Погледи форум

Пуна Верзија: ПРОПАГАНДА ЉОТИЋЕВАЦА
Тренутно прегледате lite верзију форума. Погледајте пуну верзију са одговарајућим обликовањима.
Страница: 1 2 3 4 5 6
ЗАБЛУДЕ О ЗБОРУ

Када се помене Димитрије Љотић, код просечно обавештеног Србина прва асоцијација је - фашизам. Да ли је тако, препуштамо самом Љотићу да одговори.
Треба имати у виду да су два текста која преносимо написана у време највеће моћи фашизма-нацизма, кад је било врло утилитарно бити фашистички орјентисан. То је период кад је фашизам доминирао Европом.
Први текст је написан када је председник југословенске владе Милан Стојадиновић, усмеравао спољну политику ка фашистичким земљама и сам покушавајући да личи на исте, док је други писан ослушкујући злокобни прасак надолазећег рата.
Да ли би овакве текстове писао фашиста или човек који гори бригом за сопствени народ, прочитајте, па сами просудите.


НИ ФАШИЗАМ, НИ НАЦИОНАЛ-СОЦИЈАЛИЗАМ, НЕГО ЗБОР!

Фашизам и хитлеризам су добро познати покрети, који су у поратним временима — у Италији и Немачкој рођени, а које су створили Мусолини и Хитлер. Ова двојица у својим земљама су успели да окупе око себе велике масе људи.

Наш покрет нема никакве везе са овим покретима. Привидна сличност долази од истовременог негативног става према либералној демократији и од позитивног става према замиисли сталешког уређења друштва, као и већег ослонца политичких форми на друштвене стварности.
Као и многи идеолошки покрети и ми смо увидели да је либерална демократија махом празна љуштура, да се је живот далеко из ње одвио и развио, а да она, иако треба по својој намени да њоме управља, није у стању ни да га достигне ни да га уочи.
Али такво гледиште немају само фашизам и хитлеризам, већ и бољшевизам и рузвелтизам и многи други покрети, који се иначе међу собом много разликују.И наше је гледиште да природна подела рада у друштву, која људе дели на разна занимања, мора да буде — у интересу заштите појединиих група као и у интересу обезбеђења општег интереса заједнице — предмет нарочите пажње од стране државе не само у друштвено-економском, већ и у политичком погледу. Али то гледиште није оригинално ни искључиво гледиште фашизма и хитлеризма, већ има и других покрета који се битно, као и ми, од њих разликују, а који су далеко пре појаве фашизма и хитлеризма на тим основама били и остали.
Из свега осталог се види да, кад би се по оваквој сличности привидној и судило, да би човек — на своју рођену штету — у исти ред сврставао потпуно разне покрете. Насупрот томе стоје дубоке и корените разлике идеолошке природе и позитивно конструктивног програма.

1. Пре свега, наш покрет је поникао спонтано, на нашим друштвено-политичким невољама. И ниије поникао у глави једног или другог човека, или на једном одређеном месту, већ су људи добре воље, на разним местима и не познајући се међу собом, мислећи о недаћама и невољама свога народа, дошлд у исто време на исту следећу мисао: не може се седети скрштених руку, мора се прво заузети један одлучан став према свим неправдама и тешкоћама на које се наилазии, мора се тај став као заста-ва истакнута и објавити, моирају се потом под ту заставу сакупити и остаии људи добре воље.
И кад снага тако окупљена буде била довољно јака бројем или самом снагом, пашће тешкоће и неправде саме од себе.
„Колумбија из пучине нице, Кад одважник науми је наци”.
Наш покрет је потекао из живих осећања наших тешкоћа и наших неправди, из свести да се то не може трпети, већ да се против тога мора борити, из уверења, да је наш народ довољно здрав и снажајн, да има довољно синова који ће ту борбу до истраге прихватити.
И да не постоје у свету фашизам и хитлеризам — од којих нас одваја дубока идеолошка разлика — наш покрет би се у нашој земљи морао родити. Најмање пак тако рођени покрет могао је да буде присталица готових решења, туђих метода и туђег искуства.

2. И фашизам и хитлеризам почивају на чисто паганскиим концепцијама старог Рима и старих Германа.Фашизам је деификација — обожење државе. Фашисти кажу: „Држава је полубожанство, она је свемоћна и апсолутна”.
А ми кажемо: „Не дај Боже да она то буде. Држава је људска творевина потребна људској судбини. То је оруђе народне судбине, али није божанство и није апсолутна вредност којој дугујемо обожавање. Изнад државе постоје бескрајно веће ствари, којима и држава мора да служи”.
Хитлеризам је деификација — обожавање расе.
А гледати у држави или раси божанство, значи не видети га тамо где оно само може бити, значи стварно примити једно атеистичко-нехришћанско схватање света.Страшна је диктатура људи који над собом Бога признају. Како тек мора бити страшна диктатура људи који над собом ни Бога не признају! Диктатор који над собом Бога не признаје, који јавно исповеда своје неверовање, односно своје веровање да над њим нема никакве веће силе, то мора да је страшно, јер тај који исповеда да нема никоме и ни за што рачуне да полаже, тај не зна за моралне законе. Ми, пак, као Словени и хришћани, на таквим схватањима не можемо да стојимо.
Над државом и над расом, по нашем схватању, постоје бескрајно веће вредности. И држава и раса — по нашем схватању — вреде толико колико људе тим већим вредностима приближавају.
По супротном схватању, држава или раса су апсолутна мерила у овом, иначе, релативном свету, над њима нема ни начела, ни суда, ни осуде.
Отуда је и могуће да фашизам прогласи за светињу своју себичност, а хитлеризам свој тевтонски бес.
Разуме се, да из овог дубоког корена избија читав низ схватања која нас — Словене и хришћане морају делити од фашизма и хитлеризма.

3. Фашизам и хитлеризам, полазећи из таквог корена и сматрајући себе за једина и непогрешна оруђа тако обожене државе и расе, сматрају себе апсолутним мерилом у својим државама, искључују све противности, не дозвољавају стварни надзор над својим радом ни сопственим присталицама.

4. Фашизам и хитлеризам имају тежњу да трају. У својој концепцији државе, фашизам и хитлеризам сматрају да држава и кад буде добила оно уређење које мисле да јој даду, не може без њих.
Да је управо интерес државе да се то трајање омогући и продужи — и оног дана, мисле они, кад
фашизма и хитлеризма не буде било, држава ће пасти у оне тешкоће из које су је извели фашизам и хитлеризам.

5. Ми смо против парламентаризма, али нисмо против парламента, нисмо против пуног и стварног учешћа народних представника у законодавству и надзору над радом владе, већ смо, напротив, за прави и стварни парламенат. И то смо у таквој мери за парламенат, да су нам аутентични и заиста искушани парламентарци пребацили да је у нашем плану скупштина исувише јака, јер је у њеном делокругу самостална и потпуна, а нарочито она је веће стварне вредности него што је данас.
Досадашњи парламентаризам уопште у свету је систем збрке власти и потпуне неодговорности. Насупрот томе, ми истављамо начело: потпуна и стварна власт, а исто таква и одговорност.
Фашизам и хитлеризам ни у својим нацртима не желе да створе такву установу, која ће њихову власт ставити под озбиљно ограничење и озбиљан надзор.

6. Ми смо за признање сталежа — као велике друштвене стварности — и за њихов стварни утицај на државни живот. За разлику од фашизма и хитлеризма, ми их желимо истински снажним и слиободним — под једним условом: да се признају и да делују као делови народне целине, под надзором својих
главних организација и државе.
Фашизам и хитлеризам, због свог гледишта на државу, сталешке организације увршћују у своје редове и намећу им своју страначку дисциплину. Једном речју, фашизам ихитлеризам сматрају себе апсолутним органима државе, односно расе, искључују слободу владара, представништва, сталежа, судства, војске и штампе.
Насупрот томе, ми стојимо на гледишту да свака оправдана функција у друштву мора бити потпуна и ствар-на, са исто таквом одговорношћу.
Ето, зашто ми не можемо личити на фашизам и хитлеризам.

КАЗНА ЕВРОПИ

Док ово пишемо видимо несрећу, да се Европи спрема: пустош, огањ, крв и сузе, печал велику.

И као наши стари записи, рука би сама да запише онај претешки јаук, што се нађе и данас на листовима наших старих црквених књига: "Уви, уви мње: придоша Агарјани" (Тешко, тешко мени, дођоше Турци).

Знамо добро рат. Упамтила га је добро наша младост. И жао нам је што ће овај што долази бити само тежи и страшнији од онога што је прошао.

Али не пишемо чланак овај да описујемо то што ће доћи. А и зашто? Замало па ће очи, где год се окрену и саме то све видети.

Пишемо зато да нађемо смисао стварима. Јер све мора имати смисла – чак и оно што изгледа потпуна бесмислица.

И као у оној црквеној погребној песми што богомудри песник што плаче и рида кад на смрт помисли и у гробу угледа како лежи наша нагота, саздана по Христовом лику (а сад) без лика и без славе – и ми да ускликнемо:

О чуда, каква се ова тајна с нама зби? Какву ту спрегу са смрћу учинисмо?

Не може наша људска природа и кад најдубље падне, да не тражи осветљење узрока који су је дотле довели, мора да одговори себи, како је дошло дотле.

