Погледи форум

Пуна Верзија: Војска Краљевине Србије
Тренутно прегледате lite верзију форума. Погледајте пуну верзију са одговарајућим обликовањима.
Страница: 1 2 3 4
Коњица, артиљерија и ваздухопловство

Коњичке дивизије нису се регрутовале на територијалном принципу као пешадијске, већ на националном нивоу. Постојала је Коњичка дивизија, која је у свом саставу имала две бригаде. Бригаду су чинила 2 пука, а сваки коњички пук је имао по 4 ескадрона и једно митаљеско одељење (4 митраљеза). Коњички пукови су били:

-Први коњички пук „Милош Обилић“
-Други коњички пук „Цар Душан“
-Трећи коњички пук (до 1903. године „Краљ Александар I“)
-Четврти коњички пук „Велики кнез Константин Константинович“

Поред тога у саставу Коњичке дивизије налазио се и дивизион коњичке артиљерије (две батерије са по 4 топа). Први и трећи коњички пук чинили ду прву коњичку бригаду, а други и четврти пук другу коњичку бригаду. Наравно Коњичка дивизија је имала своје инжињеријске јединице: пионирско и телеграфско одељење и колонску муницијску комору.

Артиљеријске јединице, мимо оних које су се налазиле у саставу пешадијских дивизија, чиниле су брдски артиљеријски пук сачињен од девет брдских батерија (укупно 36 оруђа), петнаест хаубичких батерија (калибра 120 до 150 mm) и једна мерзерска батерије (150 mm). Артиљеријски пукови распоређени у састав дивизија имали су укупно 550 лаких артиљеријских оруђа.

Ваздухопловство (армијски ваздухопловни корпус) је у српској војсци формирано 1912. године у саставу инжињеријских јединица. На почетку рата располагало је са три авиона – аеропланска ескадрила и једном балонском четом, од које је било оспособљено једно одељење. Од укупно три пилота, двојица су била оспособљена за извршење ратних задатака, а трећи је био командир балонске чете. Већ 1915. године из Француске је Србији у помоћ стигла једна ескадрила од 8 авиона и 99 људи којом је командовао мајор Роже Витре.

[Слика: DnINEQfX0AEHDeA.jpg]
Четнички одреди

На почетку рата, већ у августу 1914. године Врховна команда је, на основу директиве српске владе у погледу организовања и ангажовања добровољачких јединица, формирала четири четничка одреда, који су били под командом српских официра. Јачина ових одреда била је око 500-600 људи. Формирани су следећи одреди:

-Златиборски четнички одред, под командом мајора Косте Тодоровића
-Јадарски четнички одред,под командом мајора Војина Поповића

-Руднички четнички одред, под командом мајора Војислава Танкосића
-Горњачки четнички одред, под командом мајора Велимира Вемића

Сумарни преглед јединица српске војске на почетку Првог светског рата:

-20 пукова првог позива + 6 прекобројних пукова првог позива/Распоређених у 6 дивизија првог позива: Дринска, Моравска, Дунавска, Шумадијска, Тимочка и Комбинована.
-15 пукова другог позива/Распоређених у 5 дивизија другог позива: Дринска, Моравска, Дунавска, Шумадијска и Тимочка.
-15 пешадијских пукова трећег позива + Моравски, Дунавски и Тимочки прекобројни пукови трећег позива
-20 кадровских пукова
-Краљевски гардијски пук/2 ескадрона
-4 четничка одреда
-4 коњичка пука (8 ескадрона)/Распоређених у 2 бригаде које су чиниле Коњичку дивизију
-Артиљерија/По један артиљеријски пук у свакој дивизији првог позива и по један дивизион у дивизијама другог позива/Брдски артиљеријски пук (9 батерија)/Хаубичка артиљерија (15 батерија)/Мерзерска батерија
-Ваздухопловство/Аеропланска ескадрила (3 авиона) и балонска чета

Мобилизација и концентрација српске војске

Мобилизација српске војске извршене су по плановима које је израдио војвода Радомир Путник и по којима је мобилизација вршена и у време Балканских ратова. Мобилизација је оглашена 26. јула 1914. године. Борбени састави мобилисани су за 4 до 6 дана, а неборбени за 6 до 12 дана. Одмах по оглашењу мобилизације формирана је Врховна команда на чијем челу је постављен генерал Степа Степановић, као заступник војводе Путника, који се непосредно пред рат налазио у аустроугарској бањи Глајхенберг на лечењу. Војводу Путника Аустроугари ипак пуштају да се врати у Србију и он стиже у Крагујевац 05. августа и преузима дужност начелника штаба Врховне команде.

Српска војска је укупно мобилисала око 400 хиљада људи, од чега је око 150 хиљада било у позадинској служби и за заштиту граница. За борбу на фронту према Аустроугарској било је расположиво око 250 хиљада војника и официра, од чега је 180 хиљада било првог и другог позива и 70 хиљада трећег позива, а распоређени су у 11 пешадијских дивизија (6 првог позива и 5 другог позива), 1 коњичку дивизију, 1 брдски артиљеријски пук, 1 хаубички пук, 1 мерзерску батерију и 4 четничка одреда. Све јединице су распоређене у 3 армије и један корпус (Ужичка војска) и потребан број одреда.

Концентрација српске војске, такође је извршена према плановима војводе Путника, које је израдио у периоду Анексионе кризе, 1908. – 1909. године, са својим помоћником генералом Живојином Мишићем. Узгред буди речено, генерал Мишић је указом по други пут враћен у активну службу одмах након што је српска влада уручила Аустроугарској одговор на њен ултиматум. Основна идеја српског ратног плана била је држање одбране док се не разјасни политичка и стратегијска ситуација. Снаге су концентрисане према претпоставци да ће главни аустроугарски напад бити са севера, из правца Београда, долином Мораве. Међутим, аустроугарски командант Поћорек је одлучио да напад изведе из правца Дрине, истовремено вршећи јаке демонстративне нападе дуж реке Саве. Српска Врховна команда одустаје од својих почетних претпоставки и убрзо намеће непријатељу борбу базирану на маневрима, што ће се испоставити као исправно.

Врховни командант српске војске био је регент Александар Карађорђевић.

Начелник штаба Врховне команде био је војвода Радомир Путник, а његов помоћник генерал Живојин Мишић.


Концентрација српске војске извршена је на следећи начин:

-Прва армија, под командом генерала Петра Бојовића, распоређена је на простору См. Паланка – Топола – Рача, са Браничевским одредом од Голупца до ушћа Мораве у Дунав. Једиице у саставу прве армије биле су:
-Тимочка див. 1. позива: командант генерал Владимир Кандић

(16 батаљона, 3 ескадрона, 9 пољ. брз. батерија)

-Тимочка див. 2. позива: командант генерал Вукоман Арачић

(12 батаљона, 3 ескадрона, 6 пољ. брз. батерија)

-Моравска див. 2. позива: командант генерал Љубомир Милић

(12 батаљона, 3 ескадрона, 6 пољ. брз. батерија)

-Браничевски одред (Дунавска див. 2. позива): командант пуковник Милош Васић

(20 батаљона, 3 ескадрона, 6 пољ. брз. батерија, 3 и 1/2 пољ. поз. батерије)

8.пеш. пук 2. позива
9.пеш. пук 1. позива
10.пеш. пук. 2. позива

-Коњичка дивизија: командант пуковник Бранко Јовановић

(16 батаљона, 4 пољ. брз. батерије, 15. пеш. пук Тимочке 1. поз.)

Тешка артиљерија:

6 цеви 12 с/м, дугачких топова М97

3 пољ. хаубичке батерије 12 с/м (хаубички дивизион)


Друга армија, под командом генерала Степе Степановића, распоређена је на линији Аранђеловац – Лазаревац, са ојачаном Дунавском дивизијом првог позива код Београда. У састав друге армије биле су јединице:
-Дунавска див. 1. позива: командант пуковник Миливоје Анђелковић Кајафа

(20 батаљона, 1 ескадрон, 12 пољ. брз. батер., 1 пољ. брз. хауб. батер., 2 пољ. поз. батер.)
-Комбинована дивизија: командант генерал Михаило Рашић

(16 батаљона, 1 ескадрон, 3 пољ. брз. батерије, 2 пољ. брз. хауб. батерије)
-Моравска див. 1. позива: генерал Илија Гојковић

(16 батаљона, 3 ескадрона, 6 пољ. брз. батерије)
-Шумадијска див. 1. позива: пуковник Стеван Хаџић

(16 батаљона, 3 ескадрона, 5 пољ. брз. батерије, 1 пољ. брз. хауб. батерија)

1 чета резервног инжињеријског батаљона

-Армијска коњица – под командом Дунавске 1. поз.

(образована од дивизијских ескадрона):

8 ескадрона, 2 пољ. брз. топа

-Тешка артиљерија:

6 цеви 12 с/м, дугачких топова М97

6 цеви хаубица М97 12 с/м

6 цеви мерзера М97 12 с/м

Трећа армија, под командом генерала Павла Јуришића Штурма, заузела је положаје на северозападној граници од ушћа реке Колубаре до Љубовије са Дринском дивизијом првог позива у околини Ваљева. У саставу треће армије биле су:
-Дринска див. 1. позива (без 4. пеш. пука 1. поз.) : командант пуковник Никола Стевановић

(16 батаљона, 3 ескадрона, 9 пољ. брз. батерије)
-Дринска див. 2. позива (без 4. пеш. пука 2. поз.) : к-дант пуковник Драгутин Димитријевић, под чијом су командом били:

-Шабачки одред (8 батаљона, 1 ескадрона, 1 пољ. брз. батерије, 1 пољ. поз. батер):
6.пеш. пук 2. позива
7.пеш. пук 3. позива
-Лознички одред (8 батаљона, 1 ескадрона, 1 пољ. брз. батерије, 2 пољ. поз. батер):
5.пеш. пук 2. позива
6.пеш. пук 3. позива
-Обреновачки одред (6 батаљона, 1 ескадрон, 1 пољ. брз. бат., 1 пољ. поз. батер):
7.пеш. пук 2. позива

Трупе 3. позива

-Љубовијски одред (2 батаљона, 1 пољ. поз. батер)
-Делови 3. позива из Дринске и Шумадијске див. области
-3.прекобројни пеш. пук
-4.пеш. пук 3. позива
-5.пеш. пук 3. позива

Допунски батаљон Дринских див. 1. и 2. позива
-1.део рез. муницијске колоне
-2.део главног интенд. воза
Резервни инжињерски батаљон (без 1 чете)

Армијска артиљерија:
-3 пољ. брз. хауб. батерије
-3 брдске брз. батерије
-4 цеви дуг. топова М97 с/м 12

Ужичка војска, под командом генерала Милоша Божановића, налазила се на територији Ужице – Рогатица – Бајина Башта – Прибој. У састав Ужичке војске ушле су следеће јединице:
-Шумадијска див. 2. позива: командант пуковник Драгутин Милутиновић
(16 батаљона, 2 ескадрона, 3 брд. брз. батерије, 3 брд. Дебанжове батерије)
+ Одред на Мокрој гори: командант потпуковник Душан Пурић
-4.пеш. пук 1. поз.
-1 брдски брзомтни дивизион
-Ужичка бригада: командант пуковник Иван Павловић
(8 батаљона, 2 пољ. брз. батерије)
-4.пеш. пук 2. поз.
-5.пеш. пук 3. поз.
-Лимски одред: командант потпуковник Јеврем Михаиловић
(6 и по батаљона, 1 брд. брз. батерије)
-4.кадровски пук
-5.кадровски пук
-Батаљон и по 4. пеш. пука 3. позива
-1 брдска брзометна батерија

Артиљерија
-1 брдски дивизион Дебанжов
-1 Дебанжов пољски дивизион

Мобилизација црногорске војске

Поред Србије и Црна Гора је извршила мобилизацију своје војске. Мобилизација је оглашена 28. јула 1914. године, а већ 29. јула све јединице су биле спремне за покрет. Укупно је мобилисано око 35 хиљада људи и 65 топова, разврстаних у 6 дивизија. Концентрација црногорске војске је извршена на следећи начин:
-Ловћенски одред (8.000 људи и 26 топова), под командом дивизијара Митра Мартиновића концентирисан је на простору Ловћен – Суторман са задатком да затвори све правце од Боке Которске ка Цетињу и Ријеци Црнојевића.
-Херцеговачки одред (15.000 људи и 20 топова), под командом сердара Јанка Вукотића, распоређен је на простору Крстац – Грахово – Трубјела са циљем да затвори правце који из Боке, Требиња, Билеће и Гацка воде ка Никшићу.
-Санџачки одред (6.000 њуди и 6 топова), под командом бригадира Луке Гојнића, концентрисан је да спречи продор аустроугарске војске из Чајнича и Челебића у правцу Пљевља и да одржава везу са српском војском.

Врховни командант црногорске војске био је краљ Никола Петровић, а начелник штаба Врховне команде био је сердар Јанко Вукотић, који је уједно био и министар војни и председник владе.

Ради координације дејстава српске и црногорске војске у Црну Гору је упућена делегација српских официра на челу са генералом Божидаром Јанковићем.

Операција аустроугарске Балканске војске против Србије започете су 12. августа 1914. године, чиме је започео Велики рат у коме се српска војска показала као достојан противник вредан поштовања и дивљења.


Пој, пој, Дрино, причај роду ми
Како смо се храбро борили
Певао је строј, војев’о се бој
Крај хладне воде
Крв је текла
Крв се лила Дрином због слободе.


[Слика: 43581283_306056406650329_214347433897885696_n.jpg]
Додај 60 војних аутомобила(већином теретних,распоређених по дивизијама) + возила узета од грађанства . . .

Вероватан изглед првих 10 камиона купљених 1908.

[Слика: arbenz.jpg]

Или:

[Слика: 5160HLzGLoL._AC_.jpg]

[Слика: 41bjNcT4wwL._AC_.jpg]

Изглед 50 камиона и 30 санитетских возила набављених 1915:

[Слика: KISSEL04TruckAdv_1915-07-01CommV.jpg]

[Слика: Untitled.png]

[Слика: KISSEL04TruckAdv_1915-06-01CommV.jpg]
free pic hosting

Oклопљени мотоцикл 1915/16:

[Слика: 474181_98376429_Screenshot_20191117-212112.jpg]
Историја српског војног ваздухопловства

Историја српског и југословенског војног ваздухопловства званично почиње 24. децембра 1912. године када начелник Главног ђенералштаба војвода Радомира Путника доноси решење којим је основана Ваздухопловна команда српске војске, а за њено седиште одређен је Ниш. Овим је Србија ушла у групу првих петнаест земаља у свету које су ваздухоплове увеле у наоружање и створиле војно ваздухопловство, и у првих пет које су га употребљавале у ратним дејствима.

Пратећи трендове модерних армија, крајем XIX века, у Србији је почело да се размишљањем о увођењу осматрачких балона у Оружане снаге војске Краљевине Србије. Капетан Косте Милетић заврсио је 1902. године школовање у Русији, да у ваздухопловно-техничкој школи код Петрограда изучи техничке аспекте у вези са коришћењем балона, и тако постао први ваздухопловни официр у српској војсци. По повратку из Русије он је настојао да се формира једно ваздухопловно одељење али није наишао на разумевање надређених. Будући догађаји указали су на потребу постојања ваздухопловних јединица у војсци. Непосредно пред балканске ратове, упућена је на школовање прва класа српских пилота - поручници Милош Илић и Јован Југовић , потпоручник Живојин Станковић, наредник Михајло Петровић и поднаредници Миодраг Томић и Војислав Новичић .[1][2] Они су се обучавали у пилотској школи у градићу Етамп код Париза од 21. маја - 8. септембра 1912. године, где су успешно савладали летачку обуку и добили звања пилота. Потом, је у јесен 1912, Србија наручила 8 авиона, три " блерио ", три „фарман“ и два авиона " депардисена“, за своју војску .

Министар војни, војвода Радомир Путник , 24. децембра 1912. године доноси решење, којим се установљава Ваздухопловна команда и то само 9 година од првог успешног лета баће Рајт 1903. год. У њен састав су ушли:

Голубија пошта ,
Балонско одељење ,
Водоничка централа и
Аеропланско одељење
[3].
Због свог значаја Ваздухопловна команда је била непосредно потчињена Штабу Врховне команде. За првог команданта Ваздухопловне команде и аеропланске ескадриле постављен је мајор Коста Милетић. Као база новоформираног састава одређен је аеродром у Нишу. Аеродром је уређен на Трупалском пољу , недалеко од железничке станице Топоница , Преко које је вршен превоз авиона, горива и осталог материјала потребног ваздухопловцима. Краљевина Србија сврстава се међу првих петнаестак земаља у свету по стварању војне авијације. Први је завршио обуку наредник Михајло Петровић, који је пилотску лиценцу ФАИ са бројем 979, добио 2. августа, тај дан се узима за славу ваздухопловаца [2].[4][5]



Голубија пошта


Капетан српске војске Коста Милетић, је 1908. године, израдио пројекат и правила и основао прву српску станицу голубије поште у Медошевцу код Ниша. Током школовања у Русији, капетан Коста Милетић, управљао је балоном на маневрима Кијевске армије, остварио висину од 1100м и долет од 180 км, и слао извештаје по голубовима писмоношама.[6]На конкурсу расписаном 29. новембра 1900. г. , за упућивање на Школовање у баздухопловну сколу у Русију , Изабран је инжењеријски поручник Коста Милетић. На је боравио у Русији од 13. фебруара 1901. Уради 12. новембра 1902. г, од тога годину дана у Техничкој школи у ваздухопловној Волкову Пољу код Санкт Петербурга, а 6 месеци у метеоролошком одељењу сам голубијој станици, при истој школи. По повратку у Србију приступило се изради правила голубије поште, организацији мреже станица и изради самих станица. После мајског преврата, пројекат је остао да лежи у Министарству војном све до 1905. г. , када је на састанцима поосебне комисије, од 22. фебруара уради 21. марта, израђен " програм наоружања наше војске инжењеријском спремом ". По том програму требало је устројити Ваздухопловну команду од три балонска одељења. Голубију посту са једном централном станицом. Пре него што су реализоване прве ваздухопловне набавке, за време Анексионе Кризе 1908. Године, на паробродској станици у Обреновцу је заплењена једна корпа са 17 голубова писмоноша , коју су Аустро - угарски шпијуни пренели у Србију.

Тадашњи српски министар војни ђенерал Степа Степановић, упутио је октобра 1908. Г. капетана Косту Милетића да прими ове голубове. Али када је утврдио да су ови голубови већином из војних Аустро - угарских голубијих Станица ( Петроварадина , Коморана и Песте), наредио му је да одштампа већ раније израђена Правила голубије Поштама сам да одмах реализује пројекат подизања Голубије Станице у Нишу. Доцније је ухваћено још неколико голубова из разних Аустро - угарских голубијих станица. Указом од 26. новембра 1908. је установљена Голубија пошта ,1. децембра министар војни наредио је да се у Нишу устроји Станица III реда Голубије Поштама Која је почела да ради 14. децембра 1908. г. , под командом инжењеријског поручника Лазара Костића, кога је претходно обучио Милетић. Из инжењеријског батаљона придодати су на службу Станици један поднаредник, три војника, једна кола за превоз голубова и један коњ за вучу кола. Следеће, 1909. године, на Трупалском Пољу У близини Ниша, подигнута је нарочита зграда за потребе станице. У приземљу зграде су биле канцеларија, војничка соба, магацин за храну и одељење за болесне голубове, а на спрату су били смештени голубови у три одвојена одељења, жицом. Ухваћени страни голубови су пренети овамо и служили су само за приплод.

Следеће , 1910. Г. , почела је обука са младим голубовима, али како није било покретних голубарника, да се обука голубова у покрету није ни вршила. Голубови из Нишке станице су јуна 1913. Г. , били извежбани за летење из правца Сукова , Ужица и Смедеревске Паланке.

