Погледи форум

Пуна Верзија: Југословенска краљевска војска
Тренутно прегледате lite верзију форума. Погледајте пуну верзију са одговарајућим обликовањима.
Страница: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12
Нек буде тема посвећена војсци Краљевине Југославије. Ево за почетак:

Цитат:Стање у Југословенској краљевској војсци уочи Другог светског рата

Економски и индустријски неразвијена краљевина, чија се привреда заснивала на пољопривредној производњи, имала је крајње ограничене могућности за модерно ратовање. Недовољно и већим делом застарело наоружање и хронични недостатак модерних војних техничких средстава давало је прилично песимистичке прогнозе за успешну одбрану земље. Основни разлог недостатка модерног наоружања и војне технике лежао је у неразвијеној државној економији. Ниски доходак по глави становника, a тиме и сиромашан државни буџет, ограничавао је набавку и куповину модерног наоружања. Са друге стране, недовољни индустријски потенцијали у земљи нису омогућавали производњу модерног и преко потребног наоружања. Уочи рата национални доходак по глави становника је износио око 3500 динара (у противвредности око 70 долара), а нпр. за куповину једног тенка требало је издвојити 800-1600 националних доходака.

Војне власти – дубоко и болно свесне малог економског потенцијала своје земље, недовољних залиха оружја и муниције и недостатка опреме, одеће и резерве хране – грчевито су правиле планове за одбрану земље, који су у основи били дефанзивног карактера. По ратним плановима замишљено је да би при пуној мобилизацији војска могла имати преко 1 200 000 људи у оперативним јединицама и још око пола милиона у осталим неборачким службама. Толики предвиђени број мобилисаних људи био је нереалан због дубоке политичке и националне подељености у друштву. Неким националним групама у земљи одбрана монархије није била у интересу.

[Слика: Jugoslovenska--kraljevska-v.jpg]

Прилике у Краљевини Југославији биле су изузетно сложене. Војне потешкоће због тешког економског стања и опште немаштине додатно су оптерећене политичком и социјалном кризом. Проблеми и болести друштва нису мимоишле ни војску, тим пре што су се од 1939. у њу сливали грађани-војни обвезници, уносећи у војску акутне националне и социјалне проблеме карактеристичне са цивилно друштво. Ни војска није била поштеђена својих унутрашњих криза и подела. Официри су се окупљали око појединих генерала стварајући тако политички супротстављене групе. Најпознатије ривалске официрске групе биле су оне, с једне стране, око генерала Петра Живковића, браће Недића и Марића и, с друге стране, око генерала Душана Симовића. Све заоштреније међунационално неповерење у војсци додатно је оптерећивало и продубљивало политичку кризу. Већина несрпских официра није благонаклоно гледала на режим, што је угрожавало борбену готовост и овако слабе армије. Велики број високих официра несрпске националности налазио се на кључним командним положајима, што је код српских и пројугословенских официра стварало незадовољство, сумњу и неповерење у успешно вођење будућег рата. Национална структура официрског, посебно кључног командног кадра није била ни пропорционална ни уједначена. Ево неколико примера:

Од двадесет четири одсека у Генералштабу само један је био у рукама официра српске националности – а остали у рукама Хрвата и бивших аустроугарских официра. Краљевина је била подељена у шест административних зона (бановина) и оне су се поклапале са армијским областима. Само у једној армијској области командант је био српске националности (пуковник Мирко Богићевић), два су била хрватске (потпуковници Ромуалд Манола и Еуген Курелец) а три словеначке националности (потпуковници Бранко Томиншек, Данило Транпуш и Игњац Фурлан).

Краљевско ваздухопловство је имало четири бригаде – у две су команданти били хрватске националности (пуковници Драгутин Рупчић и Никола Обуљен, обојица су већ у Априлском рату приступили усташама). Од укупно осам ваздухопловних пукова команданти шест били су Словенци и Хрвати: сви су, сем пуковника Ферда Градишника, у Априлском рату издали и прешли у усташку или немачку војску. Гарда је имала два коњичка пука и оба су била под командом бивших аустроугарских официра (пуковници Кокаљ и Краус, обојица прешли у усташку војску). Команданти свих шест инжењерских пукова били су хрватске националности. Слично стање било је и у другим родовима војске.[1]

Састав југословенске краљевске војске изгледао је овако:

Штаб Врховне команде, три штаба групе армија, седам штабова армија, 28 пешадијских дивизија, три коњичке дивизије, једна гардијска коњичка бригада, два планинска одреда, 16 здружених одреда, 16 граничних посадних пукова, две тврђавске команде (у Боки Которској у Шибенику). Као самосталне команде биле су Ваздухопловство и Морнарица, са свим пратећим установама.

Постојала је команда за специјалне јединице, у оквиру које је била и четничка команда. Као самосталне јединице војска је имала четири пука тешке моторизоване артиљерије, један батаљон за везу, два тенковска батаљона, шест аутомобилских батаљона и три железничка пука.[2]

Организација позадине је изгледала овако: Команда позадине Врховне команде са свим установама, шест команди армијских области, 16 команди дивизијских области и 49 команди војних округа. Постојале су и унутрашње трупе за заштиту и осигурање позадине јачине 48 пешадијских ослабљених пукова (сваки пук је имао до пет батаљона). У састав ових пукова улазили су и припадници жандармерије. Као позадинска јединица била је и команда територијалне противваздушне одбране.[3]

Југословенска војска је поседовала око 7000 артиљеријских оруђа, од којих је половина била застарела, још из времена минулих ратова. Уз то оруђа су увезена из различитих европских земаља па је набавка муниције и резервних делова доведена у питање. Расположиве залихе артиљеријске муниције биле су довољне за свега два до три месеца рата. Слично стање било је и у ратном ваздухопловству, које је поседовало око 450 авиона различитог порекла. Модерних апарата било је мање од половине. Чак и за ловачке авионе домаће производње није било могуће обезбедити резервне делове.

Ратна морнарица се састојала од једне застареле крстарице, четири нешто савременија разарача, две старе торпиљерке, десетак торпедних чамаца и исто толико минополагача, четири подморнице и десетак мањих помоћних бродова. Тако малим бројем бродова, уз то застарелих, морнарица је имала једноставан задатак: да у случају прекоморског напада задржи непријатељско напредовање наредних 48 часова што би, по плану било довољно време за долазак копнених снага до обале и започне борбу.[4]

Уочи рата залихе обуће и одеће задовољавале су потребе за свега две трећине мобилисане оперативне војске, а за позадинске јединице предвиђено је само делимично снабдевање. Остале опреме за оперативне јединице било је свега за трећину мобилисаних регрута. Медицинског и санитетског материјала било је за свега неколико ратних недеља. Резерве хране за војску и стоку обезбеђене су за око два месеца рата, као и резерве бензина – под условом да рафинерије и складишта горива не буду уништена непријатељским бомбардовањем.[5] Обнављање залиха било је потпуно искључено.

Недостатак моторизованих транспортних средстава и зависност од сточне вучне снаге и товарних животиња за транспорт умањивало је покретљивост јединица. Само четири артиљеријска пука била су моторизована. Спорост и ограничена маневарска покретљивост због употребе теглеће и товарне стоке у наметнутом модерном ратовању било је од пресудног значаја. Примера ради, овакве јединице су савладавале за 24 часа оно што је моторизована јединица прелазила за мање два сата.

Слабост југословенске војске у живој сили, транспортним средствима, снабдевању и наоружању додатно је била оптерећена недостатком државно-политичког јединства и јасних циљева политичког и војног руководства.

Аутор је члан Српског либералног савета

[1] Бранко Јевтић: ,,Национална структура у ЈКВˮ, необјављени списи

[2] Југословенска краљевска војска, Војна енциклопедија IV, прво издање

[3] Исто

[4] Јозо Томашевић: ,,Четници у Другом свјетском ратуˮ – југословенски обрамбени планови

[5] Велимир Терзић: ,,Слом краљевине Југославије 1941ˮ


http://www.nspm.rs/istina-i-pomirenje-na...-rata.html
Тенковске јединице у војсци Краљевине Југославије (1930 - 1941)

[Слика: 111760_113259853_5.jpg]

Српска војска која је представљала основу за изградњу оружаних снага Краљевине Југославије, није имала сопственог ратног искуства са употребом тенкова, будући да та најсавременија борбена средства које је дао Први светски рат нису коришћена на Солунском фронту. И поред првих покушаја из 1919/20. да се у наоружање војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца уврсте и тенкови, они су набављени тек из средстава француског ратног зајма од 300 милиона франака крајем двадесетих година.(1)
Реч је о 21 тенку Ренаулт ФТ.17(2). Првих 10 француских тенкова испоручено је у априлу 1929. а осталих 11, преко Дубровника, 8. јула
исте године.(3) Тада набављени француски тенкови били су типа Рено ФТ17 и Рено-Кегрес. Тенкови типа Кегрес имали су гумирани гусеничасти ланац и представљали су модификовану и покретљивију верзију од ратних модела.(4) У априлу 1930. формирана је у Крагујевцу и прва тенковска јединица у југословенској војсци чета састављена од 11 тенкова Ренаулт Кегресс.(5) Од преосталог материјала (10 тенкова Ренаулт ФТ17) формирана је касније и друга чета чије је седиште било у Београду.(6) Тенковска чета из Крагујевца пребачена је наредне 1931. године у Калиновик код Сарајева, где је служила за практичну обуку полазника Пешадијске и артиљеријске официрске школе.(7)
Нови импулс раду на изградњи оклопних јединица у југословенској војсци дао је средином 1932. године командант Треће армијске области са седиштем у Скопљу, дивизијски генерал Милан Ђ. Недић.(Цоол Он је предложио један за оне прилике изузетно напредан план реорганизације и модернизације војске, на чију израду су делимично
имали утицаја и француски официри - инструктори који су боравили у Југославији од 1928. до 1936. године.(9) У том плану који је југословенски Генералштаб разматрао до почетка 1934, генерал Недић између осталог предвиђа и постојање моторизованих трупа које би чинили по један батаљон тенкова за сваки од шест корпуса оперативне војске и један батаљон оклопних аутомобила за коњички моторизовани корпус.(10) Те трупе биле би у стручном смислу под заједничком командом.(11) План је представљао основу за изградњу оклопних и механизованих јединица југословенске војске у наредном периоду њиховог развоја.
.....На отпочињање његове реализације свакако је одређеног утицаја имала и чињеница да се, по личној жељи краља Александра И Карађорђевића, на месту начелника Главног генералштаба од јуна 1934. године нашао творац плана, генерал Милан Недић. Након краљеве погибије у Марсељу Недић је веома брзо смењен са тог положаја јер није био по вољи министру војном Петру Живковићу.
.....И нови начелник Главног генералштаба генерал Љубомир М. Марић, који је на том положају заменио Милана Недића у марту 1935, наставио је са радом на претходно разрађеном плану за осавремењивање војске. На бржи развој формације оклопних јединица и набавку нових тенкова у југословенској војсци значајан утицај имала је и међународна криза изазвана италијанским нападом на Етиопију.(12) Нова набавка тенкова остварена је у јеку Абисинске кризе, кроз француску бесплатну испоруку војне помоћи.(13) Материјал је у строгој тајности транспортован из Француске у две партије, 1935. и 1936. године. Транспорт се обављао железницом до Марсеја, а затим бродом за Југославију. Према извештају в. д. југословенског војног изасланика у Француској пуковника Ђорђа Глишића, последњи су у Југославију допремљени тенкови.(14) Према Милу Бјелајцу, реч је о 20 половних тенкова Ренаулт Ф. Т.(15) Целокупан материјал добијен од Француске по конвенцији на бесплатну позајмицу био је укњижен код Војнотехничког завода и распоређен по дивизијским убојним слагалиштима тек после марта 1937. године.(16)
.....Још једна набавка тенкова остварена је такође средином тридесетих година из Пољске,(17) по свој прилици на основу контаката у оквиру споразума о размени ратног материјала између Пољске и Југославије из 1932. године. Тада је набављено 14 тенкова Ренаулт ФТ.17 (1Цоол Након нових набавки ових оклопних борбених средстава од њих и постојећих тенкова формиран је у септембру 1936. године Батаљон борних кола.(19) За команданта батаљона постављен је пешадијски потпуковник Павао Ј. Беговић, до тада наставник Пешадијске официрске школе у Сарајеву.(20) Када је формиран, батаљон је још увек био само у кадровском саставу. Постојала је и даље само једна чета тенкова у Београду у коју су упућени на обуку сви официри одређени на службу у батаљону. Чета за обуку имала је довољно подофицира у свом саставу за сваки тенк, и учествовала је на паради за краљев рођендан у септембру 1936. године.(21) Када је коначно марта 1937. тенковски батаљон оформљен у пуном саставу, југословенска војска је имала укупно 55 тенкова Ренаулт ФТ17 и Ренаулт Кегрессе(22) Две чете Батаљона борних кола, које су коришћене за обуку, биле су деташоване у Загреб и Сарајево, док је једна остала у Београду.(23)
.....У децембру 1935. земља је закључила и деветогодишњи кредит за набавку наоружања у Чехословачкој у износу од 450 милиона чешких круна, са каматом од 6%. Ова набавка наоружања била је у виду компензационог посла.(24) Након обезбеђивања материјалне основе за допуну наоружања и опреме, 1936. године донета је нова Уредба о формацији војске у мобилно и ратно доба и усвојен нови, у односу на 1934. годину редуковани план изградње оклопних јединица. План је предвиђао набавку 36 лаких, 66 средњих тенкова и осам коњичких танкета.(25) Средње тенкове и материјал за моторизацију коњице требало је набавити у Чехословачкој од фирми Цеско-
Моравска Коблен-Данек и Шкода.(26)
.....С циљем предузимања потребних мера за набавку недостајуће спреме, Главни генералштаб је 22. јула 1936. упутио министру војном и морнарице преглед потребне спреме коју је требало набавити у две етапе. Средства за набавку 66 средњих тенкова за наоружање два батаљона од по три тенковске чете(27) и коњичких танкета, са потребном топовском муницијом ушла су у први ред хитности.(2Цоол
.....Од предвиђених оклопних борбених средстава реализована је само набавка једне чете од осам коњичких танкета Шкода ШИД (29) која је испоручена из Чехословачке у лето 1937. године, док је набавка средњих тенкова остављена за касније, вероватно због њихове недовољне усавршености. Од шкодиних танкета је формиран Ескадрон брзих борних кола.(30) Југословенска војска је тако 1937. године располагала са укупно 63 тенка.(31)