Јер људи говоре већ око нас: Ово већ ништа не разумем. Или: Да ми је да разумем. Или: Шта је ово сад?

Као тмица тешка у којој прста свог пред очима човек не може видети, тако се око човечанства свила тама тешка. Мислило је да има неки пут сигуран под ногама. А ето: тама притисла земљу, бура страховита завија и само што га већ удари њених ветрова, као удари крила страшне неке велике аждаје, нису стигли, – земља као да под ногама није сигурна, јер и у њеним дубинама тутњи тешки и претешки трус и лом.

Ми, али, разуме се, овим не кажемо да ће рат бити ове недеље или овог месеца или ове године. Али то ће бити, јер се томе иде.

Ми овде политички смисао догађаја не износимо. То смо, непрестано, на другоме месту износили. Наши Билтени су за то.

Сад хоћемо да заронимо мало дубље и да испод војно-политичких збивања нађемо, не оне прве – војно-политичке узроке, већ оне дубље: духовно-моралне.
* * *
Три човека у Европи, у сутрашњој драми њеној, играће највидније улоге: Мусолини, Хитлер и Стаљин.

Каква је њихова духовно-морална формација?

Мусолини, син ковачев, римокатолик, спремао се за учитеља, прешао кроз социјалистичко-марксистичку школу безверја, потом напустио интернационалне основе социјализма, постао национални револуционар, затим се преобратио утапањем у римску паганску историју, у Римљанина пре Христа, који на политичком терену прима религију, трпи је, гледа да је искористи за своје сврхе, али остаје паганин.

Хитлер, син малог царинског чиновника, рођен римокатолик, прелази као млад човек у протестанте, верује у Бога, али без Христа и хришћанског схватања, паганин који обожава расу и сматра да се воља Божја и закон његов открива кроз глас крви: управо да човек и нема другог начина да сазна за вољу Божју већ кроз глас своје крви. Отуда и дужност да се крв чува чистом.

Стаљин (Јосиф Висарионовић-Џугашвили) син малограђанина, русифицирани Георгијанац, рођен у православној вери, намењен свештеничком чину, дошао као богослов под утицај марксиста, постао богоборац и то и данас остао.
* * *
Погледајмо сада најпознатије духовне формације Европе у 19 и 20 в.

Три главна правца се ту дају видети:

Једни, као Мусолини, без вере сматрају религију потребном ради одржавања друштвене заједнице; као политичко средство, као варку за ниже слојеве.

Други, као Хитлер, верују неодређено у Бога, а одбацују Христа и хришћанство.

Трећи, као Стаљин, не верују ниушта, богоборци су и христоборци.
* * *
Стаљин, богоборац и христоборац, хоће рат светски свом свешћу својом. Он не види таму. Он не чује буру. Он не осећа трусове. Он иза тога види зору новог човечанства. Кроз општу бољшевичку револуцију јеврејски пророк К. Маркс – Мардохај Маркс је то обећао. Двадесет и две године бољшевичкога експеримента нису успеле да га разувере. Напротив, чим је угледао могућност за рат светски, он се бацио свом снагом своје челичне воље, на његово остварење.

Ко ће да га заустави у томе? Та он је слободан и моћан Стаљин, човек од челика. Над њим су мртва и пуста небеса. Под њим и његовом вољом угиба се широка руска земља и многомилионити руски народ. На његову заповест руши се и гради, пустоши и чини плодним. Пред ким ће да одговара? Пред слабијима од себе? Пред јаднијим од себе? Или пред људском историјом? Та и она "више цени резултате него начине како се до њих дошло" – што је рекао Хитлер. Бога нема. Христа нема.

Хитлер неће светски рат а још мање светску револуцију.

Он зна Стаљинове планове, али мисли да ће их муњевита немачка техника изиграти. Он хоће само да оствари своју мисао: за своју "најбољу и највишу расу људску" – аријевско-германску – животног простора, много простора, – не само за данашњи број, "већ и за онај кроз триста година". Он се служи у том смислу свима средствима. Нема тога средства пред којим би застао, ма то био и светски рат.

Истина, он у Бога верује. Али тај Бог, то је Бог крви, онај чији се глас само у крви људској чује. Христа је Хитлер знао. Хтео је као дете бити чак и свештеник. Али од младићског свог доба он му је окренуо леђа, јер је осетио да је Христос Истина, а Хитлер не признаје Истину, већ зна само за немачку истину.

Ко ће дакле Хитлера зауставити? Онај Бог чији се глас у крви чује, који говори гласом тела, расе? Тај би га осудио само ако не успе да омогући победу и расцвет немачке расе. Тај Бог цени само резултате, а не и начин како се до њих дошло. А за другог Бога, пошто је Христу окренуо леђа, Хитлер и не зна.

Мусолини исто тако неће светски рат. И он зна планове Стаљинове. А и он верује да ће муњевита победа довести до стварања новог Римског царства. Он томе иде свим средствима, па и светским ратом, ако се друкчије не може.

Ко ће га зауставити у томе? Људи? Па они су мали, слаби! Ствари? Па он је њихов господар: савије их као сламу разумом својим. А Бог? То је само средство у његовој политици. А изван политике он га нигде није срео. Он, ковачев син, исковаће поново Римску империју. А кад то буде учинио, зна он већ из искуства, да осим дивљења којим ће га будућа покољења и историја обасипати, до њега други глас доћи неће.
* * *
Европа XIX и ХХ века, кћи француске револуције, мислила је да је Христос непотребан њеном животу. Може још остати у музејима, па и у црквама, за оне, који су "наследно оптерећени" или још слаби да се навика и заблуда прошлости ослободе.

И борила се против Христа. Не толико против Бога, колико против Христа, јер је оправдано осетила, ако Христа људима одузме, онда ће Богом људи свако своје лудило моћи назвати.

Њени универзитети, њене академије, њени мудраци, њени државници, доказиваху да је за Европљанина и човека европског духа довољно радити на развићу најлепших људских особина: ума, осећања и воље! "Дајте нам да створимо паметне до генијалности, поштене до самопрегора, снажне вољом као од челика!" Говорили су: "Кад то успемо, онда смо успели највише што људи могу. Остварили смо идеалне људске позитивне типове, ослобођене сваког верског обзира".

Радило се стопедесет година на томе. Како да се не успе?

Резултат тих стопедесет година европског богобораштва и христобораштва јесу Стаљин, Хитлер и Мусолини.

Они су, сва тројица, синови богоборачке и христоборачке Европе.

И они данас снују и одлучују о судбини њеној.

Дрхти Европо! Сан стопедесет година отпадништва од Христа се испунило, људи челичне воље – без Христа; људи апостолске ревности – без Христа; људи генијалне памети – без Христа, – одлучују о твојој судбини.

Не куни их, Европо! То су само твоја рођена деца!
Војвода Јевђевић је више пута писао о љотићевцима у својим ''Српским новинама'' у Риму. Карактеристичан је овај чланак:



Љотићевци у свом листу стално цитирају историске примере да оправдају своју службу нацистичкој идеји. Потежу Краљевића Марка и Стефана Лазаревића и њихово вазалство Турцима, потежу Царицу Милицу, што је дала кћерку Цару Бајазиту, потежу Карађорђа и Милоша Обреновића и Кнеза Ивана од Семберије, који су по тврђењу љотићеваца, као и љотићевци служили окупатору да би спасили и заштитили сиротињу рају од турскога насиља. Нема веће историске лажи од те њихове тактике и њихових тврђења. Све то што су радиле те историске личности била је заиста тактика за чување народа и државе, као што је била тактика теренска сарадња четника са италијанским трупама у коришћењу истих против хрватских зликоваца и комуниста. Али никад није прокламовао ни Високи Стефан, ни Краљевић Марко, ни Милош Обреновић да је њихово уверење да су Турци од Бога послани да сруше српску државу и да загосподаре светом, као што то ниједан четник који је узимао оружје од Италијана, да би њим тукао хрватске и марксистичке звери није изјављивао да се солидарише са мусолинијанским планом да се границе италијанског империја помакну до Мостара и Сарајева. Напротив том, љотићевци нису тактизирали са окупатором, него су проповедали да је Хитлерова националсоцијалистичка теорија једини спас човечанства и они нису служили војном окупатору, него су прихватили једну филозофскополитичку идеју светског поретка. У том је кардинална разлика не само између љотићеваца и четника, него чак између љотићеваца и Недића, који једини би могао да је жив, да се позива на историски пример Милоша Обреновића и Стефана Високог. Покушаји љотићеваца да преваре нову емиграцију, пошто их од старих сви познају, све су жешћи. Само у Италији они растурају по камповима неколико стотина бројева свог листа, који истодобно води крваву борбу против комунизма и изражава своје дубоко дивљење Миловану Ђиласу. И што је најважније, који најспремније отвара своје ступце старом спекуланту марксистичком Живку Топаловићу. Што се тиче историског примера царице Милице, која је из државних разлога послала Оливеру Бајазиту, Хитлеров штаб нису интересовале жене, али су могли много постићи, да су једну групу ''младих добровољаца'' , пошто им скину крстове са груди, да се не погане, послали друговима генерала Рема и потомцима кнеза Ајленбурга.



