Погледи форум

Пуна Верзија: Војска Краљевине Србије
Тренутно прегледате lite верзију форума. Погледајте пуну верзију са одговарајућим обликовањима.
Страница: 1 2 3 4
Сливница: Рат Србије и Бугарске

https://archive.org/details/slivnicarats...og/page/n1
Распоред српске војске 22.новембра 1915. године у вечерњим сатима.

Цитат:Vrhovna komanda u Prizrenu

I. armija

(ŠTAB u Mitrovici)

1. – Dunavska divizija II. poziva na desnoj obali Ibra. Glavnina na položaju ispred Mitrovice u visini sela Majdana; zaštitnica na liniji: Vitušići – Košutovo.
2. – Trupe pod komandom komandanta Užičkog odreda na levoj obali Ibra na liniji: Seočko brdo – s. Borova – Kijevačko brdo i to:
a) Studenički odred na odseku od Banjske r. do Ibra;
b) 2. prekobrojni puk III poz. od Banjske reke do s. Zagrađe;
v) 8. puk u opštoj rezervi kod sela Banjske.
3. – Donjo Vasojevićska brigada povukla se ka Ribariću za odbranu pravca: Novi Pazar – Ribarić – Rožaj.
4. – Drinska divizija II. poziva na maršu od Mitrovice ka Peći.

Цитат:ŠTAB U Vučitrnu

1. – Leva pobočnica, 7, puk III. poziva na desnoj obali Kačandolske reke i to:
1 bataljon na položaju kod sela Korblova;
3 bataljona na položaju ispred sela Slakovca.
2. – Timočka divizija II. poziva na desnoj obali Kačandolske reke na položaju: s. Pirova – Grdeč – s. G. Dubice; zaštitnica na Teneždolskom položaju.
3. – Šumadiska divizija I. poziva na prenoćištu kod s. Svinjare (severozapadno od Vučitrna).

Цитат:II. armija

(Štab u Prištini)

1. – Dunavska divizija I. poziva zauzima Salovu Goru.
2. – Drinska divizija I. poziva zapadno od Dunavske divizije I. poziva do Laba na liniji: s. Ramatište – Besinje

Цитат:II. armija

(Štab u Prištini)

1. – Vlasinski odred drži položaj Butovac.
2. – Timočka divizija I. poziva drži Prapašticu planinu.
3. – Šumadiska divizija II. poziva na položaju: Stolov dag – Kačakol.

Цитат:Trupe Novih oblasti

(Štab u Gračanici)

1. – Moravska divizija II. poziva na položaju Koznica od s. Lukovice do bezimene kote istočno od s. Slivova (zaključno).
2. – Vardarska divizija I. poziva na Koznici od kote istočno s. Slivova do puta Giljane – Priština (zaključno).
3. – Moravska divizija I. poziva drži Hormu od s. Labljana do zapadno s. Poneša.
4. – Kombinovani odred u armiskoj rezervi kod kote 1250 zapadno od s. Dragovca.

Цитат:Timočka vojska

(Štab u Uroševcu)

1. – Bregalnička divizija I. poziva drži liniju: Slatinska kosa – karaula Kaldern – Vrbanski visovi – k. 505 na Binačkoj Moravi.
2. – Kombinovana divizija I. poziva drži liniju: Sadovpna – k. 583 – Mirosalje – ćuvike istočno od s. Rahovice – ćuvik jugozapadno od Kišnog polja.
3. – Konjička divizija: 1. brigada (2. i 3. konjički puk) kod s. Crnila, predstraže u vezi sa levim krilom Kombinovane divizije I. poziva pa levom obalom Gadimke reke do sela Gadimlja; 1. konjički puk na pravcu Dobrotin – s. Žegovac pod komandom Krajinskog odreda.
4. – Krajinski odred, nastupao je u toku dana u pravcu s. Žegovca i podišao koti 1250; 1. konjički puk izviđa prostor 1190 na planini Žegovcu – s. Žegovce.

Trupe pod komandom komandanta Bitoljske diviziske oblasti
1. – Vardarski odred štiti pravac ka Bitolju na položaju jugozapadno od Prilepa na liniji: Markovo gumno – Kalabak – Alince – Čepik – Bakarno gumno – Drvenik; odred od 3 čete, 1 brdskog topa i 1 mitraljeza upućen je za odbranu Kruševa i vezu sa trupama kod Broda.
2. – Tetovski odred ima kod Broda: 2 bataljona, 2 topa i 1 mitraljez na liniji: Belutin – Ložani – Ropotovo – Margarit.
Za zaštitu pravca Gostivar – Kičevo na Đonovačkom položaju: 1 bataljon i 2 topa.

Цитат:Albanski odred

(Štab u Debru)

Odred od 5 četa, 2 brdska topa i 4 poljska Debanžova topa na Vlajinici istočno od Mavrovskih hanova drži vezu sa tetovskim odredom na Đonovačkom položaju.

Цитат:Prizrenski odred

(Štab u Prizrenu)

Novo formiran iz 3 bataljona poslednje odbrane staraca, 1 bataljona 12. puka III. poziva, 3 čete granične trupe, 1 kombinovana četa, 1 brdska baterija od 4 topa, 1 poziciska poljska baterija od 6 topova i vod mitraljeza, štite pravce, koji od Tetova izvode ka Prizrenu i Vraništu.

Цитат:Crnogorska Sandžačka vojska

Usled pojave neprijatelja na pravcu: Novi Pazar – Rožaj, Sandžačka vojska otpočela je 20. novembra povlačenje sa Drine i Lima ka Tari i to:
Odbrana Drine sa odseka: Foča – Međeđa za odbranu pravca preko Huma i Nevertara na r. Tari.
1. Sandžačka divizija za odbranu pravca preko Mojkovca na reci Tari.
Kosovski odred za odbranu pravca: Peć – Andrijevica i Berane – Andrijevica na liniji: Čakor – Belasica.
Jedna brigada posela je 22. novembra Suhodol na pravcu: Sjenica – Rožaj.
Javorski odred upućen je iz sastava I. armije Sandžačkoj vojsci, sa naređenjem da posedne položaj kod Rožaja za odbranu pravca: Novi Pazar – Rožaj – Peć i Berane.
Napomena. Neprijatelj je prešao Drinu kod Međeđe i Goražde.
Prema Kosovskom odredu, na pravcu: Priboj – Prijepolje, neprijatelj pokazuje veliku aktivnost i 22. novembra osvojio je Prijepolje.
Na pravcu: Sjenica – Rožaj pojava neprijateljskih patrola i jedne turske čete kod Đurđeva. Na pravcu: Novi Pazar – Rožaj neprijatelj se nije pojavio.

Цитат:Francusko – engleske trupe

122. francuska divizija povukla se 21. novembra na desnu obalu Crne reke.
57. i 156. francuska divizija prema bugarskim položajima Gradsko – Kara Hodžali – Patrik -Gradec planina.
10. engleska divizija zatvara pravac koji vodi od Strumice ka Valandovu i Dojranu.
Опет о аутомобилима . . . Smile

Цитат:PRVI KAMION
Ta 1903. godina značajna je jer je pored dva automobila u Srbiju, po nalogu vojske, prispeo i jedan kamion. Bio je to Dajc s tri stepena prenosa, s motorom od 400 obrtaja u minutu, koji je omogućavao brzinu od 12 km/čas. Korito za ulje bilo mu je otvoreno, a na radilici i osovinama imao je staklene mazalice. Menjač nije imao kvačilo. Snaga motora prenosila se širokim kaišem, kao kod vršalice, i svaki put kada je trebalo menjati stepen prenosa, kaiš je hitro prebacivan. Zbog tog Dajca, njegov pratilac, Nemac Ernest, imao je mnogo muka zajedno s Kragujevčaninom Jovanovićem, koji je bio prvi „šofer“ ovog kamiona.

Dakle, na prvoj probnoj vožnji, na kamion bez milosti natovariše tri tone žita u džakovima. To možda nije bilo previše za motor, ali jeste za donji postroj. Test je obavljen po kiši, pa kako je kaldrma bila blatnjava, gvozdene šine na točkovima počele su da klizaju. Domišljati Kragujevčanin Jovanović predloži da na točkove pričvrste specijalne klamfe, nešto kao na gumama „klinci“ za led, i tako kamion, na opšte zadovoljstvo krenu.

