Погледи форум

Пуна Верзија: Атентат у Марсеју (1934)
Тренутно прегледате lite верзију форума. Погледајте пуну верзију са одговарајућим обликовањима.
Страница: 1 2 3 4 5
Убиство Краља Александра I Карађорђевића
Пише: Радован Калабић

Југословенски краљ Александар I Карађорђевић јесте био прва велика жртва нарастајућег фашизма у Европи, али је од његовог убиства у Марсеју 9. октобра 1934, према коначном историјском билансу, највећу добит извукао међународни комунизам.

Марсејски атентат на краља Александра је, истовремено, разголитио све слабости и бројна рањива места тзв. западних демократија између два светска рата. Као што је и белоданом учинио њихову тадашњу збуњеност, колебљивост, коруптивност, нејединство и неефикасност у супротстављању надирућим тоталитарним идеологијама у Европи тога доба.

„Посматрајући последице марсељског атентата, закључио је др Марко С. Марковић, човек долази до убеђења да у историји делује и Божја промисао. Све мрачне светске силе беху се удружиле да одузму живот краљу Александру. А свима је његова смрт донела несрећу и проклетство.“[1]

I

На чело новоформиране државе јужних Словена, Краљевине СХС, Александар је дошао захваљујући херојској борби и великом пожртвовању српског народа у Првом светском рату. У том рату Срби су извојевали и прве савезничке победе на Церу и Колубари, а после повлачења и Албанске голготе, затим предаха и опоравка на Крфу, те коначног пробоја Солунског фронта и тријумфалног Кајмакчалана, имали су у суморном поносу да изброје 1 250 000 изгинулих и око 700 000 рањених!

Или, 26% мобилисаних, што је представљало скоро једну трећину биолошки репродуктивног становништва!

Срби су према краљу Александру, због његовог порекла, гајили посебан историјски сентимент, с поносом памтећи његовог чукундеду Карађорђа, вожда Првог српског устанка.

Живо и дирљиво било је и њихово сећање на Александровог оца, остарелог краља Петра I, који је са српском војском и народом лично поделио све страхоте и горчине ратних искушења, али и сву величину војничког подвига. Славне победе зачињене су, као најблиставијом круном, ослобођењем Косова и Метохије, након више од петсто година турске окупације. Зато су краља Петра називали још и Ослободилац.

Краља Александра звали су и Ујединитељ, због тога што је након Првог рата стао на чело „једног, а троименог народа“, Срба, Хрвата и Словенаца.

Међутим, колико су Срби у новој државној заједници искрено волели и поштовали Александра, толико су га радикални хрватски, мађарски, шиптарски и бугарски опоненти мрзели, радећи му даноноћно и о круни и о глави, сматрајући га симболом српског хегемонизма.

У нападима на краља Александра најдаље су отишли комунисти. Они су још 1928, на чувеном Конгресу у Дрездену, планирали не самоАлександрову елиминацију и разбијање Краљевине, већ и нестанак Србије

За одбрану ондашње Европе од аустроугарске и германске најезде српски је народ процентуално положио највише жртава међу савезницима, да би у Версају Лојд Џорџ и Жорж Клемансо, шефови британске и француске владе, кројили нове државне међе, на брзину и неразумно.

И, „у живом месу Европе“, како су запазили бројни геополитичари, у трагању за узроцима и главним изворима потоњих европских трвења и сукоба.

По версајском штепу и моделу настала је и Мала Антанта, коју су чинили Југославија, Румунија и Чехословачка. У том систему француских савеза Београд је водио главну реч, а јака личност краља Александра имала је највећи углед и престиж.

Зато су и марсељски хици испаљени у краља Александра и његовог домаћина Луја Бартуа, француског министра иностраних послова, и практично и симболично, представљали прве озбиљне пуцње у Југославију, у Малу Антанту и у Версајску Европу - истовремено.

II

Од рођења па до њене смрти Прва Југославија суочавала се са бројним и опасним противницима. На унутрашњем плану то су, пре свих, били комунисти и усташе. Они су примером из праксе показали како и неспојиве идеологије са крајње деснице и крајње левице, па макар и на краћи рок, могу да се удружују и сарађују против јединственог противника.

У години убиства краља Александара комунистички и усташки политички осуђеници, којима се у затвору у Лепоглави придружују и тзв. великобугарски екстремисти, склапају први уговор о сарадњи. Већ следеће године, у Сремској Митровици, Брозов Моша Пијаде и Павелићев Мило Будак потписали су споразум, у чијем се члану 2, између осталог, наводи да вођство КПЈ „... признаје да се Балканско полуострво неће тако дуго моћи комунизирати, док се српству и православној цркви не сломи кичма...“ [2]

Први, неуспели атентат на краља Александра изведен је „на домаћем терену“, у Београду, 29. јуна 1921. Краљ се тада враћао из Народне скупштине, после заклетве положене на Устав. Спасоје Стејић, молер из Новог Сада и припадник КПЈ, бацио је бомбу на Александров аутомобил. Експлозивна направа је промашила циљ, али је ранила десеторицу грађана и војника.

