Погледи форум

Пуна Верзија: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
Тренутно прегледате lite верзију форума. Погледајте пуну верзију са одговарајућим обликовањима.
Страница: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24
Ацо,
зизи топ није измислио да је душа смртна и гомилу других ствари?

Гдје се то може наћи код светих отаца, за Бога милога?

Не иди у крајност бранећи став, тиме само шкодиш!

И све је ово прежвакано, као да слушам владику Атанасија. Трт, мрт... враћамо се на старо, ово је затровано..., а гдје је граница повратка?

Оћемо се врнути у вријеме жењеног епископата?

И не причај као да смо сви ударени с мокру чарапу, јер је управо руска традиција јако строжија и што се светих тајни тиче и што се осталог тиче у односу на јелинску.
(24-03-2015 06:49 PM)aco Пише: [ -> ]Да не заборавим, у тексту који је постави Јеремија, види се да свештеници који су остали праволавни нису нападали своју
Цркву, већ писали палом брату да се покаје. Ваљда ће Јеремија извући неку поуку из тога, мада сумњам.

Зашто сумња?
Јеремија није секташ па да се не пропитује пред самим собом о свом свакодневном греху.
Разговарао сам са многим свештеницима у време раскола, молио се и у њиховим црквама, и нисам осетио никакву разлику у литургији ако изузмем (не)помињање патријарха Германа. Значи, на мене нису могли ни тада, кад сам био млађи, утицати други јер сам имао своје мишљење.

Што се тиче новотарења... Мислим да нису наши светитељи попут Св. Николаја и Јустина били неписмени нити наивни. Наиме, неће бити да њих двојица нису могли сагледати то што Игњатије и други поборници учења Јована Зизилијуса виде. Мало је чудно да се баш сад, у време америчког стварања "новог човека и новог света" са једном "религијом", код нас се појављују тезе о "погрешном учењу", као и толковању канона, којих се, како тврди умировљени владика Атанасије, не морамо држати.

Ако би ишли том аналогијом, одступања од канона и светоотачког учења, онда се комотно можемо вратити Перуну и времену пре но што смо се крстили.
(24-03-2015 06:49 PM)aco Пише: [ -> ]Амин.
мада треба мало и проучити Свете оце и на основу чега Зизи доноси своју причу.
Није то тека тако измислио.

Немој заборавити да су Грчка и Српска Црква биле вековима под Турцима, а да су у то време многе ствари позајмњивали од католика, који су слободно мисионарили.

Например, "Невидљива борба" је католичка (језуитска) књига, незнатно преправљена. Патријарх Павле није
дозвољавао да се умножава.

Такође и браћа Руси су преко Украјне у своју Цркву унели много католичких елемената,
зато треба пажљиво разложити, да не буде, а бива често,
да се неко учење огорчено брани као православно, а кад
оно учето од католика пре 200 година.

Пример са иконама је свима познат, али нису само иконе пример уплива католичке школе.

Такође наше књиге штампане у Аустроугарској су пролазиле католичку цензуру,
па су делимично прилагођаване њиховом схватању да би уопште биле штампане.

Отац Јустин је своју Догматику прилагодио схватањима тадашњих епископа, који су били руска школа, (заражена унијатским учењима), јер другачијене би била одобрена.

Зато треба стално проучавати и напредовати са разумевањем.
Ако човек помисли да зна довољно онда пропада, јер у вери нема стајања, ако стојих падаш, већ стално требе тежити савршенству.

Да не заборавим, у тексту који је постави Јеремија, види се да свештеници који су остали праволавни нису нападали своју
Цркву, већ писали палом брату да се покаје. Ваљда ће Јеремија извући неку поуку из тога, мада сумњам.

Нешто ми често помињеш католике и њихово учење!
Моје лично мишљење је да СПЦ треба да буде огледало народа,као и што свака власт треба да буде огледало народа,а видевши данашњу власт и СПЦ нешто ми се чини да превише раде за свој џеп,опрости ако грешим!
У разговору са обичним народом о приликама и понашању СПЦ,већина народа каже ЛОПОВИ,а што кажу у мом селу,који надимак ти прикаче,прати те довека.Тако да се не бих сложио са тобом о тбом ставу да су сви нападани најпоштенији.
Не кажем да је Владика Артемије безгрешан,али је бар подигао глас против безакоња.Наравно има око њега и бушкача и погрешних саветника,али стави се мало у његову ситуацију прогањеног човека од стране западних сила.Исто тако знам да је много епископа на његовој страни,али да из неког разлога ћуте.
Опет кажем,раскол је највеће зло које нас може задесити,али уздам се у Бога и надам се спасењу свију нас!
КАКО РАДИЛИ ТАКО НАМ БОГ ПОМОГАО!
Лопов и јеретик није исто.

"У име народа" је позната фраза, користили комунисти,
а сада расколници, скупре 2000 људи па сматрају да су они народ.
Само да знате има и народа који не мисли као удбаш Милоје и Артемије.

Артемије је прогоњен од своје сујете. "Наполеонов комплекс"

Народ се да и завести, народ је клицао титу,
А сетите се у Јеванђељу, исти народ је на Цвети викао "Осана сину Давидову, а 5 дана после "Распни га, распни."

Поменусте душу, али они који то потенцирају нису баш све салушали игија до краја.

Значи душа је бесмртна по Божијој благодати, јер Бог тако хоће.
Али је смртна по самој себи, тј. нема постојање независтно од Бога.
Ако би у теорији Бог повукао своју благодат душа би умрла.

