Погледи форум

Пуна Верзија: Срби муслимани
Тренутно прегледате lite верзију форума. Погледајте пуну верзију са одговарајућим обликовањима.
Страница: 1 2
Салих Селимовић: Муслимани Старе Рашке су Срби

1. Поштовани господине Селимовићу, Ви сте у једној од Ваших књига „Прилози прошлости Старе Рашке“, научно истраживали исламизацију. О словенском пореклу наших домаћих муслимана знало се и раније, али чини се, као да је у послератној комунистичкој Југославије али и вероватно и пре тога, то била својеврсна табу тема. Реците нам шта су били узроцима исламизације и у којем се историјском периоду она одвијала, посебно на подручју Рашке?
― Да, знало се. Као што сте и сами рекли, то је најчешће била табу тема. И није била само ствар у томе што је велика већина наших муслимана била словенског, већ што су они били најчешће српског порекла и православне провенијенције. Ако би се то званично прихватило увећао би се српски национални корпус што политици комунистичког руководства никако није одговарало. Настојало се да Срби никако не буду ни близу већински народ у социјалистичкој Југославији, мада је и за време Краљевине Југославије било отпора томе од оних који за стварање заједничке државе нису дали никакве жртве, већ напротив су били на противничкој страни. Србија и Црна Гора су биле те које су претрпеле огромне људске и материјалне жртве и утопиле своју државност у све три Југославије да би Србија за то била још и кажњена, чак и бомбардовањем. Ипак је то питање било већ на путу да се најисправније реши на темељу народних традиција и научне истине. И данас у Старој Рашкој има најстаријих људи који са пијететом говоре о краљевима Петру и Александру Карађорђевићу који су поштовали и штитили муслимане, а муслиманима ништа није сметало да буду Срби муслиманске вероисповести, тј. да буду оно што и јесу и по пореклу и по језику и по многим заједничким народним традицијама. Такво решење није одговарало ни неким страним факторима који су имали империјалне амбиције према српским земљама. Они су настојали да фрагментирају српски национални простор ради лакше ампутације њеног државног територија.

РАШКА ОБЛАСТ

Било је више узрока исламизације. Ипак преовлађују економски разлози и данак у крви (девширма). Било је и честих случајева преласка у ислам и због скривања од крвне освете. Тај процес се одвијао споро и индивидуално, а ређе породично. Постоје и митови о колективној исламизацији што никако није тачно. Што се тиче тог процеса на подручју Старе Рашке сигурно је масовнија исламизација дошла касно, заправо крајем 17. и највећим делом се завршила у 18.веку. У делу Пештерске висоравни и у Вранешкој котлини тај „хук исламизације“ се завршио у првој половини 19.века. Прецизни турски пописи из 15, 16. и у првој половини 17.века апсулутно јасно говоре о спорој и највише индивидуалној појави исламизације. И ти први конвертити су били у првом или другом колену. Често су пописивани као синови Абдулаха, тј.робови божији како би прикрили хришћанско порекло оца, мада је било и оних који су се пописивали са турским или арапским именом, а задржали су очево хришћанско, односно српско име. Огромна већина пописаних уживаоца и поседника баштина су хришћани са најчешће словенским у овом случају српским именима. Према томе, никакви бољи докази о тадашњем становништву Рашке нису потребни, јер те пописе су вршиле турске власти под строгом контролом кадија. Ти пописи су преведени и више, што се историјске науке тиче, нема никаве дилеме око верске и етничке припадности становништва Старе Рашке или Рашке области у ужем смислу. Било је муслимана који су били турског, грчког, албанског, бугарског, руског, мађарског порекла који су као турски чиновници, улема, војници и војне старешине боравили у Рашкој области, али је њихов број био занемарљив у односу на наше аутохтоно становништво.

2. Оно што је посебно занимљиво да је исламизирано становништво задржало српски језик. Мислим да је то важно јер је заједнички језик био кохезивни елеменат, и упркос повременим историјским сукобима, постоји вековни суживот хришћанског и муслиманског становништва на овим просторима. Поред језика, шта су још задржали од хришћнаских традиције и старог исламизирани Срби?
― Наши муслимани никада нису усвојили ниједан страни језик па ни турски и поред петовековне владавине Османлија. Љубоморно и упорно су чували свој матерњи језик којим су говорила и њихова дојучерашња браћа православци. И они који су се уздигли на највише државне, војне и друге положаје у Османској империји увек су са својим сународницима разговарали и дописивали се на српском језику и ћириличним писмом, познатом као босанчица. Постојало је и тз.беговско писмо, Стара Србија и тембелијско писмо којим су се отменији муслимански кругови служили у међусобној кореспонденцији све до почетка 20.века. Постојао је читав покрет међу муслиманским интелектуалцима да се уџбеници у школама и друге књиге штампају на народном, а не на турском и арапском језику. Песник Мехмед Хеваји Ускуфи је 1631.године написао и речник српско-турског језика. Многи су због тога били прогоњени од турски власти, а песник Илхамија је то и главом платио.
Осим језика и писма наши муслимани су сачували и неговали многе хришћанске и прехришћанске традиције све до данашњих дана. Никада муслимани нису из своје свести избацили Божић, Савиндан, Ускрс, Младенце, Ђурђевдан, Илиндан-Алиђун, Митровдан. Приликом мојих теренских истраживања на Сјеничко-пештерској висоравни, Полимљу и Бихору био сам фрапиран колико су старији муслимани, посебно жене, водили рачуна о тим хришћанским благданима. Само да наведем пример празниовања и саборовања летњег св.Арханђела код манастира у Куманици на Лиму. У та два дана, колико траје саборовање, скоро трећина од огромне масе народа су муслимани, и не само из ближе околине. Сви се моле и траже лека и душевног мира. На Пештери је највећи народни сабор и теферич 2.августа, тј.на Илијиндан којег наши муслимани називају Алиђун. И код православних и код муслимана је познато да је тај дан до подне Илијнидан, а после подне Алијиндан или Алиђун. По народној традицији Илија Куч се „потурчио“ на подне, тј.исламизирао и тако је после подне постао Алија.

