Погледи форум

Пуна Верзија: Заборављене битке и жртве
Тренутно прегледате lite верзију форума. Погледајте пуну верзију са одговарајућим обликовањима.
Страница: 1 2
Скоро сам сазнао да је на планини Чемерно изнад манастира Студенице
Новембра 1915. године у борби против Аустријске војске изгинуло око 3000 Срба, углавном са подручја Драгачева, Пожеге и Ариља.

Бранили су пролаз Аустријанцима, који су туда хтели да сиђу поред Студенице до Ушћа и пресеку повлачеље Србске војске и народа према Косову и Метохији.

Сви Срби су изгинули и много Аустријанаца и Хрвата. Задатак је ипак извршен, преостали Аустријанци су се повукли назад.

Пошто је у току ноћи пао велики снег (надморска висина је 1560м)
страдале нико није могао да сахрани, животиње си их разносиле.
Због смрада који се осећао на пролеће место је названо "Смрдључ"

По планини се и данас надзиру ровови, а старији мештани причају да
су као чобани налазили кости, и делове оружија.

Трудом пароха из Каоне (Драгачевске) подигнут је Крст и једном годишње се врши парастос. Жеља је да се подигне и мала црква.


Сигурно има још оваквих места, па нака се бар овде помену и сачувају од заборава.
Јесте, тако се десило! Ту је и Дража био једно време. Иначе врх Смрдључ је равна голет, надморске
висине 1579м.
За Дражу нисам знао.
Дража је ту био у Другом светском рату.
Догађај о коме је реч одиграо се, колико је мени познато, када су Аустријанци сазнали да се краљ Петар Први налази у Студеници, тј. хтели су да га заробе. Међутим, разбијени су, уз велике жртве, док је наших погинуло чини ми се око 500.
Бенито зна више детаља, он је то прошао пешице (Драгачево - Студеница, преко Смрдључа).
(09-03-2015 06:09 PM)Милослав Самарџић Пише: [ -> ]Дража је ту био у Другом светском рату.
Догађај о коме је реч одиграо се, колико је мени познато, када су Аустријанци сазнали да се краљ Петар Први налази у Студеници, тј. хтели су да га заробе. Међутим, разбијени су, уз велике жртве, док је наших погинуло чини ми се око 500.
Бенито зна више детаља, он је то прошао пешице (Драгачево - Студеница, преко Смрдључа).

За оптимизам им се мора дати чиста петица. Ово се граничи са преласком Саве у крцатом возу преко минираног моста. Ја не памтим да је неко покушао да освоји нечију престоницу возом. Smile
Крст на Чемерну

Парастос жртвама
[attachment=209]

