Погледи форум

Пуна Верзија: Хроника агресије НАТО
Тренутно прегледате lite верзију форума. Погледајте пуну верзију са одговарајућим обликовањима.
Страница: 1 2
Хроника агресије НАТО

[Слика: 102(2).jpg]

http://www.srbel.net/2013/03/24/hronika-...ato-1-dan/
http://www.srbel.net/2013/03/25/hronika-...ato-2-dan/
http://www.srbel.net/2013/03/26/hronika-...ato-3-dan/
http://www.srbel.net/2013/03/27/hronika-...ato-4-dan/
http://www.srbel.net/2013/03/28/hronika-...ato-5-dan/
http://www.srbel.net/2013/03/29/hronika-...ato-6-dan/
http://www.srbel.net/2013/03/30/hronika-...ato-7-dan/
http://www.srbel.net/2013/03/31/hronika-...ato-8-dan/
http://www.srbel.net/2013/04/01/hronika-...ato-9-dan/
http://www.srbel.net/2013/04/02/hronika-...to-10-dan/
http://www.srbel.net/2013/04/03/hronika-...to-11-dan/
http://www.srbel.net/2013/04/04/hronika-...to-12-dan/
http://www.srbel.net/2013/04/05/hronika-...to-13-dan/
http://www.srbel.net/2013/04/06/hronika-...to-14-dan/
http://www.srbel.net/2013/04/07/hronika-...to-15-dan/
http://www.srbel.net/2013/04/08/hronika-...to-16-dan/
http://www.srbel.net/2013/04/09/hronika-...to-17-dan/
http://www.srbel.net/2013/04/10/hronika-...to-18-dan/
http://www.srbel.net/2013/04/11/hronika-...to-19-dan/
http://www.srbel.net/2013/04/12/hronika-...to-20-dan/
http://www.srbel.net/2013/04/13/hronika-...to-21-dan/
http://www.srbel.net/2013/04/14/hronika-...to-22-dan/
http://www.srbel.net/2013/04/15/hronika-...to-23-dan/
http://www.srbel.net/2013/04/16/hronika-...to-24-dan/
http://www.srbel.net/2013/04/17/hronika-...to-25-dan/
http://www.srbel.net/2013/04/18/hronika-...to-26-dan/
http://www.srbel.net/2013/04/19/hronika-...to-27-dan/
http://www.srbel.net/2013/04/20/hronika-...to-28-dan/
http://www.srbel.net/2013/04/21/hronika-...to-29-dan/
http://www.srbel.net/2013/04/22/hronika-...to-30-dan/
http://www.srbel.net/2013/04/23/hronika-...to-31-dan/
http://www.srbel.net/2013/04/24/hronika-...to-32-dan/
http://www.srbel.net/2013/04/25/hronika-...to-33-dan/
http://www.srbel.net/2013/04/26/hronika-...to-34-dan/
http://www.srbel.net/2013/04/27/hronika-...to-35-dan/
http://www.srbel.net/2013/04/28/hronika-...to-36-dan/
http://www.srbel.net/2013/04/29/hronika-...to-37-dan/
http://www.srbel.net/2013/04/30/hronika-...to-38-dan/
http://www.srbel.net/2013/05/01/hronika-...to-39-dan/

Хроника агресије НАТО - НАСТАВАК

[Слика: nato-srj.jpg]


http://www.srbel.net/2013/05/02/hronika-...to-40-dan/
http://www.srbel.net/2013/05/03/hronika-...to-41-dan/
http://www.srbel.net/2013/05/04/hronika-...to-42-dan/
http://www.srbel.net/2013/05/05/hronika-...to-43-dan/
http://www.srbel.net/2013/05/06/hronika-...to-44-dan/
http://www.srbel.net/2013/05/07/hronika-...to-45-dan/
http://www.srbel.net/2013/05/08/hronika-...to-46-dan/
http://www.srbel.net/2013/05/09/hronika-...to-47-dan/
http://www.srbel.net/2013/05/10/hronika-...to-48-dan/
http://www.srbel.net/2013/05/11/hronika-...to-49-dan/
http://www.srbel.net/2013/05/12/hronika-...to-50-dan/
http://www.srbel.net/2013/05/13/hronika-...to-51-dan/
http://www.srbel.net/2013/05/14/hronika-...to-52-dan/
http://www.srbel.net/2013/05/15/hronika-...to-53-dan/
http://www.srbel.net/2013/05/16/hronika-...to-54-dan/
http://www.srbel.net/2013/05/17/hronika-...to-55-dan/
http://www.srbel.net/2013/05/18/hronika-...to-56-dan/
http://www.srbel.net/2013/05/19/hronika-...to-57-dan/
http://www.srbel.net/2013/05/20/hronika-...to-58-dan/
http://www.srbel.net/2013/05/21/hronika-...to-59-dan/
http://www.srbel.net/2013/05/22/hronika-...to-60-dan/
http://www.srbel.net/2013/05/23/hronika-...to-61-dan/
http://www.srbel.net/2013/05/24/hronika-...to-62-dan/
http://www.srbel.net/2013/05/25/hronika-...to-63-dan/
http://www.srbel.net/2013/05/26/hronika-...to-64-dan/
http://www.srbel.net/2013/05/27/hronika-...to-65-dan/
http://www.srbel.net/2013/05/28/hronika-...to-66-dan/
http://www.srbel.net/2013/05/29/hronika-...to-67-dan/
http://www.srbel.net/2013/05/30/hronika-...to-68-dan/
http://www.srbel.net/2013/05/31/hronika-...to-69-dan/
http://www.srbel.net/2013/06/01/hronika-...to-70-dan/
http://www.srbel.net/2013/06/02/hronika-...to-71-dan/
http://www.srbel.net/2013/06/03/hronika-...to-72-dan/
http://www.srbel.net/2013/06/04/hronika-...to-73-dan/
http://www.srbel.net/2013/06/05/hronika-...to-74-dan/
http://www.srbel.net/2013/06/06/hronika-...to-75-dan/
http://www.srbel.net/2013/06/07/hronika-...to-76-dan/
http://www.srbel.net/2013/06/08/hronika-...to-77-dan/
http://www.srbel.net/2013/06/09/hronika-...to-78-dan/
24 Марта 2014 године