Што ће рећи душа је у Богу бесмртна, а сама по себи је неспособна да себи да постојање без Бога.
Природа душе не даје души безсмртност, већ Бог.
Само је бог безсмртан по својој природи.

Ова ствар је сасвим јасна и нема разлога да се од тога прави драма.

Владика Атанасије је један од највећих православних теолога данашњице,
могу само љубоморни да му завиде.
Он је први говорио о лицемерју ЕУ и Америке, највише се бори за Косово,
не кажем да је савршен, али су сулуде приче да је католик, или да се продо за паре.
Знам да је своју пензију уступио неком дому за децу, а он је буквално сиромах.
Што обрну ћуре?

Од најгласнијег утихну до непрепознавања? Ђе су му сада еврослинавци? Оно раније када би њега видио и чуо то би..., сада не препознајем тог човјека.

Зизи топ и остали мало другачије кажу.
Атанасије има близу 80 година, и бави се писањем књига, ускоро излази
Патролигија. Иначе има доста проблема због повреде кичмене мождине.

Вио је на митингу против бриселског споразума у Београду.
Будући да нама епархију, за служење и предавања мора добити благослов од надлежног епискпа
у месту где служи.
Владикама је и иначе прилично ограничено кретање.
"смедерево
КАКО РАДИЛИ ТАКО НАМ БОГ ПОМОГАО!"

ШТА АКО ИПАК НЕНАМЕРНО РАДИШ ПОГРЕШНО!!! Онда проклињеш себе.

Кажете да помињем много католике, али погледај ову самоуверену изјаву,
А свети оци кажу "Не веруј себи док не легнеш у гроб"

А горњу изјаву може да да неко ко је убеђен у своју исправност, да не кажем горд.
Сматра да он ради исправно и да му не треба покајање.
Ау ствари себе проклиње, "јер је човек и трска коју повија ветар."
"Почетек мудрости је страх Господњи."

Може да се гледа као заклетва. Али, Господ каже не куните се...

Онај ко има свести о својој људској слабости рећи ће:
"На нас Бог уразуми, упути и помилује по својој милости."

--
Руска традиција је као и наша настала из грчке, у неким стварима је постала строжија,
али је у многом примила западну логику. Не говорим да би је умањио, али неке ствари треба имати на уму.
Погледајте шта оптински старци кажу о увођењу вишегласног појања. Које је чисто западно.
Па Петар Могила...
Погладајете Петроград који је рађен по узору на Венецију.
На руском двору се говорио француски језик.
Многи Руси као и многи Срби имају комплекс да је западно боље. И то не само 20 веку, већ много раније.

Због таквог неселективног прихватања руске праксе смо умогоме примили и комунизам као руски.

...

Да се вратим на Зизија, има то код светих отаца, али се Зизи ухватио неких детаља
и пренагласио их, а неке запоставио. Мало се заплео у философску гимнастику.
Сада је актуелан, али немора да значи да ће то потрајати.
И њега и Игија критикују многи епископи које ви сматрате "унијатима".

Кроз историју су наилазили разни таласи "богословља", углавном западни схоластички.
Зато треба мало проичавати и упоређивати, а не на прву нападати.
Па се неће јавити смутње као са бесмртношћу душе, што је чист неспоразум.

Овоје моје схватање, не тврдимда је непогрешиво,или да је неко наиван.
Али треба чути и другачије мишљење, а не само нападати уз подршку истомишљеника.

Нека нас Бог научи и упути да правилно верујемо и бранимо свој народ и Србију.




Таса циганин!





Јохан шумадијски!!!





Напад на народ у Душковцима!!!





(25-03-2015 06:05 AM)aco Пише: [ -> ]"смедерево
КАКО РАДИЛИ ТАКО НАМ БОГ ПОМОГАО!"

ШТА АКО ИПАК НЕНАМЕРНО РАДИШ ПОГРЕШНО!!! Онда проклињеш себе.

Кажете да помињем много католике, али погледај ову самоуверену изјаву,
А свети оци кажу "Не веруј себи док не легнеш у гроб"

А горњу изјаву може да да неко ко је убеђен у своју исправност, да не кажем горд.
Сматра да он ради исправно и да му не треба покајање.
Ау ствари себе проклиње, "јер је човек и трска коју повија ветар."
"Почетек мудрости је страх Господњи."

Може да се гледа као заклетва. Али, Господ каже не куните се...

Онај ко има свести о својој људској слабости рећи ће:
"На нас Бог уразуми, упути и помилује по својој милости."

--
Руска традиција је као и наша настала из грчке, у неким стварима је постала строжија,
али је у многом примила западну логику. Не говорим да би је умањио, али неке ствари треба имати на уму.
Погледајте шта оптински старци кажу о увођењу вишегласног појања. Које је чисто западно.
Па Петар Могила...
Погладајете Петроград који је рађен по узору на Венецију.
На руском двору се говорио француски језик.
Многи Руси као и многи Срби имају комплекс да је западно боље. И то не само 20 веку, већ много раније.

Због таквог неселективног прихватања руске праксе смо умогоме примили и комунизам као руски.

...

Да се вратим на Зизија, има то код светих отаца, али се Зизи ухватио неких детаља
и пренагласио их, а неке запоставио. Мало се заплео у философску гимнастику.
Сада је актуелан, али немора да значи да ће то потрајати.
И њега и Игија критикују многи епископи које ви сматрате "унијатима".

