Погледи форум

Пуна Верзија: Косово и Метохија
Тренутно прегледате lite верзију форума. Погледајте пуну верзију са одговарајућим обликовањима.
https://rs.sputniknews.com/politika/2018...ovo-srbi-/

http://www.vestinet.rs/aktuelno/stize-po...sovski-rat

http://www.vestinet.rs/tema-dana/za-16-g...ijardi-eur

https://rs.sputniknews.com/radio_sputnji...k-pratite/

https://rs.sputniknews.com/politika/2018...test-igor/

http://www.nacionalist.rs/2018/11/28/ver...iju-video/

http://www.nacionalist.rs/2018/11/28/mil...ema-nazad/

https://facebookreporter.org/2018/11/27/snp-nasi-2/

https://facebookreporter.org/2018/11/27/...koj-prici/

https://vostok.rs/index.php?option=btg_n...-Mitrovici

https://www.espreso.rs/vesti/politika/32...foto-video

https://www.espreso.rs/vesti/politika/32...ovca-video

https://www.espreso.rs/vesti/politika/32...stave-foto

https://www.espreso.rs/vesti/politika/32...o-docekalo

https://www.espreso.rs/vesti/politika/32...danas-foto

https://www.espreso.rs/vesti/politika/32...-15-godina

https://www.intermagazin.rs/izrael-odbio...uz-srbiju/

https://vidovdan.org/info/taci-sporazum-...cije-1244/

https://rs.sputniknews.com/politika/2018...l-kosovo-/


http://standard.rs/2018/11/27/vreme-je-z...tiv-kfora/

Време је за дипломатску офанзиву против Кфора
ВОЈИСЛАВ ГАВРИЛОВИЋ уторак 27. новембар 2018. 21:22
Србија мора покренути питање повратка контигената пријатељских земаља на КиМ, у складу са Резолуцијом 1244


„Србија нема више разлога да има поверења у мисију Кфора, односно НАТО-а на Косову и Метохији, јер се показало да је све што су говорили о кретању јединица РОСУ – измишљотина“, пожалио се председник Србије прошлог петка руском амбасадору Чепурину и додао: „Упад јединица РОСУ у Северну Митровицу показао је да су снаге Кфора, односно НАТО, намерно обмањивале свеукупну јавност. Данас је свима јасно по чијем налогу и у спрези са којим силама су представници НАТО-а лагали“. Иако ће готово сваки грађанин Србије рећи да „немамо разлога за поверење“ према НАТО-у још од средине деведесетих, ово је изузетно значајна изјава јер се након таквог политичког откровења намеће и потреба за адекватним поступцима. Као што је познато, Кфор контролише 12,3 одсто територије наше земље и уколико Београд не може имати поверење у њега не може га ни третирати као партнера. Последице таквог стања, уколико не дође до промена, могле би да се покажу као катастрофалне.

„ШТО МАЊЕ СРБА, ВЕЋА СТАБИЛНОСТ“
Но, размотримо најпре сам Кфор. Кфор је практично од свог оснивања фактор гажења виталних српских интереса, са фактичким задатком омогућавања Албанцима да Космет етнички очисте од Срба. О томе прилично недвосмислено сведочи и изјава првог команданта Кфора, британског генерала сер Мајкла Џексона, који је за Њујорк тајмс 20. фебруара 2000. године изјавио: „Што мање Срба остане, то ће Косово бити стабилније“. Било какав привид статусне неутралности ове мисије нестао је након изнуђеног одласка руског контигента 2003. године, а небројени примери пасивног држања ове оружане силе пред албанским терором над српским становништвом на Космету показују да се ради о недвосмислено проалбански пристрасној оружаној сили. То што су званичници Кфора прошле недеље прикривали офанзивно кретање албанских оружаних група ка северу покрајине и уз то демантовањем изјава председника Србије настојали да га дискредитују у домаћој јавности само је последњи у низу примера малигног деловања ове мисије. Ипак, чињеница да од Кфора макар формално зависи безбедност косовских Срба, као и да је ова мисија под вођством НАТО-а (који нас окружује), приморавала је српско руководство у дужем временском периоду да сва негативна искуства игнорише и покуша да колико-толико пријатељски сарађује са дотичном мисијом, у нади да ће бити могуће постићи некакав однос поверења. Изгледа да се званични Београд прошлог петка помирио са одавно јасним закључком да су те наде неосноване.

