Погледи форум
ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - Верзија за Штампу

+- Погледи форум (http://www.pogledi.rs/forum)
+-- Форум: Друштво (/Forum-drustvo)
+--- Форум: Православље и монархија (/Forum-pravoslavlje-i-monarhija)
+--- Тема: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! (/Thread-istina-je-samo-jedna-vladika-artemije)

Странице: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 02-02-2017 07:02 PM






RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - Шумадинац - 02-02-2017 07:09 PM






Шок


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 02-02-2017 07:26 PM






RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 02-02-2017 08:36 PM

Жељко Которанин: Оптужба против Патријарха

ОПТУЖБА

Против:

Патријарха српског Г.Г. Иринеја и
Епископа бачког Г.Г. Иринеја

Због тога што су 9. децембра 2010. године заједно са Јеврејима прославили јудејски празник Ханукe, којом приликом су молитвено запалили свеће у београдској синагоги. Овим делом повредили су канонско предање Православне Цркве. Набројаћемо каноне из Законоправила Светога Саве који највише одговарају почињеноме делу. Узимамо Законоправило Светога Саве зато што је то званичан зборник канона наше Цркве, и зато што Патријарх Г.Г.Иринеј управо седи на трону Светога Саве, па би требало видети колико поштовање гаји према ономе што је Св. Сава уградио у темеље наше Цркве.


Канон 65. Светих Апостола гласи: „Ко се моли са Жидовима да се одлучи“.

Канон 70. Светих Апостола гласи: „Ако који епископ, или презвитер, или ђакон, или свако лице свештеничког реда пости са Жидовима, или празнује са њима, или прима од њих на дан њиховог празника честицу опреснака или нешто слично чини – да се извргне, а мирјанин да се одлучи“.

Канон 71. Светих Апостола гласи: „Ако који Хришћанин донесе уље у жидовско збориште, или у храм јеретички или погански, на празник њихов, или кандило, или свећу ужеже – да се одлучи“. (Горе наведене свештене каноне в. у М. Петровић, Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику, манастир Жича 2004, стр. 148; 150).

Наведени канони 70. и 71. код Светог Саве немају тумачење. Свети Отац наш Сава је мислио да су канони довољно јасни сами по себи. Ипак, да све не би остало умовањима појединих људи, Свети Сава је оставио неколико реченица као тумачење 65. канона Светих Апостола које гласи:

„Ко улази у јудејско збориште, или у јеретички или погански храм и помоли се с њима ако је мирјанин – да се одлучи, а ако је свештено лице да се извргне, јер размишља као Јудеји…“

Патријарх српски Г.Г.Иринеј и Епископ бачки Г.Г.Иринеј, ушли су у збориште јудејско на њихов празник, помолили се са њима, свећу запалили, заобишавши наведене наредбе Духа Светога, Светих Апостола и Светога Оца нашега Саве. Зар нису читали посланицу Апостола Павла Галатима? Зар нису видели шта рече Павле онима који почеше духом, а завршавају телом? (Гал. 3,3)

Питам се зашто скренуше за неразумним Галаћанима?

После паљења свећа у јеврејској синагоги и ранијих извињења мухамеданцима неће се Патријарх Иринеј двоумити да сутра, на неки исламски празник, уђе изувен у Бајракли џамију и са мухамеданцима принесе Алаху заједничке молитве. Осећа ли Патријарх Иринеј потребу да се сада барем извини нама правовернима?

hanuka3Овим оптужујем Патријарха Српског Г.Г. Иринеја и Еп. бачког Г.Г.Иринеја за канонске преступе. Ово је јавна оптужба, као што је и њихов преступ био јаван. Није у пракси Цркве да се оптужба на архијереја подиже на овакав начин. Али, не верујем да би мој парох, коме би требало оптужбу да уручим, исту предао архијерејском намеснику, а овај Патријарху Српском Г.Г.Иринеју, а овај Светом Архијерејском Сабору… На крају, не верујем ни да би СА Сабор о тако урученој тужби уопште расправљао. Моје неверовање има оправдање у чињеници да је СА Сабор одбио да расправља лажно учење Еп. Браничевског Г.Г. Игњатија на иницијативу Владике Рашко-Призренског Г.Г. Артемија.

У складу са канонима износим да никада нисам био под црквеном кривичном истрагом, нити од црквених власти осуђен, нити под духовном епитимијом, нити да сам у Цркви био познат као клеветник. Такође, гарантујем да ћу у случају да не успем да докажем изречене оптужбе, поднети ону казну која би иначе требало да буде изречена у случају да оптужбе докажем. А та казна је по канонима само једна – одлучење од Црквене заједнице (канон 71. Светих Апостола).

Свети Сава говори о Хришћанима, не разликујући епископе, клирике или мирјане. За све њих налаже једну једину казну, а то је одлучење од црквене заједнице.

У прилог ове оптужбе, као доказ, прилажем фотографије са лица места, како је поносно пренето на званичном сајту СПЦ. Такође, предлажем да се испитају оптужени да ли су починили оно што им се оптужбом ставља на терет.

Свестан сам да надлежан суд за ову моју оптужбу не може бити грађански суд, али ни црквени суд јер овај су запосели екуменисти, пацифисти и глобалисти. Једини и прави суд је Божји суд, исказан устима правоверних архијереја и народа који носе Цркву и у себи осећају Царство Божје.

Ову оптужбу формално подносим ја, Жељко Жугић – Которанин, али у бити то је оптужба читаве војске Правоверних Хришћана Српске Православне Цркве.

Да ли треба да приложим и њихове потписе? Сви они су такође спремни да прихвате одлучење у случају да кривица оптужених не буде доказана.

О, Свети Саво, продрмај правоверни српски народ да отворених очију види ко седе на твој трон, разграђујући међе које си од црквених Отаца примио као непомичне и у својству утемељача Српске Православне Цркве потомцима непромењене предао. Страх осећа и казну Божју очекује правоверни народ српски због недопустивих застрањивања поменутих двају Иринеја (и не само њих) па се пита са које ће га још стране страшне казне снаћи попут земљотреса, поплава, клизишта. И хоће ли на такве појаве равнодушни остати сви архијереји СПЦ? Није ли ово време – време тешког изазова до мере да праве епископе свећом треба тражити, помоћу којих би верујући народ, по Божјој вољи, спасавао Цркву од залуталих пастира и архипастира.

