Погледи форум

Пуна Верзија: Kako je to Vučić "heroj" a Đinđić "izdajnik"
Тренутно прегледате lite верзију форума. Погледајте пуну верзију са одговарајућим обликовањима.
Страница: 1 2 3
Danas u eri diktatora Vučića imate priliku da čujete međ' srpskim narodom kako je on, moderan, proveropski, sposoan političar. Sve u superlativu. Interesantno retko ko se dohvati teme da je to najjveći izdajnik od ratova 90-ih pa na ovamo, da je potpisoa kapitulaciju, da je od države dobio stan, da gradi vilu u Jajincima a da tastu u Margiti pravi vilu, gde u istom mestu samo 10km napred sa firmom sa sejšelskih ostrva otvara vetropark u vrednosti od nekoliko miliona usd. Gde je brata zaposlio u fudbalski klub. Gde je jedini u Srbiji koji nema ni ar vinograda a ima najskuplju kolekciju vrhunskih vina. Gde je američki i nemački čovek prvi čestitao Merkelovoj na pobedi, Gde će prvi put podržati paradu pedera itd..

Interesantio da je to sve isto čak i duplo manje u odnosu na Vučića Zoran Đinđić. Koji je 20 godina vodio Srbiju ka Evropi, bio političar širokih shvatanja i pogleda. Tada je Đinđić međ' srpskim narodom bio izdajnik, nemački čovek, kriminalac,predsednik stranke koje finansiraju zapadnjačke države itd. A Zoran Đinđić je bio za ovog nebo i zemlja. Izgrađen hram svetog save, Srbija je ponovo bila poštovana u Evropi, nije prodao kosovo za sitno, nije imao najjskuplja vina niti stan od države. Nije vodio svim službama državne bezbednosti, i mnogo toga još...

Eto zato je Zoran izdajnik, a onaj Vučić "heroj" novog doba..
И један и други су све оно што си за њих набројао.

Са тим да је вучић много ГОРИ!

Ђинђић је од почетка гурао то што је гурао, а ова скотина је прво била Србин, а после скот.

Значи вучић је и некарактерни смрад, јер се продавао за нешто што није. Лако је са лоповом који каже да је лопов, тешко је са лоповом који каже да је поштен.

Из тог разлога мање сам склон да пљујем ДС, него СНС. Ови из ДС се нису у Цркви, пред Богом и Свештеником Заклињали, па слагали.

(24-09-2013 08:02 PM)Mekenzi Пише: [ -> ]...
Izgrađen hram svetog save, Srbija je ponovo bila poštovana u Evropi, nije prodao kosovo za sitno, nije imao najjskuplja vina niti stan od države. Nije vodio svim službama državne bezbednosti, i mnogo toga još...
...
Могу ти само рећи следеће:
- Храм Светог Саве је рађен Недељом и Црквеним Празницима и једно и друго заједно, да су се Свештеници СПЦ извињавали...
- Србија је била поштована, ...
- Није продао Космет
- Имао је и има му удовица пара, да не можеш да сањаш колико...
- Не да је командовао УДБ-ом, него није нормално
...
Да се бар то зна... и мање сања.
И један и други су говна издајничка. Стока без морала, без имало прађедовског у себи! Први је продукт безбожног и макијавелистичког система европског образовања, шездесет осмаш - комуниста, други настављач лика и дјела оног првог. Голуб превртач, кума је свога издао. Обојица су само подрепне мухе колонијалних управитеља Србије.

А како то ти Србин па пишеш 'светог Саве' малим словом?
Prenosimo preveden tekst Nila Klarka objavljen u britanskom izdanju lista “Gardijan” dan nakon ubistva Zorana Đinđića. Tekst nosi naslov “Beogradski kvisling” i do sada nije citiran u domaćim medijima.

U ovom tekstu autor iznosi činjenice o neuspelim reformama vlade Zorana Đinđića koje je demokratska vlast u Srbiji pokušala da sakrije kreirajući kult ličnosti pokojnog premijera.

Na kraju teksta možete pronaći link ka originalnoj verziji teksta na engleskom jeziku.

Piše: Nil Klark, 14. mart 2003. Gardian (London)

Počasti Zoranu Đinđiću, ubijenom srpskom premijeru, pljušte kao kiša. Prvi je počeo predsednik Buš, hvaleći njegovo “snažno vođstvo”, dok je portparol kanadske vlade veličao “vesnika demokratije”, a Toni Bler govorio o energiji koju je Đinđić posvetio “reformisanju Srbije”.

U čituljama zapadnih listova Đinđić je skoro uvek slavljen kao bivši student-agitator, koji je hrabro poveo narodni ustanak protiv okrutnog diktatora i pokušao da uvede svoju zemlju u novu demokratsku eru. Ali izvan CNN-ove verzije svetske istorije, karijera Zorana Đinđića izgleda prilično drugačije.

Oni koji se ograđuju od doktrine promene režima trebalo bi da se sete da Irak nije prva zemlja u kojoj su američka i druge zapadne vlade pokušale organizovati uklanjanje vlade koja nije odgovarala njihovim strateškim interesima. Pre tri godine, na redu je bila Miloševićeva Jugoslavija.
U svojoj nedavnoj biografiji Miloševića, Adam LeBor otkriva kako su Sjedinjene Države natrpale 70 miliona dolara u kofere srpske opozicije u njenom naporu da zbaci jugoslovenskog lidera 2000. godine.

Po naređenju državnog sekretara Madlen Olbrajt, tajna američka kancelarija za jugoslovenske poslove bila je pripremljena da potpomogne organizovanje ustanka koji bi zbrisao autokratskog Miloševića sa vlasti.

Istovremeno, postoje dokazi da su podzemne kriminalne grupe, kontrolisane od strane Zorana Đinđića i povezane sa američkom obaveštajnom službom, izvele serije uspelih atentata ključnih ljudi koji su podržavali Miloševićev režim, uključujući ministra odbrane Pavla Bulatovića i Žiku Petrovića, šefa jugoslovenskog avioprevoza.

Kada su S. Milošević i njegova Socijalistička partija konačno pali, Sjedinjene Države su dobile “reformističku” vladu u Beogradu kakvu su želele. Novi predsednik Vojislav Koštunica je primio bukete, ali poluge moći je držao čovek Stejt Dipartmenta Zoran Đinđić – i on sigurno svoje vašingtonske sponzore nije izneverio!

Prvi prioritet je bio uvođenje programa “ekonomskih reformi” – što je izraz novog svetskog poretka za rasprodaju državne imovine u bescenje multinacionalnim kompanijama. Preko 700 000 jugoslovenskih preduzeća ostalo je u društvenom vlasništvu i uglavnom je bilo kontrolisano od strane radničkih odbora, sa svega 5% kapitala u privatnom vlasništvu.
Kompanije su mogle biti prodate ako je manje od 60% kapitala pripadalo radnicima. Đinđić je brzo promenio zakone i rasprodaja je mogla da počne.

Posle dve godine u kojima je hiljade društvenih preduzeća bilo prodato, (mnoga kompanijama koje su učestvovale u bombardovanju Jugoslavije 1999.), prošlomesečni izveštaj Svetske banke je obilovao pohvalama Đinđićevoj vladi i njenom “angažovanju internacionalnih banaka u procesu privatizacije”.
Ali Đinđiću nije bilo naređeno da proda samo državnu imovinu. Milošević je takođe morao da ode, za obećanu nagradu od sto miliona dolara, čak ako je to značilo i njegovo kidnapovanje u suprotnosti sa jugoslovenskim zakonima i slanje avionom RAF-a na američki finansirano režirano suđenje u Hag.

Kad je prodao imovinu svoje zemlje, njenog bivšeg predsednika i svoje političke rivale, šta je ješ ostalo da se proda? Jedino još sama država. I januara ove godine Đinđić je upravo to i uradio. Uprkos suprostavljanju većine njenih građana, “vesnik demokratije” sledio je zahteve “međunarodne zajednice” i posle 74 godine ime Jugoslavije nestalo je sa političke mape. Strateški cilj njene zamene serijom slabih, podeljenih protektorata konačno je bio postignut.

Ponekad, ipak, i najbolje izvedeni planovi krenu naopako. Uprkos zapadnim hvalospevima, malo će Srba oplakivati Đinđića. Za veliku većinu Srba, Đinđić će ostati zapamćen kao kvisling koji se obogatio prodajući svoju zemlju onima koji su tako nemilosrdno vodili rat protiv nje,svega nekoliko godina ranije.

Đinđićeve toliko hvaljene reforme podigle su cene komunalnih usluga nebu pod oblake, nezaposlenost je oštro skočila na 30%, i skoro dve trećine Srba sada živi ispod linije siromaštva.

