Погледи форум

Пуна Верзија: Болшавичка Револуција
Тренутно прегледате lite верзију форума. Погледајте пуну верзију са одговарајућим обликовањима.
Страница: 1 2
http://www.vidovdan.org/info/unistenje-r...-istoriji/

УНИШТЕЊЕ РУСИЈЕ 1917. је НАЈВЕЋА ОПЕРАЦИЈА британске обавештајне службе у историји
22. јула 2018.

Лењин није радио у интересу Немачке већ Енглеске – шокантна открића аутора књиге „1917. – одгонетка руске револуције“.

Историја руске револуције 1917. године тражи изучавање улоге Велике Британије у организаовању „Смуте“ у нашој земљи. Све то је предмет изучавања моје књиге „1917. – Одгонетка руске револуције”,а детаљи, чињенице, прикупљени докази изнети су на њеним страницама.

А ако желимо да се изразимо кратко, то можемо да учинимо и у варијанти чланка…

Интеренсантна је прича руских револуција. Прошло је више од деведесет година од Фебруара и Октобра, а до дан данас је више питања него одговора. Међутим, постоји једна важна и кључна тачка, од које може да почне размотавање нагомиланог и прећутаног. Кључ те одгонетке је порекло наше револуције – долазак Лењина из Швајцарске у априлу 1917. године.

„Пломбирани вагон” који је пројурио немачком територијом, за руску револуцију је више од лакмус папира.

Одмах постаје очигледно да две данас најпопуларније историјске теорије, нису у стању да објасне даљи развој догађаја и зато једноставно морају да „одбацују” мноштво чињеница или да све објашњавају са разоружавајућом дечјом наивношћу.

Немачки шпијун Уљанов, кажу нам многи историчари, вратио се у Отаџбину са немачким новцем. Вођа пролетеријата, кажу други, дошао је да изведе револуцију. Међутим, нико не може да објасни: зашто је Лењин могао да у Русију уђе слободно и зашто није у земљу ушао са потребним документима.

Уочи његовог доласка Привремена влада је објавила у париским новинама упозорење да ће онима који су прошли територијом Немачке судити према ратним законима. Међутим, око тридесетак револуционара мирно је допутовало у отаџбину и нико није ухапшен.

Шта више, у руској амбасади у Швајцарској су добили све неопходне документе чак и новац (!) за карте, а на станици је револуционаре сачекала почасна стража. Кажу да је величанствен дочек на станици пристиглом Лењину обезбеђен за немачка средства. Према другој верзији – радници и војници су одушевљено дочекали свог вођу.

Хајде да покушамо да одбацимо стереотипе. Замислимо се над следећим. У центру престонице Русије, за време страшног светског рата, гомила наоружаних људи свечано дочекује човека који је путовао територијом непријатеља.

Директно на железничкој станици Лењин држи говор и јавно позива на рушење постојећег уређења! И њега нико не хапси и не забрањује његову партију!
Зар нису за немачки новац бољшевици купили и контраобавештајну службу и полицију и армију и саму Привремену владу?

Ову распојасаност не треба доводити у везу са чудним понашањем власти. Мало је познато да су одмах после Лењина, негде након месец дана, у Русију дошла још два „пломбирана” воза у којима није било само бољшевика, већ и револуционари свих могући боја. Отприлике око три стотине људи. То није могло да прође неопажено. Међутим, власт није ништа учинила и тиме је само омогућила субверзивним елементима да мирно подрију државно устројство.

Осим Лењина у Отаџбину се упутио и Лав Троцки. Он је допловио из САД са мноштвом сарадника. У Канади су га британске власти скинуле са брода и ухапсиле, али након тога и брзо пустили. Зашто?

Зато што је то замолила… Привремена влада коју је Лав Давидович пошао да руши!!!

Колико би укупно времена Осама бин Ладен стајао испред Беле куће у Вашингтону позивајући на свети рат против САД и рушење америчке владе? Минут? Два? Тридесет секунди?