У Пироту, је 1911. Г. , Основана 2. ( Пиротска ) Голубија станица III реда, први командант, поручник Ђорђе Бошковић. , постављен је наређењем ОД 1912. Г 21. маја.Њени Голубови су јуна 1913. Г. увежбани за одржавање везе између штаба у Пироту са утврђењима у околини. Голубарник је био смештен у пиротској касарни.

По пројекту ОД 1913. Г 14. новембра.требало је да Нишка голубија станица, постепеним прираштајем голубова , Постане Станица I реда и истовремено расадник за отале станице. По формацији, било је предвиђено да располаже са два голубарника за по 4 правца и једним голубарником као депоом. По истом пројекту биле су предвиђене Станице II реда, са једним голубарником за 4 правца, једна Станице III реда са једним голубарником за два правца.

Српска војска током балканских ратова није употребљавала голубију посту, премда су голубови били спремни. После Лазара Костића, на место команданта 1.( Нишке ) голубије станице, постављен је , 30. новембра. 1913. Г. , потпоруцник Велимир Цветковић, њега је 1915. Г 29. маја.сменио потпоруцник Драги Марјановић. Том приликом, нови командир је добио задатак да интензивира обуку голубова писмоноша - .


Током Првог светског рата коришћена је голубија пошта, бар током 1914. г. Познато је да су јединице Дринског одреда из састава Ужичке војске користили голубове за слање обавештења у команду у Нишу. Нишка ја Пиротска голубија станица Су себи повукле са осталим српским јединицама на Крф. Дуринг 1916. г. , људство ових станица се укључило у реорганизоване формације. Коришћење голубова писмоноша је Било Веома Интензивно на Солунском фронту, нарочито су их користили савезнички обавештајци убачени на окупирану територију.[7]

Балонско одељење

После повратка у Србију, капетан Коста Милетић распоређен је у Инжињеријско-Техничко одељење Министарства војног. Саставио је Предлог за Формирање Једног балонског одељења, Који је због недовољне заинтересованости надлежних одложен у архиву, да сачека боље дане. Организовао је припреме сам куповину првих балона за Српску војску 1909 године. Формирао је балонско одељење. Летео је првим балоном“, Србија“, одмах после набавке ,19. априла 1909 год. Балонско одељење чинила су два балона.

Током анексионе кризе 1909. , одвојена су за Србију тада нимало занемарљива средства и набављена су у Немачкој два балона : слободно-летећи " Август Ридингер " , који је добио назив " Србија " и везани " Парсевал " , који је добио име - у складу са историјским тренутком " Босна и Херцеговина ". Са државном заставом на корпи балона, балон "Србија" је био први ваздухоплов са српским националним ознакама.[2][5][6]Један балон је набављен из Русије[8].

У другом балканском рату, балонско одељење додељено је Другој армији српске војске. Командир балонског одељења био је Јован Југовић. Извиђао је непријатељске положаје у Мачви 1914. године, где јс испољио изузетну храброст и пожртвовање извршавајући задатке у условима јаке артиљеријске ватре непријатеља. Извршено је неколико извиђачких летова у околини Пирота.[4][6]
Балонско одељење, смештено на Бањици у Београду, је од јануара до краја априла 1915. године углавном извршавали извиђачке задатке за потребе Команде одбране Београда.

Водоничка централа

Водонична централа пуштема је у рад 1913 године, након набавке одговарајуће опреме. Водонична централа набављена је од швајцарске фирме „Ерликен“. Гасна комора је наручена код фирме „Дилман“ у Берлину, а пољски чекрк у Сенкт Петербургу. Та опрема је допремљена у Србију 1909. и 1910.[8]

Аеропланско одељење

Аеропланско одељење сачињавало је 12 авиона.[5]У дејствима код Скадра, српска команда шаље и "Приморски аероплански одред"(који је сачињавало 4 авиона).

- Први летови извршени су 17. марта 1913 а већ 20. марта пала је и прва жртва у историји српског ваздухопловства, наредник Михајло Петровић. Први успешан борбени лет у Балканском рату су извели пилоти - поручник Живојин Станковић и наредник Миодраг Томић 29. марта 1913. године, када су у ваздуху над Скадром провели 45 минута и са висине од 2.200 метара осматрали турске положаје.[9]
- 12. маја 1913. год расформиран је "Приморски аероплански одред".[4]
- У Другом балканском рату, по наређењу Врховне команде,6.јула 1913, године Ваздухопловна команда је формирала једно аеропланско одељење од три авиона, за потребе Прве армије. Пилоти аеропланског одељења су обавили око 20 летова, а извиђање непријатељских положаја су онемогућавали лоши метеоролошки услови и велика удаљеност објеката извиђања од аеродрома.[4]
- Објава мобилизације, 25. јула 1914. Године, затекла је српско ваздухопловство у веома тешком стању у коме се налазило по завршетку балканских ратова. Због малог броја авиона, балона, летача и других стручњака показало се да је немогуће раздвојено дислоцирање јединица. Зато је 6. августа Ваздухопловној команди наређено да се стави на располагање команданту Треће армије и да запоседне летелиште Дабића поље код Ваљева. Први борбени лет са овог летелишта су већ 13. августа 1914. извели пилот, капетан Живојин Станковић, и извиђач, поручник Војислав Новичић, са авионом „Блерио“ извиђајући непријатељске мостобране на Дрини и Сави у току Церске битке. Ради извиђања подручја будућих операција у Срему је убрзо формирано "Аеропланско одељење Шумадијске дивизије" на челу са пилотом Миодрагом Томићем, које је извршавало извиђачке задатке за потребе Прве армије.
- Први „ваздушни бој“ је забележен, 27. августа 1914 над Мишарска пољем, кад је аустроугарски пилот покушао из пиштоља да обори пилота Миодрага Томића, који је - како није могао да узврати - маневрисањем авиона избегавао куршуме.
- После великих успеха српске војске у Колубарској бици, француска влада доноси одлуку да као помоћ у Србију упути ескадрилу МФ-93 са 12 нових авиона типа „Фарман“. Ова ескадрила је посела ратно летелиште на Бањици са задатком да штити део фронта од Смедерева, дуж Дунава, Саве и Дрине до Лознице. Српски ескадрила се премешта у Пожаревац и покрива део фронта од Смедерева до Голупца. Средином 1915. године у Пожаревцу са радом отпочиње и прва пилотска школа, у коју стижу изабрани младићи - ваздухопловни ентузијасти из редова српске војске (Александар Дероко, Милорад Поповић, Матеја Хођера, Драгиша Вујић, Петар Булић, Фридрих Рот, Синиша Стефановић и други). Школа је радила непуних месец дана, а њени полазници су, због ратних услова у земљи, упућени на даље школовање у Француску. С аеродрома код Пожаревца пилоти Миодраг Томић и Живојин Станковић су од почетка маја па до краја августа 1915. Године извршили укупно 19 борбених летова извиђајући распоред непријатеља у Банату, у простору између Молдаве и Баваништа. У неким од ових летова су по непријатељској живој сили избациване стрелице и бомбе, које је конструисао атиљеријски пуковник Миодраг Васић.
- У току повлачења српске војске преко Црне Горе и Албаније летео је само пилот Миодраг Томић. Одржавао је везу између штабова армија и Врховне команде, превозио високе официре, пошту и новац.

Референце
1. Први српски балони - ИСТОРИЈСКА БИБЛИОТЕКА
2. Vreme 1149 - Ratno vazduhoplovstvo Srbije: Sto godina uzleta i padova
3. „Војска Србије”. Архивирано из оригинала на датум 1. 1. 2009. Приступљено 9. 4. 2014. Текст „ Ратно ваздухопловствои противваздухопловна одбрана ” игнорисан (помоћ); Текст „ Ратно ваздухопловство и противваздухопловна одбрана ” игнорисан (помоћ)
4. Srbija među prvima uvela borbenu avijaciju | Reportaže | Novosti.rs
5. Web sajt ==> PREDRAG ALIC <== Istorijat avijacije
6. Prvi piloti Srpske vojske
7. Golubija pošta u Srpskoj vojsci
8. Aeromiting Batajnica 2012
9. Сто година српског ваздухоплоства: Срби су и уз помоћ авиона терали Турке са Балкана | СРБИН. ИНФО

Први авиони

Р.Е.П.

[Слика: REP%20F%20105.jpg]

Два авиона су заробљена на железничкој станици у Нишу X 1912г.који су били намењени Турској.Наиме после објаве рата Турској све што се затекло у Србији а намењено Турској је заплењено као ратни плен.
То су били авиони Француског производјача Р.Е.П. (Роберт Еснаулт-Пелтерие) тип К са мотором ГНОМЕ ОД 70 кс.Био је металне конструкције пресвучен платном.На репу су имали уцртану Турску заставу.У литератури се може наћи да је типК био по изгледу најсличнији типу К.80,али је имао слабији мотор наследјен од предходног типа.
Ово су иначе први авиони у Српској војсци.
Авион је пренесен у Београд на тадашњи аеродром на Бањици.(то је на месту где се данас налази болница ВМА).Авион је био у рукама војске која је хтела да га користи у балканском рату.Како наши авијатичари послати му Француску на обуку за пилоте, нису јос били у Србији ,ангажован је Рус Агафонов и његов механичар Севаљев.Монтирали су авион и војска је тражила да Агафонов изврши један дугашак пробни лет,и то Београд-Ниш-Ћуприја-Смедерево-Београд.На том лету су имали проблема и то на деоници Ниш-Ћуприја су при слетању имали мањи квар,који су одмах поравили,а на деоници Смедерево –Београд баш на прилазу Београду нависини од 2000м нестало је доток горива у мотор.Авион је у стром луку почео да пада,Севаљев је покушао да порави квар у лету, али није успео и авион се при стрмом спуштању преврнуо.Захваљујући присебности и искуству летачи су остали не повредјени.После овога авион је демонтиран и пренесен на Бањицу,а мотор је пренесен у хотел Париз у Београду ,где су авијатичари становали.
Ту је мотор растављен да би га очистили.Медјутим непажњом радника који су га чистили ,једне вечери се упалио бензин којим је чишћен мотор и десила се јака експлозија ,а апотом и густ црн дим куљао из собе где је то радјено. Радници су били озбиљно повредјени и послати у болницу,а мотор је после пар дана монтиран.
Пилот Воислав Новичић је на једном од ових авиона летео током 1915г. на аеродрому код Пожаревца.Касније су слабо коришћени највише због недостатка пилота.При повлачењу ка Албанији су уништени .

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%...ype_F_1912

http://www.vazduhoplovnetradicijesrbije....ype-f-1912

ФАРМАН 20

[Слика: Farman%20HF%2020%2003.jpg]

Први Српски пилоти су били у Француској у школама Блериот и Фарман .По завшетку школовања пилота у овим школама они су купили авионе на којима су и учили летење.
Авион који је купила Србија је био Анри Фарман 20 за оне који су били у Фармановој школи : наредник Михајло Петровић,поручник Јован Југовић,поднаредник Воислав Новичић.Набављена су 3 примерка са мотором ГНОМЕ са 80 кс. Стигли су у Србију децембра 1912г и стационирани су код Ниша.
Ту су вршени пробни летови, медјутим приликом тих проба уништена су два авиона,јер су пилоти хтели да освоје што је могуће више летачког искуства,па су летели и зими 1912/13.Новичић је поломио свој авион при слетању, а он сам је био у болници због повреда.Југовић је пак знатно оштетио свој авион при полетању.После овога се дошло до закључка да пилоти из Фарнанове школе нису сигурни као летачи,али и сам авион је био необично тежак за летење.
Преостали авион је коришћен у опсади Скадра 1913г.По доласку је било лоше време,а онда је уследио један јеп ,и Српски пилоти су то одмах искористили и Југовић је са Фарманом извршио пробни лет од 13 мин.и успешно слетео.После њега у авион је сео наредник Петровић.По полетању улетео је у снажну ваздушну струју(рему,како су пилоти тада звали),која је снажно уздрмала авион,пукло је ремење које је држало пилота и он је испао из авиона.Тада је уништен и последњи примерак тог авиона у поседу Српске авијатике.Касније ови авион више нису коришћени у Србији.
Авиони су били бели ,због лака којим је платно пребојено,а због одласка за Скадар ,авион добија Српску трпбојницу на вертикалном стабилизатору,а одоздо на крилима исто тробојница од половине крила до краја.

http://www.vazduhoplovnetradicijesrbije....-r-n-hf-20





БЛЕРИОТ XI

[Слика: 114113_43160794_bler.jpg]

[Слика: 114113_46357891_bl.XI-2%20artillerie.jpg]

[Слика: Bleriot%20XI%20Genie%20120.jpg]


Један од највише и најуспешније коришћених авиона у Српској војсци ,до одласка на Крф је био Блериот XИ.По завшетку школовања пилота у школама Блериот и Фарман, у Француској они су купили авионе на којима су и учили летење.
Тако су децембра 1912г. После силних перипетија стигла у Србију:

Један једносед БЛЕРИОТ тип XИ са мотором ГНОМ 50кс. МИЛИТАРИЕ

Два двоседа БЛЕРИОТ XИ са мотором ГНОМЕ 70 кс. XИ АРТИЛЛЕРИЕ


Авиони су стационирани у Нишу на Трупаљском пољу.Први борбени летови су били код Скадра 1913г.По првобитном плану требало је да крену један једносед и један двосед и они су због тога добили ознаке,српску тробојницу.Медјутим на инсистирање руског пилота Кирштајна спремљен је други авион,тако да је за Скадар спремљен двосед Блериот.Са њиме су пилоти потпоручник Живоин Станковић и поднаредник Миодраг Томић извршили неколико успешних извидјачких летова.Интересантно је да су неке летове посматрали војни изасланици Француске, САД,Енглеске и Шпаније јер њихова ваздухопловства нису имала ратног искуства.Авиони су коришћени и у другом балканском рату .Тада су код Куманова стационирана сва три Блериот-а и пилоти поручник Милош Илић,Станковић и Томић.Ту су извршили неколико летова који нису били успешни као код Скадра.Занимљиво је да се Томић на лету изнад Криве Паланке срео са бугарским авионом ,али нису имали оружије па су се поздравили махањем руке.
Авиони су успешно коришћени и у првом св.рату,за извидјање непријатеља.Томић је свој авион једносед назвао ОРЛИЋ.После Церске битке остао је способан за лет једино Томићев ОРЛИЋ.Са овим авионом је Томић учествовао у првој ваздушној борби на српском фронту у И С.Р.Наиме, био је у извидјању Сремских села,и на повратку изнад Мишарског поља један Аусроугарски авион отворио ватру.Томић се спасио наглим понирањем.По повлачењу аустроугарске на почетку Првог Светског Рата пронадјен је један нов БЛЕРИОТ XИ-2 двосед са мотором од 80кс.Тада је то било знатно појачање јер су остали били истрошени.
По доласку Француске ескадриле у Србију ,доспела су и два БЛЕРИОТ XИ -2 (80КС)добро очувана, а авиони који су коришћени у балканским ратовима су као истрошени отишли у резерву.Томић је на један од њих поставио митраљез ШВАРЦЛОЗЕ, и то је био први српски наоружани авион.Добио је име ОЛУЈ.Коришћен је у борби а једна је била изнад Пожаревца 1915г,када је један немачки авион изненадјен ватром побегао преко Дунава.
Коришћени су све време повлачења српске војске,и полако су се трошили или су били уништени.Томић је са својим авионом пребацивао преко планина официре и наредјења,а неколико пута је пребацивао стотине хиљада динара у злату за хитну набавку хране и других потреба.Најдуже је на њима летео Томић на ОЛУЈ и то до 24 XИИ 1915г.
Авиони су били у бији лака,којим је пребојено платно,бело жућкасто ,предњи део трупа је био од алунијумског лима,ознаке су биле српска тробојка на вертикалном стабилизатору и на половини крила до краја крила и то само одоздо.По доласку Француске ескадриле,добијају измењену француску ознаку,плави круг у већем црвеном.





У лето 1915г стигла су два школска авиона БЛЕРИОТ ПИНГУИН,који су купљени за пилотску школу у Пожаревцу.То су авиони са скраћеним крилима,да не би могли да лете.Убрзо су оба питомци поломили.

[Слика: 114113_73627266_bleriot%20pinguin.jpg]

http://www.vazduhoplovnetradicijesrbije....8-bl-ri-xi

Дукс биплан


[Слика: Duks%20biplan%20102.jpg]

Први српски пилоти који су завршили Фарманову пилотску школу 1912. године у Француској били су поручник Јован Југовић, наредник Михајло Петровић и поднаредник Војислав Новичић. У школи су обуку обавили на авиону Фарман HF.7. По завршеном школовању пилоти су се вратили у земљу за време док је још трајао Први балкански рат. Пошто је испорука купљених авиона каснила из Француске наши авијатичари нису могли да узму учешће у ратним операцијама. Поред куповине авиона у Француској, архимандрит Михајло Урошевић је у Русији по налогу српске владе купио и један авион Дукс-биплан и он је са руским пилотом А. Агафоновим и механичаром В. Савељевим стигао у Србију 1.11.1912. године. По доласку авион је одмах је упућен у Прилеп где је пилот Агафонов требало да лети. Међутим лоше време и слаб мотор је ово онемогућило. Први лет српски пилоти на авиону Дукс-биплан са српском заставом су обавили 10.12.1912. године над Скопљем. То су били поручник Ј.Југовић и наредник М.Петровић. После овога авион је упућен као помоћ Црногорској Војсци код опсаде Скадра са пилотом Кирштајном и механичарем Бженсинским. По погибији М.Петровића јачи мотор са уништеног Фармана HF.20 је пребачен на авион Дукс-биплан. По повратку у базу у Нишу, на овом авиону су вршени тренажни летови. Авион Дукс биплан није био наоружан с обзиром на намену и време у коме је коришћен.

http://www.vazduhoplovnetradicijesrbije....uks-biplan

Фарман HF.7

[Слика: Farman%20HF%20VII%2002.jpg]

Претходник авиона Фарман HF.7, авион Фарман IV је успешно демонстриран у Београду у децембру 1910. године када је млади руски пилот Борис Маслеников направио серију преко 50 успелих летова на Бањици пред око 10000 посматрача. Тада су се као путници авионом возили чланови српске краљевске породице, виши официри и познати грађани Београда.

Први српски пилоти који су завршили Фарманову пилотску школу 1912. године у Француској били су поручник Јован Југовић, наредник Михајло Петровић и поднаредник Војислав Новичић. У школи су обуку обавили на авиону Фарман HF.7, а пошто је Србија купила авионе Фарман HF.20 ови пилоти су прешли на те авионе. Нажалост авиони Фарман HF.20 нису били дугог века, један је уништен у ратним операцијама када је код Скадра настрадао пилот Михајло Петровић а друга два су уништена у тренажним летовима.

Када је почетком 1913. године редакција Петроградског листа "Ново Време" поклонила Србији један авион Фарман HF.7 пилот Ј.Југовић је имао авион на коме је летео. Поред њега на овом авиону су летели и руски пилоти који су као добровољци дошли да помогну Србији.[8] Авион је у Србији коришћен за намену за коју је и пројектован, служио је за извиђање, тренажу и обуку пиолота, преношење курирских порука дуж линије фронта, превожење важних личности и томе слично. Пилот Војислав Новичић је након изласка из болнице и опоравка после пада са авионом Фарман HF.20, летео на турском авиону РЕП тип F 1912 француске производње који је заплењен приликом транспорта кроз Србију за време Првог Балканског рата.[1][3][5]

Авион Фарман HF.7 није био наоружан с обзиром на намену и време у коме је коришћен. Када је дошло време да авиони буду наоружани (Први светски рат) овај авион је на фронтовима био замењен модернијим и снажнијим борбеним авионима МF.11 i HF.20, али му је и даље остала улога курирског и авиона за обуку.

http://www.vazduhoplovnetradicijesrbije....-farmanhf7





Депердисен Type T

[Слика: Deperdussin%20T%20-11.jpg]

Два авиона овог типа купила је Краљевина Србија и наменила их унајмљеним француским пилотима који ћe помоћи неискусним српским пилотима да овладају летачком вештином. Један од тих авиона је био у саставу Приморског аеропланског одреда који је послат у помоћ Црногорској војсци код опсаде Скадра већ почетком 1913. године. Када су пилоти странци одбили да лете у подручју ратних дејстава, Влада Краљевине Србије је била принуђена да са њима раскине уговор. Касније су се ови авиони релативно мало употребљавали јер није било довољно пилота иако су за оно време били веома модерни и брзи авиони.