(Из књиге војводе Јевђевића ''У служби српском народу'', издање ''Погледа'', страна 115)
У праву је Јевђо, добро их је разобличио. Ово горе је њихова лична карта, њихово убеђење, е сад....
Видећемо шта ће други форумаши рећи....јер и данас су јаки.
Јаки и бројни. А имају и подмладак у виду неколико омладинских организација.
ШТА КАЖУ ЉОТИЋЕВЦИ:

ИНТЕРВЈУ СА ДР ЂОКОМ СЛИЈЕПЧЕВИЋЕМ

„Ми (припадници Збора) југословенски смо оријентисани, а видимо српски проблем и разуме се да је за нас српски проблем на првоме месту. Међутим, не запостављамо југословенство и сматрамо да ниједан проблем, ни српски, ни хрватски, ни словеначки, не може бити решен без Југославије. Југославија је највећа Србија и највећа Хрватска и највећа Словенија“.

Познато је да ми још увек немамо једне научно писане историје Српске православне цркве“, напоменуо је др Ђоко Слијепчевић у уводу првог тома своје, управо такве историје, објављене у Минхену 1962. године. Данас, тридесет година касније, не само да имамо пред собом тротомну исцрпну и свеобухватну историју од покрштавања Срба па до данашњих дана, већ ово јединствено научно дело не мора више кришом да се уноси у земљу као што су то годинама чинили студенти богословије и други заинтересовани људи. Иницијативом свог уредника Јована Радуловића, БИГЗ је у октобру прошле године у свечаној опреми издао капитално дело Ђока Слијепчевића „Историја Српске православне цркве“.

Др Ђоко Слијепчевић се пре рата придружио Љотићевом Збору и заједно са добровољачким одредима крајем 1944. године напустио земљу. После краћег боравка у Италији и пет година проведених у Швајцарској, 1954. године се настанио у Немачкој. Овде је и објавио готово сва своја дела, највећи део на српском језику. Поред запањујуће доброг познавања прилика у Југославији у овим научним делима посебно ценимо једноставан и свеж стил као и прагматичан и трезвен став аутора. Кроз векове Ђоко Слијепчевић осуђује сваки поступак који је био диктиран емоцијама а не разумом, али он то чини благородно, без оштрине, са много разумевања за актере чије поступке критикује и за околности у којима су они деловали.
После рата др Ђоко Слијепчевић се више није вратио у Југославију. Данас живи у Келну, где је у његовом стану, на прелазу из старе у нову годину, вођен следећи разговор:

Како сте примили вест о објављивању ваше „Историје Српске православне цркве“ у Југославији?

Осећао сам се врло пријатно, тим пре што то нисам очекивао. Писао сам за себе, зато што то спада у моју струку и зато што такве историје код нас није било. А када су се појавила три тома, веома лепо опремљена, радовао сам се. Идеја за то потекла је од мог синовца Славољуба Слијепчевића и од Јована Радуловића из БИГЗ-а.

Почетком 60-их година, када сте почели рад на „Историји СПЦ“, били сте још запослени…

Био сам запослен у Институту за југоисточну Европу у Минхену као референт за Бугарску и Албанију. Преко целога дана радио сам у Институту, а ноћу сам код куће писао „Историју“.

Како сте долазили до изобиља материјала којим сте се служили у састављању те „Историје“?

Нешто материјала имао сам од пре и имам да захвалим својој супрузи Радојки што ми је ту библиотеку донела из Београда. Велики део материјала стајао ми је на располагању у Институту, јер тамо смо могли по нашој жељи да наручујемо новине и публикације из других земаља, а и пријатељи и бивше колеге из Београда налазили су начина да ми пошаљу књиге. Доста материјала нашао сам у швајцарским библиотекама. Библиотека у Цириху је јако велика, а преко позајмне службе могао сам да наручујем књиге из библиотека у Берну и у Бечу.

Ваша „Историја СПЦ“ објављена је прво у Немачкој, и то сваки том засебно 1962, 1966. и 1986. године. У којем тиражу?

Свака свеска по хиљаду комада. Од прве немам ништа више. Њу је по други пут издао владика Лаврентије. Другу књигу, која је опсежна, нисам издавао по други пут, а трећа је поново изашла у хиљаду примерака.

Шта мислите, због чега је књига била забрањена у Југославији?

Ја мислим због мене, због мог политичког опредељења. Био сам члан Збора од 1935. године и то сам остао до данас. За Збор ме је привезала личност Димитрија Љотића, ништа друго. Није антикомунизам, јер ја сам био антикомуниста и пре Збора. У богословији сам имао за професоре Русе емигранте и ми смо већ од њих добили извесно антисовјетско, антибољшевичко опредељење. А Димитрије Љотић, с којим сам се срео у Београду и који је био пријатељ наше куће, био је ванредна личност. Честит и поштен човек који се трудио да предвиђа ствари, што му је у много случајева и успело.

Данас су многи предратни покрети рехабилитовани и поново постали активни. Како стоји са Збором?

Постоји нова организација у Београду која се зове „Млади Збор“. Излази и „Нова Искра“. Вођство странке је у Енглеској, тамо је и Влада Љотић, син Димитрија Љотића.

Како се тај покрет поставља према овоме што се сада догађа у земљи?

Па знате како, ми смо у незгодној ситуацији. Ми смо југословенски оријентисани, а видимо српски проблем и разуме се да је за нас српски проблем и на првом месту. Међутим, не запостављамо југословенство и сматрамо да ниједан проблем: ни српски, ни хрватски, ни словеначки, не може бити решен без Југославије. Југославија је највећа Србија и највећа Хрватска и највећа Словенија.

Љотићевом Збору се пребацује колаборација…

Шта значи појам колаборације? Љотић пре свега лично није имао никаквих државних функција. Он је био комесар за обнову Смедерева и, разуме се, помагао је генерала Недића. Без Љотића и нас Недић није могао да се постави и није могао да се држи. Али у Недићевој влади била су само два министра из Збора: Миша Олћан и Милосав Васиљевић. Мени су нудили да будем министар просвете, ја нисам хтео, разуме се.

Зашто?

Нисам хтео да идем у власт. Остао сам оно што сам био на универзитету до краја. А Љотића сам помагао идејно, пропагандно, у штампи.

У „Историји СПЦ“ нисте протурали никакве политичке идеје. Она је, дакле, била непожељна само због ваше личности?

Никаквог протурања идеја Збора ту нема. Тога можда има у мојој књизи „Југославија уочи и за време Другог светског рата“. Ту се може наћи политички моменат, али у „Историји“ га нема, није било ни интереса ни потребе, нити бих ја то радио. Што се тиче моје личности, мене су увек прогонили: прво комунисти пре рата и за време рата, јер сам за време окупације писао уводне чланке за политички лист “Обнову“. Онда су ме прогонили четници зато што сам љотићевац. А после рата су ме прогонили и једни и друга. Од јула 1947. па до априла 1948. године био сам у Немачкој, у Мунстерлагеру. у групи од 140 Срба и Хрвата које су Енглези намеравали да изруче Титу.

А какав је био ваш положај касније у емиграцији?

Био сам изложен денунцијацијама. Нису ме пустили у Америку због денунцијација. У Стејт департменту и у америчком конзулату у Београду постојале су читаве наслаге денунцијација против мене.

Денунцијације од стране Југословена?

Од Срба, брате, од супернационалиста! Од тих што славе Дражу, а сви су га оставили. Он је, кукавац, остао са два-три човека. Калабић га је издао, продао га, а о томе четници ћуте као рибе. Код нас у Збору тога није било. Није било издаје и није било супарништва. Код нас је другарство било писано великим словима.

Да ли ви као стручњак за црквена и верска питања имате објашњење за то што су у Хрватској прогањани Срби православци, али не и муслимани, иако су они за католике исто тако иноверци?

Објашњење је да Хрвати већ деценијама врбују муслимане за своју страну – Павелић им је чак дао назив „цвијет хрватства“ – а Срби су Срби. И Ватикан се држи врло толерантно према муслиманима. То је чудно и неразумљиво, али он сигурно има неку своју комбинацију мисионирања.

Трећи том „Историје СПЦ“ представља мешавину документације и мемоарске литературе…

Ја сам у трећем тому хтео да кажем оно што је било и како је било и да дам документацију развоја догађаја за време Другог светског рата. Сматрао сам да би било штета да се то заборави.

Да ли је можда недовољна историјска дистанца разлог што се трећи том нашао на удару критике?

Нашао се на удару критике зато што се у њему помињу личности које су живе, а које су се слабо држале. У њему има ствари које упућују на држање црквених главара за време рата. Један део свештенства, и у Србији и ван Србије, отишао је са комунистима, епископи су били тако рећи беживотни, нису испољавали јасан став.

Мислите ли на догађаје у вези са пучем 27. марта 1941. године?

Делимично и на то, а још више на помагање комунизма. На једном месту у мојој „Историји“ пише како се формирао почетак прокомунистичког удружења свештеника које још постоји. Да је остао Гаврило Дожић, он би их сасекао.

Али у „Историји“ се не може пречути ваша критика управо на рачун патријарховог држања за време пуча!

Сигурно да не може, јер ја сам слушао својим ушима 27. марта његов говор са балкона Патријаршије. У том говору он се обраћао студентима речима: „Моја светосавска дјецо.“ А ја сам много те „светосавске дјеце“ познавао: све голи комунисти! Са Гаврилом је било овако: он је дошао после Варнаве, Србија га није хтела, режим га је Стојадиновићев хтео, па да би некако поправио своје шансе, он је почео да се нагиње на ту страну.