Još nije jasno ko je ispalio hice koji su ubili Zorana Đinđića. Verovatnoća je da je to bila operacija podzemlja, njegove veze sa organizovanim kriminalom konačno su ga sustigle. Ali, ma kako to surovo zvučalo, ima mnogo ljudi u Srbiji koji bi rado povukli obarač. U svojoj nedavnoj poseti Beogradu, bio sam pogođen ne samo razinom ekonomske nepravde, nego i mržnjom skoro svakoga koga sam sreo prema premijeru, čija je popularnost u narodu pala ispod 10%

Lekcija iz Srbije za današnje serijske menjače režima je jednostavna. Možete pokušati da podjarmite ljude sankcijama, razaranjem i bombama. Možete, ako želite, da zbacite vlade koje vam se ne dopadaju, možete okušavati da nametnete svoju volju postavljanjem Hamida Karzaija, generala Tomija Frenksa ili Zorana Đinđića da glume imperijalne konzule.

Ali ne zamišljajte da možete naterati poniženi narod da ih poštuje.

https://www.intermagazin.rs/tekst-sa-zap...-djindjic/

https://www.theguardian.com/world/2003/m...ia.comment
(24-09-2018 03:54 PM)Прст_у_ока_латиници Пише: [ -> ]Prenosimo preveden tekst Nila Klarka objavljen u britanskom izdanju lista “Gardijan” dan nakon ubistva Zorana Đinđića. Tekst nosi naslov “Beogradski kvisling” i do sada nije citiran u domaćim medijima.

U ovom tekstu autor iznosi činjenice o neuspelim reformama vlade Zorana Đinđića koje je demokratska vlast u Srbiji pokušala da sakrije kreirajući kult ličnosti pokojnog premijera.

Na kraju teksta možete pronaći link ka originalnoj verziji teksta na engleskom jeziku.

Piše: Nil Klark, 14. mart 2003. Gardian (London)

Počasti Zoranu Đinđiću, ubijenom srpskom premijeru, pljušte kao kiša. Prvi je počeo predsednik Buš, hvaleći njegovo “snažno vođstvo”, dok je portparol kanadske vlade veličao “vesnika demokratije”, a Toni Bler govorio o energiji koju je Đinđić posvetio “reformisanju Srbije”.

U čituljama zapadnih listova Đinđić je skoro uvek slavljen kao bivši student-agitator, koji je hrabro poveo narodni ustanak protiv okrutnog diktatora i pokušao da uvede svoju zemlju u novu demokratsku eru. Ali izvan CNN-ove verzije svetske istorije, karijera Zorana Đinđića izgleda prilično drugačije.

Oni koji se ograđuju od doktrine promene režima trebalo bi da se sete da Irak nije prva zemlja u kojoj su američka i druge zapadne vlade pokušale organizovati uklanjanje vlade koja nije odgovarala njihovim strateškim interesima. Pre tri godine, na redu je bila Miloševićeva Jugoslavija.
U svojoj nedavnoj biografiji Miloševića, Adam LeBor otkriva kako su Sjedinjene Države natrpale 70 miliona dolara u kofere srpske opozicije u njenom naporu da zbaci jugoslovenskog lidera 2000. godine.

Po naređenju državnog sekretara Madlen Olbrajt, tajna američka kancelarija za jugoslovenske poslove bila je pripremljena da potpomogne organizovanje ustanka koji bi zbrisao autokratskog Miloševića sa vlasti.

Istovremeno, postoje dokazi da su podzemne kriminalne grupe, kontrolisane od strane Zorana Đinđića i povezane sa američkom obaveštajnom službom, izvele serije uspelih atentata ključnih ljudi koji su podržavali Miloševićev režim, uključujući ministra odbrane Pavla Bulatovića i Žiku Petrovića, šefa jugoslovenskog avioprevoza.

Kada su S. Milošević i njegova Socijalistička partija konačno pali, Sjedinjene Države su dobile “reformističku” vladu u Beogradu kakvu su želele. Novi predsednik Vojislav Koštunica je primio bukete, ali poluge moći je držao čovek Stejt Dipartmenta Zoran Đinđić – i on sigurno svoje vašingtonske sponzore nije izneverio!

Prvi prioritet je bio uvođenje programa “ekonomskih reformi” – što je izraz novog svetskog poretka za rasprodaju državne imovine u bescenje multinacionalnim kompanijama. Preko 700 000 jugoslovenskih preduzeća ostalo je u društvenom vlasništvu i uglavnom je bilo kontrolisano od strane radničkih odbora, sa svega 5% kapitala u privatnom vlasništvu.
Kompanije su mogle biti prodate ako je manje od 60% kapitala pripadalo radnicima. Đinđić je brzo promenio zakone i rasprodaja je mogla da počne.

Posle dve godine u kojima je hiljade društvenih preduzeća bilo prodato, (mnoga kompanijama koje su učestvovale u bombardovanju Jugoslavije 1999.), prošlomesečni izveštaj Svetske banke je obilovao pohvalama Đinđićevoj vladi i njenom “angažovanju internacionalnih banaka u procesu privatizacije”.
Ali Đinđiću nije bilo naređeno da proda samo državnu imovinu. Milošević je takođe morao da ode, za obećanu nagradu od sto miliona dolara, čak ako je to značilo i njegovo kidnapovanje u suprotnosti sa jugoslovenskim zakonima i slanje avionom RAF-a na američki finansirano režirano suđenje u Hag.

Kad je prodao imovinu svoje zemlje, njenog bivšeg predsednika i svoje političke rivale, šta je ješ ostalo da se proda? Jedino još sama država. I januara ove godine Đinđić je upravo to i uradio. Uprkos suprostavljanju većine njenih građana, “vesnik demokratije” sledio je zahteve “međunarodne zajednice” i posle 74 godine ime Jugoslavije nestalo je sa političke mape. Strateški cilj njene zamene serijom slabih, podeljenih protektorata konačno je bio postignut.

Ponekad, ipak, i najbolje izvedeni planovi krenu naopako. Uprkos zapadnim hvalospevima, malo će Srba oplakivati Đinđića. Za veliku većinu Srba, Đinđić će ostati zapamćen kao kvisling koji se obogatio prodajući svoju zemlju onima koji su tako nemilosrdno vodili rat protiv nje,svega nekoliko godina ranije.

Đinđićeve toliko hvaljene reforme podigle su cene komunalnih usluga nebu pod oblake, nezaposlenost je oštro skočila na 30%, i skoro dve trećine Srba sada živi ispod linije siromaštva.

Još nije jasno ko je ispalio hice koji su ubili Zorana Đinđića. Verovatnoća je da je to bila operacija podzemlja, njegove veze sa organizovanim kriminalom konačno su ga sustigle. Ali, ma kako to surovo zvučalo, ima mnogo ljudi u Srbiji koji bi rado povukli obarač. U svojoj nedavnoj poseti Beogradu, bio sam pogođen ne samo razinom ekonomske nepravde, nego i mržnjom skoro svakoga koga sam sreo prema premijeru, čija je popularnost u narodu pala ispod 10%

Lekcija iz Srbije za današnje serijske menjače režima je jednostavna. Možete pokušati da podjarmite ljude sankcijama, razaranjem i bombama. Možete, ako želite, da zbacite vlade koje vam se ne dopadaju, možete okušavati da nametnete svoju volju postavljanjem Hamida Karzaija, generala Tomija Frenksa ili Zorana Đinđića da glume imperijalne konzule.

Ali ne zamišljajte da možete naterati poniženi narod da ih poštuje.

https://www.intermagazin.rs/tekst-sa-zap...-djindjic/

https://www.theguardian.com/world/2003/m...ia.comment
Znači Đinđić je kada je došao na vlast 2000-te godine zatekao je Srbiju kao Švajcarsku bogatu, razvijenu, modernu a onda je uspeo za tri godine totalno devastirati???
MULTIMILIONERKA RUŽICA ĐINĐIĆ

Kada je ubijen 12. marta 2003. godine, pokojni premijer je u radnoj knjižici imao samo dve godine i šest meseci radnog staža! Njegova supruga Ružica imala ga je još manje. Njeno bogatstvo je još uvek tajna za srpsku javnost, a naročito količina novca u gotovini, kojom raspolaže ova vesela i bogata udovica.



Objašnjavajući pre tri godine kako je „Viktorija grupa“ (kompanija za trgovinu hranom i poljoprivrednim proizvodima), dobila najpovoljniji kredit od 250 milione evra, Zoran Mitrović, generalni direktor ovog „demokratskog“ giganta, shvativši da je „na klizavom terenu“, počeo je da se pravda da on nije vlasnik „Viktorija grupe“, nego Ružica Đinđić, udovica pokojnog premijera Zorana Đinđića!

