приближити умом.
О Господе Спаситељу благи, славо Оца и радости Духа Светога, помилуј нас и спаси. Теби слава и хвала вавек. Амин.
3. септембар по јулијанском календару
1. Свешт. муч. Антим. Рођен у Никомидији и од детињства васпитан као прави хришћанин. „Тело његово беше умртвљено, дух смирен, завист искорењена, гнев укроћен, леност прогнана; … имаше љубав к свима, мир са свима; благоразумност посред свију, ревност према слави Божјој, јавну свима“. Није чудо што човек с таквим врлинама би постављен за епископа. Антим свети епископствоваше у Никомидији у време љутог гоњења хришћана под опаким царевима Диоклецијаном и Максимијаном. Нарочито у Никомидији проливаше се крв хришћанска потоцима. Једне године о Рождеству Христовом би сажежено у једном храму 20.000 мученика (в. 28. децем.) То се деси у време Антимова архијерејства. Но гоњење се с тим не оконча, него се продужи, и многи хришћани беху бачени у тамницу и чувани ту за муке и смрт. Св. Антим се удаљи у једно село, Оману, не да би утекао од смрти него да би отуда могао храбрити паству своју у подвигу мучеништва, да нико од страха не отпадне. Једно његово писмо хришћанима у тамници би ухваћено и предато цару Максимијану. Цар посла 20 војника да нађу и доведу Антима. Седи и прозорљиви старац изађе у сусрет војницима, уведе их у дом и угости, па тек онда рече, да је он Антим, кога они траже. Удивљени војници добротом Антимовом предлагаху му да се скрије, а они ће рећи цару, да га нису могли наћи. Али Антим одговори, да он не сме дозволити, да се лажју преступа заповест Божја и његов живот спасава, него пође са војницима. Уз пут сви војници повероваше Христа и бише крштени од Антима. Изведен пред цара Антим би дуго и љуто мучен, и најзад секиром посечен. Прослави Господа и упокоји се у Господу почетком IV столећа.

2. Св. муч. Василиса. Деветогодишња девојчица. Пострада у Никомидији не дуго после смрти св. Антима. Цело јој тело мучитељи покрише ранама, но она оста верна Христу. Бог је очува у огњу и пред зверовима неповређену, што видевши мучитељ њен, Александар, покаја се и прими веру Христову. Василиса изађе у поље, паде на колена, да се Богу моли и благодари за претрпљене муке, и у том предаде дух свој Богу, око 309. год.

3. Св. Јоаникије архиепископ и први патријарх српски. Родом од Призрена, и служио најпре као секретар при краљу Душану. Архиепископом постао 1339. год, а 1346. год. уздигнут у звање патријарха. Ревносан архипастир и уређивач цркве српске, законовъ церковныхъ великое утвержденіе. Упокојио се 3. септ. 1349. год. Мошти му у Пећи.

4. Преп. Теоктист. Спосник и саподвижник св. Јевтимију Великом. Теоктист је био игуман Јевтимијеве Лавре, која се налази на 6 миља далеко од Јерусалима идући ка Јерихону. Он је био у свему ученик св. Јевтимија, и под духовним руководством овога управљао је манастиром до своје деведесете године. Угоди Богу животом својим и упокоји се половином V века а у време јерусалимског патријарха Анастасија.

Антим свети своје стадо храбри:
– Чеда моја, чеда возљубљена,
Носиоци Христовога ига,
Сад је време великог подвига;
О војници Христа Распетога
И од смрти славно Васкрслога,
Сад је време љутога гоњења,
Сад је време борбе и трпљења.
За јунаке спремљена кошија,
Сјај венаца над вама се сија,
Не бојте се мрачних главосека,
Сила људска не траје до века,
Сила Божја ва век века стоји,
Сузе ваше биће убрисане
Благо оном ко’ се Бога боји!
На небеси, ангелским рукама;
Ране ваше биће залечене
На небеси, рајским мелемима;
У живот ће смрт се превратити,
Понижене венцем увенчати,
Кратке муке а вечита блага –
Не бојте се, чеда моја драга!

РАСУЂИВАЊЕ
Онај ко хоће да се спасава мора неминовно бити послушан духовном началству. Без те послушности човек може и поред најбоље жеље за спасењем да оде у пропаст. Велики светитељи, који су прописали послушност као услов спасења сами су испунили послушност до савршенства. Када св. Симеон изабра свој подвиг на стубу, то као новина изненади све подвижнике. Па не знајући, да ли је овај начин подвига од Духа Божјег или од духа гордости, послаше пустињски оци и духовници људе да се увере о томе; па шаљући их рекоше им, да Симеону у њихово име заповеде, да сиђе са стуба. Ако ли он не хтеде да сиђе, значи, да је његово узвишење на стуб од духа гордости; ако ли заповест послуша и хтедне да сиђе, нека га онда оставе где је, јер готовошћу да послуша показаће, да је његов подвиг од Духа Светога. Када посланици дођоше и рекоше св. Симеону, да сабор светих отаца пустињских заповеда њему, да сиђе са стуба, Симеон се одмах поче спуштати низ лествицу. Видећи то посланици обрадовани викнуше му: „не силази, свети оче, но остани где си; сад видимо да је подвиг твој од Бога“.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам казну Божју над Давидом за грехе (II Сам. 13), и то:
1. како Амнон, син Давидов, осрамоти кћер Давидову Тамару;
2. како Авесалом, син Давидов, због тога уби Амнона, брата свога;
3. како Давид горко плакаше.

БЕСЕДА
о Слову Божјем јављеном у телу
И Слово постаде тијело. (Јов. 1, 14)
Ево једнога новога почетка, браћо, благословенога и спасоноснога за нас. То је почетак спасења нашега. Адам беше у телу, када паде под власт греха и смрти. Сада се Створитељ Адамов јавља у телу, да избави и Адама и потомство Адамово од власти греха и смрти. Син Божји, Слово, Мудрост, Светлост и Живот – сиђе међу људе, у човечјем телу и са човечјом душом; ваплоти се не делећи се од Свог Божанства; сиђе не одвајајући се од Свога Оца. Задржавајући све оно што је од вечности и у вечности имао и био, Он само прими нешто ново, на име човечју природу. Његова вечна својства ваплоћењем нису се смањила, нити се Његов однос према Оцу и Духу променио. Гле, отац и на Јордану и на Тавору сведочи: ово је Син мој возљубљени! Не каже: ово је био Син мој, него, ово је Син мој. А Дух је Свети био с Њим при зачећу Његовом телесном, и у све дане до краја службе Његове на земљи. Божанска и човечанска природа у Њему беху уједињене, али не смешане. Како? О томе не питај ти, који не умеш да објасниш себи ни себе самога, и не знаш рећи: како су душа и тело у теби уједињени. Знај само, да је Бог дошао земљи у походе, и донео људима неисказано богате дарове, дарове царске, нетрулежне, непролазне, неоцењиве, незамењиве. Знај то и нека ти срце игра од радости. И труди се да опереш руке, да очистиш сва чула, да омијеш душу, да убелиш срце, да управиш ум, те да прихватиш царске дарове. Јер нечистоме они се не дају.
О Господе Исусе Христе, помози нам очистити се и опрати крвљу Твојом и Духом Твојим, да би се удостојили Твојих царских дарова. Теби слава и хвала вавек. Амин.
4. септембар по јулијанском календару
1. Свешт. муч. Вавила. Овај „велики и дивни човек, ако га је могуће назвати човеком,“ како се св. Златоуст о њему изражава, беше архијереј у Антиохији у време сквернога цара Нумеријана. Овај Нумеријан закључи мир са неким варварским царем, који беше много благороднији и мирољубивији од Нумеријана. У знак своје искрене жеље за трајним миром варварски цар даде свога малога синчића, да буде на двору Нумеријанову, и да се тамо васпита. Нумеријан једнога дана својом руком закла то невино дете и принесе га на жртву идолима. Још врућ од злочина и невине крви овај злочинац под круном пође у хришћански храм, да види шта се тамо ради. Вавила свети беше с народом на молитви, па чу да долази цар са свитом својом и хоће да уђе у цркву. Вавила прекиде богослужење, изађе пред цркву и рече цару, да он као идолопоклоник не може ући у свети храм, где се прославља једини истинити Бог. Беседећи о Вавили Златоуст је рекао: „кога би се другог у свету убојао онај који се с таквом влашћу односио према цару?… Он је тиме научио цареве да не распростиру своју власт даље него што им је од Бога дата мера; показао је и свештеним лицима како треба да се користе својом влашћу“. Постиђен цар врати се, но смисли освету. Сутрадан дозва цар Вавилу и поче га корети и нудити, да принесе жртву идолима, што светитељ наравно одби непоколебљиво. Тада га цар окова у вериге и баци у тамницу. Исто тако истјазаваше цар и три детета, Урвана од 12, Прилидијана од 9, и Еполинија од 7 година. Овој деци беше Вавила духовни отац и учитељ, и она се не одвајаху од њега из љубави према њему. Беху то синови неке честите хришћанке Христодуле, која и сама за Христа страдаше. Цар најпре нареди, те сваком детету ударише онолико батина колико коме година беше, а по том их баци у тамницу, и најзад посече мачем сву тројицу. Вавила окован присуствоваше посечењу деце и храбраше их, а по том и сам положи своју чесну главу под мач. Сахрањен беше од хришћана у веригама, како је и завештао пред смрт у једну гробницу са три она дивна отрока. Њихове свете душе одлетеше у небеска насеља, а њихове чудотворне мошти осташе вернима на корист као свагдашње сведочанство њиховог јунаштва у вери. Пострадали око 250. год.