Стратешки посматрано, скорашњи догађаји у јужној српској покрајини стављају нашу земљу између чекића и наковња. С једне стране је перспектива новог погрома над српским становништвом и мирне капитулације у егзистенцијалној борби за територијални интегритет Србије, са друге стране је неизвесни пут самосталне одбране од осокољених албанских сепаратиста и њихових НАТО ментора који би могао да се заврши и оружаним сукобом. Будући да је прва опција неприхватљива а да друга подразумева огромне ризике, можда је тренутак за трећу могућност – дипломатску офанзиву за реструктуирање, односно „денатоизацију“ мировних снага на Космету.

ШТА КАЖЕ Р-1244
Наиме, по слову Резолуције 1244 (члан 5), као и Војнотехничког споразума из Куманова (члан 1), мировне снаге су на територији Космета под покровитељством УН, а не НАТО-а. То што је улогу мировњака кроз Кфор преузео НАТО је плод геополитичких околности које су владале крајем претходног и почетком овог века, односно тадашњег атлантистичког униполаризма. Како је натовски Кфор до сада недвосмислено показао да не поштује обавезу статусне неутралности коју је Савет безбедности наложио Резолуцијом 12 44, време је да Београд, уз помоћ Русије, Кине и других пријатељских земаља, као и обиља доказа о толерисању прогона неалбанаца са Космета од доласка међународних снага, покрене обимну дипломатску офанзиву у којој би тражио реструктуирање мировних снага у покрајини, са циљем постизања баланса у односу НАТО и не-НАТО контигената на Космету. Конкретније речено, како би се избегао даљи терор Албанаца над косовским Србима, а истовремено и нови рат Србије и НАТО-а, потребно је да се у областима где живе Срби успостави присуство руских, белоруских, кинеских и других не-НАТО контигената, односно контигената земаља које не признају једнострано проглашену независност Косова.


Последња конференција за медије генерала Салватореа Куочија пре измене команде 28. новембра, Приштина, 26. новембар 2018.

То би истовремено подразумевало и ново територијално устројство мировне мисије. Петоделну секторску структуру Кфора ваљало би заменити поделом на НАТО и не-НАТО зоне. Геополитички гледано оптимално би било да се сектори под контролом Србији наклоњених мировних контигената формирају у северним и источним деловима покрајине, са простирањем на четвртини или петини територије Косова. У тим секторима би однос према албанском становништву био еквивалентан односу према српском становништву у остатку покрајине. На тај начин би се постепено формирала зона стабилног српског присуства у покрајини и снажна контратежа сепаратистима из Приштине, што би све заједно драстично деградирало њихове државолике конструкције, отварајући пут за равноправније преговарање о решењу косовског проблема.

ИСКУСТВО РУСКОГ УЧЕШЋА У КФОРУ
Овде је вероватно потребно осврнути се и на случај руског учешћа у Кфору од 1999. до 2003. које се – како нам је свима познато – неславно завршило. Без улажења у обимну анализу, овај случај одлично илуструју две изјаве руског председника Владимира Путина. Прва је она из јуна 2001, када је Путин приликом посете Београду (што је узгред била прва посета руског председника нашој земљи) продужио до Приштине како би обишао руски мировни контигент. Тада је изјавио како је неопходно „да се појача руско војно присуство у стратешки важном региону Југоисточне Европе, како би се учврстио ауторитет Русије на Балкану и на међународној сцени“. Тадашња намера Кремља била је да увећа свој контигент на Косову и стекне услове за формирање сопственог, руског сектора у покрајини, и то на просторима са српском већином.

Међутим ово је било спречено затварањем ваздушних простора Мађарске, Румуније и Бугарске за руске војно-транспортне авионе, па је Путин 2004. следећим речима објаснио одлуку о повлачењу: „Повукли смо наш војни контингент… јер је бесмислено присуство нашег војног контингента који нема могућности да одлучује и утиче на било шта. Оно би само служило као покриће за промене ситуације на Косову у правцу који сматрамо погрешним. Мислим да присуство нашег контингента не би могло да помогне у спречавању избијања насиља којем смо недавно били сведоци [мисли се на мартовски погром из 2004, прим. аут.] и ми бисмо за то сносили одговорност. Сматрам да то није прихватљиво за Русију“. Дакле, из овога се види да је Русија желела улогу равноправног актера, способног да „одлучује“ и „утиче“. Онда када се то показало неизводљивим, Кремљ је сишао са позорнице.