Tako je, za one neupućene, odjeknula „senzacionalna“ vest da je Ružica multimilionerka. Istina, do javnosti su i pre toga stizale vrlo oskudne informacije o tome čega je sve ova „vesela udovica“ vlasnik, šta se sve od pokretnih i nepokretnih stvari vodi na njeno ime, šta joj je Zoran ostavio u nasleđe i šta su njemu sve ostavili njegovi finansijeri iz zemlje i sveta.

Ali, posle Mitrovićeve izjave, više nije imalo šta da se krije. Reč je o ženi koja je bila i ostala „siva eminencija“ demokratske pljačke. Tu činjenicu, oberučke je prihvatila i naprednjačka vlast. Njen novi zaštitnik je Aleksandar Vučić. Posao ne sme da stane.

Kada je streljan 12. marta 2003. godine, pokojni premijer je u radnoj knjižici imao samo dve godine i šet meseci radnog staža! Njegova supruga Ružica imala ga je još manje. Njeno bogatstvo je još uvek tajna za srpsku javnost, a naročito količina novca u gotovini, kojom raspolaže ova vesela i bogata udovica.

U nedavno objavljenoj biografiji Slobodana Miloševića, britanski publicista Adam Le Bor otkriva kako je Amerika, samo u jednom periodu, „napunila cegere“ nekadašnje srpske opozicije sa više od 70 miliona dolara, prilikom organizovanja puča 2000. godine. Le Bor tvrdi da je po ličnom naređenju Madlen Olbrajt, posebno formirano, u okviru američke vlade „Subverzivno odeljenje za Jugoslaviju“, da bi se bavilo organizovanjem „spontanog dešavanja naroda“, koje će rezultirati rušenjem Miloševićevog režima.

Le Bor piše i o organizovanim kriminalnim grupama koje su bile pod kontrolom Zorana Đinđića i nadzorom američkih obaveštajnih službi, a koje su izvršile seriju atentata protiv ključnih Miloševićevih saradnika, poput ministra odbrane Pavla Bulatovića i Žike Petrovića, direktora JAT.

Le Bor dalje piše kako je Đinđić odmah nakon što je „postavljen za carskog konzula“, dobio naređenja da Miloševića ukloni, i to za nagradu od 100 miliona dolara! Đinđić je taj novac „avansno“ dobio, i to je sve što se o njemu zna.

Gde je taj novac sklonjen? Gde su desetine i stotine miliona evra i dolara strane pomoći nekadašnjoj srpskoj opoziciji koje je Đinđić, kao neprikosnoveni vođe, „na ruke“ dobijao u koferima, torbama i automobilskim gepecima?

Kada je u januaru 2001. godine postao premijer Srbije, Zoran Đinđić je već najtešnje bio povezan i sa „surčinskim mafijaškim klanom“. Na to je ukazao i bivši pripadnik SDB Momir Gavrilović, ali je ubrzo posle posete kabinetu tada saveznog predsednika bio likvidiran. Gavrilović je tada rekao da su određeni ljudi sumnjivih biografija iz Surčina uvezli građevinske mašine bez plaćanja carine. Radi se o mašinama za asfaltiranje, koje su na kredit kupljene u Nemačkoj, i bile su angažovane na poslovima u Srbiji (pre svega, na popravci kolovoza na Ibarskoj magistrali i autoputu Beograd-Niš).

Taj posao, koji je finansiran sredstvima od strane pomoći, a realizovan je preko Ministarstva saobraćaja, na čijem čelu je bila članica DS Marija Rašeta Vukosavljević, Đinđiću i njegovim kompanjonima trebalo je da donese čistu zaradu od oko dve stotine miliona maraka. Svi ovi poslovi odvijali su se i preko Dragana Markovića, Đinđićevog kuma i vlasnika firme Krmivo-produkt iz Surčina.

Sa koliko tog novca danas raspolaže njegova udovica Ružica i u šta ga je investirala? Sa koliko računa na stranim bankama raspolaže, zašto je država zaštitila od progona za učešće u pljački srpskih preduzeća i zbog čega nadležne institucije „ne znaju“ za Đinđićev testament?

I bivši telohranitelj Zorana Đinđića, Nikola Sandulović, više puta je u izjavama za javnost tvrdio da je njegov nekadašnji šef bio prebogat čovek. Prema njegovim tvrdnjama, ogromne sume novca koje su krajem devedesetih godina dolazile iz inostranstva za rušenje Miloševićevog režima, završile su u Đinđićevim rukama, te da ništa od toga novca nije išlo preko računa, već je bio u pitanju „gotovina u vrećama“.

Malo ljudi je znalo da je Zoran sa Vladimirom Vukosavljevićem (njegov nekadašnji šef obezbeđenja) išao i na granicu sa BiH, odakle su preuzimali novac u torbama. Zoran Đinđić je imao i tajni račun u švajcarskoj banci, fabriku mikro čipova u Nemačkoj, u Bremenu, ali i akcije u Koka koli. Iako njega više nema, porodicu je zbrinuo za naredni nekoliko generacija.

Neke „transakcije“ koje je njegova udovica Ružica sprovela posle njegovog ubistva, bile su samo vrh ledenog brega ispod koga se krije čitava imperija. Samo naivnima nije bilo jasno kako je ova žena prodala dva stana za oko 2,5 miliona evra. A, vest da je na tu brojku „još dodala za vilu“, koja vredi oko tri miliona evra, šokirala je samo one koji ne znaju ko je i čime se bavila Đinđićeva udovica.

Mada to srpskoj javnosti nije bilo poznato, Zoran Đinđić je imao i kuće i stanove na Azurnoj obali, u Monaku i Monte Karlu. Jedno vreme se pominjalo da ima nekretnine i u Argentini i to vinograde i voćnjake. Niko nikad nije javno rekao šta je Đinđić ostavio iza sebe. Postoje informacije da njegov pravi testament nosi oznaku državne tajne.

Trgovina Ružice Đinđić i države, gde se navodi da je ona dala dva stana na Studentskom trgu i pola miliona evra u gotovini za vilu u Užičkoj ulici, samo su produbili misteriju zaostavštine Zorana Đinđića. Pomenuti stanovi su bili u dve susedne zgrade, ali su bili spojeni prolazom koji je posebno urađen u tu svrhu, tako da su posetioci devedesetih godina prošlog veka bili uvođeni u samo jedan od stanova, ne znajući da postoji i onaj drugi!

Kad je reč o kupovini vile u vrednosti od preko tri miliona evra, treba reći i to da je ondašnja vlast prećutala da se tu ustvari radi radi o kompleksu nekoliko kuća i imanja na adresama Užička 40 i Tolstojeva 35 gde su živeli predsednici nekadašnje Jugoslavije, a kasnije i Miloševićev predsednik vlade, Mirko Marjanović.

Imanje na adresi Tolstojeva 35, Drugi opštinski sud u Beogradu 1998. godine, vraća na korišćenje predratnim vlasnicima, a Okružni sud tu presudu potvrđuje 1999. godine. Uprkos tome, čim se porodica Đinđić tu uselila, odmah je u takozvanom revizionom postupku, sud faktički nacionalizovao pomenuto imanje koje nije bilo nacionalizovano ni u doba komunizma!

Na novom, spojenom posedu, Ružica Đinđić raspolaže sa 34 ara zemljišta, tržišne vrednosti skoro sedam miliona evra, kao i 600 kvadrata stambenog prostora, a sve to je platila dvama stanovima i polovinom miliona evra, uzetih od 1,1 milion evra koje joj je dao Stanko Subotić Cane neposredno posle ubistva Zorana Đinđića.

Ironično je to što je naslednica predratnog vlasnika od 2002. do 2010. plaćala porez na imovinu koju je koristila porodica Đinđić!

Novac koji je posle 5. oktobra iz inostranstva stizao kod Zorana Đinđića, koji je finansirao stranke tadašnje opozicije (po zaslugama) bio je toliko veliki da je smešno kada bi se reklo da je sve otišlo tamo gde treba. Njegov nekadašnji telohranitelj Nikola Sandulović je tvrdio da je ogroman novac ostao u Đinđićevim rukama kao i da taj novac nikada nije ušao u „regularne tokove“. Za to je znao i Branko Vasiljević, njegov ubijeni telohranitelj, a evidencije o prispeću novca i njegovom raspoređivanju, vodio je samo Zoran Đinđić, bez ijednog prisutnog lica ili, ne daj Bože, kontrolora.

Mnogi su se žalili iz tadašnjeg DOS na to što je Đinđić bio jedini i neprikosnoveni „blagajnik“ i hteli su svoj deo kolača, ali…

Sud „nema uvid“ u imovinu Đinđića

U Prvom opštinskom sudu u Beogradu, gde se vodila rasprava o zaostavštini pokojnog premijera Zorana Đinđića, 10. decembra 2003. godine, konstatovano je da Đinđić za života nije napravio testament niti je sa bilo kim sklopio ugovor o zaveštanju.