Pored vozača, bili su tu naravno posedali i oficiri. Kretoše oni tako prema Drači i na jednoj nizbrdici Ernest nije uspeo da „prešalta“ kaiš, kada je to bilo potrebno. Kočnice, metal na metal, nisu bile dovoljno efikasne da zaustave natovareno vozilo, pa je iskorišćena za takvu priliku predviđena čaklja, koju je trebalo ukopati u drum da se vozilo zaustavi. Posle ove intervencije kamion se prevrnuo, a gost na ovom testu, jedan Čeh, inženjer Otokar Zeleni, bio je tako povređen da je kasnije umro.
Дигитализована база података чланова удружења носилаца Албанске споменице 1915–1916.

http://славним-прецима.срб/NosiociSpomenice?page=18
(22-01-2020 08:12 PM)ЈВуО-КГ Пише: [ -> ]Дигитализована база података чланова удружења носилаца Албанске споменице 1915–1916.

http://славним-прецима.срб/NosiociSpomenice?page=18

Не ради линк.
Ма видим,нешто багује.
http://славним-прецима.срб/

Ако не ради ни овај-штета.Има занимљивих ствари.

................................................................................​.....

Напад Шумадијске дивизије I позива на бугарске положаје код с. Дренка

У духу директиве Врховне команде од 30. јуна начелник штаба 1. армије генерал Петар Бојовић наредио је, истога дана увече, Шумадијској дивизији I и Моравској дивизији II позива да нападну бугарске снаге на Дренку и Кали и протерају их преко Злетовске реке, а потом продуже енергично надирање преко Рајчанског рида ка Кочанима; Моравској дивизији II позива да, у садејству са десним крилом Дунавске дивизије I позива, преотме Банков чукар; Коњичка дивизија и 11. пук Шумадијске дивизије I позива (без једног батаљона) да садејствује с левим крилом 3. армије.

Према заповести команданта Шумадијске дивизије I позива пуковника Божидара Терзића издатој 1. јула у 2,40 часова, напад на Дренак требало је извршити у две колоне: десном (10. пук и три пољске батерије), преко Дренка и Костомара ка Бучишту, и левом (19. пук, без једног батаљона), са три пољске и једном хаубичком батеријом, правцем Плешинци – Озрен – Неокази; дивизијска резерва (три батаљона 12. пука и две пољске батерије) требало је да се креће за десном колоном; напад је имао почети у 4 часа изјутра.

На тактички веома повољном бугарском дреначком положају налазила се лева колона 7. рилске дивизије (26. пук са две брзометне батерије). Иако је добио наређење да на Дренку остави само један батаљон, а са свим осталим снагама похита у помоћ средњој колони, командант пука пуковник Зафиров је упутио ка Пестришину само два батаљона, а главне снаге и сву артиљерију задржао на Дренку и ужурбано се припремао за одбрану, јер је на време уочио припреме јединица Шумадијске дивизије за напад.

У току ноћи, нападне колоне Шумадијске дивизије I позива примакле су се, са две стране, дреначком положају толико близу да командант леве колоне потпуковник Илија Радивојевић није имао времена да рокира своје трупе на правац Плешинци – Неокази, као што је то било предвиђено дивизијском заповешћу (бугарска артиљерија је почела да туче његов први борбени ред), већ је у зору предузео напад на десно крило бугарског положаја код Дренка. Батаљони прве линије су кренули у смакнутом поретку ка северној падини Костомара и, после кратке ватрене припреме, извршили јуриш. Али, дочекани вишекатном пушчаном, митраљеском и артиљеријском ватром Бугара и дохваћени леђном ватром сопствених хаубица са Црног врха, били су принуђени да залегну на блиском одстојању од бугарских ровова, трпећи велике губитке.

Због несолидне припреме напада, десна колона је напала југозападни део дреначког положаја управо у тренутку када је напад леве колоне заустављен. Тиме је Бугарима омогућено да сасреде своју ватру најпре на леву, а затим на десну колону. Деснокрилни 10. пук, којим је командовао пуковник Душан Димитријевић, прешао је, под снажном бочном ватром бугарске артиљерије, ако 800 метара и са првим борбеним редом почео да се пење уз северне и западне падине Костомара. Његов 4. батаљон је изненадио бугарску одбрану и избио на сам гребен. Међутим, бугарска пешадија се брзо прибрала од изненађења и блиском фронталном ватром зауставила његов јуриш. У том тренутку, српска хаубичка батерија је тукла са великог одстојања гребен Костомара. Њена ватра је захватила густи стрељачки строј сопственог 4. батаљона, који се био сасвим приближио бугарским рововима, и нанела му велике губитке. Бугари су то искористили и енергичним противнападом збацили 4. батаљон са гребена Костомара. Остале снаге десне колоне, принуђене да приме блиску борбу под неповољним условима, наступале су опрезније, пењући се стопу по стопу уз стрме падине Костомара.

Други напад на положај код с. Дренка извршен је после снажне артиљеријске припреме, која је у неколико махова присиљавала бугарску пешадију да напушта предње ровове. Када је она, обасута стотинама фугасних граната и шрапнела, око 6 часова, почела у групама да напушта предњу ивицу положаја, 1. и 2. батаљон 10. пука извршили су други јуриш, који је после свега 10-20 корака задржан снажном ватром. Развила се жестока блиска борба, у којој су и једна и друга страна трпеле велике губитке. Док је 2. батаљон обуставио даље наступање, 1. батаљон је наставио своје обухватно дејство и левим крилом се сасвим приближио стрељачким заклонима бугарских трупа и одбацио их на лево крило дреначког положаја. Тамо су ове трупе дочекане снажном ватром 2. и 3. батаљона, који су у том тренутку избили под саму ивицу камењара.

У исто време, 19. пук је припремао други јуриш на десни одсек дреначког положаја. Овога пута, потпуковник Радивојевић је проширио зону свог обухватног маневра улево, на групу ћувика источно од Костомара, рокирањем на тај правац свог 1. батаљона, који је одлучно кренуо напред. Иако дочекан јаком пешадијском ватром с фронта и косом артиљеријском ватром са Озрена, батаљон је успео да се уклини у бугарски положај. Али, управо у том тренутку неколико граната сопствене хаубичке батерије пало је у стрељачки строј његове 4. чете. Због тога се цео батаљон повукао на полазни положај. Остала два батаљона су задржана на полазном положају за напад. У том другом јуришу погинуо је командант 19. пука потпуковник Илија Радивојевић. Тиме је лева колона била обезглављена, јер о његовој смрти није био обавештен најстарији командант батаљона. Због тога је дејство трупа леве колоне све до пада дреначког положаја било неусклађено.

Бугарске трупе на Дренку су се, доиста, јуначки браниле, али је њихов положај постао безизлазан. У 9 часова пуковник Зафиров је известио команданта 1. бригаде да је положај његових трупа на Дренку безнадежан и затражио да два батаљона из средње колоне, са једном брзометном батеријом, изврше енергичан напад у десни бок и позадину српских трупа које нападају Дренак. Међутим, средња колона је и сама тражила појачање, јер су управо у то време њене главне снаге код с. Пестрашина запале у врло тешку кризу. Командант дивизије је због тога био принуђен да јој упути у помоћ своју последњу резерву и да од команданта 4. армије затражи појачање. “Положај десног крила 1. бригаде од врха Рујана до Дренка је врло критичан” – упозоравао је он генерала Ковачева. “На њега нападају огромне пешадијске и артиљеријске снаге. Покретних резерви немам. Прва бригада је предузела противнапад и претрпела велике губитке. Потпомогните ме, молим, ако је могуће.”

Десеткована одбрана Дренка препуштена је, дакле, сама себи. И поред очајничког покушаја, она више није имала снаге да издржи и трећи јуриш Шумадинаца, који је убрзо уследио. Подухваћене снажном ватром српских батерија, бугарске трупе су напустиле целу северну половину Костомара и повукле се на његов највећи врх – коту 707. Међутим, када је први борбени ред 10. пука, гонећи поколебаног противника, почео да избија на теме узаног и каменитог дреначкот положаја, дочекан је пакленом пешадијском и артиљеријском ватром. У том тренутку, српске батерије, које су ефикасно подржавале напад 10. пука, обуставиле су ватру због непосредне близине српских и бугарских трупа. Бугари су то искористили и покушали да противнападом поврате изгубљени положај, али их је деснокрилни батаљон 10. пука зауставио блиском ватром и ножем. Тада је командант Шумадијске дивизије I позива увео у борбу дивизијску резерву (2. и 3. батаљон 12. пука), која је прошла кроз борбени поредак 1. батаљона 19 пука и, око 9.30 часова, незадрживо кренуле ка Дреначком вису (к. 667). Други батаљон 19. пука, који је такође прешао у напад као левокрилно обезбеђење, иако тучен косом ватром бугарске артиљерије са Озрена, натерао је у панично бекство непријатељеве делове који су држали коту 905 и отворио снажну бочну ватру на снаге које су браниле Дреначки вис. Нашавши се под унакрсном ватром, Бугари се нису усудили да сачекају јуриш 2. и 3. батаљона 12 пука, већ су у нереду одступили ка с. Бучишту, гоњени ватром српске хаубичке батерије. Једна бугарска брзометна батерија, која је покушавала да штити повлачење своје пешадије, ућуткана је ватром митраљеске чете 12. пука; послуга са запрегом се разбегла и напустила топове.