Авиони Депердисен Type T који су се користили у Краљевини Србији нису били наоружани и служили су искључиво као извиђачи.

http://www.vazduhoplovnetradicijesrbije....eperdussin





Фарман MF.11

[Слика: MF%2011%20194%2003.jpg]

Пошто је аустроугарско ваздухопловство на почетку Првог светског рата имало велику бројчану надмоћ, српска влада је замолила помоћ од савезника у авијацији. Та помоћ нажалост није стигла до великих српских победа у Церској и Колубарској битци вођених у лето и крајем 1914. године, у којима су аустроугарске трупе поражене и протеране из Србије. Тек тада су савезници одлучили да помогну Србији, па је Француска почетком фебруара 1915. године упутила једну комплетну аеропланску ескадрилу са 12 нових авиона Фарман MF.11 наоружаних митраљезом и опремљених фотоапаратом и радиостаницом.

Ескадрила је почела са дејством 23. априла.1915. године са летилишта на Бањици. У току јуна месеца исте године ова ескадрила је оборила два аустроугарска авиона и успела да избори превласт у ваздуху. За то време српским авионима и пилотима била је поверена зона од Смедерева до Голупца, а летилиште им је било у Пожаревцу.

Током велике немачке и бугарске офанзиве која је отпочела октобра 1915. године, српски и француски ваздухопловци су се постепено повлачили са српском војском обављајући све задатке које им је поверавала Врховна команда.


У току тих операција ваздухопловни материјал се постепено трошио и смањивао, попуна није била могућа, тако да је са Косова и Метохије у Албанију крајем новембра прелетело само 5 француских Фарман MF.11 и један Фарман са српском посадом (пилот М.Томић). Том приликом, Фарманима су превезени рањеници и болесници, па се та операција сматра првом санитетском евакуацијом ваздушним путем у историји ратовања. После повлачења француских посада, српски пилоти М.Томић и Ж.Станковић су преузели преостале Фармане и са њима летели до 23.01.1916. године извршавајући разноврсне задатке при повлачењу српске војске преко Албаније.

Пре преласка на грчко острво Крф уништени су сви авиони Фарман MF.11 и преостали ваздухопловни материјал да не би пали непријатељу у руке. На тај начин се завршава улога авиона Фарман MF.11 у нашем ваздухопловству. Повлачење преко Албаније је преживело 10 српских пилота и 3 механичара који су стигли на Солунски фронт.

http://www.vazduhoplovnetradicijesrbije....p/istorija





Авионске бомбе домаће конструкције из 1915. године

По наређењу Врховне команде 16/29. августа 1914. г. је формирано Аеропланско оделење Шумадијске дивизије И позива народне војске. Оделење се састојало од једног авијатичара, потпоручника Томића, десет војника, три возара, једних запрежних кола и једноседог аероплана Блерио. Аеродром је постављен у Церовцу, а Томић је одатле, за потребе штаба I армије, извршио први лет 21. августа/3. септембра у правцу Шабац –Кленак – Јарак - Митровица. Извиђања су настављена до 29. августа/11. септембра када је оделење пребачено у Скелу, да би 2/15. септембра било враћено у Церовац. Истог дана је добијено наређење да оделење буде придодато Шумадијској дивизији I позива.
Приликом боравка у Церовцу, Аеропланско оделење је посетио артиљеријско-технички пуковник Миодраг Васић који је од Врховне команде добио задатак да конструише авионске бомбе. Да би се детаљније упознао са конструкцијом наших апарата и чуо мишљење пилота о најлакшем начину бацања бомби из авиона, дошао је на аеродром Церовац. Ова посета му је помогла у конструисању веома успелих аеропланских бомби које су српски и француски авијатичари употребљавали током лета и јесени следеће године.
До прве практичне пробе Васићеве бомбе дошло је 30. маја/12. јуна изјутра, када су Станковић и Рот вршили извиђање на правцу Пожаревац – Острво - Чибуклија – Паланка – Гребенац – Парта - пут ка Избишту - Ретишава – Уљма – Николинци - Банатски Карловци - Уљмски виногради – Делиблато - Тамиш - Ковин - Пожаревац. Поред извиђања, Михаиловић је у повратку бацио на железничку станицу Ковин једну Васићеву бомбу од 16 кг која је пала недалеко од станице.
Француска ескадрила, која је дошла у Србију марта 1915. г, замолила је 3. јуна српску Врховну команду да јој пошаље 100 великих бомби и 150 шрапнела пуковника Васића. Француска ескадрила је 10. јула известила Врховну команду о пробама са Васићевим бомбама које су се показале као веома квалитетне, па је препоручила да се почне са њиховом серијском производњом.
Почетком лета 1915. године постојала је озбиљна опасност да аустро-угарска авијација запаљивим бомбама нападне поља под житарицама у Србији (у Мачви и Стигу). У јуну су почели експерименти са запаљивим бомбама, и у француској ескадрили и у Аеропланској ескадри, са циљем да се припреми оружје за евентуалну одмазду. Мајор Витра је 16/29. јуна известио Врховну команду да су запаљиве бомбе спремне за употребу и да би могле са успехом да се употребе за уништавање жетве на непријатељској територији. Тражио је одобрење за њихову употребу, али је Врховна команда 1. јула наредила да се само припреми довољан број бомби, а да се њихова употреба одложи док непријатељ први не употреби слично оружје против Србије. Ипак су пробе настављене, па је Витра известио 10. јула Врховну команду о пробама запаљивих и гасних бомби. Пројект једног француског подофицира из ескадриле МФ С99, те запаљиве бомбе су стварале, у просеку, по 6 пожарних огњишта у кругу пречника 200 м. Руковање овом бомбом је било веома лако а бомба је имала малу масу, што је омогућавало да чак и авиони типа Блерио могу понети већи број ових бомби. Што се тиче загушљивих бомби, оне су стварале 200 кубних метар загушљивца. Захтевано је да се изради 500 запаљивих, 200 гасних и 50 бомби од 40 кг. Поново је тражена израда 100 великих бомби и 150 шрапнела пуковника Васића тражених већ раније, 3. јуна. До 22.августа, у Војно-техничком заводу у Крагујевцу су израђене 144 бризантне гранате од 5 кг, 2 од 40 кг, 2 од 60 кг, 8 за паљење, 2 са загушљивим гасовима и 22 гранате за обуку.
Месец дана касније, 19. августа, тражено је још 50 бомби пуковника Васића од по 40 кг. Овај материјал је из Војно-техничког завода у Крагујевцу био испоручен тек крајем лета и почетком јесени 1915. г, а јесења непријатељска офанзива је недуго затим прекинула производњу ових бомби у ВТЗ Крагујевац. Проћи ће много времена, и тек пред Други светски рат ће бити обновљена производња бомби, али сада новог типа који је конструисао инжењер Станковић, и не у Крагујевцу већ у ВИСТАД-у. Наравно, не треба заборавити ни то да је крајем двадесетих година у Фабрици вагона у Крушевцу више хиљада немачких ручних (“вурф”) граната преправљено у распрскавајуће авио бомбе, али је то било далеко од самосталне производње.
ШКОЛОВАЊЕ И УСАВРШАВАЊЕ
АКТИВНИХ ОФИЦИРА У КРАЉЕВИНИ
СРБИЈИ ОД 1903. ДО 1914. ГОДИНЕ


http://www.odbrana.mod.gov.rs/odbrana-st...Ivetic.pdf

НАОРУЖАЊЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ У ВРЕМЕ
МОБИЛИЗАЦИЈЕ 1914. ГОДИНЕ


https://docdro.id/8B0LU6W


САВЕЗНИЧКА ПОМОЋ ТЕХНИЧКОЈ МОДЕРНИЗАЦИЈИ СРПСКЕ ВОЈСКЕ 1915. ГОДИНЕ


https://www.academia.edu/2075099/Allies_..._in_1915_-

СРПСКИ МИТРАЉЕЗИ МАКСИМ

https://www.academia.edu/38179991/
(07-01-2020 11:19 PM)Бранке Пише: [ -> ]Историја српског војног ваздухопловства

Историја српског и југословенског војног ваздухопловства званично почиње 24. децембра 1912. године када начелник Главног ђенералштаба војвода Радомира Путника доноси решење којим је основана Ваздухопловна команда српске војске, а за њено седиште одређен је Ниш. Овим је Србија ушла у групу првих петнаест земаља у свету које су ваздухоплове увеле у наоружање и створиле војно ваздухопловство, и у првих пет које су га употребљавале у ратним дејствима.

Кад си већ то поменуо Smile да се сетимо једног мог Крагујевчанина тј. човека из непосредне околине града.

МИХАИЛО ПЕТРОВИЋ - Први српски пилот и прва ваздухопловна жртва

Цитат:Ми­хаило Пе­тро­вић је пр­ви српски шко­ло­ва­ни пи­лот ави­о­на. За­вр­шио је фран­цу­ску пи­лот­ску шко­лу "Фар­ман". Ње­го­ва пилот­ска ди­пло­ма ФАИ (Ме­ђу­на­род­на ва­зду­хо­плов­на фе­де­ра­ци­ја) но­си број 979 од ју­на 1912. го­ди­не, а код нас број је­дан.

Пр­ви српски пи­лот ро­ђен је у се­лу Влак­ча код Кра­гу­јев­ца 14. ју­на 1884. го­ди­не. Основ­ну шко­лу је за­вр­шио у род­ном се­лу са одлич­ним успе­хом. Сиромаштво и жеља да се даље школује, одвела га је у свет. Прво у Војно-занатску школу у Крагујевцу, коју разочаран напушта, у петој години школовања. На кратко се запошљава у Београду, а потом одлази у Русију са жељом да заврши неку техничку или војну школу. Оштра руска зима осујетила је његове жеље. Разболео се и вратио у Србију.

По повратку, 1903. године, уписује Артиљеријско-подофицирску школу у Крагујевцу, коју завршава као први у класи 1905. године. Као артиљеријски поднаредник, а касније и наредник службује у Нишу, па кратко у Крагујевцу, поново у Нишу и коначно у Београду. Иако вој­ник по про­фе­си­ји, у ду­ши је био умет­ник, сли­као је и пи­сао пе­сме. Био је правичан и строг, а најстрожи према себи. Стално се усавршавао, образовао, много је читао, тежио нечем вишем. Припремао је испит за официрски чин, интересовао се за многе области, а посебно за авијацију. У то време, 1910. и 1911. године, у Београд су долазили многи авијатичари да прикажу новопронађена људска крила: Симон, Маслеников, Русијан, Чермак... Посматрајући их, млади Михаило је био одушевљен, схватио је да то оно што би га могло потпуно испунити. Јер, ту се тражи одважност, лична вредност, знање, упорност, то не може свако...

У чин на­ред­ни­ка уна­пре­ђен је 1910. го­ди­не. По­чет­ком 1912. го­ди­не на конкурсу за пи­ло­те, Ми­хаило Пе­тро­вић је иза­бран ме­ђу пр­вих шест питома­ца.

Одлази у Фран­цу­ску, где је кра­јем ма­ја 1912. го­ди­не рас­по­ре­ђен је у пи­лот­ску шко­лу Фар­ма­на ко­ја се на­ла­зи­ла у гра­ди­ћу Етамп код Па­ри­за. Ин­струк­то­ри су од­мах за­па­зи­ли ње­го­ву из­у­зет­ну обда­ре­ност за ле­те­ње. Чу­ве­ни фран­цу­ски пи­лот Бро­ден ко­ји је пра­тио пр­ве Пе­тро­ви­ће­ве ле­то­ве, ре­као је за ње­га да ће "би­ти ас, јер је ми­ран и пре­зи­ре смрт."

Са­мо два­де­се­так да­на обу­ке би­ло је до­вољ­но да Ми­хаило Пе­тро­вић из­вр­ши са­мо­ста­лан лет. Пр­ви је по­ле­тео ме­ђу на­шим пи­ло­ти­ма. Тај до­га­ђај је иза­звао из­у­зет­ну па­жњу, па је до­пи­сник ли­ста "Фи­га­ро" из Па­ри­за, ко­ји је и сам прису­ство­вао том ле­ту, на­пи­сао ве­ли­ку ре­пор­та­жу о "не­у­стра­ши­вом и ди­вље­ња до­стој­ном ле­ту срп­ског сержан­та."

Кра­јем ју­на Ми­хаило Пе­тро­вић ис­пу­нио је све усло­ве, та­ко да је 22. и 23. ју­ла по­ло­жио ис­пи­те за до­зво­лу пи­ло­та. Он је пр­ви срп­ски пи­лот са ди­пломом, а о ње­го­вом та­лен­ту по­ка­зу­је чи­ње­ни­ца да је зва­ње пи­ло­та до­био ме­сец да­на пре оста­лих срп­ских пи­то­ма­ца.

По по­врат­ку у Ср­би­ју, баш у вре­ме ка­да је по­чео Пр­ви бал­кан­ски рат, на­ред­ник Пе­тро­вић је са оста­лим ва­зду­хо­плов­ци­ма укљу­чен у при­пре­ме за ан­га­жо­ва­ње у ратним деј­стви­ма. Пр­ви је у Ср­би­ји 10. де­цем­бра 1912. го­ди­не ле­тео на јед­ном од на­ба­вље­них ави­о­на. У то­ку ја­ну­а­ра 1913. го­ди­не одр­жа­вао је на тре­на­жу на аеро­дро­му Тру­пал­ско по­ље код Ни­ша. Био је оду­ше­вљен ка­да је са­знао да ће би­ти у са­ста­ву При­мор­ског аеро­план­ског од­ре­да. Припремао се за предстојеће борбене летове на авиону “Фарман-20”, који је био тежак за летење, но Михаило је био упоран да га укроти. Стога је славни француски авијатичарски ас Жил Ведрин у њему видео будућег великог и славног авијатичарског аса.

Са При­мор­ским аеро­план­ским од­ре­дом наредник Михаило Петровић је отишао на аеро­дром Бар­ба­лу­ши код Ска­дра. По­ги­нуо је из­вр­ша­ва­ју­ћи бор­бе­ни за­да­так 20. марта 1913. године. Јак удар ве­тра пре­вр­нуо је ње­гов ави­он, ре­мен и ко­ји­ма је био ве­зан за се­ди­ште се по­ки­дао и он је бес­по­мо­ћан ис­пао из ави­о­на. У једном заокрету авион се преврнуо и, на ужас десетине очевидаца, Михаило је испао из авиона. Пао је у близини летилишта, код села Бабе. Авион је пао недалеко од свог пилота. Бусола на апарату показивала је висину 1234 метра. Казаљка на ручном сату зауставила се на 9.45 часова. Тако је први српски пилот постао и прва жртва српског војног ваздухопловства, а други у свету.

Та­да пи­ло­ти ни­су но­си­ли па­до­бра­не. На­ред­ник Ми­хаило Пе­тро­вић је са­хра­њен код цр­кве у се­лу Бар­ба­лу­ши 21. мар­та 1913. го­ди­не. По за­вр­шет­ку Бал­кан­ских ратова, априла 1914. године, његови посмртни остаци пренети су на Цетиње и најсвечаније сахрањени. Залагањем Михаиловог брата, артиљеријског потпуковника, Живана Петровића, 1. октобра 1931. године његови посмртни остаци су пренети у Београд и сахрањени у породичну гробницу, уз војне почасти и присуство родбине и бројних ваздухопловаца. На гробљу је подигнут и леп споменик. На Михаиловој родној кући, у селу Влакча, постављена је спомен-плоча али није остварена идеја да се она претвори у спомен-музеј.

Нажалост, трагичан удес код Скадра прекинуо је сјајно започету летачку каријеру првог српског пилота. Сећање на њега вечно живи, а како време пролази, чини се, он је све већа инспирација новим генерацијама ваздухопловаца у Србији. Музеј ваздухопловства на београдском аеродрому “Никола Тесла”, поседује, захваљујући Михаиловом брату Живану, богату меморијалну збирку Михаила Петровића. Она садржи 76 појединачних предмета од којих су најзанимљивији: качкет, купљен у Француској, ручни часовник, штоперица, џемпер у којем је летео, оригиналне фотографије, визит и пост-карте са његовим ликом, писма, песме које је писао, копије пилотских диплома, сведочанства, књиге, часописи и други предмети.

Ипак, највредније што нам је остало од Михаила Петровића, то је легенда која се преноси са старијих на млађе генерације пилота. То је врело са којега се они напајају и инспиришу, већ више од једног века. На његовом примеру показало се да су “велике” и “мале" земље, само географски појмови. Он је симбол времена у коме је Србија, мала и сиромашна, у много чему заостала земља, у ваздухопловству ишла у корак са “великим светом”.

На годишњицу Михаилове погибије, и за сваки авијатичарски празник, окупљају се ваздухопловци око Михаилове хумке на Новом гробљу у Београду. Капетани, мајори, пуковници, генерали, у ставу мирно одају пошту нареднику Михаилу Петровићу, пилоту. И свако присећање на њега, намеће питање које, и када не буде изговорено, остаје да лебди у ваздуху: Да ли смо се довољно одужили одважном првенцу нашег неба, првом сломљеном крилу нашег војног ваздухопловства?

[Слика: Mihajlo-Petrovic-480x306.jpg]

Извор за слику:svetigora.com
(08-01-2020 12:50 AM)ЈВуО-КГ Пише: [ -> ]
(07-01-2020 11:19 PM)Бранке Пише: [ -> ]Историја српског војног ваздухопловства

Историја српског и југословенског војног ваздухопловства званично почиње 24. децембра 1912. године када начелник Главног ђенералштаба војвода Радомира Путника доноси решење којим је основана Ваздухопловна команда српске војске, а за њено седиште одређен је Ниш. Овим је Србија ушла у групу првих петнаест земаља у свету које су ваздухоплове увеле у наоружање и створиле војно ваздухопловство, и у првих пет које су га употребљавале у ратним дејствима.

Кад си већ то поменуо Smile

То сам тек почео чланак . . . Smile
Речнa флотилa Краљевине Србије


[Слика: 474181_92589588_Screenshot_20191117-212145.jpg]


Мада је, практично, дејствовала само два дана, у потпуности је извршила задатак који јој је био намењен…

[Слика: 1.Rena-flotila-1915.jpg]


После победе у балканским ратовима углед Србије у свету нагло је порастао. Повод за Први светски рат нађен је у атентату Гаврила Принципа на Фрању Фердинанда у Сарајеву, а рат су почели аустроугарски монитори бомбардујући Београд. Пуцањ с монитора „Бодрог” био је знак да ће речне ратне флотиле одиграти значајну улогу у овом рату, а моћној непријатељској флотили Србија није имала чиме да се супростави, јер није имала речне ратне бродове ни одговарајућу обалску артиљерију.
Савезници су покушали да помогну Србији дотуром морских мина и торпеда, а организација српске Речне флотиле почела је тек након блиставих победа на Церу и Колубари крајем 1914. године и повлачењем непријатеља преко Саве и Дунава. Флотилу је било могуће брзо организовати, али само за ограничена дејства око Београда. И то је учињено на Сави код Аде Циганлије, у рукавцу Чукарице заклоњеном од погледа с леве обале, док су прилазе штитиле минске препреке, савезничке торпедне батерије и морнаричка далекометна артиљерија. Искоришћена су и затечена скромна средства.

