Погледи форум

Пуна Верзија: Житије светих за сваки дан
Тренутно прегледате lite верзију форума. Погледајте пуну верзију са одговарајућим обликовањима.
Страница: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61
12. септембар по јулијанском календар
1. Свешт. муч. Автоном. Удаљио се у време гоњења Диоклецијанова из Италије у Витинију Азијску, у место звано Сореос, и ту многе превео у хришћанство, и саградио им цркву св. Архангела Михаила. Обитавао у кући некога доброг хришћанина Корнелија, кога Автоном посвети најпре за презвитера а по том и за епископа. Недалеко од града Сореоса беше место Лимна, насељено само незнабошцима. Св. Автоном оде у то место и убрзо просвети многе Јеванђељем Христовим. То озлоби незнабошце, те они једнога дана јурнуше у цркву св. Архангела Михаила у Сореосу, и на служби Божјој убише Автонома у олтару, и убише многе друге хришћане у храму. У време цара Константина на гробу св. Автонома подиже храм неки царски велмож Севиријан. На 200 година после своје смрти јавио се св. Автоном једном војнику, по имену Јовану. Тај Јован откопа мошти светитељеве, и нађе их сасвим нетљене. И многи болесници добише здравље од моштију светитељевих. Тако Бог прослави онога који Њега прослављаше док живљаше у телу.

2. Свешт. муч. Корнут еп. Иконијски. Родом од Никомидије из села Салате. Беше већ сасвим стар када наста гоњење у време Декија и Валеријана. Неки мучитељ хришћана Переније дође у Никомидију, и поче трагати за хришћанима. Хришћани изађоше из града, и скрише се, а престарели епископ њихов не хте изаћи, но сам лично предста Перенију и објави себе хришћанином. Мучитељ га свега увеза и нареди те га вукоше по граду, докле многа крв из њега не истече и док под мачем не предаде свету душу своју Богу.

3. Св. муч. Јулијан са 40 другова. Пострадаше сви око 300. год. Најпре бише мучени, па онда посечени. Пред смрт своју мољаше се Богу св. Јулијан овако: „онима који узму од праха мога, подај им, Господе, опроштај греха и утолење страсти; нека на њихова поља не нападају штетне птице, ни скакавци, ни гусенице, нити друга каква пагубна смртоносина; а дух мој прими с миром.“

4. Преп. Данил са Тасоса. Подвижник и оснивач великог манастира. Савременик св. Јоаникија Великог. Био присутан када је Јоаникије посетио острво Тасос. Народ умоли прослављеног Јоаникија, да их ослободи змија. Светитељ се помоли Богу, и змије у огромном броју јурну у море и подаве се.

5. Св. муч. Македоније, Татијан и Теодул. Пострадали за Христа Господа у време Јулијана богоодступнога, а у месту Мероси Фригијској. За разорење кипа неког идола били љуто мучени, и на гвозденој леси печени све док душе своје Богу не предадоше. За време горења на огњу ови храбри мужеви довикиваху мучитељу ругајући се: „нећеш ли пробати од нашега меса, да ли је добро печено?“ И још су говорили, као и славни архиђакон Лаврентије: „окрени нас на другу страну, јер ова једна је печена!“ Гледајући и слушајући св. мученике на огњу мучитељ је био више збуњен и устрашен него ли они.

Автоном преславни од мука не преза,
Но због службе своје местом се не веза;
Бежећи од гнева љутих мучитеља
Он сејаше семе светог Јеванђеља,
Крштаваше људе именом Христовим,
Чудеса творећи са именом овим.
Па кад дело сврши и Богу угоди,
И кад час му куцну да у вечност ходи,
Мучитељи љути у храм ускочише,
У светом олтару свеца погубише.
Кад бескрвну жртву светац приношаше
Бескрвна с крвавом – обе се смешаше!
Свети Автономе, Божји службениче,
– Божијему слуги муке и приличе –
Спаси нас од страха при виду мучења,
И помоћник буди нашега спасења.
Да се не страшимо за Крст све поднети.
Да се поносимо за Христа умрети.
Целебниче чудни од сваке болести,
Сачувај нас лажне демонске прелести,
Да ум удубимо у Свевишњег Бога,
Да се сподобимо живота вечнога,
У ком и ти сада као цар царујеш,
С ангелима светим радосно ликујеш.

РАСУЂИВАЊЕ
Каква треба да је веза човека с Богом? Непрекидна и непрестана. „Прилепи се Богу као син оцу“, саветује св. Антоније. А св. Алоније говорио је: „ако човек не метне у срце своје да осим њега и Бога никога више нема у свету, не може обрести спокојства души својој“. Један Бог довољан је, и предовољан, за све што човечје срце може пожелети. Блажена Теодора примила је без једне речи туђе дете, потурено јој од клеветника као њено. Она је то дете с љубављу одгајила и васпитала у страху Божјем. А пред смрт своју овако је она саветовала то дете: „шта је човеку потребно више од Бога и љубави Његове божанствене? Он је сокровише наше, Он богатство, Он јело и пиће, Он одело и кров, Он здравље и крепост, Он весеље и радост, Он надежда и уздање наше. Њега да задобијеш, потруди се, сине мој. Ако Бога јединога задобијеш, довољно ти је: више ћеш се радовати Њиме него да си васцели свет приобрео“. Говорећи ово св. Теодора није говорила ни из књиге ни из туђе приче него на основу свог сопственог искуства. Седам година она је живела отерана и презрена од свих људи, и за то време она је сазнала опитом, да јој је Бог све, и да је један Бог довољан за све што човеку срце жели.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам поделу царства Соломонова (I Цар. 11- 12), и то:
1. како се због греха Соломонова подели царство Израиљско;
2. како слуга царев Јеровоам поста цар на 10 племена, а син царев Ровоам на 2 племена;
3. како и данас бива да отац гресима навлачи беду на сина а старешина народа на народ.

БЕСЕДА
о томе како се дух мора хранити Христом да би живео
Који једе мене и он ће живети мене ради. (Јов. 6, 57)
Тако говори Господ Христос, живот и источник живота. Дрво једе земљу и ваздух и светлост. Ако дрво не једе земљу и ваздух и светлост, да ли ће да расте и живи? Одојче на грудима мајке своје шта друго једе него мајку своју? Ако не једе мајку своју, да ли ће да расте и живи? Тако исто ни дух наш нити ће расти ни живети, ако не једе Христа, живога и бесмртнога. Овде није реч о животу општем, којим природа живи, нити о животу закржљалом, којим незнабошци живе, него о животу посебном, божанском, вечном; о животу пуном и радосном. Тај живот даје се људима само Христом, и он долази само онима, који се хране Христом. Сваки је човек онолико велики каквом се храном храни; и сваки је човек онолико жив каквом се храном храни. Није овде реч о телесној храни, јер се телесном храном не храни душа човекова него само тело човеково. Људи се разликују и по телесном расту и животу, али та је разлика сасвим незнатна. Разлика пак у духовном расту и животу међу људима је огромна: докле се једни људи растом духа свога једва уздижу над земљом, дотле се други узвишују до небеса. Разлика између Ирода и Јована Крститеља зар је мања од разлике између цара и ангела? Докле се онај први и телом и духом вуче по земљи и злочином брани столицу своју на земљи, дотле овај телом стоји на камену у пустињи а духом се уздиже на небеса међу ангеле.
О браћо моја, уздигнимо дух свој на небеса, где Христос Господ седи на престолу славе вечне, и хранимо и појимо дух свој и срце своје Њиме, чистим и свемоћним животом. Тако ћемо се само удостојити да будемо Његови санаследници у царству небеском.
Исусе Господе, истинити Боже наш, храно наша слатка и Хранитељу наш човекољубиви, не одрини нас од груди Твојих божанских, јер смо слаби и нејаки. Храни нас Собом, о милостиви Хранитељу наш. Теби слава и хвала вавек. Амин.
13. септембар по јулијанском календару
1. Освећење храма Христова Васкрсења. Када св. царица Јелена нађе Крст Господњи у Јерусалиму, задржа се том приликом дуже у св. граду, и сагради цркву у Гетсиманији, у Витлејему, на Јелеонској Гори, као и на другим местима, знаменитим по животу и раду Господа Исуса Христа. А на Голготи, где и нађе Крст часни, отпоче стројити огромну цркву под чијим се кровом налажаше и само лобно место, где се Господ распе, као и оно, где се погребе. Хтеде св. царица да сједини под једним кровом и место Његовог страдања и место Његове славе. Но Јелена се представи Господу пре него што тај величанствени храм би довршен. Када храм би довршен, баш те године Константин празноваше тридесетогодишњицу свога царовања. И тако и освећење храма и празновање царевог јубилеја би обављено једнога истога дана, 13. септембра 335. год. У то време заседаше у Тиру помесни сабор епископа. И ови епископи, као и многи други, стекоше се у Јерусалим на торжествено освећење храма Васкрсења Господњег. И установи се тада, да се тај дан, као дан победе и тријумфа цркве Христове, празнично спомиње сваке године.

2. Свешт. муч. Корнилије сотник. Римљанин и официр римски у Кесарији Палестинској. Крштен од апостола Петра, сходно небеском откровењу (Дела Ап. 10, 1). Он беше први од незнабожаца, који ступише у цркву Божју. Дотле су неки мислили, да је црква Христова само за Јевреје, и за оне који приме обрезање јеврејско. Крстивши се Корнилије остави све и пође за апостолом Петром. Овај га апостол доцније постави за епископа и посла у незнабожачки град Скипсеосис, где Корнилије свети претрпе многа бешчешћа и мучења Христа ради, но силом Божјом сруши храм Аполонов и крсти кнеза тога града Димитрија и 277 незнабожаца. Предузнав од Бога дан своје смрти, он призва све хришћане, посаветова их, помоли се Богу за њих, и мирно се представи Господу у старости чесној. Временом његов гроб буде заборављен и запуштен. Но светац се јави епископу Троадском Силуану и објави му гроб свој, и нареди да ту подигне цркву. Епископ то изврши уз помоћ богатог грађанина Евгенија. Од моштију св. Корнилија десише се чудеса многа.

3. Св. муч. Макровије и Гордијан. Из Пафлагоније. Најпре били царски трапезници, но када се објавише хришћанима, цар их протера у Скитију, где буду бачени у огањ, у месту Новом Дунавцу 320. год.

4. Св. муч. Кетевана. Царица Кехетинска. Пострадала као хришћанка од шаха Абаса I 1624. год. По наредби шаха стављен јој на главу усијан котао. Њен син Тејмураз, цар Грузијски, положио њене мошти под престо храма Аливердског у Грузији.

5. Преп. Јеротеј. Родом са Пелопонеза из села Каламата. Подвизавао се у Иверском манастиру у Св. Гори. Одликовао се и великом светском ученошћу и строгим подвигом монашким. Старао се да испуни оно правило св. Арсенија: „монаху је доста и један сат спавања у току 24 сата.“ Упокојио се на острву Јуру 1745. год. Мошти му чудотворне. Од моштију чува му се у Иверском манастиру глава. Од додира његових св. моштију у Цариграду једна слепа жена прогледала.

Корнилије чудни, по чувству побожан
А по уму јавно беше незнабожан,
Милостињом многом умилости Бога,
Бог му вишњи посла ангела моћнога,
Ангел га поздрави, апостол га крсти,
Тако се у свему у верне уврсти.
Први незнабожац што у цркву приста
И са целим домом исповеди Христа.
Ал’ само крштење, то му не би доста,
С апостолом Божјим он апостол поста.
Да помогне другим, и да друге спасе,
Корнилије подвиг тешки узе на се.
Чудесима моћним он људе зачуди.
Па он крсти кнеза и стотине људи.
Сласт Христа познавши он дом свој остави,
За слаткога Христа муком се прослави.
За труд и за муку у животу овом
Сад награду жање у царству Христовом.
Корнилије свети, сад помози нама
Пред судијом вечним твојим молитвама.