Питање би било само колико брзо ће га покупити, а само хапшење се не би доводило у питање. И никакав новац га не би спасио затвора. А Лењина тада нико није журио да ухапси.

Тај толико „чудни” став власти може се објаснити само једном чињеницом – Привремена влада је подилазила бољшевицима! Шта има везе што Иљич стиже у Отаџбину у пломбираном вагону са гомилом „немачког” новца? Нека их троши! Нека слободно издаје субверзивне новине, нека их легално доставља војним јединицама и отворено организује атидржавне митинге.

За све то је била потребна подршка саме власти, без ње Лењин не би ништа урадио.

Међутим, зашто је Привремена влада себи копала гроб?

Тако је могла да поступа само потпуно зависна и марионетска власт која дословно извршава наредбе својих господара.

На питање – ко је управљао дејствима „привремених” – и није тако тешко одговорити како се може учинити на први поглед.

Лењинова револуција је била погибељна за Русију као државу. Логично је да су за њу били заинтересовани спољни противници и непријатељи. Први светски рат је био у току, ратовали смо са Немачком. Одатле и легенда о немачким коренима руске револуције. Међутим, ако изанализирамо сву деструктивну делатност Привремене владе која је очигледно, заједно са Лењином водила игру, онда добијамо друкчију слику.

Иљич, који са Немцима изводи преврат, добија зелено светло од руске владе за поделу армије и пропаганду. Онда је логично претпоставити да је и Привремена влада радила по немачким налозима.

Међутим, у стварности је све било другачије: кад је напокон и једва дошла на власт, Привремена влада је објавила да је одлучна да рат води до коначне победе. А главни задатак немачког руководства тада је био супротан – потписивање мира са Русијом! Поред тога, Енглеску и Француску, наше савезнике у Антанти, нимало није забринуо долазак Привремене владе за државно кормило. Сасвим супротно, обе су је моментално признале и на све начине хвалиле. На крају имамо невероватну ситуацију: проенглеска Привремена влада помаже прогерманском Лењину да узме власт и тако сруши земљу.

То је немогуће: Енглеска и Немачка су се закачиле у борби за светску хегемонију. Према томе, није баш све тако једноставно са „немачком” оријентацијом Лењина. Влада Керенског која је контролисана из Лондона помагаће Иљичу само кад добије такав налог од својих газда…

Уништење Руске Империје 1917. године представља најграндиознију операцију британске обавештајне службе у читавој њеној историји. Управо је Енглеска, а не Немачка током последњих две стотине година била главни геополитички противник Русије. Зато и чињеница да се она на све начине борила против свог главног конкурента није зачуђујућа.

Англо-руски сукоби су стално трајали од завршетка наполеонових ратова. Сетимо се Кримског рата, сталне субверзивне улоге британске дипломатије која је неколико пута осујетила покушаје Русије да заузме Константинопољ.

Затим су промењени методи борбе. Енглеска обавештајна служба је много година финансирала и пажљиво васпитавала руске револуцонаре. Од пет првих конгреса Лењинове партије – три су одржана у Лондону.

Ако се присетимо у коју престоницу и дан данас беже наши непријатељи, онда ће и улога Енглеза у распаду Руске Империје бити мање мистична.

Ова борба се стално водила, а води се и данас.

Организација Октобра и Фебруара – у режији британске обавештајне службе – само се на први поглед може учинити да је неистинита и мало вероватна.

Историју наше револуције треба изучавати уз помоћ најједноставнијег инструмента – здравог смисла.

Да је у једном моменту умро здрав, снажан и веома богат човек, истрага би у свим земљама била вођена истоветно. Надлежни органи би разматрали све верзије догађаја, тражили би мотиве, трагове и доказе. Ни једна варијанта се не би одбацивала уз образложење да „тако не може да буде”. Полицајци се, у свом раду, не смеју поводити за емоцијама, они морају да истражују и оперишу чињеницама.