"Руска" ТВ емитује документарац од 60 минута од Бомбадовање СЦГ

ЗАШТО

http://rt.com/news/yugoslavia-nato-war-documentary-417/
http://www.pressonline.rs/svet/globus/30...ciju.html*

Неких гене не могу да избегну да инсталиралих немац на свој Престол, и пати од истог до овог дана.....то бих могло да објашњава зашто су баш оних изгубилих гомилу својих људства на Источних фронт!
Чује се да је Преседник Лукашенко нудио Милошевић Против-Ваздучних С-300 и помоч са авиона....

Али му је Милошевић рекао ДА НЕ МИСЛИ ДА ЋЕ ДРЖАВА БИТИ НАПАДНУТАК.....а касније није било могучно због блокаде!
Stealth Secrets је документарац од овај авион......и први пут видим нешто од Срба и Србије

Покушао сам нешто нађем на тјубу, нисам сам још успео... због ту су били 4 пилоте из базе у Мазури ко су говорили кратко од мисије.....тако да видиш тих особе ко су били наређени да Србе Бомбардује.

https://www.youtube.com/watch?v=cTk6PPZhn-M
https://www.youtube.com/watch?v=mzQPIlXe2H0

Али занимљива подактак на крај емиције је било Стелф ракете, што су невидљиви исто према радаре и против рекетне системе!
Цитат:Сведочење српског обавештајца: Пред напад НАТО на Србију имао сам десетине шпијуна највишег ранга у структурама НАТО

Данас, и раније, говорило се о злочиначком подухвату који су српски политичари, официри, генерали итд., чинили према Албанцима, према не знам коме све, према међународној заједници, због чега имамо цео државни врх у Хагу, делом осуђен, делом чекају пресуде или су у неком статусу обновљеног поступка. Но, ја мислим да је пројекат „злочиначког подухвата“ створен у NATO.

Није се десио на Косову, није се десио у Босни, на територији Републике Српске или тамо где је српски народ живео у времену последњих 15, 20 година. Заправо, смишљен је у Вашингтону, Лондону, Бону, а испланиран у Бриселу, у седишту NATO.

Леополд Троиси се зове улица у којој је седиште најмонструозније организације која планира и реализује најгнусније операције за промену геополитичке мапе света.

Ја сам, можда, један од људи у Србији, један од официра или генерала, како хоћете, који је најдуже био у рату са NATO-ом. Упућен сам на обавештајни задатак у Брисел одлуком Врховног савета одбране, почетком 1995. године, након једне процене на највишем државном нивоу, која је уследила после серије напада америчких и NATO снага на положаје и насеља Републике Српске и Српске Крајине. Том проценом је закључено да у догледном периоду предстоји, кад се стекну услови или кад они буду испровоцирани, да ће борбена дејства, односно, агресија бити пренета на Савезну Републику Југославију, односно, претежно на територију Србије.

Наравно, та процена је била реална и донета је одлука да ја, са значајним дипломатским и обавештајним искуством, и још неким другим искуствима стеченим на значајним функцијама које сам обављао, под камуфлажном функцијом будем упућен у Брисел, са циљем вођења једне обавештајне операције која је трајала неколико година, у ствари, све до почетка агресије на СРЈ.

Мој задатак је био да направим обавештајну мрежу у структурама NATO, ЕУ, Партнерства за мир и других институција у Бриселу које се баве геополитиком. Ја сам тај задатак извршио.

Од фебруара 1995. године, када сам стигао у Брисел, па до краја 1998. године, до почетка планиране агресије, обавештајна мрежа, коју сам створио, први пут сада кажем, бројала је више десетина људи највишег дипломатског ранга у NATO-у и другим бриселским дипломатским мисијама. Биле су то дипломате, мени равне по дипломатском статусу, као министру-саветнику југословенске мисије при ЕУ.

Дипломате, професионалци знају да је то, прва или друга личност по рангу, после амбасадора. У Брисел сам упућен као пуковник, у земљу сам се вратио као генерал-мајор.

Желим да се осврнем на једну оперативну акцију која је кулминирала доношењем, односно, добијањем планова за агресију NATO.

Ја сам 1998. године имао намеру да се сретнем са једним француским генералом који је био шеф њихове војне делегације и члан Војног комитета NATO. Француска се у то време противила агресији NATO-а. Ја сам пратећи ставове делегација и њихових представника држава чланицаNATO, преко мреже коју сам створио, имао све информације о свакодневним активностимаNATO-а, које су се односиле на моју земљу.

Француски генерал, шеф њихове војне делегације жестоко се противио изради планова за агресију и одбијао ангажовање Француске у том злочиначком подухвату. Наравно, по налогу француске владе. У намери да се са њим сретнем, стицајем околности, упознао сам се са његовим прво потчињеним, шефом кабинета у њиховој војној делегацији, мајором Пјер Анри Бинелом.

Уместо са генералом на ручку, ручао сам са мајором.

Пре функције у NATO-у, био је у француском конигенту УНПРОФОР-а, у Босни. Ради се о веома способном, интелигентном официру. Завршио је престижну Сен-Сир војну академију, коју су завршили Шарл де Гол, краљ Петар I Карађорђевић и многе друге историјске личности.