3. Ви у својој књизи наводите да су Светог Саву, првог српског светитеља и просветитеља, такође поштовали и муслимани и да је код муслимана у околини Пријепоља и шире постојао култ Светог Саве. Можете ли нам нешто више рећи о томе?
―Култ св.Саве је био и те како присутан и поштован од стране муслимана у Лимској долини, али и на много ширем простору. Увек су муслимани у Старој Рашкој знали да су српског порекла и да су пре исалмизације били православци изузев оних албанских Малисора који су дошли у југоисточни део Рашке области током 18.века. Нису наши муслимани могли тек тако да забораве своју ранију веру и етничко порекло, своје најближе сроднике, кумове, побратиме, пријатеље који су остали у православљу. Поштовали су једни друге и штитили у невољама. Тако су чували и штитили манастир Милешеву као и своју светињу. Обавезно су га посећивали и богато даривали. Клањали су се моштима св.Саве, веровали у њихову чудотворност и чак се крстили. Многа њихова деца су крштена да би им се сачувало здравље и заштитила од урока. То је сигурно био један од разлога што је Арнаутин, тј.исламизирани Албанац, Синан-паша наредио да се мошти св.Саве, које су почивале у манаастиру Милешеви, ископају, пренесу на Врачар и тамо спале. Паша је мислио да ће тако уништити култ тог великог српског просветитеља и творца аутокефалне српске православне цркве и одбити муслимане од Милешеве. Тим варварским актом Синан-паша је постигао контраефекат. Тек од тада је култ овог светитеља се приоширио на све српске земље, а муслимани су то једнодушно осудили и наставили и даље да поштују његов култ , посећују и дарују Милешеву. Један други обесни турски паша је 1875.године, наишавши са војском за Босну, хтео да спали Милешеву. Сви муслимани из околине манастира и Пријепоља су се организовали и стали пред пашу. Испред масе муслимана изашао је предаставник Алија Малагић који је заплакао и пао на кољена и замолио пашу да то не учини следећим речима: „ Аман честити пашо, немој то да учиниш, ако за бога знаш. Нама овај манастир светли као сунце и из ове куће нам је благослов и на нас и на мал. Свако у овој кући добије хлеба и соли. Свакоме је она од помоћи“. На пашину упадицу да се из манастира, наводно, пуца на турску војску, исти муслиман је одговорио: „Ми, колико нас има овде пред тобом, својим животима гарантујемо да то није тачно и да никада нико из ове светиње није узнемиравао војску, а камоли је нападао. Пашо, твоја сабља, наша глава“. Тада је паша одустао од паљевине и рушења Милешеве.

Данас постоји мишљење да језик којим говоре муслимани у Србији није српски него бошњачки, као и да се простор Рашке област зове искључиво Санџак. Које је од ова два имена – Рашка област или Санџак - историјски утемељенија и како гледате Ви на питање о језику?
― Што се тиче језика муслимана Бошњака у Србији ту ја немам никакве дилеме. То је српски језик па ма како га неки називали из било којих разлога. Позитивни грађански закони омогућавају националним мањинама много шта на матерњем језику, што је свакако у реду. Али, питање је откуд сада одједном да је код муслимана другачији језик од српског који им је одувек би матерњи. Посебно је опасна подела ученика по школама која су збуњена свим тим политичким акцијама. Наставници и директори школа доводе се у веома незгодне ситуације. Ипак, све што је синтетичко никада не може бити природно.
Интересантно је да муслимани инсистирају на имену Санџак, а православни Рашка област. И по томе се извршила подела на овом простору, нажалост. Сви живе у Старој Рашкој, колевци српске средњовековне државе коју је утемељио Стефан Немања, а обезбедили међународно признање његови синови архиепископ Сава и краљ Стефан Првовенчани почетком 13.века. Санџак је реликт некадашњег имена Новопазарски санџак који никада није имао никакве посебности, јер је то било војно лено као и сва остала у средњем веку и нешто мало касније. У 19.веку санџаци су били само административно-управна подручја у рангу округа. На пример крајем 18. и почетком 19.века у пространој Османској империји је било 290 санџака распоређених у 77 вилајета или покрајина. Ниједан није задржао то турско име осим овог којем се на тај начин жели створити неки индивидуалитет у односу на друге крајеве Србије и Црне Горе. Ти муслимански кругови се позивају и на тзв.Партизанску аутономију Санџака, јер им то сада одговара, иако су комунисте нападали и нападају као непријатеље ислама.