Посветили сте доста простора цркви у расејању и посебно проблему њеног раскола. Сада, после три деценије, постоје изгледи да се тај раскол преброди?

То је веома тешко питање. Прво, ја лично нисам имао ништа против Дионисија, ми смо чак били пријатељи. Али ја увек кажем: један је Дионисије отишао у Америку, а други је тамо постао. Дионисије је злоупотребио један део наших официра, а они њега. То што су они радили је апсолутно нелегално.
Ако важе црквени прописи и канони, то је нелегално. Они су у Српској православној цркви направили другу цркву, аутономну такозвану новограчаничку митрополију. Тога никада није било. Сада их је црква признала као „Corpus separatum“. Дошло је и до контаката. Ја мислим да се мора успоставити неко јединство, али не желим да се мешам у то. Наиме, највећи део борбе са расколом својевремено сам ја изнео на својим леђима. Прва ствар која је о томе написана је „огрешење владике Дионисија“. Ја сам то написао на молбу владике Фирмилијана. Нас неколико првих јустиноваца (следбеника Јустина Поповића, прим. М. М. – В.) изнело је ту борбу. Сада, међутим, не бих желео више да се мешам у то, како би се успоставило барем формално јединство, а време ће већ показати своје.

Ви се не бавите само црквом, него и политиком. Каква је ваша визија даљег развоја ситуације и Југославији?

Врло црна. Данашња ситуација у Југославији је дело великохрватских фантазирања с једне и ватиканске акције за католичење Срба с друге стране. Они хоће да створе великокатоличку Хрватску. Нас православне са тог подручја су прогласили православним Хрватима. Према томе, ја сада више нисам Србин, него православни Хрват.

Шта се у оваквој ситуацији може још учинити?

Могло би се кад би се хтело. Али Хрвати и Ватикан неће мир. Прво, нема добре воље код Хрвата. Хрвати неће мир. Њима погодује ова ситуација, јер изазива према њима симпатије код извесних кругова на Западу. По моме схватању, Туђман проси, иде од форума до форума да би изазвао разумевање и сажаљење и у томе делимично успева.

Шта кажете за медијски рат који су Хрвати веома умешно и успешно повели на Западу?

Они су вештији, ја бих рекао интелигентнији, продорнији, а имају и подршку са стране. Срби немају подршку, а осим тога они све хоће „на снагу“.

Какве шансе дајете у овом тренутку очувању Југославије?

Никакве. Црна Гора и Србија нису Југославија. То је, у ствари, велика Србија. Ово што су се на хрватској територији образовале крајине, то је само епизода. Но, ја мислим да ће се Србија снаћи. Чим се разортаче, чим они који то желе буду иступили из Југославије, Србија ће се средити. Срби су државотворан народ, Срби ће се све више мирити међусобно. Ко ће им стати на чело, не знам. Ја лично верујем да се досад Милошевић добро држао. Добрица Ћосић је исправно рекао да ниједан српски државник после Пашића није имао тежу ситуацију него он.

Пошто трезвено подсећате да у често глорификовано „царство небеско“ улазе само мртви, а не живи, вашу „Историју СПЦ“ завршавате следећим речима:, Често је много теже живети и стварати. него гинути и умирати.“ Желите ли данас нешто томе да додате али одузмете?

Ништа. Желим да остане тако.
крџалије и другови
Ваљало би обратити пажњу шта каже о Дражи, југословенству, ави Јустину...
Многи овако размишљају и у нашим редовима! Blush
Слијепћевићева књига ''Југославија...'' је чиста пропаганда.
ма што би се рекло нит` их ј..и нит` их кући води
(05-03-2015 08:55 PM)Вукашин Петковић Пише: [ -> ]https://www.facebook.com/174675802624988...60/?type=1

ето клошара и смећа швабских како лају
ШТА ЈОШ КАЖУ ЉОТИЋЕВЦИ:

АКТИВНОСТИ ДОБРОВОЉАЧКИХ ЈЕДИНИЦА 1942-1944.

Одмах по окончању операција против партизанских јединица на територији Западне Србије немачка војна сила напала је јединице под контролом Драгољуба Михаиловића. Самога Михаиловића је о томе обавестио командант СДК Коста Мушицки, па је ВК Краљевске војске у Отаџбини за моменат избегла заробљавање. Коста Мушицки био је због овога ухапшен у Чачку 9. децембра. Брзом интервенцијом Милана Недића и Димитрија Љотића Мушицки је успео да избегне преки војни суд. Ускоро је пуштен на слободу под условом да више не може да командује СДК. Милан Недић је уместо Мушицког за команданта СДК поставио потпуковника Илију Кукића. Мушицки се вратио на своје старо командно место тек крајем 1942. године, када су Београд напустили они Немци из главне команде којима је случај Мушицки био познат.

Иако је Драгољуб Михаиловић баш уз помоћ власти у Београду избегао хапшење, он је од 25. јануара до 6. јуна 1942. године упутио Југословенској влади у Лондону петнаест депеша у којима је због сарадње са окупатором нападао Љотића Недића и Пећанца. То је и један од разлога што је Влада у једном од својих „З“ емитовања (слово „з“ је значило заклати) ставила под то слово и Милана Недића. Сам Димитрије Лотић никада у емисијама радио Лондона није поменут, мада постоји могућност да је наређење да и за овог човека важи слово „З“ стигло Михаиловићу тајним каналима.

Током целе 1942. године Немци су од Недића и Љотића тражили да и Србија да макар и једну симболичну јединицу коју би послали на Источни фронт. И поред великог притиска Недић и Љотић на то нису пристали. Љотићево образложење било је да је СССР, иако вероломан, савезник њиховог господара краља Петра.
Зато је СДК током 1942. године пала у немилост Немаца. Тако су Немци расформирали и у логор послали цео Једанаести и део Седмог добровољачког одреда. Немци су чинили сметње да влада Милана Недића изради обућу и одећу за добровољачке одреде. Добровољци су се током 1942. године сукобљавали са слабијим партизанским снагама углавном на територији Јужне Србије. У овим борбама добровољци су успели да разбију Сврљишки и Кукавички партизански одред који су касније успели да се реорганизују. Иако су партизанима у Јужној Србији нанели осетне губитке, добровољци нису успели да партизански покрет у Јужној Србији униште.

На територији Западне Србије добровољачке јединице су, у садејству са Немцима, жандармеријом и четницима Драгољуба Михаиловића напали на Ваљевски, Посавски, Сувоборски и Космајски партизански одред, који су се из Босне по наређењу Главног партизанског Штаба за Србију вратили на своје терене. У овој акцији уништени су сви партизански одреди, осим Ваљевског који је из обруча успео да се извуче благодарећи Немцима, који су се са својих положаја повукли услед велике хладноће.

Крајем 1942. године СДК је реорганизована. Од претходних дванаест одреда створено је пет батаљона. Сама Српска Добровољачка Команда променила је име у Српски Добровољачки Корпус.

Током 1943. године добровољачке јединице водиле су на терену борбу како са партизанима, тако и са четницима Драгољуба Михаиловића. Добровољци су се против партизана борили у околини Пожаревца, Крушевца, Аранђеловца и у Мачви. Дана 28. јула 1943. године јединице Драгољуба Михаиловића су убиле команданта Трећег добровољачког батаљона Душана Марковића и још 20 добровољаца. Недуго после тога у сукобу између Четвртог добровољачког батаљона и четника Драгољуба Михаиловића погинуо је у селу Сеча Река командант Четвртог добровољачког батаљона Милош Војновић Лаутнер.

Јачање партизанског покрета крајем 1943. године и могућност њиховог повратка, натерао је команду СДК да опет у својим редовима изврши реорганизацију. Она је извршена крајем 1943. и почетком 1944. године. Пет дотадашњих батаљона преименовано је у пет пукова. Спроведена је и делимична мобилизација.

Овако реорганизован СДК дочекао је продор Друге и Пете партизанске дивизије у Србију. Задатак ових дивизија био је да у Јужној Србији створе већу територију под својом контролом. Увидевши какве последице овај продор може имати, националне снаге су се ујединиле у „јединствени национални фронт“. У њега су ушле четничке јединице Драгољуба Михаиловића, жандармерија и Први, Други и Четврти пук СДК. У тешким борбама на Ибру обе стране су претрпеле тешке губитке. Националне снаге су успеле да спрече даљи продор ових дивизија, па су оне ускоро напустиле Србију.

Следећи велики обрачун догодиће се на лето 1944. године када је главнина партизанских јединица прешла на територију Србије.