За ту академију врши се веома ригорозна селекција. Њему је била предодређена веома значајна каријера. Иначе, обавештајац по профилу, као што сам то био и ја.

У историји обавештајних служби ретко је забележен, или није познат јавности сусрет два обавештајца са различитим обавештајним циљевима. Ипак, нашли смо тачку обостраног обавештајног интереса. Међутим, размишљајући, у једном тренутку, пошто сам ја пре тога био шеф кабинета начелника Генералштаба, а знајући шта шеф кабинета зна, ја сам се одлучио да га „држим на вези“. Прве информације које сам имао од њега, ја сам их проверавао на две, три стране, а онда сам почео да му дајем неке задатке, и он је ушао у „обавештајну игру“, веома искрено, свестан свих последица.

Почетком лета ‘98, NATO је отпочео припреме за агресију на СР Југославију. Биле су оквирно, глобално конципиране снаге, а земље учеснице су пријавиле са којим ће снагама учествовати. Одлука о агресији је требала бити донета 12.-13. октобра 1998 године. Ја сам, до тада, више стотина информација доставио војно-државном руководству у којима су се налазили сви детаљи плана агресије.

Првог октобра сам позвао мајора Бинела у један ресторан са циљем да добијем изворни план агресије, и рекао сам му следеће: „Знам датум агресије, знам објекте, циљеве, знам фазе, знам снаге итд.“

Погледао ме је и питао: „Шта не знаш?“ Ја му кажем да знам све. „Па шта ти треба?“ Кажем му да ми требају оригинални планови. А онда сам измислио једну причу која ми је случајно пала на памет и рекао сам: „Знаш шта“, мада смо онда већ били на ти, „кад неки Србин залута у Париз, тамо, и са неким треба да се нађе, он каже код Ајфелове куле, ту ће се негде срести. Е, у Београду постоје Теразије. И кад треба неког из унутрашњости да сретнеш, онда кажеш срешћемо се на Теразијама па ћемо онда лако“.

Питао ме је шта то значи. Ја кажем, то је једно место које по нечем другом симболично. „По чему?“ Ја кажем: „Кад је неко државу преварио, онда га ту вешају“. Погледао ме, и каже: „Па шта, неће вас да вешају?“

„Хоће, уколико будем обмануо државу и не будем обезбедио планове за агресију“. Каже: „То је опасно“. Кажем, јесте. Размишљао је, размишљао и рекао:“Ја то немам“. Рекао сам му да верујем да као обавештајац знам да је дубоко загазио у „издају NATO“ и да може да набави. Знао је да ја у једном тренутку могу да га искомпромитујем, да могу да га уценим, што никад не бих урадио, јер он се заиста понео пријатељски.

Гледали смо се тако мало дуже, не трепћући, и он је у једном тренутку рекао: „Па у реду, имаћеш их“. Сутра вече је дошао у мој стан и донео је оно што сам од њега тражио.

Планове је добио од официра из француске војне делегације, а потом их је донео код мене. Нас двојица смо их у току вечери изанализирали, а потом се разишли, размишљајући да ћемо те ноћи обојица, истовремено,бити ухапшени.

Наравно, ја сам рачунао да ће њега ухватити чим буде изашао из мог стана, а мене кад будем изашао и кренуо са документима. Ја сам пропратио његов излазак преко завесе док је излазио напоље и прелазио улицу. Негде је тамо, у некој споредној улици, паркирао ауто. Нестао је.

За мене је тада настао пакао. Шта сада радити? Био сам сам у кући. Шта сад радити са папирима? Где ићи у пола 12? Како то однети? Позвати било кога из амбасаде, просто није било паметно. Одлучим се. Постоје три излаза из зграде. Један је где излазе аутомобили, други је главни улаз излаз са лифтовима и трећи, где се налазе контејнери.

Не размишљајући много рационално, једино могуће решење, да се морам брзо „отрести“ докумената. Значи, морам изаћи са тим на улицу, па шта буде. Одлучио сам да изађем и са собом сам понео две кесе.

Једна кеса је била са стварним ђубретом, а друга је била са неким помешаним папиром, у којем су били планови NATO. Изашао сам где су контејнери. Бацио сам једну кесу, а другу сам понео са собом. Променио сам правац кретања којим иначе идем, изашао сам на једну главну улицу и дошао до амбасаде. У амбасади сам током ноћи прерадио документа на начин како то налажу обавештајне процедуре. У зору сам их послао за Београд.

Ујутру, 2. октобра, на столу начелника Генералштаба и државног руководства је освануо план за агресију. У њему су били сви детаљи који су били потребни. У то време, јединице су већ биле на положајима, диспергована је била муниција, складишта, авиони, радари, ракете, итд.

Донета је одлука да се извади тзв. „стратегија дисперзије“ и да се изврши премештање људских и материјалних ресурса на нове положаје. То је урађено у току наредних неколико дана. 8. октобра, Американци су извршили последњу верификацију позиција циљева. Да напоменем да је на једној томахавк глави, која није експлодирала, кад је агресија већ била завршена, Војно-технички институт пронашао да је њен циљ био меморисан 15. марта 1998. године. Значи, шест месеци раније су одредили циљеве које ће гађати.

Наравно, током провере локације циљеви више нису били на ранијим позицијама. Сви борбени ресурси – људство и техника – били сууа новим рејонима. Настала је паника у NATO, јер су циљеви нестали. Наилазе зимски период и неповољне временске прилике. Они су ту операцију назвали „Балканска зима“.

Радикалном агресијом имали су за циљ да униште људске и материјалне ресурсе, привредни и политички систем земље, да изазову капитулацију оружаних снага, доведу NATO копнене снаге и изврше окупацију. Општа глад и смрзавање становништва је била мера за непокорност NATO-у.

