Погледи форум

Пуна Верзија: Nedićeva Srbija imala diplomatske odnose sa NDH
Тренутно прегледате lite верзију форума. Погледајте пуну верзију са одговарајућим обликовањима.
Страница: 1 2 3 4 5
А зашта је то уопште битно ко може формално да "општи" (Кез) са ким? Ваљда је битније, и исправније гледати чињенично стање ствари на терену, а не правничке перипетије. И Самарџић и Динчић се убише да објасне како Краљ правно није абдицирао, па то није сметало ни Титу ни Енглезима ни Американцима да фактички, реално и чињенично поставе Тита на власт.

Битно је и једно и друго, зависи на чему је тежиште дискусије. С обзиром на наслов теме, причамо о формално правним оквирима. Пример са савезницима ти није добар. "Независни четници" нису прекршили устав и закон своје земље, а дефинитнивно су поступали за добробит своје заједнице, док у другом случају имамо непоштовање међународног права - сила бога не моли.

Исто тако, овај договор који су имали Босански четнички одреди са НДХ чињенично, реално и фактички је примењиван у стварности (сем у изузецима када га неки припадници обе стране нису поштовали), а од њега је највише користи имао Српски народ са тих простора (мир), а затим и четнички одреди (муниција). На крају крајева и сама НДХ, иначе не би потписивала тај уговор. Уосталом, не видим сврху зашто је хрватска страна инсистирала да се формално призна НДХ, ако то није битно како ти тврдиш, ни правно ни формално?


Мислим да ти споразуми чешће нису примењивани, него што јесу. Служили су да се отресу уједно и црвених и црних терориста. НДХ је инсистирала на признању јер је устанак због усташког покоља претио и њеним климавим ногама, могло је лако да се деси да цео државни апарат буде згажен.

У праву си за то да "представници НДХ нису са њима преговарали као са представницима југословенске владе и легалне југословенске војске, већ као са независном српском паравојском". Али то ни мало не мења чињеницу да су они постигли међусобни договор, који је имао реалних и стварних последица на терену. А ови одреди су касније и у пракси постали део Дражине организације, па Дражи није сметало то што су они у врло блиској прошлости "сарађивали" са НДХ. Исто као што му није сметало да пред крај рата прими одреде СДС под своју команду, иако су ови претходно имали "дипломатске односе са НДХ".

Нико ни не пориче да су споразуми постојали. Дражи није наравно то сметало јер је директна последица било спашавање живота и опстанак људи. Није му ни сметало за СДС, зашто би? Трудио се да неутралише и привуче домобране, зашто не би и српске "домобране". Уједно је радио на уништавању НДХ. Недићева влада је формално-правно исто то, само што је шеф био Србин, и водио више рачуна о српским интересима.

Кажеш да "тај уговор на који начин није обавезивао нити оптерећивао Владу или Дражу". Са тим се слажем у потпуности. Е сад ти мени кажи кога је оптерећивало то што је Недићева влада, 100% сам сигуран на Немачко инсистирање, имала дипломатске односе са НДХ?

Недића. Морално највише. Али понављам, ни његова влада није легална.

Схватам ја ти шта хоћеш да кажеш. Недићева влада је постигла споразум на много вишем нивоу са НДХ, него локални четнички команданти. Али ја могу да кажем да је Недићева влада ипак била марионетска, дакле под огромном Немачком контролом и утицајем, док су Босански четнички одреди својевољно одређивали с ким ће потписивати и шта ће потписивати.

И ко ту сноси већу одговорност?


Ма који виши ниво? Кез Ни једна ни друга су могле да трају само док су Немци могли да их држе. С том разликом што су НДХ помагали и били им савезници. Недића нису доживљавали ни као пријатеља ни као савезника, само као извршитеља.
(25-09-2013 05:55 PM)Chicot Пише: [ -> ]Битно је и једно и друго, зависи на чему је тежиште дискусије. С обзиром на наслов теме, причамо о формално правним оквирима. Пример са савезницима ти није добар. "Независни четници" нису прекршили устав и закон своје земље, а дефинитнивно су поступали за добробит своје заједнице, док у другом случају имамо непоштовање међународног права - сила бога не моли.

Ја мислим да је тежиште у дискусијама да се утврди реално стање ствари, а не правничке перипетије. Наслов теме је у складу са уводном поруком и закључком отварача теме о томе ко је већи "Србенда". Ако због овога Недићевци нису "Србенде", онда дефинитивно то нису ни Босански четници, због исте ствари.

Које то земље су имали "независни четници" да крше закон и устав кад та земља више није постојала? Дража је први кршио закон и устав своје земље, зато што према комунистима од почека није примењивао закон о заштити државе, него је сарађивао са терористима.

И Недићевци су поступали за добробит своје заједнице - Недићеве Србије и Срба у њој. Да су били непослушни, вероватно бих их се Немци отресли по кратком поступку, а Срби више не би имали свој глас код Немаца, што дефинитивно тој заједници није било у интересу.

Пример са савезницима сам навео да би видео да немогућност општења физичких и правних лица није уопште спречило Босанске четничке одреде да склопе уговоре са НДХ, формално признају НДХ, и добијају муницију "за борбу против партизана" од те исте НДХ.

(25-09-2013 05:55 PM)Chicot Пише: [ -> ]Мислим да ти споразуми чешће нису примењивани, него што јесу. Служили су да се отресу уједно и црвених и црних терориста. НДХ је инсистирала на признању јер је устанак због усташког покоља претио и њеним климавим ногама, могло је лако да се деси да цео државни апарат буде згажен.

"На конференцији команданата шест највећих четничких јединица из Западне и Централне Босне, одржаној 1. и 2. јула 1942. у Грабској испод Требаве, одлучено је да се "признају сви уговори закључени између појединих четничких одреда и НДХ. Одредима који још нису склопили споразуме са НДХ препоручено је да то учине." (Дража, I том, стр. 401)

Чим се препоручује и другим одредима да учине исто, споразум је дефинитивно нашао примену. Евидентно је да су четници примали муницију од домобрана, што је ипак ниво више од обичног примирја. Дреновић је чак хтео и да се узима новац, али су остали четнички команданти то одбили. У сваком случају, договор је пао, а Дреновић је чак и усликан у оном хотелу како цуга са домобранима.