5. Ми смо недавно обележили велики јубилеј 100-годишњицу ослобођења Старе Србије. Ви сте у својој књизи писали о комитском покрету и дејству Јаворске бригаде у ослобођењу Сјеничког и Пљеваљског санџака. Када је почео Први Балкански рат један део муслимана из Новог Пазара и других места је почео да бежи не чекајући српску војску. Како је поступила Српска врховна команда и како се понашала српска војска у поменутим ослобођеним крајевима?
― Морам одмах да кажем да се тај тако значајан јубилеј није у Србији обележио онако како то заслужује. Држава је углавном ћутала, а неке институције и организације су то обележиле на начин какав им је био могућ. То су биле трибине, академије и научни скупови. Ја сам овом јубилеју посветио скоро сто страна у овој књизи, чак више него исламизацији.
Зар је била мала ствар што је 1912.године ослобођена Стара Србија, па у том оквиру и Стара Рашка, Сјенички и Пљваљски санџак, што је створена заједничка граница између две српске државе Србије и Црне Горе и што се дефинитивно са ових простора после толико векова морала да повуче Турско-османска империја?!
У борбама за ослобођење у октобру 1912.године велику и борбену и логистичку подршку српској војсци у Старој Рашкој су дали локални устаници и комите. Од комитских вођа у западном делу Рашке области посебну улогу је одиграо војвода Сретен Вукосављевић.
Највећи део муслимана је пружио жесток отпор српској војсци, јер су вековима убеђивани да су за све њихове невоље и тежак живот криви Србија и српски народ и да ће Србија да окупира Стару Рашку. Зато су муслимани сматрали да борећи се против српске војске бране своја огњишта. Међутим, српска војска се веома коректно, чак пријатељски, односила према муслиманима после победе и уласка у овај крај. Велики страх од српске војске и одмазде је брзо нестао. Они који су хтели да беже за Албанију или Турску српска војска је враћала кући. Наводим, примера ради, да су се сви мештани, који су били муслимани, у селу Боровћима код Сјенице, дигли и кренули за Турску. Комшије Срби православци из суседниог села на челу са њиховим старешином Војом Поповићем Бобовићем су стигли и зауставили те муслимане. Тај Поповић је стао испред њих и молећим их да остану рекао: „Браћо, куда ће те? Србија је ваша домовина, а не Турска. Краљ вам гарантује слободу, веру и имања. И ја лично и сви ми ваше комшије вам исто то гарантујемо“. И муслимани из Боровића нису никада нигде отишли осим у новије време као и из других села што су млади морали да иду у урбане средине ради запослења и школовања. Није било паљевина, освета и никаквих убистава. Опроштено је свима који су се борили у турској војсци или у башибозуку уколико нису чинили злочине над цивилним становништвом. Имовина, вера и животи су били загарантовани. У градовима су постављене страже пред дућанима и кућама угледних муслимана да неби случајно неко направио неко недело. Краљ Петар је у свом прогласу пред почетак рата, између осталог, нагласио: „Моја ће војска у Старој Србији поред хришћана затећи и Србе муслимане, који су нам исто тако драги, а с њима и Арбанасе, хришћане и муслимане, с којима наш народ живи заједно већ хиљаду и три стотине година обично делећи с њима срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство и једнакост у свему са Србима. Наша ће Србија и тамо донети жељени мир и напредак“. Шта би се више и боље могло додати овом краљевом прогласу. Одмах после ослобођења формиране су и локалне власти на чијем челу су били муслимани тамо где су били у већини. Касније, за време аустроугарске окупације у Првом светском рату, окупатор ће својом бескрупулозном пропагандом најбитније утицати да се односи поремете на верско-конфесионалној основи.
7. Господине Селимовићу, мислим да је веома важно да нашим читаоцима кажете нешто више о муслиманским књижевницима и другим угледним муслиманима из сфере, политике, културе, јавног живота а који су се осећали Србима, од 19.века па до данас, од Османа Ђикића па до Кустурице…….
― У овој књизи, као и у још неким мојим радовима, ја сам посветио мало пажње тим патриотама и храбрим људима, јер сматрам да су неправедно заборављени. Они су и поред свих реперкусија које су имали са турским и аустроугарским властима недвосмислено и упорно се изјашњавали као Срби исламске вероисповести. Писали су песме српству, приповетке и романе по којима су апсолутно припадали српском етносу и српској књижевности. Многи су прогоњени и хапшени. Карактеристичан је пример Омер-бега Сулејманпашића-Деспотовића. Када му асутроугарске власти нису могле ништа друго прогласиле су га лудим. Када је избио Први светски рат те исте власти су ухапсиле свих 139 ученика муслимана у мостарској гимназији. Само су они пуштани који су се пред иследницима изјаснили да су Хрвати, али велика већина се изјаснила да су Срби. Ученик Ибрахим Б. Алајбеговић је на сарајевском велеиздајничком процесу иследницима у лице рекао: „Ускоро ће доћи Бели орлови. Ми их жељно ишчекујемо“. Тај ученик је уморен у затвору и није дочекао тако жељену слободу.
И овом приликом ћу да истакнем нека имена, књижевника, других интелектуалаца и политичара, а нека ми опросте они које не поменем због ограниченог простора. Много је било таквих интелектуалаца, бегова и трговаца. То су: Дервиш-бег Љубовић, Омер-бег Сулејманпашић- Деспотовић, Мехмед Курт, Салих Карабеговић, Салих Казазовић, Али- Риза Даутовић, Авдо Карабеговић Хасанбегов, С Авдо Карабеговић Зворнички, Осман Ђикић и његова сестра Хатиџа, Смаил-ага Ћемаловић, Ибрахим Хаџиомеровић, Али Фехим Џабић, Асим Шеремет, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић, Хасан Ребац, Шукрија Куртовић, Узеирага Хаџихасановић, Хамид Кукић, Мустафа Мулалић, Решад Куртагић, Дервиш Шећеркадић, Мујо Пашић, Хасан Бркић, Осман Карабеговић, Џемал и Шукрија Биједић, Шефкет Маглајлић, Мидхат Муратбеговић, Скендер Куленовић, Омер, Авдо и Хамза Хумо, Ћамил Сијарић, Дервиш Сушић, Меша Селимовић, Алија Коњхоџић, Исмет Пуповац, Емир Кустурица, Џевад Галијашевић, Амир Чамџић, Мехмедалија Нухић и многи други.
8. Ви сте у књизи „Прилози прошлости Старе Рашке“ написали : „Ако су наши муслимани пре ослобођења 1912.године били Турци у политичком смислу после рата су били Срби у националном смислу. Остајемо у убеђењу да је то било једино право решење“. Молимо Вас да још мало приближите и појасните овај Ваш став. Мислим да је у данашњем времену важно да заједничко порекло буде фактор који зближава а не раздваја Србе и муслимане, односно Србе првославне и Србе исламске вероисповести? Јер је Балкан, важно геополитичко средиште, где постоји велики конфликтни потенцијал, који глобална управљачка елита и стране силе, могу да подстакну зарад остварења неких сопствених интереса?
―О томе сам већ нешто рекао. Најисправније решење за наше муслимане је да буду оно што по пореклу и језику и јесу, тј.Срби исламске вероисповести. Тада ће да престану разне злоупотребе и политикантске игре и разне манипулације са муслиманима, пре свега, од великог дела сопствене елите, а и други ће имати много мање разлога за често оправдано незадовољство сталним лутањем у националној идентификацији и тиме стварања неповерења и несигурности. Страни фактор на нашим тако важним геостратешким просторима, па и на целом Балкану, увек рачуна на тај верско-национални моменат за стварање конфликтних ситуација које слабе кохезиону снагу и отварају пут за сваковрсне стране притиске и интервенције.
9. Где и како читаоци могу доћи до ове и других Ваших књига?
―Од мојих књига још код мене има нешто „Прилози прошлости Старе Рашке“ и може да се набави „Сјеница“ код издавача „АРИОМ“ у Београду. Дргих књига нема више, а то су „Кладница“ и „Прилози пореклу, исламизацији, миграционим и демографским процесима у Рашкој области“. За обе ове књиге припремам друго допуњено издање.
У завршној фази је моја нова књига са радним насловом „Прилози прошлости Старе рашке 2“.
Мој мејл је: salihsselimovic@gmail.com i mob.064/45-65-499
http://www.srpskikulturniklub.com/salih-...3%D0%B1%29

MUSLIMANI PRE I POSLE DOLASKA TURAKA NA BALKAN

Ne znaju ili neće da znaju da su bogumili samo jedna hrišćanska jeres, može se slobodno reći u pravoslavlju, a nikako neki poseban bogumilski narod.

1.Prof. Selimoviću, Vi ste jedan od odličnih poznavalaca srpsko-muslimanskog pitanja kroz našu, ne tako srećnu, balkansku istoriju. Ko su današnji muslimani u Srbiji, BiH, Crnoj Gori, Makedoniji, KiM, kakvi su njihovi koreni?