Одступање снага са десног одсека повукло је за собом и јединице које су браниле леви одсек дреначког положаја. Гонећи разбијеног противника, предњи делови 1. и 3. батаљона 10. пука избили су, око 10.30 часова, на коту 707 – највиши врх Костомара. У паничном бекству, бугарска пешадија је оставила незаштићену још једну брзометну батерију, која се са свог ватреног положаја, испод коте 707, сјурила у оближњу јаругу, где је напустила своје топове и каре. Па ипак, чим су се српске трупе нагомилале на уском гребену Костомара, обасуте су снажном ватром 2. дивизиона бугарског 9. артиљеријског пука, који је са једном хаубичком батеријом пристигао у рејон Бучишта и Ерваника у тренутку када је одбрана Дренка почела да напушта своје положаје. Та батерија је била врло агилна и ефикасно штитила повлачење пешадије са дреначког положаја све док се један вод српске 5. батерије није енергично пробио кроз њену ватру и са неколико граната уништио или растерао њену послугу. Тиме је сломљен и последњи отпор Бугара на дреначком положају. Њихове десетковане јединице у нереду су одступиле преко Злетовске реке, гоњене ватром српске артиљерије. Одржале су се једино на вису Озрен, који су нападале слабе српске снаге.

У борбама за Дренак Бугари су претрпели велике губитке; на бојишту су остали 3 пољска и 7 брдских топова. Обавештавајући о томе генерала Ковачева, командант 7. рилске дивизије је истицао:

“Дренак је у рукама непријатеља. Два батаљона 26. пука, који су држали овај положај, били су принуђени да се повуку под притиском јачих снага. Пуковник Митев, који је одбио непријатељски напад на десно крило Руана, повлачи се сада под снажним притиском непријатељских снага. Не могу да им притекнем у помоћ. Губици пукова су изванредно велики. Молим да ме ојачате бар једном бригадом …”

И српски губици су били тешки. У борбама за Дренак Шумадијска дивизија I позива имала је 209 погинулих и 1018 рањених војника, подофицира и официра. Ратни дописник париског “Журнала” Анри Барби, који је непосредно после боја посетио Дренак, забележио је да је овај положај био покривен бугарским и српским лешевима.

И поред веома снажног отпора бугарских трупа на дреначком положају, српски губици су могли бити знатно мањи да је напад Шумадијске дивизије I позива био боље припремљен, како у погледу избора праваца напада и организације његове ватрене припреме и подршке, тако и у погледу остваривања непосредног садејства са суседним јединицама. Требало је, наиме, да Шумадијска дивизија напада на знатно ширем фронту, захватајући и правац Плешинци – Неокази који преко виса Озрен изводи у десни бок и позадину бугарског дреначког положаја, као и да дејство левог крила саобрази са нападом Моравске дивизије II позива на Калу. Тиме би се избегло нагомилавање снага на уском и каменитом гребену Костомара и смањила опасност од косе ватре бугарске артиљерије. Осим тога, с обзиром на карактеристике земљишта, бројни однос снага и велику надмоћност Срба у артиљерији, напад није требало почињати ноћу већ дању, после снажне артиљеријске припреме и неутралисања оних бугарских батерија које су косом ватром тукле густе стрељачке стројеве српске пешадије. Бољим распоредом батерија, узани гребен Костомара могао се ставити под унакрсну артиљеријску ватру и заузети са далеко мање жртава. Али, и поред свих тих пропуста, Шумадијска дивизија I позива постигла је тога дана не само тактички већ и стратегијски успех, јер је (са деловима Коњичке и Моравске дивизије I позива) до ногу потукла бугарску 7. дивизију и тиме сломила нападну моћ бугарске 4. армије.
[Слика: Fotgografija-1912.jpg]

1903. Први аутомобил у Српској војсци - Камион "Дајмлер Бенц 3Т"
1904. Основана алатница у ВТЗ Крагујевац
1909. ИЗ Швајцарске набављено 10 камиона "АРБЕНЦ" - 9 за дивизије + 1 за санитетску службу(8 камиона од 2,5 Тона и 2 од 4 тоне).
1911. Прва два санитетска аутомобила "Н.А.Г." за војну болницу у Београду.
1912. Стање пред Први Балкански Рат - 62 аутомобила:
- 12 или 13 возила војске(камиони +2 санитетска)
- 2 аутомобила при Српској Авијатици ( 1 путнички + 1 војна радионица)
- 48 реквивираних приватних аутомобила.
1913. У току Првог и Другог Балканског рата набављено:
- 1.1.1913. 3 путничка аутомобила ДИКСИ из фабрике "Фарцајт"(Немачка).
- Од Маја до Августа 1913. - 35 теретних аутомобила "Опел" (25 од 2,5 Тоне и 10 од по 1,5 тоне).
- 1913. Српски аутомобили учествују у транспорту трупа ради гушења Албанске побуне.
- 1914. Поручено 60 мотоцикала(По 1 на сваки пук).

Први Светски Рат:

Цитат:Стање у другим војскама пред рат:

Бугарска:
- У I Балкански рат улази са 10 путничких и 8 теретних(што војних,што приватних реквирираних)аутомобила.
- У II Балкански рат улази са 38(12 теретних,6 санитетских,10 путничких и 10 полутеретних)што војних,што приватних аутомобила.
- У I Светски рат 1915. улази са укупно 68 војних(45 путничких,теретних и 8 санитетских) и 95 реквирираних путничких аутомобила.
Француска: 170 аутомобила
Британија: 80 камиона,неколико трактора и 15 мотоцикала
Немачка: Слично као Британци и Французи

1914./1915. Српска војска располаже са око 150+ аутомобила,од тога 50-так у сопственом власништву.
1914. Набављено 75 теретних аутомобила + 2 санитетска аутомобила "Кисел-Кар"(САД) (25 од 2,5 Тоне и 50 од 1,5 Тоне)
1915. Набављено:
- 50 камиона типа "Џефри" (САД)
- 50 камиона типа "Кисел-Кар"(САД)
- 30 санитетских аутомобила типа "Кадилак"(САД)
- 40 путничких аутомобила типа "Кадилак" (САД)
- 1915. Основана "Аутомобилска команда"
- 1915. Пред офанзиву Централних Сила Српска војска располаже са најмање
334 аутомобила разних модела(Већином теретни од 1,5 и 2,5 тона),а поручено је из САД још 300 за војску и 120 за потребе Министарства Грађевина и за поштанске службе. [/b]

Солунски Фронт

1916. Аутомобилска команда остаје на 17 возила(6 камиона и једно поштанско возило који су преживели повлачење и 10 накнадно поручених камиона типа "Џефри" који су остали у Солуну.
1916. При доласку на фронт,Савезничка команда додељује српској војсци 23 путничка,10 већих и три мања теретна аутомобила(половни аутомобили Форд,Панар и Вели).
22.9.1916. Аутомобилска команда се састоји од 22 путничка,4 поштанска,32 камиона,15 мотоцикала и 500 бицикала.
Децембра 1916. Аутомобилска команда се састоји од 92 аутомобила разних типова и намена.
Крајем Априла 1918. Аутомобилска команда се састоји од 139 аутомобила разних типова и врста,29 мотоцикала и 372 бицикла.
13.9.1918. Аутомобилска команда се састоји од 278 војних и 83 невојна аутомобила,то јест 361 аутомобил(у тај број су урачунати придодати савезнички аутомобили и аутомобили разних цивилних надлештава,америчког Црвеног Крста и приватни).
28.10.1918. Српска војска је имала:
- 50 војних путничких аутомобила.
- 32 камиона.
- 12 поштанских аутомобила.
- 50 санитетских аутомобила.
- 16 дворских аутомобила.
28.10.1918.Савезничких аутомобила на служби у српској војсци укупно 626 возила,од тога:
- У Првој армији: 186 камиона и 200 камионета
- У Другој армији: 90 камиона и 150 камионета
Један део од овог броја возила је касније откупљен за војску Краљевине СХС.