План агресије је имао четири фазе. Прва фаза је требало да траје 24 сата, тада је требало уништити 16 циљева. Тих 16 циљева су обухватили цео ПВО систем. Затим би уследио 24-сатни ултиматум. Уколико оружане снаге не буде капитулирале и повукле војску са КиМ, следила би и нова, 48-сатна серија циљева. А након тога фаза „Апокалипсе“.

Фаза „Апокалипсе“ обухватала је више од 600 циљева, и та фаза је требала да земљу заиста учини потпуно девастираном. Да напоменем, фазу „Апокалипсе“ су припремили одмах на почетку агресије, током априла 1999. године. Међутим, сценарио се није одиграо онако како је NATO планирао.

Дисперзијом циљева план агресије „Балканска зима“ је пропао. Нису имали циљеве за гађање. Нису имали услове за постизање стратегијског изненађења, што је први услов за победу агресора. Због откривања планова о агресији одлучили су да 12. октобра ујутру крену за Београд, да преговарају са председником Милошевићем и државним и војним врхом. У суштини, агресија је одложена.

Том приликом, договорено је да се део наших војних и полицијских снага повуче са КиМ и да се дозволи долазак Верификационе мисије. Увече су се вратили у Брисел. Известили су СаветNATO о томе шта је договорено са руководством у Београду.

Споразум је био да се до 17. октобра (72 сата) реализује договорено. NATO је остао у стању највишег степена борбене готовости. На новим разговорима, 17. октобра, тај борбени статус NATOје продужен још десет дана, до 27. октобра. Тога дана NATO је снаге за агресију на СРЈ превео у „мирнодопско стање“.

Двадесет седмог октобра сам послао свој последњи извештај из Брисела „да је агресија избегнута, опасност није прошла“. Наравно, то се касније десило у марту, али су моји напори, уз помоћ мајора Бинела, агресију одложили за око пола године, што је знатно допринело да је спремније дочекамо.

Мајор Бинел бива откривен у трагању како су планови откривени. Ухапшен је 19. октобра, одведен у Париз и био је десет дана под истрагом. Одмах је признао и рекао је: „Јесам, дао сам планове српском дипломати Јовану Милановићу“. На питање: „Зашто си дао?“, одговорио је:“Због тога што сам хтео да помогнем Србима“.

У првом контакту са мном, рекао ми је да му је деда био солунац и да му је рекао: „Синко, кад Србина сретнеш, скини му капу“.

Сви медији, и електронски и писани, саопштавају 01. 11. „да је ухваћен српски шпијун у NATO“. Бинел је остао у затвору, а ја у кућном притвору наредних педесет дана. Наравно, ту су биле телевизијске камере, репортажна кола испред амбасаде, испред стана, тражили су и чекали да ме усликају. Ту прилику им, наравно, нисам пружио. То је трајало доста дуго, десетину дана.

Потом је, 19. новембра белгијски парламент заседао и на дневном реду је била „шпијунска афера Милановић-Бинел“. Била је то тема целодневне дебате. Нису, између осталог, могли да нађу модус шта учинити са мном. И наравно, ништа паметно нису могли да смисле, јер нису могли да ме протерају.

Европска унија нема механизам за протеривање дипломата. Нисам био акредитован у Белгији, а NATO-у ја нисам украо планове, донесени су ми у стан. Тако, и даље сам остао у Бриселу. Одлука парламента је била да се сачека истрага о Бинелу у Паризу, па ће онда одлучити касније. Намера им је била да ме 15. јануара наредне, 1999. године, кад ми истекне дипломатска виза и документа која иначе даје белгијско Министарствоиностраних послова, да ми задрже документе, да ме оставе без дипломатског имунитета и да ме неко од Муслимана или Шиптара ликвидира, пошто је то тамо било као „добро јутро“. Е наравно, ја сам о тој намери добио обавештење опет од њихових људи, и то од једне врло значајне личности. Тај паклени план је осујећен 19. децембра, на Светог Николу. Напустио сам Белгију и вратио се у Београд.

Бинел је био оптужен за националну издају и претила му је казна од 14 година због тога што није могао да докаже да ми није донео план о фреквенцијама летења француских авиона.

Тај план му заиста нисам тражио. Одбио сам да било шта са њим причам о Француској. Рекао сам : „Не желим да од тебе правим националног издајника.” О Француској, све што ми треба, сазнаћу од других. И заиста сам одбио. Провео је десет месеци у истражном затвору, потом је, након не знам ког времена, осуђен на 5 година. Заједно са истражним затвором, издржао је казну од три године.

У затвору је написао књигу „Ратни злочини NATO”. У њој је, поред осталог, описао овај „NATO злочиначки подухват“.

Рећи ћу вам само шта му је рекао судија приликом суђења. „Желели сте да будете херој, постали сте издајник, издали сте другове, савезнике. Издали сте Француску.”A психијатар, док је лежао у затвору, и био под истрагом описао га је овим речима:“Ментално болесна, изопачена личност.”

Психијатар не каже да су му у ћелију убацивали злочинце и хомосексуалце.

Он је, данас, геометар у Тулузу. Некада елитни официр, данас геометар. У Београду је био маја 2003. године, поводом промоције његове књиге „Ратни злочини NATO“. Нико из државних институција није присуствовао тој промоцији. А изговорио је реченицу за историју: „Нисам се покајао, опет бих исто учинио“.

Заслуга за његов долазак у Београд припада проф. др са Сорбоне, Мили Алечковић.

Написао је у то време још четири књиге. Рекао је и ово: „Да нисам срео господина Милановића, никад не бих био књижевник“. Рекао је и следеће: „Идем сада тамо, у српске енклаве, да промовишем књигу, а моја следећа активност је учење српског језика“.