ЉОТИЋ И ОСТАЛЕ НАЦИОНАЛНЕ СНАГЕ У СРБИЈИ


Односи између Димитрија Љотића и Драгољуба Михаиловића успостављени су у лето 1941. године. Михаиловић је успоставу односа са Комесарском управом сматрао нужном ради набавке хране и одеће а можда и оружја. Зато је већ јуна 1941. године у Београд послао Владимира Ленца. Овај је пре рата био генерални секретар омладине ЗБОР-а, а по окончању Априлског рата заједно се са Михаиловићем повукао из Босне на Равну Гору. При доласку у Београд Ленац је прво контактирао Димитрија Љотића. Љотић је одмах започео акцију прикупљања материјалне помоћи равногорском покрету која је Михаиловићу послата по другом Михаиловићевом емисару поручнику Пипану (лажно презиме Перић). По другом Пипановом доласку у Београд, Љотић је позвао код себе високе функционере ЗБОР-а Ратка Парежанина и Бошка Костића да заједно са Ленцем крену на Равну Гору. Ова је мисија опозвана пред сам пут, када је Љотић добио извештаје да се између Михаиловића и партизана воде преговори.
Иако су преговори између Београда и покрета на Равној Гори били начелно прекинути, честа су појава биле заједничке акције ових формација на терену, а против партизана. Једна од најупечатљивијих акција била је изведена у околини села Коштунићи, када су против партизана на томе терену садејствовали припадници Петог добровољачког одреда под командом Марисава Петровића и војници Другог равногорског корпуса под командом Предрага Раковића.

Иначе, Димитрије Љотић и Милан Недић су радили све време да обједине све националне снаге у борби против комуниста, и поред не ретких сукоба између добровољаца и четника. Особа преко које су Љотић и Михаиловић успостављали међусобну везу био је чика Илија Михајловић, бивши председник Народне скупштине и потпредседник ЈНС. Први састанак који је чика Илија уговорио био је маја 1943. године на нивоу високих делегата. Љотић је на састанак послао Бошка Костића, док је Михаиловићев делегат био Чеда Вујовић, првак Демократске странке из чачанског краја. На овом састанку постигнут је начелни споразум о прекиду свих непријатељстава.
Преговори око састанка Димитрија Љотића и Драгољуба Михаиловића отегли су се све до септембра 1943. године.
Тада је успостављена веза која је са Михаиловићеве стране била веома проблематична и непроверена. Упркос томе Љотић је половином октобра 1943. године кренуо на састанак, сам возом за Ужице. Претходно је себи набавио лажна документа под именом професор Петровић. Када је требало да крене из Ужица дошао је код њега мајор Петровић, и саопштио му да га Михаиловић не може примити, пошто је спречен хитним пословима. Петровић му је предложио да се заједно врате у Београд. Тек у Београду Петровић му је рекао да га је вратио из Ужица јер му је Михаиловићев капетан Радовић-Кондор спремао убиство из заседе. Михаиловић је Љотићу у једном каснијем писму саопштио да му је ту „Бог помогао да се спасе замке“.

Љотић је тек 17. маја 1944. године успео да се састане у селу Брђане код Горњег Милановца са генералом Мирославом Трифуновићем Дроњом, Михаиловићевим командантом за Србију. После тродневних преговора дошло је до споразума у коме је договорена заједничка борба против комунизма и договор о међусобној сарадњи. Сарадња ће кулминирати септембра 1944. године, у јеку најжешћих борби у Србији.

За време Пете немачке офанзиве 14. маја 1943. године у Колашину и другим деловима Црне Горе и Херцеговине заробљено је око 4.000 четника на челу са мајором Павлом Ђуришићем, који је после саслушања у Немачкој послат у кажњенички логор Стриј у Пољској. Октобра 1943. године, са неколико својих другова, Ђуришић је успео да побегне, а већ током новембра стигао је до Београда. Код села Вишњице он је прешао Дунав и одмах био ухапшен од стране српске жандармерије. Немци су одмах сазнали за његово хапшење, па је Ђуришића одмах преузео Гестапо. На ургирање Љотића и Недића, Ђуришић је ослобођен и упућен у Црну Гору. У замену за ослобађање, Ђуришић је морао да прихвати да своје одреде подреди влади у Београду. Обећао је да ће од црногорских четника формирати три пука (Шести, Седми и Осми), који би ушли у састав СДК. Ђуришић је ову заповест извршио, а за узврат је наименован за помоћника Косте Мушицког и унапређен у чин потпуковника. У току фебруара 1944. године Недић је послао у помоћ Ђуришићу једну добровољачку јединицу у Црну Гору. Ова јединица је у борби са партизанима тешко страдала. Од 893 добровољца, колико их је у фебруару отишло у Црну Гору, вратило се њих 350.

Љотић је током целог рата покушавао да ступи у контакт са Краљем Петром II. Ово му је једино полазило за руком преко дипломатских канала у Цариграду. У писму које је Љотић упутио Краљу Петру II јуна 1943. године поручио је: „Ваше Величанство… Ја чиним све што је у мојој моћи да спасем што је више могуће српског живља. Пропаганда из Лондона спречава ме у овом послу. Не смета што ме напада, јер то чини мој тешки задатак са окупаторским снагама лакшим. Али ја молим да ме Ви не третирате као Квислинга или Павелића који је до данас уништио око 600.000 Срба у НДХ. Знам да у редовима српских оружаних снага има око 80 одсто официра и људи који припадају покрету Михаиловића. Ја сам спреман да предам власт Михаиловићу када Немци оду, да би се одржао закон и ред у земљи. Ради тога, молим Вас да делујете на Михаиловића да не проузрокује преране репресалије над незаштићеним становништвом. Свака немачка глава плаћа се са сто српских. За мене, међутим, свака појединачна српска глава дража је од сто немачких. После ослобођења земље спреман сам да изађем пред народни суд. За моја дела историја ће да суди најбоље“.

ПОВЛАЧЕЊЕ ИЗ СРБИЈЕ

Мало је било оних који су половином 1944. године веровали да ће Немачка у рату изаћи као победник. Пошто је постало очигледно да ће Немци напустити Србију, и да ће, на позив Јосипа Броза, у Србију ући Црвена армија, Љотић је дошао до закључка да је дошао час за обједињавање свих националних снага у Србији. До истих закључака дошао је и Драгољуб Михаиловић. Осим Совјета на Дунаву, важан разлог оваквим одлукама одлукама био је и брз продор јаких партизанских снага (Првог и Дванаестог корпуса) половином августа у Србију. Ове партизанске јединице успеле су за само десет дана (од 20. августа до 1. септембра 1944.) да избију на линију Ужице-Пожега. Драгољуб Михаиловић је, у складу са новонасталом ситуацијом, 1. септембра 1944. године објавио општу мобилизацију, док је 6. септембра донео проглас о обједињавању свих националних снага. СДК је, по овом прогласу остао у досадашњем саставу и са досадашњим старешинама и подељен на две ударне групе (западну и јужну).

Пресудна битка за Србију између ЈКВуО и НОВ и ПОЈ-а одиграла се 9. септембра на Јеловој Гори код Чачка. У овом двобоју партизанске јединице нанеле су потпун пораз националним снагама, чиме је судбина Србије била решена. Шта више, у гоњењу четника, партизани су 13.септембра опколили њихову Врховну Команду. Њу је од заробљавања спасао Трећи батаљон Првог пука СДК, док су партизани успели да заплене комплетну архиву Врховне Команде.

После пораза на Јеловој Гори већина четничких јединица се пребацила у Босну. У таквим околностима, на састанку од 27. септембра 1944. команда СДК донела је одлуку да се пребаци у Словенију. Овим се, у ствари, почела спроводити идеја Димитрија Љотића да се све националне снаге повуку у Словенију, тамо групишу, и створе фронт против комуниста. Тамо је, по Љотићу, требало успоставити контакт са западним савезницима, довести Краља Петра ИИ и прогласити Југословенску Федеративну Јединицу Словенију (ЈФЈС). Одатле би се требао ослободити и други део Југославије. По тој идеји у Словенију су требали поћи и четници из Босне под командом Драгољуба Михаиловића и из Црне Горе под командом Павла Ђуришића. Михаиловић је одбио овај план, живећи у илузији, подгрејаваној од стране Енглеза, да ће се Савезници искрцати на Јадрану.

Придајући велику важност остварењу своје идеје, Димитрије Љотић је у Црну Гору послао једну мисију на челу са Ратком Парежанином, да убеди Павла Ђуришића да крене у Словенију. Мисија је кренула из Београда 4. октобра 1944. године, правцем ка Краљеву и Рашкој. Пошто даљи пут према Црној Гори није био могућ, маршрута је била скренута на правац Рашка-Митровица-Звечан-Призрен-Кукс-Скадар. Мисија је у Црној Гори добро примљена, чак су добровољци и учествовали у неким борбама. По повлачењу Немаца из Црне Горе крајем 1944. године, кренуо је и Павле Ђуришић. Он је тек у Пријепољу донео коначну одлуку да не иде у Словенију, већ у Босну код Михаиловића. Мисија га је после овога напустила и отишла за Словенију.

Сами пукови СДК такође су се почели повлачити из Србије. Из Београда је 8. октобра за Словенију кренуо Први добровољачки пук команданта мајора Илије Мићашевића. Овај пук је све до октобра 1944. године био на терену Топлице и Јабланице заједно са Другим и Трећим батаљоном Петог пука СДК. Са Првим пуком повукао се истог дана и Четврти пук СДК под командом мајора Војислава Димитријевића. Због борбе против партизана у Шапцу се по задатку задржао Трећи пук СДК под командом мајора Јована Добросављевића, који је нешто касније сустигао у Руми главнину добровољачких јединица. Други пук СДК под командом мајора Марисава Петровића прешао је Саву код Обреновца. На терену Топлице Други и Трећи батаљон Петог пука СДК остали су до 10. октобра 1944. године, када су кренули за Београд. Када су стигли у Ниш, сазнали су да су јединице Црвене армије ушле у Алексинац. Тиме им је био пресечен пут према Београду. Командант Петог пука СДК мајор Милорад Мојић тада је променио план повлачења, па су се добровољци почели повлачити преко планина до Рашке, где су стигли 20. октобра. Одатле су се са Немцима пребацивали даље. Први батаљон Петог пука СДК под командом капетана Васе Огризовића држао је Зајечар и околину. Када су јединице Црвене армије прешле Дунав, добровољци су се одмах повукли у Београд, где је њихов батаљон привремено ушао у састав Четвртог пука СДК.