Извор за податке:
Књига: Далибор Денда - "Аутомобил у Српској војсци од 1908-1918."
Стање ваздухопловства пред пробој Солунског Фронта.

Почетком 1918. године створени су услови за претварање мешовитих српскофранцуских ескадрила, организованих у мају 1916. године, у српске јединице. Начелник Штаба Врховне команде Српске војске донео је 17. јануара 1918. одлуку „дакомандант Аеропланске ескадре капетан Јован Југовић, споразумно са шефом
’Српске авијатике’ мајором Роже Витром, наше особље постепено прикупи и групише у две армијске ескадриле, једну код Прве, а другу код Друге армије, да би се
што боље омогућило командовање, употреба и снабдевање“.5
Реорганизацијом српско-француске ескадриле „АР 521“, која је тада била у Вертекопу, створена је Прва српска ескадрила. За командира ескадриле постављен је
капетан Бранко Вукосављевић, дотадашњи командир чувеног „Њепорског одељења“. Приликом формирања Прва српска ескадрила је имала: 12 авиона типа АР 1 и
три ловца типа Њепор XXIV. Потпуно оперативна постала је у априлу 1918. године.
Од српско-француске ескадриле „525“ основана је током маја и јуна 1918. године и
Друга српска ескадрила, при Другој српској армији, на аеродрому Вербена. Командир
је био капетан Драгиша Вујић. Та ескадрила је постала оперативна почетком јула 1918.
године. Првог маја 1918. српска Аеропланска ескадра имала је у саставу: 62 официра,
53 подофицира, 30 механичара и 337 каплара и редова – укупно 482 припадника.
У оквиру припрема за пробој Солунског фронта, у августу 1918. године, снаге
Прве и Друге српске ескадриле груписане су у једну формацију, јачине 40 авиона.
Добијен је знатан број модерних бомбардера и извиђача Бреге XIV, са мотором од
300 коњских снага, и ловаца Спад VII.
Авијација је у пробоју Солунског фронта обављала задатке даљег извиђања, фотографисања и бомбардовања противникових објеката. Ловачка авијација обезбеђивала је дејства извиђачке и бомбардерске авијације и пружала заштиту из ваздуха
српским снагама. У ваздушним борбама српско ваздухопловство је оборило 30 немачких и бугарских авиона. Противавионска артиљерија оборила је пет авиона.
6
После ослобађања Скопља, првих дана октобра 1918, све борбене ескадриле и
службе „Српске авијатике“ и српска Аеропланска ескадра и Аероплански депо, с
Аеропланским парком, прикупили су се у том граду. На тај начин омогућена је боља и ефикаснија употреба авијације у борбеним дејствима.
Први авиони „Српске авијатике“ прелетели су у Ниш 20. октобра 1918. и одмах
се укључили у борбена дејства. На дан ослобођења Београда, 1. новембра 1918.
године, капетан Вукосављевић обавестио је команданта Друге армије војводу Степановића да су већ поручници Павловић и Ђорђевић са авионским материјалом и
бежичном телефонијом упућени у Краљево. Уз то, он је навео да ће авиони долетети чим се подигну заклони, али због проблема око снабдевања Краљево је прва
етапа. Из Скопља су 4. новембра отпутовали за Ниш капетан Вукосављевић, два
пилота и један механичар са два авиона бреге. Материјал и авиони пребацивани
су од града до града према стању на путевима и недостатку горива и потребне радне снаге. У Нишу је отпочело уређивање логора 10. новембра, а наредног дана посада Антуновић–Сондермајер отпутовала је за Београд.
Примирје између савезничких и Централних сила наступило је 11. новембра.
Управо у то време настављено је пребацивање материјала које је пратио прелет авиона. Припреман је и долазак авиона Прве српске ескадриле на аеродром у Нови Сад,
што је учињено 24. новембра. Тиме је окончан ратни оперативни план српског ваздухопловства у садејству са савезничким ваздухопловствима. Истовремено, отпочео је
нови период успостављања и рада ваздухопловне базе на новосадском аеродрому,
као најразвијенијем авијатичком центру у земљи за неко време. Главни град са Земуном тада није имао припремљено земљиште с пратећим објектима, па је бивши
аустроугарски аеродром у Новом Саду био погоднији за предстојећи рад.
Српско ваздухопловство извело је у борбама на Солунском фронту, у току противофанзиве и за ослобађање отаџбине 3.000 летова и дало значајан допринос победи. Тако су стечена драгоцена искуства за даљи развој ваздухопловства. У балканским ратовима и Првом светском рату српско ваздухопловство је користило четири балона и 180 авиона, 36 типова и модела, већином добијених од савезника, а
четири су заплењена од противника(табела 1).

Табела 1 – Српско ваздухопловство у Првом светском рату
[Слика: 8MNbgY2.png]


Поред преношења материјала српске војске у Нови Сад, радило се и на сакупљању
авиона и другог заплењеног материјала Аустроугарске монархије који је био расут по
аеродромима у Загребу, Љубљани и на другим местима где је био затечен. Командант
Прве армије војвода Бојовић захтевао је од Врховне команде 25. новембра да се Штаб те армије премести у Нови Сад због повољнијих услова за решавање војних и политичких питања нове државе пред којима се нашао народ у Војводини и шире.
Врховна команда је наредила да, у духу реорганизације, Друга српска ескадрила (ескадрила „525“) изађе из састава Друге армије, да се смести у Нови Сад и да
буде на располагању и снабдевању код Прве армије. У међувремену, шеф српског
ваздухопловства је наредио да се сав заплењени авијатички материјал преда на
употребу Првој српској ескадрили (ескадрила „521“) или српском авијатичком парку,
када буде стигао. Командант Прве армије је, поред тога, тражио да се преместе
српски ваздухопловци, приправници ђаци, из Седеса у Нови Сад на продужење
обуке, тј. да управо они буду први полазници прве српске пилотске школе.
У силовитом јуришу Српска војска је, ослобађајући земљу од окупаторског ропства, за непуна два месеца прешла пут од Кајмакчалана до Караванки. Са јединицама копнене војске у ослобођену отаџбину прелетеле су и пребазирале и све ваздухопловне јединице. Када је 1. децембра 1918. створена прва југословенска држава, српско ваздухопловство је преименовано у ваздухопловство војске нове државе – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Крагујевац-19. октобра 1912.

РАТНИ ТЕЛЕГРАМИ-број 12.

Рањени редови из 11.пука:

1.Маринковић Чеда,Лапово
2.Пауновић Боривоје,Букуровац
3.Стаменковић Живота,Корман
4.Миленковић Видоје,Ботуње
5.Тодоровић Светислав,Корман
6.Аранђеловић Милан,Ботуње
7.Николић Аврам,Ботуње
8.Николић Војислав,Баточина
9.Николић Рад.,Брзан
10.Станојевић Миладин,Жировница
11.Петровић Живојин,Бадњевац
12.Стојановић Борисав,Доброводица
13.Миловановић Трифун,Доброводица
14.Рашковић Михајло,Ботуње
15.Стефановић Милентије,Ботуње
16.Урошевић Божидар,Крагујевац
17.Симић Драгомир,Стојник
18.Максимовић Тихомир,Чумић
19.Миличић Милош,Лапово
20.Јакобљевић Иван,Јунковац
21.Милосављевић Лука,Сараново
22.Обрадовић Драг.,Сараново
23.Васиљевић Богомир,Баточина
24.Вујичић Стојан,Крагујевац
25.Николић Александар,Крагујевац
26.Ивановић Богосав,Војиновац
27.Петровић Михајло,Грошница
28.Грујовић Витомир,Грошница
29.Стојковић Милосав,М.Крчмари
30.Ивановић Милош,Ресник
31.Стефановић Живко,Ресник
32.Стефановић Живан,Ресник
33.Јекић Радоје,Д.Јарушице

Рањеници из 19. пука:

1.Крстић Света,Лапово
2.Николић Драг.,Јеловик
3.Обрадовић Живојин,Крагујевац
Цитат:Srpski mitraljez Maksim M.09