Бродоградилиште на Чукарици

Кад је српска војска први пут освојила Земун, одсукала је насукани и оштећени брод „Форте” којим су Мађари и Аустријанци покушали први прелаз у Београд, па су се, потучени, насукали. Радионица на Чукарици, која је стално радила под гранатама, поправила га је и наоружала, па је увршћен у састав Речне флотиле. Био је прилично брз и служио за извиђање, а учествовао је и у одбрани и у нападима. Потопљен је у нападу 18. новембра 1914. године заједно с „Тимоком”.
Већ у марту 1915. године Срби су минама код Винче потопили транспортни брод „Белград” са пуним товаром муниције намењене турској војсци на дарданелском правцу. Најопсежније припреме за одбрану од напада преко Дунава и Саве обављене су у току ишчекивања јединица под заповедништвом фелдмаршала Макензена, октобра 1915. године. У то време српска Речна флотила већ је у саставу имала оклопљени брод „Тимок”, оклопљени чамац „Јадар”, брзи моторни чамац „Слобода” са руском посадом, моторне чамце „Победа” и „Свети Ђорђе”, више шлепова и око стотину чамаца.
„Наоружани митраљезима, српски бродови патролирали су на Сави и Дунаву”, пише Младен Ст. Ђуричић. „Често су упућивани и у извиђање уз Дунав, па је капетан Милан Мишић са бродом 'Тимок' продро у Нови Сад, извршио извиђање, изазвао панику у Пристаништу и окренуо натраг гоњен и засипан ватром. Стигао је у Београд пробијених груди. Ипак је преболео рану.”
„Јадар” је био први српски новосаграђени ратни брод. Поринут је у Саву 6. августа 1915. године, а изграђен је у новооснованом војном бродоградишту. Имао је два митраљеза у куполи, а коришћен је и за полагање мина у Сави и Дунаву. Датум његовог поринућа проглашен је за Дан Речне флотиле.
База Речне флотиле била је на Сави, код Чукарице, с радионицом за оправку и опремање пловила, посаду су сачињавали бродарци, већином старци који нису подлегали војној обавези и омладинци–добровољци, као митраљеска и топовска посада. На Чукарици су се довршавала и два највећа пловила, оклопни чамци „Далмација” и „Босна” са топовима и митраљезима у куполама.

Помоћ савезника

Српској флотили придодат је и енглески торпедни чамац, истог типа којим су били снабдевени енглески дредноти, наоружан са два торпеда 450 мм и брзометним аутоматским топом „хочкис” калибра 47 mm, с енглеском посадом. Енглези су бродом до Солуна па затим возом, 21. марта 1915. године, пребацили за Београд овај чамац–шалупу. Био је дугачак 13,7 метара и развијао брзину од 16 чворова.
У бродоградилишту је склопљен и додатно наоружан једним српским митраљезом „максим”. Убрзо је назван „Терор Дунава”, заповедник је био капетан корвете Кер коме је у навигацији помагао српски лоцман. Посада је брод потопила 7. октобра 1915. године и свој ратни пут завршио је на дну Саве. Поред патролирања, извршио је два торпедна напада на бродове код Земуна.
Торпедо је до тада био непознат на рекама. Оба напада била су неуспешна. Први је изведен ноћу 22/23. априла 1915. године, али је паљбом монитора на предстражи био приморан да прерано лансира торпеда која су промашила бродове и ескплодирала на обали. Други напад уследио је месец дана касније, 17. маја, на ведете у вожњи, али су оба торпеда поново промашила и експлодирала на обали. Успех је био у томе што су торпедним нападима непријатељски монитори упозорени на нову опасност и до краја рата ограничена им је могућност слободног маневрисања по Сави и Дунаву.



Да би се супроставила мониторима, Србија је септембра 1914. године кренула с минирањем Дунава и Саве. Почетком октобра из Русије су стигле прве мине, са једним мањим минерским одељењем, постављене код Београда и на Сави код Грабовачке аде, низводно од Шапца.
По паду Београда, крајем 1914. године, Аустријанци су очистили Саву и Дунав од мина, али одмах по ослобођењу и протеривању Аустријанаца не само да је минирање настављено, него је и појачано. Већ 31. децембра 1914. године стигле су нове руске мине, те је 6. јануара пуковник Миодраг Васић почео минирање Дунава код Београда, а пет дана касније руски капетан Григоренко поставио је минске препреке (заграде, како су се тада звале) на Сави узводно од Шапца, код Дреновачке аде. Почетком јануара стигао је и енглески поморски одред од 26 подофицира и морнара под командом капетана Емоха који је донео 25 тона мина и експлозива. У исто време у Раљу су стигле и француске мине.
Стално минирање Саве и Дунава настављено је све до повлачења српске војске. Последњу минску препреку поставили су Руси октобра 1915. године код Кладушнице. Савезници су на Дунаву и Сави положили око 800 мина. Због њих, после губитка „Темеша”, аустроугарска флотила није покушавала да на силу продре у Саву, а Централне силе нису биле у стању да одржавају саобраћај до бугарских пристаништа.
За борбу против монитора били су потребни топови калибра најмање 100 мм, и то опремљени панцирном муницијом. У то време њоме су располагали само морнарички топови, то јест топови за гађање бродова. Учинак обичних топова с разорним гранатама био је знатно мањи. Због тога су сви топови испоручени Србији за борбу против монитора били морнарички.
Српска врховна команда обавештена је 27. октобра о доласку једне француске морнаричке батерије од три топа калибра 138 мм „М. 1891” са четири официра и 96 људи, под заповедништвом капетана Пикоа. Батерија је 1. новембра стигла у Солун, а већ четири дана доцније била је у Раковици. Иако је батерија 12. новембра добила наређење за евакуацију, до 20. новембра завршена је монтажа два топа, из којих је дан после отворена ватра на аустроугарске мониторе, при чему је остварен велики успех. Ипак, због новонасталих прилика, 27. новембра почела је евакуација трећег, немонтираног топа, који је 30. новембра пребачен у Ниш. У то време, 2. децембра, у Прахово су стигла два руска морнаричка топа 152,4 mm „М. 1877”.
Одмах по ослобођењу Београда, 15.децембра, из Ниша за Београд кренуле су француска и руска мисија с једним француским и два руска топа. Почетком фебруара стигла су два нова француска топа, истог типа као и претходни, у замену за два напуштена, крајем новембра.

Минске препреке

Енглески посланик у Нишу известио је 2. фебруара 1915. године српског министра иностраних дела да је енглеска влада за заповедника енглеског одреда у одбрани Београда поставила адмирала Трубриџа. Чим је овај стигао, адмирал Кардел предао му је дужност. Са Трубриџем је у Србију приспело и осам топова 119 mm „Q. F.” са по 200 метака на топ и три артиљерца по топу. Енглески топови подељени су у четири батерије од по два топа. За командире батерија постављени су српски артиљеријски официри, исто као код руске батерије. Стварање батерије завршено је тек 26. марта 1915. године. Како српски официри нису били обучени за гађање циљева, заповедник одбране Београда од Трубриџа је затражио кратку обуку за гађање монитора.
Тридесетог марта 1915. године, око 11 часова аустроугарски брод „Белград” пробијао се низ Дунав натоварен са 300 морских мина, намењених Турцима за операције у Дарданелима. Брод је успео да се провуче кроз неколико минских препрека. Због магле наша артиљерија почела је да дејствује тек источно од Београда. Између Винче и Ритопека били су много прецизнији, што је збунило посаду и крмара. Крма је закачила једну мину и изазвала експлозију. Задњи део брода се упалио и одмах је дошло до експлозија које су разнеле брод. Преживели су само крмар и ложач, а делови брода били су избачени чак у ритопечке винограде.



Сви ови морнарички топови играли су важну улогу у одбрани Београда 1915. године. Нарочито се 8. октобра истакла француска батерија тешко оштетивши мониторе „Енс” и „Темеш 2”.
Савезници су још током новембра 1914. године почели с разматрањем постављања торпедних батерија код Београда. Радови су напуштени после пада Београда, да би по ослобођењу били настављени. Укупно су постављене четири торпедне батерије које су уништене непријатељском ватром октобра 1916. године.
Српска Врховна команда наредила је 6. марта 1915. године да се свим средствима заштити Прахово, што је поверено руском капетану Семенову. Он је на каналу између Сипа и Кладушнице положио минске препреке. Поред тога, преко канала затегнути су челично уже и ланац.

Борбе око Аде Циганлије

Најважнија дејства српске Речне флотиле ипак су се одиграла код Велике Аде Циганлије. У то време, у непријатељској флотили налазио се веома брз патролни чамац „C”. Имао је задатак да извиђа одбрану Београда. Међутим, није био дугог века, крајем маја открила га је српска артиљерија, обасула ватром и потопила, тако да се спасао само командант с половином посаде.
Наша флотила имала је задатак да одржава везу између десне обале Саве и мостобрана на Великој Ади Циганлији, штити правац Београд–Обреновац, помаже прелазак српских трупа у Срем, минира пловне путеве и да обавља извиђачку службу на осталим деловима одбране Београда, јер је била потчињена Команди Велике Аде Циганлије. Њен заповедник био је потпуковник Милан Ј. Радојевић, уједно и први заповедник Српске Речне флотиле.
За време преласка јединица фелдмаршала Макензена 6/7. октобра 1915. године, јединице српске Речне флотиле учествовале су у борбама на простору од Чукарице до порушеног савског Железничког моста. Наши бродови пружали су непријатељу жесток отпор, нападајући му пловила за прелазак. Смелим нападима често су продирали у позадину непријатеља и спречавали довожење појачања. За време тешких и крвавих борби, јединице флотиле одржавале су и поново успостављале телефонске везе са десном обалом Саве, браниоцима острва превозиле појачања у људству, а приликом повлачења наших копнених снага учествовале су у евакуацији острва.
Иза Велике Аде Циганлије били су постављени шлепови, испуњени земљом и песком, из којих су браниоци Београда пружали снажан отпор и наносили непријатељу тешке губитке. У тим борбама готово сви бродови претрпели су тешка оштећења. Немци су потопили чамце „Победа” и „Свети Ђорђе”, који су одржавали везу с Малом Адом Циганлијом, а потом и оклопни шлеп за време прихвата посаде са Мале Аде Циганлије. Нешто касније потопљен је и чамац „Слобода”, чија је посада скинула митраљез и наставила да се бори са копна.
У четири часа 8. октобра наређено је да се импровизована речна флотила потопи, 4. батаљону 10. кадровског пука да се повуче са Велике Аде Циганлије и инжењерцима да поруше мост.

Неке нове воде

Био је то крај Српске речне флотиле која је дејствовала само два дана, али је задатак извршила у потпуности и превазишла своје могућности. Била је то прва наша речна ратна флотила која је добила и први српски ратни брод – „Јадар”. Имала је људство састављено од стараца и омладинаца, али високог морала и одлучно да брани отаџбину. Постигла је значајне резултате, што се најбоље види из оперативног дневника Макензенових снага при преласку Дунава и Саве. У њему је било предвиђено уништење те флотиле још на почетку артиљеријске припреме.
Борба Српске речне флотиле у Првом светском рату заслужено заузима истакнуто место у херојској одбрани Београда, а у историју војевања ушла је као још једна флотила створена у току рата. С обзиром на значај који је имала у рату доказала је да без посебно обучених и опремљених пловних снага не могу успешно да се изводе борбена дејства на пловним рекама, какве су Дунав и Сава.

[Слика: 56.jpg]

Цитат: Борбе за Аду Циганлију један страни новинар овако је описао:
„Пролазећи поред овог ниског, дугачког и жбуновитог острва, на коме је и данас ретко високо дрвеће изрешетано пушчаним зрнима, а положене гране и данас леже, живо ме подсећа да је сваки жбун и свака стопа ове влажне земље натопљена крвљу храбрих бранилаца и многобројног исто тако храброг нападача.
Путниче, иди мало више на Баново Брдо, па погледај многобројне хумке оних који су дали своје животе на овом острву. Тамо почивају један крај другог храбри браниоци и њихови противници из далеке Немачке, на домаку Београда, за који су пали.”
У Београд се и није могло другачије, само преко мртвих бранилаца. Пет хиљада, од шеснаест хиљада, не рачунајући погинуле грађане од бомбардовања.
Преживели са бродова напустили су своја пловила и митраљезе и један топ скинули и понели за борбе на копну. Искрцано људство подељено је у две групе. Млађи су се придружили команданту, потпуковнику Милану Ј. Радојевићу, остали су се прикључили одбрани Београда. Моги од њих прву већу воду видели су тек кад су, повлачећи се преко Албаније, стигли до Јадранског, односно Егејског мора.

[Слика: IMG_20170606_0006-1.jpg]
Да се вратимо мало уназад,односно на 1885. годину и српско бугарски рат који ће имати кључну улогу у развитку и развоју свести код српских официра у надолазећем периоду.

-2. новембра српске трупе продрле су у непријатељско земљиште негде за 5, негде за 7, негде за 10 km. Отпор су давали махом одељења „ополченаца”, добровољаца, и жандарма. Код српских трупа осећала се лабавост у вршењу наредба и потпуна оскудица у ратног одушевљења. Већ првога дана, иако се праве борбе нигде није било, муниција се трошила немилице. Код команданата опажала се несигурност. Они нису имали добру карту бугарског земљишта. Из непознавање терена команданти су се кретали бојажљиво.

-3. новембра Дунавска дивизија допрла је до Драгоманског теснаца, и отерала непријатеља с најјачег положаја на левој страни теснаца; услед тога непријатељ је напустио, преко ноћи, и остале положаје. Бугари су бранили теснац с малом снагом, и њихов циљ није био да одбију српску војску, него да јој успоре наступање. Моравска дивизија зауставила се код Трна, који није могла заузети. Шумадијска на путу Пирот-Трн, код села Врапче, разбила је јачи бугарски одред од 1200 људи. Овај први озбиљнији судар с непријатељем оглашен је одмах за велику победу.

-4. новембра пред српском војском лежао је отворен пут све до Сливнице. Код тог положаја, иза кога се само на неколико километара налази Софија, вршено је прикупљање бугарске војске. Дунавска и Дринска дивизија с коњичком бригадом стигле су пред Сливницу. Дунавска дивизија заузела је висове Три Уши, који су господарили десним крилом Сливничког положаја. Шумадијској дивизији требало је дан марша до Сливнице. Моравска дивизија, која је 4. новембра ушла у напуштени Трн и почела покрет ка Брезнику, била је два дана марша од Сливнице.

-5. новембра Дунавска и Дринска дивизија с Коњичком бригадом, које су се налазиле код Сливнице, нису мислиле ништа да чине, јер напад на Сливницу био је одређен за сутрадан, док не буду стигле Шумадијска и Моравска дивизија. Тада је Дунавска дивизија с коњицом требало да удари на бугарско десно крило, а све остале три дивизије на бугарско лево крило. Петога новембра Срби су, и без Моравске и Шумадијске дивизије, били јачи од Бугара. Докле су се Срби спремали за борбу шестога, Бугари су је почели петога. Они су напали на лево крило дунавске дивизије и на Коњичку бригаду, која је била уз њу. Да би олакшала положај свог левог крила, Дунавска дивизија уводила је батаљон за батаљоном у борбу. Бугарски напад није попуштао. Онда се ставила у покрет Дринска дивизија и ударила на центар сливничког положаја. Борба се водила све до мрака с великим утрошком пушчане и топовске муниције. Губици су били знатни и на српској и на бугарској страни. Код Срба је избачено из строја око 1200 људи; код Бугара око 600.

-6. новембра стигла је на Сливницу Шумадијска дивизија, али не и Моравска. Моравску дивизију задржала су два бугарска батаљона; она их је разбила, али због борбе с њима није стигла 6-ога на Сливницу. Бугарима су непрестано пристизала појачања. Због недоласка моравске дивизије, српски напад на Сливницу одложен је опет за 24 часа. У врховној команди и у Дунавској дивизији плашили су се да Бугари не заобиђу лево крило и не упуте се у Цариброд. Дунавска дивизија имала је да обезбеђује одступницу; један део своје снаге одвојила је на чување Драгоманског теснаца, и тиме свој положај према Сливници тако ослабила да су Бугари без муке заузели Мека Црева. Дринска дивизија сама је бранила положај; у тој одбрани изгубила је око сто људи, а цео један пук је остао без муниције. Српска артиљерија се поново показала слабија од бугарске. Краљ Милан 6-ога новембра није долазио на позиције. У Цариборду, где је боравила врховна команда, чуло се да су Бугари заобишли лево крило и да надиру ка Цариброду. Краљ Милан је стога одлучио селидбу врховне команде из Цариброда у Пирот. Заједно с краљем отишао је у Пирот и његов начелник штаба пуковник Јован Петровић. Дивизијари су остављени сами себи, свако је радио по својој памети, без обзира на друге.

-7. новембра, изјутра, српске и бугарске снаге биле су углавном једнаке. Све српске дивизије биле су на Сливници. Борбу су почели Бугари, који су већ у 7 сати напали Дунавску дивизију. Она се налазила на левом крилу и држала положај Три Уши. Око пола четири по подне, Бугари су завладали тим положајем и потиснули Дунавску дивизију на Драгомански теснац. За време њиховог напада на Три Уши, коњичка бригада је вршила извиђање у позадини. Дринска дивизија пошла је у помоћ Дунавској, али доцкан, и слабом снагом. Ипак, захваљујући том њеном покрету, притисак бугарски на дунавску дивизију попустио је, и Дунавска, уместо да буде разбијена, повукла се у реду ка Драгоманском теснацу. Дринска дивизија, која је имала је да издржи снажан напада из бугарског центра, остала је у борби до самога мрака. Моравска, која је стигла на Сливницу око 10 изјутра, ступила је одмах у борбу. Докле су Бугари гледали да потисну српско лево крило, Моравска је гледала да разбије бугарско лево крило. Али Моравска дивизија, пошто је део своје снаге одвојила за обезбеђење позадине, имала је бројну јачину једнога пука а не једне дивизије. Њој је била потребна помоћ Шумадијске дивизије, која је била постављена између ње и Дринске. Шумадијска дивизија није јој притекла у помоћ на време ни с довољном снагом. Између Моравске и Шумадијске дивизије није било праве везе у раду. Због тога Моравска дивизија није разбила бугарско лево крило, него га је само мало потисла. Заузети и на десном крилу, где су били нападачи, и на левом крилу, где су били нападнути, Бугари су јако ослабили свој центар. Шумадијска дивизија хтела се користити тиме да пробије бугарски центар. Ни овде њена радња није била довољно брза и енергична, и зато је према бугарском центру постигнут само делимичан успех. Изузимајући Дунавску дивизију, која се стала повлачити око пола 4 по подне, остале дивизије издржале су у борби све до мрака. Битка од 7. новембра била је најкрвавија у целом рату. Српска страна имала је избачених из строја 2200 људи, бугарска 1800. Сав успех Бугара састојао се у томе што су потисли српско лево крило и заузели Три Уши; на свим другим тачкама Срби су или одржали или мало потисли Бугаре. Али, пошто се Дунавска дивизија била повукла на Драгомаснки теснац, ни остале дивизије могле остати на својем месту. Врховна команда наредила је још те вечери опште повлачење са Сливнице. Седмога новембра завршена је тродневна битка код Сливнице српским неуспехом.