Кроз историју су наилазили разни таласи "богословља", углавном западни схоластички.
Зато треба мало проичавати и упоређивати, а не на прву нападати.
Па се неће јавити смутње као са бесмртношћу душе, што је чист неспоразум.

Овоје моје схватање, не тврдимда је непогрешиво,или да је неко наиван.
Али треба чути и другачије мишљење, а не само нападати уз подршку истомишљеника.

Нека нас Бог научи и упути да правилно верујемо и бранимо свој народ и Србију.

Разбојнички напад на кућу
оца Небојше у селу Драгобраћа

У суботу око поноћи уочи самога празника Васкрсења Господа нашега Исуса Христа, у кућу оца Небојше Стевића, у селу Драгобраћа бачена је експлозивна направа. Отац Небојша се ту ноћ са породицом налазио у Љуљацима на Васкршњој Литургији. Ово није први бомбашки напад на свештена лица Епархије Рашко-Призренске у Езгилу. Талас насиља са Космета пренео се и у срце Шумадије.

Дана 11. маја 2011. године, у преподневним часовима, код оца Небојше у Драгобраћу дошла су двојица инспектора из ЈКП Крагујевац. Комунални инспектори рекли су оцу Небојши да су дошли на увиђај због пријаве епархије Шумадијске. Ево шта нам је отац Небојша испричао о том догађају:
„Јуче у преподневним часовима, у моју кућу у селу Драгобраћа дошла су два инспектора комуналне инспекције из Крагујевца. Питали су ме да ли сам ја свештеник Небојша Стевић, што сам ја потврдио зачуђен, а они су рекли да су на увиђај дошли због пријаве. Нисам знао о чему се ради и о каквој врсти пријаве је реч, па сам питао ко је написао ту пријаву, на шта сам добио одговор - Епархија Шумадијска!

Изненађен сам упитао, на основу чега, и који је разлог, а они су уместо одговора поставили неумесно питање - где је та црква коју Ви правите?

Запрепастио сам се, јер Црква није надлежност комуналне инспекције, и одоговорио сам да сам ја православни свештеник који се Богу моли у својој кући. Преко тога су прешли, јер су и сами видели да су погрешно информисани, а затим су тражили рачуне за плаћену струју и воду. Рекао сам да ја уредно плаћам све комуналије, и да провере тамо где треба, али и да такође немам намеру да њима показујем рачуне и да им се правдам.

Тада су ми запретили грађевинском инспекцијом, али и ту нису имали прођу, јер ја поседујем све уредне папире о градњи куће и легализацији. Затим су се осврнули на моје двориште и констатовали да је „неуредно“, и да сам зато добио пријаву од Епархије Шумадијске. На питање какве ја везе имам са том Епархијом, они су се зачудили - Зар Ви нисте у Епархији Шумадијској?

Одговорио сам да нисам, да сам ја клирик епархије Рашко-Призренске у Езгилу, и то је разлог зашто су они овде послати од стране Епархије Шумадијске. Нагласио сам им да ја ни на који начин немам везе са Епархијом Шумадијском, и упитао их како су себи могли да дозволе да им Епархија командује и да им се меша у посао.

После њиховог видног шока од мојих речи, почели су да изврћу своје речи и рекли да их је ипак послао „народ Епархије Шумадијске“!

Ово је срамота шта Ви радите, мени је бачена бомба у кућу, која је уништила дечију гардеробу, обућу, бицикле - и мој и моје супруге, а Ви сте дошли да приговарате о неуређености дворишта, то је заиста и тужно и срамно, и са Ваше стране и стране оних који су Вас послали, рекао сам им у даху.

Наша кућа је у изградњи, и трудимо се колико је могуће да наше двориште пристојно изгледа. Не стидим се да кажем да су оне црквене порте за чије сам ја уређење био надлежан, увек биле беспрекорне, што се може свако уверити, и онај ко ме познаје и ко ме не познаје. Па зар бих ја дозволио да моје двориште буде ругло села?

Уосталом и кућа и окућница се још налазе под истрагом од недавно бачене бомбе, и ништа се не сме померати, јер полиција још увек истражује, и није пронашла нити актера, нити налогодавца. Увидевши све ове чињенице, инспектори су почели да се извињавају, и рекли су да им је жао што нас је све ово снашло, и да они ништа од тога нису знали. Такође су обећали да ће све ово да пренесу своме начелнику, и да треба обуставити поступак у вези безумне пријаве Епархије Шумадијске.

Нека Господ Бог опрости и бомбашу и Епархији Шумадијској, за све ове непријатности које сам преживео. Ја знам да пут ка Царству Небескоме није ни мало лак, на шта нас је и сам Господ упозорио, да је тесан и трновит, и да морамо проћи разне невоље, страдања, малтретирања, притиске са разних страна...

Али све се то да победити вером у Бога и животом који сведочи ту Веру.

Браћо Срби не одричите се своје крсне славе, Светога Саве, старога календара, а посебно не прихватајте новотарске Литургије!

Нека Свети Сава моли Бога за нас да се сложимо, обожимо и умножимо“!

ОВО ЈЕ БАШ ОНАКО БРАТСКИ У ХРИСТУ,БАЦАЊЕ БОМБИ,БИЈЕЊЕ НАРОДА НА НАЈВЕЋЕ ПРАВОСЛАВНЕ ПРАЗНИКЕ!!!!
БАНДА ЦРВЕНА!!!!
Па да имате мало савести приметили би да се камернами код епископа
Јована на самом почетку припремају да направе проблем.

А о Душковцима да не помињем. Напад на епископа.
Чега се паметан стиди будала се поноси, каже пословица.