Za vreme posete Svetske izložbe u Parizu 1881. godine američki pronalazač i konstruktor Hajrem Maksim (Hiram Maxim), koji je inače živeo u Velikoj Britaniji izjavio je: “Ako želite da zaradite nešto para, izmislite nešto što će omogućiti ovim Evropljanima da kasape jedni druge sa što većom efikasnošću”. Tako je on konstruisao prvi “automatski” prenosni mitraljez koji je predstavio britanskim oficirima 1884. godine. Na osnovu njihovih sugestija napravio je drugi model 1885. godine koji će postati osnovni model svih njegovih narednih varijanti. U mećuvremenu, tokom 1884. godine Maksim se udružio sa brodogradilištem Vikers (Vickers) i sa Albertom Vikersom osnovao firmu “Maxim Gun Company” koju je 1892. godine preuzeo Vikers i promenio je ime u “Vickers, sons and Maxim”.[1] Britanska armija je usvojila Maksimov mitraljez 1889. godine ali su britanske trupe ove mitraljeze prvi put upotrebile još, pre toga, 1887. godine u Gambiji.[2] Kada je britanska armija 1889. godine uvela u naoružanje novu brzometnu pušku u kalibru .303 (7,7 mm) postojeći Maksimi su prepravljeni na novi metak. Istovremeno je razvijen novi model predviđen za novi metak poznat kao Maksim model 1891 iz koga će nastati svi kasniji nemački i ruski Maksimi (kao i britanski Vikerski). Maksimi M 1891 će ostati standardni britanski mitraljezi sve do usvajanja Vikers-Maksima Mk. I 26. novembra 1912. godine a zadržaće se u naoružanju i prvih godina Prvog svetskog rata.[3]

Otprilike u isto vreme nabavile su ga i Nemačka, Rusija, Austro-Ugarska, Italija. Švajcarska i Kina. Maksimi će se dokazati kao odlično oružje već u Burskom (1899-1902) i Rusko-japanskom ratu (1904-5).

Mitraljez je radio po principu trzanja cevi, koristio je vodeno hlađenje cevi i obično se montirao na trokrako postolje ali je kasnije u Rusiji usvojeno postolje Sokolov sa točkovima. Teorijska brzina gađanja je zavisila od želje korisnika i kretala se uglavnom u granicama od 300 do oko 550 met/min. Najveći kvalitet Maksima u odnosu na druge mitraljeze razvijene posle njega je bila izuzetno velika pouzdanost čak i po savremenim standardima. On se gotovo nije kvario a povremeni zastoji su gotovo isključivo nastajali zbog neispravne municije ali su oni lako otklanjani. Zahvaljujući vodenom hlađenju imao je i za današnje pojmove neverovatan režim vatre. Iz njega se moglo ispaliti i do 2000 metaka bez prekida a da se cev ne pregreje što je i danas nezamislivo. Naravno, cena je morala biti plaćena na nekim drugim karakteristikama – pre svega na masi. Sve verzije Maksimovog mitraljeza su imale vrlo veliku masu – u stvari sama njegova konstrukcija nije dozvoljavala neko veće smanjenje mase.

U britanskoj armiji je bio, kao i raniji mitraljezi, u početku postavljen na laki topovski lafet na kome je bila ugrađena i kutija za municiju. Ipak, za razliku od ranijih modela Maksim je popotrebi mogao da se i skine sa topovskog lafeta i da gađa sa lakšeg postolja. Premda je još uvek bio težak ipak su po potrebi mogli da ga prenose njegovi poslužioci.

Prvi uspeh Maksima u borbi bio je 1893. godine kada je upotrebljen od strane Južno afričkih kolonijalni snaga protiv ratnika plemena Matabele na teritoriji današnjeg Zimbabvea. Tom prilikom je 50 južnoafričkih vojnika naoružanih i sa 4 Maksima potuklu vojsku od 5000 Matabela. I pored toga bilo je ljudi u britanskom Ministarstvu odbrane koji nisu znali šta da rade sa mitraljezima.

Ipak vreme će ubrzo pokazati da verovatno nije drugo oružje ili oruđe nije imalo takav uticaj na tok istorijskih zbivanja kao mitraljezi Maksim. Oni će gotovo onemogućiti manevarski rat i dovesti do rovovske vojne u Prvom svetskom ratu.

Pre nego što se vratimo razvoju Maksima pred Prvi svetski rat spomenimo ukratko i još nekoliko konstrukcija mitraljeza od kojih će neki učestvovati i na konkursu za izbor mitraljeza za Srpsku vojsku a neki od njih će se kasnije i naći u njenom naoružanju na Solunskom frontu ili u vidu plena i pre toga.

Jedan od prvih konstruktora mitraljeza koji se pojavio nakon Maksima bio je Džon Mozes Brauning (John Moses Browning) koji je za firmu Kolt konstruisao mitraljez koji je radio na principu pozajmice barutnih gasova. Premda je ovaj mitraljez imao pomalo čudan princip rada usvojen je 1895. godine u naoružanje američke mornaričke pešadije koja ga je prvi put upotrebila u gušenju Bokserskog ustanka u Kini. Iz ovog modela Kolt-Brauninga M 1895 (Colt-Browning Machine Gun 1895) razvijen je vrlo slični model Kolt Brauning M 1914. Velike količine ovih mitraljeza naručili su po izbijanju Prvog svetskog rata Francuzi i Rusi. Francuzi su naručili od američkih kompanija Sevidž arms (Savage Arms Corporation of Utica) i Kolt (Colt Patent Fire Arms Manufacturing Co. of Hartford, Connecticut) a Rusi od američke kompanije Merlin – Rokvel (Marlin – Rockwell Corporation of New Haven, Connecticut). Deo mitraljeza Kolt Brauning proizvedenih u kompaniji Merlin Rokvel je isporučen i Francuzima.[4]

Bendžamin Berkli Hočkis (Benjamin Berkeley Hotchkiss) je bio Amerikanac koji osnovao svoju kompaniju za proizvodnju eksloziva i oružja u Francuskoj. Premda je Hočkis umro još 1885. godine njegova kompanija je nastavila rad. Austrijski plemić grof fon Odkolek (Graf von Odkolek) je 1893. godine došao u Hočkisovu kompaniju i ponudio prototip svog mitraljeza. Premda je oružje zahtevalo još dosta daljeg rada na usavršavanju kompanija je odmah otpkupila sva prava na mitraljez isplativši gotovinski, pomalo naivnog, pronalazača. Glavni inžinjer kompanije Hočkis Amerikanac Lorens Benet (Laurence Bйnйt) odmah je pristupio usavršavanju mitraljeza. Usavršeni model se pojavio 1895. godine i konačno posle daljeg razvoja mitraljez je usvojen u francusko naoružanje 1897. godine. Kasnije, 1909. godine pojavila se i verzija u vidu puškomitraljeza (Fusil Mitrailleuse Hotchkiss modile 1909 (portative)) koja je korišćena u francuskom RV tokom Prvog svetskog rata[5] a koristili su ga, tokom tog rata, i francuski i britanski konjanici. Konačno, 1914. godine pojaviće se Model 14 koji će postati standardni francuski mitraljez u Prvom svetskom ratu[6] a veći broj njih dobiće i Vojska Kraljevine SHS i koristiće ih sve do Aprilskog rata.

Fiat Reveli (Fiat-Revelli) je mitraljez koji je konstruisao talentovani italijanski konstruktor major Abel Betel Reveli (Abiel Betel Revelli). Originalni patent na svoju konstrukciju mitraljeza Reveli je dobio 1908. godine. Konstruktor je ručno napravio nekoliko primeraka i ponudio ih italijanskoj armiji ali ova nije bila zainteresovana. Reveli je nakon toga pristupio firmi Fijat iz Torina koja je napravila nekoliko demonstracionih primeraka mitraljeza. Kada je 1914. godine postalo jasno da Italija svakog momenta može da uđe u rat armija je prihvatila da izvrši zvanična ispitivanja Revelijevog mitraljeza nakon čega ga je usvojila u naoružanje da bi ubrzo bila započeta i njegova serijska proizvodnja u Fijatu.[7] Bio je to prvi mitraljez italijanske konstrukcije koji je masovno proizvođen.