Жељко Жугић Которанин


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - Шумадинац - 02-02-2017 08:40 PM

.
О КАНОНСКОЈ ОДГОВОРНОСТИ БИВШЕГ ЕП. АРТЕМИЈА. Закључак


-Епископ Артемије је због напред наведених кривица о којима постоје јасни и недвосмислени докази који чине саставни део ове оптужнице прекршио следећа канонска правила:


- 6, 8, 9, 14, 15, 35, 38, 40, 41. 81 канон Светих Апостола


- 15. канон Првог Васељенског сабора


- 2. канон Другог Васељенског сабора


- 26. канон Четвртог Васељенског сабора


- 34. канон ПетоШестог Васељенског сабора


- 11, 12. и 15. канон Седмог Васељенског сабора


- 4,10 и 18. канон Халкидонског сабора


- 25. канон Трулског сабора


-9, 22, 24. и 25. канон Антиохијског сабора


-7, 14. и 15. канон ПрвоДругог Цариградског помесног сабора


-12. и 20. канон Сардичког сабора


-26, 32, 33. и 81. канон Картагенског сабора


и чл. 37, 38, 108. ст. 13. и 27. и 214 тач. 1 Устава СПЦ.


Из напред наведених редова, утврђује се јасна канонска одговорност Епископа Артемија и предлажем да Свети Архијерејски Сабор СПЦ, сходно канонском предању и чл. 69Б, Епископа Артемија трајно разреши дужности епархијског архијереја у Епархији Рашко-Призренској.

СПЦ


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 02-02-2017 09:16 PM

Миодраг М. Петровић: Лествица екуменизма Атанасија Јевтића, бившег епископа, и односи Рима, Цариграда и Москве.
За време студија на Атинском универзитету, седамдесетих година прошлог века, становао сам у студентском дому „Апостолики диакониа“. Тамо се тих година појавио јеромонах Атанасије Јевтић у намери да докторира. Пре тога био је на Богословском факултету на острву Халки близу Цариграда. Благодарећи представљању као духовно чедо аве Јустина Ћелијског, обасипан је великом пажњом, посебно од стране Грка. Сви су му издашно излазили у сусрет, превасходно противници екуменизма, али, ради одређених циљева, и највећи поборници екуменизма, какав је био тадашњи патријарх цариградски Атинагора I (1948-1972).

Тада сам га и ја уважавао, уверен да је искрени следбеник свог духовног оца. Нисам ни помишљао да ће изневерити православно држање и постати поборник наводно „православног екуменизма“ до мере да неосновано сврстава у екуменисте (икуменисте) чак и светог Јустина Ћелијског. А овај је, што је опште познато између екуменизма и свејереси стављао знак једнакости за сва времена.


Из те Атанасијеве екуменистичке занесености, коју дуго није отворено пројављивао, у Српској православној цркви прорасла су многа зла, колико на пољу реформаторског приступа кад се ради о богослужбеном и канонском поретку, толико и на пољу догматскоеклисиолошког православног учења. Дугачак би списак био ако бих овде ређао чиме све и на које начине је сејао кукољ по добро узораној и племенитом лозом засађеној Српској православној цркви у којој се, благодарећи и њему, намножише и бестидно уврежише многи екуменисти. Поменућу, више индикативно, неколико разграђујућих Атанасијевих активности:

– Олако је, грубо кршећи црквене каноне, ускакао са једног епископског седишта на друго, треће… изазивајући велике смутње где год се нађе. Није било потребно да промени три епископска седишта (последњи пут чак и после оставке наводно због болести) да бих га означио као „трисепископа“. Јер за ово звање, по учењу Цркве, довољно је и једном само оставити своју „невесту“ (тј. епархију) и пригрлити туђу. А „трисепископос“ је иронија и значи „преепископ“, што ће рећи – никакав епископ, о чему сам раније детаљно писао.

– Да би правдао сопствену самовољу и безакоње у Цркви, дрзнуо се поновљено да изјави: „Каноне мачку о реп“!

– Гордост и умишљеност због стечених знања осмелили су га да у Загребу изјави: „Нека извини Свети Сава“! Тиме је хтео да каже како је не само свог духовног оца него и Светога Саву надрастао. Надмено се винуо толико високо да у свом преводу Псалтира неколико пута себе ставља изнад и самог Господа, јер пише: „Потрпех те Господе“! Зато никакво изненађење не представља то што се са таквом својом теологијом, натопљеном егоцентризмом, епископоцентризмом и екуменизмом дрзнуо да се поставља изнад Васељенских и Помесних сабора, изнад Цркве.tasaj

– Ниподаштавајући канонску забрану по којој је недопустиво да епископ бира себи наследника у епископији, изабрао је Григорија да га наследи на трону Захумско-херцеговачке епархије која му је била друга по реду „невеста“.

– Равнодушно пропраћа антиправославно, екуменистичко и унијатско исповедање вере тог свог духовног чеда и наследника до мере да му не смета чак ни то што наглас са римокатолицима чита Символ вере са додатком „филиокве“ у 8. члану; ни то што развија нову теологију о некаквој „другости“, каскајући за извитопереном теологијом пергамског митрополита Јована Зизјуласа.

– Крајње нехришћански и неваспитано обрушава се погрдним изразима на сваког оног ко му са жаљењем и најбољом намером указује на недопустива застрањивања у Цркви итд.Таква застрањивања сушта су супротност православном учењу и држању његовог духовног оца – аве Јустина Ћелијског.

Када и где треба видети зачетке Атанасијевог одметништва? Изласком из Србије ради даљег богословског усавршавања нашао се, како напред поменух, на Халки у близини Цариграда. Тамо је могао да падне под утицај цариградског екуменистичког патријарха Атинагоре. Овај је тих година постао познат нарочито по сусрету и загрљају (1964) у Јерусалиму са римским папом Павлом VI такође и по томе што је 1965. године синодском одлуком Цариградске цркве „укинуо“ анатему коју је на Рим бацио цариградски патријарх Михаило I Кируларије 1054. године због искрслог великог раскола. Али патријарх Атинагора је познат и по многим неправославним, унијатским и екуменистичким изјавама, као што су, на пример:

– „Хришћански свет улази у нову епоху“, занемарујући вечну истину о томе да је „Исус Христос исти јуче и данас и у вјекове“ (Јевр 13,8).

– Папи се обраћа речима: „Најсветији и веома драги у Христу брате“.

– „Окренути смо уједињењу свих, ка пуном општењу љубави и вере у саслужењу и заједничком Путиру“ (тј. Светом причешћу).

– „Више је онога што нас уједињује, него онога што нас раздваја“, на шта се римокатолици надовезују: „Оно што нас одваја од наше браће Истока није зид, него танка завеса“ (изговорено у Барију 1966. године).

– „Век догме је прошао“.

– „Хришћанство данас има потребу за једном теологијом измирења“ (изговорено на Богословском факултету у Београду 1967. године).

– „Ми никакву препреку не видимо на путу уједињења Римске цркве са Источном црквом“.

– „Јасан је циљ дијалога – да психолошки припремимо наше народе да се ради о једној Цркви и једној вери“.

– „И опет понављамо читавом хришћанском свету да дан заједничког празновања Пасхе буде друга недеља месеца априла“.