УЗРОЦИ СТРАТЕШКОГ ДЕБАКЛА
Неколико је узрока за тадашњи стратешки дебакл и они се углавном своде на следеће: 1) Русија није могла самоиницијативно да мења правила игре на Косову и да успостави свој сектор у покрајини јер није имала довољно дипломатских и логистичких капацитета; 2) тадашњи српски режим није желео ни на који начин да подржи руску иницијативу, па је чак и са значајном дозом негодовања посматрао било какво – а камоли војно – руско присуство на овим просторима; 3) Москви након свега наведеног није одговарало да ризикује погоршавање односа са Западом (пре свега Америком са којом је услед тзв. „рата против тероризма“ тада имала односе који су ишли узлазном путањом) због Косова око ког се ни тадашњи Београд није нарочито ангажовао. Данас је ситуација нешто другачија. Дипломатски, војни и економски капацитети Руске Федерације су значајно увећани у односу на ниво из периода од 1999-2003, а однос Запада и Москве је већ довољно заоштрен, тако да неслагање око Косова не мења ништа. Уколико би Београд сакупио политичку храброст и дипломатску вештину да иницира подухват ревизије Кфора, сва је прилика да би као повлашћени стратешки партнер Русије и Кине наишао на подршку Москве и Пекинга.

Нема потребе посебно истицати да ово није лако остварив подухват. Поред значајних концесија које би Србија морала да уступи заштитницима њеног територијалног интегритета уколико до реализације наведене стратегије дође, морало би се рачунати и на отпор западног блока. Он ће можда у почетку бити и несавладив, услед права вета у Савету безбедности. Међутим важно је покренути процес делегитимизовања улоге Кфора, а међународној јавности скренути пажњу на то да су промене неопходне, јер ако од тренутних тридесетак земаља учесница Кфор мисије свега њих четири или пет не признаје Косово као државу – о каквој статусној неутралности мисије можемо да говоримо?


Припадници руског и британског контигента Кфора на Косову и Метохији

Србији би у овоме и глобални политички и геополитички процеси ишли наруку. Ауторитет НАТО-а се све гласније доводи у питање и унутар саме Алијансе, док ће предстојећи избори за Европски парламент, као и председнички избори у САД, у великој мери скренути пажњу традиционално антисрпског дела међународне заједнице са балканских збивања. Паралелно са тиме одвијаће се изградња руског гасовода „Турски ток“ и постепено интегрисање Србије у кинески мега-пројекат „Појас и пут“, што су процеси за чију ће реализацију и Москви и Пекингу бити потребна стабилност ових простора, што би могло да поприми и форму интересовања за директно војно присуство. Све у свему, у таквој геополитичкој динамици отвориће се простор какав раније није постојао за преиспитивање улоге актуелних мировних снага у јужној српској покрајини. Београд само мора да направи први корак.

Статусна мутација бриселског процеса
ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ понедељак 19. новембар 2018. 16:53
Изворни бриселски процес је обесмишљен одавно, а Србија је са прихватањем статусног дијалога на то пристала


Официјелна Србија је заузела став да је бриселски процес обесмишљен увођењем – противно свим ранијим споразумима – такси од десет посто на низ роба које се производе у делу наше земље који је под јурисдикцијом Београда (изузетак су „наши“ а међународни „брендови“), а „извозе“ се на сецесионистичко Косово. Док се не опозову те противправне и – намером да се изврши додатни притисак на Србију – политички мотивисане одлуке, Београд неће наставити „дијалог“. Њега додатно отежава и чињеница да Приштина намерава да – противно Резолуцији 1244, тзв. Уставу Косова али и „Бриселском споразуму“, те договору који имамо са НАТО – једнострано формира војску и један од предвиђена три пука распореди према северу.