План изградње тенковских јединица у светлу југословенских ратних припрема


.....Након аншлуса Аустрије (у марту) и комадања Чехословачке (у октобру 1938) у југословенској војсци почело се много озбиљније размишљати и о појачању сопствених оклопних јединица. Новим планом наоружања (реферат Спрема државе за рат), који је из Ор-ганизацијског одељења Главног генералштаба био достављен министру војном и
морнарице, армијском генералу Милутину Ђ. Недићу 20. новембра 1938, била је предвиђена и набавка модерних тенкова. План се у основи држао смерница датих у предлогу министровог брата, генерала Милана Ђ. Недића из 1932-1934. године.
.....Према плану, требало је за сваку армију формирати по један батаљон средњих тенкова (укупно седам), а за располагање Врховној команди један батаљон тешких тенкова. Ради тога било је потребно набавити 252 средња тенка (по 36 за сваки од седам батаљона) и 36 тешких тенкова.(32) Након израде плана министар војни армијски генерал Милутин Недић је 23. децембра 1938. поднео усмени реферат председнику Министарског савета др Милану Стојадиновићу, на шта је наредног дана уследио захтев да се припреме детаљна обавештења о најхитнијим потребама војске у наоружању и опреми, како би се могао утврдити годишњи финансијски ефекат и израдити финансијски програм за предложене набавке и за ванредни кредит. Реферат са детаљним обавештењима упућен је из Главног генералштаба 13. фебруара 1939. године. Прорачун је рађен према одобреним средствима од три милијарде динара из Фонда народне одбране.(33) Након Стојадиновићевог пада даљи рад на остваривању овог програма преузела је влада Драгише Цветковића.
.....Тако је, када је већ свима било јасно да ће свет бити захваћен ратним сукобом, средином 1939. усвојен, у главним цртама, нови програм наоружања југословенске војске. Када су у питању тенковске јединице, план је у првој етапи (до краја 1940. године) предвиђао набавку свега једног батаљона средњих тенкова (36), а у другој етапи (до краја 1942. године) још 252 тенка (од тога 216 средњих и 36 тешких), при чему су задржана решења из предлога од фебруара 1939. године.(34) Из изреченог се може закључити да је набавка тенкова изгубила приоритет у односу на план попуне наоружања и опреме из 1936. године. На челу Главног генералштаба се у моменту када је план предложен и модификован налазио армијски генерал Душан Т. Симовић. Симовић је нешто пре него што ће доћи на место начелника Главног генералштаба био аутор рада у којем је, на основу искуства из Шпанског грађанског рата, тврдио да је значај тенкова за будући рат прецењен.(35) Са овим гледиштем слагао се и извештај југословенског војног изасланика у Паризу о истој теми из октобра 1938. године,(36) тако да уопште не чуди што је набавка већег броја тенкова остављена за другу етапу (1941/42. године).
.....Како је до одлуке о усвајању програма попуне наоружања и опреме и осталих мера битних за припрему државе за рат дошло тек на седници Министарског савета од 29. јуна 1939. године,(37) да- кле у предвечерје рата, могућности за његову реализацију и поред договорених иностраних кредитних линија наишле су са избијањем ратних сукоба на европском континенту на нове тешкоће. Људи у југословенском војном врху били су свесни да је, с обзиром на избијање рата, сигурност испорука порученог материјала подједнако неизвесна, ма у којој држави био поручен, ако дотична држава ступи у рат. При ондашњим приликама, будући да је било мало држава којима није претио рат, известан ризик био је неизбежан. Утолико пре што често поједине државе у које би се евентуално имало нешто више поверења нису биле у могућности да Југославији фабрикују по- требан ратни материјал или да дају потребне кредите уколико би те фабрикације и ти кредити уопште конвертовали са политичког гледишта.(3Цоол
.....Југословенска влада успела је до јула 1939. да обезбеди кредите од 500.000.000 лира за набавке у Италији, од 100.000.000 до 200.000.000 марака за набавке у Немачкој, 39 600.000.000 чешких круна за набавке у Чешко-Моравском протекторату, као и француски кредит у износу од 600.000.000 франака од којих је 100.000.000 требало да буде употребљено за подизање две фабрике целулозе, док би остала средства требало да буду употребљена за набавку ратног материјала. У Великој Британији Југославији је био одобрен само кредит у износу од 500.000 фунти стерлинга, који није смео бити прекорачен из девизних разлога.(40)
.....Након немачког напада на Пољску, склапање уговора о испорукама немачког наоружања Југославији није било извесно и поред тајног протокола од 5. јула 1939. и стално је одлагано по личној инструкцији Хермана Геринга. Југословенска влада је инсистирала код немачке стране да се отворено каже да ли ће се наставити са испорукама наоружања или неће, како би знала како да се оријентише. На поновљена инсистирања југословенске стране, Геринг је 19. септембра одлучио да се Југославији испоруче ратни материјал и авиони само за заиста важне и опипљиве економске противуслуге, као што је било добијање већих количина бакра, олова, цинка и конопље за којима је немачка индустрија имала велику потребу.(41)
....Ипак Југославија у овом периоду није била без сопствених адута за потребе отежане размене.(42) После преговора вођених у Београду крајем септембра и почетком октобра 1939. са немачком страном, 5. октобра је у главном граду Југославије потписан тајни протокол којим је предвиђена испорука немачког наоружања Југославији у замену за важне стратешке сировине по принципу из руке у руку. Овим је анулиран протокол од 5. јула 1939. који је предвиђао испоруку оружја на десетогодишњи, а авиона на шестогодишњи кредит. Уместо тога, Југославија је била принуђена да целокупну вредност примљеног наоружања исплати истовременим испорукама стратешких сировина.(43) За југословенску страну били су веома неповољни и услови за испоруке „Шкодиног" наоружања, на које је одлазило 73% вредности, а које је такође ушло у уговор. Наиме, не-
колико година раније уговорена набавка наоружања на кредит у Чехословачкој из „Шкодиних" завода, која је већ била отплаћена и по уговорима већ доспела за испоруку, подвргнута је под много неповољније одредбе новог споразума, према којем су ранија југословенска плаћања рачуната као клириншки салдо, док је сада за нао- ружање поново требало платити стратешким сировинама.(44)
.....Када су у питању тенкови, „Шкодини" заводи су крајем септембра 1939. понудили комплетан материјал за цео пук борних кола. Поред осталих моторних возила, понуђена су 144 средња тенка Шкода Т12 (120 + 24 резервна за паркову чету). Такви тенкови били су у наоружању бивше чехословачке и румунске војске, с тим што су Југо- словени тражили да тенк буде наоружан топом калибра 47 мм и са два митраљеза 7.9 мм. Поред тога, нешто пре „Шкодине" понуде, стигла је и понуда фирме Коблен-Данек, која је нудила лаке тенкове за потребе моторизације југословенске коњице.(45) На седници одржаној 24. октобра 1939. начелник Артиљеријско-техничког одељења Ми- нистарства војног и морнарице предложио је Комисији за набавку наоружања да се изврши набавка понуђених „Шкодиних" средњих тенкова Т12. Комисија се ипак одлучила да прво преко војног изасланика у Румунији прикупи податке о тамошњим резултатима испитивања „Шкодиних" тенкова те да се покуша да се од војног изасланика у Немачкој добију подаци о оригиналним немачким тенковима који су примењивани у дотадашњим ратним операцијама. Комисија је такође била и мишљења да од Главног генералштаба треба тражити информације о врсти и тежини тенкова који се планирају за наоружање југословенске војске, као и о дебљини њиховог оклопа и наоружању, па да тек онда размотри коначну одлуку о набавци.(46)
.....Крајем 1939. године на дневном реду нашло се и питање набавке тенкова за потребе модернизације југословенске Коњице. Наиме, командант Коњице, дивизијски генерал Драгослав Миљковић који се вратио из обиласка коњичких јединица Немачке и Италије, предложио је на 156. седници Комисије за набавку наоружања, одржаној 21. децембра 1939. године да се у новој формацији југословенских коњичких дивизија предвиде и дивизиони борних кола (тенкова). Предлог је подржао и члан Комисије, дивизијски генерал Милан Раденковић. Раденковић је сматрао да је корисније набавити тенкове, него оклопне аутомобиле.(47)
.....Испитивања чешких тенкова започела су у децембру 1939. године. Комисија за испитивање тенкова одређена је наређењем министра војске и морнарице Пов. А. Т. Бр. 21823 од 12. децембра 1939. године. Испитивање је вршено са тенковима Шкода ШИЈ(од 5,9 тона) и Шкода ШИИ-а (од 12,5 тона) и тенковима Л. Т. Х фирме Коблен-Данек (од 7,5 тона). Комисија је средином јануара 1940. предложила министру војном и морнарице да се за наоружање југословенске војске набаве средњи тенкови Скода ШИИ-а и лаки тенкови Л. Т. Х. које је производила фирма Коблен-Данек , с тим да се овласти начелник Артиљеријско-техничког одељења Министарсва да тражи од фирми да до крајњих граница смање рокове испоруке.(4Цоол
....Истовремено су преговори о набавци наоружања, укључујући и тенкове, вођени и са Француском. Француски војни изасланик у Београду је почетком јула 1939. тражио од Париза оружје за Југославију. Едуард Даладје је 19. јула обећао југословенском посланику Божидару Пурићу нове пошиљке хаубица, топова и тенкова. Б. Пурић је 31. јула опет затражио оружје и добио нешто из француских стокова.(49) За тенкове тада није добијен никакав одговор.(50) Ипак, до немачког напада на Пољску од француског зајма од 600 милиона франака искоришћена је само прва транша од 100 милиона намењена за изградњу фабрика целулозе. Остали износ због ратног стања у Француској и компликација око набавки материјала за потребе рата никада није реализован.(51)
.....У новонасталој ситуацији, начелник југословенског Главног генералштаба генерал Душан Симовић је у октобру, новембру и децембру 1939. у Београду водио преговоре са представницима француске Врховне команде, британског Империјалног генералштаба и представницима команданта француских трупа у Сирији, генерала Вегана у вези са потенцијалним отварањем фронта на Дунаву од стране сила Балканског савеза (Румуније, Југославије, Грчке и Турске). Сврха преговора била је, према генералу Симовићу, да се од савезника добије и потребно наоружање, укључујући и тенкове.(52)
.....Ипак, пресудан за успех набавке тенкова од Француза био је споразум са Немачком, будући да је задирао у њихове економске интересе. Наиме, Југославија је, после потписивања споразума са Немачком у октобру 1939, који се односио и на испоруке руда, увела мере за контролу западних рудника (Бор, Трепча...). Те мере наишле су на оштре француско-британске протесте 14. новембра 1939. године. Кнез Павле Карађорђевић и Александар Цинцар - Марковић одговорили су захтевом за оружје. Одмах затим су у Београд стигле француске и енглеске мисије. Енглеско-југословенски уговор потписан је 20. децембра 1939, а нови уговори у јануару 1940.(53) Протокол са списком ратног материјала који је набављен из Француске у замену за испоруку бакра потписан је 24. децембра 1939 године.(54) Захваљујући том Протоколу у пролеће (април) 1940. набављена су и пристигла за југословенску војску 54 тада модерна тенка Ренаулт Р35.(55)
....Док су тенкови из Француске набављени, предузете акције за набавку из Чешко-Моравског протектората остале су без резултата. Наиме, Немачка је, због ратних услова и потреба Вермахта, ограничавала испоруку наоружања из „Шкоде". Тако су транспорти наоружања из „Шкоде" намењени Југославији враћени са југословенске границе.(56) Југословенски војни врх наставио је са активностима чији је циљ био набавка раније предвиђеног броја тенкова. Како набавка тенкова из Чешко-Моравског протектората није извршена, представнику немачке фирме Схтеиер-Деимлер-Пуцх у Београду, Владимиру Г. Вуковићу наложено је крајем 1940. године да од фабрике прикупи податке и понуду за набавку тенкова од тог произвођача.(57)
.....Било је покушаја да се део ратног материјала, укључујући и тенкове, набави и у Сједињеним Америчким Државама. Наиме, још у мају 1939. југословенски војни изасланик у Паризу известио је да је од извесне личности блиске тамошњој америчкој амбасади сазнао да се у САД може купити потребан ратни материјал не само за девизе него и на кредит, будући да је југословенски политички став оцењиван као добар. Изнето је да се ратни материјал могао добити на кредит од шест месеци до две године, уз плаћање 10% у готовом.(5Цоол Након тога је у склопу преговора које је водио генерал Симовић, крајем октобра 1939, одлучено да се у САД пошаље официр за набавке који је требало да ступи у везу са представницима тамошње индустрије и утврди шта се тамо може набавити.(59) Потом је југословенско Министарство спољних послова доставило списак ратног материјала који се, под условом да не омета испоруке америчком Министарству рата, могао набавити у САД. На списку, који је Комисија за набавку наоружања разматрала на својој седници од 7. новембра 1939, налазила су се поред осталог и 84 лака тенка.(60) На заседању одржаном после три седмице одлучено је да се размотри само набавка понуђених топова са муницијом, али не и набавка тенкова из САД.(61) У новембру 1939. пристигла је и понуда агенције за трговину наоружањем Делка, за испоруку 50 лаких британских тенкова Wицкерс-Гардену року од осам до десет месеци, али је она одбијена због дужине рокова испоруке.(62)
.....Југославија је потребно наоружање покушала да набави и на истоку. Преговори о набавци једног дела модерног наоружања и опреме са СССР-ом почели су са обновом дипломатских и трговинских односа. С тим у вези је већ шеф југословенске трговинске делегације у СССР-у др Ђорђевић, у трочасовном разговору на пријему код Молотова 8. маја 1940, поред разговора о привредним темама упитао домаћина да ли СССР може продати и ,,50-100 ловаца и извиђача, тешку артиљерију, тенкове и бензин". Молотов се тада сагласио са продајом оружја Југославији.(63) Совјети су уверавали југословенску страну да су вољни да испоруче наоружање и тражили су списак југословенских потреба. Према подацима из новембра 1940. године које даје Миле Бјелајац, југословенска страна тражила је поред осталог и испоруку 100 средњих тенкова наоружаних топовима калибра 45 мм и већег.(64) Велимир Терзић наводи да су у склопу ових преговора Југословени од Совјета тражили испоруку укупно око 300 тенкова,(65) што се слаже са југословенским планом појачања оклопних јединица. Совјетска страна је одуговлачила са испорукама због неповерења у будуће држање Југославије, тако да до почетка ратних операција ништа од тражене борбене технике није добијено.(66)
.....У тренуцима грозничаве припреме земље за рат почело се размишљати и о сопственој производњи. Према мишљењу Главног генералштаба, које је формирано захваљујући предлогу Јасенице а. д. из Смедеревске Паланке о изради малих оклопних возила, било је корисно да се то предузеће оспособи и за израду лаких тенкова.(67) Ипак, ови пла- нови остали су до уласка земље у рат само на идеји, тако да је југосло- венска војска остала без ових преко потребних борбених средстава.



Развој формације тенковских јединица (1930-1941)



.....Иако је прва тенковска јединица југословенске војске формирана 1930. године, податке о формацији југословенских тенковских чета имамо тек из средине тридесетих година. Наиме, према прописаној мирнодопској формацији из 1935. године, свака од постојеће две чете борних кола требала је да има у свом саставу 12 тенкова (по три тенка у сваком од четири предвиђена вода) и 58 војника и старешина.(6Цоол
.....У време формирања Батаљона борних кола, донета је и нова уредба о формацији војске. Према тој уредби из 1936. године, Батаљон борних кола чинили су штаб, три тенковске чете и паркова чета. Према предвиђеним формацијским елементима, командант Батаљона борних кола био је пешадијски потпуковник, а командири тенковских чета пешадијски официри до чина капетана И класе.(69)

.....Поред батаљона борних кола, ван његовог састава, постојала је и Чета борних кола допунске команде. Чету су чинили командир, три вода, паркови вод и општи део. Командир је био пешадијски официр до чина капетана И класе. У овој чети требало је да буде укупно 72 човека и четири тенка.(70)
.....У лето 1937. године је од материјала испорученог из Чехословачке формиран Ескадрон брзих борних кола. Ескадрон је организацијски припадао Коњици и био је непосредно под њеном Командом, али је због обуке лоциран у Београду у саставу Батаљона борних кола. Поред осам тенкова (два вода), у састав Ескадрона улазила су и три оклопна (један вод) и три путничка теренска аутомобила, један камион и пет мотоцикала, док је по мирнодопској формацији у њему било 67 војника и старешина.(71)
.....До нове промене у формацији оклопних јединица дошло је у фебруару 1938, када је наређењем министра војске и морнарице било решено да свака чета борних кола има у свом наоружању три вода тенкова Ренаулт ФТ17 и један вод тенкова Ренаулт Кегрессе М28.(72) На тај начин су се у оквиру Батаљона борних кола нашла и тенкови Ренаулт Кегрессе М28, који су међу првима набављени за потребе југословенске војске, још 1929. године. Број тенкова у саставу батаљона повећан је тако по формацији на 48.
.....Нова набавка тенкова из Француске довела је до тога да је Наредбом министра војске и морнарице Пов. бр. 5176 од 25. Априла 1940. формиран, на дан 10. маја исте године, Други батаљон борних кола док је дотадашњи Батаљон борних кола, састављен од застарелих тенкова Ренаулт ФТ17 и Ренаулт Кегрессе, преименован у Први батаљон борних кола. Батаљон се састојао од штаба, три тенковске чете и помоћне чете. Људство је обезбеђено на тај начин што су према истој наредби, официри, подофицири и каплари и редови постојећег Батаљона борних кола равномерно распоређени на оба батаљона, а инспектор пешадије требало је да попуни оба батаљона официрима и подофицирима до пуног формацијског састава што пре, и то првенствено старешинама које су већ биле специјализоване за службу у јединицама борних кола, док је требало да регрути стигну у оба батаљона од 10. до 20. маја. Ипак, већи део обученог људства био је распоређен у 2. тенковском батаљону који је располагао новим материјалом, а недостатак је попуњен обичним старешинама (официрима и подофицирима) са којима се изводила обука. Други батаљон је био привремено смештен у логору „Краљевић Андреја", као орган ИИИ степена без класе, на снабдевању код Аутомобилског пука Министарства војске и морнарице.(73)
....Према Прилогу уз Уредбу о формацији војске у мобилно и ратно доба, са изменама од 30. 12.1940, сваки батаљон борних кола састојао се од штаба, три чете тенкова и помоћне чете. Оба батаљона борних кола југословенске војске била су истог формацијског састава, с тим што је Први био састављен од тенкова Ренаулт ФТ17 и Ренаулт Кегрессе М28, а други од тенкова Ренаилт Р35. Према новој формацији, сваки батаљон требало је да има у свом саставу 50 тенкова.(74)