Да је тако рађено у овом случају, из таме би изронио истински кривац катастрофе која до тада није виђена…

Нећемо политичаре и државнике сматрати идиотима и простацима. Они нису глупљи од нас. И ако су нам њихове активности чудне, то само значи да не схватамо њихове истинске мотиве и циљеве. Уколико се на занимљив начин низ озбиљних политичких догађаја временски подудари, то не значи да се једноставно ради о пукој случајности. Треба потражити оне којима то користи.

Пропаст Русије, а одмах после ње и Немачке, била је у интересу управо Велике Британије (и САД).

Уколико тадашње „загонетне” догађаје сагледамо из тог угла, облаци ће се развејати, а историјске чињенице, које су до тада изгледале необјашњиве, добиће рационалне одговоре. Биће јасне „трагичне заблуде” и „судбоносне грешке” Привремене владе без којих Великог Октобра никада не би било.

Ако одбацимо лексичке заблуде о наивним демократама, који су „случајно” уништили земљу, добићемо суви остатак: прецизне и планске активности оних који су радили на распаду Русије.

Да бисмо уништили било коју државу, треба скинути обруче који је држе на окупу. Они су увек исти: армија; полиција и друге безбедносне структуре; државни апарат који управља земљом. Управо је по тим кључним тачкама ударала Привремена влада, одмах по доласку на власт.

Она је буквално за само неколико недеља из затвора пустила све (а не само политичке!) затворенике, распустила је полицију, ликвидирала контраобавештајну службу и жандармерију. Прогласила је слободу политичке пропаганде у војсци и донела злогласно Наређење № 1 и тиме уништила сваку дисциплину у армији. Истовремено, Привремена влада је, једним потезом пера, распустила целокупну руску администрацију, тј. сменила све губернаторе и вице-губернаторе, а да на њихова места није поставила никога! Зар они нису схватали до чега ће то да доведе?!

Постоји објашњење и за „чудну” толеранцију Керенског према бољшевицима и одсуство англо-француске помоћи белим борцима за обнову земље за време Грађанског рата.

Све што је до сада било чудно и тајанствено – постаје просто логично и схватљиво: Енглези су ти који су убедили немачко руководство да дозволи пролаз Лењину преко немачке територије и да издвоји бољшевицима новчана средства. Владимир Иљич је путовао у Отаџбину са обавезом према Немцима – да Русију изведе из рата, и према „савезницима” – да прекине легитимност руске власти.

Своја обећања Лењин је испунио – склопио је Брес-Литовски споразум, распустио је Сверуски Ујединитељски сабор (парламент). Међутим, он то није радио у интересу Немачке…

Оквир овог текста не омогућује да се изнесу стотине и хиљаде подударности и необичности које указују на истинског аутора Фебруарске и Октобарске револуције. Постоји огроман број таквих чињеница и, што је најважније, све се могу наћи у апсолутно отвореним изворима. Све који су заинтересовани за ова питања упућујем на своју књигу „1917. Одгонетка „руске” револуције”.

И одмах желим да саопштим – у мојим књигама нећете наћи било какву конспирологију. Никакве „тамне силе” — само чињенице. Не ради се о „јефтиној” сензацији, већ о озбиљној анализи догађаја 1917. године.

Са Совјетским Савезом се 1991. године десило исто то!

Као што и данас, из амбасада Енглеске и САД, отворено расту корени многих савремених плишаних и наранџастих револуција.

Ако схватимо разлоге наших претходних пораза – поставићемо темељац својим будућим победама.