2. Св. пророк Мојсеј Боговидац. Велики вођ и законодавац народа Израиљског. Рођен у Египту око 1550. год. пре Христа. 40 година живео је у Египту на двору Фараоновом; 40 година живео је као пастир у созерцању Бога и света; а 40 година последњих водио је народ кроз пустињу у Земљу Обећану, коју је видео али у њу није ушао, јер у једноме згреши Богу (IV Мојс. 20, 12). Упокојио се у 120. години живота свога. Као чудотворац био праобраз Христа, по речима св. Василија Великог. Јавио се из онога света на гори Тавору при преображењу Господа. А по сведоџби св. Јована Лествичника јављао се и монасима у манастиру Синајском.

3. Св. муч. Маркел и Касиан. Цар Максимијан Херкул нареди, да сви војници морају приносити жртве идолима. Маркел беше војник у то време, а Касиан нотар (писар). Тада Маркел као хришћанин рече: „ако је војничко звање везано са приношењем жртава идолима, то ја не могу бити војник.“ И скиде појас војнички и оружје и баци од себе. Одмах би осуђен на смрт. Касиан требаше да напише смртну пресуду Маркелу, но он се одрече да пише. Заједно бише посечени, и душе им се преселише у царство небеско.

На вратима светог храма
Пастир дивни храбро стаде,
Цар крвави хтеде ући,
Ал’ му пастир то не даде.
– Ти за Бога правог не знаш,
Ти се клањаш идолима;
Шта ћеш, скверни незнабошче,
С правоверним хришћанима?
Цар насилни силу чини,
На Вавилу оков ставља,
Вавила се цару смеје
И Господа свог прославља.
А цар збори светитељу:
– Гле, оков ти лепо стоји,
Твоја мера, дрски старче,
Баш ка’ за те мајстор скроји! –
Цар то рече, па заћута,
А Вавила цару на то
– Кунем ти се, ово гвожђе
Драже ми је него злато.
Овај оков више ценим
Него твоју царску круну,
О више га ценим, царе,
Но сву твоју царевину.
Јер за Христа оков носим,
Да слободу њиме купим,
Желео бих да у вечност
Са оковом овим ступим.

РАСУЂИВАЊЕ
Сила светитеља после смрти бива много већа него за живота. „Зато нам је Бог и оставио мошти светитеља“, вели св. Златоуст у својој ненадмашној беседи о св. Вавили. Св. Вавила би сахрањен у граду Антиохији. Тада цар Галије, брат Јулијана Одступника, цароваше заједно са Констанцијем, сином Константиновим. Побуђен благочешћем Галије пренесе мошти св. Вавиле у предграђе Дафну, сазида малу цркву, и у њу положи мошти мученикове. У Дафни беше знаменити храм Аполонов, постројен на оном месту, где се, према басни незнабожачкој, једна девица претворила у дрво дафну, да би се спасла од „бога“ Аполона, који ју је гнао из необуздане телесне страсти према њој. Ту је био идол Аполонов, који је тобож предсказивао сваком оно што ће му се догодити. Но од како мошти Вавилине беху сахрањене у близини храма, демон из идола заћута и преста да предсказује. Када цар Јулијан Одступник доцније пође у погибелни рат с Персијанцима, он сврати у тај храм, и упита идола о исходу рата, у који се он спремаше. Идол плашљиво одврати, да не може дати јасан одговор „због мртвих“, сахрањених у близини његовој. То се односило, наравно, само на Вавилу, присуство чијег тела беше ућуткало демона. Јулијан нареди, те се мошти Вавилине пренеше натраг у Антиохију. Но тек што пренеше мошти мученикове, удари огањ с неба и сагори храм Аполонов, и разори га за увек. Јулијан оде на Персијанце и грозно сконча свој богомрски живот. Таква беше сила мученика Христова после смрти: он ућутка демона, сведе огањ с неба и разори храм идолски, а безбожног цара одступника казни бешчесном смрћу.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам казну Божју над Давидом за грехе (II Сам. 15), и то:
1. како Авесалом, син Давидов, диже буну против оца;
2. како Давид бегаше из Јерусалима испред сина, и иђаше бос, и плакаше.

БЕСЕДА
о претварању воде у вино
Почетак чудесима у Кани Галилејској. (Јов. 2, 11)
Свемоћан је Бог наш, и моћи Његовој нема краја ни описа. Словом Својим Он је саздао све што је саздано. Словомъ Господнимь небеса утвердишася. Словом Својим Он је саздао тело човеку. Словом Божјим претвара се мртва земља у тела људска, у тела животињска, у тела биљна. Словом Божјим претвара се течна вода у пару, а пара у лед и снег. Тим истим Словом вода у лози претвара се у вино, и вино веселитъ сердце человјека. Какво је дакле, чудо за Слово Божје ваплоћено, за Христа Господа нашег, што је у Кани претворио воду у вино? За нас људе, помрачене грехом, то је велико чудо; за нашу природу, грехом раслабљену, то је недостижно чудо. Но чинити чудеса, није ли то Творчево обично занимање? Када слуге напунише шест великих судова водом, Господ Христос рече им: захватите сад и носите куму. Он чак и не рече: нека вода постане вино, него то само помисли. А помисао Божја има исту силу као и реч Божја. Зашто се каже да је ово почетак чудесима, кад је Господ, изгледа, и пре овога чуда чинио друга чудеса? Зато, браћо, што је претварање воде у вино основно чудо Христово, и суштина свих Његових чудеса. Разводнила се и расплакала се природа човечја; требало ју је претворити у вино. Угасила се била искра божанска у човеку, требало ју је распалити. Болест је као вода, здравље као вино; нечистота од злих духова је као вода, чистота је као вино; смрт је као вода, живот као вино; незнање је као вода, истина као вино. Отуда кадгод је Господ болесне чинио здравим, нечисте чистим, мртве живим, заблуделе просвећеним – Он је у ствари претварао воду у вино.
О Господе Боже наш, чудесни Претворитељу воде у вино, унеси пламен Твој божански на угашено огњиште наше. Претвори воду бића нашег у вино божанско. Да би били слични Теби, и као слични могли седети у царству Твом бесмртном, са племеним ангелима Твојим. Теби слава и хвала вавек. Амин.
5. септембар по јулијанском календару
1. Св. пророк Захарија. Отац св. Јована Претече. Син Варахијин, од рода Авије, из племена Аронова. Беше началник свештеника из рода Авијева, које држаше осму чреду служења у храму Јерусалимском. Жена му беше Јелисавета кћи Совије, сестре св. Ане, матере св. Богородице. У време цара Ирода, детоубице, служаше Захарија једнога дана, према својој чреди, у храму Јерусалимском. И јави му се у олтару ангел Божји, од кога се Захарија устраши. А ангел му рече: не бој се, Захарија (Лк. 1,13). И објави ангел Захарији, да ће му жена Јелисавета родити сина, према молитвама њиховим. А беху обоје стари, и Захарија и Јелисавета. Када Захарија посумња у речи небесног весника, рече му ангел: Ја сам Гаврил што стојим пред Богом. И онеми Захарија од тога часа, и не проговори све док му се син не роди, и докле он не написа на дашчици: Јован му је име. Тада му се отворише уста и он величаше Бога. Доцније када се роди Господ Исус и када Ирод поче убијати децу Витлејемску, посла Ирод људе да нађу и сина Захаријина и убију. Јер чу Ирод о свему што се догоди са Захаријом и како се роди Јован. Видећи војнике Јелисавета узе Јована у руке – беше му тада година и по – и побеже с њим од куће, и бегаше по каменитим и пустим местима. А када виде војнике, где је гоне, она повика гори: „горо Божја, прими матер с дететом!“ И отвори се стена и сакри у себи мајку и дете. Ирод разјарен што Јован не би посечен нареди те посекоше Захарију пред олтаром. Крв Захаријина просу се по мермеру и стврдну се као камен, и оста тако као сведочанство злочина Иродова. А тамо где се сакри Јелисавета са Јованом отвори се пећина, и вода протече и палма родна израсте Божјом силом. 40 дана по смрти Захаријиној упокоји се и блажена Јелисавета. И оста младенац Јован у пустињи, храњен ангелом и чуван Божјим Промислом до онога дана када требаше да се јави на Јордану.