Austrougarski standardni mitraljez u Prvom svetskom ratu je bio Švarcloze (Schwarzlose) koji je uveden u naoružanje armije dvojne monarhije 1905. godine. Mitraljez je konstruisao Andreas Vilhelm [varcloze i prvi model svog mitraljeza je patentirao 1902. godine. Međutim tek 1905. godine mitraljez je, pod oznakom MG 05, ušao u serijsku proizvodnju u fabrici u [tajeru (Csterreichische Waffenfabrik-Gesellschaft). Uskoro se 1907. godine pojavio i nešto poboljšani model MG 07 koji je bio i osnovni model Austro-Ugarske vojske na početku Prvog svetskog rata. Ove prve dve verzije su imale pumpu za ulje za podmazivanje metaka pre uvođenja u zatvarač, zbog čega je 1912. godine usvojen model MG 07/12 kod koga je ta pumpa bila izbačena. Ovaj model je proizvođen sve do kraja Prvog svetskog rata i postepeno je zamenio u trupi prethodna dva modela.[8] Veliki broj ovih mitraljeza je koristila najpre srpkska vojska koja je do njih došla iz plena a posle Prvog svetskog rata takođe vrlo veliki broj je korišćen Vojske Kraljevine SHS (Jugoslavije) i to najpre u originalnom austro-ugarskom kalibru 8 mm a kasnije u standardnom jugoslovenskom kalibru 7,92 mm.

U britanskoj armiji na smenu Maksima su došli mitraljezi Vikers koji su direktno razvijeni iz Maksima. Imali su manju masu i bili su lakši za prenošenje. Usvojeni su standardni mitraljezi britanske armije 1912. godine ali će proteći dosta vremena da u potpunosti zamene Maksime.

Vratimo se Maksimima.

Nemački Generalštab (Generalitdt) kao i car Vilhelm II (Wilhelm II) su vrlo rano shvatili značaj mitraljeza. Nakon prvih eksperimenata 1888. godine uvezeni su iz Britanije prvi Maksimi za potrebe Carske garde. Naime, car Vilhelm II je bio toliko impresioniran mitraljezima da je lično od svojih sredstava kupio manji broj Maksima tzv “Svetski standard” (World Standard) u kalibru 11 mm i to po jedan za svaki od gardijskih dragunskih pukova. Nekoliko primeraka je otišlo i u opitnu komisiju (Prufungskommission).[9] Ludvig Leve (Ludwig Loewe) je 1891. godine otpkupio na sedam godina licencu za serijsku proizvodnju Maksima. Zatim je sa još nekim drugim kompanijama stvorio Nemačku fabriku oružja i municije (Deutsche Waffen und Munitionsfabriken – Berlin – DWM) u kojoj je nastavljeno sa serijskom proizvodnjom Maksima.[10] Nemačaka ratna mornarica je Maksim usvojila 1894. godine dok je nemačka armija oko 1900. godine dosta eksperimentisala sa modelom MG 99. DWM je vrlo rano stekla prava i za izvoz Maksima pa ih je počela proizvoditi i za potrebe Austro-Ugarske i Rusije a započela je i da samostalno usavršava Maksim pa se tako oko 1901. godine pojavila prva nemačka varijanta koja je serijski proizvođena pod oznakom MG 01.[11] Ova verzija je prva dobila lafet koji će biti zadržan i kod sledećih verzija. Neka poboljšanja usvojena 1903. godine dovela su do pojave novog modela MG 03 kod koga su mesingani delovi zamenjeni čeličnim. Daljom optimilazacijom konstrukcije, pre svega lafeta, pojavio se konačni model MG 08 koji je bio standardni nemački mitraljez u Prvom svetskom ratu.[12] Ono što je vrlo važno za nas je ne samo to da se ovaj mitraljez između dva svetska rata nalazio i u naoružanju vojske Kraljevine SHS (tj Jugoslavije) već i srpski i bugarski Maksimi (kao i svi drugi Maksimi uvedeni u naoružanje neposredno pred Prvi svetski rat – osim ruskog) predstavljaju samo varijantu nemačkog MG 08.

Mitraljez MG 08 će ostati u naoružanju nemačke armije i tokom Drugog svetskog rata a neke istočno nemačke para vojne formacije koristiće ga sve do kraja pedesetih godina XX veka. Ove mitraljeze će između dva svetska rata pa i tokom Drugog svetskog rata koristiti i mnoge evropske zemlje pa i azijske i južno američke.

[Слика: maksim-mitraljez.jpg]

Mitraljez Maksim u Srpskoj vojsci

Srpska vojska je relativno kasno nabavila mitraljeze.

Međutim, još krajem 1892. godine Srbija je pokušala u Engleskoj, radi probe, nabavi jedan mitraljez Maksim. Naime, ministar inostranih dela J. Avakumović je 23. novembra/5. decembra 1892. godine uputilo zahtev srpskom poslaniku u Istanbulu da od Otomanske vlade zatraži odobrenje da se propusti transport jednog mitraljeza Maksim od Soluna do Srbije. No, otomanske vlasti su odbile da dozvole transport mitraljeza o čemu je srpska vlada obaveštena prvih dana januara 1893. godine.

Početkom XX veka bilo novih pokušaja sa nabavkom, ali nedostatak novca i preka potreba da se nabave brzometni topovi prisilili su srpski đeneralštab da nabavku mitraljeza ostavi za bolja vremena.

Konačno je tokom 1907. godine odlučeno da se nabavi 100 mitraljeza. Da bi se izabrao najbolji mitraljez Ministar vojni je naredio 24. decembra 1907/5. januara 1908. godine da se izvrše uporedne probe. Istovremeno je formirana posebna komisija (sastavljena od 3 artiljerijsko tehnička i 2 trupna oficira) koja je trebala da donese odluku o najboljem mitraljezu. Ispitivanje je vršeno u Kragujevcu i na terenima u okolini Čačka i Kraljeva, gde je izvođeno i bojevo gađanje.[1]

Komisija je najpre izvršila probe sa mitraljezima Maksim (Maxim), Švarcloze (Schwarzlose) i Madsen (Madsen). Doduše, na testiranje je stigao i mitraljez sistema Hočkis čilski (Hotchkiss-Hočkis) ali je na samom početku proba imao takve zastoje u mehanizmu da je morao da se povuče sa testiranja za izvesno vreme. Tokom proba prijavljen je, naknadno, i laki mitraljez Hočkis a i teški mitraljez Hočkis (Hočkis čilski) je nastavio sa probama. Tako su na probama ukupno učestvovala pet modela mitraljeza i to tri teška (Maksim, Švarcloze i Hočkis) i dva laka ili kako su se tada zvala ručna mitraljeza (Madsen i Hočkis).[2]



Mitraljez Maksim u valjevskom muzeju.

Ispitivanje je vršeno po opširnom programu koji je obuhvatao i čisto tehnička ispitivanja i ispitivanja na terenu. Glavna je pažnja obraćena na balističke osobine, na brzinu i tačnost gađanja na raznim daljinama, na veličinu opasnog prostora po dubini i širini (košenje), na gađanje na velikim daljinama, kao i na brzo i sigurno funkcionisanje mitraljeza. Važna karkteristika je bila izdržljivost u dugoj neprekidnoj vatri. Smatralo se da mitraljez treba da poseduje mogućnost neprekidne vatre od najmanje 1000 metaka a po mogućstvu i svih 2000 metaka i to sve bez promene položaja. Sve do pojave pratećih pešadijskih oruđa (topovi 37 mm i minobacači) ovo je bilo moguće a posle pojave pratećih oruđa brza promena vatrenog položaja će postati imperativ. Upravo zbog ovog uslova, mitraljezi sa vazdušnim hlađenjem (Hočkis) i ručni mitraljezi nisu praktično dolazili u obzir, samo mitraljezi sa vodenim hlađenjem su omogućavali ovakvu neprekidnu vatru. Praktično se izbor sveo na mitraljeze sistema Maksim i Švarcloze.[3]

Posle obimnih proba komisija je, na svojoj sednici 22. februara/6. marta 1908. godine, odlučila da se usvoji mitraljez sistema Maksim, uz neke manje popravke. Zatim su izvršene i poslednje nasilne probe Maksima sa 15.000 metaka. Konačno su probe završene 26. februara/10. marta, posle čega je 5/18. marta komisija obavestila Ministra vojnog o svojoj odluci. Ministar vojni đeneral Stepa Stepanović je 7/20. maja naredio da se ove primedbe dostave fabrici DWM u Berlinu i da ova izvrši popravke pa da tako popravljeni mitraljez pošalje u Srbiju. Sve dotle i ostali mitraljezi su ostali u kombinaciji. Pošto je fabrika poslala prepravljeni mitraljez u Srbiju, Ministar vojni je 20. septembra/3. oktobra 1908. godine naložio komisiji naknadne probe. Pošto su i te probe izvršene rešeno je prema prepisu Ministra vojnog ABr. 7432 od 20. oktobra/2. novembra 1908. godine da se usvoji u naoružanje Srpske vojske mitraljez sistema Maksim M.09. Interesantno je da u tom rešenju piše Maksim M.08, ali je to najverovatnije štamparska greška, jer se već u sledećim dokumentima ovaj mitraljez naziva M.09.[4]