.....У Првом батаљону који је био састављен од тенкова Ренаулт ФТ17 (три вода у свакој чети) и Ренаулт Кегрессе М28 (један вод у свакој чети) око1/3 тенкова била је наоружана митраљезима, а 2/3 топовима 37 мм, док је Други батаљон био састављен од тада модерних тенкова Ренаулт Р35 наоружаних и топом 37 мм и митраљезом. Предвиђено је да се од муниције носи у тенковима један борбени комплет и 50% комплета у аутомобилима.
.....Већ у јесен 1940, из Организационог одељења Главног генералштаба, упућен је 22. септембра 1940. године, министру војске и морнарице предлог за формирање пука борних кола, од дотадашња два батаљона. У истом акту предлаже се и премештај пука борних кола ван Београда, ради растерећивања београдског гарнизона. За дислокацију предложена су места Смедерево, Младеновац и Шабац.
.....Предлог Главног генералштаба о формирању пука борних кола од постојећа два батаљона, из септембра 1940, предвиђао је и неке промене у формацији. Како су према том предлогу органи за снабдевање били пренети на ниво штаба пука, предвиђено је да се они изузму из дотадашњег састава батаљона. На тај начин у штабу пука било је укупно 47 формацијских места(75) за старешине и војнике, док је број формацијских места у штабу батаљона борних кола смањен на 13.(76) На овај начин број људства је смањен за 19.(77)
.....Искуства из рата који је био у току указивала су на потребу да се због губитака у борби који су у Француској достизали и до 50% употребљених тенкова, остави извесна резерва за њихову попуну. Због тога је у предложеној формацији предвиђено појачање помоћне чете једним водом тенкова за резерву.
.....Због свега наведеног, допунама Уредбе о формацији прописано је и постојање чете борних кола допунске команде. Чету су чинили командир - пешадијски капетан И класе, три тенковска вода, паркови вод и општи део. У чети је било 73 старешине и војника, пет камиона, четири тенка и два мотоцикла са приколицом.(7Цоол
.....Пред крај 1940. године донет је и указ о коначној мирнодопској формацији југословенске Коњице. У складу с тим указом, у свакој од три моторизоване бригаде које су биле предвиђене да уђу у састав југословенских коњичких дивизија требао је да буде по један батаљон - дивизион лаких тенкова. Тенкови за потребе Коњице нису набављени а сама детаљна формација ових батаљона такође није била израђена.(79)
.....Према списку јединица сувоземне војске формираних на основу Уредбе о формацији војске у мирно доба, Пук борних кола чији је штаб био у Београду, састојао се од Првог и Другог батаљона борних кола. Штаб, Прва чета и Помоћна чета Првог батаљона били су лоцирани у Београду, Друга чета у Загребу, а Трећа у Сарајеву. Комплетан Други батаљон борних кола (Штаб, Прва, Друга, Трећа и Помоћна чета) био је стациониран у Београду. До Априлског рата пук је још био у формирању, док су јединице из његовог састава употребљене самостално.(80)

Наставак . . .

Обука људства тенковских јединица војске Краљевине Југославије



.....Први југословенски официри тенкисти обучени су захваљујући француској армији, и то у неколико наврата: у току 1920, затим 1927/28, 1929/30.(81) и 1936. године.(82) Кроз обуку у француској војсци прошло је укупно девет официра и два подофицира, од којих ће седморица наставити каријеру у оклопним јединицама војске Краљевине Ју- гославије. Са набавком „Шкодиних" танкета за моторизацију Коњице у току 1937. је на тромесечни курс за тенкисте у Моравицу у Чехословачкој послат и мањи број коњичких и пешадијских официра.(83)
.....За отпочињање организоване обуке у земљи, поред формирања већих тенковских јединица, најпре је било потребно израдити одговарајућа правила. Рад на Упуту за употребу оклопних јединица и одбрану од оклопних кола, који је представљао основу за извођење обуке у вези са тактичком употребом тенкова и одбраном од њих, отпочео је у лето 1936. када је формиран Први батаљон борних кола, а у плану је, како смо видели, било и проширење тенковских јединица. Овај Упут је штампан у штампарској радионици Министарства војске и морнарице тек 1938. године.(84) Ово упутство заснивало се на француским доктринарним ставовима према којима су тенкови имали улогу помоћног оруђа пешадије и нису се могли употребљавати за самостална борбена дејства.
....У току рада на Упуту вршене су и неке здружене вежбе дела тенковских јединица са осталим родовима војске. Када су у 1937. години вршена одредска бојева гађања, тенкови су коришћени само код Шумадијске дивизијске области, али је искуство са застарелим „Реноовим"моделима било разочаравајуће. Наиме, они већ на нагибу од 25° нису могли да прате пешадију. Кретали су се врло споро уз доста кварова, тако да је пешадија сама извршила јуриш. Закључак Инспекције пешадије, с тим у вези, био је да су тенкови марке Рено застарели и нису способни да прате пешадију на брдовитом земљишту, да на пешадију остављају врло рђав утисак, па их због тога треба што пре заменити каквим новим моделом.(85)
.....Након усвајања Упута обука тенковских јединица извођена је у складу са његовим поставкама. Већ је Планом изласка јединица борних кола на вежбалишта у 1939. години било предвиђено да све три чете батаљона, као и ескадрон брзих борних кола раде у саставу батаљона и од 13. до 23. септембра изведу заједничку допунску батаљонску обуку која је укључивала борбене вежбе, Егзерцирна правила борних кола, Ратну службу и извршење преосталих гађања, након чега је требало да све тенковске јединице од 26. септембра до 1. октобра узму учешћа у Колубарском маневру заједно са трупама И армијске области. Истим планом било је предвиђено да 1. чета Батаљона борних кола са десетином за везу изведе вежбе са трупама Зајечарског (шест дана), Нишког (осам дана) и Скопског гарнизона (осам дана), 2. чета са трупама Дравске дивизијске области (седам дана) и Осјечке дивизијске области (четири дана), те са трупама Вараждинског (осам дана) и Загребачког гарнизона (10 дана), док је 3. чета била највише ангажована. Требало је да она, поред извођења обуке сопствених војника и старешина и прописаних гађања, изведе и вежбе са слушаоцима Команде школа за пешадијске и артиљеријске официре у Калиновику и све то у трајању од 69 дана.(86) Према овом плану, Батаљон борних кола је први пут требало да изведе обуку као целина. Како се може видети из изложеног, у свим овим вежбама о могућем садејству тенкова са ваздухопловством није било ни помена. Да несрећа буде већа, ово наређење обустављено је само 20 дана након што је издато, тако да планирана обука није ни реализована.(87)
.....0 стању обучености људства и исправности борбених средстава у тенковским јединицама најбоље сведочи извештај заступника команданта Батаљона борних кола, капетана И класе Станимира Мишића о извршењу летње наставе у току 1939. године. Према том извештају, у другој чети стационираној у Загребу, чији је командир био капетан И класе Благоје Небреклијевић, налазила су се и два необучена командира вода, док је стање и исправност тенкова и осталих возила, као и оружја и оружаног прибора било добро. Те 1939. године ова чета није излазила на полигон ради извршења гађања, јер у околини Загребачког гарнизона није било погодног стрелишта. У току године, на положају командира чете, Небреклијевића је заменио капетан ИИ класе Милорад М. Обрадовић.
.....У Трећој чети у Сарајеву, чији је командир био капетан ИИ класе Љубиша Т. Терзић, према извештају, искусан командир, добар тактичар и врло добар организатор наставе, била су извршена сва предвиђена гађања топом и митраљезом. Чета је преко лета боравила у Трнову, где је имала погодне услове за извођење наставе, јер је недалеко од касарне било погодно земљиште за извођење предвиђених гађања. Сва предвиђена гађања извршила је и Прва чета смештена у Београду чији је командир био капетан ИИ класе Петар Ђ. Петровић.
.....Поред регрута, обука у летњем наставном периоду 1939. године изведена је и са резервистима. Тако је од 10. до 25. августа на петнаестодневној војној вежби било 26 каплара и редова који су том приликом оспособљени за командире и возаче тенкова, шофере, мотоциклисте и механичаре.(8Цоол
.....У новембру 1939. се на оправци у Војнотехничком заводу у Крагујевцу налазило шест тенкова Ренаулт Кегрессе М28, и то један из прве, два из друге и три из треће чете. Један тенк из прве чете био је на оправци у четној радионици, док је један тенк из састава друге чете био на оправци у аутомобилском пуку ИВ армијске области.(89) Као што се може видети из изнетог, највише дефеката имали су тенкови Ренаулт Кегрессе М28 са гумираним гусеницама.
.....Према мишљењу заступника команданта батаљона, капетана И класе Станимира Мишића, главни узроци који су ометали правилно извођење наставе код тенковских јединица били су у томе што су чете из састава батаљона биле лоциране у три гарнизона, што је отежавало командовање, контролу и утицај команданта батаљона на њихов рад. Проблем су представљале и смештајне прилике код свих чета, као и недостатак полигона за извођење наставе код чете стациониране у Загребу. Аутомобили на употреби били су стари и дотрајали, док је један број возила недостајао до пуног формацијског састава. Тенкови Рено Ф. Т. 17 већ су били истрошени и застарели.(90)
.....До формирања Другог батаљона борних кола, у мају 1940. године, југословенска војска располагала је са свега 19 официра специјализованих за службу у јединицама борних кола.(91)
.....Са приспећем нових тенкова Ренаулт Р35 и формирањем Другог батаљона борних кола људство је најпре требало да се упозна са новонабављеним борбеним средствима. Тако је с циљем упознавања са техничким карактеристикама новопримљених тенкова, као и разраде мотора, извршено, према Наређењу министра војске и морнарице Пов. Ђ. Бр. 8543 од 21. јуна 1940, пробно путовање са тенковима, теренским аутомобилима и ауторадионицама у две етапе. Прва етапа пробног путовања извршена је од 24. до 30. јуна 1940, при чему је пређен пут од 452 километра. На путовање се пошло са 24 тенка, два теренска аутомобила, две ауторадионице и једним путничким аутомобилом. Друга етапа извршена је у времену од 8. до 15. јула 1940, при чему је пређен пут од 449 километара. У том путовању учествовало је 26 тенкова, три теренска аутомобила, једна ауторадионица и један путнички аутомобил. Према извештају, посаде тенка, а нарочито возачи, искористиле су ову проверу да се добро упознају са тенковима, тако да су руковале њима веома добро.(92)
.....Са избијањем Другог светског рата и све већом улогом оклопних јединица у борбеним дејствима почели су се нагло мењати и доктринарни ставови југословенске војске о тактичкој употреби тенкова и одбрани од њих. Тако је Инструкција о орзанизацији оклопних и механизованих јединица и начину извођења савремене одбране(93) донета средином јуна 1940. године, а нови постулати прилагођени искуствима из операција у Пољској и на Западном фронту почели су да се примењују у обуци трупа тек од летњег наставног периода те године.
.....У складу са наведеном инструкцијом, да би се југословенска пешадија (коњица) и артиљерија практично навикле на борбу против оклопних јединица, у гарнизонима где су постојали тенкови, требало је да са њима што чешће сарађују. Врховна инспекција војне силе настојала је да упути тенковске јединице и у гарнизоне где оне нису постојале, ради сарадње са пешадијом и артиљеријом.(94) Посебну пажњу требало је посветити обуци про
Тенк renault ft 17

[Слика: 800px-Belgrade_Military_Museum_-_Renault_FT-17.JPG]


У Југословенској предратној војној терминологији уместо уобицајеног енглеског термина тенк (танк) корисцен је француски термин Борна кола (char de combat).


У Првом Светском рату Српска војска није имала тенкове, сем цетири оклопна аутомобила марке Пезо. Током јула 1919. год у састав француске Угарске војске улази један тенковски батаљон. У његовом саставу су биле две тенковске цете и то 301. у Дески и 303. у Кањизи, те се тако стварају услови да и Југословенски официри упознају ново револуционарно борбено средство. И поред недостатка практицног искуства наси официри нису имали дилеме о будуцности новог орузја те се одмах преузети кораци за набавку првих тенкова. На предлог француског команданта генерала Де Лобита , било је планирано да се у сваку поменуту цету упути по један песадијски вод (1 официр и 30 регрута) зарад обуке на тенковима. У медјувремену обе цете су пребацене у Нови Сад где је поцетком септембра и стигло пробрано људство. Како су јос увек трајале борбе против Бољсевика у Бесерабији у Румунији, француски батаљон добија наредјење за покрет, а људство из два наса вода, будуци да до 20. септембра није ни запоцело обуку, враца се у своје јединице. Овај неуспех није омео југословенску врховну команду у даљим покусајима набавке тенкова. вец у октобру захтева и добија средином новембра, од француског министарства рата правилнике о употреби лаких и теских тенкова. Истовремено се и даље ради на набавци, те се подноси захтев преко пуковника Васе Бозидаревица за уступање 26 тенкова из поменутог батаљона, ције је ново одредисте била Софија (24 тенкова је било послато у Румунију). И овога пута Француско министарство рата одбија југословенски предлог, уз образлозење да немају висак тенкова за продају те да се сацека наставак производње овог модела. И после овога неуспеха не јењава иницијатива, те заступник нацелника стаба врховне команде ген. Петар Песиц обраца се команданту савезницке Истоцне армије ген. Франце д'Епереу, 14.11.1919. год са молбом да испослује продају поменутих 26 тенкова. Врло брзо стизе охрабрујуца вест да Краљевина СХС мозе рацунати на једну цету од 8 тенкова из Софије, стим сто це они дефинитивно бити предати по средјивању прилика у Сирији. По препоруци ген. д'Епереа требало је одмах упутити потребно људство у Бугарску престоницу, зарад обуке, а официри из тог контигента би уједно касније били и цланови комисије за примопредају тенкова. По плану врховне команде тенкови би требали бити стационирани у Скопљу, где би се обуцавало људство из свих армија, а инструктори би били официри из ИИИ армије који су и требали примити обуку у Софији, тј. Цариграду ако се тенкови дислоцирају тамо. У медјувремену набављена су и правила употребе и садејства тенкова Британске војске, сто само сведоци о озбиљности припрема и схватању знацаја новог борбеног средства. Тенкови намењени Српској војсци током јануара. 1920. год бивају пребацени у Макрикеј, близу Цариграда, па ген. д'Епере обавестава врховну команду да тенкови не могу бити уступљени због тренутних потреба француске Истоцне армије, али да је потребно да се упути људство зарад обуке. Група је кренула 26. фебруара 1920. год преко Софије у Цариград, где је изврсена обука у 303. цети борних кола 17.колонијалне дивизије, а обуцено људство се вратило у земљу 1. јула 1920.год. По мисљењу врховне команде, планирана је набавка јос осам примерака у Француској (која је планирала ново покретање производње овог модела) те би се по добијању цете стациониране у Цариграду располагало са 16 тенкова од којих би се формирала 4 вода. Југословенски војни врх се одлуцио за лаке моделе (цхарс д'ассаут легес) јер су се тези модели француских тенкова показали лосе. Ипак остављена је могуцност да се ипак набави једна цета тезих тенкова у слуцају да су знатније усврсени. Овако мала колицина планирана је пре свега због високе цене тенкова и планирани су само за обуку. Француска је прихватила да се сав испоруцен материјал плати у натури, те је изгледало да је набавка 16 тенкова (8 нових плус 8 половних) савим извесна и заврсена ствар. Нове цињенице су се ипрециле позитивном ресењу набавке. Југословенски техницки делегат у Паризу пук. Бозидаревиц је 19.марта 1920. год известио артиљеријско - техницко одељење Министарства војног да у француском министарству ниста незнају о уступању тенкова из Цариграда, а сто се тице нових њихова набавка је једино могуца ако порудзбина достигне потразњу од 500 комада, када би се покренула производња. У вези с тим делегату у Цариграду је налозено да договори макар набавку 2 примерка. Развој догадјаја у Сирији и проблем кредитирања омео је и ове покусаје. Упркос свим неуспесима и даље се ради на овој теми, те се командама армијских области достављају упуства о борби против тенкова и блиндираних аутомобила, израду и русења препрека, а одрзано је и висе популарних предавања по гарнизонима са циљем информисања официра о тенковској техници. Поред овога ради се и на сколавању струцног кадра за будуце оклоне једенице па се током 1922 у периоду од 1. марта до 20. августа мајор Јеврем Топаловиц одрадјује курс у 501.пуку борних кола у Туру. Било је планирано да овај официр постане командант будуце тенковске јединице. У медјувремену тенкове су набавиле многе Европске дрзаве, медју којима и близе окрузење: Румунија, Грцка, Италија, сто је посебно забрињавало југословенски војни врх. У периоду 1927-1930 поново је у неколико група у Француску упуцен један мањи број официра и подофицира зарад обуке на новим средствима. Први потпуно обуцени тенкисти су били песадијски поруцници Данило С. Зобеница и Благоје Д. Небреклијевиц, који су имали најдетаљнију обуку. Први део обуке је трајао од 1.децембра 1928. до 31.јула 1929 год., да би се обука наставила у 508. пуку борнух кола у Линевилу (1.август - 1.октобар 1929.) да се затим обука наставила у Версају до 31.јула 1930. год.
.....Ипак за набавку је мозда најпресуднија била финансијска ситуација, која је у том периоду била једнако лоса. Крајем 1923. год Краљевини СХС је одобрен ратни зајам од 300.000.000 франака, али листа приоритета је предвидјала много ста, те је планирано да се тек после набавке 100.000 комплета војницких униформи, на ред додју и тенкови. Испоруке уговорене на основу овог зајма развлацене су све до краја 1929. год када је конацно отворена могуцност за куповину тенкова. Конацно априла 1929(1930?). год. испоруцује се 10 тенкова Рено, а додатних 11, преко Дубровника у јулу исте године. Радило се о 21 тенку Ренаулт ФТ, усаврсене верзије познатих и као Ренаулт - Кегрессе М28(наса ознака М-26). Имали су гумиране гусенице и представљали су унапредјенију, покретљивију верзију од ратне ФТ17. Тенкови су најпре стационирани у Крагујевцу, због лаксег одрзавања, где је поцетком априла формирана тенковска цета. Командант цете је био капетан И класе Фридрих Ренер, а цети се убрзо, након заврсетка сколовања у Версају придрузују сеи официри Зобеница и Небреклијевиц. Приликом војнег дефилеа 6. септембра поводом додела ратних застава пуковима и у цаст седмог родјендана престолонаследника Петра, 1930. год на Бањици, уцествовало је и 10 тенкова, па су градјани имали прилику да се упозанају са "најсавременијем" борбеним средством тада. У колони су пет тенкова били модел наорузан топом и пет са митраљезима. Тенкови су крајем маја и поцетком јуна 1931. год пребацени у Калиновик у састав Песадијске и Артиљеријске официрске сколе., где су корисцени у процесу обуке.
.....Убрзо после поцетног одусевљења, војни кругови су постали свесни техницке несаврсености тадасњих тенкова, те веома великих троскова употребе. Југословенска индустрија није била у стању задовољити потребе за резервним деловима. Тенковске гусенице су вец биле пуно истросене, а резервне нису постојале, те је само 10 тенкова било исправно.. Током те 1931. и Албанија набавља 6 лаких тенкова за своје потребе. Тенковски парк је симболицно увецан 1932. год. када је из Пољске на основу војног споразума испоруцено 6-7 Рено ФТ17. У духу цињенице да су тадасњи тенкови костали од 150.000 до 2.000.000 франака. те да је ратни ветеран Рено ФТ увелико застарео нису предузимане нове набавке, све до 1935. год када је у оквиру бесплатне Француске војне помоци добијено 20 половних Рено ФТ(наса ознака М-17), од који је један део испоруцен 1936. год. Септембра 1936.год у Београду формира се батаљон борних кола од три оклопне и једне помоцне цете. Фактицки активна је била само једна цета, у којој је изводјена обука. Команданти цета су били сколовани тенкисти Д. Зобеница, Б. Небреклијевиц и Љ. Терзиц (на сколавању у периоду фебруар-септембар 1936.год.). Новоформирани батаљон је узео уцесца на паради септембра 1936.год. Марта 1937.год. батаљон је имао по једну цету за обуку у Загребу и Сарајеву и једну цету у Београду. На располагању је било укупно 47 тенкова ФТ17 и Кегресе, приблизни однос је био 1/3 са митраљезом, 1/3 са топом и 1/3 модела М28. Модели са митраљезом, цесто су називани "зенски", а примерци са топом "муски"