Има ли већег патриотизма од једног странца. И коначно, председник Републике Србије га је 2012. године одликовао орденом Обилића. Један новинар, у једном подужем чланку, анализи, каже: „Да ли је његова судбина вредна за оно што је учинио“.

И следеће, у то време, Свилановић је био министар иностраних послова, каже: „Да ли Свилановић може рачунати на овакве људе?” Заиста да не може, њему нису такви људи примерени.

Ето, то је најзначајнија епизода једне велике четворогодишње обавештајне операције. А било их је заиста много. Њима ће се бавити историја и историчари. У овој епизоди, учесници смо Бинел и ја. У мноштву других епизода било је више десетина учесника. О њима немам законско право да говорим, а и професионална етика ме обавезује.

О Бинелу сам говорио зато што нисам рекао ништа више од онога што је он рекао у истрази и оно што је у јавности познато.

На крају, желим да истакнем да је мајор Бинел, за јубиларну 10-годишњицу обележавања агресијe NATO Београдском форуму за свет равноправних и Клубу адмирала и генерала Србије, послао поруку коју је назвао:

„Порука земљи хероја под бомбама убица“. У поруци је рекао да је имао и понос и стид, али стиди се због своје земље која је учествовала у агресији против поносног српског народа, са којима су у историји били пријатељи. И на крају, он каже: „Ви Срби кроз читаву историју показали сте храброст, бар од времена битке на Косову пољу. Ви данас нисте сами, чак и ако су тренутно ваша браћа будуће заједничке борбе још притајена у тишини. Вера у Бога, у отаџбину, у корен и традицију, извори су наше славе и будућности. Данас на десетогодишњицу ужаса који вам се догодио, а коме ће једном доћи крај, желим да вам кажем колико сам вам пријатељ и колико вас волим. Нека је слава и дуговечност српском народу. Ваш пријатељ и ваш брат, Пјер Анри Бинел.”

Ја поручујем у своје име:

Хвала ти, брате, Бинел!

Хвала свима који су као Бинел допринели да се осујети злочиначки план агресије „Балканска зима“ (Милосрдни анђео) и умање његови ефекти током пролећа 1999. године.

Њихова имена и заслуге за српски народ налазе се у тајним депоима најновије српске историје. О њима, као о Бинелу, причаће наша покољења!

Хвала Белгији што ми је сачувала живот, а могла је применити „америчку рецептуру“.

Аутор: Генерал Јован Милановић, из књиге „Србија и NATO, друго допуњено издање“, Београдски форум за свет равноправних, Београд, март 2015.
Извор: Факти
Цитат:Телевизија преноси "величанствени скуп" у хали "Пинки", у Земуну. Лица претвореног у боју крви, вођа радикала урличе да морамо у рат са белосветским олошем, да ћемо многи изгинути, али да Албанаца на Косову више неће бити. И неће бити ни Македоније. И пљуштаће наше ракете и бомбе по Риму и свим суседним земљама које дозволе авионима агресора прелет својим небом. Па каже и то да ћемо рат изгубити и да ће нам отети и окупирати Косово, али да је то баш оно што желимо, јер ћемо, у будућности, заклињати још нерођену српску децу да гину за ослобађање Косова... Све своје мудре реченице кити он псовкама којих се пристојни људи стиде, а маса која га слуша вришти од среће, поскакује, пева, псује и витла барјацима. И ти што витлају су "народ" и "народна воља". Бирачи. Они одлучују шта ћемо и куда ћемо. Њихова је воља одлучила да одбијемо уже спаса, које нам је понуђено у Рамбујеу. И њихова је, ето, воља да Србија мора под бомбе НАТО савеза, најмоћније војне армаде у историји света, и да изгубимо Косово.

Кренух да пишем писмо Милошевићу. Немам снаге ни жеље да му телефонирам или да се састајем са њим. И боље је, мислим, да остане писани доказ. Он не воли ни сведоке ни доказе.

"Мудрост и одговорност захтевају и болне уступке и жртве, како би се добила партија и како бисмо одбранили Косово. Тој одбрани дужни смо да подредимо страначке и личне интересе, ризике и страхове, јер ниједан појединац не може бити горд после губитка Косова" - избегавам да га понизим подсећањем на његово држање када сам му пренео поруку Бориса Мајорског. Подсећам га, међутим, на Шешељев говор у хали "Пинки", а посебно на претње истребљењем Албанаца.

"Никако не верујем да сте и ви за то истребљење. Српски народ би, тим злочином, навукао на себе геноцидну кошуљу за све векове унапред. Ви сигурно знате шта би се десило, ако пристанете на то лудило. Цео свет дигао би се против нас и напали би нас са свих страна... Молим вас, у име Србије, у име Косова, у име данашњих Срба и у име још нерођене српске деце, да вас не омаме, не опјане и на национално самоубиство не наведу ови френетични аплаузи и клицање вама, на скуповима где се Србија позива у рат са светом."



***

Неки будући Срби сигурно ће сазнати да су нас у рат са НАТО алијансом гурнули Слободан Милошевић, Војислав Шешељ и Мирјана Марковић. Они ће написати оптужницу и изрећи непролазну пресуду. Учиниће то неко будуће поколење, јер данашњи нараштај Србије бежи од истине и видела.

И ја ћу пред Јустицију. Том будућем суду и судијама прилажем своје признање да сам изгубио рат да спречим рат и бомбардовање, али ће, истовремено, архиве сачувати и доказе да сам, у свим медијским биткама, победио агресоре.