2. Св. муч. Јувентин и Максимин. Житије ова два света човека мало се зна, но њихово страдање за Христа познато је из једне беседе Златоустове у похвалу њихову. Они су били војници у време цара Јулијана Одступника. На једном војничком пиру они у разговору с другима осуде цара због гоњења хришћана. Неко то достави цару, и цар њих у тамницу. Неки цареви људи посете их с намером, да их одврате од вере праве, говорећи им како су се и многи њихови другови одрекли Христа. На то они витешки одговоре: „за то баш ми морамо стојати храбро и принети себе на жртву због њиховог одступништва.“ У ноћној тами посечени мачем. Но мошти њихове буду нађене и пројаве се чудотворним.

3. Св. 70 мученика. На челу са Урваном, Теодором и Медимном беху ови изабрати од хришћана Цариградских у време Валентовог гоњења Православља, да као најчеститији и најугледнији грађани престонице иду у Никомидију и моле цара јеретика (аријевца), да бар животе поштеди православних хришћана. Цар се разјари, и рече им да се врате, а тајно нареди лађарима, да кад буду на мору запале лађу, а они да се у чамцу спасу и врате. Тако зле слуге горег господара и учинише. Тела ове дичне Седамдесеторице бише сагорена и у море утопљена, но душе њихове испливаше у пристаниште вечног блаженства.

4. Преп. Атанасије. Подвизавао се у Вилни, и доцније био игуман манастира у Бресту. Због своје непоколебљивости у Православљу посечен од католика 5. септ. 1648. год. Мошти му чудодејствују у Бресту.

Што се море тако у поноћи сија?
Какав пламен страшан из воде избија?
То је језик злобе што огњем говори.
То голема лађа што на води гори.
Цар јеретик то се Православљу руга
Па огњем сажиже седамдесет друга.
То је пир Валента, цара лицезверног, –
Јеретик је често љући од неверног.
Седамдесет смрти! Због какве кривице?
Што предсташе с молбом пред царево лице
И молише цара, да поштеди праве –
Зато им у огњу сагореше главе!
*
Гори суха лађа ка’ слама у стогу,
Пламен к небу иде као тужба Богу:
У пламену људи сви на коленима,
И молитве дижу Богу и светима.
– Прими нашу жртву, Боже Свевидећи,
Помози нам к царству небескоме прећи! –
Мирисаше тела у пламену јаром
Као чисти тамјан пред светим олтаром.
То су чисте жртве светог Православља
Што се муком крепи и Бога прославља.
Седамдесет тела море хладом хлади,
Седамдесет душа у Рају се слади,
И слава се њихна у цркви уздиже,
А Валента срамног Божја казна стиже.

РАСУЂИВАЊЕ
Узалуд се људи труде да нађу оно што Бог намерно крије од људи. Кад не би Бог допустио никада људи не би пронашли злато и сребро под земљом, ни силу водене паре, ни блесак електричне светлости. Узалуд је Ирод побио многобројну децу у Витлејему, само да би Једнога убио. Тај Један скрио се испред погледа и мача Иродова. Узалуд је Ирод и Јована тражио. Погледајте чуда: војници јуре старицу Јелисавету, која бега са Јованом на рукама, и не могу да стигну! Разјарен Ирод дозва Захарију и викну му: „дај ми сина твог Јована!“ А старац свештеник кротко одговори цару: „ја сада служим Господу Богу Израиљеву, те за сина мога не знам где се налази“. Избезумљен од гнева нареди Ирод да убију Захарију место Јована. Слуге цареве дођоше у храм и рекоше Захарији: „где си сакрио сина твога? дај нам га, јер цар наређује. Ако ли га не даш, сам ћеш умрети.“ Одговори Захарија: „ви ћете убити тело моје, а Господ ће примити душу моју“. И би убијен Захарија, али се Ирод тиме не задовољи. Опаки цар немаше покоја ни дан ни ноћ, јер га мучаше слутња, да нико други до Јован не може бити онај новорођени цар, кога му источни звездари објавише. Но узалуд се труђаше Ирод да нађе онога кога Бог намерно сакри од њега.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам казну Божју над Давидом за грехе (II Сам. 17), и то:
1. како Авесалом ратоваше са оцем својим, и како изгибе мноштво народа у рату;
2. како Авесалом погибе;
3. како Давид горко плакаше.

БЕСЕДА
о неопходности другог, или духовног, рођења
Ако се ко наново не роди, не може
видети Царства Божјега. (Јов. 3, 3)
Тако рече Господ Исус Никодиму, кнезу Јеврејскоме, а Никодим с чуђењем упита: како може то бити? тојест: како се може човек поново родити? Тако се и данас многи питају: како телесан човек може постати духован? како грешник може постати праведник? како благодат Божја може ући у човека и заменити умовање телесно и вољу телесну? како Дух Свети може озарити срце човеково? како се вода може претворити у вино? Ми знамо, да кад је Дух Божји сишао на апостоле, апостоли су постали другим људима, новим, поново рођеним. И знамо из хиљаде примера, како су људи телесних мисли и телесног живота постајали људима духовним, препорођеним. Ми знамо, дакле, да, је то бивало и да и данас бива под дејством благодати Бога Духа Светога. Ни мало нам није нужно питати: како то бива? Довољно је што знамо, да то бива, и да се трудимо, да се то збуде и с нама самима. Јер благодат Духа свакоме се даје, ко је тражи и ко се припремио, да је може примити. Нема тежег посла него објашњавати духовне ствари људима који само телесно мисле и суде. Св. Златоуст вели: „душа предана страстима не може постићи ништа велико и благородно, јер страда од тешког слепила као очи помрачене течењем гноја“. Обично људи најтелеснији распитују о највећим тајнама божанским. Не распитују они о томе, да би сазнали пут свога спасења, него да би збунили верне, и исмејали веру, и оправдали свој грешни и страсни живот. Немоћни да се дигну на први степен небесних лествица, они маштају о последњем степену. Када вас браћо, такви питају о предубоким тајнама препорођаја душе и царства небеског, упутите их прво да испуне десет основних заповести Божјих. Ако то учине, онда ће им се отворити душа за схватања тајни божанских и то у толико у колико је то схватање нужно за њихово очишћење од греха и страсти и за вечно спасење.
О Господе Исусе Христе, преблаги и свемудри Учитељу наш, помози нам умом разумети и срцем усвојити онолико од мудрости Твоје, колико нам је потребно за спасење наше. Помози нам уздржати се од излишног љубопитства. Теби слава и хвала вавек. Амин.
6. септембар по јулијанском календару
1. Спомен чудеса светог Архангела Михаила. У Фригији беше једно место звано Хони (погружење) недалеко од Јерапоља; и у том месту извор воде чудотворне. Када апостол св. Јован Богослов са Филипом проповедаше Јеванђеље у Јерапољу, он погледа на оно место и прорече, да ће се на том месту отворити извор чудотворне воде, од које ће многи добити исцељење, и да ће то место посетити велики Архистратиг Божји Михаил. Ускоро за тим испуни се ово пророчанство, отвори се извор воде, који се прочу на све стране због своје чудесне силе. Неки незнабожац у Лаодикији имаше кћер нему, и због тога беше у великој жалости. Но у сну му се јави Архангел Михаил, и упути га да води кћер своју на тај извор, па ће оздравити. Отац одмах послуша, одведе кћер своју и затече на води тој много народа, који дође да тражи спасења себи од разних мука. То беху све хришћани. Тада тај човек упита, како треба искати исцелење, а хришћани му рекоше: „у име Оца и Сина и Светога Духа треба молити Архангела Михаила“. Човек се онај тако и помоли, и кћер своју напоји оном водом, и девојка поче говорити. Тада се онај незнабожац крсти заједно са ћерком и целим домом својим, и сагради код извора онога цркву у име Архангела Михаила. Доцније се на том месту настани један дечак, по имену Архип, и подвизаваше се ту тврдим подвигом поста и молитве. Незнабошци му чињаху многе пакости, јер им не беше по вољи, што од хришћанске светиње толика сила исхођаше и народ многи к себи привлачаше. Па у злоби својој навратише оближњу реку, да потопи и цркву и извор. Но по молитви Архиповој јави се св. Архангел и отвори у стени крај цркве једну расулину, у коју се погрузи навраћена река. Тако се спасе оно место, и назва се Хони – погружење – јер се река погрузи у отворену провалију. Св. Архип подвизаваше се ту до 70. године своје и упокоји се мирно у Господу.