Стицајем разних околоности Југославија је своје оклопне јединице поцела стварати пред сами Други Светски рат, са непромењеним ставом да је тенк само орудје за працење песадије, те му је тиме унапред и одредјена улога. Тенкови су били под непосредном командом Врховне команде, а за време мира под Министарством војске. Године 1936 донета је Уредба о мирнодопској и ратној формацији војске. На основу овог документа батаљон је био сацињен од три тенковске цете и једне парковске цете. Било је предвидјено формирање и цете допунске команде, саства три вода тенкова, парковског вода и опстег дела. Уредба је такодје предвидјала у наредном периоду формирање два батаљона средњих тенкова са укупно 66 возила, један лаки батаљон, са 36 тенкова и ескадрон од 8 лаких коњицких тенкова. Вец крајем 1938, усвајајусе нови план набавке наорузања, који предвидја набавку 252 средња тенка за седам батаљона, за сваку армију по један и 36 теских тенкова, који би цинили батаљон подцињен Врховној команди. Ипак до поцетка рата од нове тенковске технике набављен је само један батаљон средњих тенкова Рено Р-35, скупа 54 возила.
.....У медјувремену тенковски батаљон је до поцетка рата имао јос две веце организацијско - формацијске промене. Најпре је фебруара 1938. год. донета одлука да свака тенковска цета (цета борних кола) будесацињена од три вода тенкова ФТ17 и једног вода М28, те су на тај нацин сви располозиви тенкови прикупљени у једном батаљону. Априла 1940. год. након пристизања Реноа 35 и формирања Другог батаљона борних кола, дотадасњи батаљон постаје Први, али усваја се и нова формација (од 30.12.1940), која је иста за оба батаљона.

.....Током 1940/41. год. било је одредјених планова за формирање оклопног пука, у који би усла оба батаљона, са несто другацијом формацијом. Планирано је обједињавање коморе оба батаљона у једну целину, као и појацање помоцне цете, која би имала веци број тенкова предвидјених за попуну губитака. До поцетка априлског рата мало је тога и практицно уцињено.
Како је поред тенкова од Француске војске преузета и комплетна доктрина и нацин корисцења, највероватније и систем ознацавања је био као код Француза: Сваки вод и цета су имали своје знакове, тако да је први вод био ознацаван са кец пик, други са кец херц, треци кец каро и цетврти кец треф. Прва цета је имала знак у облику круга (Бела плоца прецника 350мм, на коју је наносен знак вода). Друга цета је имала знак у облику квадрата (Такодје бела плоца са страницама од 300мм), док је треца цета као ознаку носила троугао (Бели троугао са основицом од 450мм и висином од 400мм). Сви наси Ренои су испоруцени у тамно зеленој боји са серијским бројем од 66000 до 73000.


[Слика: oznake_ft17.JPG]

Рено ФТ у Априлском рату

Сестог априла 1941. Немацка је са својим савезницима запоцела опсти напад на Краљевину Југославију. Тадасња војска је од оклопних јединица имала 2 тенковска батаљона, ескадрон танкета и један вод оклопних аутомобила мале борбене вредности. Тенкови су били по цетама растркани по целој територији тако да су 3 цете попуњене са ФТ-17 биле додељене 2. 3. и 4. Армији. Ове цете су биле лоциране у Сарајеву, Скопљу и Загребу. Други тенковски батаљон (Р35тенкови) налазио се у Београду, у резерви Врховне команде, али је његова 3 цета јос у јесен 1940. прекомандована у Скопље у састав 3. Армије. Ескадрон танкета (брзих борних кола Скода) је остао у Земуну са задатком противдесантне одбране тамосњег аеродрома или за затварање праваца из Срема према Београду. Борбена готовост је била на јако ниском нивоу. Све јединице, поцетак рата је затекао у гарнизонима. Возила нису била попуњена горивом и муницијом, тако да например. ескадрон танкета није добио панцирну муницију, а једино је се ова јединица могла ефикасно супроставити немацким тенковима. Издаја, опсте расуло и дезоријентисаност која је захватила комплетну војску утицало је и на ове јединице.

.....У тренутку избијања рата Првим тенковским батаљоном командовао је мајор Станимир Мисиц. Према мобилизицијском плану команда и помоцна цета (без тенкова) из Београда се упуцује у рејон Велике плане, где се требала прикупити главнина батаљона без прве цете. Команда и помоцна цета у исцекивању у В. Плани остају до 9. априла и како се до тада није појавила ни једна цета, крецу са повлацењем у правцу Босне, али вец у Узицу бивају заробљени од немацких јединица.
.....Прва цета тенкова ФТ17 је ноцу 6/7 априла натоварена на зелезницке вагоне у Скопљу. По плану 3. Армије ова цета је требала уци у састав Сумадијске дивизије у Струмицком пољу. Ујутро 7. априла (у то време главнина Сумадијске див. је вец била разбијена) цета се искрцала на зелезницкој станици Струмица, код Удова. Изврсен је марс према селу Пирово и око 10 цасова пресла је у одбрану у рејону Стрелисте, северно од пута Валандово - Удово. Преостале снаге Сумадијске дивизије су махом биле одбацене по околним брдима те је једина препрека немацком надирању према Дјевдјелији била ова тенковска цета, која је вец остала без једног тенка, који је остао у квару током марса. Око 13 цасова Немацке извидјацке јединице СС дивизије Адолф Хитлер приметиле су полозаје тенкова, али командир цете је забранио отварање ватре. Следио је изненадни напад ЈУ-87, Стука, док су се привлацили непријатељски тенкови и песадија. Комадир цете је побегао, а вецина цете је унистена у ваздусном нападу. Део цете је ипак прузио отпор, али услед застарелих топова и неодговарајуце муниције, без вецег ефекта. Простала цетири тенка ове цете су заједно са остацима разбијених дивизија, одступила на територију Грцке, код села Кременице 8.априла. Код Лерина у Грцкој, највероватније, унистена су сва цетири тенка јер висе нису били борбено употребљиви.

.....Друга тенковска цета у Загребу није ни изасла из касарне, где је и сацекала Немце. Треца цета из Сарајева возом је упуцена према Арандјеловцу у састав Унске дивизије. Након доласка 9. априла распоредјена је у околини Орасца. Три дана касније добија задатак да ноцу марсира правцем Арандјеловац - Лазаревац, да би заститила одступање неког пука. Рано ујутро цета је подно Рудника остала без горива, а да се пук није ни појавио. Командир цете је од команде дивизије захтевао попуну бензином на ста је одговорено да су цистерне запленили Немци у Брдјанској клисури, измедју Г. Милановца и Цацка. Са тенковских топова скинути су затвараци и демонтирани митраљези, те се људство камионима упутило према Сарајеву. Могуце је да је део ове цете ипак наставио према Тополи. У Брдјанској клисури су наисли на велике колицине разливеног бензина, који је текао из зелезницких цистерни. Поред насипа пруге направило се мало језеро од бензина, по коме су плутали разни предмети и бурад. Остало је питање да ли ово била саботаза или нузна акција. Људство је продузило до Позеге, где је са лицним наорузањем распустено куцама, а да није ни ступило у контакт са непријатељем.

.....Тако је заврсен неславни ратни пут Првог батаљона борних кола. Део заробљених Реноа уступљен је Устаској војсци, а мањи број могуце да је корисцен у противпартизанске сврхе.

Карактеристике тенка Рено ФТ17 / М-28 Кегрессе

Рено ФТ17 настао је као резултат рада француског пуковника Жана Естјена и представљао је преокрет у дизајну тенкова, јер је уз висеструко мању масу пружао исту оклопну заштиту као код тешких тенкова захваљујући мањој оклопљеној запремини (Марк ВИИИ је имао 37 тона и 16мм чеоног оклопа, а ФТ 7 тона и 22мм чеоног оклопа). Рено ФТ 17 је једини тенк првог светског рата који је учествовао и Другом светском рату (У Италији коришћен све до 1943 године) Производња Реноа ФТ 17 у Француској започела је 1917. год, а озбиљнија употреба тек 1918. год. Међутим овај модел убрзо постаје најефикаснији и у највећем броју произведен тенк Првог Светског рата. Производња се зауставила на 3800 тенкова. Поред Француске коришћен је и у САД, Канади, Русији, Пољској, Италији, Јапану, шпанском грађанском рату, Грчкој, Финској, Краљевини Југославији ...Велик број запленили су Немци у Другом Светском рату и користили их махом у одбрани аеродрома, против-партизанским акцијама, за разне надоградње и сл. Постојале су две основне варијанте: Митраљеска ("женска") и топовска верзија ("мушка"). У првом случају основно оружје је био митраљез Хочкинс 8мм, односно топ СА 18 од 37мм. Ови тенкови су константно усавршавани тако да су биле развијене многобројне варијанте. Године 1926.појавила се верзија Рено М28. Највеће разлика у односу на старије моделе је у ходном делу, који се састојао од цетири пара малих точкова и један ваљак за ношење гусенице. Гусенице су биле обложене гумом и ојачане челичним елементима. Двадесетак ових тенкова је уведено у наоружање војске Краљевине Југославије под званичним називом Рено Кегрес М 26. Брзина ових тенкова захваљујући доста бољем ходном делу била је скоро двоструко више у односу на старије моделе. У добрим условима ови тенкови су дневно могли прелазити 40-50км,а пун резервоар је обезбеђивао аутономију од 8 часова. Због своје релативно мале тежине Рено тенкови су могли бити транспортовани и камионима. Највеци недостатак ових тенкова је била двочлана посада, сачињена од возаца-механичара и командира који је био и нишанџија и послужилац на оруђу, те је морао осматрати и уочавати циљеве и одржавати везу са осталим тенковима. Због оваквих услова топ и митраљез су имали успешно дејство само до 400м. Иако најбољи тенк у Првом Светском рату Рено ФТ 17 / М28 су у Другом Светском рату имали су занемарљиву борбену вредност.

