Погледи форум

Пуна Верзија: Косово и Метохија
Тренутно прегледате lite верзију форума. Погледајте пуну верзију са одговарајућим обликовањима.
"Међународна полицијска организација Интерпол прихватила је захтев Полиције Косова за скидање са списка међународних потерница премијера Косова Рамуша Харадинаја и 17 других лица са Косова, речено је агенцији Бета у Полицији Косова."

(03-12-2017 12:55 PM)Прст_у_ока_латиници Пише: [ -> ]https://rs.sputniknews.com/politika/2017...-intervju/

Та телевизија је гора од Б92Бесан
Још гора је она твоја секташка телевизија. Јок
Слобода у мисљење и говор се стекне гледаћути широк спектрум ТВ и медије.
Само са слика од 360 степене, знадеш где стојиш!
http://mondo.rs/a1062916/Info/Srbija/Kos...Kurti.html

МЕШТАНИ НА ЈУГУ СРБИЈЕ У СТРАХУ, нешто се чудно дешава
12:59 07.12.2017. 0
Дели на Вајберу
КУРШУМЛИЈА - У селима куршумлијске општине, уз административну границу са Косовом, у протеклих месец дана забележено је више пожара и обијања сеоских кућа, рекао је председник општине Куршумлија Радољуб Видић.

Он је казао да су до сада регистрована четири пожара у којима су две сеоске куће изгореле – једна недовршена кућа у којој је било складиштено око 4.000 бала сена и један школски објекат у оквиру школе у Косаничкој Рачи.

Фото: SHUTTERSTOCK
Навео је да је после првог пожара, у којем је изгорело сено за стоку у домаћинству Бојовића у Косаничкој Рачи, ухапшен Албанац са Косова, који је признао да је изазвао пожар, а он се још увек налази у притвору. Убрзо су се догодили и други пожари у том селу.

Видић је казао да је због првог пожара ухапшена једна особа и да је у току истрага због других пожара, додајући да од полиције очекује да утврди да ли су пожари подметнути или су случајни.

Није случајност

Председник Савета месне заједнице Косаничка Рача, Драган Рајковић казао је да је немогуће да су се пожари избили случајно, јер су у питању куће где се није ложило и у којима је струја искључена.

„У тим кућама тренутно никога није било, људи ту бораве само преко лета. Такође у школском објекту, који је до темеља изгорео, није се ложило, нити је било струје. Мештани су уплашени, јер се пожари често дешавају“, казао је Рајковић.

Истовремено са тим пожарима у селу Орловац, на територији општине Куршумлија, уз административну границу са Косовом, обијене су три куће.

Непознати починиоци су у њима боравили, селили се из једне у другу, остављајући за собом трагове. Из куће Љубише Ђуровића (61) украдена је ловачка пушка, а његова мајка је до скоро живела у тој кући сама, па се преселила код њега у Београду.

Љубиша Ђуровић казао је да је дошао чим му је јављено да је кућа обијена, да су обијена улазна врата, поломљени прозори, а да се по траговима види да је било више особа.

„На прозорима су стављали ћебад, да се не би видело светло. Затим су користили кухињу, кували кафу и јели храну из фрижидера и замрзивача. Украли су ми ловачку пушку. У снегу испред куће сам пронашао велики нож у црној кожној футроли, који су изгубили, предао сам га полицији’“, казао је Ђуровић.

Мештани уплашени

Према његовим речима, провалници су се из његове куће преселили у кућу његовог стрица недалеко од његове, у којој су такође обијени прозори и врата.

Мештанин села Косаничка Рача Радољуб Минић (66) рекао је да су становници куршумлијских села, уз административну границу са Косовом, уплашени и због свих ових дешавања.

„Нешто се чудно дешава у нашим селима, у протеклих месец дана. Јасно нам је да су пожари подметнути и знамо да неко обија куће, али ко то чини и зашто, није нам јасно. Нико од мештана још никога није видео нити посумњао у некога. Због свега овог, у нама с еуселио неки страх“, казао је Минић и додао да још увек није процењена укупна штета.

Он је додао да је једино процењена штета у домаћинству Бојовић, а Горан Бојовић (50) је казао да ја му је изгорела комплетна храна за стоку у вредности од преко пола милиона динара и да је нејасно ко ће и како надокнадити штету.

„Кад сам тражио да ми неко надокнади штету, пошто је Албанац признао да је подметнуо пожар, саветовали су ме да идем у Приштину и да га тужим. Тако да је очигледно да штета никада неће бити надокнађена. Храну за стоку морам да купим“, казао је Бојовић.

Извор: kurir.rs

Можда та зионистичких потез на средног истока.......бумерангише и враћа се на Косово и Метохије, где имаш подељени шиптари, неких уз САД, па и неких фундаменталисте и против ње.

Ако се пресеку СВЕ линије финанције, без обзира одакле долазе.......можда то бих нешто доприњело
АЛАРМАНТНО! СПЕЦИЈАЛНА БРИГАДА ЧУВА СРБИЈУ: Џихадисти се враћају, војска спремна!
15:00 07.12.2017. 1
Дели на Вајберу
Због појачаног ризика од изазивања сукоба на Балкану и све израженије опасности од тероризма, првенствено због повратка великог броја исламских џихадиста пореклом са ових простора који су ратовали за Исламску државу, Војска Србије спрема одговор у виду специјалних снага за брзо реаговање у кризним ситуацијама.

Безбедносне службе ЕУ и западног Балкана процењују да је од појаве Исламске државе на Блиски исток отишло да ратује око 1.000 људи са ових простора, од којих се око 300 вратило у матичне земље.



Начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић најавио је да су Војсци преко потребне снаге за решавање свих безбедносних изазова које могу за рекордно кратко време да отклоне проблем и спрече његово ширење.

Ризик од сукоба

– На Балкану постоји велики ризик од изазивања сукоба. Важно је да располажемо јединицама које могу ефикасно да реагују у кризним ситуацијама. Направићемо зато већу формацију ових снага. Биће најбоље опремљене и подржане хеликоптерским јединицама. То је разлог за набавку хеликоптера, које ћемо наоружати и опремити за борбена дејства – најавио је Диковић.

Војни аналитичар Александар Радић истиче да Војска Србије мора да има снаге за брзо реаговање, које морају увек да буду попуњене људством и материјалом.

– Тенденција иде ка стварању једне команде која обједињава снаге за брзо реаговање. И сад Војска Србије има те јединице, али су оне под различитим командама. То би требало да буде једна бригада која би, да би била ефикасна, требало да има у свом саставу механизовани, пешадијски, тенковски и артиљеријски елемент, делове специјалних снага, извиђаче, атомско-биолошко-хемијску одбрану, инжењерију, хеликоптере за вертикални маневар и ватрену подршку. Потребно је обезбедити да ове снаге имају приоритет и Војска Србије је наручила шест „Ербасових“ хеликоптера „Х145М“, које користе немачке специјалне снаге. Поседујемо и два транспортна хеликоптера „МИ-17“, а најављена је куповина још шест – објашњава Радић и додаје да је за ту формацију.

Тероризам прети

Професор на Факултету за безбедност Зоран Драгишић оцењује да је формирање веће формације снага за брзо дејство у Војсци Србије оправдано јер постоји опасност од обнављања сукоба на Балкану, као и да је могуће да Србија постане жртва терористичких напада.

– Специјалне снаге биће форматизоване према главним безбедносним претњама с којима се Србија суочава. Све војске на свету смањују бројност војске, али повећавају специјалне јединице и обавештајно-безбедносне капацитете – каже Драгишић.

Исламска држава најављује „крваву“ 2018, а недавно је преко својих комуникационих канала позвала своје присталице у Албанији да током предстојећих божићних и новогодишњих празника организују нападе у БиХ и другим балканским земљама.

Претња: Џихадисти најављују крваве нападе у 2018. години

– Имаш довољно времена да набавиш возило и прегазиш људе у маси или да купиш нож и удариш на њих, или да напуниш пушку муницијом. И ако твоја душа не може да их прихвати, уђи у њихову гужву и узвикни: „Алах је највећи“ – наводи се у позиву ИД упућеном на албанском језику.

ИД је, иначе, 2018. прогласила „крвавом годином“. Позивају „усамљене вукове“, појединце за које се и не зна да су присталице Исламске државе и делују независно.

http://srbin.info/2017/12/07/alarmantno-...a-spremna/

Па Руси и Кинези униптавају своје будуће терористе лично у Сирији саде.......

Тако оваке изјаве у новине само показује колико сте ви сви изгубили компас!
Малагурски јес'да је ШУГОСЛОВЕН ал'на овом потезу свака част, па каже:

http://srbin.info/2017/12/09/albanci-izn...na-kosovu/

Цитат:Филм Бориса Малагурског "Косово - моменат у цивилизацији" ускоро ће добити готово сви амерички конгресмени, али и председник САД Доналд Трамп

Малагурски је са сарадницима у Пошти Србије предао пошиљке за америчке конгресмене са ДВД-ијем филма.

Браво Малагурски, свака част!

Међутим!