Од тог догађаја југословенски комунисти излазе из оквира легалне политичке борбе и предузимају терористичке акције, на које Скупштина, по хитном поступку, одговара доношењем Закона о заштити државе. Комунистичка делатност бива оглашена за злочин, уз законску претњу казном до 20 година робије, па и смрћу.

Добро је познат, а у комунистичкој пропаганди чак и слављен, терористички „подвиг“ Алије Алијагића, члана београдског омладинског огранка КПЈ, родом из БиХ, који је на железничкој станици у Делницама усмртио тек пензионисаног министра унутрашњих дела Милорада Драшковића, творца злогласне Обзнане и једног од оснивача Демократске странке.[3]

Полицијски апарат Прве Југославије водио је немилосрдну и ефикасну борбу против унутрашњих екстремиста, који су се нашли што у затворима, што у илегали, што у емиграцији.

Но, заштиту и потпору споља, комунисти су налазили у Москви.

Усташе у Берлину, а нарочито у Риму.

Међутим, у свакодневном политичком животу версајске Југославије и хрватски политичари и њихови званичници давали су основни тон антисрпском расположењу, сепаратистичким претензијама и дезинтеграционим процесима у новонасталој држави.

Увредљиве речи и запаљиве страсти довеле су и до убиства Стјепана Радића, вође Хрватске сељачке странке у Народној скупштини. Након тог запрепашћујућег чина, који се одиграо у највишем представничком дому, краљ Александар, на Бадњи дан, 6. јанура 1929. реагује завођењем диктатуре. Овај Александров изнуђени политички маневар сви његови противници користе како би југословенског монарха сатерали у непопуларни и аутократски политички ров. У коме ће га до краја живота гађати право у ахилову пету југословенске државне заједнице. У њену међунационалну нетрпељивост и од самог почетка уграђену, „системску грешку“. У њен слаб изглед на опстанак и на одржање, без управљања чврстом руком.

III

Краљ Александар је до последњег часа водио антикомунистичку спољну политику, сматрајући да од бољшевичког центра из Москве стиже и шири се највећа претња не само по његову земљу, већ и по будућност целог европског континента, па и човечанства. После Првог рата он је, једини у Европи, одбио да успостави дипломатске односе са Москвом, на шта се званични Београд одлучио тек 1940. Дакле, шест година након Краљевог убиства у Марсеју и практично онда када је у Европи већ беснео Други рат.

На другој страни, службени Београд је пружао уточиште и гостопримство бројним политичким емигрантима из СССР-а, на које је Москва гледала са подозрењем, па и отвореним непријатељством. Седиште тзв. заграничне Руске православне цркве од 1921. налазило се у Сремским Карловцима. На њеном челу био је митрополит кијевски и галички Антоније (Храповицки). У Карловцима је одржан и Први руски црквени сабор изван граница матичне државе. Непомирљиви став отцепљеног крила РПЦ према патријаршији у Москви огледао се и у декларативној подршци из Сремских Карловаца за обнову монархије под Романовима.

Митрополит Антоније до смрти је богослужио и чинодејствовао у Србији, у којој је 1936. и сахрањен, у крипти Иверске капеле у Београду.

У Руској цркви, у Београду, сахрањен је 1928. и генерал-лајтант Петар Николајевич Врангел. Он је био последњи главнокомандујући Руске армије, или белогардејаца, који су са Крима извршили дефинитивно повлачење и евакуацију. „Црни барон беле армије“, како су га фигуративно називали противници, сахрањен је у Београду, уз највише војне и државне почасти. Опело су служили патријарх српски Димитрије и митрополит Антоније. А лични изасланик краља Александра на сахрани генерала Врангела био је генерал Хаџић.

Нажалост, ни до данас није потпуније истражен, ни у целини сагледан допринос који су бројни стручњаци, архитекте, лекари, инжењери, професори, сликари... приспевши на том великом емигрантском таласу из Русије, пружили у културном, техничком и цивилизацијском развоју српског друштва.[4]

Као државник краљ Александар је исправно увиђао са којих страна из непосредног окружења Краљевини СХС, а потом Југославији, долазе реалне претње по њен државни интегритет и по њену територијалну целовитост. Зато је нарочиту пажњу обраћао на агресивни италијански иредентизам и сталне претензије Рима на Истру и Далматинску обалу. Италија је, уједно, пружала сигурну заштиту и најбезбедније политичко уточиште усташкој емиграцији. Као што је издашно наоружавала Мађарску и крајњу десницу у Аустрији.

Краљ с правом није занемаривао ни мађарске ревизионистичке аспирације, разгореле након пораза у Првом рату и одлука донетих у Тријанону, на основу којих је Будимпешта изгубила власт над областима Хрватске, Славоније, Срема, Бачке и Баната. У тим покрајинама, које су припале новоформираној Краљевини СХС, остало је да живи и око пола милиона Мађара, помешаних са Србима, бројном немачком мањином и Румунима.