Људи су подигли цркву, а ви са стране сте им упропастили славу.
Дошли у цркву са припремљеним транпарентима, спречили епископа
да пререже славски колач. Стварно треба да се поносите.

И још кажете да нисте комунисти, мало сутра.
Можете да се покривате колико хоћете да сте "безазлен" народ, али полако постајете секта
искључиво својом кривицом. Само слушајте удбаша Милоја и далеко ће те догурати.
Милоје је ваш понос.

Наивни отац Небојша, прави раскол, па се чуди шта се дешава, кад је он један
"безазлени# свештеник.

А бомбу сте једино могли да баците ви, то је само ваша пропаганда.
Као што су Милоја ударила кола у Вазнесењу.

Можда мислите да се борите за истину, па сте себи разрешили сва средства
и поштена и непоштена. Понајвише полуистине и лажи.
И на крају цитат Владике Николаја, да се заклоните за њега. Он секташе не прихвата.
А пре тога лицемерно опраштање, да би се лукаво оптужио епископ.

А и подвала да неко одбацује Светог Саву, укида славу и уводи нови календар.


Комуњаре и даље ратују прорив Цркве, само мењају методе.
Све сами "добронамери" и "безазлени" "ревнитељи", само мало лукави, тек онако.
Па оптужујеш редом без доказа, например Јована за бомбу, А Тасу за јерес.
А сам си дао текст да су епископи по нашим заслугама.

Размисли мало како неупућени виде твоје писање, у коме се углавном напада Црква,
"Браним Цркву, а нападам Сабор, Партијарха, Синод, Епископе, свештенике..."
то је отприлике твоја црквеност.
Од шкода видиш мерцедесе и то објављујеш, а што не виде и цитроен Ц3 и возила по 20 година стара
која имају поједини епископи. Не ти си оптужио редом све, односно Цркву, а не појединце. Али ти то изгледа не видиш.
Што се не сети оног мученика свештеника који је југом стао да помогне па је убијен.

Ако пред неупућеним народом срозаваш углед било ког владике,
срозаваш углед епископског чина уопште и Цркве уопште. Јер ће људи ти применити на било ког владику.
Колико има прича о поповским гресима, негде неких попова некад. Па их људи увек причају за свог попа.
Свако је видео свог попа како мрси на Велики петак.

Размисли и ко се радује што се народ саблажњава о Цркву, не браним је епископе појединачно,
мада неке да, јер их нападате без разлога и доказа.

Од Тасе има шта да се научи, а ви се бавите истргнутим реченицама.

Да ли истицањем греха једног епископа неког саблазниш о Цркву.

А то што браните Качавенду и Филарета, најбоље говори о вашој "праведној" борби.
Мада сте сами доказали да су удбаш и комуниста, одмах их браните и нападате Цркву.
Зашто браните Качавенду и Филарета ако нисте комунисти.
Просто сте навикли и кад птица пролети да пљујете по Цркви.
Мислите мало својом главом, а не филмићима и текстићима које вам сервирају комуњаре.
Не заборави да су и комунисти "зилоти" само без Бога.

Можда ти ово не примећијеш, али питај се колико си са својим препричавањем
подметнутих осуда и полуистина саблазнио верника. Да ли ћеш за то одговарати пред Богом.
Али као што рекох крајеи циљ ваших инспиратора (да их не помињем) је да се народ одвоји од Цркве
и пусти "низ воду".
То су плодови ваше "борбе за веру" само да се народ саблазни о Цркву и одвоји, а после на ветрометину.

Треба се борити, али на здрав начин, а не пуцањем у све што мрдне.

"Бомбаши,удбаши,слуге ватикана!!!"
"Нека вам аргументи буду јаки, а речи благе." патријарх Павле.

Стварно опрости за оштре речи, али би желео да схватиш последице таквог ратовања
за Православље, а оне су врло лоше и за Српски народ и за тебе лично.
У свој овој несрећи која нас је задесила, сада сами нападамо душу народа, тј. Цркву.
А алтернатива група свих незадовољника и противника цркве, који су ставили Артемија за свога вођу.
А он мученик мисли да га они подржавају у његовој ствари.
Не драги "владико" Артемије, они те користе да се боре против Бога и Цркве и да распуде стадо Христово.
Не слажем се са тим. И реаговаћу на такве нездраве нападе.
Ти рече да нема заједничких молитава?

Епископ Григорије исповеда јеретички, латински Символ вере!!!!

СНИМАК на коме епископ Грирогије Херцеговачки, скупа са Дубровачким надбискупом, исповеда јеретички Симовл вере. До сад су се екуменисти хвалили како латини на њиховим заједничким молитвама исповедају Символ вере без јеретичког уметка filioque (и од Сина), међутим, латини су „наивним екуменистима“ убрзо показли своје право лице, које је свима, а нама Србима посебно добро познато, те су овом приликом исповедили свој јеретички Символ вере, а у томе је учествовао епископ Српске православне цркве, Григорије, што се на овом снимку јасно види. Овакви епископи који се моле са јеретицима и исповедају богохулни, латински, јеретички Символ вере, одговарају Синоду и патријарху Српске православне цркве, а епископ Артемије им не ваља, толико о стању у Српској православној цркви и њеном катасторфалном посрнућу.



Колико видим служена је миса и нормално је да су читали своје исповедање вере.
Григорије није саслуживао, а нисам сигуран да је изговорио "и Сина", али у сваком случају
слажем се са тобом да није требао ту да буде. Замерам му ја и рекламирање Тадића
и још неке ствари. Али суд остављам Цркви. Бог не жури!

