Погледи форум

Пуна Верзија: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
Тренутно прегледате lite верзију форума. Погледајте пуну верзију са одговарајућим обликовањима.
Страница: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24
"За разлику од извесних еврољубивих европофила, којима је свака, па и ова, американизована и понижена Европа, боља од свега што је србско наслеђе."

Можда не живимо у истој земљи, али ја у СПЦ неки значајан број таквих људи не примећујем. Да би се дизала толика узбуна.
Можда не гледаш широм отворених очију?

Монаштво се држи и скидам капу.
Гледам, али знам и шта је Црква, и сигуран сам да се прави беспотребна паника,
али не спонтана, него диригована са стране.

Опет кажем, треба да пазимо да бавећи се туђим послом не заборавимо своју душу.
Брине Бог о Цркви, а ми уградимо себе у Цркву што исправније.

Божија је воља да се кроз Цркву спашавамо, без Цркве нема ни монаштва ни спасења.

Знам лично многе које расколници оптужују, и знам за њих 80% да су верни Православљу.
С тим што се не плаше католика и папе. Чак су врло радикални у верским ставовима.
Треба људе некад чути и видети, прочитати што су написали, а не само
слушати извађене реченице и гледати разне слике.

Наравно има и оних за које сматрам да греше, али ако су у чину поштујем их, док их и Црква поштује.

Али мислим да начин борбе којим диругују Милоје и Владе Д, никако није добар,
чак је много штетнији од онога што раде неколико "екумениста"

Људи као смедерево секу стабло да би убрали јабуку.
Не треба мање зло лечити већим.

Праштајте и лаку ноћ.
(23-03-2015 10:08 PM)aco Пише: [ -> ]"За разлику од извесних еврољубивих европофила, којима је свака, па и ова, американизована и понижена Европа, боља од свега што је србско наслеђе."

Можда не живимо у истој земљи, али ја у СПЦ неки значајан број таквих људи не примећујем. Да би се дизала толика узбуна.

Живимо у истој земљи,али у СПЦ ипак има мали број таквих људи,не кажем да су сви,зато болест теба сећи док није метастазирала.

(23-03-2015 11:00 PM)aco Пише: [ -> ]Гледам, али знам и шта је Црква, и сигуран сам да се прави беспотребна паника,
али не спонтана, него диригована са стране.

Опет кажем, треба да пазимо да бавећи се туђим послом не заборавимо своју душу.
Брине Бог о Цркви, а ми уградимо себе у Цркву што исправније.

Божија је воља да се кроз Цркву спашавамо, без Цркве нема ни монаштва ни спасења.

Знам лично многе које расколници оптужују, и знам за њих 80% да су верни Православљу.
С тим што се не плаше католика и папе. Чак су врло радикални у верским ставовима.
Треба људе некад чути и видети, прочитати што су написали, а не само
слушати извађене реченице и гледати разне слике.

Наравно има и оних за које сматрам да греше, али ако су у чину поштујем их, док их и Црква поштује.

Али мислим да начин борбе којим диругују Милоје и Владе Д, никако није добар,
чак је много штетнији од онога што раде неколико "екумениста"

Људи као смедерево секу стабло да би убрали јабуку.
Не треба мање зло лечити већим.

Праштајте и лаку ноћ.
Св. Николај Србски:

„Народ не треба да следује својим слепим вођама кад га ови воде путевима лажним и удаљују од Бога и Божјег Закона.“

Св Јустин Ћелијски:

„Немојмо да се деси да тај још верујући народ Божји једнога часа дође до тога да данашње Епископе не признаје више за носиоце и чуваре апостолско-светоотачке вере, како је то знао чинити православни народ много пута у својој крстоносној историји.“
Болест звана Антиекуменизам! Отуда и Расколништва и секташења. Најгоре је извлачити светоотачке
цитате из контекста зарад оправдања свог секташког поимања!
Смедерево:
"Живимо у истој земљи,али у СПЦ ипак има мали број таквих људи,не кажем да су сви,зато болест теба сећи док није метастазирала."

Али ти несхваташ да је твоја болест опаснија од те коју покушаваш да лечиш.
Посебно што ниси лекар, а ни дијагностичар.