Атинагора таквих назора као „васељенски патријарх“ морао је да скрене пажњу на јеромонаха Атанасија због тога што је духовно чедо аве Јустина, изразитог антиекуменисте. Дао му је топлу препоруку да као „клирик Српске цркве и њен стипендиста на Свештеном богословском факултету на Халки“ проведе три месеца на Светој Гори, односно у манастиру Хиландару. Препорука је заведена у протокол под бр. 485 и датумом – 16. јун 1964. Само два дана касније, тј. 18. јуна исте године Атинагора је под бр. 484 дао препоруку тадашњем јерођакону Вартоломеју Архондонису, данашњем патријарху цариградском, за кога пише да му је „веома драг и по духу син“, да на Светој Гори борави, не ограничавајући му време. Може ли се истовремено давање препоруке поменутим лицима сматрати случајношћу? Свакако не.

amfirnОбасут екуменистичком идеологијом, с једне стране од цариградског патријарха Атинагоре, а с друге стране од ватиканског васпитаника Вартоломеја (тих година је и Амфилохије васпитаван у Риму), Атанасије супротно ономе чему га је учио ава Јустин, напушта антиекуменистичке ставове и облачи се у хаљине свејеретичког екуменизма, омекшавајући га, и тумачећи га, некаквим „православним екуменизмом“. Занимљива је чињеница да се у делегацији Цариградске патријаршије, која је 1965. године упућена у Рим да тамо саопшти односну синодску одлуку о „укидању анатеме“, налазио и јерођакон Вартоломеј Архондонис. Дакле, исти онај који је по препоруци Атинагоре истовремено са јеромонахом Атанасијем Јевтићем боравио на Светој Гори.

Питаће се неко откуд мени сазнање о наведеним писаним препорукама за Свету Гору Атанасију и Вартоломеју? У Цариград сам одлазио најпре као студент, а касније ради проучавања средњовековних грчких номоканонских зборника. Тамо сам упознао и појединце антиекуменисте. Један од тих је био и сардеонски митрополит Максим. Овај и још један митрополит из састава осмочланог Синода Цариградске цркве нису хтели да прихвате, нити да потпишу одлуку о „укидању“ 1965. године анатеме бачене 1054. године између црквених првојерараха Цариграда и Рима.

Разлог за отворени разговор између сардеонског митрополита Максима и мене није био само питање екуменизма. Знао је да сам у свом докторском раду („Номоканон у 14 грана и византијски коментатори. Прилог проучавању тема о односима Цркве и државе и епископа Старог и Новог Рима“, Атина 1970) писао о томе да је пропињање и мешање цариградског патријарха у послове аутокефалних помесних православних цркава неканонско. Само две године касније, он је та права бранио у својој књизи „Васељенска патријаршија у православној цркви“, Солун 1972. Пошто ми је рекао да је користио мој рад (иако га није цитирао) предложио сам му да сравни, на пример, страницу 143. његове књиге са страницом 207. моје књиге. А на страници 142. он чувеног канонолога Сергија Троицког неосновано представља тако што каже да „наивно“ пише у вези са тим правима.

Исправно је Максим, митрополит сардеонски поступио, одбивши да потпише 1965. године синодску одлуку Цариградске цркве о „укидању анатеме“, јер је то био јалов лични чин патријарха Атинагоре, неоправдано наметнут другима. А колико је тај чин био уистину јалов, о томе довољно говоре сви полувековни притворни и безуспешни сусрети и дијалози између православних и римокатолика. Због дубине провалије, то пола века узајамних сусрета и преговора прерашће у векове попут свих протеклих векова од пропале Флорентинске уније (1439), коју је прихватио и потписао био и цариградски патријарх Јосиф II (1416-1439). Од свих помесних православних цркава једино Српска православна црква није подлегла да на тај унијатски сабор у Италији пошаље своје представнике. Тадашњи српски патријарх Теодосије (1435-1445) и деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456) имали су јасна сазнања о римокатолицима као јеретицима. У вези са тим задивљујуће је, у писаним изворима сачувано, образложење деспота Ђурђа Бранковића. Он је, наиме, римокатоличким достојанственицма, који су га питали зашто није послао представнике на сабор у Ферари-Фиренци (1438-1439), одговорио да је цео свој живот провео у вери предака, и ако би ту веру променио његови сународници, који га сматрају мудрим човеком, помислили би да је умом пореметио.

Показало се, дакле, а и показиваће се, да ни помоћу екуменизма, како га схватају и проповедају Атинагора, Вартоломеј, Јован Зизјулас, Атанасије Јевтић и њима слични, јединства у постојећим околностима не може бити међу разједињеним хришћанима, јер за то не постоје предуслови: догматски, канонски, литургијски и, уопште, историјскоеклисиолошки. Застрашујућа је и сама помисао на то да се у име екуменизма појединци из православних помесних цркава, због чланства у Светском савету цркава, и због примања новца, састају, разговарају, па чак и заједнички моле са званим хришћанским црквама које, на пример, рукополажу жене у свештеничке и епископске чинове, благосиљају склапање истополних бракова, омогућавајући и таквима да „свештенослуже“, врше обреде над животињама итд.papsvartolomej5

„Трисепископи“, тј. изразити кршитељи свештених канона и екуменисти, превасходно цариградски патријарси, почев од Мелетија Метаксакиса (1922-1923) преко Атинагоре, Вартоломеја и њихових следбеника попут Јована Зизјуласа, Атанасија Јевтића, Иринеја патријарха српског и многих других, разбијају јединство Православне цркве тако што мењају непромењиво догматско, канонско и, уопште, еклисиолошко учење, што је залог за очување тог јединства. Тако је, на пример, Мелетије Метаксакис пре доласка за патријарха цариградског био китијски митрополит на Кипру, па архиепископ атински (1917-1920) и, најзад, александријски патријарх (1926-1935). Он је тај који је за кратко време патријарховања у Цариграду посејао велика зла у Православној цркви: озваничио сврставање са екуменистима; увео нови – Григоријански календар, изазвавши раскол у Цркви; подржао идеју да свештена лица (ђакони и свештеници) брак могу да склапају после рукоположења; да удова свештена лица могу да склопе други брак; да се изврши ревизија поста итд.

Те и друге противканонске, односно неправославне и екуменистичке идеје здушно је прихватио, проширивао и наметао православнима патријарх Атинагора, негдашњи Мелетијев ђакон у Атини, такође „трисепископ“. Био је у чину јерођакона кад је 1922. године изабран за керкирског (крфског) митрополита, да би затим постао архиепископ у Америци, одакле је, снажно подржаван америчком геополитичком стратегијом, постао 1948. године патријарх цариградски. У Цариград је допутовао, по његовим речима, „личним авионом председника Трумана“. Непосредни његов наследник, патријарх Димитрије, наставио је да Цариградску цркву води у истом екуменистичком духу, у чему га је његов наследник Вартоломеј надмашио.