(25-09-2013 05:55 PM)Chicot Пише: [ -> ]Недића. Морално највише. Али понављам, ни његова влада није легална.

Па што што уопште о њој дискутујемо ако није легална. И зашто би икога погађали правни акти једне нелегалне државе? Кез

(25-09-2013 05:55 PM)Chicot Пише: [ -> ]Ма који виши ниво? Кез Ни једна ни друга су могле да трају само док су Немци могли да их држе. С том разликом што су НДХ помагали и били им савезници. Недића нису доживљавали ни као пријатеља ни као савезника, само као извршитеља.

Па државни насупрот локалном. Пишеш као да су они унапред знали да ће Немачка пасти, замисли да је рат потрајао, они то нису могли да знају. Али пошто је то нелегална држава, онда нема ни сврхе дискутовати о њој (наравно, са правне тачке гледишта) Кез
Које то земље су имали "независни четници" да крше закон и устав кад та земља више није постојала? Дража је први кршио закон и устав своје земље, зато што према комунистима од почека није примењивао закон о заштити државе, него је сарађивао са терористима.

Како земља није постојала, изгубила је територијалну целовитост или није постојала као правни субјект (мислим на краљевину Југославију), на шта тачно мислиш? Човек стварно мора растегљиво да схвата ппојам сарадње да би му то пребацио. (а ти инсистираш на суштини, а не форми дела Јок )

И Недићевци су поступали за добробит своје заједнице - Недићеве Србије и Срба у њој. Да су били непослушни, вероватно бих их се Немци отресли по кратком поступку, а Срби више не би имали свој глас код Немаца, што дефинитивно тој заједници није било у интересу.

Иначе је њихов глас био много тражен и уважаван... :angel:
Сигурно нису намеравали да иду на српску штету , али су прогањајући дражине следбенике много зла учинили.

Пример са савезницима сам навео да би видео да немогућност општења физичких и правних лица није уопште спречило Босанске четничке одреде да склопе уговоре са НДХ, формално признају НДХ, и добијају муницију "за борбу против партизана" од те исте НДХ.

Није ми јасно шта у ствари доказујеш?

"На конференцији команданата шест највећих четничких јединица из Западне и Централне Босне, одржаној 1. и 2. јула 1942. у Грабској испод Требаве, одлучено је да се "признају сви уговори закључени између појединих четничких одреда и НДХ. Одредима који још нису склопили споразуме са НДХ препоручено је да то учине." (Дража, I том, стр. 401)

Чим се препоручује и другим одредима да учине исто, споразум је дефинитивно нашао примену. Евидентно је да су четници примали муницију од домобрана, што је ипак ниво више од обичног примирја. Дреновић је чак хтео и да се узима новац, али су остали четнички команданти то одбили. У сваком случају, договор је пао, а Дреновић је чак и усликан у оном хотелу како цуга са домобранима.

Наравно да јесте, али то не значи да су се све тачке споразума доследно преимењивале. Главно је било неутралисати Хрвате и оне њихове дивљаке док не потамане црвене, ослободити Србе из логора и зауставити талас насиља. Муниција је ишла сефте, да је нису дали, била би им отета.

Могао си да наставиш да цитираш... Ту пише и како се хрвати жале да се уговори не поштују, да је стање све горе, да не могу да зауздају србе (не поштују власт, траже им пропуснице, воде своју политику...). Има чак наведен извештај једног немачког официра у коме се каже да хрватске власти на четничку територију могу да уђу уз опасност по живот.

(25-09-2013 05:55 PM)Chicot Пише: [ -> ]Недића. Морално највише. Али понављам, ни његова влада није легална.

Па што што уопште о њој дискутујемо ако није легална. И зашто би икога погађали правни акти једне нелегалне државе? Кез


Каква ти је ово небулоза? Па и НДХ је нелегална, јел то поништава геноцид над Србима?

(25-09-2013 05:55 PM)Chicot Пише: [ -> ]Ма који виши ниво? Кез Ни једна ни друга су могле да трају само док су Немци могли да их држе. С том разликом што су НДХ помагали и били им савезници. Недића нису доживљавали ни као пријатеља ни као савезника, само као извршитеља.

Па државни насупрот локалном. Пишеш као да су они унапред знали да ће Немачка пасти, замисли да је рат потрајао, они то нису могли да знају. Али пошто је то нелегална држава, онда нема ни сврхе дискутовати о њој (наравно, са правне тачке гледишта) Кез
[/quote]

Основни Недићев проблем из кога произилазе све грешке и срања која је направио је у томе што је веровао да Немци неће изгубити рат. Тако се и поставио. Не верујем да се надао Немачкој победи као Љотић али је погрешно проценио.
(26-09-2013 12:41 AM)Chicot Пише: [ -> ]Како земља није постојала, изгубила је територијалну целовитост или није постојала као правни субјект (мислим на краљевину Југославију), на шта тачно мислиш? Човек стварно мора растегљиво да схвата ппојам сарадње да би му то пребацио. (а ти инсистираш на суштини, а не форми дела Јок )

Није постојала у смислу да је била окупирана и подељена, а дошло је и до промене власти на свим нивоима. Легална влада из Лондона није имала никакву власт у земљи, осим четника, који су били само војска.

Закон о заштити државе Краљевине Југославије забрањује рад и организовање КПЈ. Колико растегљиво то треба схватити да би толерисао сарадњу са њима, преговоре, а затим и споразуме о заједничким војним акцијама са њима и управљању над ослобођеним местима.

(26-09-2013 12:41 AM)Chicot Пише: [ -> ]Иначе је њихов глас био много тражен и уважаван... :angel:
Сигурно нису намеравали да иду на српску штету , али су прогањајући дражине следбенике много зла учинили.

А добро не рачунаш? Као на пример, спашавање целокупног Дражиног покрета 1941. давањем муниције да се изађе из партизанско-Немачког обруча...

И четници су прераним дизањем устанка у Србији и нападима на Немце при одмазди 100 за 1 индиректно такође много зла учинили. Такође су и толерисањем комуниста док ови нису довољно ојачали да могу да им се супротставе, учинили то да су због тих истих комуниста Босански четнички одреди касније морали да потписују споразуме са НДХ.