Бојати се да жваљави шифтари располажу са много убедљивијим аргументима кад се ради о америчким конгресменима а то су следећа ТРИ:

1. КЕШ,
2. КЕШ

и
3. КЕШ!

Међутим!

У надежди смо да је Трамп ипак обавештен о свему јер, не заборавимо:

ОЈ ДОНАЛДЕ ЛИЦЕ ТИ ЈЕ БИЈЕЛО (важно!)
КРИШОМ НОСИШ ЧЕТНИЧКО ОДИЈЕЛО!
КРВАВА КОСОВСКА ИСТОРИЈА – „бела књига” о арнаутским насиљима над Србима
Биљана Живковић 14:30 09.12.2017. 0
Дели на Вајберу
Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији од 1898. до 1899.

Председник српске краљевске владе др Владан Ђорђевић
Крвава косовска историја

Подстакнути громогласним тврдњама неких заговорника, односно политичара, аналитичара, политиколога, да је косметски проблем настао тек појавом Слободана Милошевића на српској историјској сцени и погубном политиком коју је водио, објављујемо најзанимљивије делове дипломатске преписке из 1898. године – немом сведочанству о тадашњем страдању српског народа на Косову и Метохији, који оповргавају такве констатације. Дело „Преписка о арбанским насиљима у Старој Србији од 1898. до 1899.” угледало је светлост дана, пре стотину година. Београдско Издавачко предузеће „Никола Пашић”, потрудило се пре више од деценију, репринтом издања, да нам ова књига ипак буде доступна.

Поговор је написао 1998. године др Ђорђе Борозан. „Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији од 1898. до 1899. године“ створена је на основу међусобне размене дипломатских писама и нота, којима су тадашњи председник српске краљевске владе др Владан Ђорђевић, посланик Краљевине Србије у Цариграду Стојан Новаковић и турски министар иностраних дела (послова), Тефик-паша, настојали да обуздају, спрече бројна насиља Арнаута, односно Албанаца над хришћанским становништвом у ивичним подручјима српско-турске границе у ондашњој Старој Србији.

Борозан указује да је преписка, на француским и српском језику, прилично уверљиво представила, одсликала, тада по српско живље – трагично стање. Приказан, описан терор Арбанаса, зулуми, отмице, погроми и бешчашћа на самом крају 19 века указује на само један сегмент жестоке и необуздане репресије Арбанаса, која је интензивирана у време стварања Прве призренске лиге 1878. године.

Дипломатске ноте –крвава сведочанства

Председник српске краљевске владе др Владан Ђорђевић, посланик Србије у Цариграду Стојан Новаковић и турски министар иностраних послова, Тефик-паша, настојали су крајем 19 века да спрече бројна насиља Арнаута над нашим становништвом у граничним подручјима са Турском у Старој Србији. У намери да европској јавности представи трагичне прилике Јован Ристић, министар иностраних дела (послова) одлучио је да за руску владу што пре сачини „ исцрпни елаборат о арбанаским злочинима над Србима у Старој Србији.

Овај текст је и својеврсно упознавања светских сила са тешким злостављањима које је у 19 веку трпео српски народ на Косову и Метохији а који се и данас понавља

Прва „бела књига” о арнаутским насиљима

– Околност да се појави ова својеврсна – прва „ бела књига” о арнаутским насиљима над хришћанским становништвом у Старој Србији везује се за настанак нове такозване Пећке лиге после ираде (уредбе) султана Абдул Хамида Другог 1896. и грчко-турског рата 1897. године. Наиме, пораз Грчке у рату са Турском 1897. охрабрио је охоле и добро наоружане арбанске добровољце. Они су новонасталу ситуацију у Косовском вилајету настојали да искористе као добру прилику да појачају терор и зулуме према православном живљу. Одметничком, качачком акцијом настојали су да по сваку цену присиле Србе на исељавање и тиме демографски ојачају своје политичке захтеве за аутономијом на читавој територији „Арнаутлука” којег су чинили, према концептима лиге у Призрену, косовски, битољски, скадарски и јањински вилајет.

Суочена са невољама свог становништва у суседству, Влада Краљевне Србије је од првог продора српске војске до Грачанице на Косову, преко јужног Поморавља и топличког краја ( у јануару 1878.), настојала дипломатским путем да заштити своје сународнике у још неослобођеним јужним крајевима. Тиме се Влада Краљевине Србије припремала да просторе Косова и Метохије и рашке области као духовно-политичку, националну и историјску баштину, поврати и прикључи сопственој државној територији.

Како су одлуком Берлинског конгреса, којим је Србија стекла пуну независност, поменути простори остали Турској у тзв. Косовском вилајету, дипломатско-политичка акција Краљевине Србије отпочела је упознавањем европске јавности са правим стањем, тешкоћама, и невољама хришћана у овом делу Турске. Тамо су досељеници са територија припојених Србији (нарочито Топличког и Врањског округа) такозвани мухаџири створили несносно стање за Србе на Косову и Метохији и Рашкој области – написао је, између осталог, у свом поговору др Ђорђе Борозан.

Православно становништво вапи за заштитом од несносних албанских злочина, само за деценију са поменутих простора нестало преко 60.000 Срба.
Историја се, очигледно понавља, или боље рећи, настаља, јер сценарио упознавања светских сила са тешким приликама и злостављањима које је у 19 веку трпео српски народ, и данас је – исти.

За руску владу„ документа о погрому”

Како указује др Борозан, у намери да европској јавности представи трагичне прилике на поменутим територијама, Јован Ристић, тадашњи министар иностраних послова Србије, одлучио је да се за руску владу што пре сачини „исцрпни елаборат о територији Старе Србије” и на предлог Матије Бана, тај посао поверио је врло образованом, озбиљном и одговорном раднику Ђорђу Поповићу-Даничару.

Поповић је педантним одабиром грађе из архива тадашњег Министарства иностраних дела, уз много историјских, географских, етнографских, филолошких података и чињеница, направио драгоцену збирку сазнања чије је публиковање у новинама „Стара Србија” покренуло расправу у „Српским новинама” и у великој мери, привукло пажњу јавног мњења, нарочито у околним државама. На тај начин Србија је документовано бранила своје право на Стару Србију, односно на територију Косовског вилајета, који је тада представљао крајњу западну границу турског царства на балканским просторима.

Главни задатак владе- заштита свог народа

Од 1885. године, када српска Краљевска влада почиње организовану национално-политичку акцију у том делу Турске, на основу упутстава за одржавање утицаја српске државе на територији Старе Србије, поставила је Стојана Новаковића за посланика Краљевине Србије у Цариграду 1886. У исто време влада ради озбиљно на отварању конзулата у Скопљу и Приштини. Заштита угроженог српског народа представљала је прворазредни задатак који су тада са успехом водили Стојан Новаковић, Ђорђе Поповић-Даничар, Петар Манојловић и Бранислав Нушић. Документација, нема сведочанства, извештаји садрже на стотине порука, жалби, молби и вести о трагичним страдањима, погрому над српским становништвом које вапи за заштитом од несносних албанских злочина.

На основу тих података српска влада располагала је мноштвом чињеница о арбанаским злочинима услед којих је у периоду од 1889. до 1899. са поменутих простора нестало преко 60.000 Срба. Покушаји српске владе да заинтересују велике силе, нажалост, нису наилазили на разумевање дипломатских и политичких кругова светских, европских моћних држава, чије активности нису ишле даље од прагматичног понављања потребе да султан реформама у духу танзиматског законодавства поправи положај хришћана у Турској.

Султанова власт – насиљем помагана

Заслугом Портине политичке акције, која је на својој територији подстрекивала међусобна разрачунавања, стварана је срачунато зла крв на Косову између српског становништва и албанских племена. Године 1898. у санџацима, Приштевском, Ново-Пазарском, Пећком и Призренском, било је више од 400 злочина –убистава, пожара, разбојништва, скрнављења православних манастира

Како је у реформама ондашњи феудални политички слој видео промену свог друштвеног положаја и настојао по сваку цену да одбрани интегритет османлијске империје прихватањем идеологије панисламизма, Арбанаси су од времена владавине Абдул Хамида Другог постали главни поборници одбране турске власти у европском делу царства.

Султан Абдул, наиме, помоћу „албанског феудализма” испунио је сопствену владавину својеврсним насиљима, терором, незаконитошћу. Управо, уз њихову помоћ одбрана територијалног интегритета теократске Турске засновала се на верској, а не националној кохезији. И док су Срби своју препознатљивост настојали да очувају у духу раније, старе културно-историјско-просветне традиције, за разлику од њих, Арнаути-муслимани су путем политичких привилегија у власти, под видом очувања царства, политиком насиља, притисака биолошки истискивали хришћанско српско становништво и управо на територији Косовског вилајета починили бројна насиља, којима се, наравно у великој мери мењала демографска слика поменутог простора.