Сви данас видимо колико патријарх Вартоломеј, Атинагорино „чедо по духу“, крши непрекршиво јеванђелско, светоотачко, догамтско и канонско учење Источне православне цркве. Иако је докторирао на теми из канонског права, далеко је од смисла за очување канонског јединства међу помесним православним црквама. Рим му је постао важнији од Москве. Православне народе помесних цркава осуђује за „етнофилетизам“ да би своју „васељенску“ улогу приближио улози римског папе, са крајњим циљем да после овога као „првог“ он буде „други папа“, ради чега присваја сву православну дијаспору. Уместо да се држи православне теологије и еклисиологије, он се сав предао бризи о екологији. Уместо да га заокупља питање како да оснажи цариградски епископски трон као установу од изузетног историјскоканонског значаја, он предузима кораке који све више воде ка слабљењу тог црквеног центра. Не схвата да искључиво јачање јединства међу православним помесним црквама, односно очување светоотачке православне вере може да помогне и заустави даље срозавање улоге цариградског патријарашког трона као установе. Не екуменизам, нити учестале везе са римским папом, које изгледају срдачније од оних са поглаварима појединих помесних православних цркава.

Заблуда је велика то што цариградски патријарси сматрају да ће везивањем за Рим, Брисел и Вашингтон побољшати свој статус као „првог“ у Православном свету, посебно у Цариграду због постојећих околности у Турској. Најуверљивији показатељ те заблуде су положај Свете Софије и затворени Богословски факултет на Халки. Када је папа Бенедикт XV (1914-1922) био упитан за мишљење у вези са статусом Свете Софије као православног храма, одговорио је да му је драже да на њој види полумесец него византијски крст. Тако отворена изјава једног папе прихватљивија је од хипокризије папе Павла VI (1963-1978) који је при сусрету са патријархом Атинагором у Риму на себи имао православна обележја, добијена на поклон приликом њиховог сусрета у Јерусалиму: енколпион и златоткани византијски епитрахиљ. Атинагора је на прсима имао златни крст што му је поклонио папа Јован XXIII, који му је и прстен даривао. По угледу на патријарха Атинагору, папски прстен и крст са поносом примају и поједини српски епископи.

У Риму су забележене изговорене Атинагорине речи, које су за сваког православног исповедника вере непојмљиве и неприхватљиве: „Ми не видимо никакву препреку на путу уједињења Римске цркве и Источне цркве…Не видимо препреку из простог разлога што такве препреке не постоје“! Колико се заблуда крије у тим речима о томе довољно говоре полувековни јалови састанци и разговори између разних представника православне и римокатоличке вере.

irineji

Неуспелим црквенополитичким и екуменистичким активностима цариградски патријарси не само да срозавају свој патријарашки трон као установу, него негативно утичу на поглаваре појединих помесних православних цркава, који, подражавајући њих, неизбежно изазивају дубоке раздоре међу верницима. Тако је, на пример, српски патријарх Иринеј, за разлику од свог претходника, патријарха Павла, својим екуменистичким изјавама и неканонским атаком на поједине епископе нанео Српској православној цркви дубоке и тешко излечиве ране. У томе га подржава одређени број српских епископа, међу којима особено место има умировљени Атанасије Јевтић. Штавише, овога врх Српске цркве, мимо поретка, позива на саборска заседања да оправдава неканонске одлуке Синода и Сабора.

Напред сам истакао ко је и када највише утицао на бившег епископа Атанасија Јевтића да од антиекуменисте постане поборник екуменизма, тог разарајућег узрока нејединства међу православнима. Колико му није стало до јединства у СПЦ показао је много пута, и на разне начине, а нарочито онда када се сврстао на страну њених непријатеља да са Косова и Метохије изагна канонског епископа др Артемија. Овај је својим исповедањем вере и држањем сметао првенствено Албанцима и Американцима. Ниједна сила међу светским моћницима није била кадра да га без сарадње са српским епископима уклони са епископског седишта. Другим речима, једини који су могли то да учине, али не канонски него по жељи и на притисак са стране, били су епископи Српске православне цркве. Међу овима предводио је, и то са израженом мржњом, опањкавањем и ликовањем, Атанасије Јевтић. Није могао да поднесе то што епископ Артемије, за разлику од њега, није одступио од православног и антиекуменистичког духа свог учитеља и духовника – светог Јустина Ћелијског.

Атанасије Јевтић, радећи са Амфилохијем и неколицином других епископа против Артемија, радио је, у ствари, против православног српског живља и њихових светиња на Косову и Метохији, против целе Српске православне цркве и против државе Србије. На том задатку све му је било стављено на услугу: Синод СПЦ, албанска полиција, КФОР, српска полиција, хеликоптер. Да је био потребан и амерички авион за извршење тог злочиначког задатка, свакако би га имао на располагању, ако не лично од председника, као што је случај био са цариградским патријархом Атинагором, а оно од потпредседника Бајдена свакако.

Наспрам свејеретичког екуменистичког покрета који, како се то и на делу види, мења древни исповеднички лик и став већине поглавара, као и епископа, помесних православних цркава, стоји непоколебиви правоверујући народ Божји, као залог истине. Јер на чврстом исповедању јеванђелске, апостолске и светоотачке вере почива Црква Христова као установа Божја коју „и врата пакла неће надвладати“ (Мт 16, 18) зато што јој је „глава Христос“ (Еф 5, 23); зато што је она „стуб и тврђава истине“ (1. Тим 3, 15). Тамо где се у помесним православним црквама првојерарси губе у екуменизму и служе глобализацији света и успостављању новог поретка ствари, постоје у руском, грчком, грузијском, српском, бугарском, румунском… народу многи који ће сачувати православно исповедање вере. Такви верници жале, гледајући последњих сто година на које све начине цариградски патријарси олако разграђују православну теологију, тежећи уједињењу са римокатолицима и не хајући што својим чињењима поспешују гашење тог славног православног центра.

Ништа друго него одраз раслабљености цариградског патријаршијског трона је то што Вартоломеј жури да се Велики свеправославни сабор одржи што пре, и то у Турској, нехришћанској земљи. Многи показатељи говоре да ће тај Сабор, заказан за 16. фебруар 2016. године, пре бити све друго само не Свеправославни. Зашто? Зато што је број учесника из помесних цркава ограничен највише на 24, плус поглавар, а свака од њих има по један глас, као и зато што ће за учешће на таквом Сабору предност имати епископи екуменисти. Сем тога, присутни ће бити и посматрачи, односно делегати неправославних вероисповести, по угледу на Други ватикански концил (1963-1965). Из историје Цркве знамо да на Васељенским и Помесним саборима учествују сви епископи, по угледу на Апостолски сабор, без посматрача. На Сабор се позива виновник јереси или раскола да би био разобличен и осуђен уколико се не врати у догматскоканонске црквене токове. Одлуке Сабора сваки епископ потписује у једнини овако: „Одлучивши потписах“ (следи особно име и име црквене области којом управља). Искључена је свака колективна одговорност. Потписник мора да има свест као да је сам донео саборску одлуку, за коју ће дати одговор пред Богом.