[Слика: ft17-3.jpg]
Рено ФТ 17 са топом од 37мм

[Слика: ft17-5.jpg]
усавршена варијанта Рено-кегрес



Владимир Петровић

Obuka ljudstva tenkovskih jedinica vojske Kraljevine Jugoslavije



.....Prvi jugoslovenski oficiri tenkisti obučeni su zahvaljujući francuskoj armiji, i to u nekoliko navrata: u toku 1920, zatim 1927/28, 1929/30.(81) i 1936. godine.(82) Kroz obuku u francuskoj vojsci prošlo je ukupno devet oficira i dva podoficira, od kojih će sedmorica nastaviti karijeru u oklopnim jedinicama vojske Kraljevine Ju- goslavije. Sa nabavkom „Škodinih" tanketa za motorizaciju Konjice u toku 1937. je na tromesečni kurs za tenkiste u Moravicu u Čehoslovačkoj poslat i manji broj konjičkih i pešadijskih oficira.(83)
.....Za otpočinjanje organizovane obuke u zemlji, pored formiranja većih tenkovskih jedinica, najpre je bilo potrebno izraditi odgovarajuća pravila. Rad na Uputu za upotrebu oklopnih jedinica i odbranu od oklopnih kola, koji je predstavljao osnovu za izvođenje obuke u vezi sa taktičkom upotrebom tenkova i odbranom od njih, otpočeo je u leto 1936. kada je formiran Prvi bataljon bornih kola, a u planu je, kako smo videli, bilo i proširenje tenkovskih jedinica. Ovaj Uput je štampan u štamparskoj radionici Ministarstva vojske i mornarice tek 1938. godine.(84) Ovo uputstvo zasnivalo se na francuskim doktrinarnim stavovima prema kojima su tenkovi imali ulogu pomoćnog oruđa pešadije i nisu se mogli upotrebljavati za samostalna borbena dejstva.
....U toku rada na Uputu vršene su i neke združene vežbe dela tenkovskih jedinica sa ostalim rodovima vojske. Kada su u 1937. godini vršena odredska bojeva gađanja, tenkovi su korišćeni samo kod Šumadijske divizijske oblasti, ali je iskustvo sa zastarelim „Renoovim"modelima bilo razočaravajuće. Naime, oni već na nagibu od 25° nisu mogli da prate pešadiju. Kretali su se vrlo sporo uz dosta kvarova, tako da je pešadija sama izvršila juriš. Zaključak Inspekcije pešadije, s tim u vezi, bio je da su tenkovi marke Reno zastareli i nisu sposobni da prate pešadiju na brdovitom zemljištu, da na pešadiju ostavljaju vrlo rđav utisak, pa ih zbog toga treba što pre zameniti kakvim novim modelom.(85)
.....Nakon usvajanja Uputa obuka tenkovskih jedinica izvođena je u skladu sa njegovim postavkama. Već je Planom izlaska jedinica bornih kola na vežbališta u 1939. godini bilo predviđeno da sve tri čete bataljona, kao i eskadron brzih bornih kola rade u sastavu bataljona i od 13. do 23. septembra izvedu zajedničku dopunsku bataljonsku obuku koja je uključivala borbene vežbe, Egzercirna pravila bornih kola, Ratnu službu i izvršenje preostalih gađanja, nakon čega je trebalo da sve tenkovske jedinice od 26. septembra do 1. oktobra uzmu učešća u Kolubarskom manevru zajedno sa trupama I armijske oblasti. Istim planom bilo je predviđeno da 1. četa Bataljona bornih kola sa desetinom za vezu izvede vežbe sa trupama Zaječarskog (šest dana), Niškog (osam dana) i Skopskog garnizona (osam dana), 2. četa sa trupama Dravske divizijske oblasti (sedam dana) i Osječke divizijske oblasti (četiri dana), te sa trupama Varaždinskog (osam dana) i Zagrebačkog garnizona (10 dana), dok je 3. četa bila najviše angažovana. Trebalo je da ona, pored izvođenja obuke sopstvenih vojnika i starešina i propisanih gađanja, izvede i vežbe sa slušaocima Komande škola za pešadijske i artiljerijske oficire u Kalinoviku i sve to u trajanju od 69 dana.(86) Prema ovom planu, Bataljon bornih kola je prvi put trebalo da izvede obuku kao celina. Kako se može videti iz izloženog, u svim ovim vežbama o mogućem sadejstvu tenkova sa vazduhoplovstvom nije bilo ni pomena. Da nesreća bude veća, ovo naređenje obustavljeno je samo 20 dana nakon što je izdato, tako da planirana obuka nije ni realizovana.(87)
.....0 stanju obučenosti ljudstva i ispravnosti borbenih sredstava u tenkovskim jedinicama najbolje svedoči izveštaj zastupnika komandanta Bataljona bornih kola, kapetana I klase Stanimira Mišića o izvršenju letnje nastave u toku 1939. godine. Prema tom izveštaju, u drugoj četi stacioniranoj u Zagrebu, čiji je komandir bio kapetan I klase Blagoje Nebreklijević, nalazila su se i dva neobučena komandira voda, dok je stanje i ispravnost tenkova i ostalih vozila, kao i oružja i oružanog pribora bilo dobro. Te 1939. godine ova četa nije izlazila na poligon radi izvršenja gađanja, jer u okolini Zagrebačkog garnizona nije bilo pogodnog strelišta. U toku godine, na položaju komandira čete, Nebreklijevića je zamenio kapetan II klase Milorad M. Obradović.
.....U Trećoj četi u Sarajevu, čiji je komandir bio kapetan II klase Ljubiša T. Terzić, prema izveštaju, iskusan komandir, dobar taktičar i vrlo dobar organizator nastave, bila su izvršena sva predviđena gađanja topom i mitraljezom. Četa je preko leta boravila u Trnovu, gde je imala pogodne uslove za izvođenje nastave, jer je nedaleko od kasarne bilo pogodno zemljište za izvođenje predviđenih gađanja. Sva predviđena gađanja izvršila je i Prva četa smeštena u Beogradu čiji je komandir bio kapetan II klase Petar Đ. Petrović.
.....Pored regruta, obuka u letnjem nastavnom periodu 1939. godine izvedena je i sa rezervistima. Tako je od 10. do 25. avgusta na petnaestodnevnoj vojnoj vežbi bilo 26 kaplara i redova koji su tom prilikom osposobljeni za komandire i vozače tenkova, šofere, motocikliste i mehaničare.(88)
.....U novembru 1939. se na opravci u Vojnotehničkom zavodu u Kragujevcu nalazilo šest tenkova Renault Kegresse M28, i to jedan iz prve, dva iz druge i tri iz treće čete. Jedan tenk iz prve čete bio je na opravci u četnoj radionici, dok je jedan tenk iz sastava druge čete bio na opravci u automobilskom puku IV armijske oblasti.(89) Kao što se može videti iz iznetog, najviše defekata imali su tenkovi Renault Kegresse M28 sa gumiranim gusenicama.
.....Prema mišljenju zastupnika komandanta bataljona, kapetana I klase Stanimira Mišića, glavni uzroci koji su ometali pravilno izvođenje nastave kod tenkovskih jedinica bili su u tome što su čete iz sastava bataljona bile locirane u tri garnizona, što je otežavalo komandovanje, kontrolu i uticaj komandanta bataljona na njihov rad. Problem su predstavljale i smeštajne prilike kod svih četa, kao i nedostatak poligona za izvođenje nastave kod čete stacionirane u Zagrebu. Automobili na upotrebi bili su stari i dotrajali, dok je jedan broj vozila nedostajao do punog formacijskog sastava. Tenkovi Reno F. T. 17 već su bili istrošeni i zastareli.(90)
.....Do formiranja Drugog bataljona bornih kola, u maju 1940. godine, jugoslovenska vojska raspolagala je sa svega 19 oficira specijalizovanih za službu u jedinicama bornih kola.(91)
.....Sa prispećem novih tenkova Renault R35 i formiranjem Drugog bataljona bornih kola ljudstvo je najpre trebalo da se upozna sa novonabavljenim borbenim sredstvima. Tako je s ciljem upoznavanja sa tehničkim karakteristikama novoprimljenih tenkova, kao i razrade motora, izvršeno, prema Naređenju ministra vojske i mornarice Pov. Đ. Br. 8543 od 21. juna 1940, probno putovanje sa tenkovima, terenskim automobilima i autoradionicama u dve etape. Prva etapa probnog putovanja izvršena je od 24. do 30. juna 1940, pri čemu je pređen put od 452 kilometra. Na putovanje se pošlo sa 24 tenka, dva terenska automobila, dve autoradionice i jednim putničkim automobilom. Druga etapa izvršena je u vremenu od 8. do 15. jula 1940, pri čemu je pređen put od 449 kilometara. U tom putovanju učestvovalo je 26 tenkova, tri terenska automobila, jedna autoradionica i jedan putnički automobil. Prema izveštaju, posade tenka, a naročito vozači, iskoristile su ovu proveru da se dobro upoznaju sa tenkovima, tako da su rukovale njima veoma dobro.(92)
.....Sa izbijanjem Drugog svetskog rata i sve većom ulogom oklopnih jedinica u borbenim dejstvima počeli su se naglo menjati i doktrinarni stavovi jugoslovenske vojske o taktičkoj upotrebi tenkova i odbrani od njih. Tako je Instrukcija o orzanizaciji oklopnih i mehanizovanih jedinica i načinu izvođenja savremene odbrane(93) doneta sredinom juna 1940. godine, a novi postulati prilagođeni iskustvima iz operacija u Poljskoj i na Zapadnom frontu počeli su da se primenjuju u obuci trupa tek od letnjeg nastavnog perioda te godine.
.....U skladu sa navedenom instrukcijom, da bi se jugoslovenska pešadija (konjica) i artiljerija praktično navikle na borbu protiv oklopnih jedinica, u garnizonima gde su postojali tenkovi, trebalo je da sa njima što češće sarađuju. Vrhovna inspekcija vojne sile nastojala je da uputi tenkovske jedinice i u garnizone gde one nisu postojale, radi saradnje sa pešadijom i artiljerijom.(94) Posebnu pažnju trebalo je posvetiti obuci protivoklopnih jedinica i sadejstvu tenkova sa ostalim rodovima vojske.
Da bi se nastava izvela u potpunosti, bilo je neophodno da protivoklopne jedinice izvode povremeno obuku uz sadejstvo tenkova. S tim u vezi Inspekcija artiljerije predložila je vrhovnom inspektoru vojne sile 19. juna 1940. da se u garnizone aktiviranih protivoklopnih jedinica uputi po jedan vod tenkova radi izvođenja zajedničkih vežbi u trajanju 3-4 dana, dok je kod ostalih protivoklopnih jedinica kod kojih se vršila obuka sa regrutima, tenkove trebalo uputiti kasnije, u vremenu baterijske obuke.(95)
.....Inspekcija pešadije kojoj je akt bio upućen na mišljenje, smatrala je da bi upućivanje tenkovskih vodova u garnizone protivoklopnih jedinica naoružanih
topovima M38 kalibra 47 mm bilo korisno, ali da bi se time ometala nastava kod tenkovskih jedinica. Naime, kadrovsko ljudstvo podeljeno između 1. i 2. bataljona bornih kola bilo je nedovoljno za formiranje po jednog voda tenkova iz svake jedinice. Obuka sa neobučenim starešinama i regrutima bila je u jeku, tako da bi odvajanje i najmanjeg dela ljudstva iz jedinice bilo štetno po nastavu kod tenkovskih jedinica. Prema istom aktu, težnja te nastavne godine (1940) bila je da se što veći broj ljudstva obuči i osposobi u jedinicama bornih kola, pošto je postojala mogućnost proširenja kod njih. Postavljalo se i pitanje da li je stepen pripravnosti dopuštao upućivanje delova tenkovskih jedinica po raznim garnizonima rasturenim po celoj zemlji, tako da je mišljenje Inspekcije pešadije bilo da se vodovi tenkova ne mogu upućivati na ispomoć za obuku protivoklopnih baterija pre završetka prve polovine četne obuke, to jest pre 1. septembra 1940. godine.(96) Inspektoru artiljerije predloženo je istim aktom da obnovi svoj zahtev 1. septembra 1940, to jest nakon završetka prve polovine četne obuke u bataljonima bornih kola.(97)
.....U skladu sa iznetim je i postupljeno, tako da su naređenjem ministra vojnog i mornarice od 30. septembra 1940. godine, s ciljem zajedničkog rada sa ostalim rodovima vojske, upućene tri čete 2. bataljona bornih kola u Sremske Karlovce, Skoplje i Niš. Prva četa trebalo je da se javi 30. septembra rukovaocu vežbe u Sremskim Karlovcima i tamo ostane do 3. oktobra, to jest četiri dana. Druga četa imala je zadatak da se javi rukovaocu vežbe u Skoplju 29. septembra i tamo ostane do 4. oktobra, dakle šest dana, a treća četa da se javi rukovaocu vežbe u Nišu 29. septembra i tamo bude do 4. oktobra, takođe šest dana. Komandanti I, III i V armijske oblasti trebalo je da regulišu rad sa tenkovima i blagovremeno izrade plan i program vežbe, s obzirom na raspoloživo vreme. Zadatke je trebalo blagovremeno predati komandirima tenkovskih četa kako bi mogli pripremiti sve što je bilo potrebno i izvršiti izviđanje zemljišta na kojem se izvodila vežba. Za vreme boravka pojedinih tenkovskih četa u određenim mestima trebalo je, u skladu sa mogućnostima, predvideti uvodno predavanje o tehničkim karakteristikama tenkova, prikazati njihovu razornu moć i sposobnost savladavanja pojedinih prepreka, kako bi se dobila jasna predstava o sposobnostima tenkova. Takođe, bilo je predviđeno da se, u skladu sa mogućnostima, izvede jedna do dve vežbe u kojima će se nižim starešinama i vojnicima prikazati način sadejstva tenkova sa pešadijom i ostalim rodovima oružja.(98)
.....Posle septembra 1940. godine, združene vežbe održavane su češće. Tako je 19. oktobra u okolini Beograda održana II združena vežba trupa Beogradskog i Zemunskog garnizona uz učešće i pojedinih jedinica sa strane. U vežbi je učestvovao čitav Drugi bataljon bornih kola, opremljen novim tenkovima. Posebno se težilo da se što ubedljivije pokaže da se i napad tenkova može zaustaviti i odbiti, ako se pravac i priprema za napad na vreme otkriju i blagovremeno preduzmu odgovarajuće mere za odbranu od njih.(99)
.....Vežba se izvodila 19. oktobra, počev od 8.00 sati, na položaju Taslica na južnoj padini Avale. Ovoj vežbi prethodile su dve vežbe 17. i 18. oktobra, u kojima su učestvovale trupe istog sastava.(100) Iz svega navedenog može se zaključiti da je ozbiljnija obuka u sadejstvu svih rodova vojske sa tenkovima počela tek u jesenjem pe- riodu 1940. godine. Vremenski uslovi svakako su imali uticaja na trajanje i kvalitet izvedene obuke.
.....Sa starešinama koje su iz pešadije raspoređene na obuku u oba bataljona, broj oficira obučenih za službu u tenkovskim jedinicama se, ne računajući Eskadron brzih bornih kola, do ulaska zemlje u Aprilski rat povećao na 43.(101) U toku 1940. godine samo u Drugom bataljonu bornih kola, iako je užurbano obavljana, završena je obuka prve partije ljudstva regrutovane uglavnom iz redova zanatlija, a zatim je krajem godine primljena i druga partija regruta (600-800 ljudi) koja je odmah počela sa obukom, budući da je trebalo pripremiti kadar za nove tenkove za koje se očekivalo da će biti nabavljeni. Regruti su bili smešteni u barake na Banjici, koje su posebno za njih podignute iste godine.(102)
.....Iz svega iznetog da se zaključiti da jugoslovenska vojska pred rat nije raspolagala ni dovoljnim brojem obučenih starešina za tenkovske jedinice kojima je raspolagala, ni dovoljnim brojem ljudstva i starešina za očekivano značajnije proširenje formacije tenkovskih jedinica. Jugoslovenske trupe takođe nisu bile naviknute na zajedničko dejstvo sa tenkovima, budući da se veća pažnja masovnijem izvođenju združenih garnizonih vežbi uz učešće tenkova počela posvećivati tek od septembra 1940. godine, dakle, sedam meseci pre otpočinjanja ratnih dejstava u Jugoslaviji.
Тенк renault R35

[Слика: r35-0.jpg]


Вец средином тридесетих година надлезне слузбе војске Краљевине Југославије биле су свесне могуцности застарелих Рено тенкова. Рено ФТ 17 је одговарао потребама Првог Светског рата и са својим оклопом од 22мм без проблема је могао парирати једином тадасњем противоклопном орузју - противтенковским пускама. Медјутим током тридесетих година вецина армија своје песадијске јединице опрема лаким ПТ (Противтенковски) топовима калибра 37мм.Ови топови су могли пробити оклоп дебљине 30-35мм , под углом од 60 степени, на даљинама од 500м. Познато да је модел ФТ могао ефикасно дејствовати само до 400м даљине и притом имао оклоп од 22мм (Купола). Тих година (1934. год) у Француској се увелико радило на будуцем моделу тенка који би требао заменити Рено ФТ 17, тада јос увек најбројнији тенк Француске војске.На конкурсу три велике фирме (Рено, Хоцкинс и ФЦМ) изабран је ренов прототип, који је убрзо, пре краја испитивања, због погорсане медјународне ситуације, наруцен у великом броју. Први примерци су испоруцени вец средином 1935 год. У наредном периоду укупно је произведено 1.600 примерака Реноа Р-35 од цега се 945 налазило у наорузању Француске армије маја 1940 год. Око 240 Реноа је испоруцено другим земљама (100 Турској, 54 Југославији, 53 Пољској и 40 Румунији). Будуци и да се у Француској нови модел Р-35 уводио као замена за ФТ 17 не цуди одлука тадасњих војних власти Југославије да набаве Рено Р-35. Наиме после висе покусаја (У то време и пријатељске земље, због опсте ситуације, су нам нерадо продавале орузје) једној војној делегацији поцетком 1940 год. успева да наруци 54 тенка Рено, који су испоруцени априла исте године. Сви тенкови су распоредјени у Други батаљон борних кола, (Тадасњи назив за тенкове код нас) у Београду. Батаљон су сацињавале три тенковске и једна помоцна цета. Свака цета је имала по три вода и тенк командира цете. Помоцна цета поред покретне радионице, цистерни, камиона за превоз муниције је имала и резервних 11 тенкова, намењених попуни губитака у цетама. Командири цета су поред својих тенкова имали и теренске аутомобиле за извидјање. Батаљон тада добија и своју ознаку на тенковима: Нацртану пламтецу бомбу са уписаним бројем један. Крајем децембра 1940.год., усвојена је и формација батаљона борних кола, која је била иста за оба тенковска батаљона краљевске војске.

[Слика: r35-2.jpg]
Р 35 после пријема у Други батаљон борних кола

Тенкови су интезивно корисцени у обуци и при великим јесењим маневрима 1940 год. Током 1940. год, обуцена је прва партија војника, да би се одмах затми примила и друга партија од 600-800 војника. У циљу сто боље обуке за садејство са тенковима у јесен исте године по једна цета батаљона се упуцује у Сремске Карловце, Скопље и Нис тј. у сатав И, ИИИ и В армијске области. Тенкисти Другог батаљона су имали истакнуту улогу током великог протеста 27. марта 1941. год. Као знак признања, командант Другог батаљона Данило Зобеница постаје Краљев адјутант, а нови командант постаје капетан И класе Љубиса Терзиц, који је овом јединицом командовао и у рату.
.....Јос 1938 год. усвојен је "Упут за употребу оклопних јединица и одбрану од борних кола", у коме је висе пазње придато одбрани од тенкова (Око 100 страна), него њиховој употреби (12 страна). У документу (Који је као узор имао Француску тенковску тактику) предвидја се да тенк буде пратеце орузје песадије намењено њеној подрсци. Није се ни помисљало на самосталне операције тенковских јединица, сто је ипак био слуцај и у другим земљама сем у Немацкој, наравно. Тенкови су могли добити један од следецих задатака: У слузби извидјања и обезбедјења, за отварање пута извидјацким јединицама или као појацање песадијским јединицама. Ако су додељени песадији могли су бити корисцени: Као пратеца орудја песадије и коњице, за пробој у противников распоред, за гоњење разбијеног непријатеља, да уцествују у противнападима и у улози противоклопних средстава. Упут је предвидјао да песадијски батаљон ако буде на главном правцу напада буде ојацан цетом тенкова, а ако буде на помоцном онда једним водом. Тенкови су пред напад требали бити разврстани у два есалона, при цему је други имао маневарску улогу. Такодје предвидјан је и треци есалон за експлотацију могуцег успеха. Велика пазња је посвецена координацији песадије и тенкова, због узајамне застите, дејству на брдовитом и сумском терену, правилном корисцењу земљиста и фактору изненадјења. У неким елементима наса тактика је била обимнија од Француске.