(26-09-2013 12:41 AM)Chicot Пише: [ -> ]Није ми јасно шта у ствари доказујеш?

Да правно гледање на ствар не мења чињенично.

(26-09-2013 12:41 AM)Chicot Пише: [ -> ]Наравно да јесте, али то не значи да су се све тачке споразума доследно преимењивале. Главно је било неутралисати Хрвате и оне њихове дивљаке док не потамане црвене, ослободити Србе из логора и зауставити талас насиља. Муниција је ишла сефте, да је нису дали, била би им отета.

Исто тако, ови дипломатски односи Недићеве владе и НДХ не значи да су они били на неком посебном нивоу.

(26-09-2013 12:41 AM)Chicot Пише: [ -> ]Каква ти је ово небулоза? Па и НДХ је нелегална, јел то поништава геноцид над Србима?

И Босански четници нису правно тело, па јел то поништава уговоре које су имали са НДХ?

(26-09-2013 12:41 AM)Chicot Пише: [ -> ]Основни Недићев проблем из кога произилазе све грешке и срања која је направио је у томе што је веровао да Немци неће изгубити рат. Тако се и поставио. Не верујем да се надао Немачкој победи као Љотић али је погрешно проценио.

И Дража је на почетку рата изјавио да "када наши савезници Енглези буду чули за наше постојање, они ће нам помоћи", па је погрешно проценио.

С друге стране, чијој се победи Недић надао, не желим да нагађам, јер се није јавно изјашњавао о томе, за разлику од Љотића или Драже у почетку рата. Поставио се једино као глас разума у окупираној Србији, и дефинитивно му је главни циљ Српске жртве за време окупације буду што је мање могуће. С друге стране је поприлично добро проценио какве нам поруке шаљу из Лондона и Москве и да ли се исплати гинути за њих, а на крају ми Срби се нешто нисмо овајдили ни од "савезничке" победе.
(25-09-2013 04:59 PM)Громовник Пише: [ -> ]Схватам ја ти шта хоћеш да кажеш. Недићева влада је постигла споразум на много вишем нивоу са НДХ, него локални четнички команданти. Али ја могу да кажем да је Недићева влада ипак била марионетска, дакле под огромном Немачком контролом и утицајем, док су Босански четнички одреди својевољно одређивали с ким ће потписивати и шта ће потписивати.

И ко ту сноси већу одговорност?
Највећу одговорност сноси Недић. Он није био окружен усташама, домобранима, комунистима, разним муслиманским легијама и осталим олошем, као Срби у Босни. То његово "морање" да општи са органима "НДХ" равно је "морању" тандема Дачић-Вучић да преговара са Тачијем. Срби у Босни нису имали избора у мору непријатеља који једва чека да им пререже гркљан и свако средство је дозвољено ако доноси корист. Недић је могао да каже "не" Немцима (али логорска храна му се није свиђала).
Нису морали ни ови, могли су часно да изгину пре него да потписују уговоре са својим кољачима и затим пију рујно вино са њима.
Ау, поче Дарко да користи комунистичке "аргументе"...
Не, само ти кажем само шта је још постојало као могућност. Лоше ти је поређење Недића и данашње власти, зато што данас, упркос свему, окупатор не стреља по Србији. Исто као што су Босански четнички одреди сматрали да је свако средство је дозвољено ако доноси корист, тако је и Недић сматрао да је у тренутку када је држава окупирана, а Немац апсолутни господар у земљи далеко корисније иступити дипломатски према њима, и покушати да се спасе шта се још спасти може, него их сачекивати из шуме и убијати их из заседе, мислећи да ћеш тиме нешто постићи у тренутку док они побеђују на свим фронтовима, а у твојој земљи је расписана размера 100:1 за сваког убијеног Немца.
(26-09-2013 09:13 AM)Николај Пише: [ -> ]Највећу одговорност сноси Недић. Он није био окружен усташама, домобранима, комунистима, разним муслиманским легијама и осталим олошем, као Срби у Босни. То његово "морање" да општи са органима "НДХ" равно је "морању" тандема Дачић-Вучић да преговара са Тачијем. Срби у Босни нису имали избора у мору непријатеља који једва чека да им пререже гркљан и свако средство је дозвољено ако доноси корист. Недић је могао да каже "не" Немцима (али логорска храна му се није свиђала).


A jel Nedic imao diplomatske odnose i sa velikom Albanijom, ili je pak velika Albanija bila predstavljena diplomatskim predstavnistvom Musolinijeve Italije?

(26-09-2013 10:17 AM)Громовник Пише: [ -> ]Не, само ти кажем само шта је још постојало као могућност. Лоше ти је поређење Недића и данашње власти, зато што данас, упркос свему, окупатор не стреља по Србији.


Okupator danas ne strelja jer nema ni potrebe za tim...
Наравно, јер није физички ни присутан.
(26-09-2013 10:26 AM)Громовник Пише: [ -> ]Наравно, јер није физички ни присутан.


A nema ni potrebe da bude fizicki prisutan, izuzimajuci spijune i njihove poslusnike na vlasti.
http://www.standard.rs/vladimir-dimitrij...e-rec.html


VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: USTAŠE U BEOGRADU. O ČEMU JE REČ?
sreda, 06 februar 2013 16:12


[Слика: vla06023a.jpg]

Radovali su se ustaške diplomate u Beogradu svakom hapšenju srpskih boraca i čudili se nepokornoj Srbiji

U
prošlom broju „Pečata“ a povodom združene medijske vežbe „Drugosrbijanština protiv Miodraga Zarkovića“ akademik Vasilije Krestić je ukazao na činjenicu prisustva hrvatskih ustaša za vreme okupacije u Beogradu, pri čemu je vrlo važno znati kako su oni dejstvovali protiv Srbije i Srba. Zabrinuti akademik je dodao: „Toga ima i danas. I, dok mi u Hrvatskoj nemamo ništa, u njihovim rukama je najjača obaveštajna služba koja deluje u Srbiji“. Kakve su to ustaše bile u Beogradu za vreme Drugog svetskog rata?