Prvo, opštinski sud se samo jednom oglasio saopštenjem o Đinđićevom testamentu. U tom saopštenju se kaže da je Rešenjem o nasleđivanju utvrđeno je da je od imovine Zoran Đinđić ostavio devizna sredstva na računima u Slavija banci i Nacionalnoj štedionici. Pored toga, Đinđić je svojim naslednicima ostavio akcije Koka kole i spisak izdavačkih preduzeća koja mu duguju honorare za prevode filozofskih knjiga, kao i knjiga koje je on napisao.

Međutim, koliko je sredstava na Đinđićevim deviznim računima, u sudu tada nisu mogli da kažu. Zvanično, „sud u to nije imao uvid“.

Tokom ostavinske rasprave o deviznim sredstvima Zorana Đinđića brojevi njegovih bankovnih računa nisu pominjani u Prvom opštinskom sudu. Kada je reč o nekretninama, Zoran Đinđić ih, prema tvrdnjama ovog suda, nije ni imao! Stan na Studentskom trgu, u kojem je Đinđić živeo pre nego što je postao premijer, nije se vodio na njegovo ime!

Akcije Koka kole, koje je lider DS ostavio svojim naslednicima, kupovao je u više navrata. Zvanično, to je uradio samo tri puta. U prvom paketu je bilo 318, u drugom 410, a u trećem 2442 akcije. Ali, danas je već sasvim izvesno da tih akcija ima znatno više. Prema zvaničnim podacima Beogradske berze, cena jedne akcije Koka kole iznosila je 2250 dinara. Lako bi bilo izračunati koliko Đinđićeva porodica od toga danas prihoduje, kad bi se ušlo u trag broju akcija.

Poznato je i da je Zoran Đinđić svojevremeno preko šabačkog preduzetnika Stanka Popovića kupio akcije Sojaproteina iz Bečeja.

Kako su u to vreme radnici fabrike štrajkovali, uključena je Jedinica za specijalne operacije (JSO) kako bi novim vlasnicima omogućila da uđu u posed. Radnici su prebijeni i ućutkani, a Popović je pomenute akcije svojevremeno preneo na Viktorija grupu, holding koji je u svom posedu imao desetak preduzeća. Ružica Đinđić je nasledila i ove akcije koje se ne pominju u ostavinskom postupku.

Upućeni tvrde i da je Ružica Đinđić, zajedno sa Aleksandrom Vlahovićem, posredno kupila Vino Župu iz Župskog Aleksandrovca. Kao nominalni privatizacioni kupac pominje se jedan manje poznati lokalni političar Radomir Šljivić, poznat po fizičkim obračunima sa političkim neistomišljenicima.

Ovakvi i slični slučajevi trgovine (i nasilja koje je pratilo te „akcije“), samo govore da je status Ružice Đinđić u Srbiji poseban, te da država iz nekog razloga sa ovom udovicom posluje kao sa sebi ravnopravnim partnerom. Ni takozvane „nove vlasti“ oličene u Aleksandru Vučiću, nemaju nameru da išta menjaju u tom odnosu. Naprotiv, Ružica je čak pohvalila Vučića i izgovorila neverovatnu rečenicu, da joj sadašnji „vođa“ liči na Zorana!

Takođe treba reći i to da baš niko iz državnih institucija nije postavio pitanje o bezbroj nelogičnosti koje prate testament Zorana Đinđića, i time dokazao ili odbacio priče koje već godinama kruže o njegovoj basnoslovnoj imovini. Naravno, ni Ružica Đinđić nikada nije pominjala testament koji je Zoran ostavio, jer bi onda narod video šta je sve od imovine imala njihova porodica i šta sve nije prijavio kada je bio premijer, a onda bi se poteglo i pitanje odakle mu sve to.

Ko je bio Đinđićev sponzor u Nemačkoj?

Kada se početkom devedesetih godina vratio iz Nemačke u Srbiju, Zoran Đinđić je imao reputaciju uglednog agenta nemačke obaveštajne službe BND. On je imao tačno definisane zadatke delovanja, ali agenti, uglavnom, za svoj rad dobijaju znatno manje novca nego što javnost pretpostavlja.

Po dolasku u Srbiju, njega je godinama finansirao Miodrag Kostić Kole, biznismen iz Novog Sada, vlasnik preduzeća „MK“ i direktor Demokratske stranke.

Prema sopstvenom priznanju, Kostić je Demokratskoj stranci svakoga meseca davao pedeset hiljada maraka! Koliko je od tog novca završilo u Đinđićevom džepu?

Đinđić je ubrzo postao i vlasnik stana od 150 kvadrata na Studentskom trgu broj 8. u Beogradu. Taj stan je, prema svedočenju bivšeg visokog funkcionera Demokratske stranke, kupio za 150 hiljada dolara, novcem koji je prisvojio od američke pomoći za Demokratsku stranku 1990. godine. Đinđić je došao i u posed vile na Senjaku, u Driničkoj broj 1, i u Novim Banovcima, ulica Beogradska 50.

Treba se podsetiti da je Đinđićeva vila na Senjaku izgrađena za samo dva meseca, da je odlikuje holivudski glamur i da u potpunosti baca u zasenak eksterijer elitnog beogradskog naselja. Samo ograda oko kuće na Senjaku, izrađena od najboljeg švedskog čelika, visine oko tri metra, sa brojnim ukrasima, koštala je nekoliko stotina hiljada maraka.

Troškove podizanja platila je Vlada Srbije. U to vreme Đinđić je i sam prizna(va)o da poseduje akcije u firmi Koka kola, a prema pouzdanom izvoru iz Vlade Srbije iz tog perioda, vlasnik je i jednog preduzeća u mađarskom gradu Kečkemetu.

Nemački dnevni list Junge Velt objavio je 2002. godine da je čovek koji je korumpirao bivšeg vojnog ministra Rudolfa Šarpinga (kancelar Šreder zbog ovog skandala izbacio ga je iz vlade!) takođe „sponzorisao“ i premijera Srbije Zorana Đinđića.

Poslednjeg dana decembra 2000. godine, tada kandidat za premijera Zoran Đinđić dočekao je na surčinskom Aerodromu Nikola Tesla srpskog biznismena iz Švajcarske, Stanka Subotića Caneta. Kola u kojima se nalazio gospodin Đinđić prišla su Canetovom avionu na samoj pisti. Canetu je dobrodošlicu poželeo gospodin Đinđić, preuzimajući poveću kesu sa novcem, u kojoj je bilo 50 miliona nemačkih maraka! U gotovini!

Sa dozvolom svojih poslodavaca i švajcarskih vlasti, gospodin Subotić je doneo novac budućem premijeru da osigura tržište za kompaniju Britiš ameriken tabako (BAT) i tako dobije tržište i za sebe.

Nije lako s parama

Očigledno je da je pokojni Đinđić umeo da sakrije trag ogromnim količinama novca u gotovini. U tome je imao pomoć i nemačkih obaveštajaca, ali je istovremeno bio u velikom strahu od američkog ambasadora Vilijema Montgomerija, koji ga je, zvanično, podržavao u vođenju politike, ali je Zoran bio uveren da mu baš ambasador Montgomeri pakuje duvansku aferu preko zagrebačkog lista Nacional.

Velike količine novca u gotovini premijer Đinđić je, u prvoj godini svoje vlasti, iznosio i diplomatskom poštom, a gospodin Subotić je, kao čovek od iskustva, umeo da mu otvori firme u inostranstvu.

Kada je premijer optužen da je u inostranstvo putovao Subotićevim avionom, mnogi su znali da je, ustvari, vlasnik tog aviona – Zoran Đinđić!

Dok nije streljan, Zoran Đinđić je umeo da napravi novac. Jednostavno, zvao je na razgovor poslovne ljude, počev od Bogoljuba Karića, pa redom, zahtevajući da mu na račune u inostranstvu prebace novac.

Račune je otvarao u bankama na egzotičnim ostrvima, kojima se teže ulazilo u trag. Deo novca Điniđić je ulagao i u kompanije u Nemačkoj.

Kada je premijer streljan, a nakon okončanja vanrednog stanja, počelo je da se raspravlja i o njegovoj zaostavštini. Vila u kojoj je do streljanja živeo premijer, odlukom Koštuničine vlade poklonjena je njegovoj udovici Ružici i njenoj deci, radi njihove bezbednosti.