Mitraljezi su isporučeni tokom 1909. godine i pored velikih problema sa transportom zbog blokade od strane Austro-ugarske. Neki od njih su isporučeni i preko Rusije i Odese. Cena mitraljeza Maksim je bila 10.000 dinara po komadu.[5]

Naređenjem Ministra vojnog đenerala Mihaila Živkovića bio je otvoren u Beogradu, od 5/18. septembra do 4/17. oktobra 1909. godine, “Privremeni kurs za obuku oficira u rukovanju i upotrebi mitraljeza”. Iz svakog pešadijskog i konjičkog puka bio je upućen po jedan komandir (kapetan I ili II klase) i po jedan pukovski puškar. Komandant kursa je bio konjički potpukovnik Živojin Babić (predavao i taktičku upotrebu mitraljeza) a nastavnici: artiljerijski major Đorđe Špartalj (nastava gađanja i fortikacija), pešadijski kapetan I klase Velibor Trebinjac (opis, rukovanje, čišćenje i pakovanje mitraljeza i njegovog pribora – Trebinjcu se za posuživanje mitraljeza pridodavao majstor Ljubomir Petrović kao pomagač) i artiljerijski kapetan I klase Golub Conić (opis, rukovanje, čišćenje i pakovanje tovarnog pribora i za manevrovanje odeljenjem od 2 i 4 mitraljeza).[6] U ovoj mitraljeskoj školi gađanja isprobana su 4 Maksima iz kojih je ispaljeno 30.000 metaka bez ikakvog kvara.[7]

Komisija koja je primala mitraljeze u Berlinu takođe je izbacila veliki broj metaka i na ni jednom mitraljezu nisu bile primećene nikakve opasne i štetne mane.[8]

Naredbom Ministra vojnog od 3/16. aprila 1910. godone određeni su, po potrebi služne, prvi komandiri mitraljeskih odeljenja pri pukovima.[9] Time su mitraljezi Maksim M.09 postali operativni u Srpskoj vojsci. Sa ovom prvom isporukom svi pešadijski pukovi I poziva su dobili po jedno odeljenje (od po dva voda sa dva mitraljeza) od 4 mitraljeza. Takođe i sva 4 konjička puka u konjičkoj diviziji su dobila po 4 mitraljeza. Za opremanje ostalih jedinica, kao i neophodnu rezervu, bilo je potrebno još 150 mitraljeza.

Srpska vlada je novembra 1909. godine potpisala ugovor u Francuskoj o zajmu od 150,000.000 dinara. U sklopu tog zajma bila je predviđena suma i za nabavku 150 mitraljeza. Premda je Srpska vojska već imala u naoružanju 100 mitraljeza Maksim, zbog jakog pritiska Francuza da se oružje nabavlja u Francuskoj, jedno vreme se razmišljalo o nabavci ručnih mitraljeza Hočkis M.1909. Jedan od glavnih argumenata, onih koji su hteli da pristanu na ovaj zahtev, je bila znatno niža cena Hočkisa od svega 6.000 dinara. Načelnik Artiljerijsko tehničkog odeljenja pukovnik Nedeljko Vučković se u jednom referatu od 31. januara/13. februara 1910. godine žestoko suprotstavio ovom predlogu insistirajući na nabavci mitraljeza Maksim.[10] Na sreću, ovo mišljenje je prevladalo i tako je nabavljeno još 150 mitraljeza Maksim M.09. Ipak Ministar vojni je u svom dopisu od 23. februara/8. marta 1910. godine izneo nekoliko sitnijih primedbi koje su usvojene i zatraženo je od fabrike DWM postupi u skladu sa njima pri isporuci ove serije od 150 Maksima.[11]

Srpska vojska je na početku Balkanskih ratova imala u operativnim jedinicama 246 mitraljeza. Svaki pešadijski i konjički puk je imao po 4 mitraljeza. Takođe, mnogi samostalni konjički divizioni su imali po 2 pa čak i 4 mitraljeza. Ovako je bilo i tokom Prvog svetskog rata sve do povlačenja kroz Albaniju i dolaska na Krf. Tu su, preostali mitraljezi Maksim poslati u Francusku na reparaciju, dok je Srpska vojska dobila mitraljeze Sen Etjen M.07 i (u manjem broju) Hočkis M.14. Reparirani srpski Maksimi su zatim upotrebljeni na zapadnom frontu. Nešto srpskih Maksima su zaplenili i Austrougari koji su ih takođe upotrebili u borbi. Manji broj Maksima M.09 je bio u naoružanju Vojske Kraljevine Jugoslavije gde su prepravljeni na kalibar 7,92×57 mm Mauzer. U vojsci Kraljevine Jugoslavije zvanična oznaka ovog mitraljeza je bila (nakon prekalibriranja) 7,9 mm M. 09S.[12]

[Слика: maksim-srpska-vojska-768x459.jpg]
-Srpski mitraljez Maksim M.09, isečak iz filma Heroj 1914.

Opis mitraljeza Maksim M.09

Mitraljez Maksim spada u grupu mitraljeza kod kojih se otvaranje i zatvaranje zatvarača, punjenje i opaljivanje vrši automatski pomoću trzanja oružja, koje dolazi usled dejstva barutnih gasova pošto izađu iz cevi. Cev se po opaljenju pokrene zajedno sa zatvaračem u nazad a po tom zatvarač produži sam. Oruđe se sastoji od mitraljeza (mašinske puške), postolja i pribora. Kalibar mitraljeza je 7 mm, isto kao kod srpskih puški sistema Mauzer (M.99, M.99/07, M.80/07 i M.10). Cev se hladi vodom. Mitraljez je opremljen sa štitom i durbinom za nišanjenje i osmatranje. Jedno punjenje vodom omogućava da se iz njega bez prekida ispali 2.000 metaka, voda počinje da isparava tek posle 750 do 800 izbačenih metaka. Brzina gađanja mu je 500 met/min sa ojačanjem trzanja cevi. Cev može da izdrži preko 12.000 metaka bez promene.


IZVORI:

[1] Hogg, 1978, 239 Takođe: Woodman, 1989, 42

[2] Prvi Maksimi u britanskoj armiji su bili u kalibru .455 Henri Martini. Hogg, 1978, 239

[3] Woodman, 1989, 42

[4] Isto 74, 91

[5] Koristila ga je i Francuska eskadrila u Srbiji tokom 1915. godine.

[6] Woodman, 1989, 71-72

[7] Isto 101

[8] Isto 146

[9] Treba voditi računa da je u to vreme Carska garda bila direktno potčinjena nemačkom caru. Isti slučaj je bio i sa nemačkom ratnom mornaricom dok je ostatak nemačke armije bio pod kontrolom vlade i parlamenta. Bull, 1996, 51

[10] O ovoj komapniji detaljnije videti u: Markham, 1989, 122-124 Takođe: Bull, 1996, 51

[11] Bull, 1996, 51

[12] Na početku Prvog svetskog rata svaki nemački pešadijski puk je imao mitraljesku četu od po 6 mitraljeza Makism MG 08 pored jednog rezervnog. Bull, 1996, 52 Takođe: Woodman, 1989, 24

[1] Arhiv VII, Pop. 14, kut. 8. br. 18

[2] Arhiv VII, Pop. 14, kut. 8. br. 18

[3] Arhiv VII, Pop. 14, kut. 8. br. 18

[4] Arhiv VII, popisnik 14, kutija 10, f. 4 br. 24/2

[5] Arhiv VII, Pop. 14, kut. 8. br. 18

[6] Naređenje Ministra vojnog F/\No 7163 od 3/16. avgust 1909. g, Službeni vojni list br. 31 od 5. avgusta 1909. g, s. 591-593

[7] Arhiv VII, Pop. 14, kut. 8. br. 18

[8] Arhiv VII, Pop. 14, kut. 8. br. 18

[9] Službeni vojni list br. 12 od 4/17. aprila 1910. g, s. 257-260

[10] Arhiv VII, Pop. 14, kut. 8. br. 18

[11] Arhiv VII, Pop. 14, kut. 8. br. 18

[12] Ministarstvo Vojske i Mornarice Kraljevine Jugoslavije, Pravilo Mitraljez 7,9 mm M. 8 M, Mitraljez 7,9 mm M. I, Mitraljez 7,9 mm M. 9 M. S, Mitraljez 7,9 mm M. 9 M. B, Beograd, 1934, 275

https://www.zanimljivaistorija.com/2018/...aksim-m09/










Цитат:Deseti pešadijski puk Šumadijske divizije

U velikom problemu našao se Deseti pešadijski puk. Okružen sa tri strane, pretilo mu je uništenje, a onda…

Ovo je priča o onima koji su znali malo više. A koji su veru držali toliko visoko, da ih je i dovela pred vas. I, ta sto godinu stara priča ide ovako.