РАСУЂИВАЊЕ
Шта бива с гонитељима цркве Христове? Питајте Савла, гонитеља цркве, шта се с њим збило. Тешко ти је противу бодила праћати се, рекао је Господ Савлу (Дела Ап. 9, 5); и Савле се крстио и постао Павле. Шта је било с Иродом, првим гонитељем хришћана? Шта с Јулијаном Одступником? Злом смрћу умреше, и његови напори против Христа разбише се у ништа као дим. И тако кроз сву историју: једни гонитељи обраћају се у хришћане, а други зло гину; напори пак и једних и других против хришћанства разбијају се у ништа као дим. Цар Адријан покоривши Јерусалим хтеде се осветити не само Јеврејима него и хришћанима, јер не разликоваше хришћане од Јевреја. Јевреје расеја по целом свету, а на месту где беше храм Соломонов подиже храм идолски. Уз то још прозва Јерусалим Елија, по своме имену, и забрани да се тај град и од кога назива Јерусалимом. На Голготи подиже храм скверној Венери, на гробу Господњем храм Зeвсу, а у Витлејему храм Адону. Како су се жалосно морали осећати ондашњи хришћани гледајући своје светиње тако поругане? Но шта би на крају? Цар Адријан погибе злом смрћу, а храмови незнабожачки у време царице Јелене и цара Константина бише уклоњени а на њихово место подигнути дивни храмови хришћански, који и до данас постоје. Тешко је против бодила праћати се. О како је очајно безнадежно свако војевање против Христа.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам залудност људских напора насупрот воље Божје (I Цар. 12), и то:
1. како се десет племена оцепише и узеше слугу Соломонова за цара;
2. како Ровоам спреми војску, да ратује против Јеровоама;
3. како га Бог одврати од рата рекавши преко пророка: ја сам наредио тако да буде.

БЕСЕДА
о томе како свет мрзи на сведока греха свога
Не може свијет мрзити на вас, а на мене мрзи. (Јов. 7, 7)
Зашто свет мрзи на Христа Господа? То је сам Господ одмах објаснио: јер ја свједочим за њ да су дјела његова зла. Никога људи толико не мрзе колико сведока свога греха. Отуда највећа недела у свету творе се ноћу, у тами. А зар Бог не види у ноћи, и у тами? Бог види, ваистину, али не виде Бога злотвори. И ако неки од њих и верују нешто у Бога, они мисле, ипак, по недовољној просвећености, да је мрак завеса између људи и Бога. Господ Христос сам собом открио је јасно, да је Бог свевидећи, и да никакав мрак не спречава око Његово од виђења. Он је видео људе у даљини, као Натанаила под смоквом. Он је видео магарицу и магаре у другом селу. Његовом виду није сметала пространа даљина. Он је прозрео одрицање Петрово, издајство Јудино, Своју смрт и васкрсење, разорење Јерусалима, вечност цркве Своје, страдање следбеника Својих и догађаје на крају времена. Његовом виду није сметала времена даљина. Но шта да набрајамо? Шта има скривеније од срца људскога? Није ли срце скривено дебелом завесом тела? И нису ли помисли у срцу још скривеније и од срца? Па је Он ипак прозирао у таму срца људског и читао помисли људске у срцу. Што зло помишљате у срцима својијем (Мат. 9, 4)? Какво је чудо, браћо, да су се таквога сведока бојали сви они, који зло мисле или зло раде? Какво је чудо, да су га мрзели злотвори? Не може свијет мрзети на вас. На кога? На све вас, који учествујете у злу света, и који због свог учешћа не смете да сведочите против света и оно што знате. Они који се боје људи, како ће сведочити против људи? Они који траже славу од људи, како смеју навлачити негодовање људи против себе?
О браћо моја, боље нам је, да нас свет мрзи а Христос љуби, него да нас сав свет воли и слави, а Христос одвраћа лице Своје од нас говорећи нам: не познајем вас. Ако нас свет мрзи, тешимо се речима Спаситељевим: знајте да на мене омрзе прије вас (Јов. 15, 18).
О Господе благословени, Источниче сваког благослова, укрепи срце наше, да се не страши кад свет мрзи. Само нас ти благослови и љуби, Спаситељу благи. Теби слава и хвала вавек. Амин.
14. септембар по јулијанском календару
1. Крстовдан. Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу св. царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 628. год. цар грчки Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света.

2. Св. Плакила царица. Супруга цара Теодосија Великог. Била истинита хришћанка и по уму и по делима. Нарочито се одликовала помагањем бедних и болесних људи. Када су јој неки говорили, да се то не слаже с царским достојанством, она је одговорила: „царском звању приличи, да помаже новцем; моје пак личне трудове (око ништих) ја дајем Ономе који је благоизволео дати мени то звање.“ Упокојила се мирно око 400. год.

3. Преп. муч. Макарије Солунски. Ученик св. Нифонта патријарха у време, када се овај бавио на подвигу безмолствовања у Ватопеду. Макарије жуђаше за мучеништвом за Христа Господа, и умоли св. Нифонта за благослов. Прозорљиви патријарх видећи да је то воља Божја, благослови му пут на мучеништво. Макарије оде у Солун и у једној гомили Турака поче да говори о Христу као једином истинитом Богу. Турци га истуку и баце у тамницу. Кад су га извели на суд, Макарије викне Турцима: „о кад би ви познали истину и крстили се у име Оца и Сина и Св. Духа!“ Турци му одсеку главу 1527. год. У том часу св. Нифонт видео духом из Ватопеда и објавио монаху мученичку смрт Макаријеву говорећи: „знај, чадо, да је сабрат твој Макарије скончао данас мученички, и да се узноси на небо торжествујући и радујући се Господом. Молитвама његовим да се и ми удостојимо блаженства“.

4. Преп. Марија Тарсијска. Живела сасвим развратно. Два монаха путујући кроз Тарс одседну у гостионици, где Марија провођаше блуд. Када приступи монасима, они је укореше и одгурнуше као нечисту. Она се на једанпут покаја, и зарече се тога часа никад више не грешити. Монаси је узеше и одведоше у женски манастир, где се Марија до старости подвизаваше. Удостојила се чудотворства и за живота.

Спаси, Боже, људе своје,
Спаси Господи,
Крстом часним Ти нам светли,
Крстом наводи!
Крст је сила и знамење,
Крст је спасење.
Спаси, Боже Патријарха
И Владика српских збор
Дај му снаге да послужи
Твом Крсту часном!
Крст је сила и знамење,
Крст је спасење.
Спаси, Боже и све оне
Што су на власти,
Крст пресвети нек их чува
Црне пропасти!
Крст је сила и знамење.
Крст је спасење.
Спаси, Боже и сав народ
Што Ти се моли.
Нека Крстом свакој муци
Брзо одоли!
Крст је сила и знамење,
Крст је спасење.

РАСУЂИВАЊЕ
Као што се свећа од свеће пали, тако и добро дело од доброга дела. Неки патриције хтеде поклонити цркви један златан крст, па позва младог и искусног златара, даде му много злато на меру и поручи му, да изради крст какав он жељаше. Сиромашни кујунџија видећи колику жртву чини патриције ради душе своје, разгоре се срцем према Богу, па се реши, те и он додаде оној гомили злата патрицијевог својих десет златника. Када крст би готов, патриције измери крст, и нађе, да је тежи од онога злата што он даде младићу. И одмах стаде да кара младића као лопова, подозревајући га, да је утајио нешто од његовог злата, и на место утајеног злата метнуо неки други тежак метал. Када младић виде патриција јаросна, он му онда исповеди своје дело. „Приложих, рече, и ја од мога злата, као она удовица две лепте, да бих примио с тобом награду од Христа.“ Чувши ово патриције разнежи се срцем и рече честитом младићу: „од данас те узимам као свога сина и наследника целог мог имања“.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам преступ Јеровоамов и казну Божју (I Цар. 13), и то:
1. како Јеровоам сали два телета златна и нареди народу да им се клања као боговима;
2. како пророк објави Јеровоаму негодовање Божје и чудесно расу олтар пред идолима;
3. како Јеровоам пружи руку на пророка, но рука му се осуши, и тек по молитви пророка оздрави.

БЕСЕДА
о истинитости сведочанства Христова
Ако ја свједочим сам за себе,
истинито је свједочанство моје. (Јов. 8,14)
Светлост истинито сведочи кад сведочи о постојању сунца, и не лаже. Исто тако и Господ Исус истинито сведочи све што сведочи. Он је сишао међу људе као небески сведок, да посведочи постојање тројединог Бога, постојање света ангела и душа, љубав Божју према људима, Промисао Божји о људима, силу правде над неправдом, моћ истине над лажју, блажену бесмртност праведника и вечну муку грешника, васкрсење из мртвих, Суд Божји, и још много осталога, што су људи под велом греха само бледо наслућивали но нису знали
нити тврдо веровали. А пре свега да посведочи, да је Он Син Бога живога, раван Оцу Своме по бићу, сили и љубави, и раван Духу Божјем Светоме. Јер Сведок је морао прво посведочити Себе, да би се Његовим сведочанствима односно других тајни могло веровати. С гледишта чисте и непроменљиве истине свако је сведочанство Христово истинито, но с гледишта помрачених Јевреја оно није било истинито. За Бога, и ангеле Божје, и праведнике, и за вечност, и за време сведочанство је Његово истинито, за то Он и говори: истинито је свједочанство моје. Али за помрачене умове окорелих грешника то сведочанство није истинито, за то Он раније и рече Јеврејима: ако ја свједочим за себе свједочанство моје није истинито (5, 31). То јест: оно није истинито за вас Јевреје, у самој ствари оно је истинито само по себи.
О Господе преблагословени, Исусе Сине Бога живога и једини Спасе наш, избави нас од немоћи грешничкога ума и злобности грешничкога срца. Обасјај нас светлошћу речи Твојих, вечно истинитих. Теби слава и хвала вавек. Амин.
15. септембар по јулијанском календару
1. Св. муч. Никита. Родом од Гота; ученик епископа Теофила Готског, који је учествовао на Првом Васељ. Сабору. Када кнез Готски Атанарик поче мучити хришћане, тада св. Никита стаде пред кнеза и изобличи га због безбоштва и нечовечности. Мучен страшним мукама Никита све јаче исповедаше веру Христову и мољаше се Богу с благодарношћу. И имаше ум непрестано уздигнут и удубљен у Бога, а на прсима под оделом држаше икону Св. Богородице са превечним Младенцем Христом, стојећег и држећег крста у рукама Својим. Ову икону носио је св. Никита зато што му се св. Богородица јавила и утешила га. Најзад мучитељ баци Христовог војника у огањ, у коме св. мученик издахну, али тело његово оста неповређено од огња. Друг његов Мариан пренесе његово тело из Готске земље (Влашка и Бесарабија) у Киликију у град Мопсуест, где сагради цркву св. Никите и положи у њ чудотворне мошти мученикове. Пострадао и прославио се 372. године.

2. Преп. Филотеј. Из села Мирмикса, или Мравина, у Малој Азији. Мати му се звала истим именом, само обратно: Теофила. Беше презвитер и још за живота велики чудотворац. Једном приликом претворио воду у вино, другом приликом умножио хлеб. Упокојио се у Господу у Х столећу. Мошти му се пројавиле мироточивим.

3. Св. муч. Порфирије. Родом из Мимоса. Најпре исмевао хришћане пред царем Јулијаном Одступником. Тако једном изигравајући хришћанску тајну крштења, он се на бини погрузи у воду изговарајући речи: во имја Оца и Сина и Свјатаго Духа! Када се дигне из воде он узвикне: сад сам хришћанин! Сви су мислили, да се он као глумац шали, као и увек, но он је остао при своме, престао исмевати хришћанство, и најзад пострадао за Христа. Обезглављен 361. год. и преселио се у царство Христово.

4. Св. муч. Теодот, Асклиад и Максим. Знаменити по роду Трачани. Пострадали за Христа близу Филипопоља у селу Салтису (између 305-311. год.) и преселили се у царство небеско.

5. Св. Висарион архиеп. Лариски чудотворац. Основао манастир Спаситеља у Лариској епархији. Прослављен чудесима за живота и после смрти.

6. Св. новомуч. Јован Критски. Пострадао за веру Христову од Турака у Ефесу 1811. год.

7. Св. Јосиф еп. Алавердски. Један од оних 12 отаца Сиријских (7. маја) који беху упућени у пределе Кавкаске да проповедају Јеванђеље. Св. Јосиф мирно се представио Господу 570. год. Чудотворне му мошти почивају у Алавердској саборној цркви.

Родољуб је прави ко у своме роду
Олтар прави зида живоме Господу.
Атанарик Готски насиљем владаше.
Идолима мртвим жртве приношаше;
А Никита свети, војник Христа Бога,
Проповедник беше спасења вечнога;
Овај светлост вечну у ноћ расипаше,
Онај тмом идолском душе застираше.
Никита се свети кнезу успротиви,
И трпљењем храбрим народ свој задиви,
Силом часног крста силу мрачну збуни,
И страхом од Бога сав народ испуни.
Крв његова беше румен нове зоре,
А дух му се вину у небеске дворе;
У страшном је огњу Никита горео
Али ни до данас није изгорео.
Истином Христовом Готи се крстише.
И Никиту свога дивно прославише.
О Никито свети, гласу Божје трубе,
Мучениче храбри, прави родољубе,
Из шатора земних ти си отишао,
У дворове царске с ангелима стао.
Помоли се за нас, јер Цар тебе слуша,
Да с’ и наша Богом помилује душа.