Превео са руског: Горан Шимпрага

rasen.rs

Па Болшевичка револуција још има свој позадине у другој половини 19тог века.
Од једном имаш спекулације смрт Николај I, где кажу се само убио зашто није хтео медикације.
Имаш Убиства Александар II
https://en.wikipedia.org/wiki/Alexander_II_of_Russia
Имаш покушај атентат на Николај у 1891
https://en.wikipedia.org/wiki/Ōtsu_incident
Имаш Револуција од 1905
https://en.wikipedia.org/wiki/1905_Russian_Revolution
Имаш позадине Децемберисти кроз 19тог века поћевши у 1825

Занимљиво да у истој период у Србији
Абдикације Александар Карађорђевић 1858
Имаш убиства Михаило Обреновић III 1868
Aбдикације Милан I Обреновић 1889
Убиства Александар I Обреновић 1903
Wall Street and the Bolshevik Revolution
https://www.voltairenet.org/IMG/pdf/Sutt...tion-5.pdf
Antony Sutton

https://www.youtube.com/watch?v=kEVOIO4TbZs

Wall Street and the Russian Revolution 1905-1925
https://www.amazon.com/Wall-Street-Russi...B0728JS5DB
Richard Spence

https://www.youtube.com/watch?v=MTfYV1SnqgI

Socialism: A Tool of the Capilist Elite
https://www.youtube.com/watch?v=9w-0JDLhvZY
Fascinating Ex Top Secret 1919 Document From US
Intel Officer In Russia During Bolshevik Jew Takeover


8-12-18

My dear Colonel Barrows:
I have just received your letter of January 29 th , forwarded by Baron Hoven of General Romanovsky''s staff, who has just arrived in Omsk. I was of course much interested in your news, as I had been unable to find anything about the movements of our officers or as to myself.

I was afraid that I should be stranded in Omsk for some little time even if the others got away and although I want to get home just as soon as possible for urgent personal business reasons, I realize that I am of more use here than possibly any- where else. This work, however, is so familiar to me as this is the fifth revolution I have watched in the pains of birth, that I must confess it has lost its charm of novelty.

I have not attempted to write you anything concerning the situation in Omsk as I have felt that conditions here were so fluid that what I wrote would be valueless when received by you. Lieutenant Cushing is preparing a sort of weekly report which he will send in his own name and which will suffice for us both for the present. My telegrams have been perhaps more numerous than you desired and some of the subjects mentioned may not interest our expedition in the least. This I was aware of when sending them but I felt it was better to err on the side of fullness than the other way. I am strictly obeying my orders to keep out of local affairs and avoid giving advice, but I must say it is very hard not to jump in and manage this government entirely.

The problems which the Omsk Government has to face are not at all intrinsically different from those which prevail in every movement of the kind known to history, but the besetting problem in this instance is that Admiral Kolchak has to work with the materials available for his purposes, mainly the Russian people of today, who are so thoroughly disorganized and lifeless as a result of the last three years, that they are unable even to think for themselves far less to govern themselves.

In the first place, the coup of Admiral Kolchak's friends whereby he assumed the role of Supreme Governor was absolutely necessary if the whole of Siberia was not to fall ripe into the hands of the Bolsheviks. That visionary set of impractical theorists with whom I spent an evening in a railroad car at a Manchurian station-Messrs. A. Ksentieff (sp?) and company – were far worse than out and out anarchists, for they were weak dreamers who could not even maintain the ordinary police security necessary to life in any community. Crime was rife in the streets of Omsk, murders and hold ups were of nightly occurrence in this city on the (?) streets and the Bolshevik city governments throughout Siberia were running things their own way just as they are in Vladivostok today.

It is of course difficult to legalize Admiral Kolchek's position, in fact it is impossible, for while it was done by the decree of the so called government of the time, it was simply a coup d'etat. His status however is as good according to Russian law as that of any of the revolutionary governments which preceded him.

In the beginning and of necessity his acts for the restoration of order were autocratic; he depended on the support of the Army and the officers especially, and he put down local disorder with a high hand.