[Слика: r35-3.jpg]
Тенк Р 35 у улици Кнеза Милоса, 27. март 1941 год.

[Слика: r35-4.jpg]
Натпис на тенку бр. 35 (У левом углу се види ознака батаљона), 27. март 1941. год

У рату

Војска Краљевине Југославије је од оклопних јединица имала 2 тенковска батаљона, ескадрон танкета и један вод оклопних аутомобила мале борбене вредности. Тенкови су били по цетама растркани по целој територији тако да су цете 1.окб (попуњен са ФТ-17) биле додељене 2. 3. и 4. Армији. Ове цете су биле лоциране у Сарајеву, Скопљу и Загребу. Други тенковски батаљон (попуњен са Р-35) налазио се у Београду, у резерви Врховне команде, али је његова 3 цета јос у јесен 1940. прекомандована у Скопље у састав 3. Армије. Ескадрон танкета (брзих борних кола Скода) је остао у Земуну са задатком противдесантне одбране тамосњег аеродрома или за затварање праваца из Срема према Београду. Борбена готовост је била на јако ниском нивоу. Све јединице, поцетак рата је затекао у гарнизонима. Возила нису била попуњена горивом и муницијом, тако да например. ескадрон танкета није добио панцирну муницију, а једино је се ова јединица могла ефикасно супроставити немацким тенковима. Издаја, опсте расуло и дезоријентисаност која је захватила комплетну војску утицало је и на ове јединице.Главнина Другог оклопног батаљона (без треце цете у Скопљу) упуцена је зелезницом 5/6 априла из Београда преко Срема у сусрет немацким оклопним колонама. Када је батаљон стигао у Славонски Брод, непријатељ је вец био у Винковцима. Посто су Славонска и Осјецка дивизија биле у потпуном расулу, батаљон се у саставу Друге армије повлаци преко Саве у Добој. У Добоју је нападнут од Устаса, приликом покусаја да се јединица разоруза и заробе тенкови. На простору Добоја досло је и до сукоба са немацком 14. оклопном дивизијом, па је у периоду око 15. априла остецено или унистено око 20 тенкова. Остатак батаљона се повлаци према Сарајеву, али га у долини реке Босне сустизу јединице 14. оклопне дивизије, када и долази до заробљавања људи и технике.
..... Треца цета овог батаљона је 6. априла извела марс из Скопља према рејону Стипа да би усла у састав Брегалницке дивизије. Након контакта са командом ове дивизије, цета је у поподневним цасовима запосела рејон Језево поље, где су вец биле јединице 23. пука. У раним јутарњим сатима 7. априла развија се зестока борба са надируцим немацким јединицама дивизије СС Адолф Хитлер, која траје до преподне истог дана када се пук и тенковска цета повлаце према Велесу. Цета се под борбом повлацила до села Олујиц, где је запосела полозаје за одбрану коминикације с.Олујиц- Велес, у вецерњим сатима. Немацки тенкови, посто у борбеном комплету нису имали панцирну муницију, на предњи полозај привлаце ПТ топове од 75мм, против којих је оклоп Реноа 35 био немоцан, те је након енергицног напада комплетна цета бива унистена, а командир заробљен.. Током 1941. год Немци у Србији су користили 25 тенкова Рено Р-35, француског, а вероватно и насег порекла.

[Слика: r35-5.jpg]
Тенк бр. 22, улица Кнеза милоса, 27 март 1941 год

[Слика: r35-6.jpg]
Р 35 на улици 27. марта 1941. год.

Карактеристике тенка Рено Р 35

Рено Р 35 је у односу на свог претходника имао низ побољсања. Имао је слозену конструкцију од три ливена елемента монтирана на доњу оклопну плоцу. Весање се сатојало од пет тоцкова облозених гумом који су се медјусобно наслањали преко коленастих полуга и гумених опруга. Оклоп тела је био 40мм, а пода и крова 12мм. Брзина је била знатно веца у односу на ФТ 17, а и проходност.Р 35 је могао русити и лаксе фортификације и зидове од цигала до 40цм. Купола типа АПX-Р је била застицена оклопом од 45мм, а на крову са 30мм. Основни топ је остао исти као код Реноа ФТ 17, СА-18 од 37мм (21 калибар). Топ је користио разорне гранате са целицном косуљицом масе 760гр. Панцирна граната, поцетне брзине од 388м/с, пробијала је 15мм оклопа на даљинама од 500м (Под углом од 90 степени). Максимални домет топа је био 2.400м, медјутим због отезаних услова гадјања и осматрања ватра је обицно отварана до даљина од 400м. Двоцлана посада је и даље задрзана и то је била највеца мана ових тенкова. Посаду су сацињавали подофицир као командант тенка и обицан војник возац. Командант је морао осматрати, нисанити, пунити и дејствовати топом, те руцно покретати куполу. Ако је било радиа у тенку морао је и њега користити. Све ово је јако смањивало борбену ефикасност овог тенка. Био је доста инфериорнији од немацких модела тенкова из тог периода. Топ, који је испаљивао пројектиле мале поцетне брзине није могао водити равноправну борбу са ПзКпфw ИИИ, који су у том периоду имали моцније топове од 50мм, или са ПзКпфw ИВ, који су такодје са својим топом 75 могли унистити Р35. По питању оклопа Р-35, није заостајао у односу на противнике, али је слаба покретљивост такодје умањивала борбену моц.


[Слика: r35-8.jpg]
[Слика: r35-7.jpg]
Тенк Рено Р35 на здрузеној гарнизонској везби на Торлаку, 9.септембра 1940.год.

http://www.youtube.com/watch?v=hCG_pfs3c...r_embedded


Цитат:U Trećoj četi u Sarajevu, čiji je komandir bio kapetan II klase Ljubiša T. Terzić, prema izveštaju, iskusan komandir, dobar taktičar i vrlo dobar organizator nastave, bila su izvršena sva predviđena gađanja topom i mitraljezom. Četa je preko leta boravila u Trnovu, gde je imala pogodne uslove za izvođenje nastave, jer je nedaleko od kasarne bilo pogodno zemljište za izvođenje predviđenih gađanja.
Је ли ово будући Дражин официр Љубиша Терзић, што је погинуо јула 1944. године на Буковику?
Танкета Skoda T-32

[Слика: Yug-31May1940.jpg]

Танкете су биле лака оклопна возила масе до 4т, са једним или два цлана посаде и лаким орузјем које се састојало од 1-2 митраљеза или од једног топа. Први примерци настали су у Великој Британији 1925 год.и убрзо велики број земаља прихвата нови тренд (нароцито након настанка легендарног модела танкете Царден Лоyд мк ВИ ) и развија сопствене моделе. Танкете су махом припадале коњицким дивизијама и због своје мале силуете и солидне проходности биле су корисцене за извидјање, успоставу борбеног додира и сл.
.....Југославија је поцетком тридесетих имала две коњицке дивизије. Свака дивизија је била сацињена од 2-3 коњицке бригаде са по 2 пука, један артиљеријски дивизион, бициклистицки батаљон и остале пратеце јединице. Планирано је да свака дивизија добије по један моторизован пук у циљу делимицне моторизације. За поцетак је ваљало набавити лаке тенкове или танкете какве је обицно користила коњица. Постојао је велик избор разлицитих верзија за ову намену. У том циљу током 1933/34 тестирано је неколико модела цехословацких и пољских танкета. Прво је током фебруара 1933. год тестирана пољска танкета ТК-3, а затим у јулу Прагин модел Танцик Вз.33, да би октобра исте године тестиран Скодин модел МУ-4/И. Скодино возило се није најбоље показало, и то највисе због цестих проблема са мотором. Такодје и остала два тестирана модела нису оставила повољан утисак. Након неуспеле презентације танкета МУ-4, је врацена на дораду, када је уградјен нови јаци мотор од 40кс, а изведен је и низ мањих модификација. Овај модел је поново презентован Југославији у периоду 20-31. октобра 1934. год. Иако су многи недостаци отклоњени, ипак југословенски војни врх није наруцио ово возило. Након ових неуспеха, Скода запоциње развој потуно новог модела, боље оклопљеног и наорузаног топом 37мм, цији је прототип доврсен средином 1935. год., под ознаком С-И-д. Исте године нова танкета је представљена југословенској делегацији, која је имала низ примедби. Након отклоњених примедби, конацно 30. јуна 1936. год., измедју Министарства војске и морнарице Краљевине Југославије и фирме Скода, потписан је уговор вредан 5.930.920 круна, за испоруку 8 танкета С-Ид. По уговору танкете су морале бити испоруцене у наредних 11 месеци, али су испоруке касниле: возови са танкетама су кренули 14 и 25 августа 1937.год.
.....Вец током прве године уоцене су одредјене слабости испоруцених возила. Како су у просеку у првој години пресле по 2.000км, долазило је уцесталих кварова на ходном делу, те су поједина возила била и на висемесецним поправкама. Зарад ресења проблема досао је тим скодиних фабрицких механицара, који је након дузег рада отклонио вецину недостатака. Намеравано је да се танкете интезивно испитују, а да се у 1939 год. наруци веци број за опремање једне коњицке дивизије. Након поцетних искустава, југословенски војни врх је захтевао од Скоде развој боље оклопљеног и наорузаног возила. На основу ових захтева развијена је танкета С-И-ј (ј-југославскy), цији је прототип доврсен средином 1938. год. Прототип (касније ознацен као Т-И-д) је за разлику од Скоде С-И-д имао топ А-9 од 47мм, а цеона оклопна застита је са 22 повецана на 30мм, а на боковима са 12 на 15мм. Прототип је југословенској војној делегацији са ген. Јосифовицем на целу, презентован марта 1939год., када је он изјавио да је Југославија заинтересована за 108 танкета. Хитлерова окупација Цехословацке је омела евентуалне даље испоруке.
.....Од испоруцених возила формиран је ескадрон брзих борних кола, сацињен од 4 вода са по два возила (по неким изворима 2 вода са по 4 возила). Ескадрон је имао командира ескадрона, 4 водна официра, 14 наредника и поднаредника, 14 каплара и око 70 војника. Организацијски овај ескадрон је био директно подцињен Команди коњице, али је због обуке био у саставу тенковског батаљона у Београду, где се налазио до фебруара 1941. год. Уоци рата ова јединица пребацена је у Земун у састав Дунавског допунског пука, који је припадао коњицкој сколи. Ту је примио и вод оклопних аутомобила, 2 Берлиет и 1 СПА, који су потицали јос из првог светског рата.

[Слика: 1306988477_1.jpg]

Танкете Скода су у Војсци Краљевине Југославије ознацене као брза борна кола Т-32, а медју војницима биле су познате као Скода СИД (Због ознаке С-Ид). Брза борна кола Т-32 корисцена су у везбама где је испробавана нова формација коњицких јединица и садејство измедју оклопних возила и коњице. У упуту за употребу оклопних јединица из 1938 год. предвидјана је и употреба ових танкета. Ова возила су у борби представљала брз и покретан циљ, ниске силуете, а захваљујуци малој тезини могле су савладати водене препреке и прируцним средствима. Планирано је да се ова возила користе за следеце задатке: Извидјање по боковима непријатељског распореда; евентуално за заузимање вазних тацака, али уз садејство осталих јединица; за дејство по боковима и позадини непријатеља уз садејство других јединица и на познатом терену; као ватрена резерва. Брза борна кола могла су бити корисцена као претходница. Два возила (Један вод) су истурана напред, а остатак је командант претходнице задрзавао као резерву. У саставу заститнице Скоде су требале нападати бокове непријатеља и ометати његово наступање. Знаци тактика употребе ових возила је прдвидјала скоро искљуциво напад на бокове непријатеља, по могуцству уз фактор изненадјења. Требало је максимално искористити предности ниске силуете, брзине и доброг топа, а минимизовати недостатке: слаб оклоп и двоцлана посада. Фронтална употреба је предвидјана само ако је непријатељ изненадјен и обезбедјена сназна артиљеријска и песадијска подрска. У нацелу ватра је отварана са места, а из покрета се могло дејствовати митраљезом. Топ А-3 калибра 37мм је могао дејствовати против митраљеза на даљинама до 1000м. Тенкове застицене цеоним оклопом 30мм униставао на даљинама до 500м. Лаке тенкове као например немацки ПзКпфw И (Оклоп 13мм) и ПзКпфw ИИ (Оклоп 14,5мм) могао је унистити и са преко 1000м. Тезе немацке тенкове ПзКпфw ИИИ и ИВ могао је унистити са даљина 300-600м, зависно од модела. сто је било пристојно за то време. Посто је по правилима употребе напад планиран увек са бока, онда је даљина унистења тезих тенкова била и до 800м. Сматра се да је топ А-3 био један од најболих ПТ топова тог периода.
Ескадрон брзих борних кола ( 8 возила Скода С-Ид) налазио се у Земуну током 6-10. априла са задатком одбране аеродрома. Због надирања немацких јединица из Бугарске ескадрон је 10. априла упуцен према Нису, у састав тамосњих јединица, где би и требао да добије задатак. Истог дана ескадрон на Авалском путу улази у састав Сремске дивизије, и бива упуцен правцем Младеновац - Топола. У Младеновцу, возила су добила гориво али не и муницију за противтенковску борбу. Увеце 10. априла ескадрон се налазио на раскрсници путева Младеновац - Топола и Младеновац - Арандјеловац, када стизе нардјење да је ескадрон директно предподцињен стабу 6. Армије и да се упуцује у Тополу. Рано ујутро 11. априла ескадрон заузима полозаје за одбрану пута Топола - Младеновац. Два возила, око 10 цасова врсе извидјање пута Топола - Крагујевац. Једно возило остаје у квару, а друго продузује све до изненадног сусрета са Немацком колоном. После размене ватре танкета се повлаци према Тополи, али и она има квар те су оба возила морала бити напустена. О наступању непријатеља није ни известено, те се у тренутку упада непријатеља у град вецина посаде налазила ван возила. Приликом покусаја уласка у возила, покосени су митраљеском ватром. По непотпуним изворима и сведоцењима, ипак се развила краткотрајна, али и зестока градска борба у којима су по сведоцењима унистена 3 немацка оклопна возила и једно командно возило. Неколико заплењених Скода Немци су увели у своје наорузање под ознаком ПзКпфw732(ј). Даља судбина је неизвесна.