Vi ste rekli „ne tako srećnu, balkansku istoriju“, a ja bih pre rekao tragičnu balkansku istoriju. Današnji naši muslima ni, koji su nastali na prostorima bivše SFRJ, su u ogromnoj većini slovenskog porekla. To je u nauci nesporno, mada ima i onih koji bi hteli da su bosanski i deo raških muslimana bogumilskog porekla. Ne znaju ili neće da znaju da su bogumili samo jedna hrišćanska jeres, može se slobodno reći u pravoslavlju, a nikako neki poseban bogumilski narod. Ako je veliki deo bosanskih bogumila došao iz Raške pa oni su mogli da budu samo Srbi, a ne bilo ko. Bogumila, patarena, katara kao pripadnika te jeresi je bilo i u susednim zemljama koji su se širili sve do Južne Francuske. U Južnoj Francuskoj ima stećaka koliko i u Bosni i Hercegovini. Ideologija te jeresi nije ni nastala, a ni konačno nestala na našem tlu. Bogumilstvom se hoće da dokazuje neka stara posebnost, neki individualitet iz kojeg se vremenom konstituisala bošnjačka nacija. Na taj način se pokušava dokazati da postoji neki istorijski kontinuitet.

Ako su srpska plemena bila dominantna u Raškoj, Zeti, Bosni, Travuniji, Zahumlju, Neretvi, Usori, Soli i stvorila srpske srednjovekovne države, što je u istorijskoj nauci nesporno, pa kojeg bi to onda mogli biti porekla naši domaći muslimani po dolasku Turaka Osmanlija od kojih će primati islam? Odgovor se nameće sam po sebi. Bilo je muslimana koji su bili iz Anadolije i drugih turskih zemalja, zatim Grka, Mađara, Bugara, Albanaca, Kurda i dr. kao turskih činovnika, uleme i vojnih starešina, ali je to bilo zanemarljivo malo u odnosu na masu domaćih muslimana koji su bili poreklom Srbi. I ti

su, tzv.Turkuše, ustvari, srbizirani, jer su često ženidbeno-udadbenim vezama sa našim m

uslimankama, pa i hrišćankama, prihvatili naš jezik, pismo i mnoge narodne običaje. Najbolji primer za to je prostor Sjeničko-pešterska visoravan, oblast Novog Pazara i Tutina gde su se u 18.veku doselili albanski katolički Malisori. Tu se najvećim delom islamizirali, prihvatili srpski jezik i postali naši muslimani.

2. Na Naučnom skupu „Srbi muslimanske veroispovesti” imali ste najzapaženije izlaganje! O čemu ste govorili?

Pre svega hoću da kažem da je ovakav naučni skup trebao davno da se održi, ustvari više takvih skupova koji bi bili posvećeni ovom tako važnom pitanju. Baveći se proučavanjem naše, nažalost često i tragične, prošlosti shvatio sam da je velika većina naših muslimana na prostorima bivše SFRJ srpskog porekla, mada ima i onih koji su albanskog porekla, a zanemarljivo malo turskog porakla. Na ovom naučnom skupu ja sam se ograničio na prostor Stare Raške (Raške oblasti) ili nekadašnjeg Novopazarskog, a kasnije Sjeničkog i Pljevaljskog sandžaka. Napravio sam jedan pregled tog procesa islamizacije od turskog osvajanja u 15.veku i njegov dalji tok sa određenim uzrocima islamizacije i migracionim kretanjima kao jednim od posledica tog osvajanja i okupacije.

Ima pokušaja da se islamizacija predstavi kao jedan rado prihvaćen proces od strane hrišćana i bogumilske jeresi. To nije tačno. Nije se vera tek tako menjala. Nije tačno ni to da su Osmanlije prisiljavali na masovnu islamizaciju, pogotovo u prvom periodu njihove vladavine. Prisile je bilo uglavnom kroz tzv.danak u krvi (devširma)ili u nekim lokalnim sredinama. Islam je najviše prihvatan iz pragmatičnih razloga, jer je to bila vera osvajača. Time se olakšavao i materijalni i društveni položaj, a moglo se napredovati i na društvenoj i državnoj lestvici sve do najviših zvanja i položaja. Domaći muslimani su prihvatali da budu „Turci“ iz političkih razloga, a ne što su to i stvarno bili, kao što je sada i slučaj sa velikim delom raških ili sandžačkih muslimana koji se izjašnjavaju kao Bošnjaci, takođe iz političkih razloga. Možda nije

isključeno da se ponovo počnu izjašnjavati kao Turci s obzirom na sve češće i veće prisustvo Turske na ovom prostoru.

3. Budite ljubazni, kažite nam, kada je proces islamizacije počeo u pokorenim srpskim zemljama u otomanskoj imperiji, a kada se završio? Koliko je trajao?

O fenomenu islamizacije kao jednom društveno-istorijskom procesu može se govoriti samo posle dolaska Turaka Osmanlija u srpske zemlje. Bilo je pokušaja da se predstavi kako je bilo dosta muslimana u našim zemljama i pre dolaska Turaka. Retkih muslimana kao pojedinaca je bilo jer su hrišćanska Evropa i Vizantija imali dodira kroz trgovinu i ratove sa tadašnjim islamskim svetom, ali ne postoji nikakav kontinuitet između tih muslimana i onih muslimana koji su se islamizirali po dolasku Turaka. Proces islamizacije u srpskim etničkim zemljama, kao što sam već rekao, počeo je u 15.veku posle turskih osvajanja. Nije tačno da su svi bogumili odmah prihvatili islam, mada su se oni brže islamizirali od pravoslavaca i katolika u Bosni. Proces je tekao veoma sporo i u skoro prva dva stoleća tursko-osmanske vladavine više je bio individualan.

Tek u 18.veku na prostoru Stare Raške(Sjeničko-pešterska visoravan, Bihor, Rožaje, Štavica, Srednje i Donje Polimlje, Kričak) on dobija masovniji karakter posle dva austro turska rata. To su bili tzv.Bečki ili Morejski rat, koji je trajao od 1683. do 1699.godine i austro-turski rat koji je trajao od 1736. do 1739.godine. Tada je došlo i do definitivne diferencijacije na versko-konfesionalnoj osnovi našeg srpskog stanovništva. Hrišćani su masovno stali na stranu Austrije i Mletačke Republike, a muslimani na stranu Osmanske Imperije. Drugi veliki talas islamiziranja nastao je posle kratkotrajnog oslobođenja Sjeničko-pešterske visoravni i dela Polimlja u prvoj polovini 19.veka za vreme Krađorđevog ratovanja. Mnogi istoričari se slažu da je taj „huk islamizacije“ završen početkom 19.veka. Ipak je pojedinačnih prelazaka u islam bilo i u drugoj polovini 19.veka. Inače, sam proces islamiziranja domaćeg stanovništva je trajao, kao što se vidi, veoma dugo. Konverzija nije

bila ni laka ni jednostavna. Mnoge hrišćanske ili opštenarodne tradicije su kod muslimana bile i dalje prisutne, pa čak i do današnjih dana. Zanimljivo je da se u devedesetim godinama prošlog veka pojavio proces reislamizacije. Tom fenomenu moraće se prići rasterećeno i objektivno.