Bile su, bile, i to u samom centru. Imali su i svoj diplomatski auto, a na zgradi u kojoj su obitavali stajao je hrvatski grb sa ustaškim znakom. Zvanično, ustaška ispostava se zvala „Konzularno predstavničtvo Nezavisne Države Hrvatske“. Milan Borković u knjizi o Nediću o tome kaže: „U Beogradu je već od prvih dana okupacije bio uspostavljen konzulat NDH, koji je praktično bio obaveštajni biro vlade NDH. Više se bavio prikupljanjem podataka o snazi NOP-a i četničkog pokreta u Srbiji, nego što je zastupao interese hrvatskog stanovništva u Srbiji“. (Citate iz ustaških dokumenata pisanih u Beogradu dajemo originalno, „korienskim“ pravopisom NDH.)

U memoarima dr Vjekoslava Vrančića, „Branili smo državu“ (on je inače bio državni sekretar Ministarstva spoljnih poslova NDH) deo te priče ispričan je u okviru izlaganja teza o pripajanju Srema ustaškoj kvislinškoj tvorevini, što je podrazumevalo i zauzimanje Zemuna. U sporazumu između Nemaca i ustaša o Zemunu, prema Vrančiću, Hrvati su se obavezali da će proterati Srbe iz zauzetog područja, a Nemci da neće dozvoliti da se veća industrijska preduzeća prebace iz Zemuna u Nedićevu Srbiju (dakle, sve što je bilo srbsko, mora postati hrvatsko da bi bilo nemačko).

Inače, akademik Krestić je potpuno u pravu. Ustaški konzulat je imao razgranatu obaveštajnu službu u Beogradu i Srbiji. Pratili su sve. Znali su čak i podatke o episkopu Nikolaju Velimiroviću, koji je 1942, kad ustaški konzul Nikšić šalje izveštaj Zagrebu, bio konfiniran od strane Nemaca u Ljubostinji. Špijun iz manastira u srcu Srbije, kod Trstenika, dostavlja ustaškom konzulu, a Nikšić javlja u Zagreb, da „episkopu Nikolaju zalaze predstavnici svih srbijanskih političkih struja, pa se pripisuje najviše utjecaju istoga vladike, da je došlo do primirja u Srbiji. (...) Planina Goč ispod koje leži manastir Ljubostinja jest sabiralište svih četničkih i drugih legalnih i ilegalnih srbijanskih borbenih odreda. (...) On je engleski đak, a poznat je kao prijatelj Englezke (...) Radi svojih ljevičarskih propovijedi bio je omiljen i cijenjen kod srbskog naroda...“

Ustaški špijun se do Ljubostinje vozio s jednim vozačem, koji je, kad je naišao na četničku stražu u blizini manastira, tvrdio da su u pitanju manastirski radnici. „Sigurno je“, veli Nikšić na osnovu dostave svog špijuna, „da su svi srbski seljaci u to dobro upućeni, a napose da su upućeni kako treba se pred strancima pokazivati u nedužnom svjetlu“. Iako, prema Nikšiću, u Srbiji svako dete zna ko je Draža, to niko neće priznati. Da je ustaški špijun kod vladike Nikolaja bio Srbin i da je znao šta i gde treba gledati, vidi se i po tome što je bio pušten u manastirsku kapelu, o čemu Nikšić javlja: „Prilikom posjeta manastiru Ljubostinji upalo je u oči da je u odjelu za molitvu pokraj nekoliko malih slika svetaca obješena i slika Petra Drugog uokvirena zajedno sa proglasom 27. ožujka 1941“. U drugom izveštaju Nikšić opisuje putovanje ustaškog špijuna u unutrašnjost Srbije da bi tamo bolje upoznao delatnost „raznih grana četnika“. On ukazuje na njihov približan broj, kao i na to da četnici pod vidom seoskih straža drže seljake na dvomesečnoj vojnoj obuci. Nedostaje im odeća i obuća, ali su borbeno spremni. Naročitu pažnju Nikšić i ekipa posvećuju saradnji srpske antiustaške gerile u Bosni sa Beogradom i Nedićem. Stalno se plaše da će im Nemci oduzeti Istočnu Bosnu i pripojiti je Srbiji. O tome su izveštaji česti.

Ko su bili ustaški špijuni u Beogradu ne zna se. U Zemunu se ustaške diplomate sreću sa svojim pouzdanikom crnogorskim izdajnikom Sekulom Drljevićem, koji ih obaveštava o svojoj autobiografiji i načinom na koji će u njoj opisati Nikolu Pašića, koga slika u najcrnjim bojama.

RANA FAZA USTAŠKE DIPLOMATIJE U BEOGRADU: LONČAREVIĆ I VINCETIĆ Privremeno, godine 1941, ustaško predstavništvo se nalazilo u zgradi pošte kod Narodne skupštine u Beogradu, a predstavnik Pavelića je bio bojnik Josip Lončarević, oficir za vezu kod nemačkog zapovednika u Srbiji (oficir za vezu?; poznato zvuči, pogotovu posle pregovora s Tačijem). U to doba ustaše su bile naročito zainteresovane za Zemun, pa je u arhivu njihovog MUPa nađen izveštaj o stanju u gradu i okolini, u kome sa zabrinutošću piše: „Stanovnici kotara su u apsolutnoj većini Srbi, pa naročito naglašujem da Srbi i Nijemci u okupiranih 8 općina žive u velikom prijateljstvu te da stalno harangiraju protiv Hrvatske, Hrvata i Slovaka. (...) Ozbiljno se za bojati, da jednog dana provale iz Beograda u Zemun Srbi četnici i komunisti te da tako poubijaju i Nijemce i Hrvate, a eksplozivom poruše Zemun – što se na sva usta priča u Beogradu – jer su sadanje mjere sigurnosti i opreznosti minimalne i nedostatne“.

Ustaše su se prepale i približavanja Koste Pećanca Milanu Nediću, pa je početkom septembra njihovo predstavništvo javljalo maršalu Slavku Kvaterniku da četnici iz Srbije imaju nameru da napadnu delove istočne Bosne i Hercegovine, a da će im Nemci gledati kroz prste. I još: „Srbi se sada hvale i kažu: ako Hrvati imaju ustašku vladu, mi imamo četničku vladu“.