Српска владарска кућа Карађорђевића одувек је имала пријатељске односе са руском царском породицом Романових, налазећи у Петрограду најчвршћи ослонац за своје спољнополитичко усмерење и деловање.

Све се, међутим, из корена изменило одступањем с престола и свирепом ликвидацијом целокупне царске породице Николаја II Романова, укључујући и његовог малолетног сина и наследника Алексеја, након чега су бољшевички џелати учврстили своју тиранску власт у најпространијем државном дому на свету.

Од тог момента драстично је измењена и политичка мапа света.

Главни ослонац своје спољне политике краљ Александар је од тада тражио у Паризу и на темељима војничког, политичког и дипломатског савезништва Срба и Француза из Првог рата.. Александрова Југославија је, у години његовог убиства, подигла и Споменик захвалности Француској. Као и Победник и он је рад Ивана Мештровића и налази се у нашем главном граду, на Калемегдану. Тачно на оном месту на коме се некада налазио Споменик Карађорђу, вожду Првог српског устанка и Александровом чукундеди.

Непосредно пред пут у Марсеј краљ Александар је церемонијално, са мајсторским чекићем у руци и ритуалним белим рукавицама, означио свечани почетак радова на подизању споменика Незнаном јунаку на Авали. Зарад остварења Мештровићеве замисли, а под непосредним надзором краља Александра, динамитом је и до темеља порушен средњевековни град Жрнов. У Првом рату он је служио и као осматрачница српске војске. Истовремено је уклоњен и постојећи споменик-капела са крстом, који се налазио у подножју средњовековног утврђења, и где је, према усменом предању био сахрањен један непознати српски војник. Крст је одложен у порти цркве у Белом Потоку, а на Авали је никло монументално споменичко здање, које неодољиво подсећа на фараонске некрополе.

IV

На француску обалу краљ Александар се, из разарача „Дубровник“, искрцао у најнеповољнијем часу. У моменту када се његов домаћин и главни спољнополитички партнер већ био одредио према најважнијем европском питању тог доба и када му је преостало да за потпуни тријумф своје политике придобије још само свог старог савезника са Балкана, југословенског краља Александра.

Кључна европска дилема, о којој је реч, гласила је тада: са Стаљином против Хитлера, или са Берлином против бољшевичке Москве?

Сва међудржавна и спољнополитичка сврставања у Европи ишла су тада линијом искључивог опредљивања: или за савезништво са немачким национал-социјализмом, или са совјетским комунизмом?

Александров домаћин Луј Барту био је први Француз, који је Француску и званично довео до пријатељства са Совјетима. Он је одиграо и главну улогу у мукотрпним напорима Москве да коначно буде примљена у Лигу народа. И то баш у години убиства краља Александра, у 1934.

Градећи политику заокруживања Немачке, Француска је, са Енглеском и Италијом, донела 28. септембра 1934, тзв. Женевску декларацију, којом се унапред одбија и превентивно осуђује тзв. Аншлус, или присаједињење Аустрије Немачкој.

Политика стварања чврстог појаса око Немачке представљала је, уједно, и животно дело Луја Бартуа, чији довршетак није доживео.

Десетак дана пред пут у Марсеј краљ Александар је дао изјаву којом је потврдио своју неспремност да се придружи тој франко-англо-италијанској декларацији о спречавању Аншлуса.

Тако је и по том питању дошло до нескривеног разлаза у спољнополитичким ставовима Париза и Београда, дотадашњих верних савезника.

Шта је након овог Александровог опредљења француски домаћин очекивао од југословенског монарха, када га је позвао у госте?

Очекивао је да одобровољи Београд, како би он у што скорије време изгладио односе са Италијом Бенита Мусолинија. Дучеовог политичког штићеника и његову марионету, аустријског канцелара Енгелберта Долфуса, који је био и љути противник Аншлуса, убили су 25. јула 1934, пронемачки аустронацисти, два и по месеца пред Александров долазак у Марсеј.

Барту је канио да југословенског краља поколеба, изолује и уплаши. Рачунао је да, уколико већ не може одмах да га придобије на своју страну у погледу Аншлуса, да Александра бар држи у сталном „дипломатском шаху“.

Зато је за крај октобра најавио посету Паризу румунског краља Кароља, представника друге чланице Мале Антанте, коју је држао у резерви. Међутим, након марсејског атентата ова посета је одмах отказана, не из безбедносних разлога, већ због тога што је изгубила првобитни циљ и сваки политички смисао.

V

С каквим је, међутим, намерама краљ Александар кренуо на своје последње државничко путовање и шта је он намеравао да предложи Французима?

Политика југословенског монарха видела је у измирењу Француске и Немачке прави гарант мира и стабилности у Европи. Али, и најтврђи бедем у могућем ратном сукобу са СССР-ом.