[Слика: sid01final.jpg]

[Слика: 1306988518_2.jpg]

[Слика: SId-1937.jpg]

[Слика: p1.jpg]
Југословенски тенкисти у априлском рату


[Слика: oklopni%20automobil.jpg]

.Други светски рат донео је доста новина у ратној вештини у односу на претходни, такозвани „Велики рат". Једна од кључних иновација била је доктрина Блицкрига (Блитзкриег - муњевити рат - прим. Д. Д.), која је настала захваљујући помном проучавању искустава Првог светског рата (нарочито улоге оклопних јединица, ваздухопловства и јуришних одреда). Главни носиоци ове нове доктрине били су Немци. Наиме, још под генералом фон Сектом немачки војни врх уочио је да у армији Вајмарске републике, која је по одредбама војних клаузула Версајског мировног уговора требало да броји 100.000 људи, покретљивост мора бити компензација за малобројност. С тим у вези уочен је значај оклопних и транспортних моторних возила. Немци су сматрали да је оклоп тенка вреднији у нападу него у одбрани, као и да се тенкови праћени моторизованом пешадијом могу употребити у већим формацијама дивизијама, корпусима, чак и тенковским армијама. Важну улогу имала је и авијација, чији је задатак био да неутралише или увођењем падобранаца да освоји кључне тачке, пре напредовања оклопних и моторизованих јединица. Главни задатак ове комбинације брзине, тежине и броја био је да се пробију непријатељске линије и униште његове комуникације. Блитзкриег је извршио револуцију не само у руковођењу оружаним снагама, већ и у читавој концепцији рата као појединачног сукоба у оквиру два ривалска фронта.(1) Основне идеје о заједничкој употреби механизације и авијације у будућем рату ипак нису биле немачке. Њих је још 1923, у књизи "Тхе Реформатион оф Wар" изнео генерал-мајор Џ. Ф. Ц. Фулер, некадашњи начелник штаба британског краљевског тенковског корпуса, али те идеје британска војска није усвојила.(2) С друге стране, значајну улогу у креирању доктрине блицкрига код Немаца имало је и практично искуство, у којем су Фулерове идеје и искуства из Великог рата проверавани опитима на терену. Немци су усвојили званични програм изградње оклопних јединица 1925, а на основу споразума са Совјетима из 1927. године, за обуку војника и старешина и проверу могућности оклопних возила су од 1929. до 1933. године користили полигон у Казању, дубоко унутар територије СССР-а.(3) Немци су након тога, већ 1934. године, произвели и прве домаће тенкове, а њиховом тенковско-арти љеријском школом, основаном исте године, руководила је група официра која је, иако малобројна, захваљујући обуци у Казању, по свој прилици била најбоље обучена група тенкиста на свету.(4) Једна од немачких тактичких иновација било је и формирање тенковских дивизија, чију је организацију разрадио генерал Хајнц Гудеријан 30-их година 20. века.(5) Прве немачке тенковске дивизије биле су, ипак, веома гломазне. Имале су у свом саставу преко 500 тенкова, док је однос између тенковских и пешадијских чета у немачкој оклопној дивизији тог типа био 46 : 9. Формацијска пешадија транспортована је оклопним транспортерима или камионима, а служила је првенствено за подршку властитим тенковима у борби.(6) Концепт тенковске дивизије био је иноваторски због тога што је обједињавала тенкове, пешадију, артиљерију, инжењеријске делове и јединице за подршку у оквиру једне, по саставу добро избалансиране покретне јединице. Моћ тенковске дивизије била је, дакле, у томе што је она обједињавала различите родове оружја и све њих, а не само тенкове, користила са максималном ефикасношћу.(7) У лето 1939, дакле непосредно пред избијање Другог светског рата, Вермахт је располагао са шест тенковских (од којих је једна била још у фази формирања) и четири лаке дивизије.(Цоол
.....Доктрина блицкрига већ у операцијама у Пољској прешла је из теорије у успешну праксу. У агресији на Пољску, септембра 1939, Немачка је употребила моторизоване и лаке дивизије заједно с оклопним, тако да су све биле у саставу првих оперативних ешалона.(9) У току 35 дана кампање немачке снаге изгубиле су, ипак, 247 тенкова и око 400 авиона. Све је то указивало на организационе пропусте који су у немачкој армији отклањани у ходу. Како су се гломазне тенковске дивизије и на вежбама и маневрима непосредно уочи рата и у току почетних ратних дејстава показале као неподесне, приступило се њиховом реорганизовању. Са друге стране, ни немачке лаке дивизије нису у експлоатацији оперативног продора биле довољно покретљиве нити довољно снажне да брзо савладају отпор противника. Пошто су за таква дејства биле много погодније оклопне јединице, после окупације Пољске Немци су реорганизовали своје оклопне дивизије, тако што су у току зиме 1939/40 све четири лаке дивизије преформирали у оклопне, а у дотадашњим оклопним дивизијама смањили број тенкова.(10) Оклопна дивизија овог типа имала је после реорганизације у свом саставу око 320 тенкова и знатно више пешадије. Однос између тенковских и пешадијских чета износио је 1: 1 (32 тенковске чете и 32 пешадијске чете).(11)
.....Битка за Француску, која је потом уследила, представљала је највећи успех немачке армије. Наиме, Немци су савладали Французе подједнако лако као и Пољаке захваљујући изнад свега супериорној вештини, а не тежини бројки.(12) Након победе у рату са Француском 1940. године, Вермахт је поново реорганизовао своје оклопне дивизије, и повећао њихов број са 10 на 20. Повећање је извршено захваљујући тенковима заробљеним у операцијама на Западном фронту, као и смањивању броја тенкова у дивизијама.(13) У оваквој оклопној дивизији број тенкова је износио 180, а смањен је и број пешадијских јединица, тако да је однос био 1,5 : 1 у корист тенкова (18 тен- ковских и 12 пешадијских чета).(14) Тако је између пада Француске и инвазије на Југославију и Грчку, број оклопних дивизија у немачкој армији удвостручен а њихове оперативне способности појачане.

Распоред и састав немачких оклопних јединица у нападу на Југославију и Грчку

Према ратном плану за операције на Балкану („Марита" и Потхват „25" ), против Југославије и Грчке, Немци су предвидели ангажовање укупно 341 и по дивизије, од којих 24 и по према Југославији и пет према Грчкој, једну према Турској и пет у резерви Врховне команде. Тај број се накнадно повећао на 35 и по дивизија.(15) У самим операцијама учествовало је 29 и по немачких дивизија, од чега шест оклопних. У оквиру немачке Друге армије, јачине 11 дивизија, која се прикупљала на простору Целовец - Грац - Велика Кањижа, са задатком да продре са северозапада у Југославију ка Загребу и потом концентрично надире ка Београду, налазио се 46. оклопни корпус (ВИИИ и XИВ оклопна и XВИ моторизована дивизија). Задатак 46. оклопног корпуса, који се имао прикупити на територији Велика Кањижа - Капошвар, био је да форсира Драву и Муру на правцу Вараждина, Копривнице и Барча, садејствује са мађарском армијом при наступању из Барње, а затим да надире између Саве и Драве ка Београду, да би у садејству са деловима И оклопне групе 12. армије уништио југословенске снаге у северном делу земље, док би XИВ оклопна дивизија имала да продре ка Загребу.

.....У саставу немачке 12. армије, јачине 18 и по дивизија, која је била груписана главним снагама на територији јужне и југозападне Бугарске, а мањим у Румунији, и имала задатак да једновремено и изненада упадне у Југославију и Грчку, били су 14. оклопни корпус (В и XИ оклопна дивизија), 18. армијски корпус (са ИИ оклопном дивизијом) и 40. оклопни корпус (са ИX оклопном дивизијом). За извршење овог задатка, командант немачке 12. армије фелдмаршал фон Лист образовао је четири ударне групе. Прва (18. и 30. армијски корпус и 125. самостални пук), прикупљена на јужној бугарској граници, имала је задатак да нападне Грчку, с тим да је ИИ оклопна дивизија требало да продре преко југословенске територије струмичким правцем, а потом да окрене на југ и надире ка Солуну, ради обухвата утврђене Метаксасове линије са запада и одсецања грчких снага које су се налазиле источно од Вардара. Друга група (40. армијски корпус: ИX оклопна, ЛXXИИИ пешадијска и моторизована СС дивизија Леибстандарт Адолф Хитлер), прикупљена на простору Ћустендил - Горња Џумаја, имала је задатак да напада преко Криве Паланке и Царевог Села ка Скопљу и Велесу, у циљу пресецања железничких и друмских комуникација између Југославије и Грчке, хватања везе са италијанским снагама у Албанији на правцу Призрена и Тетова и изоловања југословенске војске. Трећа ударна група (1. оклопна група: 14. оклопни корпус са 4. брдском и 294. пешадијском дивизијом) прикупљена око Софије, имала је да надире према Нишу и Крушевцу и даље ка северу, у циљу заузимања Београда и отварања комуникације Софија - Ниш - Београд. Четврта група (41. армијски корпус: моторизована дивизија Дас Реицх и моторизовани пукови Гросс Деутсцхланд и Гоеринг) прикупљена у рејону Темишвара, имала је задатак да преко Баната наступа ка Београду. Ове јединице подржавала је из ваздуха 4. ваздухопловна флота јачине око 1.500 авиона (око 840 бомбардера, 480 ловаца и 180 извиђача). Италијанске снаге (Друга армија јачине 14 дивизија, трупе одбране Задра, Девета армија јачине осам дивизија и 2. и 4. ваздухопловна ескадра јачине око 670 авиона) имале су задатак да нападну у правцу Загреба, те да буду у дефанзиви у Албанији, док су мађарске снаге (Трећа армија јачине пет дивизија) требало да упадну у Војводину. Италијанска Ратна морнарица имала је задатак да неутралише дејство југословенске Морнарице, подржава операције Друге италијанске армије у рејону Ријеке и осигура поморски саобраћај између Италије и Албаније. Према Југославији је било груписано укупно 58 дивизија (30 немачких, 23 италијанске и пет мађарских) и 2170 авиона (1500 немачкихи 670 италијанских летелица).(16)
.....Немци су у операцијама против Југославије и Грчке само у оклопним дивизијама употребили укупно 843 тенка, од чега су 18 били типа ПзКпфw И, 260 ПзКпфw ИИ, 109 ПзКпфw ИИИ (са топом од 37 мм), 87 ПзКпфw ИИИ (са топом од 50мм), 201 ПзКпфw ИВ, 43 ПЗБеф и 125 ПзКпфw 38(т). У саставу ВИИИ оклопне дивизије налазила су се 204 тенка,(17) у саставу XИВ - 124,(1Цоол В - 121 тенк(19) и XИ - 126 ових борбених средстава, (20)док је Друга тенковска дивизија бројала 142 тенка,(21) а ИX 126 тенкова (22) разних типова.(23) Само у оклопним дивизијама Немци су тако имали седам пута више тенкова од југословенске војске, од којих је половина била изразито боља од југословенских модела.
.....Немачки напад отпочео је 6. априла у Македонији, 8. априла у Србији, на нишком правцу, и 10. априла у правцу Загреба. Већ првог дана рата немачке и италијанске снаге оствариле су апсолутну доминацију у ваздушном простору,(24) док је 60% капацитета југословенског ратног ваздухопловства било уништено истог дана.(25) Ти догађаји биће пресудни и за учинак југословенских тенковских јединица у Априлском рату.

Југословенске тенковске јединице пред Априлски рат

Војска Краљевине Југославије своју прву тенковску јединицу добила је четири године пре Вермахта, почетком 1930. године.(26) Југословенске оклопне јединице ипак су се развијале знатно спорије од немачких, тако да је, и поред планова за проширење формације, до уласка у Други светски рат југословенске војска располагала са свега два тенковска батаљона и једним ескадроном брзих коњичких танкета. Штаб, Прва чета и Помоћна чета Првог батаљона борних кола били су лоцирани у Београду, Друга чета у Загребу, а Трећа у Сарајеву. Комплетан Други батаљон борних кола (Штаб, Прва, Друга, Трећа и Помоћна чета) био је стациониран у Београду.(27) Ескадрон брзих борних кола организацијски је припадао Коњици и био је непосредно под њеном командом, али је због обуке лоциран у Београду, у саставу Батаљона борних кола.(2Цоол Оба батаљона борних кола југословенске војске била су истог формацијског састава (штаб, три тенковске чете и помоћна чета), с тим што је први био састављен од тенкова Ренаулт ФТ17 и Ренаулт Кегрессе М28, а други од тенкова Ренаулт Р35. Оба тенковска батаљона располагала су са по 50 тенкова(29) док су остали били у резерви. Поред осам тенкова (два вода), у састав ескадрона брзих борних кола улазила су још и три оклопна аутомобила (један вод).(30) Југословенска војска је пред рат распола- гала са укупно 55 тенкова Ренаулт ФТ17 и Ренаулт Кегрессе М28, 54 тенка Ренаулт Р35, те осам танкета Скода СИД. Озбиљнија обука војника почела је тек од 1937, док су здружене гарнизоне вежбе које су укључивале садејство тенкова са осталим родовима војске, укључујући и ваздухопловство, почеле да се одржавају тек у јесен 1940. године.(31) У тенковским батаљонима југословенске војске пред Априлски рат налазио се укупно 43 официра,(32) од чега је свега њих 19 до 1940. године било специјализовано за службу у јединицама борних кола.(33) Тако су, када су тенковске јединице у питању, и бројке и искуство били на страни нападача.

Ратни распоред југословенских тенковских јединица према ратном плану Р-41


.Југословенска војска укупне јачине 31 дивизију и 416 авиона (од чега свега 265 савремених) налазила се у време отпочињања ратних дејстава у фази „општег активирања". До дана напада на Југославију, 6. априла, само се 11 некомплетних дивизија налазило на мобилизацијским просторијама, док већина дивизија није ни завршила мобилизацију. Југословенска Морнарица имала је у тренутку напада потпуно мобилисану Ратну флоту, Поморско ваздухопловство и извесне јединице Речне флотиле.(34) Распоред оклопних јединица уочи рата био је следећи: ИИ, ИИИ и ИВ армији била је придодата по једна чета тенкова из састава Првог батаљона борних кола. Штаб и помоћна чета овог батаљона били су у Београду, Прва чета у Скопљу, Друга чета у Загребу и Трећа у Сарајеву.(35) Други батаљон борних кола налазио се у резерви Врховне команде у Београду, с тим што је његова Прва тенковска чета у јесен 1940. године упућена у Скопље и стављена на располагање Команди армије, тако да су се уочи 6. априла 1941. године, а у складу са југословенским ратним планом, у Скопљу нашле две тенковске чете. Ескадрон брзих борних кола Коњичке школе био је премештен из Београда на стално становање у Земун, у објекте Коњичке школе, тек у фебруару 1941,(36) где је дочекао и почетак ратних операција у Југославији.(37)
.....Према пројекту стратегијског развоја снага предвиђеном у југословенском ратном плану Р-41 тенковске јединице биле су у саставу Треће групе армија, Прве групе армија и Резерве Врховне команде. Трећа група армија (Трећа армија, трупе Треће армијске области, резерва Треће групе армија) имала је задатак да поведе офанзиву према Албанији и да организује одбрану према Бугарској. У њеном саставу биле су две тенковске чете у рејону Куманова. Првој групи армија (ИВ армија, ВИИ армија, резерва И групе армија) задатак је био да брани фронт према Мађарској, Немачкој и Италији, од реке Чађавице до Карлобага на мору. У саставу њене ИВ армије, чији је задатак био да брани фронт од реке Чађавице до Радгоне (искључно) и да обезбеди време за повлачење ВИИ армије, а затим да води задржавајућу одбрану и да се под притиском надмоћнијих снага повлачи преко Босне ка југоистоку, био је један батаљон тенкова у рејону Бјеловара, где је био и штаб армије. У Резерви Врховне команде (Динарска, Личка, Унска и Церска дивизија) биле су две чете тенкова.(3Цоол
.....Према оценама југословенског ратног плана Р-41 које је дао британски војни историчар Џон Киген (Јохн Кееган), ни једна земља није толико ирационално извршила дисперзију сопствених снага, као Југославија у априлу 1941. године.(39) Стратегијски развој извршен је типично кордонски на свим фронтовима (дужине око 3.000 км), без дубине и изразитог тежишта. Осим тога, није било јаких стратегијских резерви за прихват првих ешалона на одређеним положајима по дубини. У складу са максимом Фридриха Великог - ,,Ко брани све, не брани ништа", брзи слом југословенске војске могао се лако предвидети.

Наставак . . .