ТЕХНИЧКА ЗАМКА
Да ли све то значи да је бриселски процес, као што је на почетку текста речено, сада дефинитивно обесмишљен? И јесте и није. Зависи шта под њим подразумевамо. Изворни „Бриселски споразум“ је одавно обесмишљен по два основа. Половина тог споразума се односи на формирање и функционисање Заједнице српских општина. Међутим, до данас, пет година од његовог закључивања, ЗСО није образована. Приштини не пада на памет да испуни свој део погодбе на договорен начин. Намера јој је да кроз непримерено деловање некаквог Уставног суда Косова и на друге начине, њу сведе на обичну НВО (а и без тога ЗСО није богзна шта). Упоредо, Србија је без икакве надокнаде са албанске стране испоручила низ уступака.

Стигли смо тако до другог основа обесмишљавања изворног бриселског процеса. Он је замишљен као „технички“ а не „статусни“. Како нам је речено, циљ је био да се успоставе функционални односи између српске и албанске заједнице на Косову, односно Приштине и Београда на начин да се успешније одвија свакодневни живот без задирања у статусна питања. Срби би наставили да живе у оквирима своје реалности а то је да су Косово и Метохија део Србије, док би Албанци битисали у свом свету који подразумева косовску независност. А међусобно би трговали и на друге начине пословали, слободно би се кретали људи и робе, не би једни другима правили разне потешкоће.

БРИСЕЛСКА ПРЕВАРА
Да ли је тако било? Није! Макар када се ради о односу Албанаца и приштинских институција према нама. Или су оне газиле готово сваки, како нам је речено „технички“ аранжман са нама – од употребе српских докумената до аутомобилских таблица – или српске власти својој јавности нису ствари представиле на исправан начин. Како год било Србима на Косову и Метохији је у много чему постало горе а не боље услед наших „техничких“ договора са Албанцима. Да сада шире не говоримо и о елементарној безбедности севера Косова коју је некада гарантовала српска Цивилна заштита, која је била професионални оквир са мобилизацију народа на том делу наше јужне покрајине на начин који је могао брзо да добије и одбрамбену димензију.

Када су приштинске паравојне формације 2011. године кренуле на север Косова са намером да ставе под контролу тамошњу административну линију са остатком Србије, Цивилна заштита их је уз подршку народа из других делова наше земље спречила у томе. Опет, ове године су албанске оружане скупине више пута, скоро неометано, упадале на север па су чак злостављале и отимале високе функционере Републике Србије.


Косовски специјалци приводе директора Канцеларије за КиМ Марка Ђурића, 26. март 2018.

Ако би Албанци сада, у промењеним околностима на нашу штету, одлучили да крену у велики поход на север Косова, у томе би једино могле да их спрече оружане снаге Србије. Као што знамо то би могло да изазове сукоб са НАТО снагама и велико је питање да ли би, без обзира на садашња обећања, у Београду било храбрости да се повуче рискантан потез. А имали смо – у пракси доказан – ефикасан начин посредне одбране севера Косова који смо 2015-16. анулирали као део наших једностраних уступака.

ЗАКУЛИСНЕ ИГРЕ
Да резимирамо речено у вези са другим основом обесмишљавања изворног „Бриселског споразума“. Очито је било планирано да се Србија и српска јавност, методом кувања жабе (да пре него што буде касно да се ишта промени не примете шта се дешава), буду доведени до тога да нормализују односе са Косовом на начин који подразумева пристанак на дефакто независност. Од тога је само један корак, који се очекивало да се пре или касније деси, до дејуре признања.

До сада је кроз све што сам писао провејавао, као што ће и даље провејавати, критички однос према нашим властима због прекомерне попустљивости према Приштини и Бриселу у контексту преговора којима се бавимо. Али сада да направом у томе „паузу“ и приметим нешто што њима донекле иде у прилог, што не значи да их амнестирам у вези са негативним последицама њихове косовске политике. Да је Београд потпуно био и остао саучесник у тој превари српске јавности, онда би ствари ишле много брже, са мање отпора и медијских реакција у Србији (којих од стране провладиних медија и те како има).

Ипак се званична Србија, иако по принципу крени-стани, копрца и бори и тиме и себе доводи у незгодан положај ако би на крају пристала на капитулацију. Пошто се на челу државне пирамиде ради о маркетингу вичним људима, тешко је поверовати у полазну намеру да потпуно дигну руке од Косова. Власт је вероватно одмах добро разумела да бриселски процес није оно што је номинално речено, али је кроз „техничку“ игру која прераста у „статусно“ ценкање, желела да дође до каквог-таквог решења које би могла да третира као компромисно.