Šumadijska divizija. Kao i svaka od divizija srpske vojske, imala je četiri puka prvog poziva. Odnosno, četiri puta po oko 4.000 ljudi, koliko je bilo u svakom puku. Svaki puk je imao neki redni broj. Ovo je priča o “desetom”, pešadijskom. Umoran je bio. Desetkovan. Borio se po Mačvi, pa morao da se prebaci na jugoistok Srbije, jer su Bugari krenuli na tu istu Srbiju. A tamo, na jugoistoku… Deseti puk se našao u velikom problemu. Okružen sa tri strane, pretilo mu je uništenje jer su Bugari počeli da zatvaraju i jedini pravac za izvlačenje preostalih vojnika tog puka.

Pukovnik Tucović je, kako je zabeležio Milan Šantić tamo negde posle Velikog rata, pozvao jednog od svojih podređenih, komandira treće čete kapetana Radomira Cvijovića. Dao mu je naređenje koje se ne daje često. Da sa vojnicima ode i žrtvuje se kako bi ostali preživeli.

– Cvijoviću… Jedan bugarski bataljon prešao je večeras reku Vlasinu. On ima zadatak da nam preseče odstupnicu. Naređujem ti da od svoje čete uzmeš tri voda. Četvrti neka ti ostane u rezervi. Do sedam sati ujutru moraš pronaći taj bugarski bataljon i prebaciti ga preko Vlesine. Jesi li razumeo? – reče prvi čovek puka.

– Razumem, gospodine pukovniče. Ali vi znate da nijedan moj vod nema više od četrdeset pet redova. Ima li gde zapisano da su tri ovako bagljava voda iznurenih i propalih vojnika napala ceo jedan bataljon? Moja tri voda ne broje više od sto trideset ljudi, a treba da napadnu bataljon od hiljadu ili, možda, hiljadu i dvesta Bugara, koji su tek došli iz Trnova, odmorni i spremni za borbu. I još treba da ih potučem i preteram preko nebujale reke?

– Bogami, Cvijoviću, tako što do sad nije zapisano. Ali noćas ćemo i to zabeležiti.

– Onda, gospodine pukovniče, meni izgleda ovako: vi žrtvujete mene i moja tri voda da izginemo, da bi ste se vi mogli izvući i sačuvati puk.

– Tako je. Ti pravilno misliš. Vidiš li one vatre u daljini? Ono su bugarske vatre. Zaokružili su nas sa svih strana, a sada je ovaj bataljon upućen da nam preseče i jedini prolaz koji je ostao. Ako mu to pođe za rukom mi smo zarobljenici.

– Dobro, gospodine pukovniče – reče kapetan Cvijović i, nedugo zatim, ode svojim vojnicima.

– Večeras ćemo otvoreno razgovarati, vojnici moji. Dobio sam jednu tešku zapovest. Kada se ona prevede na naš vojnički jezik, znači ovo: tri voda moje čete noćas će da se tuku i gušaju s Bugarima, jer Deseti puk mora da se spase pre zore. Dakle, ljudi, mi noćas ima da izginemo. Svaki od vas neka ponese fišeklije sa sto pedeset metaka, bombe i ašove. Veze nemamo ni s kim ni desno ni levo. Idemo u maglu, pa šta nam Bog da. Potrebno je samo da se čvrsto držimo jedan uz drugog.

Nastao je tajac među ljudima. Ona mučna tišina kao kada se mrtvi sahranjuju. Na licima “bagljavih” redova nije se moglo ništa pročitati: ni strah, ni užas, ni revolt. Oni su nemo ćutali i samo gledali u svog kapetana, čije su oči sevale kao munje ispod gustih obrva na kojima su svetlucale kapljice kiše i snage. A on nastavi:

– Vojnici, ako ima ko među vama pa se toliko uplašio i ne sme da krane, onda neka odmah istupi i kaže: “Ja ne smem!”, poštedeću ga i ostaviti u četvrtom vodu, a na njegovo mesto uzeću drugog, hrabrijeg vojnika.

Iz mraka se javi glas jednog redova:

– Gospodine kapetane, hoćete li i vi poći s nama?

-Razume se. Zar bih ja mogao napustiti četu?

– Onda ćemo poći svi! – odgovoriše prokisli vojnici, a na njihovim licima kao da zablista novi žar i snaga.

– Znači svi ćete sa mnom?

– Hoćemo svi!

Pripreme nisu dugo trajale. Navikli na ovakva iznenađenja, vojnici su dohvatili puške, napunili fišeklije municijom i svaki poneo tri bombe. Mokra šatorska krila prebacili su preko torbaka. To je bilo sve. Zar je njima potrebno što drugo, i zar su oni navikli na bolje? Tako se ide već godinu dana. I sad će krenuti u maglu, u planine na koje se sručila pomrčina hladnog oktobarskog neba, u sneg i kišu, u smrt… Kao četa beskućnika, četa izgnanika.

Vatre su se lagano gasile i cvrčalo je mokro granje. Možda su to poslednje vatre koje će ostati za njima.

– Kape skini! – kratko je komandovao kapetan Cvijović i prvi skinuo šapku sa glave.

Vojnici su to isto učinili. Njegove krupne crne oči, koje su maločas sevale kao vatrene munje, ispuni neka čudna, plemenita blagost. U mračno nebo on upre svoj molećivi pogled i, umesto da održi poslednji govor vojnicima, obrati se Bogu:

– Veliki Oče sviju ljudi, molim Ti se spasi i sačuvaj moje vojnike. Pomozi im u ovoj mračnoj noći i u nevolji. Njihov porod i njihove njive čekaju da se živi vrate. Budi nam milostiv kao što si uvek bio, jer mi nismo ušli u rat da otimamo i pljačkamo tuđe, nego da branimo svoja sela i svoje kuće koje su nam dedovi ostavili. Pokaži nam put pravde i pobede, put slave i časti. Blagosloveno ime Tvoje, Gospode, na vijeki vijekov! Amin!

Vojnici su se prekrstili i u čudnoj pobožnosti šaputali ime Gospodnje. A onda, kratka komanda ponovo je odjeknula kroz noć:

– Pokri s’! Napred!

Kapetan Cvijović je na jednom uzvišenju, baš nad potokom u kom su Bugari potražili spas od hladnoće, te noći naredio vojnicima da svako sebi iskopa jednu rupu, koliko da u njoj stoji. Rupe su bile na svakih sedam, osam metara. Kada je namamio neprijatelja na svoj položaj, dočekao ga je snažnom vatrom, a četvrinu vojnika hitro poslao da zađu okolo, u napušteni potok, pa da s leđa iznenade osvajača koji je već pošao uzbrdo. Bugarski bataljon je bio uništen. Preko 200 zarobljenika, preko 150 mrtvih. Ostali pobegli. Kapetan Cvijović je naredio da se mrtvi sahrane. Nad grob bugarskog komandanta, u čijim stvarima pronađoše dnevnik, a u njemu zapise kako su se vojnici bunili što idu u rat protiv Srba, staviše krst od granja.

A onda, za njega, za sve izginule Bugare… srpski vojnici ispališe – počasni plotun. Tek da nas, sto godina kasnije, podsete da neće ostati ništa od nas, osim naših dela i naše časti.

[Слика: deseti-pe%C5%A1adijski-puk-768x427.jpg]

https://www.bastabalkana.com/2018/11/des...-divizije/
[Слика: HxpIDdb.jpg]

[Слика: MQ70VPc.jpg]
Аудио снимак говора краља Петра војницима и официрима :



Страница: 1 2 3 4
Референтни URL