Ever since then, however, he has shown himself in so far as he could safely do so, more and more liberal, and I have no hesitation in saying that I firmly believe that his own opinions and frame of mind are far more liberal than the outside world gives him credit for. He is unfortunate in this that he has had to depend upon the mailed fist to maintain his position and to keep his government from being overrun by the Bolshevik elements which are numerous in every city in Siberia.

It is probably unwise to say this loudly in the United States, but the Bolshevik movement is and has been since its beginning guided and controlled by Russian Jews of the greasiest type, who have been in the United States and there absorbed every one of the worst phases of our civilization without having the least understanding of what we really mean by liberty. I do not mean the use of the word “liberty” which has been so widespread in the United States since the war began, but the real word spelt the same way, and the real Russian realizes this and suspects that Americans think as do the loathsome specimens with whom he now comes in contact. I have heard all sorts of estimates as to the real proportion of Bolsheviks to that of the population of Siberia and I think the most accurate is that of General Ivanov-Rinov who estimates it as two per cent. There is hardly a peasant this side of the Urals who has the slightest interest in the Bolshevik or his doings except in so far as it concerns the loss of his own property and, in fact, his point of view is very much like that of our own respectable farmers, when confronted with the ideal (New Deal?)

Unfortunately, a few of our people in the United States, especially those with good lungs, seem to think that the Bolsheviks are as deserving of a hearing as any real political party with us. This is what the Russian cannot understand and I must say that without being thought one sided, I should not hesitate to shoot without trial if I had the power any persons who admitted for one moment that they were Bolsheviks. I would just as soon see a mad dog running about a lot of children.

You will think I am hot about this matter but it is, I feel sure, one which is going to bring great trouble on the United States when the judgment of history is all recorded on the part we have played. It is very largely our fault that Bolshevism has spread as it has and I do not believe we will be found guiltless of the thousands of lives uselessly and cruelly sacrificed in wild orgies of bloodshed to establish an autocratic and despotic rule of principles which have been rejected by every generation of mankind which has (dealt ?) with them.

There have been times during the past month when I have been afraid that the Kolchak government would not last until the next morning. I have had, I suppose, the closest connection with the leaders here of any foreigner in Omsk and my sources of information are so many and so varied that I am pretty sure to hear the different points of view on every imaginable question. The announcement of the Princes Island conference with Bolsheviks came as a clap of thunder to the government, in fact is so took the wind out of their sails, that I believe they well would have thrown up the government and run away if it had not been for timely and cool headed advice which they received. When the news became more widely known there was a fairly strong reactionary movement started by Cossack officers and adherents of the old regime. This was discovered and allowed to die a natural death with very good results. With the failure of the Princes Island conference, the government began to get back a little of the strength it had lost and today I believe it will hold on for some time, provided it does not get another series of hard knocks from the Allies of the United States.

The very clever and most unscrupulous Japanese propaganda which has been carried on here is one of the most interesting I have ever seen carried out by that country. The way the Japanese took over Korea and we made a scrap of paper of our solemn treaty with that poor little miserable people was child's play to the present methods of procedure in regard to Siberia. Admiral Kolchak hates the Japanese. The latter naturally are not unaware of that feeling and cordially reciprocate it and the combination of their propaganda with that of the Bolsheviks in the United States and elsewhere. I can understand how people who know nothing of our foreign relations or of the Russian people can be carried off their feet by it but how responsible men can listen to it I do not know. If the feelings of the Russian people are to be consulted and the future of their own country is to be in their hands there will be no Bolshevik future for this land. They have submitted to it first, from the very good reason that they did not know how to go about fighting it and second, because it came at the psychological moment when the morale of the people had been so shaken that they were ready to endure anything in order to be allowed to be let alone.

The scheme now being worked out for a popular assembly for all parts of Siberia will, I am sure, be of service and even if only partially successful – and I do not see at present how it can be more – will do much towards proving the sincerity of Kolchak in his promises.