2. Св. муч. Ромил и 11000 војника. Када цар Тројан ратоваше на Истоку, нареди једном да се преброје хришћани у војсци његовој. И нађе се, да беше у царевој војсци 11000 хришћана.. Тада нареди цар, да се сви отпусте из војске и пошаљу у Јерменију. Св. Ромил беше началник дома царевог. Он изађе пред цара и укори га због тог поступка објављујући и себе као хришћанина. Цар нареди, те Ромилу одсекоше главу. А од оних изгнаних војника 10000 њих бише на крст распети, а остали уморени другим мукама.

3. Св. Евдоксије. Војвода у римској војсци. Пострадао за Христа у време Диоклецијана. Суђени и мучени од началника Милетинског у Јерменији. Са њим пострадаше и његови пријатељи: Зинон и Макарије, и још 1104 војника, које Евдоксије беше обратио у хришћанство. По смрти јавио се својој жени. И жена његова, Василиса, одржа веру Христову до смрти, и упокоји се мирно.

4. Преп. Давид. Овај беше разбојнички вођа око Хермопоља у Мисиру и тек у старијим годинама дође к себи, покаја се и замонаши. Јавио му се архангел Гаврил и дао му силу чудотворну. Упокојио се мирно у VI столећу, пошто се многим и дугим подвигом удостојио царства Божјега.

Архистратиг Божји
Михаил војвода,
Маченосни слуга
Свевишњег Господа,
Пред Господом стоји
С небеским силама,
С ангелима силним
И светим душама.
Највећи војвода
Највећега Цара,
Где дође, победи,
И чудеса ствара.
Сатана се њега
Ко пламена боји,
Јер војвода Божји
За истину стоји,
За истину стоји
И правду уздиже;
Као поглед хитар –
Свуд на време стиже.
Војвода светлости:
Он прогони скверне,
И крилима својим
Ограђује верне.

РАСУЂИВАЊЕ
Многе варварске обичаје хришћанство је искоренило из друштва људског. Но неки од тих обичаја, похвални с гледишта незнабожачког а стидни с гледишта хришћанског, тињају још и дан данас као потајни гној из привидно залечене ране. Један од тих обичаја јесте отимање и тајно одвођење девојака. Св. Василије строго пише о том неком свом свештенику поводом једног таквог случаја: „употреби сва усиља да ту девојку где нађеш одузмеш и повратиш родитељима, а одводитеља лиши општења у молитвама, и огласи одлученим такође и оне који су му у том помагали, према моме ранијем упутству – свакога од њих са целим домом његовим лиши три године општења у молитвама. А оно село, које је примило одведену (девојку), скривало је, и чак силом задржавало, одлучи такође од општења у молитвама не изузимајући никога да би се тако сви научили, да одводника, као змију или другог каквог звера и општег непријатеља, гоне од себе, а указују заштиту увређеним.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам пример Давидове самоуздржљивости (II Сам. 23), и то:
1. како у борби с Филистејима Давид ожедни и упита, ко би му донео воде из извора у Витлејему, кога Филистеји држаху;
2. како три јунака продреше кроз непријатеље и донесоше воде цару;
3. како Давид не хте пити него просу воду на земљу говорећи: није ли то крв овијех људи, који не марећи за живот свој идоше?

БЕСЕДА
о два рођења
Што је рођено од тијела, тијело
је; а што је рођено од Духа, дух је. (Јов. 3, 6)
Ове речи, браћо, нису речи ни пророка ни апостола него речи самога Господа, изречене пречистим устима Господњим. И као што је у свакој речи Господњој сила и спасење, тако је и у овим речима Његовим сила и спасење. Зато треба са страхом и пажњом да испитујемо речи ове и да их на наш живот примењујемо. Овим речима Господ хоће да истакне превасходство духа над телом. Као што се тело рађа од тела, тако дух треба да се роди од Духа. Рођење духа нашег од Духа Божјег, по благодати Божјој а не по битности, то и јесте ново рођење, о коме Господ говораше Никодиму, кнезу Јеврејском. Никодим не разумеде ове речи Христове, као и данас што их не разумеју сви они, код којих је тело узело маха над духом. Људи, код којих је тело преовладало над духом, све мисле и суде по телу; док људи, код којих је преовладао дух над телом, све мисле и суде по духу. Они који све мисле и суде телесно, чине и свој дух телесним; док они који све мисле и суде духовно, чине и своје тело духовним. Као кад би неко мењао злато и све претварао у папирни новац – такви су они први, који и оно што је бесмртно у њима претварају у смртно; док су они други као неко ко би свој папирни новац мењао и претварао у злато; јер они не само не упропашћују оно што је бесмртно у њима, него и оно што је смртно претварају у бесмртно. Јевреји су тумачили закон и пророке телесно, зато нису разумели Господа Христа, него Господа славе распеше. Док они, који, озарени благодаћу Духа Божјег, разумеше Господа Христа, протумачише и закон и пророке духовно. И не само закон и пророке, него и сву створену природу, и сав живот свој на земљи. Ако је, браћо, наше тело по нужди рођено од тела, неприродно је да се и наш дух рађа од тела. Нека се дух наш роди од Духа Божјега и онда ћемо бити природни и по телу и по духу. То је она виша и безгрешна природа, коју је имао Адам у Рају пре греха. Није могуће и није нужно, да се наше тело поново роди од тела, али је и могуће, и неопходно, и никад није доцкан да се наш дух поново роди, да се роди од Духа Божјега.
О Господе Исусе Христе, Јединордни Сине Божји, помози нам, да се пре скончања препородимо Духом Божјим, да дух наш у истини буде рођен од Духа. Теби слава и хвала вавек. Амин.
7. септембар по јулијанском календару
1. Св. муч. Созонт. Родом из Ликаоније св. Созонт беше пастир оваца и држаше се у свему закона Божјега, и поучаваше врснике и другове своје вери благочестивој. Према неком виђењу он сазнаде, да му ваља мученички пострадати за Христа. У то време беше велико гоњење хришћана у оближњем граду Помпеопољу од стране некога Максимијана игемона Киликијског. А у граду беше идол неки златни, коме се незнабошци клањаху. Созонт остави своје овце, оде у град, уђе у храм незнабожачки, па одломи руку од златнога идола, раздроби је и раздаде сиромасима. Наста велика узбуна у граду због тога, и незнабошци почеше тражити кривца. Да не би неко други пострадао због његовог дела Созонт се упути игемону и објави себе као хришћанина и учиниоца онога дела. Мучитељи га најпре тукоше, а по том обесише о дрво и стругаше гвозденим четкама, а када већ беше на издисају ставише га на огањ, где Созонт свети предаде своју свету душу Богу. Пострадао око 304. год. Мошти његове чудодејствоваху, и над њима беше подигнут храм во имја св. Созонта.

2. Св. апостоли Евод и Онисифор. Беху ови апостоли од Седамдесеторице. Евода спомиње св. Игњатије Богоносац у својој посланици Антиохијанима с великом похвалом. Евод беше ученик апостола Петра и наследник његов у звању епископа Антиохијског. Петар апостол, и наставник његов, постави га за епископа Антиохијског. Написао је Евод дело о св. Богородици, у коме је изложио, како је св. Дева Марија уведена у храм будући 3 године од рођења; како је у храму остала 11 година; како је ушавши у 15. годину предата била св. Јосифу на чување, и како је родила Господа у 15. години. Написао је и друго једно дело под насловом „Светило“. Али оба ова дела упропашћена су у време гоњења хришћана. Убијен је за Христа у време бављења цара Веспазијана у Антиохији. Св. Онисифора спомиње апостол Павле (II Тим. 1, 16-18) као свог искреног пријатеља и помоћника. Пострада за Христа у Колофону, где је и епископом био. Вели се, да је везан био за дивље коње и растргнут. И тако ови верни војници Христови чесно послужише на земљи и преселише се у радост Господа својега.