Зашто су цариградски патријарси кренули екуменистичким путем? Поводе се за римокатоличким екуменизмом који смера ка унији и признавању римског епископа као „првог“ у читавом хришћанству не само по части, него и по власти. У таквим околностима, цариградски епископ би био одмах до њега. Римокатолички екуменизам снажно подржавају Сједињене америчке државе и државе које су њихове послушнице, ради глобализације света. Зато се за цариградског патријарха бира особа коју прихвата Запад и, наравно, Турска. А то даље значи – особа која ће се више везивати за Рим него за Москву. Зато су односи цариградских патријараха последњих сто година много срдачнији са римским папом него са московским патријархом. На том наметнутом путу зближавања више са римским папом него са православним московским патријархом Цариграђани су принуђени да протурају апсурдну, неканонску и крајње штетну по читаву Православну цркву идеологију. Тако, на пример, патријарх цариградски Вартоломеј износи мишљење да се Велики или Свеправославни сабор не може назвати Васељенским ако на њему не учествјују римокатолички епископи са својим поглаваром! А пергамски титуларни епископ Јован Зизјулас сматра да треба, пошто нема византијског цара, римски папа да преузме његову улогу за сазив Васељенског сабора!

Ништа боље од данашњег изгледа цариградског патријаршијског трона, као установе, не би ни московски патријаршијски трон изгледао сутра уколико би московски и целе Русије патријарх подржавао екуменистичка настројења цариградских патријараха и њихових истомишљеника. Наишао би на непремостиву брану која се зове: многољудни руски православно верујући народ. Благодарећи управо таквом народу Русија се оправдано назива Светом Русијом. Данас та Русија има на челу благоверног Владимира Путина. Пре њему, као благочестивом православцу, а не римском папи, како то антиправославно и екуменистички помишља пергамски Јован Зизјулас, припада улога да, након сагласја међу патријарсима, сазове Васељенски сабор и попут византијских царева обезбеди услове за успешан рад. Такве улоге мора бити лишен и цариградски патријарх. Нарочито због екуменизма како га схвата и спроводи; због приклањања геостратешким и политичким интересима Запада; због поносног истицања да је турски држављанин; због тога што живи у нехришћанској земљи; због занемаривања чињенице да му је извориште црквенодуховне снаге у оданом и искреном православном општењу са свим поглаварима помесних православних цркава, а не у грљењу са римским папом итд.

Сви православни народи су вољни да поштују патријарха цариградског епископског трона као „првог“ у складу са свештеним канонима, али под условом да бди, чувајући и бранећи чистоту православног исповедања вере.

Православни византијски цареви умели су, под утицајем правоверне јерархије и народа, да осуде и смене неправославне цариградске патријархе. Присетимо се како је поступио цар Константин XI Палеолог (1449-1453). Сазвао је 1450. године, и подржао, Сабор у Цариграду на којем је одбачена Флорентинска унија (1439). Збацио је унијатског патријарха Григорија III Мамаса (1443-1450), кога је правоверни народ протерао из Цариграда. Међутим, суочен са опасношћу од надирућих Турака, подржао је унију са Римом, лично присуствујући 12. децембра 1452. године на заједничком богослужењу православних и Латина, у Светој Софији у Цариграду. Папу Николу V (1447-1455) представљао је бивши руски црквени првојерарх Исидор, који је потписао био одлуке Флорентинске уније, примио, тада (1439), кардиналски шешир и остао међу Латинима. Цариград је, дакле, поново прихватио унију са Римом и, после непуних шест месеци добио плату – пао је у турске руке (1453). Нема уније и екуменизма а да Православној цркви, Саборној и Апостолској, нису нанели штету.

Унија, као пород Рима, и екуменизам, као пород Светског савета цркава, дакле, никада никакво добро нису донели исповедању вере Православне цркве и њеној Саборности. А Саборност је залог за јединство у непатвореној вери црквене јерархије, благочестивог владара државе (уколико такав постоји) и правоверног народа. Заузврат, тако постигнуто јединство залог је за Саборност као негације некаквог „православног икуменизма“ по којем тумара Атанасије Јевтић у намери да пред православнима ублажи своја екуменистичка убеђења. Злоупотребљени икуменизам (екуменизам) и унијатство су две сестре у служби глобализације света. Све док те две сестре нису закорачиле међу православне вернике, јединство помесних православних цркава није било угрожено. Васпостављање тог јединства, на делу а не само речима, постиже се исповедањем православне теологије и еклисиологије, јавном осудом јереси и беспоретка у Цркви управо помоћу Саборности изражене на Васељенским и Помесним саборима.

Др Миодраг М. Петровић


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 03-02-2017 01:55 PM

Др Миодраг Петровић: Порекло феномена „артемијевци“ и „артемијевштина“
У „Печату“ бр. 126 од 6. августа 2010. године на стр. 32. објављено је писмо епископа бачког г. Иринеја (Буловића), упућено г. Милораду Вучелићу, директору и одговорном уреднику тог угледног и веома читаног листа, са молбом да објави „коментар“ владике др Атанасија (Јевтића) поводом текста госпође Наташе Јовановић под насловом „Вунена времена“ („Печат“, бр. 125 од 30. јула 2010, стр. 28-30). Атанасијев „коментар“ је објављен уз писмо Иринеја Бачког (стр. 33), а одговор на оба та текста благовремено су дали М. Вучелић и Н. Јовановић, такође у „Печату“, бр. 127 од 13. августа 2010, стр. 16-17.


Следствено томе, дакле, и текст који следи требало би да буде објављен у „Печату“ јер му је, по природи ствари, место тамо. Али ако га Редакција „Печата“ не прихвати, било из ког разлога, неће остати недоступан јавности. Ово зато што уполовачено, пристрасно или једнострано, у виду монолога, обавештавање јавности само штету може да нанесе.

Пошто се Иринеј бачки ка крају поменутог писма у „Печату“ дотиче „артемијевштине“ као „болног, опасног и, нажалост, директно разорног феномена“ по Цркву, и пошто је таква формулација одраз његовог нерасположења и, вероватно, намере да и даље предузима казнене мере према прогнаном са Косова и Метохије владици Артемију, оно (писмо) као такво, иако кратко, привлачи посебну пажњу. Зато не сме остати без одговарајуће анализе. Потребна је анализа, у овом случају сажета, да би се разоткрила дубља позадина реченог, односно да би се схватило је ли писмо засновано на истини и искрености.