Овим повлачењем завршено је поглавље борбе добровољаца у Србији. Србија је прешла у руке партизана, а добровољци су се са осталим националистима спремали за последњи отпор у Словенији.



КОНЦЕТРАЦИЈА НАЦИОНАЛНИХ СНАГА У СЛОВЕНИЈИ

Главнина снага СДК која је током октобра напустила Србију, концентрисала се у Сремској Митровици, где се укрцала у вагоне и кренула за Словенију. Пристигавши у Словенију, јединице СДК прикупиле су се на простору Постојна-Свети Петар-Илирска Бистрица. Команда СДК била је смештена у Илирској Бистрици, да би се касније преместила у Постојну. У Илирској Бистрици биле су основане две добровољачке школе – политичко управна и за обуку официра. Командант за обуку официра био је сам Димитрије Љотић.

Пети пук СДК се половином новембра пребацио из Србије у Босну, одакле је требало возом да се пребаци у Словенију и прикључити главнини корпуса. Међутим, већина војника овога пука била је 6. децембра 1944. године на железничкој станици у Загребу ухапшена од стране усташа и недуго затим стрељана. Остали војници су успели да, под пратњом Немаца, напусте Загреб и прикључе се главнини корпуса. Сличну маршруту прешао је и артиљеријски дивизион СДК, али је он успео да се без већих губитака пребаци у Словенију.

Димитрије Љотић се почетком децембра обратио Херману Нојбахеру (бившем Опуномоћенику немачког Министарства спољних послова код војног команданта Србије) у намери да издејствује пролаз јединица Динарске четничке дивизије у Словенију. Ова дивизија, под командом војводе Момчила Ђујића, налазила се у веома тешкој ситуацији, опкољена од партизана и усташа. Сам Нојбахер уложио је велики притисак на хрватског вођу Анту Павелића да овај чин одобри. Извлачење Динарске дивизије извршено је 03. децембра, да би се до краја године у Словенију концентрисало око 6.000 бораца ове дивизије.

Српска државна стража (у народу познатија под називом недићевци) концентрисала се током октобра 1944. године у Јагодини, где је променила назив у Српски ударни корпус (СУК) и признала врховну команду Драгољуба Михаиловића. Са његовим формацијама СУК је учествовао у нападу на Тузлу, да би се после неуспешног завршетка ових операција одвојио од Михаиловића. Половину ових снага покосио је тифус, а остало људство успело је да се домогне Славонског Брода, одакле су камионима били пребачени у Беч, на опоравак. Љотић је, уз одобрење Нојбахера, послао у Беч своје официре који су вршили агитацију за прелазак ових војника у Словенију. Позиву изасланика одазвало се око 1.500 војника СУК-а, који су у већини случајева изразили жељу да се уврсте у СДК.

Одмах по доласку у Словенију Љотић је ступио у контакт са Командантом словеначке Беле гарде генералом Лавом Рупником и бискупом Грегоријем Рожманом. На овим састанцима (била су их два) постигнута је сагласност о сарадњи словеначких и српских националних снага. Поред ових снага националном фронту прикључиле су се и две мање групе официра Југословенске војске који су од Априлског рата дане проводили у заробљеничким логорима. На овим теренима налазио се и Лички четнички корпус под командом војводе Добросава Јевђевића, и неколико четничких словеначких одреда Плаве гарде. Све ове националне формације бројале су око 40.000 војника. Но, ова цифра није никако требало да буде коначна.

Од самог свог доласка у Словенију, Љотић је покушавао да Михаиловића наговори на прелазак на територију Словеније. Љотић је у Михаиловићев штаб послао и једну мисију фебруара 1945. године на чијем челу је био Бошко Костић. Иако се Михаиловић није сложио да са својим јединицама крене у Словенију, он је на тај терен упутио своје делегате на челу са генералом Миодрагом Дамјановићем, кога је поставио за команданта „Истакнутог дела штаба Врховне команде Југословенске у Отаџбини. Између Михаиловића и Љотића је успостављена и радио-телеграфска веза. Постоји више разлога због којих Михаиловић није кренуо за Словенију. Михаиловић је био погрешно информисан о ситуацији у Србији (депеше које је Михаиловић примао из Србије слали су му органи ОЗН-е у којима му се предочавало опште незадовољство народа новом влашћу), па је озбиљно намеравао да се тамо са својим јединицама врати. Следећи разлог било је Михаиловићево убеђење да ће се снаге западних савезника искрцати на територију јужног Јадрана. Овакав став подгревала је и америчка војна мисија на челу са пуковником Мек Даулом. Михаиловић је сматрао да су његове јединице дужне да се овим снагама ставе на располагање. Постоје докази да Михаиловић није са најискренијим намерама приступио обједињавању националних снага. Из депеша које је Михаиловић упутио Јевђевићу може се лако уочити његово неповерење према добровољцима. Најочитији пример био је телеграм датиран на 31.01.1945. године у коме је Михаиловић рекао: „Нас јако интересује пристизање заробљеника из Немачке у редове Љотићеваца. У даном моменту ми ћемо их лако пребацити на нашу страну и зато обавештавајте нас тачно о броју овога људства…“. Михаиловићева нетрпељивост према Љотићу донела је негативне резултате јер је допринела слабљењу националних снага у Словенији, и њиховом коначном поразу. На крају, и њему је та сујета дошла главе.

Крајем марта 1945. године Ђуришић је ушао у сукоб са Михаиловићем и са својим јединицама одвојио се од главнине и кренуо пут Словеније. Да би са својим снагама што безбедније прешао преко Хрватске, Ђуришић је ступио у преговоре са црногорским сепаратистом Секулом Дрљевићем. Резултат ових преговора био је споразум по коме је Ђуришић признао Дрљевића за црногорског поглавара. Дрљевић је ову скупину моментално хтео прикључити усташкој војсци у борби против снага ЈА. То се није слагало са плановима Ђуришића да стигне до Словеније. Као последица тога дошло је на Лијевчем Пољу до жестоког сукоба између четника и усташа. Одморнија усташка војска, потпомогнута тенковима, успела је да десеткује четнике. Нашавши се у безизлазној ситуацији, Ђуришић се са преосталим делом људства морао предати усташама. Усташе су преосталу војску пребациле у Нову Градишку, а Ђуришића и друге четничке прваке побили су у Јасеновцу. Тиме је окончан план преласка црногорских четника у Словенију.



БОРБЕ У СЛОВЕНИЈИ У 1945. ГОДИНИ

Иако некомплетне, националне снаге у Словенији приступиле су остварењу идеје Димитрија Љотића о припреми стварања новога „Солунскога фронта“, овога пута на Триглаву. Међутим, немачке снаге су са овим формацијама имале друге планове, који су се огледали у одбрани бока немачких јединица од напада НОВЈ која је наступала према западу, као и да обезбеђују железничке и друмске комуникације Трст-Ријека-Постојна-Љубљана-Грац.
Прва већа акција добровољаца била је заузимање места Цола које је до тада било под контролом партизана. Ова акција је извршена 18. децембра 1944. године, и завршена је успешно. Борбе на овом терену настављене су све до краја 1944. године и у њима су обе стране имале губитака. После ових сукоба дошло је до релативног затишја између националних снага и партизана које је трајало од јануара до краја марта 1945. године. Интензитет борби свео се на чарке око пруга и са патролама. У тренутку поновног заоштравања Михаиловићев изасланик генерал Дамјановић формирао је 29. марта 1945. године Истакнути део штаба врховне команде ЈВуО. По замисли Михаиловића требало је створити и армије по националном принципу. Та замисао остварена је у Словенији. Створена је Хрватска армија под командом генерала Матије Парца, за коју су војнике дали махом СДК и Динарска дивизија. Ова армија остала је тотално неактивна, па је њихова једина акција била одбрана моста на Сочи у последњим тренуцима рата. Створена је и Словеначка армија под командом генерала Ивана Презеља. Командант свих српских трупа у Словенији био је генерал Коста Мушицки.

Почетком априла 1945. године јединице Четврте армије ЈА кренуле су у офанзиву на територију Истре и Словеначког приморја. Тих дана се из правца Хрватске очекивао долазак четника Павла Ђуришића, па су у команди СДК одлучили да се формира Оперативна група која ће овој формацији кренути у сусрет. У Оперативну групу ушли су Други, Трећи и Четврти пук СДК и око 500 четника Добросава Јевђевића. Оперативна група у јачини од око 3000 бораца пристигла је 18. априла у околину Кочевја. Уочивши концентрацију Оперативне групе, команда Четврте армије сконцентрисала је према њима јаке снаге (две дивизије ојачане са две бригаде) које су 21.априла кренуле у напад. У периоду од 21-27. априла територија на којој су се водиле жестоке борбе више пута је прелазила из руке у руку противника. Најзад, тога дана, оперативна група се морала повући ка Кочевју. Пошто су им партизанске јединице пресекле пут према главнини СДК, ове јединице повукле су се према Љубљани. У том граду је 3. маја од стране словеначких националиста проглашена Слободна Словенија као Федеративна јединица Краљевине Југославије. Национални комитет Словеније упутио је позив краљу Петру ИИ Карађорђевићу да се врати у Словенију и да преузме власт.