ОПЦИЈЕ ОДГОВОРНОСТИ
Официјелни Београд је највероватније ушао у описани бриселско-косовски колосек како би откочио процес ЕУ интеграција, побољшао свој имиџ, привукао инвеститоре. Можда и због облигација насталих добијањем, после деценијске радикалске стигматизације, зеленог светла за долазак на власт. Како год било, куповао је време и настојао да за себе и Србију извуче неку корист пре него што се коначно приступи геополитичкој тезги. Друга страна (евроатлантска пре него њој подређена алабанска) покушавала је да се то и не догоди већ да пре тога закулисно обави посао као што је испланирала. Београд се показао довољно жилав да се то не деси али и довољно попустљив да, ако посматрамо само Косово, албанска страна извуче много више користи од српске. Штавише, она је до сада ту већ озбиљно угрозила своје одбрамбене позиције.

Када је постало јасно не само да се тако неће стићи до неког решења (Србија неће признати Косово у садашњим међама а Приштина неће прихватити „техничку“ нормализацију односа), већ и да је исцрпљен потенцијал за тактичко надигравање (где смо доста лошије прошли), отпочео је неформални, вишеслојни, али нескривено „статусни“ дијалог. У оквирима Србије без Косова и Метохије, на Косову међу Албанцима, између Београда и, чини се, само дела приштинских званичника. Док се званично одвијао бриселски процес, сада већ као припрема за усвајање неких већих решења, напола закулисно а половично јавно, имали смо на столу разне статусно-територијалне опције.

Поделу Косова, некакво фантомско разграничење Србије и Косова, пуну нормализацију односа без територијалних промена. Све то уз улазак Приштине у ОУН или без тога, са признањем независности (дела) Косова од стране Београда или уз одлагање или пак и искључивање таквог развоја ствари. Све је ту збркано и нејасно осим што је јасно да је и Србија из „техничких“ вода суштински упловила у „статусне“. Наша власт је на то пристала, иако понекада и даље негира да је тако, што је за неке рационално док је за друге погубно. Грађани и историја ће дати коначни суд.

ОД БРИСЕЛА ДО БРИСЕЛА
Када ствари сагледамо као што смо настојали сада да учинимо – а све друго је чини ми се илузија или манипулација – недвосмислено је јасно да је изворни бриселски процес одавно пропао а да је оно што је још актуелно – иако је тренутно стављено по страни – само статусна мутација истог која кореспондира са поменутим разноврсним дијалозима. У питању је „косовски лонац“ у коме се уз помоћ разних кувара, од старијег и млађег Сороша преко бројних европских до низа америчких политичара, нешто крчка. Шта, вероватно прецизно не знају ни они који са српске и албанске стране убацују састојке. Ипак, нешто свакако имају у виду али нам то – у околностима када се део политичара на обе стране али и у ЕУ томе противи, а јавност је великим делом према свему резервисана – пре наговештавају него разумљиво кажу.


Хашим Тачи, Федерика Могерини и Алекснадар Вучић

Какав ће продукт испасти остаје нам да видимо. Београд тврди да неће дати суштинске уступке (па ни даље „техничке“ који се, како би марксисти рекли, већ увелико по принципу преласка квантитета у квалитет претварају у нешто друго). Верујем да је тако али питање је шта је коме прихватљива размена. Колико сме да се да (било чега) како би се нешто добило заузврат? Мени не делује ни да је решење само подела Косова и Метохије на начин, као што се сада наговештава, да добијемо само север Косова а прихватимо независност остатка. Лично бих и на то пристао ако би подела била свеобухватна (Косовско Поморавље и још штошта за нас) или ако би, уз севернокосовски минималистички приступ (допуњен екстериторијалношћу наших кључних манастира), тзв. међународна заједница прихватила да судбину албанског дела Косова прати и Република Српска. То би подразумевало место за оба ентитета у ОУН или чак и признавање њихове независности.