На хиротонији епископа Артемија били су присутни католички свештеници, чисто да се зна.
А шта не ваља код њега говорено је доста.

----

Заборавих, Андреј Критски.

Успут да напоменемо да је филиокве потпуно нерихватљиво за православе,
јер у Свету Тројицу уноси два узрока.

Али је поучно како је филиокве настало.
У многим западним земљама завладало је аријанско учење да Христос није
савршени Бог (као Отац), као реакција на то јеретичко учење, неки епископи су
још у 7 веку унели "и од Сина", да би изједначили Сина са Оцем у божанству,
нажалост несхватајући да тиме уводе на мала врата тешку јерес.

Исто тако су монофизити бежећи од несторијанизма, а помогнути национализмом
одбацили 4. Вас. Сабор и постали јеретици.


Наравоученије: Када се бориш против нечег лошег постоји велика опасност да тежећи
супротно од тог лошег претераш па створиш нешто још лошије.

Зато треба ревновати по разуму.

Тако и овде код нас ревнујући против појединаца у Цркви идемо у супротност
стварајући јерес и раскол.
О ФАНАТИЗМУ, ОРТОДОКСИЈИ И ИСТИНИ


Тема о фанатизму, везана за приврженост ортодоксним учењима, веома је актуелна. Историја је ритмична, у њој огромну улогу игра смена психичких реакција. И ми смо укључени у ритам када преовлађује тенденција за принудним јединством, за општеважећом ортодксијом, за устројством које гуши слободу. То је реакција против 19. века, против његовог слободољубља и човечности. Ствара се масовна психологија нетрпељивости и фанатизма. При том долази до неравнотеже и човек доводи себе до манијакалне опседнутости.


Индивидуални човек постаје жртва колективних психоза. Долази до страховитог сужења свести, гушења и потискивања многих суштинских човекових црта, целокупног склопа емоционалног и интелектуалног живота човека. Јединство се не постиже кроз пуноћу већ кроз све већу и већу ограниченост. Нетрпељивост је сродна љубомори. Љубомора је психоза при којој се губи осећање стварности. Душевни живот се наслања и фиксира на једну тачку али ова тачка, на којој се врши фиксација, поима се сасвим нереално. Човек код кога је нетрпељивост доспела до усијања фанатизма, попут љубоморног човека, свуда види само једно, само неверство, само издају, само нарушавање верности, подозрив је и болесно сумњичав, свуда открива завере против вољене идеје, против предмета своје вере и љубави. Човека који је фанатчки нетолерантан, као и љубоморног човека, веома је тешко вратити стварности.


Фанатик опседнут манијом гоњења свуда унаоколо види ђавоље сплетке али он увек сам прогони, кињи и кажњава. Човек опседнут манијом гоњења, који осећа да је окружен непријатељима, јесте веома опасно створење, он се увек претвара у прогонитеља, не гоне њега већ он сам прогони. Фанатици који су извршили највећа злодела, насиља и суровости, увек осећају да су окружени опасностима, увек осећају страх. Човек увек врши насиље из страха. Афект стрха је дубоко повезан са фанатизмом и нетолерантношћу. Излечење од страха било би и излечење од фанатизма и нетолерантности. Фанатику се ђаво увек чини страшним и моћним, он верује више у њега него у Бога. Фанатизам има религијске изворе али он лако прелази на националну и политичку сферу.


Национални и политички фанатик такође верује у ђавола и његове сплетке ма колико му религијска категорија ђавола била савршено туђа. Против ђавоље силе се увек формира инквизиција или комитет јавног спаса, свемоћна тајна полиција, Чека. Ове страшне установе увек је стварао страх од ђавола. Но испостављало се да је ђаво увек моћнији, увлачио се и у ове установе и руководио њима.


Нема ништа страшније од страха. Духовно излечење од страха човеку је најпотребније. Нетолерантни фанатик врши насиље, изопштава, баца у тамницу и кажњава, али он је у суштини слаб а не јак, опхрван је страхом и његова свест је страшно сужена, мање верује у Бога од толерантног човека. У извесном смислу би се могло рећи да је фанатична вера слабост вере, безверје. То је негативна вера. Архимандрит Фотије из времена Александра I углавном је веровао у ђавола и антихриста. Божја моћ чинила му се ништавном у поређењу са моћи ђавољом. Инквизиција такође мало верује у снагу хришћанске истине као што и ГПУ мало верује у снагу комунистичке истине.


Фактичка нетолерантност је увек дубоко неверовање у човека, у лик Божји у човеку, неверовање у снагу истине, тј. на крају крајева, неверовање у Бога. Лењин такође није веровао у човека у снагу истине као и Победоносцев, они припадају истој раси. Човек опседнут идејом о светској опасности и светској завери масона, Јевреја, језуита, бољшевика или окултног друштва убица, престаје да верује у Божју моћ, у моћ истине, и има поверење само у сопствена насиља, суровости и убиства. Такав човек је у суштини предмет психопатологије и психоанализе. Манијакална идеја, изазвана страхом, и јесте највећа опасност. Данас се фанатизам, патос општеобавезне ортодоксне истине, испољава у фашизму, комунизму, у екстремним облицима религијског догматизма и традиционализма.