U avgustu 1941. u Beogradu je zvanični ustaški diplomata Tihomir Vincetić, koji odgovara neposredno ministru spoljnih poslova NDH Mladenu Lorkoviću. Adresa konzulata: Prestolonaslednikov trg broj 12. Prvobitni naziv je „Hrvatski klub – ured za putnice“. Kasnije se sele u Dobračinu 22.

Vincetić i saradnici su bili opsednuti srbskom opasnošću, pa je krajem 1941. u zagrebačku centralu javljano: „Pukovnik Draža Mihajlović bivši jugoslovenski vojni izaslanik u Sofiji, predstavlja najkarakterističniju ličnost u Srbiji. On je i vojnik i četnik i komunista. Na njega taj nesretni živalj Srbije polaže mnogo nade. (...) Nedić je, razumije se, neiskren prema Nijemcima...“ Ustaška diplomatija ukazuje na neslogu između Draže, Nedića i Pećanca, zbog koje će srbski narod „sada konačno da propadne“.

U februaru 1942. Vincetić javlja Lorkoviću da su Srbi Radivoje Vorkapić i Voja Radovanović pokušali da bez Nedićeve dozvole sa Pavelićem i Artukovićem pregovaraju o poboljšanju statusa Srba u NDH (logori, zaštita imovine i pravo na slobodu veroispovesti). Zanimljivo je napomenuti da je Artuković primio Radovanovića, koga je znao od ranije, s puno razumevanja, a zatim ga uhapsio i bacio u logor Stara Gradiška, odakle je izašao posle godinu i po dana na intervenciju Vladimira, sina Stjepana Radića. Radovanović je bio uhapšen i od Titove vlasti, kao „saradnik okupatora“, i proveo skoro tri godine na robiji. Takvu je cenu platio za jedan pokušaj intervencije u korist gonjenih Srba u NDH.

ZRELO DOBA USTAŠLUKA: DR ANTE NIKŠIĆ U aprilu 1942. u Beograd stiže dr Ante Nikšić, novi Pavelićev diplomata. Prima ga u zvaničnu posetu Feliks Bencler, opunomoćenik nemačkog Ministarstva spoljnih poslova kod vojnog zapovednika Srbije. Bencler je jasan, i Nikšić javlja u Zagreb: „U posljednje vrijeme pod pritiskom muslimanskih hordi (obratimo pažnju, ovo kaže Bencler, a ne, recimo, neko od novinara „Pečata“; nap. V. D.), kako je mnogo žena i djece poubijano u Bosni, oko 25. 000 žena i djece prešlo je Drinu i sklonilo se u Srbiji. Te žene i djeca zgražaju se i pri samoj pomisli na ustaše te su izbezumljeni od straha čim ih izdaleka osjete. Za Hrvatsku nije dobro što toliko naroda sa njenoga zemljišta bježi, pošto će polja ostati neobrađena, a ljetina ostati veoma slaba“.

Nikšić vidi da Nemci ne cene mnogo svoje hrvatske saveznike. Tako se žalio oktobra 1942. kako su Nemci u Zemunu zaustavili „samovoz“ (automobil ) njegovog konzulata i izvršili detaljan pretres po nalogu s najvišeg mesta, zbog čega on protestuje.

Sredinom maja 1942. Nikšić šalje podroban izveštaj iz Beograda: „Srbska inteligencija je gotovo sva anglofilska, dočim su široke narodne mase raspoložene rusofilski. (...) Za Nedića, kojega su donedavno Srbi zvali izdajicom i njemačkim plaćenikom, sada ovako govore: 'Nedić je patriota (...) Nedić sada laže, jer mora lagati, kao što svi Srbi sada lažu i moraju lagati. Nijemci znaju da Nedić laže i da mi Srbi lažemo, no oni imadu daleko prečega posla, nego da se sada s nama bave.'“ Naravno, ne zaboravlja da doda: „Intrige protiv hrvatskog naroda i hrvatske države ovdje su na dnevnom redu, pa će to trajati još desetljeća, jer su Srbi svi bez razlike ogorčeni na Hrvate i svu svoju nevolju njima pripisuju“.

Ipak, kao što smo već rekli, najviše ga boli nemački prezir prema ustašluku. Izvesni Lajzer, zonderfirer iz Zemuna, zapanjio je ustaškog diplomatu ovakvom izjavom: „On je rekao da u ustaškim častničkim redovima imade prostih zločinaca i da je on jednoga takovoga sreo u Zagrebu u uniformi satnika,premda dobro znade da je taj bio u zatvoru i da je odsjedio četiri godine teške tamnice radi krađe ili pronevjerenja“. Lajzer je odlučno porekao i Nikšićevu tvrdnju da Drina mora biti granica jer su tobož Hrvati predstavnici zapadne kulture, a Srbi istočne.

RUGALICE PAVELIĆU POVOD ZA UZNEMIRENOST Nikšić je neprestano uznemiren pevanjem pesama rugalica Anti Paveliću i o tome redovno izveštava Zagreb: “Paveliću, žalosna ti majka, /neš se dugo Poglavnikom zvati, /Sve zbog tvoga krvavog terora, /Što ga Srbin pretrpiti mora. (...) Ciganka je porodila bika, /Glava mu je ko u Poglavnika!“ Pominje se i to da „policiski organi (specijalna policija ), srpski prebjezi iz Hrvatske, bludnice i ološ psuju samo Hrvate i Hrvatsku“, pri čemu Nedićeva Vlada „sistematski popularira mržnju na Hrvate i Hrvatsku“. Zabrinut je i zbog „protuhrvatske srbske promičbe“ među narodom, jer „ti letci su puni mržnje naspram Poglavnika, naše države i cjelokupnog hrvatskog naroda“. Čak je i jedan slepac na Đurđevdan u Smederevu (dakle, zagrebački konzulat ima špijuna u Smederevu, koji beleži pesmu jednog slepog prosjaka) pevao: „Znaš li, Ante, otiće ti glava!“(Kakva strašna pretnja! U doba dok ustaše kolju na stotine hiljada Srba, glavna opasnost dostojna „izviješća“ u Zagreb je smederevski slepac koji u pesmi preti Paveliću.) Vrhunac opasnosti je bio kad je neko na konzulat okačio naslovnu stranu ustaškog časopisa za decu „Smilje“(na naslovnoj strani je bio veliki ljubitelj dece Pavelić), na kojoj je u jesen 1942. nacrtan „četnički znak“ i napisano „Smrt svakom Hrvatu“.