Зими
[attachment=210]
aco,немам времена дуже да пишем, па ћу рећи само ово:
Након једног века овај догађај(заправо два која су се временом слила у један), заслужују један дужи текст, ако не и књигу. Од оног што си написао горе, већи део није тачан, а по стилу приче чак могу да препознам ко је то могао да додаје и намишља. Тужно је да поред Архива и Музеја у Краљеву, као и низа запослених историчара тамо, неко чека да дођу историчари са стране и истражују код њих и да им све "сажваћу", а господа краљевачка ће доћи да се слика.
Постоје два спомен обележја горе у вези овог догађаја. Подигло их је Удружење "Драгачево-Јован Бојовић". Удружење је подигло и низ других спомен-обележја у данашњим општинама Ивањица, Лучани и Краљево.
Око ова два споменика највише се ангажовао каонски парох Љубо Корићанац. Овај пожртвовани посвећеник зацртао је себи да ходи путевима које је утабао Свети Николај Жички и Охридски.Ваистину!
Зато га други свештеници у Драгачеву зову "црвени поп".Сирома' Али, и то је Србија.
Засад толико, велики поздрав.
(10-03-2015 01:56 PM)Бенито Пише: [ -> ]aco,немам времена дуже да пишем, па ћу рећи само ово:
Након једног века овај догађај(заправо два која су се временом слила у један), заслужују један дужи текст, ако не и књигу. Од оног што си написао горе, већи део није тачан, а по стилу приче чак могу да препознам ко је то могао да додаје и намишља. Тужно је да поред Архива и Музеја у Краљеву, као и низа запослених историчара тамо, неко чека да дођу историчари са стране и истражују код њих и да им све "сажваћу", а господа краљевачка ће доћи да се слика.
Постоје два спомен обележја горе у вези овог догађаја. Подигло их је Удружење "Драгачево-Јован Бојовић". Удружење је подигло и низ других спомен-обележја у данашњим општинама Ивањица, Лучани и Краљево.
Око ова два споменика највише се ангажовао каонски парох Љубо Корићанац. Овај пожртвовани посвећеник зацртао је себи да ходи путевима које је утабао Свети Николај Жички и Охридски.Ваистину!
Зато га други свештеници у Драгачеву зову "црвени поп".Сирома' Али, и то је Србија.
Засад толико, велики поздрав.
Наведи тај већи део који није тачан! Залажу се многи, а не само о. Љубо. Ту је и о. Љубинко Костић на пример. На Гочу су на пример открили место где су четници подигли Цркву од дрвета, па су је Комунисти касније срушили.
Шумадинац, навео сам.Читај
Поздрави ми Љубинка Костића.
Препричао сам оно што сам чуо од оца Љубинка Корићанца у више наврата,
иначе ми је лично познато да је он дао највећи допринос, али и други да их сад не наводим по имену.

Не знам на шта мислиш да није тачно, мада не тврдим да сам тачно пренео,
Не тражи одмах непријатеља по стилу који додаје и намишља. Нема потребе, нетреба овде да се препиремо,
него да се сетимо предака.
У сваком случају изнеси тачна дешавања, и ја би волео да знам, а и да буде записано.

Отац Љубинко и Удружење никако да објаве свој рад и истраживања, јер је то важно
исто колико и Спомен Крстови.
Иначе ценим њихов рад, мада нека претерају са очекивањима у вези подршке са стране.
Раде искрено и не треба њихов рад да буде предмет расправе. Иначе оба оца Љубинка су добри свештеници и братски сарађују.

(10-03-2015 04:05 PM)Бенито Пише: [ -> ]Шумадинац, навео сам.Читај
Поздрави ми Љубинка Костића.

Још увек очекујемо тачну причу о Чемерну.
Навео си да су била два догађаја, имаш ли шта конкретније.
(Не браним моју причу, ја сам је тако некако запамтио, али се нисам трудио око детаља)
Каквог непријатеља?ТужанТужан
Не могу да ти наводим детаље, јер би требао да обиђем неке архиве да би био сигуран у сваки детаљ. Биће дана...
А измишљање се и није односило на тебе, него на оног ко је тако испричао оцу Љубу. Претпоставио сам ко је то, а сад сам и видео да сам погодио.
Ово да су била два догађаја зна и отац Љубо. Питај га, дуго је да овде пишем.
Буди поздрављен.
Стварно би волео да се макар овде објави страдање на Чемерну.
Пошто отац Љубинко Корићанац никако да запише и објави рад друштва.
Цитат:У шуму код места Јиндриховице, на граници Чешке и Немачке, довео нас је наш земљак, Дејан Ранђеловић, који од деведесете године прошлог века живи у оближњим Карловим Варима, монденској бањи за богате Европљане.