-10. новембра, када им је снага нарасла на 40.000 људи, Бугари наново улазе у борбу. Они ударају прво на Дринску дивизују, и одмах је потискују. То потискивање врло је негативно утицало на краља Милана. Истог тог дана, увече, одржан је ратни савет у Цариброду на којем се већина команданата сложила с краљем Миланом да српска војска није више у стању ни за напад ни за одбрану. Стога је одлучено да се војска повуче на границу и ту спреми за крајњу борбу.

-12. новембра Бугари заузимају Нешков Вис који је владао Пиротском котлином. На Нешков Вис српска војска поставила је један пук, али без артиљерије. Када су Бугари насрнули на тај пук, четири дивизије, прикупљене на граници, оставиле су га да се сам брани. Нешков Вис је пао, али његова одбрана упамћена је као најлепши пример личног јунаштва који је српска војска дала у бугарском рату. Пошто се посада већ повукла, капетан Катанић остао је сам са својим батаљоном да се и даље бори. Рањен са пет места од куршума и од бајонета, он се гушао с бугарским војницима који су хтели отети српску пуковску заставу. Савладан је и заробљен, али застава је спашена.

-13. новембра стигле су остале бугарске трупе. Бугара је било између 50 и 60.000; Срба око 20.000. Скоро три пута слабији од Бугара, Срби су имали да бране целокупност свог земљишта. Осетила се оскудица пешадијске муниције.

-14. новембра бугарска војска прелази границу. Наишла је само на српске предстраже, које су имале наредбу да се повлаче ако би непријатељ наступао. Улазак у Пирот бранио је само један батаљон и две батерије. Српска војска одбијала је нападе два и по сата. Бугари су продрли у Пирот тек пошто је пао мрак. Неколико минута касније по заузећу бачен је у ваздух барутни магацин. Бугарска војска, ушавши у Пирот, изложила се ватри с бока и у леђа. Она се није могла одржати у том положају и Срби су је 15. новембра пре подне успели избацити из Пирота.

-15. новембра уместо да наново ударе на изгубљени Пирот, Бугари су почели напад на висове који су владали Пиротом. Борба се водила готово цео дан. Бројно надмоћни, Бугари су потисли српску војску с висова и Пирот је опет био њихов. Иако није разбијена, српска војска постала је неспособна за даље ратовање. Оскудица пешадијске муниције осећала се јако; свим командантима је наређено да штеде метке. У Пиротској бици, Срби су имали 1258 људских губитака, Бугари 1112.Пиротском битком завршен је српско-бугарски рат.

Цитат:Током рата је војна команда Србије прекинула ратовање на један дан да би међународни Црвени крст прошао преко Србије до бугарских положаја и збринуо рањенике. Данас, у холу зграде Међународног Црвеног крста, у Женеви, стоји табла са натписом: „Буди тако хуман, као што је била хумана Србија 1885. године”


Извор за хронологију рата:sr.wikipedia.org

Емпатија је једна од највећих врлина српског народа коју комунизам није успео да уништи. Јесте само делимично.Међутим, данас су по медијима присутни људи који нас позивају на мржњу према свима.Добрица Ћосић,калемар из Дренове је умро,али су његове шизофреничарске мисли остале да живе у главама многих који са мало памети располажу.Најбољи пример је једно свињоглаво створење из западне Славоније које је на овом форму проглашавано за мјастољубитеља.И то не тако давно.Да не политизујем тему,нама Србима ће бити боље кад најглупље и најподмуклије међу нама одбацимо на маргину друштва где им је и место.









Српско-бугарски рат (1885)

https://istorijskacitanka.wordpress.com/...-rat-1885/

Срби и Бугари су ратовали једни против других у оба светска рата (и у оба је делове Србије окупирала војска Бугарске), и претходно у Другом балканском рату (1913), а први пут (у модерно доба, јер ратовали су и средњем веку) су заратили 1885. године. Иако Срби углавном памте бугарске нападе, први је био српски напад на Бугарску. Међутим, и поред свих тих ратова, некада се истицала словенска сродност до те мере да је идеја о јужнословенском уједињењу у неким варијантама обухватала и план за заједничку државу са Бугарима. Идеја се јавила у XIX веку, а последњи пут је разматрана после Другог светског рата. Први сукоб Срба и Бугара изазвала је највећа словенска и православна држава Русија (штетећи Србији у интересу Бугарске, зарад својих циљева, који су били ближи бугарским) након рата са Турцима 1878. године одредбама Санстефанског мировног уговора, који је, под притиском великих сила, измењен исте године на конгресу у Берлину. Српско-бугарски рат и 1885. године изврсно је објаснио Слободан Јовановић у трећем тому његове књиге о владавини краља Милан Обреновића.[1]



„Берлински уговор одвојио је од Бугарске Источну Румелију, која је по Санстефанском уговору била с њом спојена. Бугарска је начињена вазалном кнежевином султановом, а Источна Румелија његовом аутономном облашћу. Источном Румелијом је управљао генерални гувернер, кога је постављала Порта по договору с великим силама. У тој области није било турских трупа; унутрашњи ред и мир чувала је народна војска.

6. септембра 1885, у Источној Румелији избила је буна. Један одред народне војске ушао је у Пловдив, збацио генералног гувернера, и прогласио уједињење Источне Румелије с Бугарском. Привремена влада, која је одмах образована, позвала је одмах Алексанра Батемберга, бугарског кнеза, одмах у Пловдив.

Батенберг је прихватио пловдивски преврат. 8. септембра прогласио се за „кнеза северне и јужне Бугарске“, а десетога ушао у Пловдив с бугарским трупама.

Уједињење Источне Румелије с Бугарском припремано је годинама од бугарских националиста и руских агената. Батемберг је био обавештен о њиховом раду, али само уопште. Он је стајао рђаво од руског цара, и руски агенти имали су двојаки план. (1) Да уједињењем источне Румелије и Бугарске учине први корак за оствaрене оне Велике Бугарске коју је Санстефански уговор направио, а Берлински конгрес покварио; (2) да поводом тог уједињења изазову Батенбергов пад. Батенберг би био стављен пред свршени чин уједињења: ако га призна, замериће се силама као нарушилац Берлинског уговора; ако га не призна, замериће се бугарском народу као кварилац његовог уједињења. У једном случају обориће га силе; у другом, бугарски народ.

Батенберг је разуме игру руских агената, али, страхујући више од властитог народа него од великих сила, он није смео да се противи пловдивском преврату.“[2]


Шта је краљ Србије видео у уједињењу Бугарске?

„На министарској седници од 9. септембра, краљ Милан изложио је своје гледиште с „толико убедљивости, решености и патриотизма“, да су министри „изјавили да се слажу с његовим гледиштем“. Тако је било и доцније: краљ Милан је предлагао шта да се ради, а министри само примали његове планове, које је он увек умео да брани с много „убедљивости и решености“.

Гледиште краља Милана било је јасно и просто. Бугарско уједињење коси се са нашим народним интересима. Сједињена с Источном Румелијом, Бугарска постаје већа држава од нас, и може нам једног дана преотети Македонију. Ми морамо протестовати против пловдивског преврата, и за нас је најзгодније да се у томе протесту позовемо на Берлински уговор, који је пловдивским превратом повређен. Тај међународни акт установио је на Балкану извесну равнотежу снага; Бугари је сада ремете на своју корист, а на нашу штету. Ако велике силе одрже у важности Берлински уговор и поврате стање ствари које је постојало пре пловдивског преврата – status quo ante, – Србија ће остати мирна; иначе, она ће силом оружја, гледати да сама поврати балканску равнотежу.

Још од онога дана када је Санстефански уговор пројектовао „Велику Бугарску“, – Бугарску уjедињену са Источном Румелијом и Македонијом, – краљ Милан је сматрао да остварење те Бугарске значи пропаст Србије. Због што је Санстефански уговор био дело Русије, он се одвојио од Русије и пришао Аустрији. Тајну конвенцију са том силом закључио је [1881. године] у нади да се једног дана, под њеном заштитом, спусти у вардарску долину и осујети стварање Велике Бугарске. Краљ Милан је био потпуно доследан са самим собом, када је говорио својим министрима да се Србија мора одупрети пловдивском преврату, у крајњем случају, и с оружјем у руци. Ма колико да је тај преврат сматрао опасним за наше народне интересе, њему није било криво што се он десио. Супротност српских и бугарских интереса била је потпуно обелодањена; краљ Милан је говорио аустроугaрском посланику да после тога ни супротност руско-аустријских интереса не може остати заташкана. Ко зна да најзад неће доћи и до тог руско-аустријског рата о коме је краљ Милан толико сањао?“[3]

Изненађујући противник

„Краљ Милан бацио је публику у формулу: „одржавање у важности Берлинског уговора и повраћај поремећене равнотеже.“ Противника с којим ћемо ратовати због Берлинског уговора и поремећене равнотеже, није ни изблиза ни издалека означавао. Трупама је говорио само уопште да ће их водити против непријатеља, – војници су се, зачуђен, питали, – на кога непријатеља? Иако краљ није говорио ништа, по кретању трупа и по њиховом прикупљању на источној граници, видело се да краљ мисли на рат с Бугарима.

Публици је ово изгледало чудно. Она би разумела рат с Аустријом, која је држала нашу Босну и Херцеговину, и разумела би рат са Турском, која је држала нашу Македонију, али није разумела рат с Бугарском, која је, присвајајући себи Источну Румелију, узела своју земљу, а не нашу. Да ми ради задобијања Македоније, морао ићи на Софију уместо на Скопље, било је и сувише висока политика за обичне грађане Обични грађани навикли су на ратове народног одушевљења. Овакав рат политичког рачуна, рат „државнички“, био је за њих нова ствар.

У публици, ратоборна струја, уколико је постојала, била је управљена против Турака; првих дана после пловдивског преврата, у Београду су се чули узвици: На Вардар! С политичког гледишта, краљу Милану упад у Македонију био би сасвим повољан: тиме би се цело источно питање отворило, и руско-аустријски сукоб постао би низбежан. Али, с војног гледишта, упад у Македонију чинио се краљу Милану веома ризичан. После турских ратова он је добио врло добро мишљење о турској војсци, и бојао се да се нас упад у Македонију не заврши поразом као рат од 1876.

Не смејући против Турака, краљ Милан могао је само против Бугара ратовати. Тај рат није замишљао као освајачки рат. Његов циљ није био да откине једно парче бугарског земљишта, него да поквари бугарско ујeдињење. После победе над Бугарима, пристао би да се врати празних руку, али под условом да стање ствари пре пловдивског преврата буде васпостављено; рат за status quo ante, како се онда говорило. Или, тачније речено, рат престижа, – рат који би показао да се, без пристанка Србије и њеног краља, стање ствари на Балкану не сме мењати.“[4]


Однос великих сила према рату и објава рата

„Наша тајна конвенција [из 1881. године] са Аустријом није предвиђала случај бугарског уједињења, Аустрија нам, према томе, није дуговала никакву потпору у једном спору који би се поводом пловдивског преврата изродио између нас и Бугара. Ту потпору на коју није била обавезана тајном конвенцијом, Аустрија нам је нудила драговољно. Она је желела спречити српско-бугарски рат, који је и за њу саму био опасан, јер је могао дати повода њеном сукобу с Русијом. Осим тога, она је била истовремено наклоњена и краљу Милану и кнезу Батенбергу, јер су обојица били противници руског утицаја на Балкану. Српско-бугарски рат свршио би се сигурно или Милановим или Батенберговим падом, према томе да ли би Србија или Бугарска била побеђена. Да би избегла свој сукоб с Русијом и да би задржали једновремено на престолу и краља Милана и кнеза Александра, Аустрија је гледала да се српско-бугарски сукоб реши без рата. Из Беча навалили су на краља Милана да одгоди рат, докле Аустрија прво не покуша одбранити српске интересе дипломатским путем.“[5]

Како је Аустрија мислила да поврати наше интересе? Или да велике силе спрече уједињење Бугарске и кршење Берлинског споразума, или да Србија добије територијалну надокнаду од Бугарске (невелику, али довољну да спасе престиж Србије). Али Аустрија је од 1881. године била чланица тројецарског савеза са Руским и Немачким царством. Била јој је неопходна њихова сагласност. Русија се противила, а Немачка је пресудила. Подсетила је да су се 1881. договориле да допусте уједињење Бугарске и Источне Румелије у интересу Русије и заузврат аустријску анексију Босне и Херцеговине. Кршење Берлинског споразума су оправдале тиме да су формално Бугарска и Источна Румелија остале раздвојене, али суштински уједињене, јер је за бугарског кнеза и румелијског гувернера изабрана иста личност.

Председник немачке владе Бизмарк се у ствари није противио рату:

„Њему се чак чинило да би било добро да се Срби и Бугари потуку: пошто би једни друге излупали, они би били мање бесни, а силе би им лакше наметале своју вољу.“[6]

Краљ Милан је одбио преговоре са бугарским кнезом (којег је на понуду за договор око надокнаде постакла Британија, да би га као противника Русије очувала на престолу тиме што би га спасила евентуалног ратног пораза) ради очувања добрих односа са Османским царством (под чијом влашћу су још формално биле Бугарска и Источна Румелија), које је могло бити савезник у рату против Бугарске.

„Турска није имала рачуна да узима у одбрану Бугарску од нас: у овој прилици, за султанова права борили смо се ми, а не његови вазали Бугари. […] Наши разговори с Портом трајали су отприлике две недеље. Порта нам је, најзад, на свој неодређен и растегљив начин, обећала неутралност, разуме се, под условом да не водимо освајачки рат, него рат за одбрану Берлинског уговора.“[7]

Србија је објавила рат Бугарској. Аустријски посланик [амбасадор] је наговорио краља Милана да као повод рата не спомиње Берлински конрес, да тиме у сукоб не би мешао велике силе, које су биле против српског захтева.

„За повод рата је узета једна бугарска повреда границе, која је била тако слабо доказана да смо у Европи ми изгледали нападачи, а не Бугари. У своме прогласу народу краљ Милан није говорио ни о повреди Берлинског уговора ни о балканској равнотежи, него о нашим старим рачунима с Бугарима, – о Бреговом [погранични спор] и емигранстком питању [бугарско пружање уточишта политичким осуђеницима за организовање Тимочке буне]. Рат је добио значај малог локалног рата, који је управо требало да се деси 1884, па је закаснио за годину дана.“[8]

Реакције у Србији на објаву рата

„Објава рата примљена је у Србији с осећањем великог олакшања. Скоро месец дана војска је, на дугим јесењим кишама, стајала прикупљена и чекала наредбу за прелазак границе. Ова неизвесност досадила је и војсци и публици: када се чуло за објаву рата, сваком је пао терет с душе. Иначе, изузимајући неколико напредњачких министара и неколико виших официра који су добили главне команде, нико се није одушевљавао за рат, – чак се може рећи да га није ни разумевао.

Радикали су било одсудно противни рату. Они су увек проповедали Балкански савез. Од свих балканских народа, Бугари су им изгледали наши најприроднији савезници. […] Они су оптуживали краља Милана да је просто оруђе Аустрије: братоубилачки рат који води против Бугарске, нема другог циља него да онемогући Балкански савез, и да олакша Аустрији да завлада над разједињеним балканским народима.“[9]


Рату су се противили, иако мање одлучно, и либерали Јована Ристића.

„Он се није као радикали заносио идејама српско-бугарског братства; за њега је било јасно да само јака Србија може принудити Бугарску на исправно држање. Ипак зато Ристић није одобравао наш рат са Бугарима. За време своје позиције под напредњацима, он је био упућен на Русију као на јединога заштитника; због тога је морао своје изјаве о нашој спољашњој политици подешавати према њеним изворима. Она је осуђивала српско-бугарски рат, осуђивао га је и он, – и гледао да Русију помири са нашим захтевима накнаде на тај начин што је у накнаду тражио из турског у [„Старој Србији или Сев. Македонији“][10], а не из бугарског земљишта.“[11]

Међу напредњацима Гарашанин је одлучно прихватио краљев став као свој, а Пироћанац и Новаковић нису били тако ратоборни.

„Они су се прибојавали да краљ не пренагли са ратом, као што је и 1876. пренаглио; прибојавали су се да на започне рат без довољно спреме, и да не истроши нашу снагу пре него куцне час за коначно решавање бугарског питања. Пироћанац је пристајао на рат само у случају крајње нужде. Као и радикали, он је био присталица Балканског савеза, који је, због српско-бугарског рата, могао бити одгођен за дуги низ година.“[12]

А какво је било гледиште просечног човека 1885/6. о српско бугарском рату?

„Бугари нама нису ништа згрешили што су се користили згодном приликом па узели једну земљу која је увек била њихова. Уместо да се љутимо на њих, треба на њих да се угледамо, па и ми да узмемо оно што је наше. Али краљ Милан, уместо да напада наше старе душмане, Турке или Аустријанце, напао је нашу браћу Бугаре. Тиме је ишао на руку Аустрији, која је увек завађала балканске народе.“[13]

Држање краља Милана у погледу српско-бугарског рата 1885. године Слободан Јовановић је овако оценио:

„Краљ Милан је, без сумње, у овој прилици, видео јасније државне интересе нео што су их виделе наше странке, и него што их је видела публика. Он је судио правилније него радикали, који још нису били свесни супротности интереса која је постојала између српске и бугарске државе, и покрај сродности српског и бугарског народа. Он је судио правилније него Ристић, који се и после Санстефанског мира надао да помоћу Русије припоји Србији Северну Македонију. Он је судио правилније од Пироћанца, који 1885. није имао никакве одређен политике. Краљ Милан је био начисто с тиме да Србија пошто је пустила да јој Аустрија приграби Босну, не сме допустити да јој и Бугарска уграби Македонију, и да је већ 1885. дошао тренутак да се македонско питање реши између нас и Бугара. У писму краљици Наталији од 14. октобра 1885, он вели да рат са Бугарима неће бити рат за парче земљишта, него „грађански рат“ између два братска народа око тога који ће од њих играти прву улогу на Балкану. Рат за хегемонију, дакле, као и пруско-аустријски рат од 1866. Ако не са ширег словенског, а оно с ужег српског гледишта, рат с Бугарима био је оправдан: у томе рату није било ничега ненационалног и ничега издајничког, јер је његов крајњи циљ била Македонија.

Погрешка је краља Милана само у томе што праве побуде рата није објавио народу. Он је своју мисао тако замотао у дипломатке фразе, да је доиста могло изгледати да је рат с Бугарима „кабинетски рат“ у најгорем смислу речи, – рат који не одговара народним потребама, него се води ради задовољења владалачке амбиције. Без сумње, он није могао у службеним изјавама бити онако отворен као у писмима које је писао својој жени. Али, и ван службених изјава, он је имао начина да, преко својих људи и своје штампе, убаци своје мисли у публику, и да јој обрати пажњу на национани значај бугарског рата. Он у томе правцу није чинио скоро ништа, – и ако је 1876. био сувише одушевљења за рат, 1885. га није било довољно. Код краља Милана развијало се и отимало маха неко болесно самољубље, – управо, болесна заљубљеност у себе сама. Био је не само жудан успеха, него је још хтео да тај успех буде чисто његов. Окружавао се људима који нису имали много гласа, и с којима није морао делити хвалу и славу. У своме политичком раду он се не само није обазирао на народ, него је с неким нарочитим уживањем ишао народу уз нос. Кнез Милош прикривао је свој деспотизам; градио се народни човек, и увек имао добро народа ако не на срцу, а оно на језику. Краљ Милан, напротив, као да се бојао да његов деспотизам неће довољно падати у очи; своју вољу и ћуд истицао је чак и онда када је у ствари више радио за народ него за себе. Ове његове особине више су доликовале сујетном уметнику него трезвеном практичном политичару. Због тих особина, краљ Милан се пред бугарски рат затворио у себе сама; мало коме поверовао шта управо намерава; спремао догађаје у највећој тајности као једно позоришно изненађење које ће задивити свет. Бугарски рат требало је да буде чисто његов рат, који је сам смислио и сам извео. Разуме се, такав рат у коме је публика имала остати до краја пасивна, није могао бити популаран.“[14]

Да ли је Србија била спремна за рат?