Prvi opštinski sud u Beogradu, u ostavinskom postupku, budući da premijer nije ostavio testament, kao jedine naslednike njegove imovine oglasio je Ružicu Đinđić i njeno dvoje dece. Rešenje o ostavini, koje je potpisao tadašnji predsednik ovog suda, a danas pomoćnik ministra pravde Vojkan Simić, načelno je i njime se utvrđuje pravo na nasleđe celokupne imovine. Posebnim, dopunskim rešenjima, kucanim u samo jednom primerku, sud je gospođu Ružicu oglašavao naslednikom imovine, računa u bankama, aviona i akcija koje je imao pokojni Zoran. Na ovaj način, isto kao i u slučaju pokojnog gradonačelnika Beograda Nenada Bogdanovića, javnost je izigrana i nije imala uvid u to šta ostaje iza pokojnika.

Imovinu streljanog premijera upućena javnost procenila je na preko milijardu maraka! Pokojni Đinđić je, tvrde izvori Tabloida, velike svote novca držao i na računima svojih prijatelja. Neki su to prećutali, pa je udovica morala da ih podseća. Prvi koji se javio bio je Stanko Cane Subotić, obaveštavajući udovicu o Zoranovom stanju računa u njegovom vlasništvu.

Bogata udovica Zorana Đinđića, koja je u mladosti bila saradnica Službe državne bezbedosti i služila za podvođenje značajnim ličnostima (zvali su je Ruška-puška), počela je da se bogati još više. Čovek koji oponaša njenog muža, Dušan Petrović, omogućio je Ružici da postane suvlasnik Viktorija grupe, koja ima monopole na poljoprivredne proizvode i na sve dotacije Vlade po tom osnovu.

Srpski malinari dobili su batine od žandarmerije, jer Ružica ima monopol na izvoz malina i želi da plaća nisku otkupnu cenu malinarima.

Da li je gospođa Angela Merkel, možda, ovoj pohlepnoj i bestidnoj ženi nudila azil u Nemačkoj, ili neko važno mesto u budućoj Vladi Srbije? Ako je tako, onda se Srbiji crno piše.

Među imenima onih koji su zadržali Đinđićev novac su, tvrde upućeni, i Čedomir Jovanović, Vladimir Beba Popović i Zoran Janjušević. Ova trojica su, osnovano se sumnja, i učestvovala u Đinđićevom streljanju.

Igor Milanović / Tabloid

https://www.a1info.net/multimilionerka-ruzica-dindic-2/
(25-09-2018 07:34 PM)Николај Пише: [ -> ]MULTIMILIONERKA RUŽICA ĐINĐIĆ

Kada je ubijen 12. marta 2003. godine, pokojni premijer je u radnoj knjižici imao samo dve godine i šest meseci radnog staža! Njegova supruga Ružica imala ga je još manje. Njeno bogatstvo je još uvek tajna za srpsku javnost, a naročito količina novca u gotovini, kojom raspolaže ova vesela i bogata udovica.



Objašnjavajući pre tri godine kako je „Viktorija grupa“ (kompanija za trgovinu hranom i poljoprivrednim proizvodima), dobila najpovoljniji kredit od 250 milione evra, Zoran Mitrović, generalni direktor ovog „demokratskog“ giganta, shvativši da je „na klizavom terenu“, počeo je da se pravda da on nije vlasnik „Viktorija grupe“, nego Ružica Đinđić, udovica pokojnog premijera Zorana Đinđića!

Tako je, za one neupućene, odjeknula „senzacionalna“ vest da je Ružica multimilionerka. Istina, do javnosti su i pre toga stizale vrlo oskudne informacije o tome čega je sve ova „vesela udovica“ vlasnik, šta se sve od pokretnih i nepokretnih stvari vodi na njeno ime, šta joj je Zoran ostavio u nasleđe i šta su njemu sve ostavili njegovi finansijeri iz zemlje i sveta.

Ali, posle Mitrovićeve izjave, više nije imalo šta da se krije. Reč je o ženi koja je bila i ostala „siva eminencija“ demokratske pljačke. Tu činjenicu, oberučke je prihvatila i naprednjačka vlast. Njen novi zaštitnik je Aleksandar Vučić. Posao ne sme da stane.

Kada je streljan 12. marta 2003. godine, pokojni premijer je u radnoj knjižici imao samo dve godine i šet meseci radnog staža! Njegova supruga Ružica imala ga je još manje. Njeno bogatstvo je još uvek tajna za srpsku javnost, a naročito količina novca u gotovini, kojom raspolaže ova vesela i bogata udovica.

U nedavno objavljenoj biografiji Slobodana Miloševića, britanski publicista Adam Le Bor otkriva kako je Amerika, samo u jednom periodu, „napunila cegere“ nekadašnje srpske opozicije sa više od 70 miliona dolara, prilikom organizovanja puča 2000. godine. Le Bor tvrdi da je po ličnom naređenju Madlen Olbrajt, posebno formirano, u okviru američke vlade „Subverzivno odeljenje za Jugoslaviju“, da bi se bavilo organizovanjem „spontanog dešavanja naroda“, koje će rezultirati rušenjem Miloševićevog režima.

Le Bor piše i o organizovanim kriminalnim grupama koje su bile pod kontrolom Zorana Đinđića i nadzorom američkih obaveštajnih službi, a koje su izvršile seriju atentata protiv ključnih Miloševićevih saradnika, poput ministra odbrane Pavla Bulatovića i Žike Petrovića, direktora JAT.

Le Bor dalje piše kako je Đinđić odmah nakon što je „postavljen za carskog konzula“, dobio naređenja da Miloševića ukloni, i to za nagradu od 100 miliona dolara! Đinđić je taj novac „avansno“ dobio, i to je sve što se o njemu zna.

Gde je taj novac sklonjen? Gde su desetine i stotine miliona evra i dolara strane pomoći nekadašnjoj srpskoj opoziciji koje je Đinđić, kao neprikosnoveni vođe, „na ruke“ dobijao u koferima, torbama i automobilskim gepecima?

Kada je u januaru 2001. godine postao premijer Srbije, Zoran Đinđić je već najtešnje bio povezan i sa „surčinskim mafijaškim klanom“. Na to je ukazao i bivši pripadnik SDB Momir Gavrilović, ali je ubrzo posle posete kabinetu tada saveznog predsednika bio likvidiran. Gavrilović je tada rekao da su određeni ljudi sumnjivih biografija iz Surčina uvezli građevinske mašine bez plaćanja carine. Radi se o mašinama za asfaltiranje, koje su na kredit kupljene u Nemačkoj, i bile su angažovane na poslovima u Srbiji (pre svega, na popravci kolovoza na Ibarskoj magistrali i autoputu Beograd-Niš).

Taj posao, koji je finansiran sredstvima od strane pomoći, a realizovan je preko Ministarstva saobraćaja, na čijem čelu je bila članica DS Marija Rašeta Vukosavljević, Đinđiću i njegovim kompanjonima trebalo je da donese čistu zaradu od oko dve stotine miliona maraka. Svi ovi poslovi odvijali su se i preko Dragana Markovića, Đinđićevog kuma i vlasnika firme Krmivo-produkt iz Surčina.

Sa koliko tog novca danas raspolaže njegova udovica Ružica i u šta ga je investirala? Sa koliko računa na stranim bankama raspolaže, zašto je država zaštitila od progona za učešće u pljački srpskih preduzeća i zbog čega nadležne institucije „ne znaju“ za Đinđićev testament?

I bivši telohranitelj Zorana Đinđića, Nikola Sandulović, više puta je u izjavama za javnost tvrdio da je njegov nekadašnji šef bio prebogat čovek. Prema njegovim tvrdnjama, ogromne sume novca koje su krajem devedesetih godina dolazile iz inostranstva za rušenje Miloševićevog režima, završile su u Đinđićevim rukama, te da ništa od toga novca nije išlo preko računa, već je bio u pitanju „gotovina u vrećama“.

Malo ljudi je znalo da je Zoran sa Vladimirom Vukosavljevićem (njegov nekadašnji šef obezbeđenja) išao i na granicu sa BiH, odakle su preuzimali novac u torbama. Zoran Đinđić je imao i tajni račun u švajcarskoj banci, fabriku mikro čipova u Nemačkoj, u Bremenu, ali i akcije u Koka koli. Iako njega više nema, porodicu je zbrinuo za naredni nekoliko generacija.

Neke „transakcije“ koje je njegova udovica Ružica sprovela posle njegovog ubistva, bile su samo vrh ledenog brega ispod koga se krije čitava imperija. Samo naivnima nije bilo jasno kako je ova žena prodala dva stana za oko 2,5 miliona evra. A, vest da je na tu brojku „još dodala za vilu“, koja vredi oko tri miliona evra, šokirala je samo one koji ne znaju ko je i čime se bavila Đinđićeva udovica.

Mada to srpskoj javnosti nije bilo poznato, Zoran Đinđić je imao i kuće i stanove na Azurnoj obali, u Monaku i Monte Karlu. Jedno vreme se pominjalo da ima nekretnine i u Argentini i to vinograde i voćnjake. Niko nikad nije javno rekao šta je Đinđić ostavio iza sebe. Postoje informacije da njegov pravi testament nosi oznaku državne tajne.