Смедерево:
Св. Николај Србски:
„Народ не треба да следује својим слепим вођама кад га ови воде путевима лажним и удаљују од Бога и Божјег Закона.“

Потпуно се слажем, само ми видимо различите "слепе вође", по мени је меродавна Црква,
а по теби Владе и Милоје.

Ево шта одлучени Диоскор (звани фараон) говори за себе:
"Ако Евтих мудрује супротно догматима Цркве, не само да је онда заслужио да буде кажњен, него и спаљен. Ја се печем на мукама због вере католичанске, а не због тамо некаквог човека! Мој ум је усмерен на оно што је Божанско; ја не гледам ни на какве личности и ни о чему другом не бринем, осим о мојој души и правој вери."
Сви јеретици су причали о правој вери, али се Диоскор није покајао, већ основао монофизитску цркву. Поред тога је био преузео део и световне власти и вршио разна приморавања.

Хоћу да кажем сви се заклењају иза великих имена, (као и Диодор иза Кирила Јеруслимског), и великих речи, да би оправдали себе.
А ти због неких епископа нападаш Цркву и подржаваш расколнике, забрини се да и Артемијев раскол
не остане кроз векове рана, као што је Диодоров.
Погледај још једном у коме препознајеш истину, а кога осуђујеш.
Сигурно да истину нећу препознати у зизјуласу!!!
Па и не очекујем и ја је тамо не тражим. Мада има код Зизија и паметних ствари.

Начин борбе за веру и нацију који ви примењујете је смишљен у
канцелајијама ЦИА-е и примењује се за дестабилизацију држава и верских организација.
Наравно увек се нађе и по неки прави разлог за негодовање.
Али су они то лепо смислили да добровољно нешто рушиш мисећи да га браниш.
Цитат:Вртиверац