Султан Абдул Хамид II

21. септембар 1842.-10. фебруар 1918.
Владао: 31. август 1876.-27. април 1909.
Отац: Султан Абдул Меџид и Мати: Тир-и Мујган Султана

Он је био задњи самостални аутократ Отоманског Царства. Његове страсне репресалије и његов крвави стил владавине су допринијели томе, да је због тога добио назив „Црвени султан“. Абдул Хамид ИИ је дошао на власт када се Царство налазило у врло тешкој ситуацији, побуне и лоша економска ситуација су још више слабиле ионако распадајуће Царство. У току само пола столећа, Абдул Хамид ИИ од „болесника“ постаде један од „умирући владар на Босфору“.

1877. године Руси су видели своју шансу да се пробију до Средоземља и објавише Турској рат. Истовремено борбе бејаху и на Дунаву, Црном мору, Балкану, па чак и код Карса на граници самог Кавказа. На свим фронтовима су Турци доживјели значајне поразе. Русима беше пошло за руком да из Једрена надиру, те тако дођоше близу и самог Истамбула. 31. јануара 1878. године дође до прекида ратних дејстава и након тога до потписивања мира у Сан Стефану 1878. године, где ће Руси диктирати Турцима своје услове. Тим уговором Османлије изгубише сва европска подручја и поседе а могли су задржати само Тракију до Једрена. Србија, Црна Гора, Бугарска, Румунија, Босна и Херцеговина постадоше самосталне. Осим тога само Русима беше омогућен пролаз кроз мореуз, и у рату и миру. Руси су исте године хтели да опет нападну Турке, али се томе успротивише скоро све велике европске силе, спречавајући тиме Русима продор у Средоземље. На Берлинском Конгресу 1878. г. уговор из Сан Стефана је повучен.

У таквој ситуацији Султан Абдул Хамид ИИ је све видније постајао тиранин а становништво је све више излагао мрежи потказивача и шпијуна. У свом Царству почео је са стравичним прогоном Јермена и Курда починивши дотад невиђени геноцид над тим народима. У свим тим злочинима арбанаске чете активно учествују чинећи невиђена зверства. Те у ствари банде Арбанаса себе су још називале „Шћипетарска војска“ која се по убијању јерменских цивила нарочито „прославила“. Ове арбанаске банде су се по крваво обављеном послу у царевини онда враћале на просторе Старе Србије и под заштитом Турских власти чиниле разне злочине над домаћим српским становништвом у намери да га са тих простора протерају.

Супротно великим европским силама као што су Велика Британија, Француска, Аустро-Угарска, које су покушавале да докрајче Османлијско Царство, Немачка је под царем Вилхелмом ИИ помагала Турцима да ојачају своје Царство и наново организују своју, већ јако ослабљену војску, нарочито у модернизацији технике снабдевајући је модернијим наоружањем. Но и поред тога због општег незадовољства према султану, противници Абдул Хамида ИИ 1908. г. стварају опозициону партију „Млади Турци“, чији је вођа био Енвер Паша. Тако је у царевини дошло до сукоба сличних грађанском рату у коме се један од „Младих Турака“, коме је армија била одана, упути на Истамбул, и 24. августа 1908. године Султан је свргнут са власти. То је и званично потврђено 27. Април 1909 године. „Црвени султан“ или крвави султан Абдул Хамид ИИ умро је 1918. године у затвору у Истамбулу.

Снажни зид према хришћанским државама

Према констатацији тадашњих аустријских конзула: „Заслугом Портине политичке акције , која је подстрекивала међусобна разрачунавања на својој територији, стварана је зла крв на Косову између српског становништва и албанских племена”.Суштина арбанасог терора састојала се у противљењу било каквом изједначавању друштвеног положаја муслимана са хришћанима.

У томе је предњачио пећки првак Хаџи Зека који се 1896. године вратио из Цариграда као султанов повереник, обасут признањима, и као моћан повереник Порте са својим Арбанасима отпочео пропаганду за одбрану „Арнаутлука” као дела царства који се претварао у снажни зид ислама према хришћанским државама –Србији, Црној Гори, Грчкој, Бугарској. Стварајући изнова Лигу која би територијално и етнички на нивоу аутономије била део османлијског царства, Мула Зека и бројни арбанаски утицајни људи тога времена, у договору са Портом, али и мимо ње, учинили су простор Косовског вилајета неподношљивим за живот хришћана.

Председник српске краљевске Владе и министар иностраних послова др Владан Ђорђевић, полазећи од таквог стања, обратио се 15. априла 1898. године писмом Стојану Новаковићу, нашем посланику у Цариграду, упозоравајући га да је у последње време просто засут, цитирамо: „множином података о разним насиљима арбанаским, чије последице озбиљно прете да доведу до расељавања и уништења нашег племена у тим покрајинама Турске”.

Министар иностраних дела др Ђорђевић, још напомиње да се добри односи Краљевине Србије са Турском у приличној мери нарушавају. Поготово због сукоба на граници што „узрокује потребу да бегунце треба похватати и у злочинствима предухитрити”.

Тефик-паша глув за српска страдања

Преписка даље потврђује веродостојно да се посланик Стојан Новаковић обраћао због тога од 14. до 26. маја 1898. године у више наврата Тефик-паши, министру иностраних послова Турске, нотама у којима су описана бројна албанска насиља и зверства „управљена искључиво против хришћанског становништва српске народности , и изгледа да им је сврха да наш народ истребе из тих крајева”.

Новаковић је такође, наглашавао, сигнализирао да „Краљевска влада не сме и не може бити равнодушна” и сматрајући да јој је дужност да се „избегну заплети”, тражила је да се зајемчи „свима поданицима Његовог Царског Величанства Султана правда и безбедност”.

У представкама које је упорно подносио Новаковић приказује се стање узрујаности које резултира сукобима, жртвама и на једној и на другој страни. Он даље, констатује да је током „прошлога лета и зиме у санџацима: Приштевском, Ново-Пазарском, Пећком и Призренском, било више од 400 злочина као што су убиства, паљевине, пожари, разбојништва, скрнављења православних храмова, цркава, силовања, отмица, пљачки, крађа” те стога је предложио да се под хитно оформи комисија која би извршила увид и починиоце, кривце предала правосудним органима.

Такође је ставио до знања да треба да се именују енергични, поштени чиновници, који би натерали Арбанасе да се покоравају законима и поштују животе и имовину хришћанског српског становништва. Према подацима Стојана Новаковића, турска влада је избегавала да среди, нормализује стање у овом вилајету. А све, наводно предузете мере, остајале су без „икаквог дејства”. Због свега тога биће прилично занимљив садржај дипломатских нота у којима су изнети бројни подаци, дешавања. Али, и политички разлози и потези обеју страна.

Несрећни сплет околности, или нешто друго?

Српска влада била је уверена да околности у тадашњој европској дипломатско-политичкој јавности, пред сазивање прве конференције у Хагу о миру и разоружању 1899. године треба искористити као згодну прилику за презентовање албанског насиља која чине неодрживим стање на српско-турској и црногорско-турској граници. У тој намери и са тим задатком настала је ова књига, драгоцена преписка, са циљем да председник српске Краљевске владе представи на Оснивачкој конференцији у Хагу, где је српска делегација, међу 26 држава била једна од учесница.

На сесијама одржаним од маја до јула 1899. међу тада усвојеним документима свакако је најзначајнији онај о установљењу међународног арбитражног суда. У одсуству тада болесног председника владе др Владана Ђорђевића, Краљевину Србију на поменутој конференцији представљао је посланик у Лондону и заступник у том својству за Холандију Чедомиљ Мијатовић.

Прилика да се ова књига о службеној преписци са Цариградом која је обављена у временском размаку од 1898. до 1899. предочи учесницима Хашке конференције, на жалост, пропуштена је, због захтева краља Александра Обреновића да се сачека док се др Ђорђевић, председник владе не опорави. Које су околности, поред поменуте, утицале да вредно дело, које је приредило и штампало Министарство иностраних дела, не дође у руке европске дипломатско-политичке јавности може бити само разлог наших нагађања, или евентуално, историјских истраживања. Суштина је, ипак, у томе да књига о арбанаским насиљима у Старој Србији ни тада, нити икада касније, није представљена. Тиме је, наравно, пропуштена драгоцена прилика да се у материјалима прве Хашке конференције нађе, до данас готово непознат, а изузетно значајан акт о злочинима и терору који су предмет Хашког трибунала. Данас, више од стотину година касније, опет смо ту, у политичкој реалности која умногоме подсећа на ондашње прилике, упркос другачијој међународној политичкој ситуацији.

Овековечена зверства арбанаса – данашњих Албанаца

У наставку текста упознаћемо вас са најинтересантнијим деловима из, како многи историчари тврде, „прве беле књиге” о страдању српског народа на Косову и Метохији и зверствима која су у 19 веку чинили Албанци. Да подсетимо, дело „Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији од 1898. до 1899” штампано је 1899. године на француском и српском језику о трошку и на иницијативу тадашњег Министарства иностраних дела. Циљ је био да се тај вредни документ што пре нађе на столу светских моћника, а у нади да се спасу Срби.