У време Александрове посете Француској, подсећања ради, Хитлер још није био прекршио ни једну важнију одредбу Версајског уговора. Пола године након марсејског атентата он уводи општу војну обавезу у Немачкој, а након годину и по шаље армијске трупе да поседну Рајну. Он је тек тада Версајски уговор и практично учинио мртвим словом на папиру.

Хитлеров однос са Мусолинијем у то време био је резервисан, затегнут, па и супарнички, првенствено због обостраних аспирација према Аустрији, али и због тесних веза Рима са Паризом. До отопљавања је дошло тек након завођења међународних економских санкција Риму, због војне агресије на Адис Абебу, из октобра 1935, и окупације Абисиније (Етиопије), у мају следеће године. Вођа Трећег рајха је једини у Европи тада енергично прискочио у помоћ свом будућем великом савезнику, а односи између Берлина и Рима постали су блиски и срдачни тек након овоог Фиреровог солидарног геста.

Краљ Александар је с правом процењивао да би Аустрија под незваничним Мусолинијевим протекторатом представљала већу опасност за Југославију од Беча који би био присаједињен Берлину. Уосталом, његову процену као исправну потврдиле су и отворене архиве из којих се јасно види да је Немачка тек након уклањања Милана Стојадиновића, с почетка 1939, почела активно и отворено да се меша у тзв. хрватско питање у Југославији. Да ради на разбијању Југославије, подржавајући хрватске сецесионистичке идеје и право народа на самоопределење.[5]

Какво је, међутим, било држање Велике Британије по питању Аншлуса?

О томе најбоље сведочи један документ из 1935, који је објевљен тек 1997.

Реч је о записнику са једног сугестивног дипломатског разговора, вођеног у Берлину између Адолфа Хитлера и сера Џона Сајмона, енглеског министра иностраних послова. Иако званични потписник Женевске декларације о спречавању Аншлуса, Лондон кроз уста свог ресорног министра у неувијеној форми саопштава вођи Трећег рајха да :

„Влада Његовог Величанства не може бити узнемирена око Аустрије на исти начин, као, на пример, око Белгије, то јест земље која се налази у најближем суседству с Великом Британијом.“[6]

Хитлеру је остало само да се искрено захвали Влади Његовог Величанства на њеном разумевању, великодушном уступку и на својеврсном, неочекиваном „поклону“.

Уочи Краљеве посете Француској Београд је склопио један врло повољан трговински уговор са Берлином. То је, међутим, дало повода француској и италијанској штампи за ширење додатних оптужби и јетких коментара на рачун спољнополитичког курса краља Александра, чијем је доласку у Марсеј претходио прави медијски линч у левичарским листовима. Примера ради, ни у насловима Иманите-а, органа француске Комунистичке партије, није се презало од непријатељског, увредљивог и харангирајућег тона, у коме је краљ Александар отворено називан тиранином и грозним мучетељем, који „шурује“ са Хитлером.[7]

Нису прошла ни три месеца од марсејаског атентата, а Мусолини је у Монтреу, децембра 1934, сазвао међународни конгрес фашистичких партија. У раду ове Фашистичке Интернационале, својеврсне претече Пакта Антикоминтерн из 1939, учествовали су представници шеснаест европских земаља.

Зато су неки иронични хроничари Европу из тог периода сликовито описивали и као кавез шкорпиона.

Четири године након марсејског атентата Хитлер је извршио Аншлус, доводећи пред свршен чин и носиоце тзв. западне демократије у Европи, у којој се нико више није сећао ни реал-политичких ставова, ни добронамерних упозорења, ни прагматичних предлога краља Александра I Карађорђевића.

Као што га нико у свету Западне демократије није ни поменуо када су Хитлер и Стаљин, пет година после Александровог убиства, склопили Споразум о ненападању.

VI

Атентат на краља Александра био је класичан терористички акт, као што је и његова физичка ликвидација представљала образац политичког убиства, иза кога су стајали политички мотиви и циљеви, уосталом, као и политички налогодавци.

У чијем је највишем политичком интересу било да наоружа руку Бугарина Владе Георгијева „Черноземског“, професионалног убице из редова Ванче Михајлова (ВМРО) и непосредног извршиоца овог гнусног злочина, уз садејство са усташама?

Звучи парадоксално, али је много лакше доћи до одговора на питање коме није ишла у прилог Александрова смрт, јер би се тада, изван круга заинтересованих за Краљево смакнуће, могао наћи поприлично усамљени - Адолф Хитлер.

Зато смо, без злобе у срцу и лажи на језику, дужни да наведемо непобитне чињенице у вези са марсејским атентатом, које својом бројношћу, хронологијом и распоредом, уједно, чине и респектабилни оптужни материјал против његових политичких актера и саучесника у овој политичкој ликвидацији.