У лето 1693. године србски свештеник Петроније Љубибратић добио је епископију у Пакрацу и са собом превео око две стотине Срба у католичку веру. Епископску диплому лично му је у Риму потписао и печатом оверио папа Иноћентије XI, а истовремено га је именовао и за сремског унијатског бискупа. Одмах је на поклон добио кућу у Пакрацу, земљу и право да убира црквени порез. Убрзо је стекао велики иметак, а и његови верници, које је превео из шизме, ослобођени кулука и великих дажбина, наједном су осетили да им је олакшан живот. И Љубибратић је био сигуран да није погрешио. Још једном је помислио у себи: ето, остао сам жив. И даље сам човек и слуга истом Богу. Све је прошло безболно и просто.Задовољан, често се сећао оних тренутака када је у католичкој цркви у Пакрацу примио унију; одиста је све било свечано и лепо.
Једног дана, међутим, добио је писмо од Исаије Ђаковића, епископа јенопољског, који му је између осталог написао: "Ви сте се, преподобњејши брате, за угодности определили, а не за србски народ, не за праву веру. Доћиће час када ће те своју грешку увидети и платити."
Писмо је узнемирило Љубибратића. Било му је жао што брат Исајија Ђаковић не може да схвати да је он унију прихватио баш због народа, а не због себе.
Недуго затим добио је писмо сличне садржине и од будимског свештеника Вељка Поповића. И он га је корио и називао братом, изражавајући надање да ће непромишљеност исправити док још није касно.
Љубибратићу је одиста било жао што га његова браћа не разумеју. Најпре је намеравао да обојици одмах одговори, али се предомислио. Сматрао је да је боље да пође у Срем и да тамо покуша да придобије још неке свештенике за католичку веру. Ако му пође то за руком, а мисли да хоће, онда ће и његова браћа, епископ Ђаковић и свештеник Поповић, лакше схватити предност уније.
Већ после неколико дана Љубибратић се својом кочијом одвезао у Ириг код свештеника Вићентија Стевановића. Овај га је лепо примио у свом дому. На себи је имао стару избледелу мантију и наспрам Љубибратића изгледаше као сиромашни слуга.Док су полако пијуцкали вино у тамној, хладовитој соби, Љубибратић је говорио:
"Ако сви прихватимо унију, од цара ће мо добити све што нема наш народ: и школе, и штампарије, и новац, и бољи живот. Узми се у памет, брате Вићентије, да је и католичка вера од истог Бога.
Вићентије је пажљиво слушао, али није умео речима да се супротстави Љубибратићу. Само се у себи стално питао: зашто је католицима толико важно да привуку и преобразе православце? Ту мора да има нека корист. "Ако је нема, нека нас оставе на миру и нека се држе своје изреке "Бог је мио које вере био..."
"Размисли брате, зар се вреди толико безумно опирати? Народ нам умире од глади и болести, притиснут десетком, контрибуцијама, принудним радом... А треба само примити нову веру и све ће одједном бити другачије. Погледај ме, брате, шта ми фали? Ништа нисам изгубио, а све сам добио. Остао сам човек, сит и задовољан. Више немам непријатеља. Сви ме поштују..."
Слушајући свог госта, Вићентије Стеванович је увидео да вртиверац Љубибратић у себи нема ничег светачког. У његовом држању нема достојанства, у гласу нема благости. Био је говорљив и бучан и у свему је подсећао на трговца. Вићентије није могао да замисли да такав човеко може водити народ и да му народ може веровати. делује простачки и на његовом лицу не види се Бог.
"... Срби у Пакрацу су задовољни од како су примили католичку веру. Никад нисам могао да схватим, а ни данас не могу, зашто се ми, тврдоглави православци, толико упорно држимо своје вере кад од ње не видимо никаквог добра? Прихвати, брате Вићентије, и са собом поведи своје вернике. И Бугари су некад давно оставили своју стару веру и прихватили хришћанство и православље. Зашто не бисмо и ми прешли из шизме у католичанство, кад је то једна вера и један Бог? Веруј ми да и у католичкој вери људи остају људи..."
На Вићентија је нарочито последња реченица оставила снажан утисак: "...и у католичкој вери људи остају људи..." Та мисао му се одистински свидела, али је ипак био сигуран да православље не ваља напуштати, као што своје име не ваља мењати. Покушао је да себе замисли са неким туђим именом и од сааме те помисли учинило му се као да више не постоји, и подиђе га нека хладна претећа језа. Осећао је да Љубибратић у нечему није у праву, али није умео ништа да му одговори, да му противуречи. И увек се тако збивало са свештеником Виђентијем: да није могао у право време да се сети правога одговора. тек када се од саговорника растане, изненада му је долазила права мисао, али тада већ није имао коме да је каже. Тако је било и сада. Када је Љубибратић био већ далеко од Ирига, Вићентије се сети:
"Да, брате Љубибратићу, у католичкој вери људи остају људи, али ишчезава народ и његово име..." Сад се наједном разљутио на тог вртиверца којег је читав дан слушао у својој кући, учтиво му климао главом, привидно одобравајући све што је рекао. Није му ништа обећао, али га није ни обесхрабрио. Зато је желео да му стави до знања да са њим више не жели никакве разговоре. Да ли да буде учтив или груб? Најзад се одлучио да му напише неколико речи.
Кад је Петроније Љубибратић примио писмо са потписом Вићентија Стевановића, свештеника из Ирига, био је необично задовољан и нестрпљив, желећи да га што пре прочита. Крупна, читка слова накривљена на десну страну изазваше пријатан утисак. Али кад прочита прву реченицу, нешто га пресече у грудима. " Пресветли унијато, ти си један обичан смрдљиви вртиверац. Низбрдо се и говно котрља, тако се ти котрљаш у новој вери... Не надај се мојој помоћи. Збогом. Србски свештеник Стевановић Вићентије."
Садржина писма га је дубоко лецнула и увредила, можда баш зато што му се свака реч учинила истинитом, па се његова скривена и потиснута душа, као неки мехур, нејдном распукла и указала у свој срамоти. У први мах био је страшно љут на непримерну простачку злорекост, али се убрзо прибрао, схватио је да му је свештеник Стевановић, у ствари помогао да увиди где му је остарела душа забасала. Католичка вера му је обезбедила спољне благодети, али му је испразнила срце. Храна, пиће и угодан живот потпуно су га испуњавали у последње време и као да се сав остваривао у томе. Постао је грамзив и саможив, без трунке духовности. Пожелевши одједном да се врати у своју православну веру, Љубибратић је увидео да туђа вера није ни боља ни гора од његове, али је туђа.

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Љубибртатић је нешто касније тражио опроштај и благослов од патријарха Чарнојевића, и поново се вратио са својим саплеменицима православљу.
Све се то догађа у време најљућег језуите кардинала Колонића, који је на бечком двору заговарао идеју о присилном превођењу православних Срба у католичанство.