РАСУЂИВАЊЕ
Бог се не да поругати. Ругаче Бог или кажњава, да би их поправио, или их обраћа у онакве каквима се они ругају. Св. Порфирије најпре се прослави међу незнабошцима као ругач хришћанства. Једанпут он исмеваше хришћанску тајну крштења пред царем Јулијаном Одступником и његовом свитом. Но догоди се нешто сасвим неочекивано. Када се Порфирије погрузи у воду и изрече речи, да се крштава у име Свете Тројице; наједанпут се у њему промени дух и он у истини постаде хришћанином. И место подсмевања вери хришћанској он поче изобличавати цара због његовог нечестија идолопоклоничког. Зато би мучен и посечен. Сличан случај догодио се са неким комедијантом Генесом, вероватно у време Диоклецијаново. Овај Генес je представљао хришћанско богослужење пред незнабожачком гомилом народа и увесељавао све својим подсмевањима и досеткама. Но на једанпут он се промени и викне пред народом: „ја верујем, и желим да се крстим.“ Гледаоци помисле најпре, да и те речи његове спадају у његове лакрдије; али он је почео понављати своју веру у Христа. Па кад је и пред судом и пред самим царем, упорно остао при својој вери у Христа, био је мучен и убијен – Тако и ругачи Христа постају мученици за Христа.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам казну Божју над једним непослушним пророком (I Цар. 13), и то:
1. како пророку том би заповеђено од Бога, да не једе и не пије ништа у идолопоклоничком Ветиљу;
2. како пророк преслуша Бога, те једе и пи;
3. како га на повратку растрже лав.

БЕСЕДА
о двојном посведочењу Сина Божјег
Ја сам који свједочим сам за себе, и
свједочи за мене отац који ме посла. (Јов. 8, 18)
У закону је писано, да су потребна два сведока, да би се доказало нешто. Неверним Јеврејима Господ је најпре указао на три велика сведочанства о Себи: на Оца, на Своја дела и на Св. Писмо (5, 36-39). По том, после још умножених чудеса Својих и после још опширније исказане науке Своје, Он им рече, да је само и једино Његово сведочанство о Њему истинито и довољно (8, 14). Најзад, опет им истиче два сведочанства, Своје и Очево – сходно законском пропису о потреби два сведока. Тако Господ заграђује уста неверних свим начинима, и не оставља им никакве одушке – осим злочина убиства, чему прибегавају сви они који се не дају никаквим разлозима ни доказима убедити у истину. У последњем случају, где Господ истиче Своје сведочанство о Себи и сведочанство Оца Свога, Он хоће да покаже и Своју ипостасну самосталност, и равенство са Оцем у битности. Он ставља, на име, Своје сопствено сведочанство и засебно, и Наравно са сведочанством Бога Оца. Да је овакво тумачење тачно, потврђују и следеће речи: кад бисте знали мене, знали бисте и оца мојега. Овде је изражено потпуно суштаствено јединство Оца и Сина, и не преостаје ни најмање сумње, да Господ мисли на битну једнакост Своју са Оцем Својим. О божанској природи је реч, а не о телесној. Ко год би замишљао Свету Тројицу као три телесна бића, лудо би се преварио. Телесно се јавио свету, ради спасења света, само Син Божји, а никако и Отац и Дух Свети. По божанској природи Својој пак Син је у телу остао раван Оцу и Духу Светом. Човечју природу пак Он је обукао на се и додао ју Својој божанској природи из љубави према људима, да би се могао јавити људима, и да би могао спасти људе.
О Тројице Света, једнобитна и неразделна, која си нас кроз ваплоћеног Бога Слова просветила и осветила, подржи нас до краја Својом светошћу, Својом крепошћу и Својом бесмртношћу, и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
16. септембар по јулијанском календару
1. Св. вел. муч. Ефимија. Родом из Халкидона. Отац јој беше Филофрон сенатор, а мајка Теодорисија, обоје благочестиви хришћани. Ефимија беше красна девица и телом и душом. Када Приск антипат устроји празник са жртвоприношењем Ареју у Халкидону, тада се 49 хришћана склонише од тог скверног жртвоприношења и скрише се. Но беху пронађени и изведени пред Приска. Међу њима беше и света Ефимија. Када их охоли Приск упита, зашто се не покоравају заповести царској, они одговорише „и царској и твојој заповести треба се повиновати, ако није супротна небескоме Богу; ако ли је супротна Богу, не само не треба јој се повиновати него јој се треба и противити“. Тада их Приск удараше на разне муке, и то кроз 19 дана, из дана у дан. Двадесетога дана одвоји Ефимију од осталих и поче јој ласкати због лепоте њене, да би је придобио за идолопоклонство. Но како све ласке прођоше узалудно, нареди мучење девице. Мучише је прво на точку, но ангел Божји јави се и изломи точак. По том је бацише у пећ огњену, но Божјом силом би сачувана. Видећ то два војника, Виктор и Состен, повероваше у Христа, због чега бише бачени зверовима; и тако славно скончаше земни живот свој. По том Ефимија би бачена у ров, напуњен водом и сваким отровним гадом; но она прекрсти воду, кад уђе у ров, и оста неповређена. Најзад изведена пред дивље зверове, она се благодарношћу помоли Богу, и предаде дух свој. Родитељи њени чесно сахранише тело њено. Пострада 304. год. и пресели се у вечну радост. Спомиње се и 11. јула.

2. Преп. Доротеј. Пустињак Мисирски, из IV столећа. Подвизавао се пуних 60 година у једној келији у Тиваиди. Одликовао се необичним трудољубљем и чудотворством. Дању зидао келије новим монасима, а ноћу плео асуре, никако не прекидајући молитве и псалмопјенија.

3. Св. Кипријан митрополит Кијевски. Родом од Трнова, но васпитаник српски на Атону. Бавио се нарочито превођењем и преписивањем књига. Покровитељ му је био Филотеј патријарх Цариградски, који кад га упозна у Св. Гори, узе га к себи, и по том посла за митрополита у Кијев. Велике скорби и беде претрпео је као митрополит, но све је поднео благодушно, и својим плодотворним радом много користио руској цркви. У звању митрополитском провео близу 30 година. Пред смрт написао једну опроштајницу, која му је прочитана на гробу. Упокојио се 16. септембра 1406. год. Чудотворне мошти почивају му у Успенској цркви у Москви.

4. Св. муч. Људмила. Баба св. Вацлава краља Чешког. Удата за кнеза чешког Боривоја. Много ревновала за веру Христову, и многе приобрела цркви из незнабоштва. Њена снаха мрзаше је, те посла људе, који старицу Људмилу удавише. Вацлав сахрани тело Људмилино у цркви св. Ђорђа у Прагу. Од моштију њених догодише се многа чудеса. Пострадала у Течину 927. год. Вацлав свети, велики ревнитељ вере православне, би убијен од брата свог Болеслава.

Ефимија свеблажена,
света девица,
На жртву се Богу даде,
Божја овчица;
Нити хукну нит’ јаукну
нити зажали,
Но Богу се на мукама
топло захвали,
Ангели се у пламену
њојзи јавише,
И небеском росом хладном
жар угасише;
О таква је вера наша –
несавладљива!
О таква је љубав к Богу –
неутољива!
Ефимијо, умна дево,
дево Христова,
За муке ти Христос Господ
царства дарова.
Приступ имаш Божјој Мајци
и Христу Богу,
Те молитве свете твоје
помоћи могу.
О Моли се, Ефимијо,
за све грешнике,
Обрати их, светитељко,
у покајнике.

РАСУЂИВАЊЕ
Често нас изненадно сналазе беде, и ми се узалуд питамо зашто? Само црква Христова зна, да објасни узрок свакој беди. Све беде разврстава црква у главном у две групе: једне, које сналазе грешника због старих непокајаних греха, друге, које нападају праведника и служе, по речима Златоустовим „узроком задобијања венаца, као што је то случај са Лазаром и Јовом“. Царица Евдокија тајно се саглашавала са Евтихијевом јереси слушајући у том савете подмуклог евнуха Хрисафија. Но снађе је беда изненадно. Једног дана муж њен, цар Теодосије, донесе царици јабуку, необичне величине. Царица посла јабуку болесноме сенатору Павлину; а овај, из љубави према цару, посла цару Теодосију ту исту јабуку. То даде цару повода, да подозрева у недозвољене односе своје жене са сенатором. Тада цар упита царицу, где јој је она јабука? Царица слага и рече: појела сам! То још више увреди подозрење царево, и цар одагна Евдокију у Палестину. Временом се Евдокија излечила од јереси и, по савету великих духовника Палестинских, вратила потпуно Православљу. Беда царичина није дошла због ма каквих недозвољених односа са Павлином – у томе је царица била потпуно невина – него због њеног јеретичког настројења. Други и другчији случај: цар Маркијан, као војвода, путујући близу Филипопоља виде леш убијена човека на друму, и из чистог милосрђа сиђе с коња и поче леш сахрањивати. У том неко наиђе и виде, и достави војводу суду као убицу. Маркијан имаше бити кажњен смрћу, да се ускоро Божјим откровењем не проказа прави убица. Ова беда спада у ону другу групу – „задобијања венаца“. Војвода Маркијан ускоро по том би изабран за цара.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесне судбе Божје у погледу људи (I Цар 14), и то:
1. како се разболи и умре син Јеровоамов за казну оца богоодступника и за спасење своје;
2. како остала чељад Јеровоамова изгибоше и бише изедена од паса у граду или од птица у пољу.

БЕСЕДА
о властодршцу Господу
Власт имам положити (душу) и
власт имам узети је опет. (Јов. 10, 18)
Божанска моћ Господа нашег Исуса Христа показала се и у потпуној власти Његовој над самим Собом. Кад би се моћ божанска могла одвојити од љубави божанске, онда би се могло рећи за Христа: Он је могао ваплотити се а могао је и не ваплотити се; исто тако: Он је могао умрети, а могао је и не умрети. Но Он се је ваплотио по љубави Својој божанској према људима; и по тој истој неисказаној љубави Он је предао Себе на смрт, као пастир добри за стадо своје. Човек, који сам себе убије, нема власти над душом својом, и не убија себе по власти својој него по власти греха, или ђавола, или по власти каквих тешких околности. Исто тако човек, кога други убијају, нема власти над душом својом, нити може рећи за душу своју пред убицама: власт имам положити је, јер он већ мора да је положи и не хотећи. Само је Господ Исус могао то рећи у присуству Јевреја, Својих убица: власт имам положити је. Имајући ту власт Он је могао једним чудом, лаким за Себе, учинити, да Јевреји пре сви изгину, него што Њега на крст распну. Али Он је унапред гледао спасоносне плодове од Своје смрти, зато се драговољно предао, да буде убијен. И власт имам узети је опет. Овим речима Он наговештава Своје васкрсење. По Својој божанској власти, дакле, Господ је и умро и васкрсао.
О Господе свемоћни и човекољубиви, како си дивно устројио спасење људско по моћи и љубави Својој божанској. Помози нам, о помози нам, само да усвојимо то спасење. Теби слава и хвала вавек. Амин.
17. септембар по јулијанском календару
1. Св. муч. Вера, Нада, Љубав, и мајка им Софија. Живели и страдали у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија – мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој. У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше 12, Нада 10, а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени“ смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди. Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде.“ Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше. Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху.

2. Св. муч. Агатоклија. Била слушкиња у некога Николе и жене му Павлине, који најпре беху хришћани, па оставивши хришћанство, поново се поклонише идолима. Агатоклија света не хте следовати примеру своје господе, те за то би љуто мучена и од њих и од судија. Најзад је госпођа њена умртви сипајући јој огањ на врат. Но Бог прослави слушкињу Своју у царству Свом небеском.

3. Св. 156 мученика. Сви Мисирци. Страдали за Христа Господа 310. год, једни од мача, други од огња. Међу њима била су и два старца епископа: Пелеј и Нил, свештеник Зинон, и два славна мужа: Патермутије и Илија. С њима пострада и епископ Силуан, и знаменити слепи старац Јован, који је знао Св. Писмо на изуст, и на изуст га читао на скуповима хришћанским. Сви се увенчаше венцима мученичким и преселише у бесмртно царство Христово.

4. Св. муч. Теодотија. Осам година подносила љуте муке за Христа од некога хегемона Симвликија, који најзад сиђе с ума. Посечена мачем око 230. год. у време цара Александра Севера.