„У дипломатском смислу, рат није спремљен никако. Ми нисмо ни са једном балканском државом закључили савез против Бугара. Одмах после пловдивског преврата понудили смо савез Румунима, они су га одбили. Грци су тражили сами споразум с нама, али споразум са њима ми нисмо хтели. Наши и грчки планови нису се поклапали. Грци су се спремали за рат с Турцима; ми за рат с Бугарима. Наш савез с Грцима врло би лако изазвао савез Турака и Бугара. За нас је била мања штета немати Грке за савезнике, него имати поред Бугара и Турке за противнике. С Црном Гором нису вођени никакви преговори. Нити смо ми тражили њу, нити она нас.

Финансијска спрема рата није била боља од дипломатске.“[15]


[…]

„После дипломатске и финансијске спреме рата остаје још да се види војна спрема. Нов закон о устројству војске био је укинуо народну војску и завео стајаћу. За потпуно извођење овога преустројства требало је отприлике десет година; у том року, имали бисмо око 100.000 војника који су сви прошли кроз касарну. Рат од 1885. затекао нас је усред једног прелазног стања, када је наше војно преустројство тек започето, и када је број оних који у служили у сталном кадру , није био већи од 28.000. У тај број улазила су не само она лица која су одслужила пун двогодишњи рок, него и она лица која су, на основу нарочитих законских олакшица, провела у станом кадру само пет месеци или само месец дана. […]

Како је стајало с наши наоружањем? Имали смо нове пушке, које су гађале тачно и терале далеко, и које су сматрана као боље од бугарских пушака. Али наша војска била је врло мало извежбана у њиховој употреби. Те нове пушке трошиле су, нарочито у рукама неизвежбаних војника, много муниције […] Топови нам нису ваљали.“[16]

Какав је био ратни план Србије?

„Ратни план био је прост. Ми нисмо мислили да освајамо Бугарску ни да бијемо њену главну силу. После пловдивског преврата, њена главна сила пребачена је у Источну Румелију; ми нисмо намеравали да идемо тамо да је тражимо. Наша је намера била да, више или мање без борбе, или бар с врло мало борбе, заузмемо онај део бугарског земљишта који смо потраживали на име накнаде: то је био Видински округ до Лома и Софијски до Ихтимана. После заузећа Софије, не бисмо ишли даље, него бисмо се утврдли и чекали Бугаре. Пре него би између њих и нас дошло до велике битке, надали смо се да ће се силе умешати и пресећи рат. […]

Изгледа да рат с Бугарима ми нисмо схватали као прави рат, него као поход за заузимање земљишта. Уместо да приберемо сву снагу против главне силе непријатељеве, ми смо је раширили као „лепезу“, да бисмо обухватили сво оно земљиште које смо потраживали. Основна мисао ратног плана била је више политичка него војничка.

Ратни план одаје, иначе, две ствари: велики страх од унутрашњег непријатеља, – велико потцењивање спољашњег непријатеља.“[17]


Унутрашњим непријатељем сматрани су радикали. Њихова је емиграција у Бугарској је уочи пловдивског преврата спремала буну у Источној Србији.

„Од унутрашњег непријатеља, радикала, краљ Милан страховао је врло много; од спољашњег непријатеља, Бугара, није страховао готово нимало. На први поглед ово изгледа неразумљиво; бугарска војска била је руска творевина, – опремљена руским парама и обучавана руским официрима. Она је имала два пута већи сталан кадар него наша војска; њене пушке нису биле тако добре као наше, али топови, – Крупови острагани, били су бољи. Њена бројна снага износила је 56.400, – дакле, неколико хиљада више него сва наша мобилисана војска. На основу чега смо се ми надали победи у једном нападном рату који смо водили против Бугара без бројне надмоћности и с горим топовима? Пре свега, не само краљ Милан, него цео свет код нас, сматрао је Бугаре за миран ратарски народ без војничких врлина. Говорили смо о њима презриво као о „баштованџијама“, и једнако смо правили поређења између нас који смо се ослободили сами и њих које су ослободили Руси. Ми смо били хајдучка крв, они нису; наша победа над њима била је стога сигурна… Што је главно, краљ Милан и наша врховна команда држали су да нам до Софије Бугари неће давати много отпора. Три четвртине њихове војске било је у Источној Румелији. Наш поход на Софију имао је да буде војна шетња, која би у исто доба била и политичка досетка. Докле су Бугари отимали Источну Румелију од султана, ми бисмо им зашли за леђа и уграбили њихову властиту престоницу.“[18]

Међутим, ми смо са тиме закаснили, оклевајући три недеље са нападом. Ситуација се у међувремену променила, јер су Бугари преместили војску.

„Наш ратни план одговарао је стању ствари какво је постојао првих недеља после пловдивског преврата, када смо могли ући у Софију, тако рећи, без боја, и када су наше трупе, уместо праве борбе с противником, имале само да заузимају његово земљиште. У тренутку објаве рата, стање ствари било је много озбиљније. Нас је чекала крвава битка с бугарском војском, која се непрестано прикупљала. Оно што смо замишљали као војну шетњу, било се, и без нашег потпуног сазнања, претворило у прави рат.“[19]

Исход рата и узроци пораза Србије

„Седмог новембра завршена је тродневна битка од Сливнице [тридесет километара од Софије], и то нашим неуспехом. У походу на Софију ми смо заустављени код првог утврђеног положаја, и у првој већој битки потучени. Узроци нашег неуспеха јасни су. Наступали смо споро, борили се без одлучности и без полета. […] њима су појачања стизала непрестано; наш напад није се смео одлагати; ми смо га ипак одложили, и то два пута; када је до одсутне битке дошло, наше и бугарске снаге биле су већ изједначене, ако чак Бугари нису били јачи за који батаљон. Наши војници нису се борили горе од њихових, али њихови су, захваљујући руским учитељима, били извежбанији у јуришу на бајонет. Њихови топови тукли су боље од наших. Ми смо имали бољу, савременију пушку; шта нам је то вредило, кад наш војник још није умео њоме да рукује… Главна наша мана била је наше командовање. […] Према усресређеним бугарским нападима, наша снага била је растегнута и распарчана. […] То је било зато што ми врховне команде нисмо имали. Наша врховна команда седела је у Цариброду [данашњи Димитровград], на тридесет километара од бојног поља. Једног главнокомандујућег у Сливничкој битки није било […] За ово одсуство врховног командовања највише је крив краљ Милан. Он је отурио од себе све искусније војсковође из турских ратова [1876-1878], и хтео да командује сам. Међутим, он није био војник ни по спреми ни по нервима. Одмах првог дана Сливничке битке, он је клонуо духом после једног локалног неуспеха на левом крилу […] Страх од бугарског заобилажења био је за нас фаталан.“[20]

Страх се код краља Милана претворио у панику. У таквом стању је донео одлучујуће одлуке. Уследило је повлачење. Српско-бугарски рат је завршен бугарским заузимањем Пирота. Примирје је постигнуто уз посредовање великих сила (из тројецарског савеза). Бугарски кнез је хтео да заузме још и Ниш. Под притиском аустријске дипломатије да ће њена војска ући у Србију, а руска у Бугарску, и да ће кнез остати без престола, он је прихватио примирје. Међутим, Русија није благонаклоно гледала на такав потез аустријске дипломатије.

„Краљ Милан, који ништа већма није желео него да се српско-бугарски сукоб распири у много већи аустријско-руски сукоб, могао је сада видели колико су његови планови били мало остварљиви, јер су се косили с Бисмарковом политиком. Чим је изгледало да ће српско-бугарски рат изазвати сукоб Русије и Аустрије, Бисмарк се умешао и стао задржавати Аустрију.“[21]

„Прекид непријатељства затекао је Бугаре на нашем земљишту као господаре Пирота. У накнаду зато, она наша војска која је почетком рата управљена ка Видину, продрла је у бугарско земљиште до самога Видина. Она је тај град опсела, али га у тренутку примирја још није била узела. Положај Бугара био је толико бољи од нашега, што су они узели Пирот, а ми нисмо узели Видин, и што су они имали успеха на главном војишту, а ми на споредноме.

О примирју преговарали смо, испрва, ми и Бугари непосредно, али нисмо се могли погодити. Ми смо говорили само о закључењу примирја, а не и о закључењу мира. Бугари су се бојали да ми не тражимо примирје само тога ради да би смо се спремили за продужење рата. Затим, они су тражили да се наша војска која је држала Видин у опсади, повуче с бугарског земљишта. Ми смо тражили да се исто тако и бугарска војска која је ушла у Пирот, повуче са српскога земљишта. Најзад, на позив наше владе, умешале су се велике силе. […] Текст примирја који је комисија утврдила, ми и Бугари имали смо само да потпишемо.“[22]


Аустрија је спасила Србију бугарског захтева за ратном одштетом (тврдила да Србија нема одакле да плати ратну штету)[23], али је Србија морала пристати на бугарско уједињење.

„Формално, Источна Румелија остала је и даље одвојена од Бугарске, уствари те су две земље биле спојене, јер је бугарски кнез био истовремено гувернер Источне Румелије. […] Наш рат, зато што није успео, постигао је управо оно што је имао да спречи.“[24]

Шта нам је Српско-бугарски рат показао о краљу Милану?
„Бугарски рат, који је краљ Милан замишљао као своју личну ствар, изнео је на видело како његове добре тако и његове рђаве особине.

Прво је изнео на видело његову велику политичку увиђавност. Брже и потпуније него ико други код нас, он је разумео „бугарску опасност“, – и покушао да бар одржавањем оне равнотеже коју је Берлински конгрес установио између нас и Бугара, спречи њихову превласт на Балкану.

Опозиција га је осуђивала што је водио „братоубилачки рат“; због етнографског сродства које је између нас и Бугара постојало, она није веровала у супротност наших политичких интереса, та супротност постала је доцније очевидна у македонском питању, – и онда се тек показало колико је краљ Милан имао право.

У време бугарског рата наше јавно мњење давало је за право опозицији, а не краљу Милану. Код многих наших људи, племенска свест била је јаче развијена него национална, – а национална свест јача него државна. То је била обична ствар, да се интереси појединих делова Српства стављају изнад интереса српске државе, или да се интереси Словенства стављају изнад интереса Српства. Тражило се на пр. да ми ради Босне водимо једну политику која би могла узроковати аустријску окупацију Србије, – или тражило се да ми идемо за Русима и онда, када су они радили за Бугаре, а не за нас.

Краљ Милан није био добар Словенин, а ни добар Србин. Србију је волео поглавито стога што је била његова држава, а не што је била језгро српства. Али баш с те оскудице и словенске и свесрпске сенитименталности, он је судио с много више политичке трезвености и државног егоизма него велика већина ондашњих Срба.

Бугарски рат, који је изнео на видео увиђавност краља Милана, изнео је на видело и његову малодушност. Један од главних узрока нашег пораза био је и страх краља Милана, – страх, и пре и после почетка рата, од опасности које су биле или савим уображене или јако увеличане. Из страха од радикала, он је ушао у рат без народне војске, само са стајаћом војском, која је још била малобројна. Из страха да нас Турци не нападну, и из страха да се не замери аустријској дипломатији, он није објавио рат одмах после одбијања Грековљеве [бугарске] мисије [о мирном решењу спора], када смо могли ући у Софију без борбе. Из страха од бугарског заобилажења нашега левог крила, он је одмах првог дана Сливничке битке, када још ништа није било изгубљено, побегао с фронта и оставио војску без команде. Када се, после рата, [Милутин] Гарашанин [председник владе и министар спољних послова] први пут видео са краљицом, он је одмах пребацио: „Зашто ми не рекосте какав је краљ?! Да сам знао какав је, ја никада не бих с њиме, улазио у рат!“

Од тиранина италијанског ренесанса с којим су га упоређивали, краљ Милан је имао политичку интелигенцију и политички егоизам, али није имао њихове гвоздене нерве. То је био слабонерван човек, који је у свом кабинет врло оштро и енергично резоновао, али који се пред практичним тешкоћама брзо замарао и губио кураж. И зато у бугарском рату, који је требао да буде врховна проба његове владалачке способности, он је имао једну врло добру идеју, коју је одмах, са самом почетку остваривања, упропастио.“[25]

Поледице рата

„Нашем народу бугарски рат, с једне стане, користио је, а с друге шкодио. […] После бугарског рата, ми почињемо у Македонији систематски рад на одбрани наших народних интереса од бугарске пропаганде. Бугарски рат усресреди је наше народне енергије у правцу ове области, – и то је корист коју смо од њега имали.

Штета коју нам је он учинио, састојала се у томе, што је наш добар глас био упропашћен. Цео свет је држао да ми имамо већу и бољу војску него Бугари, – и кад су нас Бугари, на опште изненађење, тукли, то се тумачило исто толико нашим кукавичлуком колико њиховим јунаштвом. Болесна страшљивост краља Милан залепила се, у неку руку, за цео српски народ, као да је то наша национална особина. Иако смо ми били неистрошен сељачки народ, који зацело није патио од сувише културе, о нама се говорило као о једном народу који је стао да се квари и да се измеће, чим је окусио прве „плодове цивилизације“. Ми смо изгледали мекушци, не само за културне напоре Западне Европе, него неспособни чак и за оно војевање које је балканским народима лежало у крви. У очима Европе, ми смо изгубили сваки војни, па с њиме и сваки политички значај. Међу балканским народима ми смо се срозали на последње место. На прво место уздигли су се Бугари. Они су важили за највећу војну силу на Балкану; Бугарска, то је била мала Пруска; која је имала пре или после да наметне своју превласт целом полуострву.

Рђаво мишљење које се у Европи створило о нама, утицало је неповољно и на нас саме. Ми смо стали сумњати о својој властитој вредности. […] Сливница, која нам је убила веру у нас саме, била је једна од оних војних недаћа које су много штетније својим даљим моралним последицама, него непосредним политичким губицима.“26


***

О Српско-бугарском рату писао је и књижевник Бранислав Нушић у делу Приповетке једног каплара. Нушић је био учесник овог рата.

А шта је било са Македонијом, због које је Србија превентивно заратила са Бугарском? Оружана борба за њу вођена је у Балканским ратовима (1912-1913), када су је Срби и Бугари најпре заједно ослобађали од Турака, а онда заратили око њене поделе.

[1] Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, 219-314.

[2] С. Јовановић, 219-220.

[3] исто, 221-224.

[4] исто, 224-226.

[5] исто, 226-227.

[6] исто, 248.

[7] исто, 240.

[8] исто, 242.

[9] исто, 253-254.

[10] цитат Ристића према Јовановић, 255.

[11] исто, 255-256.

[12] исто, 256.

[13] исто, 257.

[14] исто, 253-259.

[15] исто, 260.

[16] исто, 262-263.

[17] исто, 265-267.

[18] исто 269-270.

[19] исто, 272.

[20] исто, 283-287.

[21] исто, 301.

[22] исто, 301-302.

[23] исто, 307.

[24] исто, 310.

[25] исто, 310-313

[26] исто, 313-314.


Краљ Милан је у сваки рат закаснио 1876.је ушао у рат кад су Турци већ угушили све побуне а 1877. кад је руска победа била сигурна.
Četiri dana sramote

„U ovaj rat išli smo kao seljaci na svadbu”, svedočio je Živojin Mišić, tada poručnik u bataljonu. A prvi srpski kralj posle Nemanjića „spremao je događaje u najvećoj tajnosti, kao jedno pozorišno iznenađenje koje će zadiviti svet”. I onda se, nakon poraza kod Slivnice, dao u beg...

U rano, hladno jutro 10. novembra 1885. godine na novoizgrađenu beogradsku železničku stanicu stigao je voz iz Niša. Bio je teretni, od onih u kojima se u to doba prevozila vojska nekoliko meseci ranije mobilisana ka tursko-bugarskoj granici. Tek izgrađena pruga Beograd-Niš već je služila za potrebe rata. Voz je bio pun ranjenika povređenih nakon bitke s Bugarima, njih oko 500. Iako su od Niša putovali 16 sati, neprevijene i gotovo polumrtve nesrećnike, koji tokom celog puta nisu dobili ni čašu vode, na stanici niko nije dočekao, jer o njihovom dolasku niko nije ni bio obavešten. Beograd, još potpuno zbunjen i u neverici nakon prvih vesti o srpskom porazu na Slivnici, „nije bio sposoban da misli”, kako je u sećanjima zapisala kraljica Natalija Obrenović. Ostavila je sliku rasula i nesposobnosti koji su zavladali prestonicom i bili odraz onoga što se dešavalo na frontu. Vojna komanda i deo vlade, na čelu s kraljem Milanom, bili su negde kod Pirota. U celom Beogradu ostala su samo četiri lekara jer su svi ostali bili mobilisani. Ranjenici su preživljavali zahvaljujući pomoći beogradskog stanovništva pošto „ministarstvo vojno osam dana nije moglo pronaći paragraf koji ga ovlašćuje da spreči umiranje ranjenika od gladi”. Beogradske gospođe ostavile su svoje kuće i decu da bi negovale ranjenike. Ljutita kraljica odbrusila je komandantu grada: „Ne čudim se što smo doživeli Slivnicu kad je magarac kao što ste vi mogao postati pukovnik u našoj vojsci!” Ipak, i kraljica, kao i svi njeni sugrađani, slutili su da je glavni uzročnik poraza bio glavni komandant i kraljičin muž – kralj Milan.

Tajno s Austrijom

Kratki srpsko-bugarski rat 1885. godine bio je posledica političkih i međunarodnih igara i intriga nakon Berlinskog kongresa od 1878. godine. Dugotrajni srpski saveznik i zaštitnik, Rusija, nakon ratova 1875-1876. godine, Sanstefanskim ugovorom pokazala je da interese Srbije smatra drugorazrednim. Slovenska carevina se, u prvom redu, borila za stvaranje Velike Bugarske. Knez Milan, koji je u to doba imao 24 godine, bio je duboko pogođen držanjem Rusije. Iako do tada rusofil, mladalačkim poletom okrenuo se suparničkoj strani – Austriji. Još na samom Berlinskom kongresu srpski predstavnik (Jovan Ristić), u cilju spasavanja oslobođenih srpskih krajeva (Pirota i okoline), morao je da se obaveže da će Srbija s Austrijom zaključiti trgovinski sporazum, kao i da će u roku od tri godine izgraditi prugu do turske granice. Ovo je, na duži rok, trebalo da posluži srpskom napretku, ali je u to vreme ceo sporazum viđen kao način da se mala Srbija prezaduži i da što više potpadne pod zavisnost austrijske privrede. Knez Milan je kraj mosta na Mokroluškoj rečici do Topčiderskog puta (to jest kod današnjeg mosta Gazela), 3. jula 1881. godine srebrnim budakom udario temelj za izgradnju pruge Beograd-Niš, otvorene nakon tri godine, 23. avgusta 1884.