Захваљујући југословенској и белгијској страни француска је обавештајна служба дошла у посед аутентичне фотографије атентатора, још пре приспећа краља Александра у Марсеј. Она је за „црноземним изаслаником“, међутим, трагала по целој Француској, али једино не и у Марсеју?!?

Луј Барту је лично одбио помоћ југословенских агената, тражећи од њих да остану у Београду!?

Пет дана пре Александровог доласка у Марсеј француски авијатичари, уз помпезни испраћај, одлазе у Венецију, одакле француски извештачи јављају, а француски листови на насловним странама објављују и славе „дан француско-италијанског братства по оружју“!

Истовремено, Мусолини омогућује неометано пребацивање атентатора, ВМРО-ваца и хрватских усташа, из Италије у Француску, на место злочина!

Три дана пред убиство краља Александра Дуче држи ватрени говор у Милану, поводом пријема француских авијатичара. Грмећи како је повређен „до дна душе“ написима у југословенској штампи, он у горопадном тону искључује сваку могућност за побољшање односа са „сусетком на другој обали Јадрана“!

Марсејски гарнизон испражњен је од тзв. кадроваца, такође, три дана пред Александров долазак, а суседни гарнизони, попут оног у Авињону, нису ни позвани у помоћ!

Председник марсејске општине др Рибо остао је без полицијских овлашћења уочи и на дан посете југословенског суверена!?

Пуна надлежност за безбедност југословенског краља прешла је у руке тзв. Националне полиције опште безбедности, која је ангажовала око 1.500 чувара реда и мира. За град чије су улице тога дана биле преплављене стотинама хиљада људи ова бројка је представљала понижавајуће багателисање једне значајне државничке посете са највишим степеном ризика!

Уочи пријема краља Александра од шефова полиције су одузете све писане наредбе издате тим поводом!?

Чуварима реда издато је наређење да буду окренути лицем према поворци, а не према маси, чиме су сведени на пуке статисте и неме посматраче!?

За превоз југословенског монарха и његовог француског домаћина изабран је стари модел отвореног аутомобила, тзв. кабриолет, без покретних папучица, који се кретао брзином од 8, и словима: осам километара на сат!?!

Моторизована пратња аутомобила није ни била предвиђена. Заустављени су чак и полицајци на бициклима, који су са обе стране требали да прате поворку!?

Са обе стране аутомобила, на његовим папучицама, требали су да стоје један пуковник мобилне гарде и један пуковник из 141. пешадијског пука. Обојица су, међутим, у последњем моменту повучена?

Возач аутомобила био је упосленик Краљичине службе, а до њега је, уместо полицијског агента, седео један баштован, иначе познат као посвећеник у узгајању цвећа!!!

VII

Пошто су извршене најтемељније и систематске припреме за практично стрељање краља Александра и његовог домаћина Луја Бартуа, на сцену је могао да ступи и унајмљени џелат са звучним надимком.

И ступио је.

Черноземски - тежак као црна земља.

Онај - чији је занат да људе по наруџбини и с уживањем предаје црној земљи.

Крвави задатак му је претходно и до најситнијих детаља олакшан до те мере, да му је убиство крунисане главе представљало једну од лакших поруџбина и прави рутински тренинг.

Његови пуцњи су, изгледа, с највећим одобравањем дочекани у Риму.

Али су, са ништа мањим нестрпљењем, ишчекивани и у Паризу.

Међу бројним и непомирљивим противницима Бартуове политике.

У непосредној близини места на коме је извршено погубљење краља Александра, на сред улице, пред носом и очима полиције, био је паркиран један камион пун комуниста, који су певали Интернационалу.

Сцена некрофилног оргијања, како су је доцније описали француски извештачи, била је достојна најраспојасанијих комада из надреалистичког театра и позоришта апсурда.

Демонска верзија опела југословенском краљу, у изведби следбеника Нове вере, међутим, није била намењена само шароликим масама у Марсеју, већ првенствено бољшевичким ушима у Москви.

Те велике уши су тек тада, с приметним олакшањем и уздржаним задовољством, примиле вест о уклањању једног од најозбиљнијих, најдоследнијих и најопаснијих противника комунизма у Европи.

Иако је гласила кратко, вест је имала далекосежно историјско значење:

Убијен је југословенски краљ Александар I Карађорђевић!

[1] Марко С. Марковић: „На смрт осуђени“, Хришћанска мисао, Београд, 2004, стр. 150.

[2] АВИ, Недићева грађа, K.I.F.I D9-9a

[3] Др Живко Топаловић: „Зачеци социјализма и комунизма у Југославији“, The Peasant Yugoslavia Limited, London, 1960. copyright by Dr. M. Sekulich, 100 Oslo Court, London, N.W.B. Druck: Dr P. Belej, Munchen, Germany

[4] Мирослав Јовановић: „Руска емиграција на Балкану“, Чигоја штампа, Београд, 2006.