Оперативну групу овај проглас затекао је западно од Љубљане. Цела Оперативна група ставила се под команду Команданта свих националних снага на територији Словеније, генерала Франца Кренера. Положаје око Љубљане Оперативна група задржала је све до 8. маја, када се, у безизлазном положају, морала повући према Крању. Аустријско-Југословенску границу Оперативна група прешла је 11. маја када је ступила у контакт са западним савезницима. Они су следећег дана наредили разоружање Оперативне групе.

Преостали део СДК и остале националне снаге ступиле су у борбу у околини Илирске Бистрице 18. априла 1945. године. У јеку борби добровољци су сазнали да је у саобраћајној несрећи страдао духовни вођа добровољаца Димитрије Љотић. Ова вест морала је оставити дубок траг на морал добровољаца. Дана 28. априла, нашавши се скоро у тоталном окружењу јединице СДК биле су принуђене да се повуку. Националне снаге добиле су наређење да се плански повлаче према Горици, где ће прећи Сочу и сусрести се са западним савезницима. СДК је у међувремену променио назив у Шумадијску дивизију која је била подељена на пет регимената (пукова). До 30. априла увече све националне снаге повукле су се преко Соче. У Горици су остале само јединице Првог пука Шумадијске дивизије (СДК), које су биле задужене да очувају мостобран до доласка западних савезника. После жестоке борбе јединице Шумадијске дивизије морале су напустити Горицу. Партизански тенкови ушли су у Горицу 1. маја у 2,30 ујутру. Једино је мост на Сочи био под контролом националних снага. Тај задатак био је поверен јединицама Хрватске армије. Задатак је успешно окончан дизањем моста у ваздух. Националне снаге продужиле су ка западним савезницима и са њима се састале 4. маја у граду Палманови. Следећег дана били су принуђени да предају наоружање.
ПРОПАГАНДА ЉОТИЋЕВАЦА ПОВОДОМ КРАЉА И МОНАРХИЈЕ; ДА ЛИ СУ УИСТИНУ ЉОТИЋЕВЦИ ЗА КРАЉА И МОНАРХИЈУ? Ево њиховог текста:

Ми смо за Краља!

Без услова и без гласања, јер се судбина на гласање не ставља.

Ми смо за Краља.

Ми заиста верујемо да је истинита реч “по милости Божјој” коју наши краљеви стављају пред својом титулом, и зато као народ таквог Краља хоћемо, па је зато сасвим на своме месту и допуна те речи “по вољи народној”.

Ми верујемо да нам милост Божја даје Краља као заставу слободе и штит јединства, - и да нам га даје у одређеној личности да нас ова представља, заступа и води, - и зато га примамо као народ свом душом својом.

Кад овако пишем, не мислим на вас, вршне, малокрвне и често већ суве гранчице стабла народног, - вас, господо, изрођена и одрођена, који сте давно себе душом одвојили од живота народног, и за које рационалистичке шеме о уређењу државе имају чар коју јевтине ђинђуве (што их доносе у трампу за слоновачу и злато белокожни злочинци и пропалице) имају за афричке урођенике. Ви не разумете народ свој кад он и данас уздише за својим старим царевима и краљевима, кнежевима и деспотима. Ви не можете разумети љуту сиротињу, често убоге неписмене сељаке, која гине за Краља као за гранични синор своје злехуде њивице, а увек, поред слабог осветлења што му га даје само ватра с његовог огњишта, брише, не увек целим рукавом своје кошуље, сузе што му их измамила стара песма, рецитована уз архаичну арију и чудну пратњу гусала, о старој светој и честитој му господи. Ви то не можете разумети јер у вас је још кожа остала, а душа се давно изгубила. Ви живите кожом и интелектом још у најбољем случају, а душа вам је обамрла. “Она није умрла, она само спава”, реко је Господ пред вратима Јаирове кћери и, рекавши “талита куми, теби говорим, девојко, устани”, Он је заиста пробудио из тог сна. Али да Он није дошао и пробудио је, спавала би она овим “сном без снова” до општег васкрсења. И осим Њега никога нема ни вашу душу да пробуди. И зато ви нисте народ и не можете га разумети. Скупља је пред Богом једна оваква суза и један уздах него сва ваша мудровања и натезања о најбољим облицима државне управе.

Ви сте у стању, због тога што око има и своје болести и недостатке, да будете и против очињег вида, јер својим високоумијем правите у машти својој неко чуло које никад и нигде није постојало. Па зато претурате историју краљева и налазите њихове недостатке и слабости и отуда тражите неки други, рационалнији орган, не видећи да тај има обично све недостатке које обично имају краљеви, али нема оне врлине које краљевство собом носи. Ви због пега сунчаних одричете и светлост и топлоту сунчеву, а народ је благодаран Богу на светлости и топлоти што му сунце даје, а о пегама сунчевим чује понекад, али га оне не узнемиравају много пошто је мера много већа од даре.

Никад, од кад знамо за себе, нисмо могли разумети државу без Краља. Кад смо га имали, имали смо државу. Кад га нисмо имали, били смо робови. Из таме ропства гледали смо ликове својих Владара и њихова успомена је осветљавала ноћ нашег ропства, а нада да ће опет доћи Краљ била је као нада коју човек у дуге зиме полаже на пролеће кад ће и земљу и њега разгрејати топли зраци вратившег се сунца.

И кад кажемо “ми смо за Краља”, онда потапамо себе у ту чудну стварност народну што за себе зна тек кроз своје Краљеве - огледа се у њима, стапа се с њима, љуби их, не завиди им, не мисли на њихове слабости, дичи се сваком врлином која их краси, радује се сваком њиховом добру, ужива у ономе што њих кити. О како је чудотворна ова снага народна и како су сасушавајућа, као пустињски ветар, супротна јој умовања одрођених му синова! Ови су говорили погрде на старешине народа свог, они дизали руке и убијали миропомазанике Божије, а народ је као рој пред матицом био увек и само за Краљеве своје.

Рећи ће нам неко да је то величање инстинкта, а омаловажавање разума.

Одговорићемо: инстинкт и јесте савршен, јер је непроменљив, вечан и непогрешан. Али је баш зато привилегија животињског света. А разум је величина и пад човечији, јер је слободан, и зато може бити и колебљив и погрешљив. Али не омаловажавамо ми богомудри разум, јер је овај по достојанству и достигнућу изнад сваког инстинкта и изнад свега створеног осим анђелског лика. Већ овде говоримо о високоумију богоотпадничког разума, изнад кога је по достојанству далеко већи скромни и своје вредности несвесни неизопачени инстинкт животиње и интуиција која говори непогрешно у души народној.

Али не само по овом да смо за Краља, већ смо и по размишљеном и осмишљеном за Краља. Начела наше земље, закони нашег живота говоре за Њега, траже га заповедно.

Наш народ је домаћински по ставу и по разуму. Нема дела без домаћина. Може бити посла и рада, али дела нема. Јер једно је рад, работа, а друго је дело. Рад је напор и робовање материји, а дело је благослов и утеха стваралаштва. Рад је као цвет, а дело је плод. Колико је рада и работе без плода. И зато домаћински народ не пада у екстазу пред радом, али ужива у делу.

Онима који би ту видели недоследност и противречност одговарам: ко је за дело тај није против работе, али ову гледа испитивачки, пошто зна да је врло често узалуд мука, а пред делом зналачки мало говори, а диви се много. И зато је за Домаћина наш народ: у васељени, у држави и дому. Отуда му никакво мудровање људско не може поколебати веру у Бога. Гледа он сва пречудна дела око себе и ако хоћеш да осетиш бич његовог подсмешка покушај да му докажеш да су толика дела настала случајем или сама од себе, без поретка домаћинског и без Домаћина.

Отуда је Краља у држави, - ни тиранина ни лутку, већ Домаћина. Не можеш ти учинити својим мудровањем да се он поплаши Краља и његове власти, јер се он плаши изнад свега друштва људског без власти, или, што је још горе, с више власти или многоначалија. Он је за једноначалије, јер домаћински гледа на државу.

Отуда је за домаћина у дому своме. Зна он - домаћински народ наш - да домаћин први рани и последњи леже, а кад сви спавају он бди у постељи. Други сигурно више раде, али овај ствара. Кад дела није било, кад нико о њему није ни сањао, оно је засијало у његовој свести као мисао, као искра у тами, и пре него што су други узели да раде рукама и ногама, он је грејао душом својом ону мисао, чинио да она расте, љубио је и љубављу вајао, па кад је достигла пуноћу узраста, рађао је и предавао другима да је пред његовим очима и под његовим старањем и по његовом упутству обрађују, да би се у дело оваплотила.