Сусрешћете се са дипломатским писмима, нотама и одговорима, које су својевремено, штитећи интересе угњетеног нашег становништва у ондашњој Старој Србији од злочина Албанаца, потпомогнутих лицемерним „затварањем очију” царске Турске, упућивали др Владан Ђорђевић, председник Српске Краљевске владе и Стојан Новаковић, посланик српске краљевине у Цариграду, турским дипломатама, њиховом министру спољних послова Тефик-паши и Порти.

Српски конзулат у Приштини: Под српском заставом, међу Турцима и Арнаутима, био је једина, каква-таква, заштита Срба од прогона, потурчавања, угњетавања
Оправдан страх председника Краљевске владе

Др Владан Ђорђевић 15 априла 1898. из Београда пише Стојану Новаковићу у Цариграду. „О насиљима које врше Арбанаси муслимани над становништвом наше вере и народности у Косовском вилајету има у архиви повереног Вам Посланства исувише извештаја, како из ранијег, тако и из скорашњег времена. За ових последњих неколико месеци нови извештаји просто ме засипају множином података о насиљима арбанаским, чије последице прете да доведу до расељења и уништења нашег племена у тим покрајинама Турске. У прилогу Вам шаљем четири таква извештаја из којих можете најлакше стећи уверење о истинитости.

Према таквом стању ствари ја не могу равнодушан остајати, а да вас не умолим , да учините корак ка Порти, а ако устреба, и код самог Султана, и да тражите да се мерама од стварног дејства прекину ови злочиначки изгреди једног необузданог племена према нашим сународницима, који без поговора представљају у поменутим крајевима елеменат реда и мира”.

Порука је коју је упутио др Ђорђевић, уз напомену да солидни односи Србије у турске царевине налажу да се скрене пажња Високој Порти на лоше стање, које је у првом реду, штетно по саму Турску и уједно доводи Србију и њену владу у мучан положај због непрестаних нереда и сукоба на граници. Све то, напомиње Ђорђевић Србији наноси огромну штету због жртава „утолико што и обзири просте човечности налажу нашим пограничним властима, да бегунце наше прихвате и на помоћи им буду”.

Краљевина Србија у заштити својег народа

Србија је чинила готово све што је било у њеној моћи да помогне део свог народа који још био под окупацијом Турске. Поред врло бројног конзулата у Приштини Влада Србије се потрудила да у конзулат шаље своје најбоље кадрове. Тако су у конзулату у Приштини на разним функцијама радили навећи српски интелектуалци. У Приштини се на месту вицеконзула тако нашао и песник Војислав Илић, – лично захтевајући од министарства спољних дела Србије да буде пребачен у Приштину како би на Космету помогао српском народу. У Приштини су службовали и Милан Ракић (песник и правник – факултет завршио на Сорбони), као и наш чувени писац и драматург Бранислав Нушић.

Војислав Илић – Бранислав Нушић – Милан Ракић
И ако је у околностима распадања Отоманске империје и сталних напада Арбанаса на Србе службовање у Приштини било врло опасно наша интелектуална елита је са задовољством одлазила на Космет помагајући косметским Србима да тамо опстану. Слично је било и са осталим деловима још увек окупиране Старе Србије (Рашка област – Санџак, јужни делови Србије и Македонија). Слични проблеми српску младу дипломатију чекали су и у конзулатима у Скопљу и Битољу јер су Турци охрабривали арабанаске банде да нападају Србе вршећи тако својеврстан притисак да се читава села исељавају или потурче.

Тефик-пашина ћутња

Након непуних месец дана стиже одговор од Новаковића, др Владану Ђорђевићу.

„Јуче је довршена и Тефик-паши у руке предана наша нота о арбанаским насиљима по Старој Србији. Препис те ноте, чији Вам је текст већ познат, шаљем Вам данас. У прилозима изложен је известан број тежих случајева, изабраних из множине података који су достављени Краљевском Посланству. Унесено је у њих оно што је најзначајније и најпротивније реду једне организоване Државе. Наш списак набраја равно 91 случај такве природе, од преко 400 нама пријављених насиља. Тефик-паша је, по читању ноте, одговорио нашем драгоману да не може ништа казати пре него што се споразуме с надлежним министрима, којима ће жалбу и тражење наше одмах саопштити”

Следи и дипломатска нота коју је Стојан Новаковић, посланик Србије у Цариграду 14. маја 1898. упутио Тефик-паши, министру иностраних дела Турске.

„Господине Министре, у току последње четири године Краљевска Влада била је више пута приморана скренути пажњу Царској Влади на нереде, невероватна и безбројна насиља, која непрестано чини непокорно и недисциплиновано арбанаско становништво, како на српско-турској граници, тако и у пограничним санџацима. Ови злочини и напади управљени су искључиво против хришћанског становништва српске народности, и изгледа да им је сврха да наш народ истребе из тих крајева.

Необуздана мржња и фанатизам

Незгоде које су последица овог злог стања и тешкоћа – Царска Влада зна за њих – с којима се краљевске власти боре, да би очувале ред и мир на граници и у земљи, тако су велике да Краљева Влада не може остати равнодушна и сматра да јој је права дужност да се постара да се избегну заплети, који морају произићи, ако се не похита да се енергичним и истинским озбиљним мерама нађе брзог лека томе стању”.

Написао је измећу осталог Новаковић, напомињући да Србија признаје добру вољу Турске да зајемчи свим султановим поданицима правду и безбедност. Међутим, он указује да, иако је царска влада формално налазила за потребно да нареди да се предузму одређене мере према починиоцима, да се пронађу и казне, остале су без икаквог дејства и никад нису извршене: „Царски погранични комесар пуковник Алибеј о томе се могао и сам уверити прошле јесени у Приштини, где је био да прегледа и провери шта је учињено по захтевима Краљевских власти услед догађаја на граници”.

Новаковић, увиђајући сву тежину положаја српског живља у Косовском вилајету и могућност да се ситуација погорша образлаже шта је све у позадини: „Откако су се арбанаски добровољци, по свршеном рату са Грчком, вратили кућама, нереди, убиства, паљевине и сваковрсна насиља толико су узела маха, да је узрујаност захватила сву околину, прешла нашу границу, на којој су се, ваше Превасходство се добро опомиње – свакодневни крвави сукоби низали једни за другим, један од другог озбиљнији, доносећи многе жртве. Иследна комисија одређена од обе владе констатовала је, што се види из протокола састављеног у Врању, августа 1897. године, да су сукоби били изазвани нападима Арбанаса, који су прелазили на српско земљиште и мучки убијали наше жандарме. Власти у Србији казнили су по заслузи виновнике и одбиле их од граница наше Краљевине”.

У овој дипломатској ноти упућеној министру спољних послова Турске стоји да албански злочини не јењавају, напротив, и да на њихову адресу свакодневно стижу извештаји да српско становништво у пограничним санџацима и даље изложено нападима и „нечувеним свирепостима”. Он то и аргументује: „Арбанаси добро наоружани и потпуно сигурни да неће бити кажњени дали су потпуну слободу својим свирепим нагонима, пошто њиховим фанатизму и необузданој мржњи ништа не стоји на путу. Злочини и пљачке дешавају се свакодневно, а кривци не само да нису кажњени, већ их власти и не гоне. Број прогнаних Срба, који прелазе нашу границу да би животе спасили, огроман је и расте из дана у дан”.

Убиства, пљачке, отмице…

„Сматрамо да је неодложно предузети мере да се заштити хришћанско становништво од напада законима непокорних Арбанаса , и примерено казне виновници злочина ”- упозорава посланик Новаковић министра Турске

У званичном обраћању Стојан Новаковић, посланик Србије у Цариграду министру иностраних послова Турске Тефик-паши наводи податке, аргументе којима поткрепљује дипломатску ноту о великој забринутости за положај и судбину угроженог српског становништва у Косовском вилајету. Новаковић, између осталог, предочава да је српска влада детаљно упозната са озбиљним проблемом у Старој Србији.

„По подацима које има Краљевска Влада, за врло кратко време, од само неколико месеци, прошлога лета и зиме, извршено је у санџацима Приштевском, Ново-Пазарском, Пећком и Пизренском, више од 400 злочина као што су: убиства, паљевине, разбојништва, скрнављења храмова и цркава, отмица, силовања, пљачкања, крађа читавих стада… Овај број представља тек мали део, највише петину, онога што се у ствари дешава, пошто се за већину злочина и не сазнаје, јер се жртве или њихове породице не смеју ни да жале”.

Новаковић затим опомиње да ни један од криваца, именованим у прилозима, није био оптуживан, нити кажњаван. Указује да такво стање „не омогућава опстанак српског живља“ у тим крајевима, да је неиздрживо и да може допринети буђењу злих духова, врло опасних и штетних за добре односе између Турске и Србије.

Ћериме Хаљиљи Галица – Шота и Азем Бејта из села Галица
Историјско незнање
„Шоте мори шоте“

На прославама, свадбама и осталим забавама играју Срби „Шоте мори шоте“ незнајући за суморне историјске чињенице везане за ту „народну игру“.