Trgovina Ružice Đinđić i države, gde se navodi da je ona dala dva stana na Studentskom trgu i pola miliona evra u gotovini za vilu u Užičkoj ulici, samo su produbili misteriju zaostavštine Zorana Đinđića. Pomenuti stanovi su bili u dve susedne zgrade, ali su bili spojeni prolazom koji je posebno urađen u tu svrhu, tako da su posetioci devedesetih godina prošlog veka bili uvođeni u samo jedan od stanova, ne znajući da postoji i onaj drugi!

Kad je reč o kupovini vile u vrednosti od preko tri miliona evra, treba reći i to da je ondašnja vlast prećutala da se tu ustvari radi radi o kompleksu nekoliko kuća i imanja na adresama Užička 40 i Tolstojeva 35 gde su živeli predsednici nekadašnje Jugoslavije, a kasnije i Miloševićev predsednik vlade, Mirko Marjanović.

Imanje na adresi Tolstojeva 35, Drugi opštinski sud u Beogradu 1998. godine, vraća na korišćenje predratnim vlasnicima, a Okružni sud tu presudu potvrđuje 1999. godine. Uprkos tome, čim se porodica Đinđić tu uselila, odmah je u takozvanom revizionom postupku, sud faktički nacionalizovao pomenuto imanje koje nije bilo nacionalizovano ni u doba komunizma!

Na novom, spojenom posedu, Ružica Đinđić raspolaže sa 34 ara zemljišta, tržišne vrednosti skoro sedam miliona evra, kao i 600 kvadrata stambenog prostora, a sve to je platila dvama stanovima i polovinom miliona evra, uzetih od 1,1 milion evra koje joj je dao Stanko Subotić Cane neposredno posle ubistva Zorana Đinđića.

Ironično je to što je naslednica predratnog vlasnika od 2002. do 2010. plaćala porez na imovinu koju je koristila porodica Đinđić!

Novac koji je posle 5. oktobra iz inostranstva stizao kod Zorana Đinđića, koji je finansirao stranke tadašnje opozicije (po zaslugama) bio je toliko veliki da je smešno kada bi se reklo da je sve otišlo tamo gde treba. Njegov nekadašnji telohranitelj Nikola Sandulović je tvrdio da je ogroman novac ostao u Đinđićevim rukama kao i da taj novac nikada nije ušao u „regularne tokove“. Za to je znao i Branko Vasiljević, njegov ubijeni telohranitelj, a evidencije o prispeću novca i njegovom raspoređivanju, vodio je samo Zoran Đinđić, bez ijednog prisutnog lica ili, ne daj Bože, kontrolora.

Mnogi su se žalili iz tadašnjeg DOS na to što je Đinđić bio jedini i neprikosnoveni „blagajnik“ i hteli su svoj deo kolača, ali…

Sud „nema uvid“ u imovinu Đinđića

U Prvom opštinskom sudu u Beogradu, gde se vodila rasprava o zaostavštini pokojnog premijera Zorana Đinđića, 10. decembra 2003. godine, konstatovano je da Đinđić za života nije napravio testament niti je sa bilo kim sklopio ugovor o zaveštanju.

Prvo, opštinski sud se samo jednom oglasio saopštenjem o Đinđićevom testamentu. U tom saopštenju se kaže da je Rešenjem o nasleđivanju utvrđeno je da je od imovine Zoran Đinđić ostavio devizna sredstva na računima u Slavija banci i Nacionalnoj štedionici. Pored toga, Đinđić je svojim naslednicima ostavio akcije Koka kole i spisak izdavačkih preduzeća koja mu duguju honorare za prevode filozofskih knjiga, kao i knjiga koje je on napisao.

Međutim, koliko je sredstava na Đinđićevim deviznim računima, u sudu tada nisu mogli da kažu. Zvanično, „sud u to nije imao uvid“.

Tokom ostavinske rasprave o deviznim sredstvima Zorana Đinđića brojevi njegovih bankovnih računa nisu pominjani u Prvom opštinskom sudu. Kada je reč o nekretninama, Zoran Đinđić ih, prema tvrdnjama ovog suda, nije ni imao! Stan na Studentskom trgu, u kojem je Đinđić živeo pre nego što je postao premijer, nije se vodio na njegovo ime!

Akcije Koka kole, koje je lider DS ostavio svojim naslednicima, kupovao je u više navrata. Zvanično, to je uradio samo tri puta. U prvom paketu je bilo 318, u drugom 410, a u trećem 2442 akcije. Ali, danas je već sasvim izvesno da tih akcija ima znatno više. Prema zvaničnim podacima Beogradske berze, cena jedne akcije Koka kole iznosila je 2250 dinara. Lako bi bilo izračunati koliko Đinđićeva porodica od toga danas prihoduje, kad bi se ušlo u trag broju akcija.

Poznato je i da je Zoran Đinđić svojevremeno preko šabačkog preduzetnika Stanka Popovića kupio akcije Sojaproteina iz Bečeja.

Kako su u to vreme radnici fabrike štrajkovali, uključena je Jedinica za specijalne operacije (JSO) kako bi novim vlasnicima omogućila da uđu u posed. Radnici su prebijeni i ućutkani, a Popović je pomenute akcije svojevremeno preneo na Viktorija grupu, holding koji je u svom posedu imao desetak preduzeća. Ružica Đinđić je nasledila i ove akcije koje se ne pominju u ostavinskom postupku.

Upućeni tvrde i da je Ružica Đinđić, zajedno sa Aleksandrom Vlahovićem, posredno kupila Vino Župu iz Župskog Aleksandrovca. Kao nominalni privatizacioni kupac pominje se jedan manje poznati lokalni političar Radomir Šljivić, poznat po fizičkim obračunima sa političkim neistomišljenicima.

Ovakvi i slični slučajevi trgovine (i nasilja koje je pratilo te „akcije“), samo govore da je status Ružice Đinđić u Srbiji poseban, te da država iz nekog razloga sa ovom udovicom posluje kao sa sebi ravnopravnim partnerom. Ni takozvane „nove vlasti“ oličene u Aleksandru Vučiću, nemaju nameru da išta menjaju u tom odnosu. Naprotiv, Ružica je čak pohvalila Vučića i izgovorila neverovatnu rečenicu, da joj sadašnji „vođa“ liči na Zorana!

Takođe treba reći i to da baš niko iz državnih institucija nije postavio pitanje o bezbroj nelogičnosti koje prate testament Zorana Đinđića, i time dokazao ili odbacio priče koje već godinama kruže o njegovoj basnoslovnoj imovini. Naravno, ni Ružica Đinđić nikada nije pominjala testament koji je Zoran ostavio, jer bi onda narod video šta je sve od imovine imala njihova porodica i šta sve nije prijavio kada je bio premijer, a onda bi se poteglo i pitanje odakle mu sve to.

Ko je bio Đinđićev sponzor u Nemačkoj?

Kada se početkom devedesetih godina vratio iz Nemačke u Srbiju, Zoran Đinđić je imao reputaciju uglednog agenta nemačke obaveštajne službe BND. On je imao tačno definisane zadatke delovanja, ali agenti, uglavnom, za svoj rad dobijaju znatno manje novca nego što javnost pretpostavlja.

Po dolasku u Srbiju, njega je godinama finansirao Miodrag Kostić Kole, biznismen iz Novog Sada, vlasnik preduzeća „MK“ i direktor Demokratske stranke.

Prema sopstvenom priznanju, Kostić je Demokratskoj stranci svakoga meseca davao pedeset hiljada maraka! Koliko je od tog novca završilo u Đinđićevom džepu?

Đinđić je ubrzo postao i vlasnik stana od 150 kvadrata na Studentskom trgu broj 8. u Beogradu. Taj stan je, prema svedočenju bivšeg visokog funkcionera Demokratske stranke, kupio za 150 hiljada dolara, novcem koji je prisvojio od američke pomoći za Demokratsku stranku 1990. godine. Đinđić je došao i u posed vile na Senjaku, u Driničkoj broj 1, i u Novim Banovcima, ulica Beogradska 50.

Treba se podsetiti da je Đinđićeva vila na Senjaku izgrađena za samo dva meseca, da je odlikuje holivudski glamur i da u potpunosti baca u zasenak eksterijer elitnog beogradskog naselja. Samo ograda oko kuće na Senjaku, izrađena od najboljeg švedskog čelika, visine oko tri metra, sa brojnim ukrasima, koštala je nekoliko stotina hiljada maraka.