3. Св. муч. Евпсихије. Син сенатора Дионисија. Жестоко мучен за Христа, бијен и струган, па полумртав бачен у тамницу. Јавио му се ангел Божји и исцелио га. Пуштен из тамнице он раздаде све своје имање нешто сиромасима, а нешто клеветницима својим. Поново ухваћен и струган док не предаде душу Богу. Из његових рана потекло млеко и вода место крви. Пострадао у време цара Адријана.

4. Св. Јован архиеп. Новгородски. Најпре свештеник а потом, од 1163. год, епископ у Новгороду. Сазидао 7 цркава за свога живота. Имао виђење св. Богородице, и необичну силу над демонима, које је чак и на службу себи принуђивао. Чудесно сачувао Новгород од напада 72 кнеза. Страдао од искушења ђаволских, но силом крста и молитве све савладао. У старости повукао се у манастир, примио схиму и мирно се упокојио у Господу 7. септ. 1185. год.

Млади Созонт, јунак правоверни,
право стоји пред лицем неверни’,
право стоји, ничег се не боји;
Ум удубљен у Бога држаше,
Умом крепким у небу стајаше,
Мучитељ га стављаше на муку
Што идолу златну сломи руку.
– Сломих му је, Созонт одговара,
Те да видим, да л’ ће да ме кара,
Ал’ идолу обе руке мртве,
Залуду му приносите жртве,
Мртви идол не рече ни речи
Нит ме силом у ломљењу спречи.
Мртав ћути, јер не има духа,
Ни разума, ни вида ни слуха.
Руку узех не да је украдем
Него бедним на хлеб да раздадем;
Незнабошци, за ваше спасење
Ја разделих то мртво камење,
Не би ли вам душа олакшала,
Живог Христа за Бога признала.
Созонт клече, Богу се помоли,
За истину крвцу своју проли,
Созонт дивни, јунак ненадмашни.
Силе Божје извор преиздашни.

РАСУЂИВАЊЕ
Победа над гневом једна је од највећих победа Христовог војника. Ми се обично гневимо или на оне које желимо да повратимо од греха, или на клеветнике своје. Али заборављамо при том, да је гнев смртни грех, и да желећи друге да спасемо себе губимо, по речима св. Макарија. Гнев против непријатеља обично је скопчан с другим једним опаким осећањем, на име осветољубљем. Св. Евпсихије толико је био победио страст гнева у себи, да је пред смрт од свог великог имања један део дао сиромасима а други део својим клеветницима, због којих је мучен и убијен. Он је сматрао своје клеветнике за своје добротворе. Св. Златоуст пише: „обрежимо крила гневу, и зло се неће дићи високо. Гнев је, вели, болест опака, која може погубити душе наше… Гнев је страшни огањ, што све прождире… Кад би разгневљен човек могао видети себе у тренутку гнева свога, то он не би више потребовао никаквих других савета (да се не гневи) – зато што ништа нема непријатније од лица раздраженог.“ Авва Амон је за себе исповедио: „ја сам провео 14 година у Скиту молећи Бога и дан и ноћ, да ми дарује победу над гневом.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Соломоново поштовање мајке своје (I Цар. 2), и то:
1. како мајка царева уђе к своме сину да га нешто моли;
2. како цар устаде, срете своју мајку и поклони се пред њом;
3. када седе цар на свој престо, он мајку своју стави с десне стране себи.

БЕСЕДА
о јелу духовном
Јело је моје да извршим вољу онога
који ме је послао. (Јов. 4, 34)
Ево љубави! Ево поуке! Ево смирења! Ево примера! Као што се у добром хлебу налази све што треба нашем телу, тако се у свакој речи Господа Христа налази све што је потребно души нашој. Божанско јединство природе Оца и Сина изражено је у љубави Оца према Сину и Сина према Оцу. Онај ко љуби, тај и слуша. Ако желиш сазнати, колика је љубав Твоја према Богу, измери твоју послушност према вољи Божјој, и одмах ћеш сазнати. Немање послушности поуздан је знак немања љубави. Онај који љуби, са слашћу извршује вољу љубљенога. Син Божји толико љуби Оца Свог, да сматра најслађим јелом извршење воље Очеве. Шта је воља Очева? Спасење људи. Господ Син Божји осећао је неутољиву глад за извршењем те воље Очеве. И кад је кога спасао Он се осећао нахрањен најслађим јелом. Видите, како је узвишена духовност Христова! Ученици Његови беху донели Њему јела из вароши, и понудише Га да једе: Рави, једи! У том часу Он беше запослен Својим главним послом – спасавањем душа људских. Ту је жена Самарјанка, готова да усвоји науку спасења; ту на помолу и цео град Сихар, већ приближен царству Божјем; ту је њива велика и жетва спасења готова. То је за Христа јело, слађе од свих телесних јела и посластица овога света. Тело је машина, у којој се вози цар човек. Када цар врши свој царски посао; када откупљује царевиће из ропства, машина мора да стоји по страни и не смета послу царевоме. Цар се сав устремио на то, да спасе своје љубљене царевиће; и то је његово јело, његово пиће, његова плата, његово једино задовољство и достојанство.
О браћо моја, кад би ви знали, колико Христос Господ и данас гладује за нашим спасењем! Зар да му не дамо јело да једе које Он највише воли? Ко нам је већи гост, ближи сродник, искренији пријатељ од Њега? Па кад далеко мање госте, и удаљеније сроднике, и неискреније пријатеље гостимо оним јелом, за које знамо да га они воле, како да не угостимо Господа нашег јелом Њему једино угодним? Прихватимо наше сопствено спасење, које нам Он нуди. То је Њему најмилије јело. Од сваког другог јела Он окреће главу.
О Господе Исусе, ненасити Човекољубче, помилуј нас и спаси. Теби слава и хвала вавек. Амин.
8. септембар по јулијанском календару
1. Рождество Пресвете Богородице. Света Дева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.

2. Празник св. Богородице Калишке. У манастиру св. Богородице близу села Калишта, западно од Струге, св. Богоматер показивала је своју силу и милост кроз многобројна чудеса. Многи болесници били су исцељивани чудотворно, а разбојници који су умишљали пљачкати или скрнавити манастир били су љуто кажњавани невидљивом силом. У храму се налази и чудотворна икона св. Богородице, а у близини две целебне воде: св. Петра и св. Ананије. Недалеко од главног храма налази се параклис св. Атанасија у пештери.

3. Празник иконе св. Богородице Почајевске. У Волинској губернији налази се знаменити манастир св. Богородице у Почајеву, где се св. Богоматер јавила прво около 1340. год. једноме од двојице инока, који су се ту у једној пештери подвизавали. Од тада то место постаде непресушним извором многобројних чудеса.

О многожељена и дугочекана,
Плачем од Господа Дево исплакана!
Телесни храм бићеш Духа Пресветога.
Мајком ћеш се звати Слова Превечнога.
Пламеном купином назвали су тебе,
Јер божански огањ примићеш у себе,
Горећеш од огња, но сагорет нећеш,
Носићеш плод златни, и свету донећеш.
Носилица Оног, који небо носи,
Коме цело небо похвалу узноси, –
С тобом ће се збити чудо од чудеса,
Јер ћеш носит небо, шира од небеса!
Скупља си нам, Дево, од драгог камења,
Јер си људском роду источник спасења;
За то нек те слави васиона цела,
О пресвета Дево, о грлице бела!
Цар небесни жели у свет овај доћи,
О капијо красна, кроз тебе ће проћи,
Кад порастеш, Дево, родићеш нам Христа
Из твога ће тела Сунце да заблиста.

РАСУЂИВАЊЕ
Свети Дионисије Ареопагит описује безмерну радост, и блистање споља и изнутра, и неописано неко благоухање, које он осети у присуству св. Богородице, када ју посети у Јерусалиму. У своме одушевљењу он каже, да кад не би познавао јединога истинога Бога, он би Њу, Свету Деву Марију, признао за Бога. Такав силан и необичан утисак чинила је на људе света Дева још за време свога телесног живота на земљи. Несравњиво већу силу и славу пак задобила је она после своје телесне смрти, када је вољом Божјом узвишена над ангелским силама. Њена сила долази од њене непрестане молитве Богу за верне, за све оне, који се њој за помоћ обраћају. Св. Јован Новгородски, кад се с народом молио њој за помоћ против непријатељске војске, познао је, да се и она у том часу са сузама молила Господу за њих. И Новгород је био чудесно спасен. Како је била болећива према распетоме Сину своме, тако је света Пречиста болећива и према свима невољницима, који се њој за помоћ обраћају. Може се рећи, да је сва земља покривена чудесима њене милости. У Београду и данас живи један кафеџија Ц. Ј, родом из села Лабуништа, иза Струге, кога је мајка као слепа довела у манастир Калишки, где је после молитве свештеникове над њим пред иконом св. Богородице, поново прогледао. Први инок у Почајеву видео је пламени стуб од земље до неба, и у том пламеном стубу видео је св. Богородицу. Она је стајала на једном камену, и на том месту, где је она онда стајала, отворила се целебна вода, која и дан данас помаже многим болесницима.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесни дар Божји Соломону (I Цар. 3), и то:
1. како се јави Господ Соломону у Гаваону и упита га шта хоће да му да;
2. како Соломон поиска срце разумно, да може судити народу и распознавати добро и зло;
3. како му Бог дарова и што је искао и што није искао.