Чим споменемо ријеч „шота“ одмах помислимо на игру која се, нажалост, игра на свакој српској свадби. Поријекло имена шота долази од имена Шота Галица, жени србомрсца „качака“ (одметника) Азема Бејте из села Галице (1889.-1924.) који је својевремено харао по Космету и Метохији.

Шота Галица је након мужевљеве погибије зулумћарила и предводила одметнике. У српском народу сачувано је сећање на ужасан догађај када је Шота ухватила шесторо српске деце, чобанчади код стада, на планини Мокри, повезала их, наложила ватру и све их бацила у огањ.

Док су деца горјела Шота је са „качацима“ играла своју игру око ватре, оргијала и пјевала: „Шоте мори шоте, шоте машала, давно желим шоте, мори, шоте, да те играм ја!“. На месту страдања невине дечице подигнута је спомен-плоча која је стајала до краја Другог светског рата, када су је комунисти уклонили како би сачували „братство и јединство“, још једном потурајући народу лажне историјске чињенице. Азем Бејт или Бејта је идол и на данашњим шиптарским форумима… Планина Мокра је на северозападу Космета, а право име за Шоту Галицу (често и Шота Гаљиница) је: Qериме Халили Галица – Шота, што би се на српско читало као Черими Хаљиљи Галица – Шота.

“Шота“ није настала тако давно, да се људи не би сећали, односно знали како је настала. Стога ову комунистичку историјску подвалу, да се ради о шиптарској народној игри где девојка изазива момка…. морамо одбацити и држати се проверених историјских чињеница, ма колико се оне дијаметрално разликују од досадашњих „историјских“ објашњења. Шири текст о томе је написан у листу „Светосавско звонце“, објављен почетком 2007. Стога је играти шоту на разним весељима и присећати се сцене спаљивања деце више него морбидно. Поготову је то недопустиво на српским свадбама и весељима бар за оне људе који имају минимум части и националне одговорности према својој нацији.

Цена наше инфериорности и незнања је сувише скупо плаћена да себи ЈОШ једном у историји дозволимо „братство и јединство“ преко крви и костију наших предака, наше деце и нашег народа.

Народ Краљевине изреволтиран и киван

„Наши бегунци који траже спасења и заштите у Србији, сем тога што излажу Краљевину великим незгодама и трошковима, причају о својим патњама и арбанаском насиљу и о онима који су у Царевини остали да трпе зулум. Отуда потиче велика узрујност у земаљском јавном мњењу, која доводи Владу Његовог Величанства Краља у тежак положај, чија се озбиљност не може предвидети”.

Новаковић моли да се на то укаже султану и Високој Порти који би могли да се позову на сопствена осећања правде, као и на добре намере према Србији, како би се дефинитивно стало на пут нередима и насиљима на Косову и Метохији.

Потресна сведочанства српских страдања

„Српска Влада сматра да је неодложна потреба да се предузму стварне мере да се у поменутим крајевима заштити хришћанско становништво, увек тако мирољубиво и верно Царству, од напада фанатичког и законима непокорног арбанаског становништва и да се примерено казне виновници мрских злочина, чија је успомена још жива у сећању народном”.

Био је, наравно, врло јасан посланик Новковић. Оно што је за сваку похвалу, будући да ни у то време Србија није била јака, стабилна држава и помоћ није ни од кога очекивала, нити добијала, као што су у овом случају Албанци од Турске и султана, јесте њен јак, чврст, непоколебљив став да се Срби заштите. За овдашње прилике, то је изузетна храброст. Моћна Турска политички перфидно, уз прећутно одобравање, допуштала је зверства. То се и сада дешава на Космету, с тим што Шиптари сем Албанца, Америке, Велике Британије имају подршку великог дела ЕУ и, за нашу трагедију, неких политичара у овој држави.

Влада Краљевине предлаже путеве решења вишегодишње кризе у Косовском вилајету. Новаковић сугерише конкретне мере: „Пут да се постигне жељени циљ и зајамчи ред и безбедност видимо у изашиљању на лице места нарочите комисије која би дала довољног јемства у својој непристрасности и способности у којој би се ставило у задатак да учини озбиљан извиђај, да кривце пронађе и судовима преда и да предузме све мере Затим, у именовању енергичних и поштених чиновника, способних да наморају Арбанасе да се покоравају законима и Царским властима, да поштују туђ живот и имање”.

Захтев без одлагања

Српски посланик у Цариграду дипломатску ноту завршава нескривеном жељом да се одрже добри пријатељски односи Србије и Турске.

„Влада Његовог Величанства Краља наредила ми је да ово, што претходи, ставим до знања Царској Отоманској Влади, да обратим озбиљну пажњу и да је замолим да изволи без одлагања да предузме потребне мере да се отклоне опасности, које ова ситуација собом доноси. Краљевска Влада се нада да ће Царска Влада у својој жељи да очува мир и зајемчи ред на границама царевине, хтети узети у озбиљну оцену доставу и молбу, које сам изложио и у том смислу, част ми је замолити Ваше Превасходство да ме што скорије извести шта царска Влада намерава даље предузимати по овој дипломатској ноти”, завршио је званично писмо српски посланик.

Нота упућена Тефик-паши, министру спољних дела Турске царевине поткрепљена је сведочанствима о бројним убиствима, уништавањима српских кућа, пожарима,силовањима, скрнављењима православних светиња. Све то сабрано је у посебном прилогу. Апострофирана су зверска убиства. Део из поменутог документа сада је доступан и нашим читаоцима.

На удару све што је православно

„Два Арнаута, Ајдар Ускоковић из села Бусовата (Гиљанска нахија) и Суљо, убише Србина Гаврила Кушлиовца и тешко ранише његовог брата Саву. Ово се догодило у месецу марту, близу села Божевца, где становаху оба брата. Убише 19. априла и сељака Гику Денића, одведоше, како његове волове, тако и сву стоку његових пријатеља Јанка Томића и Цана Станимировића из села Чаглавице. У месецу јануару, Бајрам, син Исмаила Аџе из Новог Села (Пећке нахије), уби Вучу Јеремића из Гораждевца, испаливши пет револверских метака на њега, у дућану Филипа Брандића, у главној улици у вароши Пећи. Арнаути из Кабаша, познати са својих злочина, Мустафа и Адем заклаше Ђорђа Катанчевића из села Витина”.

У допису је много трагичних случајева и страдања нејачи, девојака и жена. Неке примере из писма цитирамо. „У почетку месеца маја Арнаути нападоше на кућу Вукосава Драгутиновића, чију кћер хтедоше отети. Али Вукосав са својим људима успе да их одбије. Не могавши одвести његову кћер, заклаше му жену. После неког времена,нападоше поново на дом Вукосављев и убише и њега и сина му Вукоту. На сличан начин страдаше Гига Стојиљковић из Гоголевца, Станислав Станојевић из Угљара, Живко Симеоновић из Кијевца, Перо Раденковић из Вучитрна, Станко Максимовић из Кончуља. Убице зверски погубише Нису Станисављевића и његовог сина који имадоше свега 8 година, док је чувао стоку”.

Много је сведочанстава о монструозним злочинима албанских група, које су харале вилајетом и масакрирале, кад год добију прилику за то. Један од њих је унео велики страх у призренској нахији и бројне породице присилио на сеобу.

„Вукашин Митровић и његов друг из села Јажинца код Призрена, пролазећи кроз Гатњанску шуму спазише издалека Арнауте којима је старешина био из Сопотнице. Бојећи се да их ови разбојници не убију, нагну бежати. Сустигоше Вукашина и свега га исеку на комаде, а друг Вукашинов успе да побегне. Од тога времена нико миран ни спокојан није у призренској нахији”, пише у прилогу Новаковића.

Турске власти штите Арбанасе – зликовце

У преписци намењеној Тефик-паши и самом султану достављено је на стотине примера убистава недужног српског живља у косовском вилајету. Део ноте посланика у Цариграду Стојана Новаковића односи се и на скрнављење српских цркава и манастира.

„У месецу октобру више Арнаута срушише цркву Хочанску и однесоше све што у њој нађоше. Разрушише силни Арнаути такође и стару српску цркву у Кончуљу, „Приштинске казе“, на друму између Гиљана и Бујановца. У овом тренутку Арбанаси од материјала наше цркве зидају себи куће. Почетком априла опљачкаше Раовачку цркву, у призренском санџаку. Арнаути 20. децембра нападоше свештенство и монаштво и опљачкаше манастир Свете Тројице, у околини Призрена” – само су неки од случајева које је отоманском царству предочио српски посланик.

Трагом овог званичног документа сусрећемо се са бројним примерима силовања и отмица жена и девојака, Српкиња, затим на стотине примера напада, пљачки, разбојништва.