Прво што треба рећи јесте то – да се Иринеј бачки здушно заложио за објављивање „коментара“ Атанасија (Јевтића) у „Печату“ зато што и један и други осећају потребу за правдањем. Чега? Разорних последица изазваних низом њихових, и не само њихових, активности у наношењу многих неправди, првенствено кршењем црквених канона, у случају око владике Артемија и Епархије рашко-призренске. Последице су такве какве јесу зато што су њих двојица, са својим истомишљеницима наметнули пресуђење без правилно примењеног судског поступка; без пружене могућности да оптужени оповргне наводе у оптужници; без икаквог страха што се безобзирно крше црквени канони и Устав СПЦ; без икаквог стида или забринутости због изазваних, таквим чињењима, дубоких поремећаја у црквеном управљању.

Али прави суд о томе биће коначно онај у којем не седе пристрасне и осветољубиве судије; суд који ће у складу са Божјом вољом и испуњењем положене архијерејске заклетве васпоставити пређашње стање. Тај суд се непристрасно образује у свести искрено верујућих чланова Цркве Христове, а на основу осведоченог свеукупног живота и рада епископа Артемија, пре и после његовог епископовања у Епархији рашко-призренској. Такав суд није наметнут. Спонтан је. И као такав – једино вредан.

Друго, Иринеј бачки у наведеном писму представља „коментар“ Атанасија (Јевтића) као „текст нашег угледног теолога“. Само посредовање и молба другог да му текст буде објављен у „Печату“ доводе у сумњу његов ауторитет као „угледног“. За часне и добре радње наступа се непосредно, без подметања неког са стране. А да ли је и колико уистину „угледан теолог“, о томе нека читалац просуди по овоме што следи.

Много година сам преко „Православља“ и „Књижевних новина“ водио дијалог са Атанасијем (Јевтићем) око имена Христос и Христ. Без мржње и крајње недоличних израза није могао ни да дише ни да пише. Због такве заслепљености упао је у нечувену јерес, јер је написао: „Доказујемо да Христос није име(ница) него придев“! О тој најновијој јереси у хришћанству обавестио сам Свети архијерејски синод дописом који је заведен под „Бр. 28, 04.01.2002. године“. (Више о томе в. М. Петровић, Христос и Христ. Одговори др Атанасију Јевтићу, Београд 2004). Сем тога, тај „угледни теолог“ у свом преводу Псалтира (Врњачка Бања 2000) на више места каже: „Потрпех Те Господе“! (в. нпр. Пс 129, 5; уп. 24, 5; 24, 9; 26, 14; 39, 2) уместо: „Са жудњом очекујем Те Господе“. По њему, човек трпи Господа! Уздигао се не само изнад Цркве, него и изнад Господа, услед чега свуда наступа као најпозваније мерило појава и ствари. А као човек који не разуме језик Псалтира, није испуњавао услов за рукоположење, сходно изричитом пропису у 2. канону Седмог васељенског сабора.

Такав „угледни теолог“ дрско и са ликовањем се прихватио да на крајње нехришћански, небратољубив и антиканонски начин изврши задатак у вези са протеривањем из Рашко-призренске епархије њеног канонског епископа Артемија. Тај чин је део само ширег плана да се, попут сценарија примењеног на српској војсци, и Црква сведе на обеснажено тело које неће моћи битно да утиче на то да народносна и православна свест Срба чврсто остану у свези. У том циљу се ужурбано у Српској цркви спроводе реформе које најпре код челних политичара и римокатолика наилазе на похвале. Једни траже спровођење секуларизације у животу Цркве; други – самовољно разбијање устаљеног, од Отаца предатог нам црквеног богослужбеног поретка и устројства; трећи – да се одступањем од устаљене и прелепе православне праксе што више прилагоде жељама и очекивањима римокатолика. Из назива „Српска православна црква“ већ је у појединим епархијама избрисана одредница „Српска“. Збуњујуће делује шаренило у приношењу Свете службе и, уопште, у једнообразном поретку, као и заједничко мољење са римокатолицима и другим вероисповестима, у чему предњачи Иринеј бачки, насупрот канонским одредбама и односним одлукама Светог архијерејског сабора. Јавно предност првенства у хришћанском свету даје римском папи, иако је овај од великог црквеног раскола (1054. г.) то право изгубио.

Има Иринеј бачки велико разумевање за догматско канонски неосноване, па следствено томе, и неприхватљиве изјаве, попут оних, на пример: да су Источна православна и Западна римокатоличка црква „два плућна крила“; да „без Истока и Запада нема хришћанства“; да је „златна прилика“, како је пренела „Политика“, да се 2013. године сретну у Нишу папа и патријарх српски, и др. А то обележавање 1700. годишњице Миланског едикта никакве везе нема са Нишом, у којем јесте рођен цар Константин, али као незнабожац. Милански едикт из 313. године, дакле, није донет у Нишу па, по природи ствари, ту годишњицу треба обележити у Италији а не у Србији.

Треће, госпођу Наташу Јовановић као аутора чланка под насловом „Вунена времена“ епископ бачки Иринеј хоће да представи као особу „без икаквог теолошког образовања или макар шире црквене културе, а да и не говоримо о познавању чињеничног стања или канонског права“.

Значи ли то да на „теолошко образовање“, „ширу црквену културу“, „познавање чињеничког стања или канонског права“ искључиви монопол има Иринеј бачки и они који му ни у чему не противрече? Зашто и по ком основу једној крштеној души и члану Цркве хоће да ускрати право на богословствовање; на објективност и истину; на смело и јавно сведочење о неправди; на право да и епископу, кад греши, укаже на штету коју производи? Припадништво верника у Цркви није исто што и припадништво у политичкој партији.

С правом, дакле, сваки правоверни хришћанин очекује да у лику епископа као духовног пастира види, уистину, пастира, имајући у виду да нико није имун на грех, сем једини Бог. Према томе, не само право него и обавезу има да сведочи истину свака крштена душа, јер се крштењем „обукла у Христа“ (Гал 3, 27). Ако као таква треба да робује, „робоваће“ Христу а не лоше схваћеном и још лошије тумаченом званом „епископоцентризму“ који би, кад би то било могуће, и мисли у лаику хришћанину забранио. А „робовање“ Христу није тешко, јер сâм Он каже: „Јарам је мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт 11, 30).