Please do not get the idea that I am enthusiastically in favor of the present government, that I consider it ideal or even good, for it is not; but I do consider that it has already united more valued and more numerous elements of the Russian people than any other government which might take its place would do. The question of the moment is not an ideal government but one that will last for the next few weeks and will restore order enough so that any elections may have a fair chance of being carried out without force and fraud and graft.

Personally, I am fairly comfortable here; Cushing and I have each a room requisitioned by the government and it will be impossible to carry out the recommendations made by the Adjutant in a recent telegram because there are no rooms to be had and we have had applications for two months already.

With kind regards to all friends,
I am, very sincerely yours,

Montgomery Schuyler
Captain, USA

cc: Lt. Col. Barrows, Vladivistok

https://rense.com/general96/fascinating-...om-us.html

https://helda.helsinki.fi/bitstream/hand...ebriti.pdf
ЗАТИРЕ СЕ СЕМЕ УБИЦЕ ЦАРА НИКОЛАЈА? Унуци Јакова Јуровског редом мистериозно гину
30. августа 2018.

– Ни доброчинства нити честито живљење његових потомака не могу да искупе оно што је Јаков Јуровски урадио Романовима, и јако сам забринут за будућност мог сина и ћерке – каже Владимир, потомак нећаке Јакова Јуровског.

– Ни доброчинства нити честито живљење његових потомака не могу да искупе оно што је Јаков Јуровски урадио Романовима, и јако сам забринут за будућност мог сина и ћерке – каже Владимир, потомак нећаке Јакова Јуровског.

Јаков Михаилович Јуровски се родио у сибирском граду Томску, 19. јуна 1878. године као осмо од десеторо деце стаклара Михаила Јуровског и његове супруге, кројачице Јестире Мојсејевне.

Премда је његова породица била јеврејска, спорно је колико је била религиозна: можда је Јаков у детињску изучавао Талмуд, али се по свему судећи породица удаљила од јеврејских корена и прешла у православље, вероватно због погрома и предрасуда према Јеврејима које су владале у Царској Русији.

Јаков је био часовничар по струци, и кратко је живео Немачком царству 1904. године, након чега се вратио у Руску империју да би учествовао у пропалој Руској револуцији 1905. Тада је приступио бољшевицима, који су тада увек били само фракција унутар Руске социјалдемократске радничке партије, и више је пута наредних година хапшен и затваран.

Прича се и да је пре тога био у Бунду, односно Јеврејском радном савезу, социјалистичкој партији која је у Русији окупљала припаднике овог народа, те да је у бољшевички табор приступио на наговор свог пријатеља и имењака Свердлова, који ће касније постати де факто шеф државе Совјетске Русије.

Углавном, након што је пропала његова илегална штампарија, из које је излазила забрањена марксистичка литература, побегао је у Берлин са супругом и троје деце, и тамо се конвертовао у лутеранско протестантско хришћанство.

1912. се илегално вратио у Русији, али је био примећен од стране царске тајне полиције Охране, па је прогнан из Томска. Сместио се у Јекатеринбург где је отворио фотографску радионицу, непрестано на оку полиције, која га је чак терала да фотографише сумњива лица; утолико је комичнија чињеница да у истој радионици кривотворио пасоше за бољшевике.

Након Фебруарске револуције 1917. постао је депутат у Совјету радника и војника за област Урала, а активно је суделовао и у Октобарској револуцији, односно, у њеној примени у Јекатеринбургу. Када је царска породица пребачена у тај град, он је као припадник Чеке (совјетске комисије за борбу против контрареволуције) добио дужност командира куће Ипатијевих у којој су Романови били смештени.