Софија премудра Господа прослави,
Три прекрасне ћерке на жртву Му стави:
Па ћеркама збори: не бојте се, кћери,
Крепите се Христом, истрајте у вери,
Не бојте се муке ни љуте невоље.
Не жалите тела, – на небу је боље:
Боље ће вам тело Бог на небу дати:
Не жал’те лепоту, – лепшом ћете сјати
У Божијем царству, међу ангелима,
К’о цареве кћери међу царевима;
Не жал’те живота, та шта живот вреди?
И стотина лета мери се са педи?
Бесконачан живот на небу вас чека,
Живот без свршетка, живот без почетка.
Не жал’те за друштвом земних пријатеља,
Та тамо је друштво дивних светитеља.
Нит’ жал’те за друштвом земаљских сродника.
На небу је друштво славних мученика. –
Тако света мајка учи кћери свете,
Док једна по једна у небо одлете,
Три голуба бела, невина и чиста,
Одлетеше хитно у наручје Христа.
А за њима мајка душом се уздиже
Своје славне кћери у Рају сустиже.
Сад се за нас моле, мајка са кћерима,
И молитве њихне Бог милосни прима.

РАСУЂИВАЊЕ
Владалац богобојажљив и веран Богу права је благодат небеска за сав народ. Краљ Вацлав Чешки беше такав владалац. Његова ревност према светињи вере и строгост у животу напомиње нам древне подвижнике. Дан је посвећивао државним пословима а ноћ молитви. Са својим старим слугом Подивојем често је босоног по зими ходио на јутрењe у цркву. И често је сам месио и пекао просфоре, а обавезно онда када се сам хтео причестити. Његовом бригом подизани су многи храмови, у којима се посведневно служила служба Божја. Нарочито се бринуо о сиротим и бедним. Био је мирољубив, али ипак велики и неустрашив јунак. Када суседни кнез Радислав нападе на Чешку земљу, Вацлав му посла писмо питајући га, шта га побуђује да ратује са њим? Горди Радислав одговори. да он тражи, да Вацлав уступи њему сву Чешку и свој престо. Тада Вацлав скупи велику војску и изађе пред свог непријатеља. Па видећи две силне војске, сажали му се да толики људи гину, те посла овакву поруку Радиславу: „спор иде између мене и тебе; ти желиш да владаш Чешком а ја не уступам. Дозволи, да ту ствар решимо бојем међу нама двојицом. На што крвава битка двеју војски?“ Кнез Радислав се сагласи на двобој; но би побеђен од Вацлава, и на коленима мољаше овога за опроштај.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам безакоња Јудеја и казну Божју (I Цар. 14), и то:
1. како и народ и цар Ровоам чинише што је зло пред Господом;
2. како подигоше идоле по храмовима; и како беше у земљи много аџувана;
3. како цар Мисирски удари на Јерусалим и опљачка све злато из храма.

БЕСЕДА
о јединству бића Оца и Сина
Ја и Oтац једно смо. (Јов. 10, 30)
Што је више чудеса чинио Господ Исус и што се више приближавао смрти, све је отвореније говорио о Себи. Многобројна чудеса и дужина времена, довољна за размишљање, дејствовали су и на незлобне и злобне: незлобни су постали пријемчиви за откривење високих тајни Божјих, а злобни су злобом све више себе помрачавали и онеспособљавали за пријем тих тајни. Зато злобни узеше камење да га убију. Ја и отац једно смо. Отац и Син једно су по суштини бића, но нису једно по ипостасима, јер иначе не би се звали са два имена – Отац и Син. Све особине бића Очевог има и Син, има и Дух Свети; али особине ипостаси Очеве припадају само Оцу, и особине ипостаси Сина припадају само Сину, и особине ипостаси Духа припадају само Духу. Но кад је реч о божанској суштини Син може казати: Ја и Отац једно смо; и Отац може казати: Ја и Син једно смо; и Дух Свети може казати: Ја и Отац једно смо, и Jа и Син једно смо. Јединство Свог бића са Оцем изразио је Господ Исус и даљим речима: Отац је у мени и Ја у Њему. Може ли се јасније говорити о божанству Сина? Може ли се људским језиком јаче изразити јединство триипостасног Бога? Догма о божанству Сина Божјега као и догма о јединству бића божјега откривене су и положене самим Господом Исусом Христом. Нека нико, дакле, не поклања вере обманама неких неверника и јеретика, као да сам Господ Исус није објавио Своје божанство него да је та догма тобож доцније истакнута у цркви. Да Христос није објавио Своје божанство, зашто би Јевреји рекли Њему: градиш се Бог? И зашто би се дигли камењем на Њега?
О Господе Исусе, Сине Божји, једнобитни са Оцем и Духом Светим, помилуј нас и спаси нас силом и добротом Божанства Твога, свесилнога и свеблагога. Теби слава и хвала вавек. Амин.
18. септембар по јулијанском календару
1. Св. Евменије еп. Гортински, на Криту. Од младости сведушно пошао за Христом, ослободивши се од два тешка бремена: од бремена богатства и од бремена тела. Првог бремена ослободио се раздавши све своје имање ништим и убогим, а другога великим постом. И тако прво себе исцели, па онда поче другима давати исцелење. Бестрастан и испуњен благодаћу Духа Светога Евменије засија светлошћу, која се не могаше сакрити. Па као што је писано не може се град сакрити кад на врху горе стоји (Мат. 5, 14), не може се ни Евменије свети сакрити од света. Видеше га људи и изабраше за епископа у Гортину. Као епископ он управљаше стадом Христовим као пастир добри. „Беше отац сиротим, богатство ништим, утеха жалосним, исцелитељ болним, и предиван чудотворац. Молитвом је чинио чудеса многа: опаку змију умртвио, демоне изгонио, болеснике многе исцелио; и то не само у своме месту него и у Риму и у Тиваиди. У Тиваиди молитвом кишу испроси у Бога у време суше; и тамо најзад и сконча земни живот свој и пресели се у вечне обитељи Господа својега. Живео и деловао у VII столећу.

2. Св. муч. Ариадна. У граду Промиси у Фригији за време цара Адријана беше неки властелин Тертил незнабожац. Ариадна девица беше му робиња, и хришћанка. На дан рођења свога сина Тертил уреди велико жртвоприношење идолима, на које благочестива Ариадна не пође него оста дома молећи се Богу истиноме. Господар њен разгневи се на њу због тога и поче је присиљавати да се одрекне Христа и поклони идолима. Но како се Ариадна отказа то учинити, он је намучи бијењем и другим љутим мукама, па је баци у тамницу. Онда је пусти из тамнице и најури од куће; но убрзо се раскаја, што је пусти, те посла слуге да је ухвате и врате. Ариадна се беше већ удаљила из града. Када виде гонитеље она се помоли Богу при једној великој стени, и стена се раствори и сакри Ариадну. Слуге се од тога збунише, међу собом завадише и побише, те изгибоше један од другог.

3. Св. муч. Бидзин кнез Грузински. Пострадао за Христову веру од шаха Абаса II заједно са својим сродницима: Елисбаром и Шавлом 1661. год.

Ариадна, девица изрјадна,
Чесно служи господара свога
Али Бога више но човека.
Робињица телом а не душом,
Она душу не хте заробити,
Идол’ма се не хте поклонити:
Клањаше се Богу Створитељу,
Клањаше се Христу Спаситељу,
Идол’ма се не хте поклонити.
Муке прими за Господа свога,
Муке прими са радошћу вељом
Са радошћу и благодарношћу.
Бог милосни оком свевидећим
Виде муке свете Ариадне,
Па нареди мртвоме камену
Да сакрије деву намучену.
Као негда Теклу и Јована.
Ариадно, преблажена дево,
Помози нам твојим молитвама
Пред престолом Бога милоснога.
А у друштву свете Богомајке –
Помози нам твојим молитвама.

РАСУЂИВАЊЕ
Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мат. 25, 40), рече Господ. Слично бива при давању милостиње као и при Причешћу. У Причешћу под видом хлеба и вина ми примамо у се самога живога Господа Христа; при давању милостиње дајући беднику ми дајемо, самоме живоме Господу Христу. Неки човек у Цариграду беше необично милостив. Идући улицама градским он је тискао у руке сиромасима свој дар, и одмах ишао даље, да не чује благодарност и да не буде познат. Када га упита неки његов пријатељ, како поста тако милостив, он одговори: „једном у цркви чух свештеника где учи, да ко даје сиромаху, тај даје самоме Христу у руке. Не поверовах у то онда, јер мишљах, како то може бити, кад је Христос на небесима? Но једном идући дому своме видех ништега где стоји и проси, а над главом његовом сјаји се лик Христов. У том неко прође и даде просјаку хлеб; и ја видех како Господ пружи Своју руку, прими хлеб, и благослови даваоца. Од тада ја увек виђам тај лик над главама просјака, и зато са великим страхом чиним милостињу колико могу“.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам правду цара Асе и награду Божју (I Цар. 15), и то:
1. како Аса чињаше што је право пред Господом и очисти земљу од идола;
2. како му Бог дарова победу над Етиопљанима и благослови њега и народ његов сваким добром.

БЕСЕДА
о Господу васкрслом и живом, који је васкрсење и живот
Ја сам васкрсеније и живот. (Јов. 11, 25)
Ове свете речи изрекао је Господ Исус Христос. Није их он само казао, него и делом доказао. Васкрснувши кћер Јаирову, и сина удовице Наинске, и пријатеља Свога Лазара, Он је доказао, да је Он васкрсеније и живот и васкрситељ и животворац. Но васкрсењем самога себе из мртвих Он је то најбоље доказао. Јер бити жив и помоћи умрломе – о томе се бар да говорити; али бити мртав, и сахрањен, и лежати три дана у гробу, и помоћи себи, оживети себе – о томе се није дало ни говорити до Христова васкрсења. То је чудо над чудесима, и доказ силе над сваком силом. То чудо извео је Господ наш. Ту силу показао је Господ наш. Истините су, дакле, речи Његове: ја сам васкрсење и живот, истините, и свете, и утешне за све нас, који гредимо неизбежној смрти телесној, и који се надамо живети после гроба и видети жива Господа нашег у слави. Но није Господ наш само васкрситељ тела, Он је васкрситељ и душе. За живота Свога на земљи Он је васкрсао само неколико људских тела и безброј душа. Да тиме покаже, да је васкрсење душе много важније од васкрсења тела. Без мало све људске душе биле су мртве, кад је Он сишао у свет, и Он је безбројне васкрсао силом Својом и запојио животом Својим. И Јевреји и незнабошци били су душом мртви, и Он је оживео и једне и друге. Оставимо, браћо, и ми бригу о васкрсењу наших тела, и потрудимо се, док још имамо рока, око васкрсења душa наших. Јер ако душе наше не васкрсну и не оживе Христом још овде на земљи, не очекујмо никакву радост од васкрсења наших мртвих телеса у дан судни, у Дан Гнева. Јер ће тада тела мртвих душа устати не у живот него у вечну муку.
О Господе Исусе, васкрсење наше и животе наш једини, помози нам силом Твојом и милошћу Твојом, да васкрснемо и оживимо Тобом, на спасење и живот вечни. Теби слава и хвала вавек. Амин.
19. септембар по јулијанском календару
1. Св. муч. Трофим, Саватије и Доримедонт. У време цара Прова, у III столећу, када над Антиохијом начелствоваше неки Атик, дођоше у Антиохију два хришћанина, Трофим и Саватије, обојица угледни и чесни грађани. Но догоди се баш у то време нечисто празновање и жртвоприношење Аполону у Дафни код Антиохије. Атик се нарочито стараше, да сви грађани узму учешћа у том празновању. Па како неки видеше Трофима и Саватија и јавише Атику, да ови странци не узимају учешћа у њиховом празновању, узе их Атик на суд, па кад се не одрекоше Христа, врже их на муке једног по једног. Пошто изби и намучи Трофима посла га у Фригију неком Дионисију, још љућем мучитељу хришћана, а он изведе из тамнице Саватија и поче га судити. Када мучитељ упита Саватија ко је и каквога је чина, он одговори: „чин и достојанство моје, и домовина, и слава, и богатство јесте Христос Син Божји, вазда живи, чијим промислом васиона стоји и управља се.“ Зато га бише и трзаше и стругаше гвожђем, док му се кости под месом не указаше. У тим мукама и сконча. А Трофима мучитељ Дионисије удари на велике муке, и држаше га у тамници још за веће. Тада дође Трофиму у тамницу и служаше му сенатор неки Доримедонт, потајни хришћанин. Када ово дознаде мучитељ, стаде мучити обојицу подједнако, па их најзад баци пред зверове. Но зверови их не дирнуше. Доримедонт свети нарочито дражаше медведицу вукући је за уши, да би га растргала, али се медведица при свем том умиљаваше. Мучитељ нареди, на послетку, те посекоше мачем св. Трофима и Доримедонта. Душе ових св. мученика сад царују на небесима.