БЕСЕДА
о једнодушности Сина и Оца
Син не може ништа чинити сам од
себе него што види да Отац чини. (Јов. 5, 19)
Како треба разумети речи ове, браћо? Да ли онако како су неки јеретици разумевали, на име, да је Син мањи од Оца и немоћнији од Оца? Не, никако. Уста која тако тумачише речи Господње, бешчешће говорише. Него ове речи треба разумети, како су их разумели и Оци наши свети, на име: да је Син раван Оцу у свему, и да због њихова равенства хотења и љубави и мудрости Син не може ништа чинити на супрот вољи Очевој, ни љубави Очевој, ни мудрости Очевој. Тако ни Отац не може чинити ништа на супрот Сина, нити Дух Свети на супрот Оца и Сина. Све што Отац хоће и воли и мисли, то и Син и Дух Свети хоће и воли и мисли. Хармонија несравњива, јединство неразделно, биће неисказано! Јасно је, дакле, да Син и не може и не хоће чинити ништа сам од себе, на Своју руку, без хармоније и јединства са силом Очевом и вољом Очевом. Да је ово тумачење тачно, сведочи сам Господ даљим Својим речима: као што отац васкрсава мртве и оживљује, тако и син које хоће оживљује. Видите ли равенство воље и силе? Оно што хоће Отац, хоће и Син; оно што може Отац, може и Син. Да нико, дакле, не дели божанство, и не навлачи проклетство на себе. Бог се не може разделити, и онај, ко покуша делити Божанство, и једно лице умањавати а друго узвишавати, не може се спасти.
Пресвета Тројице, Боже наш, три по ипостаси а један по суштини, животе, светлости и љубави, призри на нас и помилуј нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
9. септембар по јулијанском календару
1. Св. Јоаким и Ана. Св. Јоаким беше син Варпафира, из колена Јудина, и потомак цара Давида. Ана беше ћерка свештеника Матана, из колена Левијева, као и првосвештеник Арон. Тај Матан имаше 3 кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удаде у Витлејем, и роди Саломију; Совија се удаде такође у Витлејем, и роди Јелисавету, мајку св. Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима, и у старим данима својим роди пресвету Богородицу Марију. 50 година живљаху у браку Јоаким и Ана, и беху бесплодни. Живљаху богоугодно и тихо, и од свих прихода својих једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима а трећу жртвоваху храму. А беху имућни добро. Једном када под старост одоше у Јерусалим да принесу жртву Богу, укори их првосвештеник Исахар говорећи Јоакиму: „ниси достојан, да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан“. Тако и други, који имаху деце, гураху Јоакима позади себе као недостојна. То веома ожалости ове две старе душе, те с великом тугом вратише се дому своме. Тада обоје припадоше на молитву Богу, да и на њима учини чудо као некад на Авраму и Сари, и подари им једно чедо за утеху у старости. Бог им посла ангела свога, који им објави рођење „кћери преблагословене, којом ће се благословити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету“. И одмах Ана заче и у 9. месецу роди св. Деву Марију. Св. Јоаким поживе на земљи 80 а Ана 79 година, и представише се Господу.

2. Спомен III Васељенског Сабора. Овај Сабор састаде се 431. год. у Ефесу за време цара Теодосија Млађег. На Сабору беху 200 св. отаца. Сабор овај осуди Несторија, патријарха Цариградског, због јеретичког учења о пресветој Деви Марији и рођењу Господа. На име: Несторије не хте називати св. Деву Богородицом него Христородицом. Св. Оци осудивши Несторијево учење утврдише, да се св. Дева назива Богородицом. Осим тога потврдише одлуке Првог и Другог Васељ. Сабора, нарочито Символ Вере Никејо-Цариградски заповедивши, да нико не сме од овога Символа нити шта одузимати нити додавати.

3. Св. муч. Севиријан. Племић Севастијски. У време мучења 40 мученика у Севастији (в. 9. март), он обилажаше оне мученике у тамници и храбраше их и служаше им. По њиховој славној смрти и он би ухваћен, бијен и мучен за Христа, и најзад обешен о дрво са једним тешким каменом о врату а другим о нози. Благодарећи Богу на свему он предаде дух свој у време цара Ликинија 320. год.

4. Св. Теофан исповедник и постник. После богоугодног живота и страдања за Христа мирно скончао 299. год.

5. Св. Никита Угодник Божји. Живео у Цариграду у XII веку. Својим животом толико угодио Богу, да су се пред њим црквена врата сама отварала, и кандила сама од себе палила. Тако је силна била молитва његова. По жељи некога ђакона Созонта а по молитви Никитиној јавио се из онога света неки свештеник, с којим је Созонт био у завади и остао неизмирен. Јавио се најпре један ред свештеника у белим а по том други ред у црвеним одеждама. Созонт позна између њих свога супарника, и с њим се измири. То се догодило ноћу у цркви Влахерни.

Весели се нероткињо,
Весели се, стара Ано!
Ти ћеш зачет’ и родити
Чедо чудно, изабрано.
Као негда стара Сара,
Као мајка Сампсонова,
Као мајка Самујлова,
Као мајка Јованова –
Славнија ћеш од свих бити,
Јер ћеш родит’ од бедара
Дивну деву, јединствену,
Дивну мајку Вишњег цара.
Весели се, Јоакиме,
Оче мајке невиђене,
Коју Творац жели славом
Невиђеном да одене.
Закон губи своју силу
Кад Бог хоће и где хоће,
Ко ће с Богом да се правда,
Да се правда с Богом – ко ће?
Не по ћуди но по љуб’ви
Бог законе мења Своје,
Пред љубављу сви закони
Стоје к’о да не постоје.
Кад гладују људи – Господ
Суху њиву чини родном,
Због духовне глади света
Нероткињу чини плодном.
На спасење људи Господ
Све најбоље устројава.
Зато цела Црква светих
Кличе Њему: слава! слава!

РАСУЂИВАЊЕ
Милостињу не треба давати с гордошћу него са смирењем сматрајући онога коме се даје милостиња бољим од себе. Не рече ли сам Господ: мени учинисте оно што учинисте малим и сиромашним (Мат. 25, 40)? Теофан исповедник још као дечак имаше ум просвећен светлошћу Христовом. Једном хођаше он улицом, па виде дете неодевено како се мрзне на пољу. Он брзо свуче са себе одело и одену то дете, и тако га утопли и поврати му живот. Он пак оде кући наг. Упиташе га зачуђени родитељи, где му је одело? На што Теофан одговори: „оденух Христа“. Зато му се додаде благодат Христова, те беше доцније велики подвижник, страдалник за веру и чудотворац. Ако, дакле, дајемо милостињу ма у чије друго име, или у име своје, не можемо избећи гордости, која чим се појави у срцу ништи сва учињена добра дела. И кад дајемо просјаку као просјаку а не као Христу, не можемо избећи ни гордости ни презрења. А шта вреди чинити човеку милостињу гордећи се собом и презирући човека? Врлина није врлина, ако се помеша с грехом, као што млеко није млеко, кад се помеша са гасом или сирћетом.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам мудрост Соломонову (I Цар. 3), и то:
1. како се две жене препираху о једно дете, свака говорећи да је њено;
2. како Соломон нареди да се дете расече на двоје, и по једна половина да свакој жени;
3. како права мајка врисну за дететом, и тако се позна, да је дете њено.