Силници уништавају српске фамилије

„Неколико зликоваца арнаутских, предвођени извесним Јашаром из Добротина, силом одведоше у селу Тиринцу (Гиљанска нахија) две снахе Стојана Колара Крсјану и Кату. Ове две јаднице задржаше код својих кућа две ноћи и један дан и за то време неколико Арнаута извршили су над њима силовање. Арнаутин Али Баша који станује у Главотину, косовске нахије, приморао је Србе из овог села да му бесплатно раде сваке недеље и за православне верске празнике. То му није било доста: он силује и њихове жене и кћери. Ниједна жена ни девојка више од њега није смела да иде на рад у поља. Синовци Али Башини, Омер и Камбер, врше свакодневно иста злочинства. Власти којима су поднесене многе тужбе протуву ових зликоваца, остављају их да и даље то несметано раде”.

Званични акт, у великој мери, показује колико је било тешко обесправљеном српском живљу да оснује и сачува своје породице, поготово женску нејач.

„Када је била свадба сину Косте Путића из Витина, Арнаутин Мустафа из Кабаша тражио је од Косте једну турску лиру, и пар чарапа, али му то овај није дао. Но како Коста не беше довео своју снаху Мустафи, да му ова по
Саша Јанковић о потписивању незвисности Косова: Да, можда ,не.


http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kult...-i-kosovo/Читај
Европа коначно признала: Косово је црна рупаCC0 / Pixabay
ПОЛИТИКА

Бранкица Ристић

Споразум Приштине са Европолом нема никакве везе са покушајима да Косово уђе у Интерпол, већ је потврда да тамо влада криминал и да је велика присутност џихадиста, екстремиста и терориста радикалног ислама, оцењује Милован Дрецун.
Европска полицијска служба (Европол) потписаће радни споразум са косовским Министарством унутрашњих послова чиме је, тврде на Косову, направљен први корак ка пуноправном чланству Косова у овој организацији.

Еуропол
© AFP 2017/ LEX VAN LIESHOUT
Еуропол: ДАЕШ планира велике нападе у Европи
Шта заправо значи ова најава, за Спутњик је појаснио Милован Дрецун, председник Одбора за Косово и Метохију у Скупштини Србије.

Дрецун каже да ово у Приштини сада користe као некакaв успех, јер стагнирају на свим пољима, а у ствари се ради о нечему сасвим другом.

„Овим Европол само показује да је Косово црна рупа у Европи, да је идеално за деловање организованог криминала и да Европол тамо мора да буде присутан, управо да би пратио организовани криминал и међународни тероризам“, каже Дрецун.

Наш саговорник подсећа да су Европол и Интерпол две сасвим различите и одвојене организације, и да због тога нема основа да Приштина повезује овај споразум са Европолом, који још није ни потписан, већ само најављен, као корак ближе пријему у Интерпол.

„Ја не видим ту неку везу, да то може да утиче на чланство у Интерполу. Једноставно, постоји потреба Европола да буде доле присутан, и да има сарадњу са институцијама које функционишу на Косову и Метохији и то је разумљиво због превеликог степена организованог криминала и присуства екстремиста, џихадиста и терориста који делују по основама радикалног ислама“, објашњава Дрецун.

Европол је на јучерашњем састанку Управног одбора донео одлуку да Косово „треба да буде на листи приоритета“ земаља чланица ове организације, као и да ће са Косовом закључити радни споразум, али се не наводи када би то требало да се деси.


Још један фијаско Приштине: Интерпол је пусти сан
На састанку у Европолу, којем су присуствовали и шефица Канцеларије ЕУ у Приштини Наталија Апостолова и генерални директор Косовске полиције, разговарало се и о спровођењу стратегије у борби против „свих форми тероризма и насилног екстремизма“. Косово иначе активно лобира за учлањење у Интерпол и Европол већ скоро три године. Са ова два механизма сарађује преко Унмика, представника ЕУ и Еулекса, док је захтев за учлањење у Интерпол косовска влада ове године и повукла.

Медија око Косово и Метохије

ДВЕНО ПРОДАЈЕ МАГЛЕ!

Што бих значило да су ЛИЧНИХ УЧЕШНИЦИ у ВЕЛИКИ АЛБАНСКИ ПРОЈЕК!

Или сте са нама.......или сте за шиптари......другога избор нема!




У Краљеву је у организацији ДВЕРИ, одржана још једна трибина о Косову и Метохији која је, као и трибина која је одржана 8-ог децембра у Новом Саду, представљала и наставак округлог стола ДВЕРИ одржаног крајем октобра.

Даклем све супротно од скорашње изјаве Великог Војвода који лупи и остаде жив да ДВЕРИ као следбеници Димитрија ЉООООООООООООООООтића, не брину о Косову и Метохији!

На трибини је огољена и раскринкана веле-издајничка политика балавог Прецедника о тобожњем "унутрашњем дијалогу" па су окупљеном Народу говорили Бошко Обрадовић, Драган Тодоровић, Слободан Самарџић, Дејан Мировић и Марко Јакшић.

Браво Боћа, у Русе и у своје кљусе до коначне побједе, што рекла Брада-жута нада!
Последњи егзодус српских породица са КиМ: притисци и насиље „Вучићевих“ јуришника
у Вести, Мишљења 15. децембра 2017. 2 Коментара

„Опстанак и повратак интерно расељених“, тачније прогнаних Срба и неалбанаца са Косова и Метохије, један је од неколико основних циљева такозване „Српске листе“. Док о томе говоре редом њени представници, ликови им се губе у прашини која се диже за колонама Срба које ћутке пролазе крај њих напуштајући покрајину са горчином у устима и јасним сазнањем да се тамо више никада неће вратити. Да ли је нешто више од демагогије политика које су српској власти пуна уста и како се одвија процес нестајања Срба о коме српски медији годинама ћуте, истраживао је Магазин Таблоид.
Насеље са најбројнијом и доминантном српском популацијом до рата на Косову и Метохији, било је Косово Поље у близини Приштине. Судбина и живот Срба баш ту су утиснули свој, можда најснажнији, печат. Од некадашњих преко 20.000 до 1999. године, према УНМИК-овом попису из 2011. остало их је 47! Сасвим извесно, до ове године, и тај број се у самом насељу преполовио. Угљаре и Бресје, села уз само насеље која са њим чине компактни прстен, насељавало је између две до три хиљаде Срба. До данас је велики број и њих продао куће и одселио се, више од половине, из Бресја безмало сви. Тендеција се наставља без икаквих реалних могућности застоја осим да Албанци у једном тренутуку изгубе интересовање за куће преостале на периферији.