[5] Извештај немачког посланика у Београду Фон Херена Берлину, од 7. марта 1939, у: Documents on International Affairs, No. 310, стр. 411.

[6] Наталија Нарочницка: „Споразум који је изменио ток Другог светског рата“, Нова Европа, Evrogiunti, Београд, 2007, стр. 38.

[7] L `Humanite, 8. X 1934.
(09-10-2013 10:31 PM)Вукашин Петковић Пише: [ -> ]Убиство Краља Александра I Карађорђевића
...
1) - Први, неуспели атентат на краља Александра изведен је „на домаћем терену“, у Београду, 29. јуна 1921.
...
2) - Кључна европска дилема, о којој је реч, гласила је тада: са Стаљином против Хитлера, или са Берлином против бољшевичке Москве?
...
3) - Александров домаћин Луј Барту био је први Француз, који је Француску и званично довео до пријатељства са Совјетима. Он је одиграо и главну улогу у мукотрпним напорима Москве да коначно буде примљена у Лигу народа. И то баш у години убиства краља Александра, у 1934.
...
4) - Политика југословенског монарха видела је у измирењу Француске и Немачке прави гарант мира и стабилности у Европи. Али, и најтврђи бедем у могућем ратном сукобу са СССР-ом.
...
5) - „Влада Његовог Величанства не може бити узнемирена око Аустрије на исти начин, као, на пример, око Белгије, то јест земље која се налази у најближем суседству с Великом Британијом.“[6]

Хитлеру је остало само да се искрено захвали Влади Његовог Величанства на њеном разумевању, великодушном уступку и на својеврсном, неочекиваном „поклону“.
...
6) - Као што га нико у свету Западне демократије није ни поменуо када су Хитлер и Стаљин, пет година после Александровог убиства, склопили Споразум о ненападању.
...
7) - [1] Марко С. Марковић: „На смрт осуђени“, Хришћанска мисао, Београд, 2004, стр. 150.
...

У суштини јако ЛОШ текст из познатих извора...

Прво и основно.
Атентатори су ГОДИНАМА обучавани у ЕНГЛЕСКОМ ЛОГОРУ, јанка - пуста у маџарској. Значи све приче и причице о хитлеру и мусолинију (оба енглески штакори), могу низ воду...

Као и цела ова текстина, која такву ноторну истину НИ НЕ ПОМИЊЕ.

Ако је то мало? Нека се присете неки чији је продукт анте павелић?
Али, да (ипак) наставимо:

1) - Први неуспели атентат на Александра је био 1921. године. Са енглеским "потписом". То значи да се Александар тада нашао на мети не бољшевицима (енглеско, америчким пијунима), већ енглеској.

2) - Глупост, европска политика тада није постојала. Бартуова Француска је била да се са СССР-ом супротстави енглеском хитлеру. А енглеска је била да подгоји хитлера (давши му целу континенталну европу) и гурне га у рат против Стаљиновог СССР-а, који је енглезима испао из руку тих година. Зато јер је Стаљин ПОБИО све тачке енглеског ослонца у СССР-у (Русији).

3,4) - Александар је познато да НИЈЕ одмах пристао на Бартуов предлог, али МОРАЛО БИ БИТИ ПОЗНАТО да је после ПРИСТАО и кренуо у Марсељ са идејом: Антанта мала + СССР + Француска = хитлер и енглези пуше...

5) - Неки доказ о вечној "искрености" енглеске политике. Наравно ту неискреност они правдају болешћу комунизма, коју су ОНИ увели у свет...

6) - Не да нико на западу није поменуо Молотов-рибентроп,
КОНСТАНТНО ТРУБЕ НА СВЕ ТРУБЕ о том небитном споразуму.

7) - Марко марковић је (такође) масон. Па овај текст упућује са наводног Српског Патриотизма у гнојаву масонску подвалу, што и јесте.

Е сада ко мисли да су масони слободни људи и да као сатанисти, хуље и бандити, могу унапредити Српство, то је онда посебан проблем.
(09-10-2013 11:47 PM)Лепи Бора Пише: [ -> ]А енглеска је била да подгоји хитлера (давши му целу континенталну европу) и гурне га у рат против Стаљиновог СССР-а, који је енглезима испао из руку тих година. Зато јер је Стаљин ПОБИО све тачке енглеског ослонца у СССР-у (Русији).

Само му Тито промаче мајку му Кез
[Слика: ubica.jpg]photo hosting sites

Владо Черноземски, посљедња фотографија.
(05-09-2016 10:39 PM)Брада Пише: [ -> ][Слика: ubica.jpg]photo hosting sites

Владо Черноземски, посљедња фотографија.