Milan je bio iskreno ubeđen da Srbija mora blisko da sarađuje s Austrijom sve dok Rusija podržava Bugarsku. Iako mlad, Milan je imao oštroumne i brze političke procene koje su mu omogućavale da se dobro snalazi u međunarodnoj diplomatiji. Politika Balkanskog saveza koju je nekada sprovodio knez Mihailo bila je, kao posledica spletki velikih sila i naraslog balkanskog nacionalizma, mrtva. Milan je prema crnogorskom knezu Nikoli Petroviću Njegošu, kao prema takmacu za predvodnika srpstva, odavno gajio nepoverenje. Za Grčku je nalazio da se pokazala kao nepouzdan prijatelj u prethodnim ratovima s Turskom. U Bugarskoj je gledao nezasluženo nagrađenog učesnika i budućeg protivnika. „Ja smatram Veliku Bugarsku, koja bi se približila granicama sanstefanskim, kao grob srpskog naroda”, govorio je knez austrijskom poslaniku u Beogradu. Od 1881. godine Milan se politički još više vezao za Austrougarsku. Tada je zaključena takozvana Tajna konvencija, ugovor između Austrijskog carstva i Srbije za koji je malo ko znao, čak i u samoj srpskoj vladi. Članom 2. konvencije (potpisane 16. juna 1881) Srbija se obavezala da neće pomagati nikakve političke ili druge spletke protiv Austrougarske, uključujući područja koja je Austrija tada držala pod okupacijom (Bosnu i Sandžak). Zauzvrat, Austrija je prihvatila da podrži proglašenje Srbije za kraljevinu, kao i da pomogne u njenom mogućem širenju ka jugu. U sedmoj tački konvencije pisalo je „Ako sticajem događaja... Srbija bude u stanju da se proširi u pravcu svojih južnih granica (izuzimajući Novopazarski Sandžak) Austro-Ugarska se tome neće protiviti...” S druge strane, Srbija se obavezivala da „bez prethodnog sporazuma sa Austro-Ugarskom neće pregovarati ni zaključivati politički ugovor s kojom drugom vladom”. Kad ih je Milan obavestio o već potpisanom sporazumu, predsednik vlade Milan Piroćanac i ministar Milutin Garašanin ponudili su ostavke, smatrajući da je Srbija prihvatala neku vrstu vazalnog položaja pod Austrijom. Piroćanac je ipak povukao ostavku nakon što je iz Beča dobio tumačenje koje je donekle ublažavalo obavezu zavisnosti srpske spoljne politike. Već sledeće godine, 22. februara 1882, Srbija je proglašena za kraljevinu, a austrijski car Franjo Josif bio je prvi vladar koji je priznao Milana Obrenovića IV za prvog kralja moderne Srbije.

Čarke oko karaule

Milan Obrenović rodio se 1854. godine kod Jašija, u današnjoj Rumuniji, na veleposedu oca Miloša, sina Jevremova i sinovca kneza Miloša. Milanova majka, lepotica Elena Katardži, poticala je iz velikaške moldavske porodice. Njegovi roditelji rastali su se brzo nakon njegova rođenja. Otac mu je poginuo kad je Milan imao samo sedam godina. Budući srpski kralj odrastao je po stranim pansionima, bez pravog nadzora. Izdržavanje i obrazovanje plaćao mu je rođak, knez Mihailo. Majku je viđao tek povremeno. Gotovo slučajno je postao vladar kad je napunio četrnaest godina, nakon tragičnog ubistva kneza Mihaila. „Bojarsko dete, živo, bistro, raspušteno” (S. Jovanović) razvio se u vrlo inteligentnu osobu, neobičnog ponašanja, vrlo slabih živaca. Sa osamnaest godina, 1872. godine, Milan je preuzeo vlast, vrlo rano pokazujući političku darovitost, ali isto tako i osobine manipulatora ljudima, površnog, plahovitog čoveka, sklonog improvizacijama. „Oni koji su imali da rade sa njim, pričali su čuda o njegovom interesovanju za državne poslove, o njegovom brzom shvatanju i samostalnom suđenju.” (S. Jovanović)
Milan se 1875. godine oženio lepoticom Natalijom Keško, zemljakinjom svoje majke, sličnog plemićkog porekla. U početku, među mladencima je vladala velika ljubav koja se ubrzo pretvorila u nerazumevanje, onda u sporove, pa u otvorenu uzajamnu mržnju. Kraljica Natalija ovako ga opisuje: „Nedovršena priroda... inteligentan i lukav, bez suštine pod blistavom spoljašnošću, sumnjičave naravi... slabog karaktera, podložan laskanju.” U suštini, iako je voleo da se zabavlja politikom, Milan je vlast doživljavao kao ogroman teret vrebajući svaku priliku da je kao neku pretešku obavezu skine s vrata i da se prepusti lakom životu. Često je govorio o mogućoj abdikaciji. Kraljica Natalija je s ogorčenjem zabeležila njegove reči da „biti kralj Srbije znači takvu nesreću da dobar otac treba da gleda da svoga sina poštedi toga”.
Vladati Srbijom tog doba nije bilo jednostavno. Vojna reforma, koja je obuhvatila stvaranje stajaće vojske i razoružavanje one „narodne”, izmetnula se u Timočku bunu (1883. godine) podstaknutu Radikalnom strankom, u to vreme vrlo revolucionarnih nazora. Buna je ugušena u krvi (23 pogubljena lica) dok su radikalske vođe na čelu s Nikolom Pašićem pobegle u Bugarsku. Beše to jedan od razloga za vrlo loše odnose između nezavisne kraljevine Srbije i autonomne kneževine Bugarske. Drugi razlog bio je pogranični spor koji se nazivao „bregovsko pitanje”. Radilo se o manjem komadu zemlje na međudržavnoj granici kod Bregova, na kome se do 1884. godine nalazila srpska karaula. Kad je Timok promenio tok, ova zemlja našla se na bugarskoj strani granice. Bugari su maja 1884. godine silom zauzeli bregovsko imanje, na šta je srpska vlada odgovorila prekidom diplomatskih odnosa. Spor između Srbije i Bugarske trajao je i 1885. godine, kad su stvari postale mnogo dramatičnije.
Događaji nakon 6. septembra 1885. godine odlučujuće su uticali ne samo na život kralja Milana, nego i na povest Balkana. „Plovdivskim prevratom” bugarski ustanici proglasili su ujedinjenje kneževine Bugarske s Istočnom Rumelijom – južnim delom zemlje koji je Berlinski kongres ostavio pod bližom upravom carigradske Porte. Kralj Milan, koji se tada nalazio u banji u Austriji, bio je van sebe. Za njega je ujedinjenje Bugarske, koja je tako postala dvostruko veća od Srbije, bilo samo prvi korak ka obnovi ideje o stvaranju „sanstefanske Bugarske”, koja bi obuhvatila i Makedoniju. Time bi, nakon što je Austrougarska okupacijom Bosne i Sandžaka zatvorila nade Srbije za širenje na zapad, srpska država bila potpuno okružena i sprečena da se proširi u svoje istorijske i nacionalne granice. U Beču, gde je odjurio pravo iz banje, Milan je objašnjavao da Srbija ne može da dozvoli da kršenjem odredbi Berlinskog kongresa dođe do poremećaja ravnoteže na Balkanu. Tražio je „otštetu” za Srbiju, što su mu Austrijanci obećali, ali rezultata nije bilo. Već 9. septembra 1885. srpska vojska stavljena je u vanredno stanje, a u Nišu je za 19. septembar sazvana Narodna skupština. Rat je bio na pragu. Kraljica Natalija, koja nije bila bez političkih sklonosti, ovako je opisala stavove diplomatskih predstavnika u Beogradu: „Rusi su bili izvan sebe i smatrali da Srbi lakomisleno dovode u opasnost veliku slovensku ideju. Francuzi su se uzmuvali u prazno. Englezi su bili naklonjeni Bugarima jer su videli dobar način da ih odvoje od Rusa... Nemci su bili besni... Što se tiče Austrijanaca, oni su želeli da mi uđemo u rat... ali su se pravili da nas odvraćaju.”


Dopisna karta sa reprodukcijom slike ''Katanić na Neškovom visu'' koju je 1896. godine naslikao Petar Ranosović Ranos (iz foto-dokumentacije Istorijskog muzeja Srbije)

Rođen je 8. aprila 1840. godine u selu Bečnju u okrugu rudničkom. Otac mu se zvao Joca, a majka Obrenija. Osnovnu školu završio je u Bresnici, a tri razreda gimnazije u Beogradu. U vojsku je stupio kao dobrovoljac 19. septembra 1858. godine. Kaplar je postao 15. novembra 1859, podnarednik 4. februara 1861, narednik 27. februara 1862, potporučnik 27. maja 1864, poručnik 1. januara 1873, a kapetan 2. klase 10. oktobra 1876. g.

Uzeo je učešće u ratovima za oslobođenje i nezavisnost 1876. godine. Odlikovao se u bitkama na Glogovičkom i Prćilovičkom visu. Od 20. avgusta do 18. oktobra proveo je na mostobranu kod Aleksinca pod topovskom vatrom.

Godine 1877. učestvovao je u bitkama na Gorici, pri oslobođenju Niša; na Grdilici, Kopašnici i na Vranji.

Odlikovan je 31. avgusta 1876. godine kapetanskim činom za pokazanu hrabrost na Glogovičkom visu; za bitku na Gorici (5. januara 1878) Takovskim krstom 5. reda; a za bitke na Grdilici, Kopašnici i na Vranji, Takovskim krstom 4. reda, Zlatnom kolajnom za hrabrost, i Krstom sv. Stanislava 3. reda 31. jula 1878. g.

U ratu sa Bugarima Katanić je, kao komandant 2. bataljona 11. pešadijskog aktivnog puka, uzeo učešće u bojevima na selu Vrapcu (3. novembar 1885); na Slivnici (7. novembar 1885); i na Neškovom visu, gde se po pričanju očevidaca odlikovao besprimernom hrabrošću i jedinstvenim požrtvovanjem.

Posle pobede kod Slivnice, Bugari su nezadrživo nadirali prema Pirotu. Dana 12. novembra Bugari zauzimaju Neškov Vis koji je vladao Pirotskom kotlinom. Na Neškov vis srpska vojska je postavila jedan puk, ali bez artiljerije. Kada su Bugari nasrnuli na taj puk, četiri divizije, prikupljene na granici, ostavile su ga da se sam brani. Neškov vis je pao, ali njegova odbrana upamćena je kao najlepši primer ličnog junaštva koji je srpska vojska dala u bugarskom ratu. Pošto se posada već povukla, kapetan Katanić ostao je sam sa svojim bataljonom da se i dalje bori.

Prema izlaganju Hungebilera, videvši da će da neprijatelj da otme zastavu, kapetan Katanić ju je zgrabio i lično branio. Braneći zastavu, ubio je nekoliko Bugara iz svog revolvera. Kada je i sam pao ranjen, bio je toliko pri sebi da je zastavu predao jednom podoficiru, koji ju je spasao.[2]

Prema izlaganju pukovnika Mike Markovića, kapetan Katanić je prilikom gušanja sa bugarskim vojnicima zadobio pet rana, od kojih dve puščane i tri bajonetske. Tako izrešetan on je pao neprijatelju u ruke.

Hungebiler spominje ukupno pet ranâ, od kojih dve puščane i tri bajonetske.

Kod Bendereva stoji da je Katanić prvo bacio zastavu iza sebe u provaliju, gde ju je jedan srpski vojnik podigao i spasao, a da je potom usled teških rana i u nemogućnosti da se brani pao opkoljen Bugarima.

Prema izlaganju Spiridona Gopčevića, pošto su ga Bugari zarobili Katanića krenuli su da ga zlostavljaju, nanevši mu pritom još jedan ustrel u grudi i četiri bajonetska uboda. Kako prenosi isti, bugarskom komandantu nije palo ni na um da kazni bugarske vojnike koji su to učinili.

Marković svedoči da se ni u jednom raportu, ni u jednoj od relacija koju je on mogao videti, da nigde nije našao nijedne jedine reči o Katanićevom slučaju. Međutim, kako ističe isti, u bugarskim izvorima se ovaj pominje kao redak primer srpskog junaštva.

Prema pisanju lista Nova ustavnost (u broju od 5. maja), desilo se da je prilikom Katanićeve borbe s Bugarima prisustvovao sâm bugarski knez Batenberg.

Kada je Batemberg video da je Mihailo već pao, on pošalje jednog svog ordonansa (koji je ovo pričao) i jednog oficira da spasu Mihaila. Kad su ovi oficiri došli na mesto gde je Mihailo pao, našli su četiri bugarska vojnika u krvi ogrezla, koje je Mihailo iz revolvera poubijao, ali su ga ostali vojnici savladali, svukli mu haljine (čak i čizme) i kundački ga grozno udarali. Bugarski vojnici uzmu ga onako bosa više polumrtva i obeznanjena i odvuku ga po snegu u Caribrod. Čim su ga tamo doveli, pošto je Batemberg sa Karavelovim da ga vidi. Batemberg odredi naročitog lekara koji će ranjenog junaka lečiti. Nameravalo se da ga odmah prenesu u Sofiju, ali zbog teških rana, to beše nemoguće odmah posle dva dana. Treći dan pošto su odneli Mihaila u Sofiju (dakle pet dana posle borbe), došao je Mihailo nešto malo k sebi i počeo govoriti.

Glas o Mihailovom junaštvu dopro je i do Sofije, i kad su ranjenog oficira odneli u bugarsku prestonicu, dolazili su Bugari kao na čudo da ga vide. U Sofiji predat je Mihailo doktoru Vankovu na lečenje, koji se svojski zauzimaše da spase život odličnom vojniku. Po povratku Batemberga u Sofiju, priča Vankov, kad je docnije došao u Beograd, da mu je Batemberg jednom prilikom rekao: ‘Gledajte da spasete život ovom hrabrom oficiru, jer to je redak junak’. Za vreme svog bavljenja u Sofiji, Mihailo je primao posete i ponude iz prvih sofijskih familija, a naročitu brigu vodili su o njemu Nikola Suknarov i njegova žena.

Još dok je bio u zarobljeništvu, za hrabro držanje u bojevima, 6. decembra 1885. godine proizveden je u čin pešadijskog majora.

Po povratku iz zarobljeništva, Katanić je postao komandant okružne valjevske vojske, ali su ga tada rane i bolest savladale. U aprilu je počeo da pljuje krv, jer su njegova pluća bila izrešetana tanetima i probodena bajonetima, a čitavo telo ugruvano kundacima.

O Đurđevdan 1887. godine došao je u Beograd da potraži leka u svojoj bolesti. Međutim, tu je umro u kući svog strica, generala Marka Katanića. To se zbilo 28. aprila 1887. godine u utorak u 2 sata posle podne. Sahranjen je na Novom groblju.

Zapaljivi govor ispod baldahina

Niš je u to doba još bio orijentalna čaršija na čijim su uskim, krivudavim uličicama mogle da se sretnu u zareve ili u čadore umotane bule. Grad se ipak brzo razvijao u modernu evropsku varoš za koju su neki predlagali da postane nova prestonica Srbije. Zasedanje Narodne skupštine 21. septembra 1885. godine bilo je posebno svečano, jer su svi očekivali značajne odluke. Vladan Đorđević, tada šef vojnog saniteta (kasniji predsednik srpske vlade), zapisao je utiske o Skupštini: „Pored crnog fraka, ide bela džoka od pirotskog sukna, pored činovničke redengnote ide gunjac sa opancima, pored profesora filozofije ili prava ide mehandžija...” Kralj, u đeneralskoj uniformi, s lentom Belog orla i okićen zvezdama svih evropskih država, održao je govor pod baldahinom od crvene kadife. Na mestima na kojima su osuđivana zbivanja u Bugarskoj, „svi skupštinari su uzvikivali složnim trokratnim Živeo!” Narodna skupština jednoglasno je usvojila sve zakone koje joj je vlada podnela i odobrila troškove za rat.
Ipak, u vazduhu je ostalo da lebdi pitanje koje je postavio jedan gledalac iz naroda: „Ama ja opet ne znam hoćemo li mi na Bugarsku ili na Tursku?” Činilo se da su jedino kralj Milan i njegov predsednik vlade M. Garašanin bili načisto šta treba da se radi. Narod, vojska, pa i većina političara bili su u nedoumici. Stojan Novaković, istoričar i prvak Napredne stranke, pitao se: „Otkud su Srbija i kralj Milan bili čuvari Berlinskog ugovora kod žive Rusije i Turske i kod živih potpisnika Berlinskog ugovora? Evropa je kneza bugarskog prekorela, ali povraćaj na status quo nije tražila.” Ako je nekome u narodu i bilo do rata, onda se pre očekivao rat s vekovnim neprijateljem – Turskom. Rat s Bugarima prvenstveno je bila ideja samog kralja podsticanog ratobornim austrijskim krugovima koji su mu obezbedili kredite za nabavku oružja. Kralj Milan je napad na Bugarsku u suštini posmatrao kao preventivni rat oko budućeg spornog područja – Makedonije. Ali on to nikome nije jasno objasnio, niti je zemlju i narod pripremio. „Milan je malo kome poveravao šta upravo namerava; spremao je događaje u najvećoj tajnosti kao jedno pozorišno iznenađenje koje će zadiviti svet... Bio je ne samo žedan uspeha, nego je još hteo da taj uspeh bude čisto njegov...” (S. Jovanović)
Ipak, čekajući međunarodne prilike za otpočinjanje napada na Bugarsku i stalno odlažući početak, kralj Milan je zapostavio važan činilac za svaki vojni poduhvat: vreme. Mobilisana vojska bila je skoro dva meseca, od početka septembra do 2. novembra 1885. godine, na granici po sve lošijem vremenu, čekajući naredbu za pokret. U pismu supruzi 20. oktobra 1885. godine, pisac Laza Lazarević, tada vojni lekar, opisao je nadolazeću hladnoću i čamotinju iščekivanja: „...Stegao mraz, termometar pao pod nulu, bele se planine i krovovi... Dodijalo mi, istrulio sam sedeći i ništa ne radeći, a sve mislim šta oni veselnici (vojnici) rade u blatu i mrazu... onaj tamo cepti na mrazu i stoji kao direk, da se o njega obesi zastava naše slave...” Za to vreme, Bugari su imali vremena da se pripreme za odbranu Sofije, koja u septembru praktično nije ni postojala, jer je najveći deo bugarske vojske bio na granici prema Turskoj. I umesto da „prošeta” preko granice i zauzme bugarsku prestonicu, kako je kralj Milan zamislio svoju vojnu pustolovinu, kod Slivnice ga je čekala ozbiljna bitka.