15 Костића киднаповала и убила ОВК! Олгица верује да јој браћу отели због трговине органима! (ВИДЕО)
А, какав би био живот преосталих Срба већ сада можемо у потпуности да сагледамо. Деца се крећу слободно тек својом „улицом“ која се протеже између неколико кућа у низу. Ова деца више од било које друге деце, воле да иду у школу јер она је централни и једини догађај у њиховим животима. Ако закасне, или не оду на часове а родитељи потврде даје то зато што није имао ко да их допрати, оправдано је. У школу, од које су најудаљеније куће на тек нешто вишеод 300 метара, само старији разреди иду без родитеља али увек у друштву својих вршњака. Поражава нормалност са којом вам родитељи и деца то објашњавају чињеницом да се млађи Албанци у групама шетају селом јер је мирније од пренасељеног Косова Поља, али са собом воде псе које из забаве не ретко хушкају на српску децу у пролазу.
Ако пробате да се распитате колико је српских кућа ту још остало уследиће одговор „ова кућа је продата, и ова, и ова…“. Простор унутар насељеног прстена између ова два села и Косова Поља, почео се попуњавати албанским кућама пре десетак година. Данас личи на мравињак, хаотичног и збијеног распореда новосаграђених стамбених јединица, углавном приватних кућа. Са друге стране српске куће не само да нико не реновира, већ не ретко су у двориштима са зараслим коровом, неокречене. У њих се више ништа не улаже јер је извесно да се ту неће још дуго ни живети.
Председник Србије се усудио да у септембру каже како данас Срба на Косову и Метохији „није мање него што их је било пре 3 или 4 године. Први пут да немамо драматичан пад у броју Срба на КиМ, да Срби са Косова више не продају своја имања“, тачније од када су почели преговори у Бриселу 2013. Међутим то уопште није тачно тврде овдашњи Срби који знају да је на продају готово све. Још увек има оних који не желе да продају кућу и неће продати све док буду могли да опстану али нема никога ко није или не би продао неку њиву. На то их углавном терају тешки услови живота.
Једино удружење грађана које је имало намеру да прати и покуша да спречи или макар успори продају, регисторвано је након рата 1999. године под називом „Удружење Срба са КиМ који нису продали своја имања“. Оснивач и председник, Драгољуб Поповић из Грачанице потомак чувене породице свештеника, учитеља, просветитеља… сада кроз смех изговара тај назив.
Ивица Дачић (Фото: http://www.osce.org/)
Шиптари исмејавају Дачића називајући га шарлатаном
„Стање је тако катастрофално да оно више ништа не може да учини“ каже Поповић који за Магазин Таблоид говори како се процес исељавања Срба одвијао протеклих година.
Није се продавало, осим нешто мање у околним селима из којих су Срби протерани. И у осталим деловима КиМ се живело тешко, а да би такав живот олакшала и задржала Србе, држава је првих година по окупацији повећала плате на износе од 200%. Било је запослено и по неколико чланова једне породице а многи су примали и плате из буџета албанских сепаратиста који су тиме желели да успоставе свој „државни апарат“.
„…Временом су успели да уштеде довољно да купе неку некретнину ван Косова и Метохије. Тада је то било ‘за не дај Боже’, ако дође до још неког прогона да породица има бар кров над главом. Данас не знам да ли има некога из моје генерације, осим мене, ко нема некретнину у централној Србији“ каже Поповић кога је нетрпељивост према УНМИК и ОЕБС-овој мисији коштао губитка посла и дела имања. Није пристао на услов да им се приклони како би му то било враћено. Данас већини Срба са којима је мислио да ће делити сваку невољу, гледа у леђа.
…Кад су већ имали станове и куће повремено су одлазили на краће одморе, њихова деца су одрастала и већ схватала разлику у начину живота на Косову и у централној Србији, родитељи их тамо уписују у школу „да дете не живи у овој џунгли“. Желели су да бар своју децу извуку на време. Било је случајева да су родитељи на смену боравили са децом која су тамо ишла у школу, једне недеље отац, друге мајка…Тако су путовали и долазили овде ради посла а користили прву прилику да оду одавде. Такве су већ прозвали „викенд Србима“ и то су били људи који су живели не на Косову већ од Косова. А да су трајно живели у Београду или неком другом граду никада не би могли да буду на функцијама на којима су овде где наводно живе. Деца која су се тамо школују наравно стекну свој круг пријатеља, после средње школе уписују факултете или нађу себи некога са ким касније оснују породицу и они се више никада не враћају. А не знам да ли уопште има породице која није по том основу подељена и да им деца или неко од деце није у Србији а родитељи на КиМ. Углавном је тако у већини српских средина јужно од Ибра. Коме је остало још 5 или 10 година до пензије зна да нема никакве шансе да нађе државни посао ако оде одавде и он остаје док не стекне право на пензију. Кад оде у пензију неко време буде ту али онда му је досадно, сам је, деца и унучићи су далеко и одлазе да их обиђу. Време је учинило своје, 18 генерација радника је већ стекло пензију. Тако почињу све дуже да остају тамо, прилагоде се средини па се временом јави потреба за новцем, а знају да више неће живети овде па се и лакше одчују на такав потез и тако расте број оних који продају. То се најбоље види по превозницима који су путнике са КиМ превозили до градова у Србији. Некада су дневно ишла два или три аутобуса а сада нема довољно путника ни за комби.
„…Није толики проблем што одлазе колико што на своје место доводе Албанце нама за прве комшије а они нису дошли овде да би живели са нама, као што нас у то уверава свако насеље на КиМ у коме више нема Срба“ објашњава Поповић спонатани низ околности који је оставио тешке последице по демографску слику Срба на КиМ.
Рамуш Харадинај (Фото: Принтскрипт)
БИА доставила око 200 регистара доказа о Харадинајевим злочинима
Томе је прилично много допринела политика Владе Србије и њен раскорак у циљевима са кадровима који су требали да их остварују.
„Влада Србије као да је све време радила како би Србе отерала одавде. Они који су највише добили од државе, отишли су међу првима, они који су најмање добили како би ту остали, најдуже су остали. Све енклаве јужно од Ибра Штрпце, Поморавље, Грачаница…Све су то места у која се врло мало улагало. Рецимо Ново Брдо је добило 50 пута мање пара од Косова Поља а Косово Поље данас не постоји, док Срби тамо још увек опстају у селима и засеоцима, али ту су корени и они се тешко се кидају“ објашњава Поповић.
Груписаност Срба била је највећа управо у Косовском Поморављу, ако изузмемо север покрајине. Изврсни хроничар овог краја, посебно продаје српских имања, С.К., покренуо је интернет страну „Продајем кућу, издајем земљу“ саговорник је Магазина Таблоид на ову тему.
Ново Брдо је у потпуности маргинализовано када је 60-тих укинуто као општина и припојено 47 километара удаљеној Приштини иако је од Гњилана удаљено свега 20. Без обзира што се ту налази рудник са највећим процентом руде у целом Трепчином комплексу, ништа се од тих пара није враћало Новом Брду док су за радове у њему доведени Албанци са свих страна и као „социјално угрожене породице“ запошљавани и додељивани им станови у рудничким колонијама а Срби препуштени себи окрећу се земљорадњи и сточарству. Врло се мало улагало у инфраструктуру а пут који је спајао етнички чиста српска села, никада није асфалтиран. Директна аутобуска линија за Гњилане уведена је тек осамдесетих година. На другој страни пут ка Косовској Каменици је асфалтиран пре петнаестак година. А цео тај простор на троуглу Ново Брдо – Гњилане – Косовска Каменица је насељен искључиво српским становништвом. Закључак није тешко извести, каже С.К. за Магазин Таблоид.
Про-албанска политика и непостојање бриге о угроженој територији деструктивно су утицали на продају земље због чега С.К. каже да је „држава која није својом политиком присутна на овом простору, главни генератор продаје имања и кућа“. Сасвим извесно најтеже последице државне погубне политике остале су након агресивног прикривања неких од најтежих злочина који су се догодили баш у овом крају попут чувеног случаја Мартиновић и то је много већи утицај имало на расељавање него беспарица, слаже се и наш саговорник који додаје да је свака следећа власт само додавала на невољи овдашњих Срба.
Током хронике коју је водио на својој интернет страни, наш саговорник тврди да је „више од 50%, можда и читавих 80-90% Срба бар нешто продало“. У огромној мањини су они који то нису учинили. Од оних који нису продали нису сви „високосвесни“ тог чина, таквих је међу њима врло мало већ ту има свега: од тога да је нека забит у питању,често нерешени породични односи, давно расељени па и не знају шта имају или немају пара да дођу или да плате геометра…Разлога има свакаквих. Народ је осиромашен и материјално и духовно.
Страница која бележи продају имања у овом крају и то пропрати фотографијама, имала је за циљ да обелодањивањем изазове стид и заустави тај процес. И за овај крај карактеристично је да Албанци имају неког међу Србима који обавља посао агента и у тајности уговара послове продаје од чега и сам има одређени проценат.
Међу Србима на Косову и Метохији преовладава мишљење да су за почетак продаје српске земље најодговорнији колонисти насељени за време Краљевине Југославије. С.К. каже да је Ново брдо планински крај и да их ту није било јер су махом добијали земљу у равничарским пределима као и да та процена није погрешна али државна политика према њима свакако јесте.
Међутим, Поповић напомиње да је у том случају неопходно сагледати шта је узрок а шта је последица.
Примера ради, када погледамо да је држава форсирала Вељка Одаловића или Раду Трајковић, најочигледније примере Срба који су живели од Косова, а не на Косову, чија су се деца школовала у најбољим школама у Србији или иностранству па пуна пара бахато живела и своју надмоћ доказивали над ионако угњетаваним Србима, шта је ту народ могао да учини, шта да мисли, како да се осећа? О каквом патриотизму ту можемо да говоримо? Чувена „радио Корона“ у Приштини крајем 90-тих основана је уз помоћ државе, једна за другом ређале су се све саме четничке песме по цео дан, више бомби је „бачено“ из те радио станице него што је НАТО бацио током бомбардовања, али после рата, њен власник Предраг Деспотовић је избегао у Црну Гору а онда се конвертовао јавно рекавши: „Еее, нијесам ја Србин но Црногорац!“ Онда су основали Удружење Црногораца Косова и са сепаратистима остварили званичне односе, као са засебном државом. Зато је њихово Удружење, које је бројало 5 – 6 чланова, већ тада награђено од Албанаца из Приштине са милион и двеста хиљада евра!
(Фото: Фликр)
Амерички плаћеници обучавају убице Срба
Иначе, Предраг Деспотовић је рођен 1965. године у Пећи а 1996. године је основао прву приватну радио станицу на Косову и Метохији, радио Корону. Рад у медијима наставља 2013. када га је генерални директор РТК, Ментор Шаља, именовао за главног и одговорног уредника Програма на „црногорском језику“ те „државне телевизије“ албанских сепаратиста. Деспотовић је истовремено и потпредседник тзв. „Кошаркашког Савеза Косова“!
Поповић наводи да је овакво понашање крајње лицемерно јер већина њих и данас по неком основу остварује лична примања из буџета републике Србије. Држава директно финансира своје пријатеље док се српска деца хране СМС порукама и хуманитарном помоћу. Није мали број њих који су запослени од вртића преко школа до факултета па нам преко свега такви људи још васпитавају децу. Али, такве без икаквог морала, без поштења, без части намеће срска власт“ каже Поповић и објашњава корене овог процеса и додаје:
„…Још увек чувам документ са потписом оца бившег директора РТС-а Александра Тијанића, такође са ових простора, високог функционера комунистичког режима, који је потписао то решење за 37 српских породица за извршење експропријације и да се њихова имања одузму и дају у то време албанским комбинатима, у тадашњој Југославији али су у њима од радника до директора били запошљавани Албанци. Међу тим српским породицама налази се и име мог оца коме су одузете две њиве. Касније је син тог човека који је отимао српску земљу, постављен да управља државном телевизијом. Наравно да је то постао центар анти-српске пропаганде одакле се никада није могло чути ништа о продаји земљи Албанцима…“
Данас је стање још и горе. Не само да се не може чути о овом најпогубнијем проблему ни реч на националној телевизији, већ не може ни у једном другом медију већ управо супротно. Јавност је бомбардована све бољим условима живота за које је заслужна „Српска листа“ Александра Вучића.
Срби са Косова и Метохије немају дилему око тога да ли је „Српска листа“ помогла или одмогла свом народу. На централном Косову Бриселски дијалог се узима као тачка коначног слома српског корпуса. С.К. каже да она стиже тек да закује последњи ексер на мртвачком ковчегу косовских Срба док Поповић наводи да је „…доласком ‘Српске листе’ тај процес само настављен, с тим што је дигнут на квадрат. Ако се до тада селило пет српских породица у одређеном временском периоду, од тада их се сели 25 за исто време. Народ је само још јасније видео шта се спрема и да могу да доживе судбину Срба у Албанији. Наравно, то су схватили и Албанци па сада Србе уцењују и ако су некада плаћали баснословне цене за српска имања сада су оне много ниже од реалних. У Грачаници Срби продају земљу за 300 евра по ару, а до пре неколико година плаћали суи пет хиљада евра најмање а често су суме биле и петоцифрене или шестоцифрене. Они који су до данас остали и нису желели да продају, сада од продаје не могу да покрену посао или било шта слично. Тек обезбеде себи најосновније, кров над главом…“
Пример жртве катастрофалне државне политике према Србима који не желе да напусте КиМ свакако је Марко Стојиљковић из Клокота који каже: „…Живео сам без запослења, од минималца и дечијег додатка. Четири године су ми обећавали посао, биће, биће…Кад год одем увек је одговор ‘нема посла’. Кажу, гласај за кога хоћеш, за тебе посла нема. Ако ти неко понуди, слободно прихвати“. По ономе што ја знам, свако ко је живео у тешким социјалним условима имао је право на неку накнаду, социјалну помоћ, за мене ничега није било“. Моја мајка је имала 80 година али ни она није могла да оствари никакву финансијску помоћ. Ја знам како ми је било кад она лежи болесна на постељи и тражи ми млеко или јогурт а ја немам да одем да купим. Е, томе је морао да дође крај…
Док су они које називају „представницима Срба“ са породицама живели у Врањској Бањи после 1999., ја сам са двоје малолетне деце од 4 и 5 година, живео на крају Клокота према албанском делу. Тада је овде било још можда 15 деце са мојом…Када је требало, ја се нисам селио а сада када не треба ја морам да се селим…“
Стојиљковић наводи да је разлог његовог одласка немогућност да се живи у Клокоту у ситуацији која је настала након именовања члана „Српске листе“ и СНС-а, Срећка Спасића, на челно место те општине по систему сепаратиста. До тада у овом крају није било појаве исељавања Срба. Чак шта више оно што је до тада било уобичајено попут градске воде и уличне расвете престало је да постоји или потпуно избачено из функције. Два пута је из Јагодине у коју се одселио, долазио у родни Клокот да гласа на сепаратистичким изборима из огромне жеље да смени дотадашњег градоначелника Срећка Спасића („Чак ми је претио да ћу видети да ли ћу и дете моћи да запослим у Јагодини!“).
Директор Канцеларије за КиМ Марко Ђурић, схватио је пред изборе да је пораз Спасићевих известан, и хитно је интервенисао, па се само три дана пред албанске изборе, октобра месеца, срео са са опонентом Српске листе, Божидаром Дејановићем и приволео га да им се придружи све то кроз флоскулу о „јединству Срба“ на КиМ. Одмах након тога Спасићи су изгубили сваку подршку Владе Србије.
„Спасић би изгубио катастрофалним резултатом још у првом кругу али га је подржало 350 до 400 Албанаца. Е ту се види ко је ‘Српска листа’ а ко смо ми које су називали албанским лобистима само зато што нисмо хтели у њихов табор“ каже Стојиљковић.
Дејановић је претио да озбиљно угрози Спасиће који су у народу постали омражени због своје бахатости што му је био најјачи аргумент поред поверења које ужива код својих суграђана због чега су га многи веома радо подржали и придружили му се да је морао на крају и Ђурић да интервенише. Ипак, према сазнањима Магазина Таблоид, уз Дејановића се нашла и поставка некадашње локалне власти до 2010. године из редова ДС-а, као и неколико људи искрених намера да зауставе пошаст која их је снашла. Међутим, након састанка са Ђурићем, ова група људи је преко неколико новозапослених доведена у пословну везу са „градоначелником“ Штрпца Братиславом Николићем и Далибором Јевтићем, такозваним „министром“ у сепаратистичкј поставци а који су управо били залеђина и Спасићу као и дугим представницима „Српске листе“ на локалу. Један слој Срба који је веровао да они који знају са каквом се несрећом боре, неће моћи да ступе у те исте редове. Чудна пословно – политичка коалиција на локалу већ изазива разочарење у народу.
Мада се не може рећи да је ентузијазам изгубљен. „…Одлучити да одеш да је нешто најтеже, не знам да ли има нешто теже од тога. Жени и деци сам недељу дана пре тога рекао да оду. Ако ја патим, да макар они не пате. Ја сам са друштвом натоварио у шлепер ствари које смо имали и кренуо сам“ каже Стојиљковић и наставља причу: „…Нисам продао кућу. Спасићи су пали и ја верујем да ће тај народ да остане тамо. Ако Бог да надам се да ћу и ја да се вратим“ уверен је Стојиљковић коме је још једном обећано запослење.
Но без обзира на ма какав исход у Клокоту кога насељава око 3.000 Срба, остатак Косова и Метохије ни у најави није доживео сличне „промене“. Још страшније је да до њих више никоме као да није ни стало.
Иван Максимовић (дописник из Косовске Митровице) / Таблоид
Вучић пронашао неког Кутлешића који се једини у "унут. дијалогу" залаже за формално признавање отцепљења Републике Косова" кои је то увео у обланду "царинске уније".