Troškove podizanja platila je Vlada Srbije. U to vreme Đinđić je i sam prizna(va)o da poseduje akcije u firmi Koka kola, a prema pouzdanom izvoru iz Vlade Srbije iz tog perioda, vlasnik je i jednog preduzeća u mađarskom gradu Kečkemetu.

Nemački dnevni list Junge Velt objavio je 2002. godine da je čovek koji je korumpirao bivšeg vojnog ministra Rudolfa Šarpinga (kancelar Šreder zbog ovog skandala izbacio ga je iz vlade!) takođe „sponzorisao“ i premijera Srbije Zorana Đinđića.

Poslednjeg dana decembra 2000. godine, tada kandidat za premijera Zoran Đinđić dočekao je na surčinskom Aerodromu Nikola Tesla srpskog biznismena iz Švajcarske, Stanka Subotića Caneta. Kola u kojima se nalazio gospodin Đinđić prišla su Canetovom avionu na samoj pisti. Canetu je dobrodošlicu poželeo gospodin Đinđić, preuzimajući poveću kesu sa novcem, u kojoj je bilo 50 miliona nemačkih maraka! U gotovini!

Sa dozvolom svojih poslodavaca i švajcarskih vlasti, gospodin Subotić je doneo novac budućem premijeru da osigura tržište za kompaniju Britiš ameriken tabako (BAT) i tako dobije tržište i za sebe.

Nije lako s parama

Očigledno je da je pokojni Đinđić umeo da sakrije trag ogromnim količinama novca u gotovini. U tome je imao pomoć i nemačkih obaveštajaca, ali je istovremeno bio u velikom strahu od američkog ambasadora Vilijema Montgomerija, koji ga je, zvanično, podržavao u vođenju politike, ali je Zoran bio uveren da mu baš ambasador Montgomeri pakuje duvansku aferu preko zagrebačkog lista Nacional.

Velike količine novca u gotovini premijer Đinđić je, u prvoj godini svoje vlasti, iznosio i diplomatskom poštom, a gospodin Subotić je, kao čovek od iskustva, umeo da mu otvori firme u inostranstvu.

Kada je premijer optužen da je u inostranstvo putovao Subotićevim avionom, mnogi su znali da je, ustvari, vlasnik tog aviona – Zoran Đinđić!

Dok nije streljan, Zoran Đinđić je umeo da napravi novac. Jednostavno, zvao je na razgovor poslovne ljude, počev od Bogoljuba Karića, pa redom, zahtevajući da mu na račune u inostranstvu prebace novac.

Račune je otvarao u bankama na egzotičnim ostrvima, kojima se teže ulazilo u trag. Deo novca Điniđić je ulagao i u kompanije u Nemačkoj.

Kada je premijer streljan, a nakon okončanja vanrednog stanja, počelo je da se raspravlja i o njegovoj zaostavštini. Vila u kojoj je do streljanja živeo premijer, odlukom Koštuničine vlade poklonjena je njegovoj udovici Ružici i njenoj deci, radi njihove bezbednosti.

Prvi opštinski sud u Beogradu, u ostavinskom postupku, budući da premijer nije ostavio testament, kao jedine naslednike njegove imovine oglasio je Ružicu Đinđić i njeno dvoje dece. Rešenje o ostavini, koje je potpisao tadašnji predsednik ovog suda, a danas pomoćnik ministra pravde Vojkan Simić, načelno je i njime se utvrđuje pravo na nasleđe celokupne imovine. Posebnim, dopunskim rešenjima, kucanim u samo jednom primerku, sud je gospođu Ružicu oglašavao naslednikom imovine, računa u bankama, aviona i akcija koje je imao pokojni Zoran. Na ovaj način, isto kao i u slučaju pokojnog gradonačelnika Beograda Nenada Bogdanovića, javnost je izigrana i nije imala uvid u to šta ostaje iza pokojnika.

Imovinu streljanog premijera upućena javnost procenila je na preko milijardu maraka! Pokojni Đinđić je, tvrde izvori Tabloida, velike svote novca držao i na računima svojih prijatelja. Neki su to prećutali, pa je udovica morala da ih podseća. Prvi koji se javio bio je Stanko Cane Subotić, obaveštavajući udovicu o Zoranovom stanju računa u njegovom vlasništvu.

Bogata udovica Zorana Đinđića, koja je u mladosti bila saradnica Službe državne bezbedosti i služila za podvođenje značajnim ličnostima (zvali su je Ruška-puška), počela je da se bogati još više. Čovek koji oponaša njenog muža, Dušan Petrović, omogućio je Ružici da postane suvlasnik Viktorija grupe, koja ima monopole na poljoprivredne proizvode i na sve dotacije Vlade po tom osnovu.

Srpski malinari dobili su batine od žandarmerije, jer Ružica ima monopol na izvoz malina i želi da plaća nisku otkupnu cenu malinarima.

Da li je gospođa Angela Merkel, možda, ovoj pohlepnoj i bestidnoj ženi nudila azil u Nemačkoj, ili neko važno mesto u budućoj Vladi Srbije? Ako je tako, onda se Srbiji crno piše.

Među imenima onih koji su zadržali Đinđićev novac su, tvrde upućeni, i Čedomir Jovanović, Vladimir Beba Popović i Zoran Janjušević. Ova trojica su, osnovano se sumnja, i učestvovala u Đinđićevom streljanju.

Igor Milanović / Tabloid

https://www.a1info.net/multimilionerka-ruzica-dindic-2/

Администраторе, срам те било да врећаш удовицу " првог демократског председника владе Србије".

П.С. Убеђен сам да Ружица Ђинђић и Александар Вучић "пословно" сарађују.
Ružica je (ako je) sitna riba u odnosu na celu porodicu Vučić, njihove bliske prijatelje i vrh SNS-a. Danas jedan koordinator SNS-a je težak milione evra. Danas brat Andrej je težak milijarde evra.

Slina, Bata, Cica Jorgobanka, Zorana, braća Mali, Vesić, Bečić, Arsić, Voolina, djuka, klempa, vazduplohov, Mirović, Vučević, Maja i mnoooogiii drugii su teški desetine miliona evra.

Svaki od ovih navedenih je tezak desetine miliona evra.

Niti jedan od njih nije ispod tri stančuge od 100kvm po stanu...

Niko od nije ispod 10 hiljada evra na mesečnom nivou sa zaradama....

Srbija ne pamti veće bahate, agresivne i primitivne ljude...

Zoran je imao samo jedan stan i profesorsku platu..

Pogledajte samo šta ima Vučić, pa kada je nato bombardovao Srbiju njemu Šešelj prepiše državni stan...
(25-09-2018 11:08 PM)Mekenzi Пише: [ -> ]Ružica je (ako je) sitna riba u odnosu na celu porodicu Vučić, njihove bliske prijatelje i vrh SNS-a. Danas jedan koordinator SNS-a je težak milione evra. Danas brat Andrej je težak milijarde evra.

Slina, Bata, Cica Jorgobanka, Zorana, braća Mali, Vesić, Bečić, Arsić, Voolina, djuka, klempa, vazduplohov, Mirović, Vučević, Maja i mnoooogiii drugii su teški desetine miliona evra.

Svaki od ovih navedenih je tezak desetine miliona evra.

Niti jedan od njih nije ispod tri stančuge od 100kvm po stanu...

Niko od nije ispod 10 hiljada evra na mesečnom nivou sa zaradama....

Srbija ne pamti veće bahate, agresivne i primitivne ljude...

Zoran je imao samo jedan stan i profesorsku platu..

Pogledajte samo šta ima Vučić, pa kada je nato bombardovao Srbiju njemu Šešelj prepiše državni stan...

У скретању теме са енормног и сумњивог богатства Ружице Ђинђић си се "саплео" тако што си написао да је "Андреј Вучић тежак МИЛИЈАРДЕ
евра".
(25-09-2018 11:13 PM)Ултрадесничар Пише: [ -> ]
(25-09-2018 11:08 PM)Mekenzi Пише: [ -> ]Ružica je (ako je) sitna riba u odnosu na celu porodicu Vučić, njihove bliske prijatelje i vrh SNS-a. Danas jedan koordinator SNS-a je težak milione evra. Danas brat Andrej je težak milijarde evra.

Slina, Bata, Cica Jorgobanka, Zorana, braća Mali, Vesić, Bečić, Arsić, Voolina, djuka, klempa, vazduplohov, Mirović, Vučević, Maja i mnoooogiii drugii su teški desetine miliona evra.

Svaki od ovih navedenih je tezak desetine miliona evra.

Niti jedan od njih nije ispod tri stančuge od 100kvm po stanu...

Niko od nije ispod 10 hiljada evra na mesečnom nivou sa zaradama....

Srbija ne pamti veće bahate, agresivne i primitivne ljude...

Zoran je imao samo jedan stan i profesorsku platu..