4. Gde je islamiziranje išlo brzo, a u kojim krajevima je bilo teško „turčenje” Srba?

Hteo bi da odmah nešto kažem u vezi sa izrazom „turčenje“. U vreme kada su hrišćani u našim zemljama prihvatali islam bilo je normalno reći da su se ti ljudi „poturčili“, jer su islamsku veru u naše krajeve doneli Turci kao osvajači i to je bila vera osvajača iako su i Turci tu veru primili od Persijanaca i Arabljana. Ne postoji turska vera. Naši muslimani nikada nisu postali Turci, jer su sačuvali svoj maternji jezik, mnoge ranije tradicije i uvek znali svoje poreklo.

Proces islamizacije je bio mnogo dinamičniji i masovniji u urbanim sredinama, tj.varošima, palankama, trgovima, šeherima, zatim u krajevima kroz koje su prolazili važni karavanski putevi, na važnim geostrateškim ili u pograničnim mestima i krajevima. Islamizacija je bila spora i teška u ruralnim sredinama i planinskim predelima(Pešter, Stari Vlah Bihor, Kolašin, Kričak, Rožaje) kao i u onim sredinama gde je bilo više crkava, manastira i sveštenika kao što je veliki deo Polimlja.

5. Muslimani su uvek bili u delikatnom položaju. U čemu je njihova najveća nesreća?

Kao što sam već rekao, naši muslimani nisu činom prihvatanja islama postajali Turci. Oni su i dalje, bez obzira kojem društvenom sloju pripadali i na kojim položajima se nalazili, čuvali svoj maternji jezik, pismo i mnoge narodne običaje iz vremena kada su bili hrišćani, najčešće pravoslavci. Od etničkih Turaka su se uvek razlikovali, a te Turke su nazivali „Turkuše“ u pežorativnom smislu. Ni Osmanlije u njih često nisu imali veliko poverenje pa su na vezirski položaj ili nekog glavnog paše skoro uvek u Bosanskom

pašaluku postavljali Turke koji su bili poreklom Anadolci, Albanci, Grci, Bugari, Kurdi, Mađari, a naše su slali u udaljene provincije prostrane Imperije. Turci su podcenjivali i čak ismevali naše muslimane nazivajući ih Bošnjacim , što Bošnjak u doslovnom prevodu znači praznoglav, tvrdoklav. Dakle, naši muslimani ipak nisu tretirani kao pravi Turci, a ni oni sami se u duši nisu tako osećali.

Posle prestanka osmanlijske vladavine muslmani su se našli ni na nebu ni na zemlji. Osećali su veliku nesigurnost i povlačili su se u sebe i krug porodice. Mnogi nisu mogli da shvate i prihvate istorijsku realnost. Velika masa je bila i potpuno anacinalna. Oni su znali samo to da su muslimani. Neki su patili i iz nekog kompleksa i osećanja neke krivice iako su se vere i ideologije menjale i menjaće se dok postoji ljudski rod. Ipak, jedan broj muslimanskih intelektualaca, trgovaca i plemstva (age i begovi)znali su za svoje poreklo i pokrenuli su pitanje nacionalnog osvešćivanja muslimana i vraćanja svojim nacionalnim korenima. S druge strane, nažalost, bilo je nerazumevanja od jednog dela srpske intelektualne i političke elite za taj proces. To je kod mnogih muslimana izazvalo revlt pa su iz našeg poslovičnog inata hteli biti svako samo ne Srbi, što je našim neprijateljima i te kako odgovaralo i u tom pravcu su oni sprovodili bezkrupuloznu i, nažalost, veoma efikasnu propagandu. Tako je srpski nacionalni korpus izgubio ogroman broj muslimana čiji su koreni srpski. To se slično događalo i sa Srbima katolicima.

Da završim onom čuvenom, tačnom i još neprevaziđenom konstatacijom umnog Meše Selimovića: „Ni s kim istorija nije napravila takvu šalu kao s nama. Do juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više ni toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjećanjem stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, zato zadržavamo vrijeme u strahu od ma kakvog rješenja“.

5-A Koliko greše današnji muslimani, a koliko Srbi pravoslavci, odnosno predstavnici inteligencije obe konfesije? Šta treba oni da znaju?!

Mislim da je najveći problem politizacija i kod jednih i kod drugih, mada ima i mnogo nerazumevanja i nepoznavanja. Zatim, tu je i onaj fanatični i rigidni verski faktor. Mora se priznati da kod velikog broja muslimana postoji kompleks, a kod nekih, možda, i osećaj krivice, što sam već pomenuo. Vere i ideologije su se menjale i menjaće se dok postoje ljudi. Za mene je mnogo bitnije kojim se jezikom govori, koje je etničko poreklo i koje su narodne tradicije pa da se na osnovu toga zna i nacionalna pripadnost. Pozitivni građanski zakoni dozvoljavaju da se čovek kao individua izjasni da je Kinez, Japanac, Nemac, Turčin, Bošnjak, ali da li se on i stvarno tako oseća i da li tek tako samo deklarativno može biti pripadnik tih nacija? Naši muslimani, pa i oni koji se izjašnjavaju kao Bošnjaci, treba da vole ovu svoju zemlju, jer su i njihovi pra, pra dedovi tu ponikli. Nije dobro da se voli tuđa zemlja više od svoje, jer u tom slučaju Srbin pravoslavac s punim pravom može da se ljuti i da kaže pa kad više voliš tu drugu državu onda idi tamo, šta ćeš ovde. Što se tiče dela inteligencije Srba pravoslavaca mogu reći da i tu ima mnogo nerazumevanja i predrasuda. Mnogi se teško oslobađaju pojma „turčenje“ i „Turčin“ sa svom negativnom konotaciojom koja iz toga proističe. To daje oružije u ruke muslimanskim ekstremistima da uvek mogu da šire animozitet kod muslimana prema sabraći Srbima pravoslavcima, kao i dozu straha i nesigurnosti. Imao sam prilike da i meni neki od tih ostrašćenih muslimana Bošnjaka kažu: „Vidiš li ti da te oni neće, a ti zapeo da si Srbin“. Moj odgovor u smirenom tonu je uvek bio: „Ako ovu zemlju prihvatimo kao svoju, a mi i nemamo drugu, i ne bežimo od svog porekla, jezika, narodnih tradicija moraće nas prihvatiti. Nemojte da odgovarate inaćenjem i kontriranjem, jer umesto da se približavate, poštujete i razumete vi se ukopavate u rovove i samo pucate jedni na druge na zadovoljstvo naših zajedničkih neprijatelja. Tako se ide samo u nesreću“.