2. Св. муч. Зосим пустињак. Неки кнез Киликијски Дометијан иђаше у лов у планину са слугама својим. У планини виде стара човека, окружена зверовима, кротким као јагањцима. Упитан ко је и шта је, старац одговори, да му је име Зосим, да је хришћанин, и да одавно живи са зверовима, који су бољи од мучитеља хришћана у граду. То увреди Дометијана, који и сам беше љути мучитељ хришћана, па окова Зосима и посла га пред собом у Назарет, где га нарочито хтеде мучити, да би тамо заплашио оне који верују у Христа. И када га свега израњави и искрвави ударцима веза му камен о врат, па га уздиже на једно дрво. Па му се ругаше кнез: „заповеди, да дође један звер, па да и ми сви верујемо!“ Св. мученик се помоли Богу, и заиста појави се огроман лав, који приђе Зосиму и потури главу своју под камен, да олакша мученику. У великом страху одреши кнез Зосима, но овај убрзо затим предаде дух свој у руке Господа свога.

3. Св. Теодор кнез Јарославски. Праведан и милостив, пред смрт примио схимну и упокојио се 1298. год.

У пустињу суху, од људи далеко,
Свети Зосим беше зарана утек’о,
Да се у самоћи разговара с Богом,
И проводи живот у труду премногом,
У молитви, посту, у ноћноме бдењу,
И у спасоносном богоудубљењу.
Ко ангел у бдењу, као див у вери,
Незлобност његову осетише звери.
Мрзитељи људи заволеше свеца,
Послушна му беху као оцу деца.
А милосан светац милошћу их кроти,
Звер се одазива добротом доброти,
И доброту памти, и злом је не враћа,
Добротвору своме захвалношћу плаћа.
Прогоњен од људи, зверовима мио,
Међ зверове Зосим беше с’ уселио,
Но зверови – људи открише му село,
Мукама му љутим уморише тело.
Сад се Зосим свети на небу радује.
Са свецима многим у Рају ликује.
И моли се за нас да брод пребродимо
И у Рају са њим да се веселимо.

РАСУЂИВАЊЕ
И мртви осећају и знају добра дела, која им се чине. У то хришћанин не треба да има никакве сумње. Добро дело као електрична струја шири се по целом небеском свету. Неки чиновник царски Магистријан би послат од цара некуда по важном послу. Путујући угледа Магистријан човека ништа мртва, потпуно нага. Он се сажали, скиде своју кошуљу, обуче мртваца и чесно сахрани. После извесног времена догоди се несрећан случај с Магистријаном, на име: он паде с коња и сломи ногу. И лежаше дуго болан у постељи. Једном се сабра к њему неколико лекара, да се посаветују о болести његовој. Лекари нађоше, да се нога мора одсећи. Те ноћи Магистријан није могао спавати, него је само туговао и плакао. У поноћи јави му се на једном неки човек, и упита га: „што плачеш?“ Када му Магистријан објасни, онда непознати човек истрља руком болесну ногу, и нога постаде здрава. „Ради Бога, реци ми, ко си ти?“ упита Магистријан. На то му непознати рече: „погледај на мене и види, зар ова кошуља није твоја? Ја сам онај, кога си ти видео нага мртва, и кога си обукао у ову кошуљу. И ево за твоје добро дело посла ме Бог, да те исцелим. Благодари Богу!“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам грех цара Асе и казну Божју (II Днев. 16), и то:
1. како Аса, уплашен од суседног цара, узе из храма Божјега злато, да њиме купи савезника у цару Сирском;
2. како га цар Сирски узевши злато изневери;
3. како Бог попусти тешку болест на Асу.

БЕСЕДА
о тузи Христовој
Сад је душа моја жалосна; и шта да
кажем? Оче, сачувај ме од овога часа;
али зато дођох на час овај. (Јов. 12, 27)
У овај свет земаљски ништа реалније није ушло од Господа Исуса Христа, ништа реалније као Бог и ништа реалније као човек. У истини сав овај свет изван Исуса Христа изгледа призрак. Ни земља ни вода ни ваздух ни светлост немају ни изблиза ту реалност коју има Он. Гле, све ће ово проћи, а Он ће остати. Ваистину Он је камен темељац једног непролазног света, и само онај, или оно, што се припије чврсто уз тај камен, моћи ће суделовати у том непролазном свету, непролазној реалности. Бурни али немоћни таласи времена срдито су ударали, и данас ударају, час о реалност Божанства Христова час о реалност Човечанства Његовог. Јер колико је требало хришћанима труда, да отварају очи безбожницима, и доказују Божанство Христово, толико им је требало труда, да отварају очи јеретицима и доказују Његово Човечанство. Но Дух Свети свезнајући постарао се унапред, и преко Јеванђелиста спремио оружје хришћанским борцима унапред. Сад је душа моја жалосна. Зар би Господ осећао жалост, да није био прави човек, подложан свима немоћима телесне природе изузев греха? И не само жалост но и страх: Оче, сачувај ме од овога часа. Ово говори немоћна природа човечја, која се грози смрти (јер о смрти је реч), али не грешна него безгрешна природа човечја, јер Господ одмах додаје: али зато дођох на час овај. Видите ли, колико је важна смрт Христова? Ми смо њоме искупљени, њоме спасени. Нека се нико, дакле, не зауставља једино на науци Христовој, него нека се пренесе на Голготу и посмотри са ужасом крваву жртву на Крсту, која је принета за грехове наше, за спасење наше из смрадне чељусти змије преисподње.
О Господе Исусе, пострадавши нас ради и нашега спасења ради, помилуј нас још једанпут, и још једанпут. Теби слава и хвала вавек. Амин.
20. септембар по јулијанском календару
1. Св. вел. муч. Евстатије Плакида. Велики војсковођ римски у време цара Тита и Трајана. Иако незнабожац Плакида (тако му беше име незнабожачко) беше човек праведан и милостив, сличан капетану Корнилију, кога крсти апостол Петар (Дела Ап. 10). Ходећи једном у лов, он погна једног јелена. Божјим Промислом јави се крст светао међу роговима јелена, и дође глас Господњи Плакиди, који овога упућиваше, да иде свештенику хришћанском и крсти се. Плакида се крсти са својом женом и два сина. На крштењу он доби име Евстатије, његова жена – Теопистија (Боговерна), а њихови синови – Агапије и Теопист. По крштењу Евстатије оде на оно исто место, где се преко јелена јавило откровење, и клекнувши заблагодари Богу што га је привео истини. У том му се опет јави глас Господњи и предрече му страдање за име Његово, и укрепи га. Тада Евстатије тајно напусти Рим са својом породицом с намером, да се повуче међу прост народ, и да у непознатој и скромној средини послужи Богу. Приспевши у Египат одмах навалише на њега искушења. Неки зли варварин оте му жену, а оба сина ухватише му зверови и однеше. Но убрзо тај варварин погибе, а децу му спасоше чобани од зверова. Евстатије се настани у неком селу Египатском Вадисис и ту као најамник селски проживи 15 година. После тога нападоше варвари на римско царство и цар Трајан жаљаше, што му нема храброга војводе Плакиде који је где год је ратовао победу односио. И посла цар два своја официра да по целом царству траже великог војводу. По божјем Промислу ти официри, негдашњи другови Евстатијеви дођу у оно село Вадисис, нађу Евстатија и доведу га цару. Евстатије скупи војску и победи варваре. На путу натраг за Рим Евстатије пронађе и своју жену и оба сина. Када стиже у Рим, цар Трајан беше умро и цар Адријан беше на престолу. Када Адријан позва војводу Евстатија да принесу жртве боговима, Евстатије му рече, да је он хришћанин. Цар га баци на муке заједно са женом и синовима. Но како им зверови не нашкодише ништа, бацише их у усијаног металног вола. Трећег дана извадише њихова тела мртва али од огња неповређена. Тако овај славни војвода даде и кесару кесарево и Богу Божје, и пресели се у вечно царство Христа Бога нашега.

2. Св. Михаил кнез и Теодор бољарин. Кнез Черниговски Михаил оде у хорду татарску са својим бољарином Теодором по позиву Бати-а цара. Па како не хтеше, по обичају татарском, проћи кроз огањ и поклонити се идолима при уласку к цару, бише посечени 1244. год. Мошти њихове, сведоци њихове мученичке смрти за Христа Господа, почивају у Архангелском храму у Москви.

3. Преп. муч. Иларион. Монах Светогорски, драговољно пострадао за веру Христову од Турака у Цариграду 20. септ. 1804. г. Мошти његове чудотворне почивају у цркви св. Преображења на острву Проту.

Евстатије, чудо од војвода,
Живот даде за живог Господа.
Власт и славу и почаст цареву
Све одбаци као празну плеву,
Рад Исуса, цара бесмртнога,
Ради правог живота вечнога
Глас Исусов кад се њему јави
Испуни га пламеном љубави
Према Христу Богу преславноме,
Преславноме, човекољубноме.
Тај глас оста дубоко у души,
Не може га земља да угуши;
И крст сјајан што војвода виде,
Из душе му никад не изиде,
Крст му даде чудно бестрашије.
Крст га спасе од силе вражије,
Са супругом, верном као стеном,
И са дјецом јуначком и чедном,
Евстатије тело огњу даде,
А дух блажен Господу предаде.
Евстатије, славни мучениче,
Непобедни Исусов војниче,
Цркву Божју помози, утврди,
Да је демон злобом не нагрди,
Нек се црква к’о звезда заблиста
И прослави своје Сунце – Христа.

РАСУЂИВАЊЕ
Самоубиство је смртни грех и пркос Духу Светоме, који живот даје. Самоубиство је утолико страшнији грех од убиства, што грех убиства човек може још и покајати, док за грех самоубиства нема покајања. Ево два случаја превелике невоље, у којима би малодушни извршили самоубиство, а у којима су се свети Божји људи показали јунаци. Св. Евстатије једнога дана нађе се у оваквом положају: на једној обали реке беше оставио једнога сина, док је другога пренео на другу обалу и вратио се да и онога сина пренесе. Дошавши до средине реке он погледа на једну обалу и виде, како лав ухвати једнога сина његовог и однесе; погледа на другу обалу и виде, како вук зграби другог његовог сина и однесе. Малодушан би се у таквом случају загњурио у воду и учинио крај своме животу. Евстатије, испуњен тугом, не изврши самоубиство него с надом на Бога проживе 15 година као најамник. И дочека овај стрпљиви човек да види опет своја два сина. Тако Бог награди веру његову и трпљење. – Св. Иларион као младић би приморан да се потурчи. Но савест га поче љуто мучити, и он не имаше нигде мира. Поврати се у веру хришћанску, покалуђери се, предаде тело своје великом посту и сваком тешком подвигу. Но мир душевни не поврати му се. Малодушан и маловеран би извршио самоубиство. Но Иларион изабра несравњено бољи пут. Оде у Цариград са својим духовним оцем, Висарионом, и не само јавно исповеди веру Христову у султановом двору него посаветова и Баш-агу, да иде у Русију и крсти се. После поруга и мучења овај храбри младић би посечен. И Бог га прослави и на небу и на земљи. Његове свете мошти и до дана данашњега чудодејствују. А где је слава самоубица? где мошти њихове?

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам правду цара Јосафата и награду Божју (II Днев. 17), и то:
1. како Јосафат ревноваше за истинитога Бога, и како истреби идоле по земљи својој:
2. како му Бог даде богатство и славу и мир, и победу над непријатељима.