Фанатизам увек дели свет и човечанство на два дела, на два непријатељска табора. То је ратна подела. Фанатизам не допушта коегзистенцију различитих идеја и погледа на свет. Постоји само непријатељ. Непријатељске силе се унификују, замишљају као јединствени непријатељ. То савршено подсећа на то као кад би човек вршио поделу не на ја и мноштво других, већ на ја и не ја, при чему би не ја представљало једино биће. Ово страховито упрошћавање олакшава борбу.


За комунисте данас постоји само један непријатељ на свету фашизам. Сваки противник комунизма самим тим је већ фашист. И обрнуто. За фашисте сваки противник фашизма је самим тим већ комунист. При том број фашиста и комуниста у свету прекомерно расте. Људи из мржње према комунизму стају на страну фашизма, из мржње према фашизму на страну комуниста. Уједињавање се врши с обзиром на однос према ђаволу који представља другу половину света. Нуди вам се бесмислени избор између фашизма и комунизма. Непојмљиво је зашто морам да бирам између две силе које подједнако негирају достојанство људске Личности и слободу духа, подједнако практикују лаж и насиље као начине борбе. Разуме се да треба стати на страну неке треће силе: тако у Француској чини покрет везан за "Esprit" и "La Fleche" који је подједнако непријатељски расположен према капитализму, фашизму и комунизму.



Фанатична нетолернција увек ставља пред лажни избор и врши лажне поделе. Занимљиво је да патос фанатичне нетолеранције у наше време није резултат страсне вере и убеђења већ вештачке узрујаности, често и стилизације и представља плод колективне хипнозе и демагогије. Постоје, разуме се, поједини комунисти и фашисти који верују и убеђени су до фанатизма, нарочито међу руским комунистима и немачким нацистима, мање међу италијанским фашистима који су скептичнији и подложнији промишљенијој политици. Но код комунистичке и фашистичке масе нема никаквих чвршћих и промишљених веровања и убеђења. Ова се маса стилизује под фанатизам услед сугестије и опонашања а често и интереса.


Савремени патос нетолеранције се веома разликује од средњовековног када је доиста постојала дубока вера. Просечни човек нашег времена нема идеја, он има инстинкте и афекте. Његова нетолеранција је изазвана условима рата и жудњом за редом. Он познаје само истину која је корисна за организацију. Двочлана подела света, изазвана захтевима рата, има своје неминовне последице. Наша епоха не зна за критику и идејни спор и не познаје борбу идеја. Она познаје само разобличавања, екскомуникације и казне. Онај који мисли другачије посматра се као злочинац. Са злочинцем нема распре. У суштини нема више идејних непријатеља, постоје само ратни непријатељи који припадају непријатељским државама. Спорење је трпељивост, најљући учесник у спору јесте трпељив човек који допушта коегзистенцију другачијих идеја него што је његова, он сматра да се сучељавањем идеја може лакше разоткрити истина. Али данас у свету не постоји никаква идејна борба, постоји само борба интереса и песница.


Комунисти, фашисти, фанатици "ортодоксног" православља, католичанства или протестантизма се не споре ни са каквим идејама, они трпају противнике у супротни табор на који су уперени митраљези. Патос ортодоксне доктрине, која се показује корисном за борбу и организацију, доводи до потпуног губитка интересовања за мисао и идеје, сазнање и интелектуалну културу, и поређење са средњовековљем испада веома неповољно по наше време. При том се не запажа никакво идејно стваралаштво. У том погледу се наша нетолерантна епоха показује као крајње недаровита и убога, у њој стваралачка мисао замире и она се паразитски храни претходним епохама. Најутицајнији мислиоци савремене епохе, као што су Маркс, Ниче и Киркегор, припадају 19. веку против кога се сада врши реакција. Једина област у којој се запажа изванредно стваралаштво јесте област техничких открића. Ми живимо под знаком социјалности, и у тој области се дешава много тога позитивног, али данас не настају никакве социјалне идеје, социјалне теорије, све оне потичу из 19. века. Марксизам, прудонизам, синдиклизам, чак и расизам плод су мисли 19. века. Главно преимућство садашњег века јесте у томе што је он више окренут реалностима, што разобличује реалности. Али разобличујући старе, нови век ствара нове идоле.


За фанатика не постоји разноликост света. То је човек опседнут једним. Односи се окрутно и беспоштедно према свему и свачему осим према једном. Фанатизам је психолошки повезан са идејом спасења или пропасти. Управо та идеја фанатизује душу. Постоји једно које спасава, све остало убија. Стога се треба у целини предати том једном и немилосрдно таманити све остало, цео многолики свет који прети пропашћу. Са пропашћу, везаном за свет мноштва, повезан је и афект страха који је увек у основи фанатизма. Инквизитори су били савршено уверени да су њихове суровости, мучења, спаљивања на ломачама и др. израз човекољубља. Они су се борили против пропасти за спасење, чували душе од саблазни јереси које су претиле пропашћу. Боље је задати краткотрајне болове за земног живота него ли пропаст многих за вечност. Торквемада је био некористољубив, усамљени човек; он ништа није желео за себе, сав се предавао својој идеји, својој вери, мучећи људе он је служио свом Богу, све је чинио само у славу Божју, красила га је чак и благост, он није ни према коме гајио злобу и мржњу, био је своје врсте "добар" човек. Уверен сам да је исто тако "добар" човек, убеђени верник и некористољубив био и Ђержински који је у младости био страстно верујући католик и желео да постане калуђер. То је интересантан психолошки проблем.