Нико од чланова Цркве, па ни епископ, није у стању ни у сопственој души да измери праву дубину и каквоћу вере, а камоли у туђој души, са којом тамо неко из надмености покушава да се поиграва паушалним оценама о „теолошком образовању“, о „црквеној култури“… Треба ли овде подсетити Иринеја бачког на то – да је Одговор источних православних патријараха папи римском Пију IX 1848. године саставио, углавном, један богословствујући лекар, и да се у том Одговору наглашава да смо сви (и лаици) дужни да јеванђелску, апостолску и светоотачку науку проповедамо неискварено. Верујући народ се, са правоверним епископима, много пута у историји Цркве Христове показао као непоколебиви чувар истине у правоверју, насупрот ученима какви су били, на пример, Арије и Ориген, који су показали колико „преученост“ може бити разорна по правоверне у Цркви. Истина, дакле, чини ону праву подлогу за непритворну љубав на путу ка уједињењу разједињеног хришћанства.

Усуђује се епископ бачки Иринеј да се и на канонско право позива, са намером да што више омаловажи поимања о Цркви госпође Наташе Јовановић. Али ће он, због тога што више од ње познаје црквене каноне а крши их, бити „много бијен“ (Лк 12, 47). Наиме, иако му је добро познато да одређена црквена правила изричито забрањују заједничка мољења са јеретицима и иноверницима, свесно их крши, не обазирући се на запрећења која се своде на то да се таква свештена лица лишавају чина (в. нпр. каноне: 45, 64(65), 70. Апостолски; 11. Трулског сабора). Свети Сава је, за разлику од Иринеја бачког, римокатолике сматрао јеретицима. Због тога није хтео да оде у Рим, због тога је у Законоправило унео три важна списа о латинима као Јеретицима. А за тумачење 45. Апостолског правила унео је текст: „Епископ, или презвитер, или ђакон, ако се само помоли са јеретицима, било у кући или у цркви – да се одлучи; а ако им дозволи да служе у цркви као презвитери, или да као свештена лица нешто друго од свештених радњи чине – такав да са извргне“ (в. М. Петровић, Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику, 1, Манастир Жича, 2004. стр. 136-137). Али за такве каноне ће Иринеј бачки можда рећи оно што је његов истомишљеник Атанасије (Јевтић) неколико пута изјавио – „мачку о реп“. Ето ко и како испољава деспотизам из којег се у Цркви рађа беспоредак, на шта верници не смеју остати равнодушни.

Што се тиче „коментара“ Атанасија (Јевтића) на текст „Вунена времена“, госпође Наташе Јовановић, заслуживао би некакву пажњу да му главнину не чини неистина, уткана и у основу и у потку. У недостатку истине, нужне поштапалице су му иронија и недолични изрази, чиме загађује папир попут нафтних мрља што загађују реке и мора. Узалуд се жести на Врховни суд Грчке, који није скројен по његовој замисли. Зашто се није потрудио да том суду достави доказни материјал који би оправдао његова домишљања у оптужбама и очекивањима. Допустимо да у његовим оптужбама и има неко зрно истине, али много више има мржње и претеривања, имајући у виду колико тежих појава се може открити у раду неких других епархија уколико би се истраживало. Докле сеже осећај Атанасија (Јевтића) за правдом и објективношћу види се и по томе што свесно изједначује оптужене, односно „недавне одлуке судова – атинског, хашког и лондонског“. Због таквог расуђивања и необуздане жеље за осветом изазвао је, са својим истомишљеницима, оно што данас имамо у Епархији рашко-призренској. И не само у њој. Жртве прогањају такве, што је у криминологији познато као уобичајен феномен.

Када би прогонитељи владике Артемија имали оно што он као православни верник, епископ и Србин има, никакву потребу не би осећали да измишљају некакву „артемијевштину“ и „артемијевце“. Таква и у вези с тим слична терминологија, скована у главама немоћних да докажу и потврде оптужбе изречене против владике Артемија, наилази на осуду у душама правоверних хришћана.

Ако би се у правилно спроведеном црквеноканонском поступку доказало да је владика Артемије заиста заслужио да му се „невеста“ тј. Епархија рашко-призренска, на овакав начин истргне из загрљаја, и ја бих га осуђивао. Овако, најжешћу осуду заслужују они који су изазвали поразне последице не само у црквеном смислу, него и у државном, политичком, настале прогонством канонског епископа Епархије рашко-призренске. Све би другачије данас изгледало да су његови тужитељи и судије поштовали Христове речи: „Који је међу вама без гријеха нека први баци камен“ (Јн 8, 7).

Али у свим тим тужним збивањима око владике Артемија има и нешто добро. Мало стадо правоверних хришћана ће ојачати у сазнању истине, сећајући се Христових речи: „Не бој се мало стадо“ (Лк 12, 32); или: „Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас“ (Јн 15, 18); или: „Али долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси“ (Јн 16, 2). Нису ли данас сва ова дешавања у вези са владиком Артемијем и његовим стадом, како овим избеглим (њих седамдесетак) тако и оним неизбеглим из рашко-призренске епархије, живи пример и доказ истинитости наведених Христових поука?

Зато осећам потребу да своје казивање наставим у виду сведочења како бих помогао недовољно упућенима да до краја сазнају оне праве разлоге за оптужбе против владике Артемија. Није довољно то што сам више у назнакама изнео да му пресуду изричу архијереји Српске православне цркве са највишег места – у Светом архијерејском синоду и Светом архијерејском сабору. Као кључни истомишљеници у томе предводе углавном четворица њих. Јавности су позната њихова имена и улоге. Недовољно је и то што сам указао да црквеносудски поступак није текао у складу са оним што прописују свештени канони и Устав Српске православне цркве. Прибегло се уценама и претњама зато што правих канонских кривица није било за превисоку цену – одузимање епархије и протеривање са Косова и Метохије.

За јавност није довољно, такође, ни то што сам наспрам покорног, трпељивог, достојанственог и, надасве, правоверног држања канонског владике Артемија као осуђеника, истакао излив гнева његових прогонитеља; гнева оличеног и у погрдним изразима попут овог најновијег – „артемијевштина“. За такве ниподаштавајуће изразе, ширене и преко јавних гласила, није тешко дати образложење: У недостатку стварних кривица прибегава се, по нужди, пришивању етикета са погрдама не би ли се тако створио утисак у јавности да се хајка против оптуженог оправдано води.

Зато, дакле, народ у Србији и ван ње треба отворено упознати са истином. Архијереји српске православне цркве су, неки вољно а неки невољно, по диктату домаћих и светских политичких моћника (нарочито после посете Бајдена, а затим и Бориса Тадића манастиру Дечанима) прихватили да и физички, не само управно, склоне владику Артемија са Косова и Метохије. Другачије није могао да се убрза процес збивања, који је уследио после његовог одстрањивања. Којих збивања? Оних што су водила заокруживању настојања Шиптара у процесу осамостаљења и одцепљења од Србије самозваног Космета. У прилог томе недвосмислено говори недавно изречено мишљеље Међународног суда правде о сецесији Косова, као и од пре неколико дана одлука КФОРА да скине са себе и пренесе на Полицију Косова улогу чувара српских манастира и цркава на Косову и Метохији; на оне који су те светиње варварски палили и рушили.