Kapetani protiv generala

Kralj Milan za bitku nije bio spreman – ni psihički, ni diplomatski, ni finansijski, niti vojno. Kako kaže Slobodan Jovanović, istoričar i državnik, Milan se mnogo više plašio unutrašnjeg neprijatelja (radikalskih bundžija), nego Bugara, čije je vojne mogućnosti potpuno potcenio. Zato vojska nije ni bila u potpunosti mobilisana, a jedan njen deo ostao je u pozadini da štiti vladu i prestonicu od moguće bune. „Stajaća vojska”, osnovana tek 1883. godine, ušla je u rat a da prethodno nije održala nijedne manevre. Vojnici su dobili nove puške kojima nisu znali dobro da rukuju. Municije nije bilo dovoljno. Komora je bila neorganizovana i vojnici su tokom dve nedelje rata stalno gladovali. Topovi su bili stari i lošiji od onih bugarskih. Štapske mape nisu valjale. Vojvoda Živojin Mišić, tada poručnik u bataljonu, u sećanjima piše: „U ovaj rat mi smo išli kao seljaci na svadbu - bez ikakvih predostrožnosti.” Ipak, možda je glavna teškoća bila sama komanda. Kralj je sebe proglasio za glavnokomandujućeg, udaljivši sve viđenije vojskovođe iz ranijih ratova (Belimarkovića, Horvatovića...). Njegovog ministra vojske Jovana Petrovića koji je vršio i dužnost načelnika Generalštaba, S. Novaković je ovako opisao: „Čovek obične pameti, indolentan... uvek sam se čudio kako je dopro do tako velikog položaja.” Petrović je već pokazivao i znake senilnosti. „U istom momentu kad što naredi zaboravi što je naredio.”
Srpsko-bugarski rat trajao je dve nedelje, od 2. do 16. novembra 1885. godine, ali je praktično bio rešen u četiri dana, tokom bitke kod Slivnice (5–8. novembar), gradića koji se nalazi na 22 kilometra od Sofije. Srpska vojska napredovala je prvih nekoliko dana rata ne nailazeći na veći otpor. Međutim, njen napredak bio je spor, neodlučan i pružio je Bugarima mogućnost da ojačaju odbranu. Dok su srpske trupe prelazile po deset–petnaest kilometara na dan, bugarske trupe iz Rumelije usiljenim maršom prelazile su po 40, a neke i po 60 kilometara. Bugarska komanda tako je uspela prvo da izjednači, a zatim i da po broju vojnika znatno nadmaši srpsku vojsku (oko 20.000–30.000 vojnika), iako su još u septembru na granici prema Srbiji imali samo 2000 ljudi! Zanimljivo je da je u to vreme najviši čin u bugarskoj vojsci bio – kapetan. Naime, zbog spora Rusije s bugarskim knezom, bugarsku vojsku su nekoliko meseci ranije napustili svi njeni visoki oficiri koji su bili isključivo Rusi. Stoga je u Bugarskoj ovaj rat nazvan i „ratom kapetana protiv generala”.
U maglovito, kišno jutro petog novembra čekao se srpski napad na Slivnicu. Ali, umesto Srba, prvi su tog dana napred krenuli Bugari i tako odmah stekli preimućstvo. Na levom krilu napadnuta je Dunavska divizija. Vođena je ogorčena borba, prsa u prsa. Drinska divizija napala je bugarsko središte, bez većih rezultata. Tadašnji poručnik Živojin Mišić pripoveda: „Naš bataljon se nalazio na prvoj liniji... potisnusmo Bugare iz prednjih redova i oni se povukoše u jedan redut, ispred našeg fronta... U četi prilični gubici. Bugari artiljerijom vode duel sa našim baterijama. Uz mene moj posilni i dva kadrovca-ordonansa sa trubačem, kome nabrekoše vratne žile pozivajući rezervu. Na frontu magla. Odjednom osu puščana vatra u desni bok moje čete. Pogibe mi jedan ordonans Podrinjac, a kaplara kuršum udari u porciju na rancu. Uzesmo to zrno i utvrdismo da potiče od naše puške...”




Štab ne zna gde su mu divizije

Pisac Laza Lazarević vojni lekar u vreme rata
Sledećeg dana, na prve neproverene glasove da Bugari nadiru ka Caribrodu, nervozni kralj Milan naredio je da se srpski štab navrat-nanos evakuiše ka Pirotu. „Već prvog dana bitke, Milan je klonuo duhom” (S. Jovanović). Kralj je govorio: „Ne mogu ovde ostati, neću da me Pašić i njegovi vode vezanog kroz Sofiju.” Komandanti divizija ostavljeni su da se sami snalaze. Dok su Bugari napadali jednu srpsku diviziju, one druge su „stajale i gledale”, jer praktično nije bilo komande koja objedinjava celinu. Osmi novembar bio je najkrvaviji. Na levom krilu, Dunavska divizija je potisnuta, što je uslovilo pomeranje srpskog središta i desnog krila. Posle četiri dana borbi, srpska vojska ne samo da nije uspela da prodre ka Sofiji, nego se povlačila. „Noć nas zateče u rovovima. Ni mi ni Bugari nismo mogli da krenemo ni stope napred. U 22 stiže naređenje da odstupamo... Vojnici su glasno protestovali i gunđali: Pa zašto smo se tukli ceo dan dok smo dovde došli!” (Ž. Mišić) Kralj Milan je „odavao utisak slomljena i rastrojena čoveka”. Kad mu je Vladan Đorđević predložio da umesto što sedi u Pirotu pođe ka vojsci, kralj je uzviknuo: „Ama, doktore, znate li vi da moj štab već dvadeset i četiri sata ne zna gde su mu tri divizije?” Osmog novembra Milan je već bio još dalje – u Beloj Palanki. „Kada dobih od kralja depešu iz Bele Palanke, odmah sam videla kako beži daleko od svoje vojske i krv mi se sledi u srcu”, piše kraljica Natalija.
Milan je već govorio o svojoj odgovornosti i o abdikaciji. Predsednik vlade Garašanin uzeo je za zadatak da kralja privede k svesti i vrati u štab. „Priča se da mu je pretio da će ga on - Garašanin - ubiti ako produži kako je počeo.” (Stojan Novaković, istoričar i političar) Milan je najzad pristao da se s Garašaninom vrati u Pirot, ali to nije mnogo pomoglo vojsci koja je stalno primala protivrečna naređenja „kreni-stani”. „Stalno tumaranje bez ikakvog smisla bilo nam je neprijatno. Izjutra hladno s maglom. Prilazeći rovovima koje smo prošle noći napustili, moje patrole su dočekane pešadijskom vatrom. Upravo kada sam naredio napad, dojuri konjanik s naređenjem da se odmah povučemo na položaj odakle smo jutros krenuli.” (Ž. Mišić) Bugarska vojska i dalje je popunjavana trupama koje su stizale s juga i po brojnosti bila trostruko veća od srpskih snaga. U bici kod Neškovog visa zabeležen je najlepši primer junaštva sa srpske strane u ovom ratu. „Pošto se naša posada već povukla, kapetan Katanić je ostao sam sa svojim bataljonom da se i dalje bori. Ranjen na pet mesta od kuršuma i od bajoneta, on se gušao sa bugarskim vojnicima koji su hteli oteti pukovsku zastavu. On je savladan ali zastava je spasena.”
Bugari su 14. novembra prešli srpsku granicu. Sledećeg dana pao je Pirot. Austrija ipak nije mogla da dozvoli potpuni slom svog srpskog štićenika. Dan kasnije, pod pretnjom austrijskog poslanika da će se njegova zemlja umešati u rat kao i pod pritiskom ostalih sila, Bugarska je prihvatila primirje. „Tako se bedno i iz tako bednih uzroka, iz krajnje nespreme i neveštine, iz nemara i neiskrenosti svršio rat s Bugarskom, zasnovan u Beču u glavi kralja Milana.” (S. Novaković)

Posle kraja

U Bukureštu je 19. februara 1886. godine potpisan ugovor o miru koji je imao samo jednu rečenicu: „Mir koji je prekinut između Kraljevine Srbije i Kneževine Bugarske 2. 11. 1885. povraća se od dana razmene ratifikacija ovog ugovora.” Iako su obe strane u ratu pretrpele slične gubitke (Srbi su imali 746 mrtvih i 4570 ranjenih, a Bugari 771 mrtvih i 4232 ranjena) učinci rata bili su sasvim različiti. Ujedinjenje Bugarske bilo je sada zapečaćeno i krvlju, pobedama kod Slivnice i kod Pirota. Ranije nepoverenje između Srbije i Bugarske još više se produbilo. Ipak, nisu baš svi u Bugarskoj podlegli oduševljenju. Pesnik Ivan Vazov je pisao: „Koliko bismo bili srećniji da bugarska poezija nije pevala o jednoj nesreći, ni da slovenska istorija nije zapisala takvu sramotu.” Radikali i liberali (opozicija) u Srbiji su sa svoje strane „sažaljevali što je povodom rada bugarskog naroda na njegovom narodnom jedinstvu stvoreno očito neprijateljstvo između dva naroda čiji su interesi istovetni.” Osim toga, „dobar glas Srbije je bio upropašćen... U očima Evrope mi smo izgubili svaki vojni, pa time i politički značaj.” (S. Jovanović) Stojan Novaković je isticao da je jedini pozitivan rezultat poraza bio u tome da se Srbija u spoljnoj politici odlučnije usmerila ka Makedoniji.
Austrijski poslanik opisao je stanje neverovatne potištenosti u kojoj se nalazio kralj Milan. Smatrao ga je pregaženim čovekom. Međutim, kralj se ipak pribrao i vratio starim političkim igrama. Radikali su došli na vlast. Srbija je 1888. godine dobila i novi liberalan Ustav. U međuvremenu je brakorazvodni spor između kralja i kraljice dinastiji doneo nove skandale. „Milan je Dvor pretvorio u mesto neprekidne zabave, a svoj život u stalni karneval.” (kraljica Natalija) Uoči kraljeve abdikacije Tajna konvencija Srbije s Austrijom je, uz neke amandmane, produžena do punoletstva Milanovog naslednika Aleksandra, to jest do 1. januara 1895. godine. Kad je kasnije kralj Aleksandar pročitao sporazum, uzviknuo je: „Pa ovo je izdaja!” Milan je abdicirao 22. februara 1889. godine, najzad ostvarujući svoju dugo najavljivanu nameru. Posle ostavke, kralj Milan se ponašao tako razdragano kao da se oslobodio nekog velikog tereta. Bilo mu je tek trideset pet godina.


Autor: Duško Lopandić

Пренаоружавање након завршетка Српско – турских ратова

Маја 1881. године министар војни М. Лешјанин је образложио Народној скупштини да су пушке које су у употреби у српској војсци потпуно застареле и морају се одмах заменити новим. Поред тога оне су биле у врло лошем стању због употребе у два рата (1876 и 1877 – 8. год.). Колико је била критична ситуација са пушкама најбоље говори овај податак. Пограничним сељанима округа Врањског и Топличког као и војницима III позива пограничних села округа Књажевачког издато је 7690 комада спредпунећих пушака с прибором и муницијом а све ради одбране од упада Арнаута. Једине употребљиве пушке маја 1881. године биле су српске Пибоди Мод. 1870 и заплењене турске Хенри Марини Мод. 1871 и Винчестер Мод. 1866. По званичним подацима на почетку рата 1877. године српска војска је располагала, у јединицама, са: 38.526 пушака острагуша система Пибоди, 21.644 пушака острагуша система Грин и 69.021 спред пунећом пушком (руске и венсанке). Треба навести да су ивде скупно дате пушке и карабини. Међу пушкама Пибоди је и 9000 пушака Пибоди калибра 13,9 мм и 1000 карабина Пибоди калибра 11 мм, набављених решењем Министра војног од 28. септембра/10. октобра 1878. године код фабриканта Томаса Седерлеа у Бечу. Током рата 1877/8. године у Пушкарници је преправљено 2308 Гриновача у Пибодушу. Током рата је издато трупама још 3058 Пибодуша (од којих је 2308 преправљених Гриновача), 621 Гринивача, 2500 руских спредњача и 20 камербихсли. Ове последње су почел да се издају када више није било других спредпунећих пушака за издавање. Значи да је српска војска на почетку рата 1877/8. године располагала са 39.276 Пибодуша (укључујући и 1000 карабина Пибоди Мод. 1870 калибра 11 мм), 24.573 пушака система Грин и 71.521 спредпунећом пушком, без камербихсли. Током Другог српско – турског рата од Турака је заплењено 5937 пушака Хенри Мартини и 88 Винчестерки.
Међутим, прирез за наоружање војске заједно са осталим редовним и ванредним приходима износио је 400.000 динара годишње. За набавку 100.000 пушака, из тих прихода, било би потребно 16 година. Због тога је кнез Милан одобрио министру војном да може поднети предлог скупштини да влада може за те потребе да позајми 6,000.000 динара а да се плаћање те позајмице и интереса врши из годишњег приреза који је већ постојао на оружани фонд и из других редовних и ванредних доходака којим је располагао тај фонд.
Народна скупштина је на седници од 20. маја/1. јуна 1881. године донела решење којим је овластила владу да може позајмити 6,000.000 динара у циљу куповине 100.000 пушака. Ово решење је потврдио кнез Милан 19.јуна/1. јула 1881. године.
На предлог министра војног Министарски савет је на својој седници одржаној 6/18. новембра 1881. године одлучио да се повећају дневнице председнику и члановима комисије која је у Оберсдорфу надзирала израду пушака Маузер Мод 80. Истовремено, комисији је послан и мајор Павле Ј. Шафарик.
За српску пешадију наручено је 100.000 пушака 10,15 мм М 1880 код фабриканата браће Маузер и комп. у Оберсдорфу на Некару у Виртембергу. Фирма Маузер и комп. су овај модел пушке поднели на конкурс пошто им је мајор Кока Миловановић уступио своју конструкцију цеви и зрна на извршење и даљу употребу. По уговору фабриканти су били обавезни да предају првих 10.000 пушака за 10 месеци а после тога остатак од 90.000 пушака у партијама од по 5000 пушака месечно. Технички преглед и контролу над израдом требало је да врши комисија коју је министар војни одредио у самој фабрици у Оберндорфу а примање израђених пушака по броју имало је да се обавља у Београду. Фабрика се обавезала да пушке о свом трошку допреми у Србију и било је предвиђено да се плате само оне пушке које исправне уђу у српске магацине. Интересантно је да је уговором био предвиђен и случај да ако током производње ове пушке нека од великих европских сила уведе у наоружање своје пешадије пушке магацинке савршеније конструкције негошто су то биле оне око 1880. године да се израда пушака М 1880 прекине и да ће фабрика Маузер наставити производњу нових магацинки за Србију по новом моделу и уговору само ако опет конкурише са најбољим моделом и са најповољнијим ценама. Све спорове који су се могли појавити током извршења уговора требало је расправити код надлежних српских судова.
Пошто је за државну касу било немогуће да се у потпуности исплате све пушке ако би биле предате по уговореном року до 8/20. новембра 1883. године то је на седници Министарског савета одржаној 5/17. новембра 1883. године решено да се лиферанту пушака продужи рок до 1/13. јануара 1884. године без накнаде са његове стране.
При крају испоруке пушака Мод. 80 Србија је набавила прве брзометне пушке, тачније, у овом случају карабине. Наиме, за потребе коњице набављено је 4000 карабина 10,15 мм Мод. 1884 (без ножева) а за потребе жандармерије и коњице такође 4000 карабина Мод. 1884 (са ножевима).
Као куриозитет споменимо да је Србија осамдесетих година купила и 300 руских пушака острагуша Крнкиног Мод. 1869. и поделила их жандармерији.
Почетком од 1877. године у крагујевачкој Тополивници преправљено је постепено 12 глаткоцевних бронзаних топова од 24 фунте у изолучене острагане калибра 15 цм. Ови топови су се задржали у наоружању све до Првог светског рата премда су већ почетком XX века већ били озбиљно застарели. Почетком XX века налазили су се у наоружању Опсадног артиљеријског парка и то, на пример 1/13. јануара 1902. године било их је 4 у Нишу, 4 у Пироту, 3 у Зајечару и један у Кладову. И по предлогу модернизације Градског артиљеријског пука од 20. фебруара/5. марта 1907. године било је предвиђено да се ови острагани задрже у наоружању и то по 4 оруђа у Нишу, Пироту и Зајечару. По комисијском извештају од 26. јануара/8. фебруара 1907. године овај српски остраган је сматран као застарела конструкција, чији затварач после неколико избачених метака тешко функционише. Дрвени лафет је био дотрајао. Топ је имао само гранату прилично слабог дејства. Граната је вођена оловном обливком. Домет са диоптером је био 4000 метара а са квадрантом 5000 метара. растурање је било велико. Топ је ипак дочекао и балканске и Први светски рат.
Српско-турски ратови су јасно показали да је српска артиљерија опремљена застарелим топовима. Због тога је већ почетком 1879. године решено да се набаве нови топови острагани. У складу са тим послати су стручни официри да обиђу поједине фабрике топова где су требали да присуствују пробама топова. Тако је, на пример, Министарски савет, на седници од 23. јуна/5. јула 1879. године, решио да се артиљеријском мајору Павлу Шафарику и капетану Кости Костићу, који су требали да иду на пробе топова код Крупа у Есену, могу издавати дневнице (првом по 30 а другом по 24 динара дневно) као и да им се плати превоз (И класом пароброда и железнице) од Београда до Есена и назад а за шта су морали, по повратку, да поднесу рачун. У циљу неких техничких грана (израда топова и лафета, барута, рад војне лабораторије као и за школовање професора артиљерије), на предлог министра војног, Министарски савет је на својој седници од 30. августа/11. септембра 1879. године, одлучио да се у Русију пошаље један виши (мајор) и 2 нижа (поручници) и у Беч један нижи (поручник). На предлог Министра војног (Фно 9639) Савет министара је на седници од 22. октобра/3. новембра 1879. године одлучио да се пошаље арт. пуковник Илија Чолак Антић у Аустрију и Италију ради обиласка тополивница у којима су се израђивали челик бронзани топови. Са њим је требало да пође и један мајстор. Поред дневница (за обојицу) пуковник Чолак Антић је добио 1500 динара за откупљивање модела, цртежа итд.
После неуспелих проба са Круповим и Армстронговим топовима Де Банжови топови су издржали све пробе па су 1884. године набављени за српску војску.
На предлог министра војног, одлуком Министарског савета донетом на састанку одржаном 1/13. маја 1884. године, исплаћено је генералу Тих. Николићу, председнику комисије за оцену топовских система, на име путовања у иностранство 2547 динара.
Укупно је набављено 45 батерија пољских и 7 батерија брдских топова тј 270 пољских топова 80 мм Мод. 85 и 42 брдска топа 80 мм Мод. 85, оба француског система Де Банж.
Почетком XX века било је неколико покушаја да се Де Банжови топови модернизују. Када се у јесен 1903. године поставило питање наоружања војске, приоритет је добила артиљерија. Том приликом стигла је понуда фирме Сен Шамон да за 5,000.000 динара преправи старе топове Де Банж.
Међутим Управа ВТЗ је успела да модернизује топ 80 мм Мод 85 и да га претвори у топ са убрзаним гађањем. То је постигнуто тако што је усвојен јапански начин кочења топа чиме је знатно смањено његово трзање. На тај начин је повећана брзина гађања на 3 1/2 до 4 гранате у минуту. Министар војни ђенерал Путника, је на CXXXVII редовном састанку Народне скупштине 5/18. јуна 1907. године потврдио да је одлучено да се Де Банжови топови преправе у Србији на “јапански начин”. Пошто није било довољно кредита а ни радне снаге, није било ни могуће да се одједном преправе сви топови већ је требало да се то уради постепено. Путник је планирао да се поред постојећа 3 дивизиона у сваком артиљеријском пуку формира и 4. дивизион састављен од 3 батерије преправљених Де Банжових топова па да тако сваки пук има 12 уместо дотадашњих 9 батерија. Почетак преправке је био планиран да започне одмах чим се одобри буxет. До јуна 1907. године већ је нешто и урађено по том питању. Већ је била преправљена једна батерија по “јапанском начину”. Међутим, Путник је упозоравао народне посланике да се овом преправком много не добија. Убрзано гађање није износило колико се очекивало већ само 5 до 6, највише до 10 граната у минути (и то код добро обучених руковаоца) за разлику од правих брзометних топова код којих је брзина гађања износила и до 29 граната у минути. Иначе, до тада је већ било, за ове потребе, вотирано 300.000 динара због тога што је претходна партија била мала. Нова партија је повећана да се не би тражио накнадни кредит и што је, како смо већ навели, било предвиђено да се Де Банжови топови преправљају у Србији.

Armies of Europe(1890)
https://archive.org/stream/cu31924030725836#mode/2up

Велике силе(детаљан опис) 1896
https://archive.org/stream/notesandstati...g#mode/2up

Статистика Србије 1890(устројство војске је на задњим странама)
https://archive.org/details/StatistikaDr...a/page/n11
Српска војска до 1908.

[Слика: imperial1551029370_img812.jpg][Слика: imperial1551029341_img808.jpg]
[Слика: 20170303_190455.jpg][Слика: imperial1551029402_img816.jpg][Слика: pd7wFoe.jpg]
[Слика: 5wEaYmc.jpg]

Српска војска од 1908. до 1916.

[Слика: Moritz_Ruhl_-_Serbische_Armee_1914_-_Felduniformen.jpg]

Парадне:
[Слика: rqkh49h.jpg]


Српске униформе на Солунском Фронту

[Слика: 20170303_190528.jpg]
[Слика: zMRIEIp.png]
Страница: 1 2 3 4
Референтни URL