Верник, некористољубиви, идејни човек може да буде крволок, да чини највеће окрутности. Предати се без остатка Богу или идеји која замењује Бога, заобилазећи човека, претворити човека у средство и оруђе у славу Божју или за реализаију идеје значи постати фанатиком крволоком па чак и моралном наказом. Управо је Јеванђеље открило људима да се не може градити однос према Богу без односа према човеку. Ако су фарисеји ставили суботу изнад човека и били разобличени од стране Христа, онда сваки човек који поставља отуђену идеју изнад човека исповеда религију суботе коју је одбацио Христос. При том је свеједно да ли је то идеја црквене ортодоксије, државности и национализма или идеја револуције и социјаилзма.


Човек опседнут проналажењем и раскринкавањем јереси, екскомуникацијом и прогоњењем јеретика, давно је обележен и осуђен од стране Христа иако он то и не примећује. Патолошка мржња према јереси јесте опседнутост "идејом" која је стављена изнад човека. Али све ортодоксне доктрине света ништа су у поређењу са последњим међу људима и његовом судбином.


Човек је слика и прилика Божја. Сваки систем идеја плод је људске мисли или бесмисла. Човек се не спасава нити пропада стога што се придржава неког система идеја. Једина права јерес јесте јерес живота. Разобличитељи и прогонитељи јереси управо су и били јеретици живота, јеретици у односу према живом човеку, према милосрђу и љубави. Сви инквизитори су били јеретици живота, били су издајници животне догме о човеку. Кирил Александријски био је већи јеретик живота од јеретика које је разобличавао. Иза разобличавања јеретика увек се крије грешна похота власти, воља за моћ. Патолошка опседнутост идејом спасења и пропасти, од које се треба лечити, може се пренети и на социјалну сферу. Тада ова панична идеја рађа револуционарни фанатизам и ствара политичке инквизиторске установе. Нетолерантност и инквизиција правдају се претећом социјалном пропашћу. Стога московски процеси комунистима веома подсећају на суђење вештицама. У оба случаја окривљени признају да су имали злочиначке односе са ђаволом.


Човекова психика се мало мења. У суштини фанатизам увек има социјални карактер. Човек не може бити фанатик ако је стављен пред Бога, он постаје фанатик само онда када је стављен пред друге људе. Фанатик увек има потребу за непријатељем, он увек мора некога да кажњава. Ортодоксне догматске формуле оформљене су не из односа према Богу већ из односа према другим људима, стога што су се појавила јеретичка мњења. Фанатизам увек означава друштвену принуду. Или може да поприми форме самоспаљивања, као на пример, код екстремних праваца руског раскола, али и у том случају он такође значи друштвену принуду са обрнутим знаком. Фанатизам екстремне ортодоксије у религији има секташки карактер. Осећање задовољства због припадности кругу изабраних јесте секташко осећање. Фанатизам подстиче вољу и организује је за борбу, за наношење и подношење мука. И код најосећајнијег, најкроткијег фанатика који себе сматра човекољупцем, који се брине за спас душа и друштва, постоји елеменант садизма. Фанатизам је увек повезан са мучењем. Идеолошки фанатизам је увек ортодоксна помама.



Категорија ортодоксије, која је противстављена јереси, примењује се данас на типове мишљења које нсмају ничега заједничког са религијом, нпр. на марксизам, али је она религијског порекла. Премда је поменута категорија религијског порекла, она је ипак друштвена појава и означава доминацију колектива над личношћу. Ортодоксија је умствена организација колектива и означава екстериоризацију свести и савести. Ортодоксија утемељује себе у супротстављеној јереси. Јеретик је човек који не мисли у сагласју са умном организацијом колектива. Људи који себе првенствено сматрају ортодоксним и који разобличавају јеретике, тј. оне који другачије мисле, воле да говоре како они бране истину и истину стављају изнад слободе. То је највећа заблуда и самообмана ортодоксних. Патос ортодоксије, којим се храни фанатизам, нема ничега заједничког са патосом истине и управо му је супротан. Ортодоксија се формира око теме спасења и пропасти, ортодоксни су сами преплашени и плаше друге. Истина пак не зна за страх. Управо су бранитељи ортодоксије највише изопачавали истину и бојали је се. Чувари религијске ортодоксије изопачавали су историју. Чувари марксистичке или расистичке ортодоксије такође искривљују историју. Ови људи увек стварају злонамерне легенде о непријатељској сили.


Истина се замењује корисношћу, интересима организованог поретка. Човек који је фанатизован неком једино-спасавајућом идејом, није у стању да трага за истином. Тражење истине претпоставља слободу. Нема истине изван слободе, истина се даје само слободом. Изван слободе постоји само корист а не истина, само интереси власти. Фанатик било које ортодоксије тражи само власт а не истину. Истина није дата готова и не прима се пасивно од стране човека, она је бесконачни задатак. Истина не пада на човека одозго као нека ствар. И истине откровења не треба схватити наивно реалистички. Истина је такође пут и живот, духовни живот човека. Духовни живот јесте слобода и он не постоји изван слободе. Фанатици ортодоксије у суштини не познају истину, јер не познају слободу, не познају духовни живот. Фанатици ортодоксије сматрају да су они кротки јер су послушни црквеној истини и оптужују друге због охолости. Но то је страшна заблуда и самообмана. У реду, нека се у цркви састоји пуноћа истине.