Краљ је у нашем животу као други члан домаћинског начела, првог и основног закона наше земље. Из првог добија одсјај величанства и неприкосновеност надлогичну. Из трећег добија он дубоку, доживљену и стално доживљавану потврду искуства. Сам се пак разуму не противи, док га живот непосредно потврђује.

Али ми смо за Краља и зато што је Тито против Њега. Не из ината, јер се тиме не бавимо, већ зато што знамо зашто је Тито против Краља. Из истих разлога, дакле, због којих је он против Краља, ми смо за Краља.

Знамо ми програм који Тито треба да спроведе у нашој земљи. Кад нисмо били чули за Тита, знали смо његов програм. Из простог разлога што Тито и нема свог програма. Програм је давнашњи, а Тито је нов робот који има непогрешивошћу аутомата да оствари оно што је господар замислио.

Не питајте ме како се Титов господар зове, јер бих онда морао од искони да почнем и ређам имена свију рушилаца Божијег дела. А то би нас заиста далеко одвело. Зато ме не питајте.

Само, ако вам Титовог господара не именујем, програм вам ипак морам рећи. Он је непроменљив, ако је господарево име променљиво.

Овај програм садржи прво богоборство и христоборство. Други то показују у рукавицама и с увијањем. Он то чини без страха без стида и без притворства. Видели смо то у Француској, у Русији, у Шпанији, у Португалији, у Мађарској, у балтичким државама, као што га морамо видети свуда, апсолутно свуда, без изузетка, где год буде дошло до остварења његовог. Јер то је у ствари главна тачка тог програма. Јер ко хоће да руши дело Божије у његовој органској целости, како да застане пред богоборством и христоборством.

Али тај део програма, ма како био главни, не може бити стављен у извршење док прво Краљ није оборен. Нема богоборства док је Краљ на престолу. Немогуће је христоборство док Краљ не буде оборен. Отуда воинствено безбожништво није могуће док не успе рушење престола. Овај програм садржи, на другом месту, механичко гњечење људске личности и разбијање људске породице. Он то чини без притворства, без стида и без страха. За њега је јединка бројка, а породичне ћелије случајан скуп јединки, које једне другима у најбољем случају дугују литру крви и неколико десетина литара млека, - али скуп који “реакционарно смета смелости прометејских потеза” који су му потребни. Да је тако, видели смо у Француској, у Русији, у Шпанији, у Португалији, у Мађарској, у балтичким државама, као што морамо видети свуда, апсолутно свуда, где год буде дошло до његовог остварења. Јер је то логична последица његова. Јер ко без страха, без стида и притворства удара и на самог Бога, како да застане пред основним његовим творевинама људског живота, јединком и њеном породицом?!

Али тај део програма није могуће ставити у извршење док на престолу државе седи Краљ, а не аутомат. Откуд би Краљ могао дозволити гњечење личности и породице људске. Отуда Краљ прво мора бити уклоњен, па онда ова тачка програма може бити стављена у покрет.

Овај програм садржи, на трећем месту, безобзирно гњечење народног, органског, социјалног, политичког и духовног бића. Он то чини без стида, без притворства и без страха. Он начелно целину народну и не признаје. Он тврди да је народ једно крваво клупче у коме се од искони, па све до остварења овог програма, два крвна непријатеља, две смртно и непомирљиво завађене класе, гризу, уједају и мрцваре. И, сасвим логично, овај програм хоће да то једном престане. А престаће ако се то клупче разреши. А разрешиће се ако једна класа уништи другу: пролетери своје експлоататоре. За овај програм хоће интернационалу, не народа у њиховој целости већ само пролетерских им делова. Не тиче се овог програма целост народна. Нити мисли тај програм да разбијањем целости чини какву год штету, а још мање неправду. Он хоће да од свију народа направи једну међународну кајгану, верује да је баш то смисао историје, ако уопште има смисла у животу, који је настао без учешћа разума. Чиме бисте га ви уплашили или застидели дакле? Видели смо у Француској, у Русији, у Шпанији, у Португалији, у Мађарској, Пољској, у балтичким државама, као што морамо видети свуда, апсолутно свуда, без изузетка, где год буде дошло до остварења његовог. Јер је то даља логичка последица рушења Божијег дела: ко гњечи личност човека и руши породицу његову овако без стида и страха, тај сигурно неће застати пред целином народном на коју он начелно гледа као на монструма, чудовишно и смрадно крваво клупче, без чијег уништења не може сванути нова зора човечанству.

Али тај део програма опет не може бити стављен у дело док на престолу седи Краљ, представник народне целине и штит његове слободе. И зато прво Краљ треба да буде оборен с престола, па после народна целина може да буде гњечена и разбијана до миле воље разбијача.

Постоји и четврта и пета и шеста и седма тачка програма: уништење сваке органске слободе, економске, социјалне, политичке и духовне. Циљ је велики, управо огроман. Програм иде за тим да људима да срећу, а срећи је само једна сметња: слобода у разним областима људског живота. Шта се њих тиче што је Творац човеку дао баш слободу као услов среће. Они не знају за Творца, па неће да знају ни за његове услуге. Оно што они једино знају и хоће да знају је њихов програм. А овај јасно и одређено говори: срећа је људима на домаку. Тако говори њихов разум. Једина сметња то је људска слобода. Уништити је то је тако лако, такорећи на домаку руке. А потом ће земља бити просто натопљена срећом. - Зато они одузимају сељаку слободу коју даје земља, раднику слободу коју даје рад, занатлији слободу коју даје занат, привреднику слободу коју даје његова остала привреда. Зато су сељака везали понова као некад за земљу, радника везали за фабрику и руднике, везали, у буквалном смислу речи поработили, поробили. Зато су узели све у своје руке: једини послодавци. Зато су завели најгрубљу и најбезобзирнију диктатуру своју. Зато су своја начела и веровање у њих узели као једино мерило достојанства, слободе и живота (чак) грађана. То смо видели у Француској, у Русији, у Шпанији, у Португалији, у Мађарској, Пољској, у балтичким државама, као што ћемо видети свуда, апсолутно свуда, без изузетка, где год буде дошло до остварења његовог. Јер то је даља логичка последица рушења Божијег дела: ко гњечи личност човека, његову породицу, народну целину, тај сигурно неће застати пред тако ситном ствари као што је одузимање земље сељаку, слободе рада раднику, слободног привредног стваралаштва занатлији и осталим привредницима, политичке слободе јединкама и њиховим организацијама и организмима и њиховом слободном јавном исповедању истине.

Али и тај део програма не може бити остварен док је на престолу Краљ, штит сваке слободе и правде народне. Зато прво Краљ мора бити оборен, па тек ова тачка програма да се у потпуности може ставити на извршење.

Ето зашто је Тито против Краља.

Ето зашто смо ми за Краља.

Титу Краљ смета да оствари давнашњи, исконски програм сваког рушиоца сваког дела Божијег.

Нама Краљ треба баш зато што је штит на земљи, међу људима, по људском уређењу и милости Божијој, сваког Божијег дела: вере и Цркве, јединке и породице, народа и отаџбине и сваке слободе и правде.

Зато сада већ, по улицама Београда, урлају аутомати робота: “Нећемо Краља, хоћемо Тита.”

А ми узвикујемо, просто и јасно да смо баш због тога за Краља.

И кад све то сагледамо, онда тек видимо колико је мудрости у интуицији нашег народа: тако радећи и говорећи, он је управо за себе. Јер у чему је управо народ, ако није у оном што Тито, робот свог господара, хоће да поруши, а што Краљ, напротив, бићем својим заштићује.

Краљ, чудесни кључ свода народног! Само њега Тито хоће да сруши, а друго што хоће да сруши лукаво прећуткује.

Али кад кључ свода сруши, остало ће се срушити само од себе, само по себи.

Зато: живео Краљ!
У ''НОВОМ ВИДЕЛУ'' ЉОТАРИ ПИШУ:

Чланови Збора нису поздравили окупатора када је улазио у Србију и тражили положај и власт за себе. После пет месеци, и то када су српске главе постајала најјефтинија роба, они су се прихватили сарадње са окупатором. Страх за живот српскога народа натерао је Љотића и чланове Збора на сарадњу са окупатором, а не љубав за нацизам или, пак, жеља за влашћу. Захваљујући Комесарској управи, Недићу и његовој влади, добровољцима и хиљадама родољуба, Србија је могла да прихвати око 400.000 избеглица, да збрине око 86.000 деце без родитеља, пружајући свима њима кров, храну, одећу, рад, школу, другим речима: живот уместо смрти. Тако је Србија успела да се одазове позиву јунака и мученика Јездимира Дангића. И нешто више: Србија је сачувана.

Не сме се изгубити из вида да би Немачке трупе, уз помоћ разних непријатеља који су опкољавали Србију, и без Недића, Српског добровољачког корпуса и других родољуба који су били уз Недића, увеле ред и мир. Само, наравно, по цену нових Краљева и Крагујеваца.

Данас, кад се осврнемо пола столећа уназад и анализирамо политичке идеје, догађаје и жртве из периода од 1935. до 1945. године, као и на плодове који стасавају после 1945, немогуће је отргнути се од закључка да су Димитрије Љотић, Недић и ЈНП Збор били глас разума, понекад, чак, и једини глас разума! Баја
Страница: 1 2 3 4 5 6
Референтни URL