БЕСЕДА
о сведочанству Бога о Богу
Ако ја свједочим за себе, свједочанство моје није истинито. (Јов. 5, 31)
Овако говораше Господ једном лажном и лажљивом роду. Ове речи рекао је Он старешинама Јеврејским не као поуку него као изобличење. Они нису веровали једноме човеку, кад је говорио о себи, него су тражили два сведока. Немојте, браћо, ни помислити, да оно што Господ Исус о себи каже није истинито, него да Јевреји то нису сматрали за истинито. Отуда, по тумачењу наших светих Отаца, речи: свједочанство моје није истинито треба разумети тако, да то сведочанство није било истинито у очима Јевреја. А да је свака реч коју је Господ Исус о себи рекао истинита, то је Он исказао на другом месту рекавши: ако ја свједочим сам за себе истинито је свједочанство моје (Јов. 8, 14). Овде Господ учи, тамо изобличава; овде Он потврђује како ствар јесте, тамо пак – како се ствар чинила Јеврејима. Јевреји нису веровали Његовом свједочанству о Њему, него су тражили друга сведочанства. И Он им је навео три огромна сведочанства: прво сведочанство Својих сопствених дела: дјела која ја радим свједоче за мене (5, 36); друго, сведочанство Оца Свог небесног, који Га је посведочио као Свога Сина на Јордану и на Тавору: и отац који ме посла сам свједочи за мене (5, 37); најзад треће, сведочанство Св. Писма: испитајте Писма,.. и она свједоче за мене (5, 39). Каква би још сведочанства требала човеку са иоле разума? Али у старешина Јеврејских разум је био помрачен у толикој мери, да они нису могли видети ништа и разумети ништа. Када је Господ човекољубиви учинио све што је требало учинити да спасе и старешине Јеврејске, и када су они одбили сва сведочанства о Њему, а тиме одбили и своје спасење, онда им је Он рекао: ако ја свједочим сам за себе истинито је свједочанство моје.
О браћо моја, не будимо камена срца као оне заслепљене старешине, и не одбијајмо једино спасење своје. Не тражимо никаквих других сведочанстава, него верујмо ономе што нам сам Господ Исус каже о Себи. Он је о Себи рекао, да је Он Истина. И ми се том Истином хранимо и спасавамо.
О Господе Исусе, Истино жива, Истино вечна, не удаљи се од нас, но просвети нас и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
10. септембар по јулијанском календару
1. Св. муч. Минодора, Митродора и Нимфодора. Три рођене сестре, из неког места у Витинији Азијској. Васпитане у духу хришћанском повукоше се из града у пустињу желећи да ум свој узвисе Богу и ослободе свега варљивога света, и да тако проживе век овај у чистоти и девичанству као праве невесте Христове. Предадоше се великом труду, посту и молитви, док их Бог не украси даром чудотворства. Када к њима почеше доводити болеснике ради исцелења, оне посташе знамените и преко своје воље. Чу за њих и неки кнез Фронтон и довуче их на суд. Видевши их кнез зачуди се красоти лица њихова. Јер и ако оне беху велике испоснице, и тело њихово сухо, лице им беше светло, озарено унутрашњим миром и благодаћу Божјом. Кнез им најпре ласкаше и обећаваше послати их цару, који ће их удати за своје велможе, но када се увери, да све његове ласке и обећања немаху никаква дејства на ове невесте Христа Господа, он нареди те прво мучише Минодору, а сестре њене баци у тамницу. После љутих мучења викне кнез Минодори, израњављеној и искрвављеној: „принеси жртву боговима!“ На то одговори св. мученица: „зар не видиш: ништа друго и не чиним него сву себе приносим на жртву Богу мојему?“ Када издахну у мукама св. Минодора, тада кнез изведе и остале две сестре и постави их крај мртвога тела Минодорина, па показујући им мртво тело сестре њихове саветоваше их да се одрекну Христа. Но како оне осташе непоколебљиве, то и њих љутим мукама умори. У том гром удари из неба и уби бездушнога Фронтона и слуге његове. Хришћани чесно сахранише тела светих Божјих мученица. Пострадаше између 305. и 311. год. у време Максимијана Галерија, и упокојише се у царству Христовом.

2. Св. Пулхерија царица. Ћерка цара Аркадија. Заветовала се остати до века у девству, и у знак тога завета саградила у саборној цркви часну трапезу од злата и драгог камења. Сацарствовала своме брату Теодосију Млађем. Велика ревнитељка вере православне. Њеним настојавањем сазват Трећи Васељ. Сабор у Ефесу, који осуди Несторијеву јерес. Саградила знамениту цркву св. Богородице у Влахерни у Цариграду. По смрти Теодосијевој венчала се са Маркијаном, изабраним царем, но живела с њим као с братом. Пронашла мошти 40 мученика Севастијских. Упокојила се у Господу 10. септ. 453. год. у 55. години свога живота.

3. Св. Аполос, Лукије и Климент. Апостоли од Седамдесеторице. Аполос (Дела Ап. 18, 24-25) био епископ у Смирни пре св. Поликарпа. Св. Лукије (Рим. 16, 21) био епископ у Лаодикији. Св. Климент био епископ у Сардику.

4. Св. три жене. Једна племићка Цариградска са своје две слушкиње. Презреше сујету света и повукоше се у усамљеност, где се у подвигу после 11 година упокојише у Господу.

Три девице, рођене сестрице,
Три Христове славне мученице,
Пред Фронтоном Христа прославише,
Нестрашиве, кнеза застрашише,
А кнез Фронтон, мудрошћу убоги,
Он мишљаше, ка’ и други многи,
Да ће силом, огњем, вешалима,
Брзо кончит’ пос’о с хришћанима.
Кнез мишљаше: жене као жене,
Своју веру брзо ће промене!
Ал’ се кнеже љуто преварио,
Од хришћанки жена посрамио.
Христос не зна за жене ни муже,
Он моћ даје оним што Му служе,
Моћ чудесну вере и надања,
Моћ страдања без горког јадања.
Моћ је ова царства надживела,
Трошила се хиљаде година,
Трошила се, и остала цела,
Све је пред њом слабо као глина.
Минодора, и с њом Митродора,
И најмлађа сестра Нимфодора
Божјом моћи кнеза победише,
Живот даше, Христа прославише,
Живот даше, и живе осташе.

РАСУЂИВАЊЕ
Примери храбрости и трпљења, које показаше хришћанке мученице – хиљаде и хиљаде њих – обасјале су блештећом славом све странице историје цркве хришћанске. Но колико су за дивљење ови примери драговољних мученица толико, и не мање, за дивљење су примери хришћанки подвижница, знаних и незнаних. Јер подвижништво ништа друго није до дуготрајно мучеништво. Павле еп. Моновасијски предао је потомству један поучан пример жена подвижница. Кад је он још био мирјанин и сабирач царских пореза, случи му се да одседне у једном манастиру. Видевши да гаврани падају на воћке, ломе гране са плодом и односе, зачуди се томе, и заједно са монасима крете за њима, да види, куда то они односе воће. Идући тако зађоше у неку непроходну дубраву, у дну које спуштаху се гаврани, остављаху одломљене воћне гране и брзо се враћаху. Испитујући они нађоше једну пештеру, и у њој три жене испоснице. Најстарија од њих исприча им њихово житије: она беше племићка Цариградска. Кад јој муж умре, хтеде је неки други великаш насилно узети за жену. Но она беше решена, да после смрти првога мужа остатак живота проведе у девству. Зато раздаде своје богатство сиротињи, узе две своје слушкиње, и с њима побеже у ово пусто место. Једанаест година проведоше оне ту у посту и молитви не видећи никога и невиђене од икога осим Бога. А Бог Промислитељ устроји, да им птице доносе воће за храну. Тада замолише игумана, да им донесе свето причешће, да се причесте. Када се причестише три дана после тога све три ове свете жене упокојише се, и монаси их чесно сахранише.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам богатство и славу Соломонову (I Цар 4- 10), и то:
1. како Соломон сазида величанствени храм Богу најпре, а по том грађаше градове и бродове;
2. како се околни владари дивљаху Соломону, како му Хирам послужи, а царица га Савска посети;
3. како Соломон у свој слави својој не би тако одевен као један љиљан пољски (Мат. 6, 29).