У ноћи 17. јула 1918. године чекисти на челу са Јаковом Јуровским одводе Романове (а то значи: цара Николаја ИИ, царицу Александру, њиховог сина и престолонаследника, 14-годишњег царевића Алексеја, те њихове ћерке, велике кнегиње 23-годишњу Олгу, 21-годишњу Татјану, 19-годишњу Марију и 17-годишњу Анастасију) у подрум куће Ипатијевих, заједно са четири члана империјалног домаћинства и псима: Татјаниним француским булдогом Ортином, Анастасијиним шпанијелом Џимијем и Алексејевим шпанијелом Џојом.

6
Петар Ермаков, један од људи који су стрељали Романове, око 1920. године на месту на коме су царску породицу сахранили. Ермаков је на полеђини слике написао: “Стојим на царевом гробу”. Фото: Wikimedia Commons/searchfoundationinc.org

Царској породици је првобитно речено да силазе у подрум због своје безбедности, јер су монархистичке трупе (већ је буктео грађански рат) напредовале ка граду, али када су се нашли у подруму Јуровски им је казао да су осуђени на смрт.

Цар је у неверици упитао: “Шта? Шта?”, и окренуо се ка породици, у ком је тренутку Јуровски издао наређење да се пуца. Царица Александра и велика кнегиња Олга су покушале да се прекрсте, али нису успеле. Јуровски је лично пуцао цару у груди и лично пуцао у главу царевићу Алексеју, изблиза, иза уха. Он је такође био и особа која је убила Татјану.

Чланови империјалног домаћинства, послуга и гувернанте, су такође ликвидирани, као и царске куце зато што нису хтеле да престану да завијају од туге; наводно је само Џој царевића Алексеја извукао живу главу.

У напуштеном руднику сви су исецкани на комаде, натопљени са 550 литара бензина и спаљени, док су веће кости бољшевици углавном растопили у 200 литара сумпорне киселине; лобање су им дробили кундацима. Остатке су сахранили у шуми; Алексеј и једна његова сестра, Марија или Анастасија, сахрањене су петнаестак метара даље од осталих како би збунили онога ко би можда нашао остатке.

Наводно је Јуровски касније тврдио да је добио телеграм из Москве у коме се налазило наређење за ликвидацију цара Николаја ИИ, потписано од стране Јакова Свердлова; наређење није помињало остале чланове породице, али је он побио све, под утицајем Уралског совјета.

Иницијатива је, наводно је тврдио Јуровски, потекла од Лењина, а примио ју је и проследио њему – Филип Голошчекин, војни комесар Уралског совјета (који ће касније одиграти кључну улогу у совјетизацији Казахстана, која ће довести до велике глади 1932-33. године и до смрти између између једног и два милиона људи, због чега то зову Голошчекинов геноцид).

Џелати су били: поменути Јаков Јуровски, Г. П. Никулин, М. А. Медведев, Петар Ермаков, С. П Ваганов, А. Г. Кабанов, П. С. Медведев, В. Н. Нетребин и Ј. М. Целмс. Два или три стражара су одбила да учествују у ликвидацији.

Након што се Руски грађански рат завршио победом бољшевика, Јуровски је радио као шеф Чеке у Москви, а потом и у Јекатеринбургу. Радио је и друге послове. Преминуо је 1938. године од чира на дванаестопалачном цреву.

За собом је оставио жену, два сина и ћерку.

Оставио.

7
Јаков Јуровски, убица Романових, на фотографији снимљеној 30. јула 1925. године. Фото: Wikimedia Commons/Ma Este

2008. године руска новинска агенција “Интерфакс” пренела је невероватну причу.

Скоро сви унуци Јакова Јуровског су трагично преминули, а скоро све његове унуке умрле у раном добу. Његов праунук Владимир каже да је у питању невоља коју је на породицу навукао сам Јаков.

Једно дете Јаковљеве вољене ћерке Риме је погинуло у пожару, други син је пао с крова, трећи се отровао печуркама, четврти се обесио, пети је погинуо у саобраћајној несрећи. Рима је скончала у гулагу.