ДЕОБЕ СРБИЈЕ?
Због доминантног западног става по питању РС, односно БиХ, то ми не делује реално, а уверен сам да је размена територија – која се назире као нешто што се представља као реално – за нас ирационална опција. Најгора која може да се замисли. Не само што бисмо мењали функционално своје за своје (север Косова који углавном контролишемо за југ централне Србије који је потпуно под нашом јурисдикцијом), већ бисмо отворили и сезону поделе целе Србије. Косово је, као и БиХ, посебан случај јер се наша јужна покрајина и суседна државна заједница, овако или онако, као последица мировних решења којима су окончани ратови, налазе под (асиметричним) међународним протекторатом. Он у оба случаја није дао позитиван резултат, те је оно што је било спорно такво и остало.

На Косову је тако већ релативизован територијални интегритет Србије, па можемо да размишљамо о подели ако нађемо модалитет који нам одговара. Али остатак Србије има, чак и за промотере косовске сецесије и носиоце претходне НАТО агресије на нашу земљу, недодирљив територијални интегритет ништа мање од Француске или Естоније. Нико га озбиљан до сада није оспоравао. Пристанемо ли на разграничење које подразумева да макар и једно једино албанско село из састава општине Прешево уступимо Косову – осим ако оно не потврди статус аутономне покрајине у оквиру нашег уставног система – почињемо да парамо и територијални интегритет дела Србије под јурисдикцијом Београда.

После прве поделе Пољске дошла је, већ за коју годину, на ред и друга, па убрзо и трећа подела. Све док крајем 18. века та западнословенска земља није нестала са политичке мапе Европе. Ко сме да нас погледа у очи па да нам каже да у случају тзв. размене територија са Косовом, убрзо, поготово ако РС због сталних покушаја наметања сарајевског хегемонизма процени да је дошло време за БиХ раздруживање, макар делови Рашке области или севера Војводине не би били изложени сецесионистичким потресима или прекограничним насртајима? И то са аргументом да се, као што је некада БиХ сплетом околности претворена у специфичну геополитичку зону, то исто – само на други начин – догодило и са целом Србијом када смо пристали на размену територија.

ПОЛИТИЧКИ РИЈАЛИТИ
Да завршимо овај текст сумирањем и прогнозом бар наредних корака Београда. Изворни бриселски процес је обесмишљен одавно и Србија је са прихватањем статусног дијалога на то пристала. Затим је донекле камуфлирано покренут нови процес, назовимо га Брисел 2, који има и „статусну“ компоненту, и он је, а не онај први који је увелико мртав, недавно доживео застој, али ће се – уверен сам иако ми то није драго – наставити.

Београд ће затезати, али ће наставити да корача, можда тек нешто спорије, у складу са бриселском музиком. Ако уме да то ради а да додатно не погоршава српску позицију и ако је спреман да је – у случају нужде – по сваку цену брани на севернокосовском терену, то и није проблем. Али јесте велики проблем ако није тако. Брзо ћемо знати одговор. До тада је извесно да нам предстоји још неко време лутања по бриселским и другим богазама. После њих стижемо до, недајбоже, косовске капитулације или пак некаквог компромиса. Остаје нам да видимо, ако он постане изгледан, какав је, и да ли је уопште реч о компромису или ће нешто позерски бити тако представљено.


Велика српска застава у близини језера Газиводе развијена уочи посете председника Србије, 7. септембар 2018.

За крај још нешто: сада нам се поручује да је актуелни бриселски процес пропао или на граници да пропадне. Као што сам рекао, то је поигравање са јавношћу. Али ако се стварно деси да нешто касније падне у воду као раније Брисел 1, шта се дешава онда са уступцима које је Београд већ дао у склопу оба? Да ли их власт повлачи? А ако је којим случајем одговор не – што би било штетно по националне интересе – онда заслужујемо да нам се каже да су они заправо дати због ЕУ интеграција, а не решавања косовског питања. Но, сада већ маштам. Чак и у временима када политика није била баш ријалити, у њој није било много места за признања грешака и (изузев реторички) преузимање одговорности од стране моћника. За то, или смену грешкама оптерећених политичара, грађани су увек морали сами да се изборе!