"Алек" је могао такве персоне да нађе само на неком приватном факултету као и остале издајнике попут Зоране Михајловић....

http://www.blic.rs/vesti/politika/novi-p...ne/bh7v3kb
Чим се Шешељ на некога окомио значи да тај смета нечијим плановима да се било шта у Србији промени (у преводу Шешељ је добио добре новце да се на њега окоми).
Уместо да Шешељ развали речима по властима он се окомио на нејаког Обрадовића.
У суштини ово је предсатава чија је сврха да се одвуче пажња од неке друге теме (пропали интерни дијалог КиМу).
Примећујете да тема КиМ полако нестаје из медијског простора а и постојеће медијске обраде су немуште и благе.
Неко у Бондстилу вероватно трља руке јер се све одвија по плану. Медијска контрола од стране специјалне бригаде за информационо ратовање над српским медијима је перфектна. Џепови медијског отпора се гуше систематски један по један. Специјалне медијске јединице су на терену и око нове године очекује се медијско мртвило у Србији за сваки дисонантан тон противан ставовима проЕУ/НАТО елите (намерно не кажем СНС или Вучић јер им је борбена медијска подршка обезбеђена из Бондстила а они су плаћени да то не примете).
Мото им је "српски патриотизам неће проћи". Признање независног Косова ће бити на врхунцу смарања народа српског безначајним темама и свађама власти и опозиције и у опозицији.
Изгледа да је власт изненађена да се опозиција примирила и међусобно се не свађају што може да значи да је постигнут неки договор који им је промакао о техничкој коалицији (органска је немогућа због различитих ставова) на ванредним парламентарним изборима а богме и на БГ изборима.
Бошко наседа на провокације што говори да је још увек медијски и политички незрео али пошто је довољно млад и брзо учи надајмо се да ће брзо медијски и политички сазрети.
П.С.
Индикативно је да су се и патриотска удружења око КиМ углавном ућутала. За неке њихове акције је раније било пара а сада одједном нема. Очигледно знак да су финансирани из фондова ЕУ/НАТО за специјалне операције при чему многи тога нису ни били свесни. Вероватно им причају бајке да паре само што нису стигле знајући да их неће бити док се прљав посао не обави и да су, реално, остали на "у се и на своје кљусе".
Само наивни могу да помисле да се донације из дијаспоре не контролишу од стране специјалних агената ЕУ/НАТО. Па свако (или скоро сви) из дијаспоре имају стране пасоше а то ће рећи да морају да раде по налозима представника нове домовине.
Другим речима време је да се активирају изворно српска удружења која не примају новце од "донатора".
Приметићете и да скоро нико не обелодањује своје програме обележавања 100 година од краја Великог рата у 2018. Није то случајно јер је сугестија да то буде у тишини и да врхунац буде ревизија последица Великог рата враћањем Србије у границе пре балканских ратова (такозвани београдски пашалук).

Од једном блиц има добре намере?
Референтни URL