Pogledajte samo šta ima Vučić, pa kada je nato bombardovao Srbiju njemu Šešelj prepiše državni stan...

У скретању теме са енормног и сумњивог богатства Ружице Ђинђић си се "саплео" тако што си написао да је "Андреј Вучић тежак МИЛИЈАРДЕ
евра".
Tako je.
Andrej je danas vlasnik ili suvlasnik Beograda na vodi, pkb-a tj. Al dahre, desetine kompanija, restorana, medju njima i onaj na Pančićevom vrhu, vlasnik je win win-a, kladionica, vise desetine hektara zemlje...

Andrej je glavni u SNS-u i finansijer iste stranke.

Andrej spada u najjmoćnije ljude u Srbiji..

Kada se promeni vlast i kada se otvore ugovori videce se koliko su braća Vučić & co opljačkali Srbiju.

Nisi valjda očekivao da živi od 50 hiljada dinarau zavodu za izradu novčanica gde je zaposken?
.
(26-09-2018 05:37 AM)Mekenzi Пише: [ -> ]
(25-09-2018 11:13 PM)Ултрадесничар Пише: [ -> ]
(25-09-2018 11:08 PM)Mekenzi Пише: [ -> ]Ružica je (ako je) sitna riba u odnosu na celu porodicu Vučić, njihove bliske prijatelje i vrh SNS-a. Danas jedan koordinator SNS-a je težak milione evra. Danas brat Andrej je težak milijarde evra.

Slina, Bata, Cica Jorgobanka, Zorana, braća Mali, Vesić, Bečić, Arsić, Voolina, djuka, klempa, vazduplohov, Mirović, Vučević, Maja i mnoooogiii drugii su teški desetine miliona evra.

Svaki od ovih navedenih je tezak desetine miliona evra.

Niti jedan od njih nije ispod tri stančuge od 100kvm po stanu...

Niko od nije ispod 10 hiljada evra na mesečnom nivou sa zaradama....

Srbija ne pamti veće bahate, agresivne i primitivne ljude...

Zoran je imao samo jedan stan i profesorsku platu..

Pogledajte samo šta ima Vučić, pa kada je nato bombardovao Srbiju njemu Šešelj prepiše državni stan...

У скретању теме са енормног и сумњивог богатства Ружице Ђинђић си се "саплео" тако што си написао да је "Андреј Вучић тежак МИЛИЈАРДЕ
евра".
Tako je.
Andrej je danas vlasnik ili suvlasnik Beograda na vodi, pkb-a tj. Al dahre, desetine kompanija, restorana, medju njima i onaj na Pančićevom vrhu, vlasnik je win win-a, kladionica, vise desetine hektara zemlje...

Andrej je glavni u SNS-u i finansijer iste stranke.

Andrej spada u najjmoćnije ljude u Srbiji..

Kada se promeni vlast i kada se otvore ugovori videce se koliko su braća Vučić & co opljačkali Srbiju.

Nisi valjda očekivao da živi od 50 hiljada dinarau zavodu za izradu novčanica gde je zaposken?
.

Тачно али али МИЛИЈАРДЕ ЕВРА ? Rolleyes
(26-09-2018 10:28 AM)Ултрадесничар Пише: [ -> ]
(26-09-2018 05:37 AM)Mekenzi Пише: [ -> ]
(25-09-2018 11:13 PM)Ултрадесничар Пише: [ -> ]
(25-09-2018 11:08 PM)Mekenzi Пише: [ -> ]Ružica je (ako je) sitna riba u odnosu na celu porodicu Vučić, njihove bliske prijatelje i vrh SNS-a. Danas jedan koordinator SNS-a je težak milione evra. Danas brat Andrej je težak milijarde evra.

Slina, Bata, Cica Jorgobanka, Zorana, braća Mali, Vesić, Bečić, Arsić, Voolina, djuka, klempa, vazduplohov, Mirović, Vučević, Maja i mnoooogiii drugii su teški desetine miliona evra.

Svaki od ovih navedenih je tezak desetine miliona evra.

Niti jedan od njih nije ispod tri stančuge od 100kvm po stanu...

Niko od nije ispod 10 hiljada evra na mesečnom nivou sa zaradama....

Srbija ne pamti veće bahate, agresivne i primitivne ljude...

Zoran je imao samo jedan stan i profesorsku platu..

Pogledajte samo šta ima Vučić, pa kada je nato bombardovao Srbiju njemu Šešelj prepiše državni stan...

У скретању теме са енормног и сумњивог богатства Ружице Ђинђић си се "саплео" тако што си написао да је "Андреј Вучић тежак МИЛИЈАРДЕ
евра".
Tako je.
Andrej je danas vlasnik ili suvlasnik Beograda na vodi, pkb-a tj. Al dahre, desetine kompanija, restorana, medju njima i onaj na Pančićevom vrhu, vlasnik je win win-a, kladionica, vise desetine hektara zemlje...

Andrej je glavni u SNS-u i finansijer iste stranke.

Andrej spada u najjmoćnije ljude u Srbiji..

Kada se promeni vlast i kada se otvore ugovori videce se koliko su braća Vučić & co opljačkali Srbiju.

Nisi valjda očekivao da živi od 50 hiljada dinarau zavodu za izradu novčanica gde je zaposken?
.

Тачно али али МИЛИЈАРДЕ ЕВРА ? Rolleyes
Ne mislim u kešu. Nego šta sve ima u vlasništvu. Zbirno.
(26-09-2018 11:30 AM)Mekenzi Пише: [ -> ]
(26-09-2018 10:28 AM)Ултрадесничар Пише: [ -> ]
(26-09-2018 05:37 AM)Mekenzi Пише: [ -> ]
(25-09-2018 11:13 PM)Ултрадесничар Пише: [ -> ]
(25-09-2018 11:08 PM)Mekenzi Пише: [ -> ]Ružica je (ako je) sitna riba u odnosu na celu porodicu Vučić, njihove bliske prijatelje i vrh SNS-a. Danas jedan koordinator SNS-a je težak milione evra. Danas brat Andrej je težak milijarde evra.

Slina, Bata, Cica Jorgobanka, Zorana, braća Mali, Vesić, Bečić, Arsić, Voolina, djuka, klempa, vazduplohov, Mirović, Vučević, Maja i mnoooogiii drugii su teški desetine miliona evra.

Svaki od ovih navedenih je tezak desetine miliona evra.

Niti jedan od njih nije ispod tri stančuge od 100kvm po stanu...

Niko od nije ispod 10 hiljada evra na mesečnom nivou sa zaradama....

Srbija ne pamti veće bahate, agresivne i primitivne ljude...

Zoran je imao samo jedan stan i profesorsku platu..

Pogledajte samo šta ima Vučić, pa kada je nato bombardovao Srbiju njemu Šešelj prepiše državni stan...

У скретању теме са енормног и сумњивог богатства Ружице Ђинђић си се "саплео" тако што си написао да је "Андреј Вучић тежак МИЛИЈАРДЕ
евра".
Tako je.
Andrej je danas vlasnik ili suvlasnik Beograda na vodi, pkb-a tj. Al dahre, desetine kompanija, restorana, medju njima i onaj na Pančićevom vrhu, vlasnik je win win-a, kladionica, vise desetine hektara zemlje...

Andrej je glavni u SNS-u i finansijer iste stranke.

Andrej spada u najjmoćnije ljude u Srbiji..

Kada se promeni vlast i kada se otvore ugovori videce se koliko su braća Vučić & co opljačkali Srbiju.

Nisi valjda očekivao da živi od 50 hiljada dinarau zavodu za izradu novčanica gde je zaposken?
.

Тачно али али МИЛИЈАРДЕ ЕВРА ? Rolleyes
Ne mislim u kešu. Nego šta sve ima u vlasništvu. Zbirno.

Ма нема толико. Да има био би "Форбсу". Као пре неколико година Мишковић.
Ogromna Razlika izmedju Zorana Đinđića i svih političara pre i posle njega koji su vodili zemlju jeste :

ŠTO JE ZORAN ODRŽAVAO TRIBINE KAO PREMIJER ŠIROM SRBIJE ISKLJUČIVO ISPRED GRAĐANA SRBIJE, BEZ IJEDNOG JEDINOG STRANAČKOG PIJUNA, AUTOBUSA, BEZ AKTIVISTA I BEZ IJEDNE JEDINE STRANAČKE ZASTAVE KADA JE BIO PREMIJER.

Sloba Milošević, Tadić nekada a danas Vučić jedino su mogli i mogu da održe govor u strogo kontrolisanim uslovima i sa stranačkom publikom...

Zamislite da se Vučić pojavi u ligi šampiona na Zvezdinom stadionu.. Dal bi izdržao zvižduke, psovke i uvrede..
Страница: 1 2 3
Референтни URL