Na početku sam rekao da je politizacija prisutna kod velikog dela političke i intelektualne elite kako kod muslimana tako i kod pravoslavaca. Te elite iz svojih sebičnih razloga i političkih interesa skupljaju poene da bi zadržali postojeće položaje ili da bi došli do njih. Svojim istupanjima često pucaju svim i svačim jedni na druge i običan svet uvlače u sukobe i šire nepoverenje. Njima je važno da dobiju izbore i unosne položaje.

I jedni i drugi treba da znaju i uvažavaju „Da je brat mio koje vere bio“ i da „Ko neće brata za brata, hoće tuđina za gospodara“

6. Mnogi viđeni islamizirani Srbi kroz istoriju, u dubini duše, nisu se odrekli svojih korena, pomagali su pravoslavni živalj, gradili Srbima mostove, svetinje… Kažite nam nešto više o tome, budite ljubazni, navedite nam imena poznatih islamiziranih Srba koji su bili duboko svesni svog porekla ( kroz vekove).

Da, to je tačno. Podugačak bi bio spisak tih naših slavnih i čestitih predaka koji su u osmanlijskoj državi, kao i za vreme austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine, zauzimali visoke državne, vojne, sudske i druge položaje. Jedno vreme u 16.veku vodili su glavnu reč u turskom carstvu. Čak je postojao i srpski lobi na turskom dvoru, pisalo se i govorilo srpskim jezikom. Između ostalog i sultani Mehmed Fatih i Sulejman Zakonodavac su odlično govorili srpski. Isa-beg Ishaković, osnivač Novog Pazara i Sarajeva je bio poreklom Srbin iz Hercegovine iz roda Hranušića, zatim da pomenemo paše i vezire Mahmutbegoviće koji su od Crnojevića, Ahmet-pašu Hercigovića od knezova Heraka(Vraneša), Ferhat-pašu Vukovića od Desisalića, Husein-pašu Boljanića i niz mnogih drugih. Dosta je da se samo pomene Mehmed-paša Sokolović (Sokoli). Bez obzira što je on izvanredno vodio tursku državu kao veliki vezir ostvarujući njene interese, nikada nije zaboravio ni svoj kraj ni da je Srbin. To je bio slučaj i sa svim njegovim rođacima koji su primili islam kao i sa onima koje je on dovodio i postavljao na određene položaje. I u 19.veku većina muslimanskog begovata i visoke uleme je znala svoje korene i čuvalo svoj jezik i ćirilično pismo. To pismo je nazivano bosančicom

koja se dugo zadržala, begovskim pismom, a i sami neki begovi su ga nazivali „Stara Srbija“. Još u 17.veku je književnik Hevaji Uskupi iz Tuzle napisao srpsko-turski rečnik.

Među brojnom muslimanskom elitom koja se u nacionalnom smislu smatrala Srbima treba istaknuti neke begove, age, bogate trgovce, intelektualce kao što su bili iz čuvenih porodica Ljubovića, Karabegovića, Gradaščevića, Sulejmanpašića, Hasanbegovića, Mušovića, Muratbegovića, Selmanovića, Selimovića, Bajrovića, Dizdarevića, Kučevića, Rasovca, Spahovića, Kadića, Čavića, Hašimbegovića, Hasanagića, Ćemalovića i mnogih drugih. Među intelektualcima da pomenem samo Omer-bega Sulejmanpašića Despotovića, Avda Karabegovića Hasanbegovog, Avda Karabegovića, Saliha Karabegovića, Šukriju Kurtčehajića, Derviš-bega Ljubovića, Smail-agu Ćemalovića, Osmana Đikića, Hatidžu Đikić, Hasana Rebca, Ahmeda Mehmedbašića, Avda Huma, Mešu Selimovića,Ćamila Sijarića, Skendera Kulenovića, Emira Kusturicu, Derviša Sušića itd.
http://www.vestinet.rs/pogledi/muslimani...-na-balkan
МЕША СЕЛИМОВИЋ О БОСАНСКИМ МУСЛИМАНИМА

"Најзамршенији људи на свијету. Ни са ким историја није направила такву шалу као са нама. До јуче смо били оно што данас хоћемо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више ни тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије.

С нејасним осјећањем стида због поријекла, и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад, а немамо куд да гледамо у напријед, зато задржавамо вријеме, у страху од ма каквог ријешења. Презиру нас и браћа и дошљаци, а ми се бранимо поносом и мрзњом. Хтјели смо да се сачувамо а тако смо се изгубили, да више не знамо ни шта смо. Несрећа је што смо завољели ову своју мртвају и нећемо из ње. А све се плаћа па и ова љубав."

..............................................................

Везир босански Веџид - Махмед - паша пише владици црногорском Петру Петровићу Његошу 1839. год., а " књигу " заврши овако: Ја сам написао једну турску, а једну српску, обе су једнаке. Друго ништа. Да си ми здрав. У Травнику овога месеца года 1838." Други пут завршује му " књигу ". " Како ја вас милујем казаће вам ваш Радован, и за вашу драгост ову вам књигу пишем, која, желим, да вас у лијепом здрављу наиде. Једна српски, а једна турски, - обе су једнаке. И да сте ми здраво. У Травнику, по турски мјесеца Шевала 4. 1838." Године 1389. завршује писмо овако: " Друго ништа него ова два писма, једно турски, а друго словено - српски желим да вас наиде у лијепом здрављу. У Травнику по турску Зилџиде мисеца на 30. года 1839."
[Слика: 283689_399903633394869_1823627078_n.jpg]



[Слика: 391233_416906478361251_1598298610_n.jpg]

[Слика: 392941_408095319242367_1644185809_n.jpg]

[Слика: 529318_408090919242807_168152099_n.jpg]