Свакога дана, од јутра па до касно у ноћ, а често и ноћу, испаљивао сам гранате са екрана телевизија и са страница штампе држава које су гранатирале Србију и Црну Гору. И ниједна моја реч није промашила мету. Нема западног државника нити НАТО команданта, које ћу сретати после рата, а да ми то није признао. Гађао сам их у савест, подстицао кајање, стид и ноћне море.

Нисам говорио у име Владе, чији сам био потпредседник, ни у име председника своје државе, ни у име своје странке, нити у своје име. Говорио сам у име несрећних и неправично кажњаваних људи моје мале земље, немоћних да се бране и бездушно осуђених да буду жртве.

Битка против унутрашње агресије била је много тежа и ризичнија. Већ 25. марта, дан након почетка бомбардовања, у савезну Владу, која је у ратном стању преузела и надлежности државног парламента, стигао је захтев републичке Владе о промени Кривичног закона и увођењу смртне казне и преких судова. Одјурио сам код премијера Момира Булатовића и рекао му да ће, буде ли то усвојено, СПО напустити Владу и позвати на демонстрације!

- Они хоће - говорио сам у бесу - да им спољна агресија буде кишобран за њихову унутрашњу агресију, за преке судове и смртне казне људима из опозиције и свима који су против њих... И како то брзо саставише. Они су ово припремили одавно и само чекали НАТО бомбе. Ово СПО неће дозволити. Због нечег другог, а не због стрељања противника режима, прихватили смо да уђемо у Владу!

- Разговараћу са Милошевићем - рекао је Булатовић.

Не знам шта му је пренео и како је "врховни командант" реаговао. Захтев за смртном казном и преким судовима похрањен је у фрижидер, а разгоропађени Шешељ пенио од беса и тражио егзекуције "пете колоне". Медији у Србији, сви од реда, преносили су то без икаквог протеста, чак и без коментара. До јуче бројне и гласовите главе слободоумне Србије, увукле су своје вратове у јарам, поданички и без роптања. Све новине претворене су у ратне билтене, а телевизијске и радио станице у штабове примитивне пропаганде. Животиње, гамад, ђубрад, говна, смеће, педери, педофили - био је инструктивно-патриотски жаргон српског Министарства за информисање...

- Захтевам да се прекине ова срамота - кажем на седници Владе. - Узор нам морају бити билтени српске Врховне команде из два балканска и Првог светског рата, као и речник тадашњих министара и команданата наше војске. Кад нам се предао Есад Паша са својим гарнизоном, из Скадра смо га испратили почасним плотунима, а нисмо хтели ни да разоружамо његове војнике. Са непријатељем смо комуницирали цивилизовано и онда кад је Србија била окупирана, а наш Краљ, Влада и Војска на Крфу сањали своје куће и Отаџбину...

И премијер и сви министри, слушају пажљиво и без приговора. Очи њихове, међутим, одају да они који одлучују не седе у овалној сали Палате федерације. На моје изненађење, погледи су сведочили и да би већина тих људи, само да је била лишена страха, подржала и мој захтев да савезна Влада одбаци Милошевићев захтев о прекиду дипломатских односа са водећим чланицама НАТО алијансе.

- Рат је, господо, привремено стање. Са овим државама мораћемо да преговарамо о престанку рата и са њима ћемо морати живети и сарађивати у миру - говорим у тишини чуђења што се усуђујем да размишљам слободно. - Овај захтев за прекидом дипломатских односа је непромишљен и штети само нама. Због тога вас позивам да га одбијемо!

- Одлучно сам против господина Драшковића и молим да се, ако је икако могуће, на овај списак стави и Италија - јавља се један ЈУЛ-ов министар.

- Италија не може на списак - одговара му министар Јовановић.

- Учини то, Жико, мени за душу. Много су ми се '43. замерили на Неретви! - изазва смех у сали...

Није било никаквога смеха кад је премијер предложио да се правила ратног стања примене и у Црној Гори, да Војска заузме зграду телевизије у Подгорици и, буде ли отпора, разоружа непослушну полицију црногорског председника Ђукановића. Прилично мирним гласом, као да је у питању нека ситна операција, он је то предложио нешто после подне, на самом почетку седнице.

- Имам информацију да ће велика формација НАТО авиона већ око 13 сати бити изнад Београда и да је могућно и бомбардовање ове зграде! - рекао је Булатовић. - Зато вас молим да будемо брзи и да на вријеме завршимо.

- Боље је, господине председниче, да ми сви који смо у овој сали данас погинемо него да усвојимо ово што сте предложили! - одмах одговорих. - Не покушавајте да ми одузмете реч, јер имам право на опструкцију и то ћу право да искористим - обратих му се званично и оштро. До тада, међу нама двојицом није било посебних спорења. Он је поштовао моју непослушност, а ја његову зависност, и у сваком личном разговору били смо на "ти".

- Немојте, молим вас, господине Драшковићу, ни да помислите да је овај предлог последица неке моје политичке осветољубивости према господину Ђукановићу и да злоупотребљавам рат за личну освету.

- Не желим да се уплићем ни у политичке ни у личне односе између вас и председника Ђукановића. Оно што хоћу да вам кажем, и вама и свима осталим у овој сали, јесте најтврђа одлучност и моја и моје странке да спречимо крв и зло у Црној Гори. Што ми је Србија, то ми је и Црна Гора, без обзира на то ко влада у Београду, а ко у Подгорици. Боље да останемо и без руку и без глава него да гласамо за обнављање братоубистава у Црној Гори, а сутра и у Србији. Сваки грађански рат је дивна прилика свакој будали да, у име партије, у име нације, у име овога или онога, уклони најближе које не воли - комшију, неку стрину, ујака, супарника, па и рођеног оца или брата.

- Господине Драшковићу, молим вас да скратите - погледује Булатовић у сат.