Predstavnik ustaškog konzulata čuo je, opet s jeseni 1942, kako dvojica gimnazijalaca za pare okupljenom narodu pevaju pesmu: „Paveliću, ti si pseto, platićeš nam ovo leto, /Ti izbjeći nemaš kuda – planine su srbske svuda. /Paveliću, al si lep – na kuću ti pao crep, /sa lica ti pala maska – mrcino hrvatska“. Ustaški činovnik se požalio nemačkom oficiru (vređaju savezničkog im poglavnika) i Nemac je uhapsio dvojicu srpskih dečaka. Nikšiću mnogo smeta i što „Srbi ljubomorno čuvaju sve državne embleme bivše Jugoslavije, pa napose grb na kojem se nalazi srbski i hrvatski grb (...) Isto tako imade mnogo gradskih ulica, koje nose oznake hrvatskih krajeva, velikana i mjesta“. Nikšiću smeta ime kafane „Mostar“(Mostar je u NDH), pa traži od svog Ministarstva da interveniše kod Nemaca i da se svi stari grbovi i natpisi uklone. Nije podnosio ni pesme o Sremu na Radio-Beogradu (i Srem je u NDH, ne zaboravimo!), pa je molio Nemce da emitovanje takvih pesama na radiju zabrane. Naročiti gnev je izazvala činjenica da su Srbi povredili „hrvatski državni teritorij“ jer su na Adi Ciganliji, koja je pripala NDH, sekli drva za zimu, a radnike je obišao lično đeneral Nedić.

NEDIĆ I HRVATI ZA VREME RATA Poznati hrvatski političar projugoslovenske orijentacije dr Prvislav Grizogono (pogrešno mu je pripisano pismo nadbiskupu Stepincu, nastalo 1942, gde se osuđuje saradnja rimokatoličkog klera sa ustašama u zločinima protiv Srba) ceo rat je proveo u Beogradu. U časopisu „Poruka“, koji je izlazio u Londonu (broj 29, 16. jun 1955. godine) Grizogono je opisao odnos đenerala Nedića i Srba prema Hrvatima koji su živeli u Srbiji: „Fakt jeste da su se i narod i voćstvo umeli da savladaju i ne dopuste da revolt obuzme masu i diktuje prema Hrvatima ikakav diskriminatoran postupak. Pojedinačnih ispada je dakako bilo, inače dosta malo, ali nikad uz neko učestvovanje mase; a oni koji su držali autoritet vlasti ili narodnog poverenja uvek su spremno i efikasno intervenisali. Ovo mogu da posvedočim i iz vlastitog doživljavanja. Ja nisam voleo stav generala Nedića prema neprijatelju – okupatoru (...) Ali taj politički kut gledanja ne bi opravdao da se zabašuruju fakta koja će sutra omogućiti da se o ljudima stvore osnovaniji sudovi, ukoliko se tiče humane i socijalne strane. (...) Za četiri godine pod okupatorskom čizmom, pod postavljenom Vladom generala Nedića, a pod stvarnim auktoritetom Dražine Šume, ja nisam ni vidio ni čuo nijedan slučaj napada na Hrvata ili Katolika kao takove, u kome bi učestvovala masa, i nijedan slučaj koji bi se mogao upisati u odgovornost Vladi, bilo onoj postavljenoj, bilo onoj sa stvarnim auktoritetom. Naprotiv. Ja znam da su svi Hrvati koji su se zatekli sa službom u Beogradu zadržani u službi i na položaju. Pamtim da je ta Vlada obrazovala nekoliko naročitih položaja da bi stvorila položaj i službu nekima koji su zbog razvoja događaja izgubili mesto. (...) Poznato mi je i iz vlastitog saznanja, da su policiske vlasti, gotovo bez izuzetka, sistematski i uspešno sabotirale naređenja okupatora da se vojni obveznici iz Hrvatske predavaju njima ili prebacuju u NDH“. Tako je bilo Hrvatima u Srbiji.

Šta se Srbima dešavalo u NDH o tome i vrapci na grani znaju. Uprkos tome, sada Imperija i njeni drugosrbijanski janičari u kulturi nastoje da se Nedić prikaže kao Pavelić i da se ustaški i nacistički konclogori na teritoriji Sajmišta i Zemuna (tada u NDH) predstave kao Nedićevo delo.

O USTAŠKIM ZLOČINIMA KOJI SU U STVARI SRPSKI ZLOČINI U julu 1942. Nikšić zahteva da se navodnim srpskim glasinama o ustaškim zločinima suprotstave podaci sa dokazima „bezbrojnih zvijerstava komunističko-četničkih bandita“. Novembra te godine on očajnički pokušava da dođe do ilegalno štampane knjige „Nedjela ustaša“, koja se navodno tajno širi po Beogradu. Prema Nikšiću, zločini srpskih komunista i četnika se pripisuju nevinašcima kakvi su hrvatski „borbeni i zaštitni odredi“, pa treba brzo intervenisati. U isto vreme postoji i realnost na terenu. Nikšić mora da „brzojavi“ u Zagreb da je Majzner, komandant SS divizija u Srbiji, zahtevao da „ustaše i vojnici hrvatski ne pucaju u Srbiju bez razloga, jer da su mu bili prijavljeni slučajevi, da su tako bili ranjeni i ubijeni mnogi seljaci kad su obrađivali polja u Srbiji uz Drinu“. Dobro obavešteni Majzner nije verovao da u srpske seljake sa srbijanske strane Drine pucaju „komunističko-četnički banditi“ jer je znao da u Srbe pucaju hrvatske i muslimanske ustaše.

Nikšićevo dodvoravanje Nemcima je, kao i uvek kad je hrvatska politika u pitanju, neizmerno. Tako Nojhauzenu, glavnom opunomoćeniku za privredu okupirane Srbije, poručuje da je hrvatski narod „potpuno odan saveznik velikog njemačkog naroda“, a Majzneru i njegovim kolegama nudi lovišta u „Istočnom Srijemu“, pa će isti dobiti „diplomatske lovačke karte“. Majzner kasnije moli Nikšića da se iz nemačkog logora za partizane u Zemunu zatočenici nesposobni za rad prebace u neki ustaški zemunski logor (jer tu ima više od 3.400 ljudi starijih od 50 godina a preko 500 su deca mlađa od 17 godina). Što ti je savezništvo EUropskih naroda! Što ne mogu za prinudne radove da iskoriste kulturni Nemci (reč je o zatočenim starcima i deci, ko zna od kuda), mogu da pobiju kulturni Hrvati. EUropa, pa to ti je!