[Слика: 523599_408097925908773_517892028_n.jpg]

[Слика: 524222_408091639242735_1674496265_n.jpg]

[Слика: 376840_408093762575856_1857637409_n.jpg]
Мухамед Мехмедбашић

[Слика: nova_slika_w2b365.png]

Мухамед Мехмедбашић(1886-1943) је био српски националиста, припадник револуционарне организације Млада Босна, која је 28. јуна 1914. године извршила атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву. После атентата је побјегао у Црну Гору и касније у чину потпоручника учествовао у повлачењу српске војске преко Албаније.Мухамед је једини од атентатора који је успео да се извуче из Сарајева и преко планина побјегне у Црну Гору . Ту га је Никола Велашевић скривао у свом дому у Даниловграду . И поред свих потјера разних аустроугарских агената и црногорских доушника , потрага за Мехмедбашић је била безуспјешна . Мухамед Мехмедбашић је касније успио да се пребаци на Солунски фронт и прикључи Апису и организацији « Црна рука » , односно организацији « Уједињење или смрт » .1 Заједно са пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом вођом групе Црна рука осуђен је 1917. године у Солунском процесу на 15 година затвора за учешће у наводној завјери за убиство српског престолонаследника Александра Карађорђевића. Амнестиран је 1919. године и враћа се у Сарајево.


Преминуо је 29. маја 1943. у Сарајеву после мучења од стране усташа.

извори:
http://sr.wikipedia.org/sr/Muhamed_Mehme...%A1i%C4%87
http://www.velasevic.net/moj-otac.html
Што помињеш прошлост мени,
та преда мном јасно стоји.
Ја познајем поријекло,
праотаца, дједа моји!
И ја чујем гласе, што их,
с њина гроба вјетар вине:
Србин буди чедо наше,
или проклет био сине!

Мехмед еф. Спахић

2.

[Слика: 1239843_600564793328751_1027818304_n.jpg]


"У Босни 800. 000 Срба муслимана".
Das Ausland: Wochenschrift für Länder- u. Völkerkunde. Том 2. 1829. Стр. 1044.


3.

[Слика: 1229971_597511556967408_2086020438_n.jpg]

The Ottoman Empire and Its Successors, 1801-1922, by William Miller,... Being a Revised and Enlarged Edition of "The Ottoman Empire, 1801-1913. Издание 1923 года. Стр. 361
[Слика: 104461656786121659910956.jpg]
Најистакнутији Муслимани у четницима:
- sudija Mustafa Pašić iz Mostara,
- doktor Ismet Popovac iz Konjica,
- Mustaj-bega Hadžihuseionovića,
- poručnik Husnija Čengić,
- Smajo Ćemalović iz Mostara,
- Mustafa Berberović iz Blagaja,
- Abid Prguda,
- Omer Kalajdžić,
- Muhamed i Abid Mehmedbašić iz Stoca,
- Mustafa Leho iz Blagaja,
- Džemal Kršlaković - imama - muderisa iz Konjica,
- Fehim Musakadić iz Sarajeva. Major Fehim Musakadić je lično preuzeo komandu nad Bjelimićima kada je preuzeta ustaška tvrđava u tom selu. Musakadić je bio dobrovoljac iz Prvog svetskog rata i Vitez Karađorđeve zvezde sa mačevima.
- Mustafa Mulalić sa područja Livna, koji je bio čak član Centralnog nacionalnog komiteta, bio je delegiran ispred grupe beogradskih Muslimana u Centralni komitet Ravnogorskog pokreta
- hafiza i član uleme medžlisa u Sarajevu Muhamed Pandžo,
- doktor Mehmed Begović profesora Univerziteta u Beogradu,
- imam Abdulah Hodžić iz Beograda,
- upravnik "Gajretovog" doma u Beogradu Muhamed Ćemalović,
- Fehim Musakadić - Musa bio nosilac spomenice "Solunskog fronta" i odlikovanja dinastije Karađorđević
- Muhamed Mulalić, rodom sa područja zapadne Hercegovine, izgradio je svoje duhovno biće na jugoslovensko - srpskoj literaturi i stvaralaštvu u cjelini
-Smajo Ćemalović iz Mostara
- Esad Vehabović (Bos. Gradiška, zatvoren zato što je javno tražio da se okači slika Draže mesto Josipa Broza)
- aktivni poručnik Omer-beg Čengić
- Kapetan Husein Rovčanin koji je predvodio čuveni Komoranski odred formiran na terenu između Brodareva - Bijelog Polja - Prijepolja i brojio nekoliko stotina boraca. Zasluga je kapetana Rovčanina u tome što komunisti nisu prešli Lim iako su u toku 1943-4. pokušavali nekoliko puta.
i mnogi drugi...

Izvor: Mugdim Karabeg MUSLIMANI U ČETNICIMA
Заимовићи беговска породица из Брчког

Беговска породица Заимовића из Брчког и Тузле потиче од средњовјековне кнежевске породице Алтомановић. Никола Алтомановић је био господар Ужица и ужичке области, а Цвјетко господар Усоре и Соли. Доласком Турака у Босну Алтомановића примају Ислам. Тако од Цвјетка Алтомановића потичу 3 породице: Тузлапаше (Тузлић), Муратбеговић и трећа породица Заимовић. Заимовићи султановим бератом (повељом) добијају беговски статус па према томе и велике спахилуке (феудалне посједе) у Босанској Посавини. Ове посједе, највјероватније, су добили 155О. - 1560. године. Кула са Оџак (двором) у Зовику саграђена 1563. године, саградио је Осман-бег Заимовић Алтомановић родоначелник Заимовића.Ти посједи су, у ствари, били зијамети - војнички феудо посједи, који су додјељивани само истакнутим војсковођама због њихових заслуга.
Мухамед, Мустафа и Махмуд - Три Србина из Стоца.
http://mojahercegovina.com/muhamed-musta...-iz-stoca/
Мр Мехмедалија Нухић: Како свој крст носи Мехмедалија
http://www.pecat.co.rs/2013/06/mr-mehmed...hmedalija/
Турци су исмевали Србе муслимане, Бошњак значи празноглав, глуп!

Муслимани никада нису постали Турци јер су сачували свој матерњи језик, стару традицију и увек су знали своје порекло, каже историчар и професор Салих Селимовић за недељник Печат, појашњавајући узроке историјског раздора Срба муслиманске вероисповести и Срба православаца.

Историчар и професор Салих Селимовић врстан је познавалац тема везаних за српско-муслиманске односе и проблеме који су се „провлачили“ кроз нашу, не много срећну, балканску прошлост. Аутор је вредних књига, на десетине студија, научних радова о пореклу и историји Срба муслиманске вероисповести.