Моје подвлачење.

Из приложеног се да видети како се скоро ништа није променило од онда (време патријарха Чарнојевића) до данас.
Додуше, данас се прича продаје под плаштом екуменизма, светског савеза цркава, а све у циљу обезбожења човека.
Нови светски поредак, нова религија - црква, и ето среће. То је пројекат Америке који има за циљ овладавањем целокупном људском популацијом.
Зашто су архијереји СПЦ изабрали да следе ову ђавољу работу није тешко докучити. Поменути Љубибратић је то покушао објаснити припростом, сиромашном србском свештенику Стевановићу.

Надам се да се у потпуности разумемо драги моји новотарци.
Да ли ти разумеш себе, питај се.

Па ти оптужи архијереје СПЦ без доказа. А нико није прешао у унију.
Служите се тако ниским лажима и подметањима, јадно и жалосно.
Само нека вам је идол Артемије у праву.

Постоји Светски савет црква, а не САВЕЗ.

Римокатилици нису чланови тог савета.

Пљујте само по Цркви, тако се најбоље бори против Америке, свака част.
Ви сте само пиуни у америчкој пропагани.
(24-03-2015 05:09 PM)aco Пише: [ -> ]Па и не очекујем и ја је тамо не тражим. Мада има код Зизија и паметних ствари.

Начин борбе за веру и нацију који ви примењујете је смишљен у
канцелајијама ЦИА-е и примењује се за дестабилизацију држава и верских организација.
Наравно увек се нађе и по неки прави разлог за негодовање.
Али су они то лепо смислили да добровољно нешто рушиш мисећи да га браниш.

Нема код њега ништа паметно,како тврдиш.Управо је он тај подметнути од стране Циа,ватикана и осталих белосветских битанги и бараба.
Размисли само зашто је уведена његова догматика на Богословски факултет и све је јасно,а надам се да си разуман за толико!
За догматику сам ти објаснио, данас јесте, сутра ће други професор ставити другачије.
Отац Јустин иначе није избачен са Факултета.

Али љага коју ви константно наносите Цркви остаје.

Путујте за Артемијем ја остајем у Цркви и реаговаћу овде увек када
будете нападали и иносили лажи против Цркве.
Као што је горе поменута да су архијереји примили унију.
Ниси ти ништа објаснио везано за догматику а што ћје у Духу наше вере,по теби сваки професор мењати и уводити догматику која њему одговара читај плаћена,тако да једног дана можемо очекивати свашта на Богословском факултету.Наравно да Ава Јустин није избачен,али је онако подмукло склоњен,како само ви екуменисти знате да радите.
Само ти реагуј,а опет кажем,време ће показати ко је вера а ко невера!
Амин.
мада треба мало и проучити Свете оце и на основу чега Зизи доноси своју причу.
Није то тека тако измислио.

Немој заборавити да су Грчка и Српска Црква биле вековима под Турцима, а да су у то време многе ствари позајмњивали од католика, који су слободно мисионарили.

Например, "Невидљива борба" је католичка (језуитска) књига, незнатно преправљена. Патријарх Павле није
дозвољавао да се умножава.

Такође и браћа Руси су преко Украјне у своју Цркву унели много католичких елемената,
зато треба пажљиво разложити, да не буде, а бива често,
да се неко учење огорчено брани као православно, а кад
оно учето од католика пре 200 година.

Пример са иконама је свима познат, али нису само иконе пример уплива католичке школе.

Такође наше књиге штампане у Аустроугарској су пролазиле католичку цензуру,
па су делимично прилагођаване њиховом схватању да би уопште биле штампане.

Отац Јустин је своју Догматику прилагодио схватањима тадашњих епископа, који су били руска школа, (заражена унијатским учењима), јер другачијене би била одобрена.

Зато треба стално проучавати и напредовати са разумевањем.
Ако човек помисли да зна довољно онда пропада, јер у вери нема стајања, ако стојих падаш, већ стално требе тежити савршенству.

Да не заборавим, у тексту који је постави Јеремија, види се да свештеници који су остали праволавни нису нападали своју
Цркву, већ писали палом брату да се покаје. Ваљда ће Јеремија извући неку поуку из тога, мада сумњам.
Страница: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24
Референтни URL