– Јел осећате мирис смоле ? – пита Дејан – Има је на сваком стаблу, а, кажу, да смола истиче само на светим местима.
Та шума, надомак Јиндриховица, за Србе би требало да буде света. Требало би, али као што много тога Србима није свето, тако ни она није. У њој почива, у једва видљивим хумкама, око 1600 српских војника и официра, заробљених 1914. и 1915. године, током одбране Србије од Аустроугара. Више од 40 000 војних заробљеника, Руса, Италијана, а највише Срба, одведено је са фронта у тада највећи заробљенички логор на територији Аустроугарске – Јиндриховице. У том малом месту али и у другим логорима широм данашње Чешке, заувек су остали многи. Далеке, 1932. године њихове кости сакупљене су и сахрањене у маузолеју у Јиндриховицама – 7100 српских војника и један број цивила. Кажу да је најстарији био српски деведесетогодишњи свештеник, а најмлађи његов осмогодишњу унук. Изградњу маузолеја у Јиндриховицама помогао је тадашњи председник Чехословачке, Томаш Масарик, лични пријатељ Краља Александра И. Масарик није заборавио оно време када је, кријући се од Аустроугарских власти, у џепу носио – српски пасош !
Ту где је данас већ поменута шума, некада је био логор у Јиндриховицама. Деценије су пролазиле, време и природа обављали су свој посао, па је војничко гробље постепено зарастало у шуму и заборав. Све док 1994. године Дејан Ранђеловић није са пријатељима дошао да бере печурке.
– Буквално сам се саплео на споменик на коме је писало „овде почива тај-и -тај из Пожаревца“. Нисам могао да верујем ! Онда смо још мало боље погледали и нашли и друге споменике наших војника. Отишао сам у село и првог мештанина питао зна ли шта о томе. И, тако сам сазнао за логор у Јиндриховицама – прича Дејан.

Процењује се да у Јиндриховицама може почивати и више Срба него у Зејтинлику Фото: Профимедиа.рс
Иако је маузолеј у Јиндриховицама после Другог светског рата скоро заборављен, српска држава о њему се колико-толико бринула. Али, иста та држава није знала за постојање војничког гробља у само пет километара удаљеној шуми. Све док хумке и споменике српских заточеника није поново открио Дејан Ранђеловић, почетком деведесетих година прошлог века. Од тада траје његова борба да се ово, како каже, свето место, на одговарајући начин заштити.
– Ми морамо то брзо да урадимо. По закону, војничка гробља штите се сто година, а после тога престаје њихова заштита. За две године биће 100 година од Првог светског рата, а да ми ништа нисмо учинили да уредимо ово место – вајка се Дејан.
Дејан и његови пријатељи сакупили су неколико споменика српских војника на једном пропланку и ту подигли крст. Али, ово место нико не посећује. У маузолеј у Јиндриховицама долазе с времена на време српски туристи, званичници ретко. А Јиндриховице су, после Зејтинлика, највеће српско војничко гробље у Европи !
Славољуб Стојадиновић, председник пожаревачког Градског одбора Удружења потомака ратника Србије од 1912 – 1920, који је предводио своје и смедеревске чланове Удружења на ходочашће у Јиндриховицама, не слаже се са тим :
– На Зејтинлику је сахрањено седам и по хиљада наших војника ! Јиндриховице су веће стратиште, јер треба рачунати и оне несрећнике који још почивају у шуми. Са њима их је 8 700!
Будући да су Јиндриховице биле војнички логор, у њима није било масовних убистава, али је масовног страдања, ипак, било. Логораши су умирали од тифуса, глади и исцрпљености. Радили су до изнемоглости у оближњем каменолому, градили су фабрику хемије у Соколову, до кога су сваког дана, пешице, ишли по тридесет километара, тамо и назад. Бивало је да их је умирало и по четрдесеторо дневно. Њихови саборци односили су их на гробље у данашњој јиндриховачкој шуми, у отвореним, дрвеним ковчезима. Тамо би их изручили у већ откопане јаме, а сандуке враћали у логор, да у њих сместе нове мртваце. Многи од оних који су данас носили сандуке – сутрадан би били у њима!
Дејан Ранђеловић, као последњи апостол, чува сећање на Јиндриховице. И нада се да ће неко, ко је за то у Србији плаћен и надлежан, учинити нешто да борови и јеле, без своје кривице, не доврше оно што су Аустроугари започели пре скоро једног века.
http://www.vidovdan.org/2016/09/18/neka-...a-sramota/
"Лесковачки маневар" поразио је 5 пута јачег противника и спасио Србију

http://www.glassrbije.info/2018/06/5_30.html
Страница: 1 2
Референтни URL