Nek su ga izboli sabljama francuski oficiri i vojnici,neka ga ej narod gazio,tako it reba da se postupa prema atentatorima ,trebali su još gore da ga unakaze,da su kralj Aleksandar i ministar Bartu,ostali živi,nacistička Nemačka,iliti Nemački Rajh,bi imao 3 mrska i opasna neprijatelja (Francuska,Velika Britanije,Kraljevina Jugoslavija),a imao bi ih još mnogo (Čehoslovačka,Poljska,Rumunija,Grčka,Turska),imala bi Nemačka problema sa Malom Antantom,jer kada pi dirnuli Čehoslovačku, Jugoslavija i Rumunija bi odmah zapretile,a iza njih bi stajale Francuska i Velika Britanija,Hitelru bi bilo teže da uništo Čehoslovačku,morao bi onda iznutra da nekakvim svojim fašistočkim političarima uništi demokratiju i onda uništi Čehoslovačku iznutra,a Rumunija bi bila prepreka Nemcima da se spoje sa saveznicima Bugarima,da stvar bude još bolja, po nas,ili još gora po Osovinu,ostaci (kažem sotaci jer bi Hitler političkim moćima napravio da Čehoslovačka nekako bude uništena),a možda i ne bi to uspeo,jer ako bi zaratio sa Čehoslovačkom,zaratio bi sa Malom Antantom,Balkanskim savezom,i sa Saveznicima,jer bi Francusku u rat povukla Jugoslavija,a Francuska bi povukla Britaniju,gde sam stao,e,da,stao sma kod Bugara,pošto bi Rumunija sprečila da se Nemci spoje sa Bugarima,Jugoslavija,Rumunija,Grčka i Turska bi okupirale Bugarsku,onda bi trupe premestili na sever,u Slavoniju,Sloveniju,na Jadransku opabu (a Italijansku Albaniju bi Jugoslavija sama porazila,jer smo mi još u Aprislok ratu, prodrli u veliki deo teritorije Albanije,ali su ans tada sa istorka Vermahtove trupe sustigle,pa smo premestili snage i tu,verovatno bi Jugoslavija dobila bar još 1 bataljon(oko 60 tenkova u bataljonu) tenkova M28 koji su bili jendi od najmodernijih tenkova sve dok nije nastao Panzer III,i ti tenkovi M28 pa čak i stari FT 17 bi bili dovoljni za okupaciju Albanije,jer Italijani nisu imali baš super tenkove ,a tu su uglavnom imali pešadiju,a pešadija protiv tenkova,pa čak i zastarelih FT 17,bila je skooro pa nempćna,jedino su im artiljeriski topovi bili neka vrsta pomoći i mine,eto da ne dužim više,verovatno ću ovo ponoviti u temi koju ću da pokrenem,ali moram se raspitati da li je ta tema već bila pokretana,pozdrav.
Andrejevic

Извини, али морам.
RolleyesКреза

Шта мислиш још да је било Теслино оружје, па једно поставити у Загребу а друго у Београду?
Не би нам зли Немци ништа могли, а?Јок

Штета једино што га нијесу скењали 1924.
(11-09-2016 02:42 PM)мунгос Пише: [ -> ]Andrejevic

Извини, али морам.
RolleyesКреза

Шта мислиш још да је било Теслино оружје, па једно поставити у Загребу а друго у Београду?
Не би нам зли Немци ништа могли, а?Јок

Штета једино што га нијесу скењали 1924.

Izvini ,ali i ja moram.

Po tvojoj logici,šteta je što vojvoda Stepa nije poginuo na Ceru,šteta je što vojvoda Mišić nije bio streljan još kada je prvi put bio penzionisan,šteta je što vojvodu Bojovića nisu partizani,komunisti, pretukli još 1905. pa da je tada preminuo,šteta je što vojvoda Putnik nije još 1907 preminuo ,šteta je što Srbija danas postoji,po tvojoj logici,tako bi trebale stvari da stoje.

A ja sam govorio stvari koje bi se relativno i desile,Mala Antanta bi reagovala da je 1938. Hitler pokušao da uništi Čehoslovačku,a Mala Antanta bi povukla Francusku i Veliku Britaniju,a da je kralj preživeo 1934.,Jugoslavija bi ,pored Francuske sa ministrom Bartuom,bila jedan od oštrih protivnika nacizma,a što se tiče italijanske vojske,ona je bila relativno slaba,slična jugoslovenskoj kraljevskoj vojsci,i protiv njih bi bio dovoljan samo 1 bataljon i to starih tenkova FT 17,a moderniji M28,Škode SID,bi se čuvale za Nemačku,jer su oni koristili pancirnu municiju,a verovatno bi Kraljevina Jugoslavija kroz par godina dobila još 1 bataljon M28 (oko 60 tenkova),normalno,to je ona priča , ŠTA BI BILO,KAD BI BILO,ali velike su šanse da bi se tako odigrale stvari.
(11-09-2016 07:46 PM)Andrejevic Пише: [ -> ]šteta je što vojvoda Mišić nije bio streljan još kada je prvi put bio penzionisan

Није, не би могао да на време упозори Краља Александра на опасност Хрвата у Југославији.
Не знам да ли разумијеш да је у прва два дана рата пола официра те такозване "југо војске" издало? Слично је било и у Чехословачкој.