- Тек се загрејавам. Говорићу два сата, две ноћи и два дана, буде ли требало, али одлуке коју тражите неће бити. Баш ме брига за НАТО авионе. Чекајмо их овде или прекините седницу!

Премијер је слегнуо раменима и послушао. Не знам шта се дешавало после седнице, али тај захтев више није поновљен и војска и полиција у Црној Гори, срећом, нису удариле једна на другу...



***

Првих дана бомбардовања, изазвах Милошевићев гнев и згранутост свих "правоверних" у Врховној команди. Касно увече, укључих се, уживо, у програм градске телевизије у Њујорку.

- Каква је судбина тројице америчких војника које су српске снаге киднаповале на територији суседне Македоније? - поставише ми питање.

- Слабо вас чујем, па вас молим да поновите - некако се снађох да сакријем своју изненађеност. Ништа ја о тим војницима нисам знао. Ако то кажем, осрамотићу и себе и Владу чији сам потпредседник задужен за односе са светом. Молби да понове своје питање прибегао сам да бих добио на времену и смислио одговор.

- Они нису киднаповани у Македонији, него су заробљени у Србији. Ми поштујемо Хашку конвенцију о заробљеницима и са њима поступамо најбоље. Чим престане овај рат, они ће бити ослобођени. У име Владе и у своје име, упућујем поздраве њиховим породицама и молбу да не брину за своје синове!

На "двору" је пометња и шок, кажу ми, изјутра, Момир Булатовић и Зоран Лилић. Требало је да ти војници буду стрељани као страни "терористи". Уговорен је и ТВ-пренос егзекуције. Моју изјаву пренели су сви светски медији и сада је на "двору" паника. Не знају шта да раде... Ускоро ми телефонира Милошевић.

- Ви сте, чујем, на своју руку помиловали агресорске шпијуне и терористе. Са којим правом?

- Немам ја појма ни где су они ухваћени ни како - кажем му. - Ако су терористи, требало је да ми то буде јављено. Знате да сам на сталној вези са светским медијима и ја морам да знам све што се догађа. Реците ми који су то они терористички злочин починили?

- Ушли су наоружани на територију наше државе.

- То није тероризам, а није ни шпијунажа.

- Сматраћемо терористом свакога агресорског војника кога ухватимо на територији Југославије!

- На то немамо право. Можемо их сматрати само ратним заробљеницима и држати их у заробљеништву док рат траје. Морамо да поштујемо Хашку конвенцију.

- Они нама бомбе, а ми да поштујемо конвенције и трице од конвенција. Ти терористи ће бити стрељани!

- Онда ће нам Американци са земљом сравнити три града! Осим тога, ти војници нису терористи, а по савезном закону нема смртне казне!

- Нема је у савезном закону, јер то ви не дозвољавате, али има смртне казне у Кривичном закону Србије - рече смиренијим гласом. - Само да знате да сте нас вашом изјавом гурнули у велике проблеме...

Читавог тог дана и наредне ноћи, Момир Булатовић, Зоран Лилић и генерал Благоје Ковачевић молили су Милошевића да не прекрши оно што сам ја, пред целим светом, рекао и обећао. Не само да нису убијени, него су ти војници ускоро и ослобођени. Да би показао своју "племенитост" према ратном непријатељу, ослободио их је Милошевић и, уз велику медијску помпу, отправио њиховим породицама у Америку. По њих је у Београд допутовао Џеси Џексон, лидер мировног покрета у Вашингтону. Присуствовао сам, у хотелу "Хајат", испраћају америчких војника, иако тада, почетком маја, више нисам био у Влади.

Смењен сам као издајник "патриотске" стратегије, коју је, уочи НАТО бомби, дефинисао вођа радикала. Одлучено је да будем убијен. Страшни злочин на Ибарској магистрали, извршен 3. октобра 1999, реализација је одлуке шефа државе да будем скраћен за главу. Чудом неким, масакрирали су четворицу мени најближих и најдражих, па су по моју главу ишли и други пут, кад сам био у Будви, 15. јуна 2000. године.



***

С обзиром на све што сам чинио као потпредседник Савезне владе за спољне послове, помало је и чудно да ме је Милошевић у тој влади трпео и тих 70 дана. Он се латио мача тек онда када сам на њега ударио јавно, кад сам новинаре прозвао због њиховог кукавичлука и позвао их на отпор унутрашњој агресији, и кад сам, у драматичном разговору са њим, његове банде оптужио за смакнуће Славка Ћурувије, власника и уредника "Дневног телеграфа".

- Није тачно да су услови ратног стања услови који грађанску храброст и савест људи у Србији бацају под ноге. Новинари, као бивши ваш колега, упућујем вам замерку што нисте довољно храбри. Пишите, критикујте, имате право на то... Обарајмо петокраке, да би се дигла Србија! Петокраке и Мао Це Тунга, Лењина и Стаљина, нека шире по својим становима, причају са њима, љубе их, али нека их не износе на улице, на митинге, где долазимо сви... Помозите, побуните се, новинари. Чујете ли лудаке шта говоре?! Да ово више није рат за одбрану Косова, него за ослобађање Европе, за рушење НАТО пакта и стварање нових Уједињених нација! То не смеју бити ратни циљеви малог српског народа. Препустимо те велике циљеве Русима, Кинезима, Индусима, много већим и снажнијим од нас... И још нешто. Прете да ће демолирати и срушити просторије Демократске странке. Назад, назад, то им поручујем... - говорим на конференцији за штампу.

- Зове Милошевић, узмите везу - каже ми секретарица Данијела.

Или је неки квар у систему преноса или се она спетљала. Моја слушалица је глува, па одлазим код ње, да отуда разговарам.