Извор Печат
Упознајте Албанце и "међународну заједницу":

http://mondo.rs/a1149056/Info/Srbija/Lip...rbije.htmlЧитај
https://rs.sputniknews.com/svet/20181129...naj-takse/
https://rs.sputniknews.com/politika/2018...i-fabrike/

https://www.kurir.rs/vesti/politika/3163...nija-posla

https://www.youtube.com/watch?v=Knvz_nn9jyA
http://www.pravda.rs/2018/11/29/vise-nas...fotovideo/

https://www.youtube.com/watch?v=oURA2OU1KxE

https://twitter.com/srbininfo/status/106...8524469250

http://www.nacionalist.rs/2018/11/29/evr...-pristine/

https://twitter.com/srbininfo/status/106...6259725314

https://twitter.com/srbininfo/status/106...7588486144

https://twitter.com/srbininfo/status/106...0157848576

https://twitter.com/srbininfo/status/106...9897744385

https://twitter.com/srbininfo/status/106...0739926016

https://vidovdan.org/info/francuski-list...iti-sukob/

https://www.youtube.com/watch?v=Knvz_nn9jyA

Па обилази БЕОГРАДИЈЕ, тражите подршке од свим Српске оввштине вам БЕОГРАДИЈЕ, а поготово ти близо границе са Српским делове КиМ?

https://vidovdan.org/info/vacic-svet-mor...je-srbije/

https://www.espreso.rs/vesti/beograd/320...djaka-foto

https://www.espreso.rs/vesti/hronika/320...ujuci-foto

https://www.espreso.rs/vesti/politika/32...a-pristine

https://www.espreso.rs/vesti/politika/32...a-mogerini

https://www.espreso.rs/vesti/politika/32...rbima-foto

https://www.espreso.rs/vesti/politika/32...asnu-stvar

https://www.espreso.rs/vesti/politika/32...a-ognjista

https://www.intermagazin.rs/sta-to-radi-...-priprema/

https://rs.sputniknews.com/politika/2018...eritorija/
Kако се сазнаје Српски телеграф, руски председеник Владимир Путин дипломатским каналима је пренео озбиљно упозорење да се не играју ватром, НАТО и Едију Рами, који је у недељу запалио Балкан изјавом која практично предвиђа уједињење његове државе и Kосова. У том случају, Русија би Србији припојила Републику Српску и север Kосова и омогућила нашој земљи савез са Евроазијском унијом.

Могућност оваквог рапслета најавила је за Глас Америке и Јелена Милић, НАТО лобисткиња и одличан познавалац свега што се дешава унутар Алијансе, која је дословно рекла да Путин нуди Србији РС, север Kосова и царинску трговинску унију са Евроазијом. На њене речи надовезао се генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг изјавом да НАТО и ЕУ морају више да се фокусирају на Балкан, пошто се тамо „ствари развијају у лошем правцу“.

Нимало случајно, само три дана пре доласка руског министра Сергеја Лаврова у Београд (стиже сутра) огласио се главни амерички играч у региону Еди Рама:

– Албанија и Kосово ће имати заједничку спољну политику, а не само заједничке амбасаде и дипломатске мисије. Зашто да немамо чак и једног председника – рекао је Рама.

Према сазнањима нашег листа, Москва је одмах дипломатским каналима најавила жестоку реакцију уколико би Албанци и њихови ментори покушали да реализују сулуди план. То је и директна порука коју сутра доноси Лавров и пренеће је српским званичницима са којима ће разговарати.

Аналитичар Драгомир Анђелковић сматра да је подршка Русије извесна и да, ако буде настављено инсистирање на „великој Албанији“, не треба да оклевамо и отворимо питање поделе Kосова и припајања РС:

– У случају да Албанци желе да реализују такав план, Русија и друге велике силе попут Kине морају стати уз Србију. Ако је легитимно питање Албанаца да створе „велику Албанију“, онда је легитимна и жеља Срба да припоје део Kосова и РС.

Да Русија има могућност да уради оно што науми, констатовао је и Михаил Александров, експерт Центра за војно-политичка истраживања Московског института за међународне односе, блиског Kремљу.

– Уколико би НАТО физички напао руске интересе, Русија може да избије на Балкан, прегазивши Бугарску и Румунију, изгради савез са Србијом и да заједно врате Kосово – суштина је упозорења које је изнео Александров.
Референтни URL