Објашњавајући питање порекла данашњих муслимана у Србији, БиХ, Црној Гори, Македонији, КиМ, питање њихових корена, указујући и на суштину и природу вишевековне неслоге Срба и муслимана, једног истог народа различитих вера, на почетку разговора, он каже:
„Данашњи муслимани, који су са простора бивше СФРЈ, у већини словенског су порекла. То је у науци неспорно, мада има и оних који би ‚хтели‘, реч је о босанском и делу рашких муслимана, да су богумилског порекла. Не знају или неће да знају да су богумили само једна хришћанска јерес, може се слободно рећи у православљу, а никако неки посебан богумилски народ. Ако је велики део босанских богумила дошао из Рашке, па они су могли да буду само Срби. Богумилством жели да се докаже нека стара посебност, ‚индивидуалитет‘ из којег се временом наводно конституисала бошњачка нација. Покушава да се докаже да постоји неки историјски ‚континуитет‘. Ако су српска племена била доминантна у Рашкој, Зети, Босни, Травунији, Захумљу, Неретви, Усори, Соли и створила српске средњовековне државе, што је у историјској науци неспорно, па којег би то онда могли бити порекла домаћи муслимани по доласку Турака Османлија, од којих ће примати ислам?, казује професор Селимовић.

Он додаје да су ислам прво прихватиле властелинске православне породице, као и трговци, занатлије и сточари власи у брдско-планинским пределима где је деловање Српске православне цркве било слабије.
„Знатан број хришћана је исламизиран и кроз данак у крви (девширма). Неки родитељи су урезивали крст на чело дечака или им ломили и секли прсте на десној руци како би их спасили да не буду одведени у Истамбул и постали „Турци“ јаничари. Вук Караџић је констатовао повлашћени положај оних који су прешли у ислам следећом реченицом: „Ако се ко од раје потурчи, одмах има сва права као и остали Турци; не само што га неће прекорити пређашњом вером него ће га још свако радије помоћи него рођеног Турчина.“

У руралним срединама исламизација је до краја 15. и половине 16. века била скоро непозната изузев западно од Пљеваља у пределу Буковица. У ретким случајевима, у неким паланкама и касабама, исламизација је попримила масовнији карактер и тај талас је потрајао до око 1540. И поред прихватања вере освајача никада домаћи муслимани нису заборавили матерњи језик, а у отменијим круговима се увек писало ћирилицом коју су често називали босанчица, беговско писмо или Стара Србија, како су је они сами називали. Ћирилица и српски језик су били у употреби и на турском двору, а Дубровник је у преписци са турским достојанственицима, који су били пореклом „наше горе лист“, користили ћирилицу и српски језик још од 1420 године!, тврди професор Селиховић и додаје и да је Султан Мехмед Фатих говорио и грчки и словенски, заправо српски.

И касније, када је дошло до радикалније исламизације, ипак су биле сачуване и многе хришћанске и уопште аутохтоне народне традиције и празници као што су Божић, Савиндан, Ђурђевдан, Видовдан, Младенци, каже овај историчар из Сјенице.
„У народном календару код муслимана, поготово у руралним срединама, све до данашњих дана се користи одредница од Божића или до Божића, за Видовдан, по Ђурђевдану или на Прокопље (св. Прокопије) неће да раде“, додаје Селимовић.

Он додаје и да наши муслимани нису чином прихватања ислама постајали Турци. Они су и даље, без обзира на то којем друштвеном слоју припадали и на којим положајима се налазили, чували матерњи језик, писмо и многе народне обичаје из времена када су били хришћани, најчешће православци.
“Од етничких Турака су се увек разликовали. Ни Османлије у њих нису имали поверења, па су на везирски положај или неког главног паше скоро увек у Босанском пашалуку постављали Турке који су били пореклом Анадолци, Албанци, Грци, Бугари, Курди, Мађари, а наше су слали у удаљене провинције простране Империје. Турци су потцењивали и исмејавали муслимане називајући их Бошњацима, што у дословном преводу значи празноглав, глуп, тврдоглав.

Дакле, муслимани нису третирани као прави Турци, а ни они сами у души се нису тако осећали. После престанка османлијске владавине они су се нашли „ни на небу, ни на земљи“. Осећали су несигурност и повлачили су се у себе. Многи нису могли да схвате и прихвате историјску реалност. Велика маса је била и потпуно анационална.

Ипак, известан број муслиманских интелектуалаца, трговаца и племства (аге и бегови) знали су за своје хришћанско српско порекло и покренули су питање националног освешћивања муслимана и враћања својим предачким коренима! Са друге стране, било је неразумевања од једног дела српске интелектуалне и политичке елите за тај процес! То је код многих муслимана изазвало револт, па су из нашег пословичног ината хтели бити свако, само не Срби. Такве околности нашим непријатељима су и те како одговарале и у том правцу су они спроводили бескрупулозну и веома ефикасну пропаганду, наглашава овај историчар из Сјенице и додаје:
„Српски национални корпус изгубио је огроман број муслимана чији су корени српски! Слично се догађало и са Србима католицима. Да завршим оном чувеном, још непревазиђеном констатацијом умног Меше Селимовића: „Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више ни тока, ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије“, каже он и наглашава:

“Муслимани, који се од 1993. изјашњавају као Бошњаци, у Старој Рашкој и у БиХ, нису никада могли бити Турци, Иранци, Саудијци. Огроман је број муслимана који имају српска, односно словенска презимена. Бошњаштво из периода османске и аустроугарске владавине је промовисао освајач и окупатор из својих интереса. Ово сада је трећи пут да се наши муслимани опредељују да су Бошњаци. Не оспоравам право да се сваки човек, па тако и муслиман, национално изјасни или не изјасни, како хоће, па и као Бошњак. Друга је ствар синтетичко стварање националног колективитета. Ту се морају поштовати научно утемељене одреднице“, каже Селиховић у свом интервјуу за лист Печат.

За крај свог интервјуа професор Селиховић је додао да муслиманима не могу да буду ближи ни Турци, ни Арапи, нити било који други народ од браће и суграђана Срба.
„Никада не би требало да заборавимо `Да је брат мио које вере био` и да `Ко неће брата за брата, хоће туђина за господара`“, закључује професор Селиховић на крају свог разговора за лист Печат.

http://www.intermagazin.rs/ponovo-se-ogl.../?lang=cir
Страница: 1 2
Референтни URL