- А ко је убио Славка Ћурувију? - загалами он. - Судећи по вашим изјавама, ви то знате, па бих желео да ми кажете.

- Или су га убили терористи државе или је и он, као адвокат Никола Баровић, налетео на кору од банане!

- Није нимало духовито. Чак је то и дрско са ваше стране. Убијате нам углед у патриотском свету који се диви нашем отпору.

- Ја нисам шеф убица, па ни кривица за рушење угледа, о коме говорите, не може бити моја. Славка Ћурувију су стрељали на његовом кућном прагу, хиљаде људи су по затворима, пљачкаши отимају сељацима имовину и храну... Главном уреднику "Студија Б", Драгану Којадиновићу, прете да ће он бити следећи Ћурувија. Хоће да руше и централу Демократске странке - и ја галамим. - Овако, као што је у оној песми Матије Бећковића, више не може.

- Којој то сад песми? Шта хоћете да кажете?

- Хоћу да вам кажем да су пашчад пуштена, а да је камење свезано!

- Ви плачете за Зораном Ђинђићем који, на силу, хоће да од себе направи жртву, то никако не разумем. Знате ли ви да он подржава бомбардовање? Он је издајник земље и вођа "пете колоне".

- То није тачно, јер "пета колона" постоји једино у главама комунистичких идиота којима се чини да, уз помоћ НАТО бомби, Србију могу вратити у четрдесет и пету годину. Ђинђић је мој политички противник, али и савезник.

- С обзиром на то шта све причате и радите, то ме и не чуди! - пакосно ће он.

- Надам се да знате да СПО у овој влади заступа сву демократску Србију и да сам ја громобран њима свима! - одговорих му полако и готово растављајући на слогове...

Не сећам се шта је рекао или да ли је само нешто смрсио и спустио слушалицу.

Који дан касније, блед у лицу и тајновит у изразу, Милан Комненић ми каже да постаје "врло, врло опасно". Знајући га као човека склоног драми и виђењу великих опасности у ситницама, његову шифровану стрепњу хтедох да окренем у шалу, али се он отвори и рече да морам да се припазим. Неки људи из неке Службе, а он мисли да је Војна, замолили га да ми пренесе да се планира моја ликвидација! Замолили су га, каже, да ми то пренесе на згодан начин, да поверујем, али да се и не уплашим...
Сјећање тадашњег потпредсједника владе Југославије
Желим да питам

Колико Мигови је Србија имала пре бомбадовање?
Колико од тих Мигови су радилих?
Колико од тих Мигови су виделих ваздух?
Колико од тих Мигови нису моглих да лету и зашто?
Што су били проблем са тим Мигови?
Јели је нестало делове те авионе и то времена где је Србија била константна окружена са Ратове.
Ако рачунамо да је Србија нешто приметила да се нешто припрема, а то је сватила кад ЦИА прави станицу у Булгарској, што још није била близо Европске Унија.....јели је овсте постојала одељење за окупљење делова за авиона?
Препостављам какав отпор бих тих Мигови били тадашње НАТО?
(30-09-2016 06:21 PM)Прст_у_ока_латиници Пише: [ -> ]Желим да питам

Колико Мигови је Србија имала пре бомбадовање?
Колико од тих Мигови су радилих?
Колико од тих Мигови су виделих ваздух?
Колико од тих Мигови нису моглих да лету и зашто?
Што су били проблем са тим Мигови?
Јели је нестало делове те авионе и то времена где је Србија била константна окружена са Ратове.
Ако рачунамо да је Србија нешто приметила да се нешто припрема, а то је сватила кад ЦИА прави станицу у Булгарској, што још није била близо Европске Унија.....јели је овсте постојала одељење за окупљење делова за авиона?
Препостављам какав отпор бих тих Мигови били тадашње НАТО?
Пре рата је ВЈ имала око 3 ескадриле ловаца МиГ-21 и једну ескадрилу ловаца МиГ-29. Команда ваздухопловства је одлучила да се не лети са МиГ-21 јер се ради о застарелом авиону, па су коришћени само МиГ-29.

Међутим и код њих је постојао проблем јер иако су били на нивоу или бољи од западних авиона у блиској борби, на средњој су били далеко лошији јер су НАТО авиони поседовали ракете АМРААМ које су активно самонавођене (”испали и заборави”), док су наши МиГ-ови имали ракете Р-27Р, за које је потребно све време летети ка циљу и осветљавати га радаром (због чега се ризикује гађање са ХАРМ, противрадарском ракетом).

Осим тога, на МиГ-29 је истекао ресурс (био је потребан ремонт и замена делова), па је већина авиона имала неки квар у лету.
Ремонт није освојен код нас. И поред тога што авиони нису били за летење, команда је донела одлуку да лете.

Мислим да је током рата у ваздуху оборено 6 29-ки, а на земљи уништено још 5. Сви авиони оборени у ваздуху су оборени са дистанце, без шансе да се непријатељу нанесу губици.

Због чега је то тако је питање за тадашње руководство. СРЈ је била можда једина земља која у току највеће кризе (током целих 90-их) практично није купила ништа од наоружања. Полиција је купила неколико хеликоптера, код војске нешто мало ракета, а ремонт и модернизација скоро ни да нису рађени. Нормалне земље више купују у мирнодопско време.
А ста од почетак рата? Пре него се нешто озбилно распланцало?
Од почетка 90-их је јако мало ствари набављено за војску.
Обичне војске више набаве у мирнодопско време, камоли оне које чека рат.
Кад само погледаш шта је уведено у наоружање 80-тих, и онда упоредиш са 90-тим биће све јасније.
Види Ватхпа
http://www.dfaonline.net
Мислим да су имали људе у лукама
Страница: 1 2
Референтни URL