БЕСЕДА
о једном Путу, Истини и Животу
Ја сам пут и истина и живот:
нико неће доћи к Оцу до кроза ме. (Јов. 14, 6)
Ове речи, браћо, нису само речене. него и крвљу заливене, васкрсењем потврђене, Духом Светим у срца верних усађене, и црквом кроз векове и векове доказане и – доказане. Од свију блага на свету људи највише воле живот. И више воле људи живот него ли и истину, иако нема живота без истине. Врховно је благо, дакле, живот, а истина је темељ живота. Ко љуби живот, мора љубити и истину. Но где је пут ка истини? Ја сам пут, вели Господ. Он не вели: и ја сам пут, да не би неко помислио, као да има и неки други пут ка истини изван Господа Исуса. Но Он није само пут него и истина и живот, да нико не помисли као да има и нека друга истина и неки други живот изван Господа Исуса. Он се зато родио као човек, да људима пут покаже; зато се и распео, да крвљу Својом обележи пут. Нико неће доћи к Оцу до кроза ме. Ово треба да разумеју они који се заваравају помишљу, да могу познати Бога и задобити Царство Божје и мимо Господа Исуса Христа. Ту лажну наду, ту очајну самообману, Господ им је сасвим пресекао горњим речима. И апостол, који је те речи чуо и записао у Јеванђељу, исказује их у посланици својој још и овако: који се год одриче сина ни оца нема (I Јов. 2, 23).
О Господе Исусе, благословени и изворе благослова, ваистину Ти си нам једини пут, једино видело, једина истина, једини живот и животодавац. Тебе признајемо пред људима и ангелима као једног Бога и Спаса нашега. Помилуј нас и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
21. септембар по јулијанском календар
1. Св. апостол Кодрат. Један од Седамдесеторице. Ученик великих апостола. Проповедао Јеванђеље у Атини, и био епископ најпре у Атини после св. Публија, а по том у граду Магнезији. Беше врло учен у светској мудрости и богат благодаћу Духа Светога. Његов животописац каже о њему: беше као звезда јутарња посреди облака (Сирах. 8, 6); облаци беху тамно јелинско незнабоштво, без светлости благочешћа; а св. апостол Кодрат кроз реч Божју засија им – Јелинима – као светлост велика, осветли таму, низложи скверне жртве, скруши идоле, и разори храмове демонске молитвом. Но тама увек мрзи светлост; тако и незнабошци омрзоше Кодрата светога, и најпре га тукоше камењем, као негда Јевреји св. Стефана, а по том га вргоше у тамницу, и не даваху му никако хлеба све док не испусти душу своју свету и не пресели се у царство Христа Бога свога. Св. Кодрат написао је одбрану хришћанства и предао је цару Адријану. Та одбрана толико је подејствовала на незнабожачког цара, да је овај наредио, да се хришћани не гоне без нарочитих кривица. Пострадао је св. Кодрат око 130. год. Погребен је у Магнезији, где је и пострадао.

2. Свешт. муч. Ипатије еп. Ефески и Андреј презвитер. Два друга из детињства, родом из Ликије. Када порастоше, обојица се сведушно предаше Богу на службу, и то Ипатије као строги монах и подвижник а Андреј као клирик у народу и проповедник слова Божјег. Због великих добродетељи Ипатије би постављен за епископа у Ефесу, а Андреј за презвитера. Обојица пострадаше у време иконоборног цара Лава Исаврјанина. После грозних мука за свето Православље бише обезглављени 730. год. И обојица пређоше из овог пролазног живота у живот вечни.

3. Св. Димитрије еп. Ростовски. Празнује се 28. октобра; а 21. септембра спомиње се догађај открића његових чудотворних моштију 1752. год.

4. Сабор светитеља Кијево-Печерских. Благословено дело подвижништва, које отпоче трудољубиви и велики угодник Божји Антоније, разрасло се кроз векове као маслина многоплодовита. Многобројни светитељи, који у овим пећинама Антонијевим засијаше као звезде, празнују се сваки посебице у свој дан; под данашњим пак датумом спомињу се сви саборно и призивају вернима на помоћ.

Свети Кодрат, к’о звезда јутарња,
Просу светлост светог Јеванђеља,
Просу луче по тминама густим,
И благодат по срцима пустим.
Људског ума Кодрат разби смутње,
Људског срца он обасја слутње,
Обасја их Христовом светлошћу.
Свет просвети Христовом мудрошћу.
К Вишњем Богу неверне подими,
И за Христа љуте ране прими,
Гонитељу Крста Адријану
Кодрат писа чудесну Одбрану
С речитошћу јелинске вештине
И с простотом хришћанске истине.
Успе Кодрат цара убедити,
Свету цркву од зла заштитити.
О Кодрате, Христов учениче,
Свете Цркве умни заштитниче,
Божји слуго, и речју и делом,
Сад си венчан славом неувелом;
Сви хришћани топло ти се моле:
Помози нам, свети апостоле!
Помози нам бедам’ одолети,
И за Христа страдања поднети!

РАСУЂИВАЊЕ
Ако смо само с тврдом решеношћу почели да живимо по закону Божјем, не треба да се бојимо никаквих насиља неразумних људи, јер ономе ко је истински почео живети по закону Божјем све што се дешава од људи, дешава се на његову корист а на славу Божју. Нарочито се не треба бојати принудног преселења из места, које смо заволели, у место, које не маримо. Место празног страха и плиткоумог вајкања боље испитујмо намере Божје с нама. Шта је Јосифу нашкодила злоба браће његове? Није ли његов безвољни одлазак у Мисир њега прославио, браћу спасао од глади, и створио услове за сва чудесна дела Божја кроз Мојсеја у Мисиру и у пустињи? Незнабошци и јеретици прогонили су често православне хришћане у варварске пределе. Шта су тиме постигли? Јесу ли уништили Православље? Не, него су га утврдили још јаче у душама прогоњених и распрострли међу варварске народе. Злобни јеретик Луције прогна из Мисира оба славна Макарија са неколицином пустињака Тавенских на неко варварско острво, где сви житељи беху идолопоклоници. Но ови свети мужеви својим поукама и примером живота ускоро успеше да цело острво покрсте. То острво после се прозвало Острво Покајања.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно Божје спасење Јерусалима због правде Јосафатове (II Днев. 20), и то:
1. како мноштво Моаваца и Амонаца пођоше на Јерусалим;
2. како се цар Јосафат помоли Богу, и објави му се кроз пророка: ово није ваш рат него Божји;
3. како се Моавци и Амонци међу собом искрвише и сви до једног изгибоше.

БЕСЕДА
о божанству Сина и битијној једнакости с Оцем
Који видје мене, видје оца. (Јов. 14, 9)
Господе, покажи нам оца, и биће нам доста, рече Филип. На ове речи одговори му Господ Исус: толико сам вријеме с вама и нијеси ме познао, Филипе? Који видје мене, видје оца. Тако одговори Господ своме ученику. Филип је желео, да види Бога телесним очима. Три године гледао је он Христа, и није Га познао као Бога. Зашто? Зато што је у то време, пре силаска Духа Светога, Филип гледао телом у тело, тј. телесним очима гледао је и видео је Господа Христа као човека. Он још није био видео Божанство у Сину Божјем ваплоћеном, а тражи да види Бога Оца! Који видје мене, видје оца. Тиме Господ неће да каже, да је Он Бог Отац; не, него да су Он и Отац једног бића. У колико се Бог у опште могао показати људима, Он се показао кроз Бога Сина, који се јавио људима као човек. Бог Отац није се ваплотио; Бог Дух Свети није се ваплотио; само се Бог Син ваплотио. Како, дакле да покаже Он Оца Свога телесним очима смртнога човека? Зато се управо и ваплотио Син, да Собом објави људима и Себе, и Оца и Духа Светога, јединосушно Божанство, троично по ипостаси. Који видје мене видје оца. Господ овде мисли на божанску природу своју. У томе је Он потпуно једнак и једнобитан са Оцем. И да је Филип могао у то време видети божанску природу Христову, он не би ни ставио онај захтев: покажи нам оца. Наравно, он није ни могао видети божанску природу, која је духовна и невидљива, али је могао видети, и то јасно видети велика дела Христова као пројаву Његове божанске природе. И данас, браћо неки људи говоре: покажите нам Бога, па ћемо веровати! Реците им: ево ми вам показујемо Господа Христа, верујте! Деветнаест векова сам с вама, људи, па зар Ме још нисте познали? Деветнаест векова, испуњених славом Његовом, чудесима, силом, благодаћу, милошћу, светитељима, мученицима! И још малоумни питају: где је Бог?
О Христе Господе, Боже наш, отвори очи духовне онима који још не виде да виде величанство славе Твоје. Теби слава и хвала вавек. Амин.
22. септембар по јулијанском календару
1. Свешт. муч. Фока еп. Синопски. Од младости подвизавао се у свим хришћанским добродетељима. Као епископ у своме месту рођења, у граду Синопу, на обали Црнога Мора, примером и речима божанским утврдио правоверне у вери, и обратио у веру праву многе идолопоклонике. Окамењени незнабошци беху испуњени гневом на Фоку светога. И Господ предочи Фоки мученичку кончину кроз једну визију. На име: виде Фока голуба светла како слети с неба носећи у устима својим красан венац од цвећа, и како спусти венац на главу његову. И чу Фока глас од голуба: „чаша твоја напуни се, и треба да је испијеш!“ Из те визије сазнаде угодник Божји, да му треба ускоро за Христа пострадати. И не устраши се, него с благодарношћу Богу припремаше се за муке. Ускоро после тога неки кнез Африкан узе Фоку на истјазање, наложи на њега љуте муке; све му тело испребија и израњави, па после тамновања баци га у кључалу воду, у којој овај храбри Христов војник сконча земни живот и пресели се у радост Господа свога. Пострада у време цара Трајана.

2. Св. пророк Јона. Живео на преко 800 година пре Христа. У његовом животопису вели се, да је он био син оне удовице у Сарепти Сидонској, кога пророк Илија васкрсе из мртвих. Својим тридневним пребивањем у утроби кита св. Јона предображавао је тридневно пребивање Христа у гробу, а његово спасење из утробе кита – васкрсење Господа из мртвих. Остало све о овом дивном пророку треба прочитати у књизи пророка Јоне.

3. Св. муч. Фока Баштован. Земљак свештеномученика Фоке. У Синопу близу Црнога Мора имао Фока башту, коју је сам обрађивао. Плодовима своје баште он је гостио све мимопролазнике не пропуштајући да им и душу угости словом Божјим. Но чу за њега кнез мучитељ хришћана и посла војнике да га убију. Фока угости војнике тако срдачно, да се они устезаху да га убију. Но по његовој молби они извршише заповест и одсекоше му главу. На томе месту, а на његовим чудотворним моштима ускоро је подигнут храм његовог имена. Светог Фоку нарочито морнари поштују, и призивају у помоћ сви путници на мору. Пострада 320. год.

4. Преп. Козма Зографски. Пореклом од племићске фамилије бугарске. Кад су га родитељи хтели оженити, побегне у Св. Гору. Отшелник и чудотворац. Подвизавао се у пештери близу ман. Зографа. У више махова јавила му се св. Богородица. Највећи Зографски подвижник и чудотворац. Страшна келија, у којој се Козма ћутке подвизавао и борио с демонима, постоји и данас северо-западно од ман. Зографа. Видовито гледао духом и описивао догађаје у даљини времена и простора. Скончао у старости, 22. сеп. 1323. год. и после многотрудног живота преселио се у радост Господа свога.

5. Св. Петар Милостиви. Угодник Божји из VI века.

6. Св. Јона презвитер. Отац св. Теофана, писца канона и св. Теодора Начертаног. Чудотворац. Скончао у ман. Св. Саве Освештаног у IX столећу.

Нинива, Нинива, сва од греха јечи,
Па Бог шаље Јону, да Ниниву лечи.
Неће Јона, неће, но од Бога бега!
О куда ћеш, Јона, утећ’ од Вишњега?
Спава Јона, спава, а бура се диже,
Бог лагано ходи, ал’ у време стиже.
У таласе бачен, прогутан од кита
– Од кога сам бег’о? Јона себе пита.
Бег’о сам од ког се утећи не може!
Бог накара Јону, па опет избави
И Промислом Својим за навек прослави.
На Ниниву Јона не хте ли да вичеш?
Казном ћеш бесмртног Христа да проричеш.
Речима ли не хте? Тада мораш делом
Да проричеш Христа – смрт и васкрс телом!
Дело твоје, Јона, никад не увену,
И Христос те Господ људима спомену;
Кроз тебе се откри милост Бога жива,
Њоме ти се спасе, и спасе Нинива.
Кроз тебе се откри сила покајања,
Сила покајања и Божјег праштања.
Ти зажали тикву, Бог зажали људе,
О покај нас, Боже, и спаси осуде!