SRBI NEUKLOPIVI U NOVU EUROPU Nikšić se raduje što u Banatu, okupiranom od Nemaca, „nema nigdje traga ćiriličnom nadpisu, već su svi nadpisi na latinici, i to u prvom redu njemački, pa onda hrvatski“. On ne veruje „tobožnjim desničarskim krugovima“ Beograda da će neka srpska trupa biti poslata protiv Sovjeta na Istočni front jer je „još uvijek srbsko javno mišljenje zadojeno neodoljivom mržnjom prema njemačkom narodu“.(I zaista, srpski vojnik, čak ni Nedićev, nije ratovao protiv Rusa na Istočnom frontu, dok su Hrvati slali i pešadiju i avijaciju u pomoć svojim hitlerovskim saveznicima.) Čim čuju za poraze Nemaca u Rusiji, Srbi se raduju, jer je, prema Nikšiću, njihova duša „nemirna i avanturistička“.To je zato što „Srbinu manjka smisao za opće dobro, pa prema tomu on kao takav nije ni kadar shvatiti idealistički duh nove Europe“(Hitlerove i Pavelićeve). To znači da u Srbiji postoje „desetci hiljada ljudi koji su spremni svaki čas silom rušiti novi poredak, koji im ne odgovara“.

Zato se Nikšić radovao glasinama iz nemačkih krugova da će Hitler Beograd sa Sremom, Banatom, Bačkom i Mačvom učiniti Markom (oblašću) Princa Eugena, a da će Srbi sebi morati da biraju drugi glavni grad. U razgovoru s nemačkim poslanikom u Turskoj Fon Papenom, koji ga je pitao o ponašanju Srba i da li oni sada veruju u pobedu Nemačke, Nikšić je rekao da „Srbi još uvijek računaju, da će biti na Balkanu agenti englezkog i američkog kapitala i da će živjeti od muke i rada hrvatskog naroda na ovom dijelu Europe, a da u pobjedu Njemačke ne vjeruje baš nijedan Srbin“.(Što ti je sudbina! Engleski i američki kapitalisti i njihove političke marionete na Balkanu forsiraju EU Hrvatsku, a prema Srbima se ponašaju hitlerovski. I ovaj put – toliko o „saveznicima“.). Takođe, prema Nikšiću, koji s jeseni 1942. opet šalje izveštaj u Zagreb, „sigurno je da će Srbi prvu priliku izrabiti, da ekscediraju po svom starom običaju i ljubavi za pustolovinama“.

RADOST ZBOG HAPŠENJA SRPSKIH NEPOĆUDNIKA Hrvatski konzul u oktobru 1942. oduševljeno javlja Zagrebu da su Nemci uhapsili niz četnika (njih preko 400) zbog sabotaža protiv okupatora, što je Srbe teško uznemirilo i pojačalu „mržnju na Niemce“, pa, prema Nikšiću, „poznavajući srbsku čud, može se računati na srbske ekscese u za njih najnepovoljnijem slučaju“.Nikšić likuje: „Uhićenja viđenijih srbskih političkih ličnosti provode se neprestano, a isto tako pojedinih četničkih odreda i vojvoda. Tako je ovih dana uhapšeno u Beogradu više stotina, a jučer 64 osobe, te mi jedna vrlo pouzdana osoba priopćila da su to osobiti izabranici i političko cvijeće Srbije“.

Ipak, ništa ne vredi, čak ni hapšenja: Srbi se ne mire s nacizmom! Krajem 1942, Nikšić javlja: „Za stolovima u kavanama kao i u radničkim svratištima otvoreno se razpravlja o početoj ofanzivi Englezke i Amerike, kao i o vojničkoj likvidaciji Njemačke najkasnije za nekoliko mjeseci. Ne pretjeruje se kad se kaže: Beograd je pijan!“ Iako nemačka sila oblepljuje plakate sa pretnjama streljanjem čak i za pasivni otpor, „građanstvo se okuplja pred plakatima dobacujući jedno drugom najpogrdnije šale na ime okupatora i podpisnika samog oglasa (generala Badera)“. Početkom decembra 1942. Nikšić javlja o masovnim streljanjima pobunjenih Srba i da se „po Beogradu govori o ustanku, čije se pripreme vrše kao nikad prije“.

Svaki Nemac koji ima bilo kakvog razumevanja za Srbe nailazi na kritiku Nikšića (takvi su državni savetnik dr Turner i poslanik Bencler. Turner se čak usudio da u Berlin nosi memorandum Nedićeve vlade u kome se pominju zločini nad Srbima u NDH). Jedini koji zaslužuju priznanje su pravi srbomrsci – esesovac Majzner i gestapovac Šefer, pa bi Hrvati trebalo da ih odlikuju.

NOVI USTAŠA U BEOGRADU: DR IVAN GLIGO Po odlasku Nikšića iz Beograda, stiže dr Ivan Gligo, koji nastavlja da izveštava manje opširno nego prethodnik, ali u istom tonu. Recimo, 20. januara 1943. on javlja da „već nekoliko dana vlada u Beogradu megju Srbima veselo raspoloženje. Čestitaju si. 'Dan odmazde se približava', često se čuje“, a 26. januara on tvrdi da su Moskva i London navodno naložili: „Svi se moraju složiti u borbi protiv krvnika. Megjusobne borbe izmegju komunista, partizana Mihajlovićevih (Dražinih) imaju prestati. Za proljeće svi u jedan front“. A 15. marta javlja da komandant Nedićeve Državne straže general Borivoj Jonić često govori o Bosni da će opet biti srpska i „neprijateljski je raspoložen prama Hrvatskoj“. Njegov pomoćnik kapetan Jeftić, svima kaže: „Srbija ostaje, Hrvatska prestaje, deviza je svakog srbskog patriote“.