Јединице из састава Првог батаљона борних кола у Априлском рату


Првим батаљоном командовао је мајор Станимир Мишић,(40) официр који није прошао стручну обуку у иностранству за команданта тенковских јединица. Са отпочињањем рата, 6. априла ујутру, мобилизацијским наређењем било је предвиђено да се сви делови Првог батаљона борних кола (осим Прве чете) прикупе код Велике Плане. Штаб и помоћна чета из Београда, због бомбардовања, отишли су у Велику Плану без тенкова. Због продора немачких трупа у правцу Ниша, Врховна команда је са Г. бр. 57 од 8. априла увече наредила команданту Шесте армије да одмах железницом упути Први тенковски батаљон из Милошевца у Владичин Хан, као помоћ Петој армији.(41) Из једног извештаја команданта позадине Врховне команде сазнало се, међутим, да се Први тенковски батаљон није ни сакупио код Милошевца.(42) Штаб и помоћна чета чекали су у Великој Плани долазак осталих чета. Како се до 9. априла није појавила ниједна од њих људство из штаба и помоћне чете кренуло је у повлачење ка Босни. У Ужицу су наишли на Немце и ту су се предали.(43)
.....Друга тенковска чета, стационирана у Загребу, није ни изашла из касарне. Ту је само сачекала улазак Немаца и предала се. Како се радило о застарелим тенковима, Немци су их предали усташама.(44)
.....Трећа чета Првог батаљона борних кола, стационирана у Сарајеву, упућена је возом у рејон Аранђеловца где је 9. априла искрцана и упућена на положај близу Орашца, у састав Унске дивизије. Врховна команда са О. бр. 111 издала је наређење команданту Шесте армије да што више снага упути на југ, ка Багрданском теснацу, ради одбране правца ка Крагујевцу и да прикупи армију ради одбране на линији Дунав - Гроцка - Варовница - Младеновац - Аранђеловац, наслањајући се на планину Рудник, а као појачање му је стављена на располагање Унска дивизија.(45) Трећег дана по доласку на положај у близини Орашца, тенковска чета добила је задатак да изврши марш ноћу преко Аранђеловца у правцу Лазаревца, где је требало да штити одступање једног гардијског пука. Чета није наишла на делове пука. У зору се нашла у подножју планине Рудник, без горива. Командир чете је обавештен у команди дивизије да су Немци запосели цистерне са горивом у Брђанској клисури. Пошто су тенкови без горива били неупотребљиви, командант дивизије наредио је да се онеспособе, а људство врати у Сарајево. Са тенковских топова скинути су затварачи и бачени у набујали поток, демонтирани су и митраљези, а људство је са лаким наоружањем укрцано у камионе и кренуло према Сарајеву, у своју матичну команду. Када су стигли у близину Ужичке Пожеге, командир је скупио људство и изјавио да сваки може понети своје оружје и ићи у свој родни крај, јер је немогуће и несигурно ићи за Сарајево. Тако се Трећа чета Првог батаљона борних кола распршила, а да није ни ступила у контакт са непријатељем.(46)
.....По плану команде Треће армије, Прва чета(47) Првог батаљона борних кола требало је да уђе у састав Шумадијске дивизије у Струмичком пољу. Шумадијска дивизија била је на струмичком правцу готово сасвим разбијена када је чета, у ноћи 6/7. априла 1941. године, утоварена на железничке вагоне у Скопљу. Ујутро 7. априла чета се искрцала на железничкој станици Струмица код Удова, до 9 сати извршила је марш до села Пирова, а око 10 сати посела положај на Стрелишту (т. 245), северно од комуникације Валданово - Удово. Због квара, један тенк није стигао на положај - остао је на путу. Око 13 сати наишли су извиђачки делови немачке СС дивизије Адолф Хитлер путем од Валданова. У то време преостале снаге Шумадијске дивизије биле су одбачене на околна брда и једина препрека на путу према Ђевђелији била је југословенска тенковска чета. Командир чете наредио је да нико не отвара ватру у случају наиласка немачких снага. Један командир вода супротставио се командиру чете због те одлуке. Њихову жучну расправу прекинули су непријатељски авиони. Док су Јункерсии бомбардовали положаје чете, немачка пешадија и тенкови су надолазили. Бомбардовање још није било ни завршено, а чета као формацијска јединица више није постојала. Већина тенкова била је уништена или оштећена. Понека посада тенка, чије је оружје било исправно, отварала је ватру. Топови Пито на тенковима ФТ17 били су тако стари и слаби да нису ни добацивали до циља. Топовска муниција била је такође слаба. Тенковске посаде нису имале санитетски материјал да превију рањенике, а није било ни средстава за извлачење оштећених тенкова са положаја.(4Цоол У повлачењу снага са територије Брегалничке дивизијске области, које је потом уследило, била су и четири преостала лака тенка Ренаулт ФТ17 из тенковске чете уништене на струмичком правцу. У ноћи 7/8. априла и 8. априла код села Кременице, заједно са штабовима територијалних команди Брегалничке и Вардарске дивизијске области, штабом оперативне Брегалничке дивизије, штабом главног руковаоца радова бр. 7 из Штипа, неким позадинским деловима штаба ИИИ армије, ваздухопловном групом из Скопља (чији су авиони били уништени на земљи) и моторизованом ПА батеријом, то јест деловима и људством који су имали на располагању моторна возила, грчку границу прешла су и ова четири тенка. Све ове јединице у Лерину је под своју команду ставио дивизијски генерал Јован Јовановић, командант Брегалничке дивизијске области. Људство, наоружање и опрема евакуисани су даље у унутрашњост Грчке, правцем Врбени-Кожани-Гревени-Калампака, док су сви преостали југословенски тенкови уништени у Лерину као неупотребљиви за борбу.(49) Тако су свој борбени пут завршиле јединице из састава Првог батаљона борних кола.

Јединице Другог батаљона борних кола у Априлском рату


.Другим батаљоном борних кола командовао је капетан И класе Љубиша Терзић,(50) добро обучени старешина који је у тенковским јединицама југословенске војске био на служби од октобра 1931, прошавши до рата све дужности, од командира вода до команданта батаљона.(51)
.....Други батаљон (без треће чете) добио је наређење за покрет 4. априла.(52) Кренуо је из Београда железницом, у ноћи 5/6. априла,(53) преко Срема, у сусрет снагама немачке 16. моторизоване и 8. оклопне дивизије. Оне су, после форсирања Драве, надирале од Вировитице према Винковцима и Београду. Када је батаљон стигао у Славонски Брод, Немци су већ били у Винковцима. Славонска и Осјечка дивизија биле су захваћене расулом изазваним деловањем пете колоне, тако да је Немцима био практично отворен пут према Београду.(54) Због пробоја фронта Славонске дивизије 10. априла 1941, Друга југословенска армија била је принуђена да одваја снаге за осигурање свог левог бока, који је до тада затварала Славонска дивизија, те да врши минирање комуникација. Командант Друге армије ангажовао је јединице Другог батаљона борних кола (заједно са моторизованом пионирском четом, 10. пешадијским пуком (са два батаљона) и једном брдском батеријом из састава Босанске дивизије чије су јединице пролазиле кроз Славонски Брод), са задатком да на линији Вуковље- Врановац затворе друм Капела-Батрина-Славонски Брод, и спрече евентуално надирање немачких тенкова тим правцем.
.....Југословенска Врховна команда је крајем дана, услед тешке ситуације код Четврте армије, која се под дејством пете колоне практично распала, наредила да се Прва и Друга армија повуку јужно од Саве. Према том наређењу, Друга армија, у чијем је саставу био и Други тенковски батаљон, требало је да одступи у Босну, поседне одсек Рача (искључно) - ушће Врбаса и затвори правац Брод - Добој - Сарајево. Према истом наређењу, артиљерија је требало да буде употребљена за тучење комуникација.(55) На том правцу наступала је немачка 14. тенковска дивизија.(56) Приликом одступања, Други батаљон борних кола у Добоју су напале усташе и покушале да разоружају војнике и старешине и заплене тенкове. Командант батаљона капетан Љ. Терзић осујетио је овај напад.(57) Приликом упорних и жестоких борби јединица југословенске Друге армије са немачком 14. тенковском дивизијом код Добоја, 15. априла уништено је, односно избачено из борбе, око 20 југословенских тенкова.(5Цоол Жестоке борбе код Добоја трајале су до пред подне,(59) након чега су се преостали југословенски тенкови повлачили под борбом долином реке Босне ка Сарајеву.(60) Према немачким извештајима, једно немачко тенковско извиђачко одељење 14. тенковске дивизије, којим је командовао извесни потпоручник Мендеслох, док је извиђало пут којим се кретала дивизија наишло је на југословенске тенкове, који су такође били на извиђачком задатку. Ово немачко одељење успело је у борби која је уследила да избаци из строја још шест југословенских тенкова.(61) Југословенска Врховна команда је 15. априла пре подне, у вези са ултиматумом команданта немачког 46. корпуса од 14. априла, издала команданту ИИ групе армија и ИВ армије наређење О. Бр. 181 да је закључено примирје са непријатељем пред фронтом ИИ групе армија, која је дејствовала на фронту од пута Зворник - Сарајево па на запад, те да с тим у вези нареде свим трупама и установама да остану на својим местима и да не отварају ватру. У случају наиласка немачких трупа да не пружају отпор, већ да положе оружје. Требало је да буду предузете све мере да се одржи ред и мир и да се не гађају непријатељски авиони.(62) Због наређеног примирја, командант Другог батаљона борних кола није успео да сачува преостале тенкове, али је успео да избегне заробљавање и заједно са краљевском Владом напусти земљу.(63) Јединице немачке 14. тенковске дивизије сустигле су у долини реке Босне остатке батаљона.(64) Ова дивизија, која је надирала преко Бањалуке и Добоја, ушла је у Сарајево 15. априла у 20.45 сати.(65) Заробљене југословенске тенкове Немци су предали усташама.(66)
.....Трећа чета Другог батаљона борних кола извршила је 6. априла 1941. године марш из Скопља, са циљем да уђе у састав Брегалничке дивизије у рејону Штипа. У складу са добијеним борбеним задатком, у поподневним часовима 6. априла чета је посела рејон за одбрану Јежево поље (к. 325). Чета се распоредила око пута, где су биле и јединице 23. пешадијског пука, чији су се предњи делови одбрамбеног распореда налазили на источним падинама Јежевог брда и Лојзанског рида. У ноћи 6/7. априла организовано је садејство тенковске чете са пешадијом и придодатом артиљеријом. Ујутру 7. априла из правца Штипа појавили су се предњи делови из састава немачке СС дивизије Адолф Хитлер. У борби која се развила, придодата југословенска брдско-хаубичка батерија тукла је положаје сопствене тенковске чете. У преподневним сатима 7. априла 23. пешадијски пук повукао се са положаја правцем село Олујић-Велес, док је тенковска чета добила задатак да се под борбом повлачи на десну обалу Вардара код Велеса, где је Брегалничка дивизија организовала положај за упорну одбрану. Чета се повлачила под борбом од положаја до положаја и предвече истог дана нашла се по водовима у одбрамбеном рејону испред села Олујић, затварајући комуникацију село Олујић - Велес. Немци су одлучили да разбију чету енергичним нападом. Пошто њихови тенкови, који су деловали на том правцу, нису имали панцирне муниције прикључили су за тенкове топове ПАК 75 мм и тако их привукли до најпогоднијег заклона, на око 500-600 м од предњег краја распореда југословенске тенковске чете. Топови Пито калибра 37 мм на југословенском тенковима Ренаулт Р35 били су ефикасни на домету од око 400 метара, док је домет немачких противоклопних топова 75 мм био до једног километра. Немачки топови су откачени од тенкова и постављени на ватрене положаје за гађање непосредним нишањењем. Испред тенкова и топова била је истурена пешадија. Док су немачки п. о. топови гађали југословенске тенкове, њихови тенкови и пешадија предузели су снажан јуриш. Њима је пошло за руком да разбију и готово потпуно униште чету. Преживела посада уништених тенкова је заробљена, са командиром чете капетаном Радомиром Турудићем, чији је тенк такође био уништен. Пут за Велес био је на тај начин отворен.(67)

Ескадрон брзих борних кола у Априлском рату


Ескадрон брзих борних кола налазио се у Земуну, са задатком да штити земунски аеродром од евентуалног ваздушног десанта и да води борбу са немачким тенковима уколико продру кроз Срем према Београду.(6Цоол На његовом челу налазио се коњички мајор Душан Г. Радовић, који је основну обуку за тенкисту прошао у Морави- цама у Чехословачкој.(69) Од 6. до 10. априла ескадрон се налазио у кантонману у Земуну. Због продора немачких оклопних јединица из Бугарске ескадрон је, по наређењу команданта Београда, 10. априла упућен на правац Београд-Ниш. Требало је да изврши марш према Нишу, да успостави контакт са јединицама које се бране на том правцу и да на лицу места добије задатак. Истог дана ескадрон је на авалском путу стављен под команду команданта Сремске дивизије и по његовом наређењу продужио је марш путем Младеновац-Аранђеловац, где је у току ноћи стављен под команду команданта ВИ армије, који је лично наредио да ескадрон пређе у Топо- лу.(70) У Тополи су се, поред ескадрона брзих борних кола, налазили штаб ВИ армије, једна ПАВ батерија, једна митраљеска и једна инжењеријска чета.(71) Рано ујутру 11. априла ескадрон се распоредио на положај за одбрану, затварајући пут Младеновац-Топола. Око 10 сати командант армије наредио је да се два тенка упуте у извиђање правцем Топола-Крагујевац. При томе командир тенковског вода није добио никакве податке о непријатељу, већ му је речено да дејствује према конкретној ситуацији.(72) У међувремену, пошто су заузели Крагујевац, Немци су са 4-5 тенкова пре подне тога дана продрли до Тополе.(73) Један југословенски тенк, од два која су била у извиђању, успут се покварио, а други је продужио покрет док се није иза једне окуке изненада сусрео са немачким тенковима. Немци су први отворили ватру. Пошто није имао панцирних граната, командир тенка поручник Љубомир Михајловић наредио је возачу да тенк повуче назад, а затим је известио команданта армије да је наишао на немачку колону. Приликом извлачења и на овом тенку је дошло до квара. Наишли су немачки тенкови. Пошто није имала чиме да се супротстави, а у близини није било ни пешадијских јединица, посада је искочила из тенка и склонила се поред пута.(74) Здружени одред из састава 11. немачке оклопне дивизије је преко Наталинаца око 13 сати изненада упао у Тополу, где се развила улична борба, која је трајала до 15.30 сати.(75) Према извештају команданта југословенске ВИ армије, у току борби неколико југословенских тенкова извршило је противнапад и зауставило немачки напад.(76) Сам командир ескадрона брзих борних кола мајор Душан Радовић успео је, према сведочењима, да уништи три немачка тенка и командно оклопно возило, али је приликом напуштања свог погођеног и запаљеног тенка покошен непријатељском митраљеском ватром.(77) У току борби у Тополи био је уништен цео југословенски тенковски ескадрон.(7Цоол То је био крај једине оклопне јединице из састава југо- словенске Коњице.

.У Априлском рату резултат дејстава југословенских јединица састављених од борбених оклопних средстава био је без већег значаја. Тенковске чете које су употребљене у саставу два здружена одреда (Куманово и Струмички правац) нису успеле да пруже иоле озбиљнији отпор непријатељу. Остале оклопне јединице (два непотпуна тенковска батаљона и једна чета коњичких танкета) такође нису постигле значајније борбене резултате. Први тенковски батаљон није успео ни да се окупи. Чета у Загребу се предала без борбе, тенкови из састава помоћне чете били су уништени у бомбардовању Београда, а преостале тенкове из чете из Сарајева онеспособиле су саме посаде. Други батаљон, попуњен искуснијим и обученијим људством, учествовао је у жестоким борбама око Добоја и био изложен нападима усташке пете колоне из сопствене позадине. Овај батаљон изгубио је у борби највећи број оклопних борбених средстава (26 од 37 тенкова), што само сведочи о чињеници да и најмодернији југословенски тенкови нису били у стању да се супротставе тактички и технички супериорнијим немачким јединицама. За успешно неутралисање југословенских тенковских јединица Немци су вешто користили и противоклопне топове 75 мм, какве југословенска војска није ни имала у сопственом наоружању, док су југословенски Ренои Р35 могли да се носе са добрим делом немачких тенкова који су учествовали у инвазији на Југославију (ПзКпфw И, ИИ и ИИИ са топом од 37 мм, ПзКпфw 38т), али су се немачка тактика и увежбаност посада показале као супериорније. Једини, по сачуваним изворима, донекле успешан отпор непријатељу пружио је ескадрон брзих борних кола у борбама у Тополи, али је и он уништен у току борби. Укупан утисак о дејству југословенских тенковских јединица у Априлском рату се, према свему изреченом, ни у чему не може разликовати од оцене о држању целокупне војске, која је уз неке појединачне примере храбрости и испољавања самоиницијативе била захваћена дефетизмом, деловањем пете колоне и ненавикнута на борбу са савременим ратним средствима, те је успела да пружи само спорадичан и краткотрајан отпор. Ипак, ако се узме у обзир да су Немци рат на Западном фронту 1940. године добили не снагом бројки већ супериорнијом тактиком, у случају Југославије на страни Вермахта је поред тактике и увежбаности трупа, била и бројност и квалитет технике.
[Слика: 36879_410422923_ODECA-001.jpg]

[Слика: 36879_410422923_ODECA-002.jpg]

[Слика: 18848_72808678_YU%20avioni%20april%2041.jpg]
[Слика: 2705_206724943_aa167.jpg]




[Слика: 2-e88c29da10.jpg]
[Слика: 3-a7efceca29.jpg]
[Слика: 4-140b14b8c1.jpg]
[Слика: 5-4f9c4dda20.jpg]
[Слика: 6-a505f3f005.jpg][Слика: 7-560af753e4.jpg]
[Слика: 8-ce5807fa62.jpg]
Не виде се добро потписи испод авиона, па би замолио ако неко зна да ми каже који је авион други на врху слике, са стакленим "кљуном"-кокпитом?
Caproni Ca.310bis из 103. тренажне ескадриле.
[Слика: 4q0S03L.jpg]

Рено тенкови и Шкода тенкете поуздано у материну. Да ли их Швабе користиле кад су их заробиле уопште...





Да ли је само краљ имао еполету Вожда?
Стање у ЈВ пре другог рата је било идентично стању ЈНА пре задњег рата
Страница: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12
Референтни URL