БЕСЕДА
о томе како грешни људи радије примају злотвора него добротвора
Ја дођох у име оца својега, и не
примате ме; ако други дође у име
своје, њега ћете примити. (Јов. 5, 43)
Ко је тај други, који ће доћи у име своје и кога ће грешни људи радије примити него Христа Господа? То је онај који не носи крста и не иде уским путем; који није човекољубац но човекомрзац; који не војује против греха него за грех; који воли нечистоту и шири нечистоту; који је војник вечне смрти а не вечног живота; који ласка безбожницима и милује сваку страст и порок, – то је антихрист. Он ће доћи у име своје а не у име Божје. И сви они, који не примише Христа, примиће њега. Биће им он мио, јер ће миловати све криве путове грешничке. Биће им он милији од Христа, јер ће поред тешког пута Христовог направити глатку стазу као од леда, по којој ће се људи лако клизати не мислећи о понору, у који их он води. Господ Христос дошао је у име вечног спасења људи, вечног живота, вечне истине и правде, а он ће доћи у име своје, тј. у име вечне пропасти, смрти, лажи, и неправде. И кад антихрист дође међу своје, своји ће га радо примити; сви они којима је Христос тежак примиће радо антихриста, јер ће им се учинити лак, и јер ће им се његов пут учинити лак. Кад буде било доцкан, видеће безумници, да су се преварили, али спасења неће бити. Кад се буду склизали у вечну ноћ, у крило смрадне змије, тада ће бити доцкан – кајање се неће примати, и спасења више неће бити. Брзо ће се свршити безумни пир антихристов са грешницима на земљи, као један трен ока свршиће се; и дом нечистог весеља обратиће се у безизлазну тамницу гриже и чемера. Тада ће бити све доцкан.
О Господе човекољубиви, једини пријатељу људи, Тебе јединога ми познајемо и признајемо. Тебе, само Тебе примамо као Спаситеља и спасење наше. Теби слава и хвала вавек. Амин.
11. септембар по јулијанском календар
1. Преп. Теодора. Из Александрије, жена младога мужа. Наговорена неком врачаром она учини прељубу с другим неким човеком. И одмах је поче савест љуто гристи. Ошиша се и обуче у мушко одело, па ступи у мушки манастир Октодекат под мушким именом – Теодор. Њен труд, пост, бдење, понизност и плачно покајање задивили су сву братију. Оклеветана од неке блудне девице, као да је с њом затруднела, Теодора се није хтела правдати сматрајући ту клевету као казну Божју за свој ранији грех. Изгнана из манастира она 7 година проведе пребијајући се по шуми и пустињи, и још уз то негујући дете оне блуднице. Победила сва вражја искушења: није се хтела поклонити сатани, није хтела примити јело из руку једног војника, није хтела слушати савете свога мужа да се врати к њему – јер све је то био само призрак ђаволски, и чим се Теодора прекрстила крстом, све је ишчезавало као дим. После 7 година прими је игуман у манастир, где проживе још 2 године, па се упокоји у Господу. Тек тада познаше монаси, да је то била жена; а игуману се јави ангел и објасни му све. Њен муж тада дође на сахрану, и оста до смрти у келији своје бивше жене. Св. Теодора имаше превелику благодат Божју: зверове укроћаваше, болести исцељаваше, воду у сухом бунару изведе. Тако Бог прослави истинску покајницу, која са јуначким трпљењем 9 година кајаше само један свој грех. Упокојила се 490. год.

2. Св. Пафнутије исповедник. Епископ Таиски у Тиваиди Мисирској. За православну веру страдао много; једно му око јеретици беху избили и леву ногу скршили. На Првом Васељ. Сабору учествовао оповржући с великом силом Аријеву јерес. Цар Константин веома га ценио и често га целивао у оно избодено око, избодено ради истине православне. Устао одсудно на Сабору против западних представника, који су предлагали, да се свештеницима мирским потпуно забрани брак. Био девствеником целога живота свога.

3. Преп. Ефросин кувар. Прост човек али Божји човек. Служио као кувар у неком манастиру Аморејском у IX веку. Духовник тога манастира једне ноћи виде себе у Рају, и тамо угледа Ефросина. Ефросин му одбере три рајске јабуке и дарује. Када се духовник пробудио, виде три јабуке необично красне и мирисне код свог јастука. Он брзо нађе Ефросина и упита га: „где си ноћас био, брате?“ „Тамо где и ти, оче“, одговори му блажени угодник Божји. Тада духовник објави цео случај монасима, и сви познаше светост и богоугодност Ефросинову. А Ефросин бојећи се слављења од људи одмах побеже из манастира и сакри се у пустињу, где проживе остатак свога живота.

4. Св. муч. Ија. Оптужена од жречева идолских и пострадала за Господа у Персији у време Сапора II, 363. год. По предању сунце је помрчало при њеној смрти, и сав се ваздух испунио дивним благоухањем. За увек прослављена Господом.

5. Св. муч. Диодор, Дидим и Диомид. Бијени Христа ради у Лаодикији, и предали душе своје Господу своме.

Теодора јадна, у грех заплетена,
Теодора славна, од греха проштена,
Један грех откупи стотином врлина
И милошћу вечном Божијега Сина.
Одгурну од себе ђаволска шаптања,
И кротко претрпе људска клеветања.
Удубљена умом у Господа свога
Ослободи мисли праха земаљскога.
Божијој се вољи покори до краја
Зато се сподоби Божијега Раја.
Света Теодоро, рајска жителнице,
Сад помози нама, Божја угоднице!
Да се и ми грешни греха избавимо.
У насеља рајска с тобом уселимо.
Моћ се теби даде, пре и после смрти,
Све вражије сплетке да можеш сатрти;
Бог ти силу даде због љубави твоје,
Од силе се твоје и демони боје.
Са свима светима Христу се поклони
И напасти љуте од нас ти отклони.

РАСУЂИВАЊЕ
Не треба никоме спречавати пут савршене преданости и службе Богу. Многе свете жене, које су хтеле побећи од брака и посветити се Богу, биле су преследоване и у томе спречаване од својих мужева. Обично су на крају те жене побеђивале остајући непоколебљиве у својој намери, па су често својим примером будиле савест и код мужева својих, те и њих управљали на пут спасења. Св. Теодора морала се најобазривије скривати од свога мужа, због чега се преобукла у мушко одело и склонила у мушки манастир. Но било је и благоразумних мужева, који су својим женама одобравали намеру, да се удаље од света и посвете потпуно Богу. Цар Фредерик беше се верио са девицом Агнесом Чешком. Но ова никако се не саглашаваше да ступа у брак, због чега прекрши веридбу и одбеже у манастир. Тада благоразумни цар рече: „да ме је она оставила ради другог неког смртног човека, ја бих се светио; али ја се не смем наћи увређен од тога што је она место мене изабрала Цара небескога“.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам страшно богоодступништво Соломоново и казну Божју (I Цар. 11), и то:
1. како у старости Соломон, занет женама многим, одступи од Бога и поче служити идолима;
2. како се Бог разгневи и предаде царство слуги Соломоновом;
3. како Соломон одступи од Бога, мада му се Бог беше
2 пута јавио, и мада га беше обдарио и мудрошћу и славом великом;
4. како и најбољи човек може да падне, ако не бди над собом са страхом Божјим.

БЕСЕДА
о Христу као хлебу живота
Ја сам хлеб живота. (Јов. 6, 35)
Ко може оживљавати, браћо, осим Онога који је и створио? Ко може у истини бити хлеб живота осим Створитеља нашег? Он је створио, Он држи, Он храни, Он оживљава. Ако пшеница храни тело, Христос храни душу. Ако се хлебом земаљским наше тело одржава, Христом се наша душа храни и живи. Ако ли се душа наша храни неком другом храном а не Христом, она трули и умире а не живи. Старајте се не за јело које пролази, него за јело које остаје за вјечни живот (Јов. 6, 27). Тако рече Господ претходно. Прво испитује глад људи, па онда нуди хлеб; управо прво нуди глад, а по том хлеб. Јер људи су сметени у погледу глади. Они су гладни нечега, а не знају чега. Наситивши се храном земаљском, и преситивши се, они ипак осећају неку неутољиву глад. И мада виде, да им сва земља и сав хлеб на земљи не може утолити ту тајанствену глад, они хрле за јелом земаљским, они се отимају за земљу, и само за земљу. Међутим права глад људи јесте глад за небом, за животом вечним, за Богом. Ту глад Господ Исус најпре истиче, а по том поставља трпезу за њено утољење. Та трпеза – то је Он сам. Ја сам хлеб живота, који мени долази неће огладњети. Наситиће се, зарадоваће се, оживеће, познаће Бога и познаће себе. О браћо моја – васкрснуће из мртвих! Јер непрестана храна јелом које пролази, без хране бесмртне, духовне, постепено умртвљује душу, и чини је најзад потпуно мртвом. Од чега? Од глади. Тело је од земље, и оно се задовољава храном земљаном. А душа је из даха самога Источника живота, те тражи храну и пиће са тога свог јединог Источника.
О Господе Исусе, хлебе живота вечнога, живота истинског и непролазног, најслађи хлебе, нахрани нас Собом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Страница: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61
Референтни URL