U maju Gligo kreće u obilazak „Iztočnog Sriema“, pa posećuje Sremske (preimenovane u Hrvatske) Karlovce i druga mesta, tvrdeći da tamo sreće Sremce „hrvatsko-pravoslavne vjere“. Uprkos preimenovanju Srba u „pravoslavne Hrvate“, ustaše ubijaju i takve „hrvatske pravoslavce“, što ne bi trebalo da bude jer je, kako reče Gligo,“Sriem za nas vrelo prehrane“. Osnovna načela ustaške sremsko-bosanske politike Gligo ovako tumači: „Srbska vlada okupiranog područja Srbije temelji svoje pravo miešanja u naše unutarnje političko stanje Sriema i Bosne, budući da u tim dielovima naše Države prebiva navodno srbski živalj srbsko-pravoslavne vjere te uslied navodnog staranja za tim dielom svog naroda, koji je ostao van područja okupirane Srbije, polaže ujedno i pravo te teži vraćanju Sriema i Bosne Srbiji (...) Sriem i Bosna nalaze se u okviru granice naše novo uzpostavljene Države te taj hrvatski živalj hrvatsko-pravoslavne vjere pripada unutarnjoj politici naše zemlje, čijim razvitkom upravlja jedino Zagreb“.

I Gligo primećuje antinemačko raspoloženje Srba. Posle iskrcavanja Engleza i Amerikanaca na Siciliju, svuda se čuje: „Brzo će nešto, sve je spremno“.Bio je zabrinut zbog Nedićeve posete Hitleru septembra 1943. jer se pričalo da će Nedić tražiti pripajanje Crne Gore i Istočne Bosne Srbiji. Žali se Gligo da mnogi Nemci ne vole Hrvate iako su im oni saveznici, a vole Srbe, koji Nemce mrze. U januaru 1944. on javlja da je u Beogradu velika „protuhrvatska promičba“, pri čemu se „Tita prikazuje kao Hrvata – dapače Ustašu“. Nemačka cenzura dozvoljava da se takve stvari objavljuju i u novinama, a ranije nisu.

ZA KRAJ Šta sve vidimo iz ustaških izveštaja (sabrao ih je i objavio hrvatski istraživač Aleksandar Vojinović u knjizi „NDH u Beogradu“)? Vidimo postojanost hrvatske politike prema Bosni, prema Vojvodini, prema Srbiji. (Onda se išlo oružjem, uz pomoć Nemaca, a danas uz pomoć SAD i EU treba Srbiju, a naročito Vojvodinu, držati pod hrvatskim uticajem, naročito privrednim). „Osetljivost“ hrvatskih diplomata iz NDH u Beogradu bila je zapanjujuća: iako su baš od 1941. ustaše činile sve da pokolju što više Srba, njima je u srcu Srbije smetala čak i pesma rugalica na račun Pavelića (tražili su da Nemci hapse decu koja pevaju rugalice!), a pokušavali su, baš u Beogradu, da uklanjaju jugoslovenske grbove i nazive ulica i kafana koji im nisu odgovarali, zbog navodnih srbijanskih pretenzija na teritoriju NDH. Kako su bili bučni kad je Nedić posetio drvoseče na „njihovoj“ Adi Ciganliji – do neba se čulo! Trudili su se da zataškaju sve činjenice o ustaškom masakru Srba i tvrdili da su ustaški zločini, u stvari, zločini „komunističko-četničkih bandi“.

Za njih su svi Srbi bili isti jer su svojim poreklom, što bi rekao Ante Starčević,“pasmina slavoserbska“. Samim tim, opet po Starčeviću, „nakot za sjekiru“. Četnici, komunisti, nedićevci – neprijatelji su svih Hrvata, i tu, prema ustaškim diplomatama, nema dileme. Radovali su se ti ustaške diplomate u Beogradu svakom hapšenju srpskih boraca od strane Nemaca i čudili se nepokornoj Srbiji, koja nije mogla da se uklopi u Hitlerovu Evropsku uniju (oni su bili odane slugeranje nacističkog EUropskog poretka). I, što je najvažnije: imali su razgranatu špijunsku mrežu po Srbiji. Akademik Krestić kaže da je imaju i danas. Uticaj EU Hrvatske u Srbiji ogroman je: od politike, preko privrede, do kulture. To se vidi po kroatofilnim srbijanskim političarima, po firmama iz Hrvatske koje drže mnogo šta u zemlji u kojoj živimo, punoj izbeglica posle „Bljeska“ i „Oluje“. To se vidi i po mogućnosti izvođenja srbomrzačkih predstava u Beogradu, kakva je bila „Dr Zoran Đinđić“.

Kad govorimo o Hrvatskoj, govorimo o zemlji sasvim integrisanoj u EU (naročito ovo drugo, latinično U). Kad govorimo o Srbiji, bez obzira na sve naše padove i poraze, još uvek govorimo o Srbiji slobodnih i nepokornih ljudi, neuklopivih u, kako reče dr Ante Nikšić, „idealistički duh nove Europe“. Nadamo se da će tako i ostati. Zato, Zarkoviću, samo napred.

Šira verzija teksta objavljenog u „Pečatu“ 31. januara 2013.




Opa, evo i citav feljton u listu Tabloid:

Feljton / Nepoznata istorija okupirane Srbije - Nezavisna država Hrvatska u Beogradu

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?...=269&cl=38

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?...=270&cl=33

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?...=271&cl=32

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?...=272&cl=37

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/i...=273&cl=30
(26-09-2013 10:19 AM)Bacvanin Пише: [ -> ]A jel Nedic imao diplomatske odnose i sa velikom Albanijom, ili je pak velika Albanija bila predstavljena diplomatskim predstavnistvom Musolinijeve Italije?
Преко Италије; Албанија је била у персоналној унији са Италијом. Мада се ни италијански посланик није много питао, Немци су водили главну реч јер је Србија била њихова окупациона зона. Италијански посланик се жалио Риму да га нико не узима за озбиљно, ни Немци ни Недић, који од Немаца није видео даље...
Мени није јасно како је Недићева Србија могла имати дипломатске односе са НДХ ако је иста третирана као окупирано подручје а не држава...
Страница: 1 2 3 4 5
Референтни URL