РАСУЂИВАЊЕ
Кад човек јасно осети милост Божју према себи, тргне се као иза тупог и нечувственог сна, и застиди се своје дуговремене слепоће према непрекидној милосрдности Божјој. У време цара Јустинијана главни царски скупљач пореза за Африку беше неки Петар, човек врло богат но врло тврд и немилостив. Једном се просјаци међу собом вајкаху, како ниједан од њих никад не доби милостињу од Петра. Тада се опклади један од просјака, да ће он успети да испроси неку милостињу од Петра. И оде, и дотле неуклоно мољаше тврдицу за милостињу, док га овај у јарости не удари једним хлебом, пошто немаше ништа друго при руци. Радостан он узе хлеб и побеже. Одмах за тим разболе се Петар изненадно и тешко, и имаде овакву визију: виде себе истјазавана од демона у другом свету. На једну страну теразија демони трпаху грехе Петрове, тако да та страна сасвим претеже; док на другој страни стајаху ангели, жалосни што немају ниједног доброг дела у животу Петровом, да ставе на другу, празну страну теразија. Један од ангела рече: ваистину немамо шта да ставимо осим једнога хлеба, којим је прекјуче ударио неког просјака. Тада брзо ставише ангели један хлеб на празну страну теразија, и тај један хлеб претеже другу страну теразија са свима гресима Петровим. – Када се визија сврши, рече Петар сам себи: заиста, ово није привиђење него жива истина, јер видех све грехе своје од младости своје. Па кад ми толико поможе један хлеб, којим се баци за просјаком, колико ли тек могу помоћи многа дела милостиње, учињене од срца и са кротошћу? И од тада Петар се обрати у најмилостивијег човека у своме граду. Све своје имање раздаде сиромасима; па кад сврши са имањем, он и самога себе продаде у ропство за 30 златника, те и ову цену самога себе раздаде бедним као милостињу у име Христово. Зато би прозван Петар Милостиви.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам гнев Божји на цара Јосафата (II Днев. 18-20), и то:
1. како се Јосафат здружи са богоодступним царем Ахавом, и за мало не погибе;
2. како се опет он здружи са царем Охозијом који чињаше безакоња, и како имаде велику штету;
3. како Бог не жели, да се верни везују с невернима.

БЕСЕДА
о Богу Духу Утешитељу
И ја ћу умолити оца, и даће вам другога
утјешитеља да буде с вама вавијек. (Јов. 14, 16)
Тамо где постоји љубав, браћо, не постоји заповест, него молба замењује заповест. Код оних који се љубе молба има већу силу него заповест код оних који се не љубе. Света Тројица представља врховно царство и величанство љубави. Исаија именује Свету Тројицу велики савјет (Ис. 9, 6), а ваплоћеног Сина Божјег великога савјета ангелом, тј. послаником. Како се слаже савет са јединством Божјим? И ти си један, па ипак се саветујеш сам са собом. Твој ум пита твоју вољу: можеш ли? и пита срце: хоћеш ли? А воља и срце: питају твој ум: умеш ли? Па и поред тога унутрашњег саветовања у теби самоме, ти си један, један човек, једна личност. Наравно, ово је само бледа слика и сен Свете Тројице и њенога савршенога савета. Јер је у Св. Тројици потпуна равномерност и хармонија ипостаси. Оно што хоће Отац, одмах хоће и Син и Дух Свети. И даће вам другога утјешитеља. Видите, како је Син Божји сигуран, да оно што Он буде умолио и посаветовао, биће одмах усвојено у Великом Савету божанском. И Отац ће се сагласити да пошаље, и Дух ће се сагласити да иде. Син Божји не каже: ја ћу умолити Оца да вам да, и верујем, да ће Он дати; не, него: ја ћу умолити, и даће вам. Он зна унапред, да ће Отац дати оно што Он буде искао; Он то зна, ако се може тако рећи, из вечнога искуства Свога. Јер кроз сву вечност хармонија влада међу Оцем и Сином и Духом Светим. Даће вам другога утјешитеља. Овим речима открива се потпуно равенство Сина и Духа Светога. Отац ће вам послати другога утјешитеља, равносилног са Мном, једнобитног са Мном, равночесног са Мном. Он ће моћи потпуно заменити Мене на свој начин, сходно Својој дивној ипостаси, која је једино различна од ипостаси Сина.
О браћо моја, видите ли, како цела Света Тројица узима учешћа у нашем спасењу? Видите ли ви, чији смо ми? Видите ли, какво се достојанство нама смртнима и грешнима даје?
О пресвета и преславна Тројице, Боже наш, помилуј нас и спаси. Теби слава и хвала вавек. Амин.
23. септембар по јулијанском календару

1. Зачеће св. Јована Крститеља. Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божја; милост према побожним и праведним родитељима св. Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су целог живота желели и од Бога просили једно дете; чудо зачећа Јованова у престарелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочите велике намере, на име, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу света. Преко Својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездетне Саре, и Самсона од бездетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездетних Захарије и Јелисавете. Преко ангела Својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намере. Како су се могла родити деца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то дозна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу Свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свет, и који за стварање првога човека, Адама, није потребовао никакве родитеље ни старе ни младе. Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природне законе, у које оковани ми би, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав.

2. Св. муч. Ираида. Негде је називају Раис, или Раида. Девица из неког Мисирског града Ватана, дакле по свој вероватноћи Мисирка. Једном изађе Ираида да захвати воде из бунара близу мора, и угледа лађу напуњену везаним хришћанима: свештеницима, ђаконима, иноцима, женама и девојкама. Распитавши се сазнаде, да сав тај народ воде мучитељи незнабошци на муке и на смрт ради имена Христа Господа. У срцу младе Ираиде распламти се жеља, да и она пострада за Господа. Остави судове код бунара, уђе у лађу и исповеди, да је и она хришћанка. Одмах и њу везаше и са осталима одведоше у Мисирски град Антинопољ. После разних мучења прво Ираиди одсекоше главу, а по том и осталима. Чесно пострада и прослави се почетком IV века.

3. Св. новомуч. Никола Пантопол. Као младић пострадао за веру Христову од Турака у Цариграду 1672. год. Тамо му се отац беше преселио из Тесалије. Па како му отац држаше сваштарницу, то и он би прозван Сваштар, грчки: Пантопол. После многог принуђавања да се потурчи, и мучења што се не хте потурчити, био посечен, и преселио се у царство Божје. Мошти му почивају у ман. Ксиропотаму у Св. Гори.

4. Св. новомуч. Јован. Родом из места Коница у Албанији. Рођен као муслиман од муслиманских родитеља. Но доцније видећи чудесну силу вере хришћанске на разним местима и у разним случајевима, он се крсти. За то буде тужен и изведен пред турски суд. Намучен за веру Христову од Турака у Етолији и посечен после мука 1814. год. Пред смрт узвикнуо: „помјани мја Господи во царствіи твоемъ.“

Ираида, чедна дева,
пође на воду
Не врати се мајци више –
оде Господу.
Драговољно Ираида
муке потражи,
Јер јој Христос Господ беше
од мајке дражи.
Пуна лађа мученика
тек да се крене,
Ираида хитро рече:
„примте и мене!“
Христова сам раба и ја
Христос ми је све,
И ја желим струна бити
Његове песме,
Песме муке и страдања
ради истине,
О примите Ираиду
нека погине.
Па погибе Ираида
за Бога свога,
И живота наследница
поста вечнога.
Молитвама сада својим
и нас спасава,
Ираиди светој хвала
а Богу слава!

РАСУЂИВАЊЕ
Ко сиромаху дели, Христу даје. То је смисао јеванђелске науке, која се у искуству светитеља потврдила. Петар Милостиви кад се покајао почео је делити милостињу сиромасима, где год му се указала прилика. Једном га срете неки бродоломник, који једва спасе своје наго тело при бродолому, срете га и запроси неку одећу. Петар свуче са себе своју скупоцену доламу и обуче нагога. Но после кратког времена Петар виде своју доламу у дућану неког трговца, који је беше изложио на продају. Ожалости се Петар веома, што онај бродоломник продаде његову доламу место да је сам употреби. „Нисам достојан, говораше сам себи Петар, не прима Господ милостињу моју“. Но на сну му се јави Господ у виду човека благообразна, сјајнијег од сунца, са крстом на глави својој, и са доламом Петровом на себи. „Зашто се жалостиш, Петре?“ упита га Господ, „Како да се не жалостим, Господе мој, кад видим да оно што ја убогим дајем продаје се на пазару?“ Тада га Господ упита: „познајеш ли ову одећу на мени?“ Петар одговори: „познајем, Господе, то је моја одећа којом оденух нагога“. Тада му опет Господ рече: „не жалости се, дакле, ти си дао сиромаху, а ја сам је примио, и похваљујем дело твоје“.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам грехе цара Јорама и казну Божју (II Днев. 21), и то:
1. како Јорам поби сву браћу своју и обнови идолопоклонство по гајевима и брдима;
2. како му непријатељи опљачкаше и поробише земљу;
3. како он доби тешку болест у цревима, и умре и нико не зажали за њим.

БЕСЕДА
о Богу Духу Светом, који од Оца исходи
А кад дође утјешитељ, кога ћу вам послати
од оца, Дух истине, који од оца исходи,
он ће свједочити за мене. (Јов. 15, 26)
Недокучне су дубине бића Божјега, браћо. Но Бог нити се сакрио од нас сасвим нити нам је открио све. Колико немоћ наша може носити, толико нам је откривено; колико год нам је потребно за спасење, толико нам је откривено. О Духу Светом откривено нам је, да Он од Оца исходи и Сином се шаље. Нека нико не тражи више, да не би пао у заблуду. Чим од Оца исходи, значи да је једног бића са Оцем; чим се Сином шаље, да настави службу Сина, значи да је раван Сину. Отац свједочи за мене, рекао је Господ Исус најпре; а сад каже за Духа истине: он ће свједочити за мене. Оба су сведока једнака, зато се Господ позива час на једног час на другог. И Онај који је сведочио и Онај који ће сведочити једнаки су у битности, јер не би Господ оставио сведока за будућност мањег од сведока из прошлости. Овако ми говоримо по човечански и у односу к времену, у ствари троје сведоче вечно на небу, по речима Јеванђелиста: јер је троје што свједочи на небу: Отац, Ријеч и свети Дух; и ово је троје једно. Има људи, који тврде, да Дух Свети исходи од Оца и Сина. Ко им је то открио, и кад? Ми знамо, да Дух Свети од Оца исходи, јер нам је то открио Син Божји, Господ наш Исус Христос. Зато одбацујемо оне додатке нашој вери православној, који се не слажу са речима самога Господа. Но да се усвоје речи Господа пречистог потребна је велика чистота срца. Зато се више трудимо да очистимо срце наше од страсти него ли да се љубопитно навозимо умом на бескрајне дубине бића Божјег са нечистим срцем, јер ко је год тако чинио, пао је у јерес и душу своју изгубио.
О Господе Боже, велики и моћни, хвала Ти што си нам се јавио кроз Спаситеља нашег Исуса Христа, те знамо да нисмо деца мрака него синови светлости. Теби слава и хвала вавек. Амин.
24. септембар по јулијанском календару
1. Св. првомуч. Текла равноапостолна. Рођена у Иконији од родитеља знаменитих али незнабожачких. Као осамнаестогодишња девојка била верена за некога младића у оно време, када апостол Павле дође са Варнавом у Иконију на проповед Јеванђеља. Слушајући Павла три дана и три ноћи Текла се обрати потпуно вери Христовој и завешта се живети у девству. Видевши је мајка, како и не гледа више на свога вереника нити помишља на брак, поче је најпре саветовати а по том тући и морити глађу. Најзад је предаде судији и захтеваше, опака мајка, да је огњем сажеже. Судија је баци на огањ, но Бог је спасе неповређену. Тада Текла пође за апостолом Павлом, и дође са њим у Антиохију. Привучен спољашном красотом Теклином некакав старешина градски хтеде је узети к себи силом, но Текла се ишчупа из његових руку. Тај старешина оптужи је кнезу као хришћанку, која се гнуша брака. Кнез је осуди на смрт и баци пред зверове, но зверови се не такнуше тела свете девице. Удивљен овим упита је кнез: „ко си ти, и каква је сила у теби, да ти ништа не може нашкодити?“ Одговори му Текла: „слушкиња сам Бога живога“. Тада је кнез пусти на слободу, и она пође проповедати Јеванђеље, и успе да обрати многе у веру истиниту, међу којима и неку угледну и чесну удовицу Трифену. По томе се св. Текла, по благослову апостола Павла, удаљи у једно пусто место близу Селевкије. Ту се она дуго подвизаваше и исцелењем болесника чудотворном силом обраћаше многе у хришћанство. Позавидеше јој лекари и врачари из Селевкије, те послаше неке младе људе, да је оскверне, надајући се да ће она кад изгуби девичанство изгубити и моћ своју чудотворну. Текла бегаше од оних дрских младића, и кад виде да ће је ухватити, она се помоли Богу за помоћ пред једном стеном, и стена се раступи и сакри ову св. девицу и невесту Христову. И би јој та стена и скровиште и гроб. О овој чудесној хришћанској јунакињи и светитељки вели св. Златоуст „чини ми се да видим ову блажену деву како приноси Господу једном руком девство а другом руком мучеништво“.