Сам Владимир који то прича није директни потомак Јаковљев, већ потомак његове нећаке Марије која ни сама није добро прошла: побегла је с неким припадником ромске националности који ју је оставио саму са сином Борисом, који је морао да се стара и да сам сахрањује браћу и сестре које су његовој мајци правили разни људи, а који су – браћа и сестре – редом умирали од глади и хладноће. Осим њега, Бориса, који је родио Владимира који то прича.

– Ни доброчинства нити честито живљење његових потомака не могу да искупе оно што је Јаков Јуровски урадио Романовима, и јако сам забринут за будућност мог сина и ћерке.

Телеграф
(15-09-2018 07:29 PM)Прст_у_ока_латиници Пише: [ -> ]
https://mk.christogenea.org/references/j...plement-ii

Јосиф Висарионович ЏУГАШВИЛИ "Стаљин" није био Јеврејин.
https://www.srbijadanas.com/vesti/svet/z...2018-10-15

Ивер не иде далеко од кладе........

Ви сте их рушили, и на крају сте индирекно Романови убијали!

Али сигурно мислим да има корене Руса ко су потомци Владари Новгород, Кијев, Владимир и Москва, не верујем да је то стало са Ивана IV Васиљевић.
Исто као не верујем да су им Краљевине почели у 9тог веку!
(25-10-2018 11:51 AM)Прст_у_ока_латиници Пише: [ -> ]https://russia-insider.com/en/history/we...es/ri25171

То је и даље табу тема. Ко је финасирао Болшевике ? Зашто је табу
тема ? Зато што историчари и новинари неће да изгубе катедре , посао и да их ни криве ни дужен прогласе за "антисемите" и "неонацисте".
Хравброст је скупио амерички економиста, историчар и публицста Ентони С. Сатон да су Бољшевицима за револуцију стизале још у XIX века са Вол Стрита, вероватно из моћних масонских ложа у Лондону и Паризу. Сатон је написао и књигу који је превео Ратибор Ђурђевић ( али пошто се у емиграцији дружио са неонацистима и није превео Сатонову књигу о финасирању Хитлера још веће табу теме ).
Ипак на те историјске чињенице русофоби не обраћају пажњу. Ни што је банкарска држава Швајцарска дала егзил врху Бољшевика.
Нити што је ту стигао и кеш и злато. Ни што је Немачка потрпала и Бољшевике и финасијска средства за револуцију у Русији у пломбиране које ни један немачки официр није смео ни да заустави док не стигне на одреште. За њих је убица породице Романов
лично Стаљин. Да је Енглеска одбила да евакуише породицу Романов док Бољевици нису дошли на власт а помагали су Белу Армију
као што су помагали ђенерала Дражу Михаиловића.




https://russia-insider.com/en/history/we...es/ri25171

Benjamin Disraeli is a British-Jewish literary figure and aspiring politician. He will become two-time Prime Minister of Britain (1868, and again in 1874) and the dominant politician of 19th century Europe. Disraeli, a "baptised" Jew was extremely close to the Rothschild Family, he wrote a book where he mentioned, Lionel de Rothchilds (Son of Nathan) reveals his dislike for the Romanov Family (Russia's Tsars) :
" there has been no friendship between the Court of St. Petersburg (Russia) and my family."
The Rothchild Family finances the British-French war effort against the Tsar. Started from the Crimean War (1853-1856).
Historian confirms that Karl Marx was Nathan Rothschild third cousin and also employed as their agent in order to subvert democracy and corrupt the Socialist movement. Karl Heinrich Marx was born in Trier, Kingdom of Prussia on 5 May 1818, an Ashkenazi, to Hirschel Mordechai and Henriette Pressburg. Marx’s birth name is Chaim Hirschel Mordechai. From Karl Marx bloodlines proof it that Rothchilds was indeed an Ashkenazi Jew.

It has been said all roads lead to Rome. For this research, it could be said all paths of investigation lead to the Rothschilds.
Страница: 1 2
Референтни URL