Али зашто ортодокс уображава да управо он поседује ту истину цркве, да је управо он познаје. Зашто је управо њему дат тај дар дефинитивног разлучивања црквене истине од јереси, зашто је управо он њен изабраник. Управо је то охолост и умишљеност и не постоји охолијих и умишљенијих људи од бранитеља ортодоксије. Они себе поистовећују са црквеном истином. Постоји ортодоксна црквена истина. Али, гле чуда, можда је ти, фанатиче ортодоксије, не познајеш, ти познајеш само њено иверје због своје ограничености, окамењености срца, безосећајности, своје привржености форми и закону, помањкања даровитости и добростивости.


Човек који је довео себе до фанатичне опседнутости никада и не претпоставља такву могућност код себе. Он је, разуме се, спреман да призна да је грешник, али никада неће признати да се налази у заблуди, у самообмани и умишљености. Отуда сматра могућим, и поред све своје грешности, да може да кињи и прогони друге. Фанатик сматра себе верником. Али можда његова вера не стоји ни у каквом односу према истнни. Истина је пре свега излажење из себе, фанатик пак не може да изађе из себе. Он излази из себе само у злоби против других али то није излажење ка другима и другоме. Фанатик је егоцентрик. Фанатикова вера, његова несебична и некористољубива преданост идеји, нимало му не помаже да превлада егоцентризам. Фанатикова аскеза а фанатици су често аскете уопште није у стању да надвлада заокупљеност собом, уопште није у стању да га врати реалности. Фанатик било које ортодоксије поистовећује своју идеју, своју истину са собом. Он и јесте та идеја, та истина. Ортодоксија то је он. На крају крајева, то се увек показује као једини критеријум ортодоксије. Фанатик ортодоксије може да буде екстремни приврженик принципа ауторитета. Али он увек неприметно поистовећује ауторитет са собом и никаквом ауторитету који је у несагласју са њим неће се подчинити. Склоност ауторитету у наше доба има управо такав карактер.



Ауторитарно оријентисана омладина не признаје над собом никаквих ауторитета, она себе сматра носиоцем ауторитета. Ултраправославно настројена омладина, која не воли слободу и разобличава јереси, сматра себе носиоцем православља. То је пример у којој мери је идеја ауторитета противуречна и неоснована. Ауторитет у пракси никада не ограничава своје фанатичне поклонике, он ограничава друге, њихове противнике и присиљава их. У ствари, нико и никада се није подчињавао ауторитету ако је сматрао да није сагласан са његовим поимањем истине. Исповедање било које екстремне ортодокије, било ког тоталитарног система, увек значи жељу за припадањем кругу изабраних, кругу носилаца истинског учења. То ласка охолости и умишљености људи. У поређењу с тим слободољубље значи скромност. Веома је пријатно и ласкаво сматрати себе јединим познаваоцем шта је то истинско православље или истински марксизам-лењинизам (психологија је истоветна). Робеспјер је безгранично волео револуционарну честитост, он сам је био најчеститији човек у револуционарној Француској и чак једини честити човек. Он је поистоветио себе са републиканском честитошћу, са идејом револуције. Био је то савршени тип егоцентрика. Управо та помама за честитошћу, то поистовећивање себе са њом било је и најодвратније код њега. Порочни Дантон био је хиљаду пута бољи и човечнији. Егоцентризам фанатика ма које идеје, ма ког учења, изражва се у томе што он није у стању да сагледа људску личност, што је равнодушан према личном путу човека, не може да успостави никакав однос са светом личности, са живим, конкретним људским светом.



Фанатик познаје само идеју али не познаје човека, не познаје човека ни онда када се бори за идеју човека. Али он не поима ни свет идеја другачијих од његових сопствених, неспособан је да ступи у контакт са идејама. Он обично ништа не разуме нити је у стању да разуме; управо га егоцентризам лишава способности поимања. Он уопште не жели да се увери у истинитост било чега, он се уопште не интересује за истину. Интересовање за истину води из затвореног круга егоцентризма. Егоцентризам нипошто није истоветан са егоизмом. Егоист у животном смислу речи ипак може да изађе из себе, да обрати пажњу на друге људе, да се заинтересује за свет туђих идеја. Али фанатик егоцентрик, некористољубиво, аскетски, безрезервно предан било којој идеји, то уопште није у стању, идеја га усредсређује само на самог себе.



За наше смутно време карактеристичне су не само експлозије већ и стилизација фанатизма. Савремени људи уопште нису толико фанатични и уопште нису толико привржени ортодоксним учењима како то може изгледати. Они хоће да се прикажу фанатицима, да имитирају фанатизам, да изговарају речи фанатика. Претенденти на познавање ортодоксне истине налазе се у стању немишљења. Љубав према мишљењу, према сазнању такође је и љубав према критици, према дијалошком развитку, љубав према туђој мисли а не само према својој. Фанатичкој нетолерантности противстављатолерантност. Али толерантност је сложен феномен. Толерантност може да буде резултат индиферентности, равнодушности према истини, неразликовања добра и зла. То је топлохладна, либерална толерантност и њу не треба противстављати фанатизму. Могућна је страсна љубав према слободи и истини, ватрена приврженост идеји, али уз огромно интересовање за човека, човеков пут, човеково тражење истине. Слобода се може схватити као неодвојиви део саме истине. Не треба човек све да трпи. Према савременој нетрпељивости, фанатизму, савременој ортодоксоманији уопште се не треба односити трпељиво, обрнуто, треба се односити нетрпељиво. Непријатељима слободе нипошто не треба давати неогранчену слободу. У извесном смислу потребна нам је диктатура стварне слободе. Савремене пак диктатуре у свим својим облицима почивају на духовном темељу који показује тешку душевну болест. Потребна је кура духовног лечења.

НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ
Страница: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24
Референтни URL