Такође, не знам да ли разумијеш да су мужеложника Александра убили управо Југословени, мада не због мужеложништва али свакако због слични педерски ствари.

Као и то, да су Александрови официри Хрвати кад иду срати, говорили "Идем на Опленац". Креза Србима најприје није било јасно шта то значи. Неки од Срба су схватили одма, други - велика већина - нијесу.
Па ови први, кад су то пријавили, наравно ипасло је као да су они "лоши момци".Баја И наравно, ником ништа.

(11-09-2016 09:04 PM)Громовник Пише: [ -> ]Није, не би могао да на време упозори Краља Александра на опасност Хрвата у Југославији.

Вјерујем да је могао устати, да би опет наставио по старом. Чак ни то што су га убили не би га опаметило.Rolleyes
(14-09-2016 03:15 AM)мунгос Пише: [ -> ]Не знам да ли разумијеш да је у прва два дана рата пола официра те такозване "југо војске" издало? Слично је било и у Чехословачкој.

Такође, не знам да ли разумијеш да су мужеложника Александра убили управо Југословени, мада не због мужеложништва али свакако због слични педерски ствари.

Као и то, да су Александрови официри Хрвати кад иду срати, говорили "Идем на Опленац". Креза Србима најприје није било јасно шта то значи. Неки од Срба су схватили одма, други - велика већина - нијесу.
Па ови први, кад су то пријавили, наравно ипасло је као да су они "лоши момци".Баја И наравно, ником ништа.

(11-09-2016 09:04 PM)Громовник Пише: [ -> ]Није, не би могао да на време упозори Краља Александра на опасност Хрвата у Југославији.

Вјерујем да је могао устати, да би опет наставио по старом. Чак ни то што су га убили не би га опаметило.Rolleyes

Da je ostao živ, bilo bi smao 2 rešenja:

1. Hrvati ne bi smeli da pisnu od kralja Aleksandra i služili bi mu,a da su nas izdali,psole rata Jugoslavije sigurno ne bi bilo,a da je ostao živ,bio bi previše jaka opozicija Titu,pa bi monarhija opet bila uspostavljena,ne bi smo bili pod titovom diktaturom toliki niz godina.

2. Jugoslavija bi nestala iste godine,jer tek tada ni jedan Srbin ne bi mogao da ga spreči da stvori veliku Srbiju kao što ga je cela skupština koju su činili Srbi sprečila 1928. godine.

Uzgred,ako si video Šešeljevu veliku Srbiju,zapravo to je velika Srbija koju je kralj Aleksandar odredio 1928. godine
Ни кнезу Павлу нису проблем правили Хрвати, већ Немци...
(14-09-2016 10:54 PM)Громовник Пише: [ -> ]Ни кнезу Павлу нису проблем правили Хрвати, већ Немци...

Zato što je knez Pavle popuštao,naj očigledniji primer je stvaranje banovine Hrvatske,kada su Srbi sprečili da kralj Aleksandar I stvori veliku kraljevinu Srbiju,onda je on Jugoslaviju podelio na 9 banovina koje nisu imale nacionalne nazive i nisu se bazirale na osnovu nazionalnosti,to je bio vid bratstva,a Hrvati su od početka pokazivali mržnju prema Srbima,i tada (1939) stvorena je banovina Hrvatska,to je bio naj očigledniji primer da oni nisu za bratstvo sa Srbima i Slovencima,da je Aleksandar I ostao živ,ne bi se Hrvati tako opustili,i ne bi ispred srpskih očiju tražili sopstvenu banovinu,a Nemci su još od 1933. pravili nama i Francuzima probleme,ali zaboravljaš i Italiju,koja je dok je Aleksandar I bio živ,pa ona se nećkala,da li da otvoreno napada Srbe ili da nas nabada samo u pogodnim trenucima,a nakon pogibje kralja,oni su otvoreno vređali Jugoslaviju i Srbe,a knez Pavle nije hteo dalju svađu pa im je popuštao,a tu su i Mađari i Bugari,nisu nam bili problem samo Nemci,a da je kralj Aleksandar I ostao živ,verovatno bi Rumunija bila važna prepreka između Vermahta i bugarske vojske,morali bi da okupiraju Rumuniju da bi se spojili,a Rumunija je bila u Maloj Antanti,koja je bila podržana od Francuske.
Све је то једно велико "шта би било кад би било"... чињеница је да су нас Немци напали чим смо престали да им попуштамо, а од онакве војске нас не би спасио ни Наполеон, а не Краљ Александар.

Румунија се сврстала на страну Осовине онда када су им Совјети анектирали Бесарабију и Северну Буковину, практично све што су добили учешћем у Првом светском рату.
Убиство краља Александра

http://www.nedeljnik.rs/moj-nedeljnik/po...aleksandra
Страница: 1 2 3 4 5
Референтни URL