2. Св. Стефан краљ српски првовенчани. Крунисан за краља у својој задужбини Жичи од свога брата и духовног оца св. Саве. Побожан хришћанин, мудар и мирољубив владалац, Стефан је са св. Савом уздигао Православље до великог торжества у народу своме. По његовој жељи св. Сава замонашио га пред смрт и дао му име Симон. Упокојио се у Господу 24. септ. 1224. год. Његове чудотворне мошти почивају у Студеници.

3. Св. Давид (најпре кнез Димитрије), син Вукана, брата Стефанова. Саградио манастир на Лиму, где се и сам замонашио.

4. Св. краљ Владислав. Син краља Стефана. Саградио манастир Милешево, где је пренео из Трнова мошти св. Саве. Одликовао се необичном милосрдношћу према бедним људима. На новцу његовог времена он се потписивао: „раб Христов Владислав“.

Света Текла равноапостолна,
Од девицa првомученица,
Тело беше духу покорила,
Дух и тело Христу свемогућем,
Зато и њој све покорно беше:
Огањ страшни, и зверови љути,
И демони, и људски недузи –
Све покорно вери и чистоти,
Све послушно светој невиности,
Невиности Христове невесте.
Није л’ мајка благо превелико?
Шта је мајка – с Христом поређена?
И вереник од земље саздани
Прашина је пред славом Христовом.
И богатство и земна красота –
Сан пролазни и ветар крилати.
Једна стена само вечно стоји,
Времена се ни буре не боји,
То је женик Текле мученице,
То је Христос, Цар над царевима.
Света Текло, Рајем обасјана,
Помоли се Христу Спаситељу,
И нас грешне од греха да спасе.

РАСУЂИВАЊЕ
Сваки је светитељ близу онога места где се у помоћ призива или где се празнује и прославља светиња његова. Они који су видовити виде их; они који нису видовити нека верују, и видеће их у своје време. Св. Козма Зографски још као млад монах беше видовит. Једном о Благовештењу беше он дошао са још неким монасима у ман. Ватопед на славу. Па и за време службе у цркви као и за време обеда у трпезарији виде Козма једну жену царске красоте и величанства, како самовласно све распоређује, упућује, а и сама услужује. И не само да је виде тренутно него је гледаше дуго времена како у цркви тако и трпезарији. Овим виђењем беше Козма смућен и запрепашћен, јер му не беше ни мало право што виде жену у манастиру Светогорском. Када исприча својим самонасима из Зографа виђење своје негодујући на приступ жена у Свету Гору, удивљени монаси му објаснише, да је то Царица Свете Горе, Пресвета Богородица. И смућено срце Козмино испуни се радошћу великом. – Толико је видовит био св. Козма, да је доцније као старац и отшелник из своје пећине видео душу игумана Хилендарског како узлазећи к небу мучи се да прође кроз митарства, истјазавана од демона. Посла Козма одмах некога да јави братији у Хилендар, да се моле Богу за душу игумана њиховог умрлог. То беше одмах после јутрење, тек што монаси са игуманом беху изашли из цркве. Чувши поруку Козмину, монаси се подсмехнуше говорећи, да њихов игуман тек што је отишао у своју келију да се спрема за литургију. Но кад уђоше у келију, нађоше игумана свога мртва.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам грех цара Охозије и казну Божју (II Днев. 22), и то:
1. како Охозија чињаше што је зло пред Господом; и удружи се са грешним домом Ахавовим;
2. како би погубљен Охозија са многим сродницима својим.

БЕСЕДА
о Богу Духу Светом Прославитељу
Он (Дух) ће ме прославити, јер ће од
мојега узети и јавити вам. (Јов. 16. 14)
Дух Свети је равносилан Оцу и Сину, и све што може Отац, може и Син, може и Дух Свети. И све што зна Отац, зна и Син, зна и Дух Свети. Но по бескрајној љубави једног према другом и по бескрајној мудрости у погледу домостројства спасења људског они се наизменично јављају људима, с гледишта времена. Као што је Отац прославио Сина, тако и Син Оца, тако и Дух Свети Сина. Он ће ме прославити. Зар Син Себе није прославио? Јесте, али не у онолико колико је могао него само у онолико колико су људи у то време могли примити и поднети. А временом Дух Свети ће открити још већу славу Сина Божјега, када Он, Свеблаги, буде испунио верне благодатним даровима Својим. Он ће ме прославити. Ове речи говори Господ и за поуку нама, браћо, те да би и ми, ако учинимо неко добро дело, оставили да нас други прославља а не прослављали сами себе. Јер ће од мојега узети и јавити вам. Овим речима објављује Господ јединство Духа Божјег са Њим а не потчињеност Духа. Пре тога рекао је: упутиће вас на сваку истину. Па да ученици не би помислили, да Дух зна више истина неголи Син, и да је према томе Дух већи од Сина, Он објављује, да ће Дух од мојега узети и јавити вам. И Христос је могао упутити ученике на сваку истину, али ученици у то време још нису били оспособљени, да приме сваку истину. Зато ће их Дух Свети у своје време упутити на сваку истину. Но објављујући им сваку истину Дух неће ништа објављивати, што Сину није познато, или што је, још мање, супротно знању и вољи Сина. Зато и вели Господ: јер ће од мојега узети и јавити вам. О чудесно јединство Свете Тројице, о тропламена сило, светлости и љубави из једнога истога огња! О Тројице света и пресвета, зажежи љубав божанску у срцима нашим. Теби слава и хвала вавек. Амин.
25. септембар по јулијанском календар
1. Преп. Ефросинија. Кћи богатог и знаменитог човека Пафнутија из Александрије. Од бездетних родитеља молитвом од Бога испрошена. Благочесни родитељи њени васпиташе кћер своју вером Христовом. Не хотећи да ступа у брак млада Ефросинија, да би се сакрила од оца, свога, преобуче се у мушко одело и пријави се игуману једног манастира као евнух цара Теодосија с именом Измарагд. Игуман га прими и предаде на руководство духовнику Агипиту. Својим постним и молитвеним подвигом Измарагд брзо превазиђе све монахе у том манастиру. Када наврши 38 година тешког подвига посети Пафнутије тај манастир, и игуман га упути Измарагду на молитву и утеху. Измарагд познаде Пафнутија а Пафнутије не позна Измарагда. Када отац исповеди своју тугу за изгубљеном ћерком, рече му Измарагд, да не губи наду, јер ће још у овом животу видети кћер своју, и замоли га да опет к њему дође кроз три дана. Када Пафнутије опет дође Измарагд лежаше на самртној постељи. Тада самртник рече Пафнутију: ја сам Ефросинија, кћер твоја; ти си отац мој! Отац дуго не могаше доћи к себи од ужасног изненађења. У том издахну блажена Ефросинија, и отац њен ридаше над њом. Пошто сахрани кћер своју, Пафнутије и сам ступи у тај манастир, и усели се у келију своје упокојене и свете кћери. После 10 година подвига упокоји се у Господу и Пафнутије свети.

2. Преп. Сергије Радонежски. Велики подвижник и светилник руске цркве. Родио се 1313. год. у Ростову од побожних родитеља Кирила и Марије. По смрти родитеља Вартоломеј – тако му беше крштено име – замонаши се и основа обитељ св. Тројице у шумама Радонежским. Тихи и кротки слуга Божји знађаше само за труд и молитву. Због његове чистоте срца удостоји се дара чудотворства, те је и мртве васкрсавао именом Христовим. Више пута јавила му се Света Богородица. Кнежеви и владике долазили су к њему ради савета. Благословио кнеза Димитрија Донског и предсказао му победу у рату за ослобођење Русије од Татара. Прозирао у срца људска и у догађаје на даљини. Обитељ његова напунила се монасима још за живота његова, и кроз векове и векове служила је једним од најглавнијих центара духовног живота и чудеса Божјих. Св. Сергије упокојио се 1391. год. После смрти јављао се више пута разним лицима.

3. Преп. Ефросинија Суздаљска. Крштено јој име Теодула. Кћи Михаила Всеволодовића и вереница Суздаљскога кнеза Мине. Никако није желела у брак, и молила се Богу да је до смрти сачува девојком. Кад су је као невесту повели у Суздаљ, наједанпут умре кнез Мина, њен вереник. Она се не врати родитељима него ступи у манастир, где се до смрти подвизавала. Од Бога обдарена чудотворством. Упокојила се 1250. године.

Пример кротости и молитвености
Сергије свети, од своје младости
Возљуби Бога и Божју красоту,
Усади у се тихост и доброту;
Молитвом сталном испуни пустињу,
Претвори шуму у Божју светињу,
Светска сујета њега не узмути.
Никад ни на ког он се не наљути.
Све тихо, тихо, и кротко са сваким
Само некротко са врагом опаким.
Са врагом Божјим, с оцем сваке лажи,
Што душе људске да прогута тражи.
Сергије храбри љуту борбу веде
Трудно и силно до крајње победе.
И умре старац, али светац оста,
Народу руском стуб огњени поста;
Благослов сваки он од Бога проси
И роду своме с небеса доноси.
Сергије свети, не престај светлити,
Вишњега Бога не престај молити
За добро цркве, за добро Русије,
У славу Христа, о свети Сергије!

РАСУЂИВАЊЕ
Светитељ не блиста спољашњошћу; Његово је све богатство унутра, у души. Неки сељак дође из далека у манастир, да види св. Сергија. Када упита монахе за игумана, они му рекоше, да је на раду у башти. Оде сељак у башту и виде тамо човека у одећи бедној и искрпљеној где копа као и сваки други тежак. Сељак се врати у манастир незадовољан мислећи у себи, да му се монаси подсмевају, и поново рече, да би јаснији био, да он жели видети прослављеног светог оца Сергија. У том и Сергије дође у манастир, и угости сељака служећи му сам око трпезе. Прозираше светац у срце свога госта и знађаше, како он о њему има сасвим ниско мишљење. Па га ублажаваше обећавајући му, да ако мало почека видеће Сергија. У том пристиже у манастир неки кнез са својим бољарима. И кнез и бољари дубоко се поклонише св. Сергију и потражише његов благослов. Тада монаси удаљише онога сељака из одаје, да би било места за нове госте. И сељак онај у чуду издалека гледаше и извириваше се да издалека види онога кога није хтео видети из близа. И укореваше самога себе због свог незнања, и стиђаше се веома. Када кнез оде, сељак брзо приђе к светитељу, паде пред ноге његове и поче молити за опроштај. А велики светитељ га помилова и рече: „не тугуј, сине, ти си једини истину помислио о мени сматрајући ме за ништа, док се други сви саблазнише сматрајући ме за нешто велико“.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам правду и грех цара Јоаса, и награду и казну Божју (II Днев. 24), и то:
1. како Јоас најпре слушаше првосвештеника Јодаја и чињаше све што је право пред Господом;
2. како Бог благослови Јоаса дугом и мирном владавином;
3. како се Јоас промени, и уби праведнога сина Јодајева, и друга зла почини;
4. како малена Сирска војска победи Јоаса и опљачка земљу, а Јоаса, тешко болесног, убише слуге у постељи.

БЕСЕДА
о заједничком богатству Оца и Сина
Све што има отац моје је. (Јов. 16, 15)
Ово је једна од последњих речи Христа Господа пред само страдање. Најкрупнија реч – јер објављује свету Божанство Христа Спаситеља, а у вези са идућим речима: за то рекох да ће од мојега узети и јавити вам – објављује и равенство Духа Светога са Оцем и Сином. То што ће Дух узети од мојега не може бити ни другчије ни супротно ономе што је Очево, јер све што има Отац моје је. Зашто Господ не каже: узеће моје него од мојега? Зато што Дух неће све донети људима, него само нешто од свега, колико људи могу примити, и колико им је потребно. Један део Божјих дарова даје се вернима на земљи, а један део пак даће им се у царству небеском. А овај небески део јесте оно што апостол видовити описује: што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно уготови Бог онима који га љубе. И све то, и несравњено више, спада у имање Христово. Његово имање није само овај свет, него и онај и несравњено више и веће и драгоценије нешто од оба света. Његова је вечност, Његова – бесмртност, Његова – савршена моћ, Његова – савршена мудрост, Његова – савршена љубав, Његова – савршена доброта и милост и правда и истина – и шта још има доброга што ум наш може поумити и језик исказати? – Његово је свако савршенство, које превазилази све што људи могу и поумити. То све има Отац, то све има Син, то све има Дух Свети. Све што има Отац моје је. Овим речима неописани Богаташ, недостиживи Царев Син, објавио је ученицима Својим богатство Своје непрегледно и недомисливо у оној тамној ноћи, када је босоног имао изаћи пред старешине Јеврејске, да буде шибан и пљуван.
О Господе Боже наш, Тројице Пресвета и Пребогата, помилуј нас грешне и спаси. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Страница: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61
Референтни URL