По протеривању канонског епископа Артемија, Шиптарима је добродошао Атанасије (Јевтић), први неканонски женик Рашкопризренске епархије. Одмах је успоставио сарадњу са тзв. косовским институцијама. Обновљен је и потписан, између осталог, споразум са Косовском енергетском корпорацијом. И док је, с једне стране, нападно обавештавао јавност о својим успесима, о наглом процвату црквеног живота, о кривицама оних који су пре њега тамо управљали епархијом, дотле је, с друге стране, затварао очи: пред изазваним, и самом својом појавом, разарањима живог храма, јер је распудио стадо канонског архијереја.

Сарадњу у духу Атанасија (Јевтића) наставио је са Шиптарима и други некаконски женик преотете Епархије рашко-призренске, митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Овај у стилу победника изјављује: „Ласно ћемо ако јесмо људи“, претходно истакавши важну чиљеницу: „Од 2000. године није могло бити нормалне и здраве сарадње са косовским институцијама…У будућности је може бити“ („Политика“ од 19. августа 2010, стр. 6). Та „нормална и здрава сарадња“ неканонских женика са косовским институцијама донела је своје плодове. И знамо какве. Најпоразније по Српску православну цркву и Србију као државу.

После наведене Амфилохијеве изјаве за дан Преображења Господњег сваки даљи коментар био би сувишан. Све је јасно. Несарадња владике Артемија са косовским институцијама је, у ствари, његова „канонска“ кривица. За некакву утеху је можда то што није мали број српских архијереја који у приватним разговорима отворено признају да епископ Артемије није крив. Али поражавајуће је то што ови немају храбрости да ту истину званично засведоче и пред Светим архијерејским синодом и сабором. И тако, због узмицања већине, наметнула се мањина која маше измишљеном тзв „артемијевштином“ у намери да замрачи нешто што се не да замрачити.

Правовернима је у случају неканонски кажњеног епископа Артемија потпуно јасно на чијој је страни истина и правда; јасно им је да се бешчињем и мржњом растерују благослови дати отачаству Србији од Светога Саве, који нам је предао науку онакву какву су и њему предали. Повратком православној светоотачкој науци, која није друга до јеванђелска, вратили би се и благослови што нам одавно у Србији недостају. Другачије се не ногу потиснути мржња и жеља за осветом, исказана привиђањем некакве „артемијевштине“. Није ли са таквом измишљотином бачено семе да се основано говори и пише о „иринејевштини“, „атанасијевштини“, „амфилохијевштини“? Али томе нас верни слуга Христов и оснивач Српске православне цркве није учио.

Препознају правоверни оне који иду путем Светога Саве и спонтано се свијају око њих управо зато што се држе преданог им у Цркви, а одступнике избегавају највише зато што мењају и намећу нешто различито од онога како су и сами наследили.


Миодраг М. Петровић


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - Шумадинац - 03-02-2017 02:01 PM

Још имаш образа качити цркворушитеља, тј Удбаша Миодрага Петровића који се не разуме ни у теологију ни у историју. Тужан


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 03-02-2017 02:04 PM

Недостаје нам мудрост Светога Саве
Београд – Миодраг M. Петровић, историчар, о Светом Сави, Законоправилу, Србији на размеђи, СПЦ…
Не знам да ли би такав духовни, просветитељски и државнички горостас као што је Свети Сава, уколико би га неки други народ имао, био толико запостављен, потискиван и злоупотребљаван. Нарочито данас када се све посматра кроз призму да ли се неко или нешто уклапа у визије Европске уније, евроатлантске планове и глобализацију света. Свети Сава би, свакако, ради очувања православне вере и целовитости Србије осудио изјаве појединих политичара о томе да „ЕУ нема алтернативу“.
Ово на почетку разговора за „Новости“ каже др Миодраг М. Петровић, наш водећи стручњак за историју цркве и црквеноканонско право и најбољи познавалац живота и дела оснивача и првог архиепископа аутокефалне српске цркве, и истиче:
„Свети Сава је живео у времену када су међудржавни и међуцрквени односи били веома сложени и изразито супротстављени. Ако би се ти ондашњи односи упоређивали са данас владајућим односима у свету, не би могло да се каже да су били једноставнији, лакши. Мудрост и сналажљивост Савина, као родољуба и свештенослужитеља, у околностима када је Византијско царство раздробљено, хришћанско јединство разбијено, мир по Србију са свих страна угрожен – данас могу послужити као узор, како државницима тако и црквеним званичницима, за изналажење решења у сложеним и тешким црквенодржавним и политичким питањима.
Благодарећи управо његовој виспрености у преговорима на свим пољима, црквеним и државним – подвлачи наш саговорник, Српска црква није знала за унутрашње раздоре, нити је држава подсећала на разграђен виноград. Такав ум недостаје данас Србији“.
Имамо ли као народ свест о томе шта нам је све Свети Сава оставио у аманет?
Велика је листа о томе за шта све уз Савино име са разлогом треба да стоји одредница први. Српски народ му се недовољно одужује, сматрајући да је довољно то што подигне храм или школу посвећену његовом имену; или то што организује прославе на начин како их организује, па све до „Светосавског бала“ и злоупотреба зарад ускопартијских политичких циљева. Све су то, више или мање, спољашњи видови и привиди одуживања Светом Сави, који од Срба очекује нешто друго.
Шта је то нешто „друго“?
Очекује плодове од семена које им је посејао у душе. А посејао је семе праве вере, правог школства и љубави према знању, јасне црквенодржавне идеологије без које Србија подсећа на лађу са оштећеним кормилом; усадио је свест о здравој породици као предуслову за здраву државу, па свест о томе да су Срби своји на своме, иако су на истуреној ветрометини између Истока и Запада, где треба чврсто да остану с обзиром на то да географски припадају Западу, а по вери – Истоку. Много нам је, дакле, Сава оставио у аманет, од којег смо се неретко и олако удаљавали, што је за последицу увек имало десетковање Срба и сужавање њихових државних граница.
Аутор сте критичког издања Законоправила Светога Саве. У чему је његов јединствен значај у историји Срба?
Својом највећом законском књигом, коју је у првој реченици назвао Законоправило, Свети Сава је на јединствен начин засведочио неизмерну љубав према своме народу и Отачаству. Он као вожд попут Мојсија, Законоправилом настоји да Србију представи као земљу уређену на закону, чврсту, развијену, достојанствену и достојну поштовања чак и од непријатеља. Помоћу те књиге, у ствари, постигао је све што је по Србе било корисно: ојачао темеље државности, основао самосталну српску цркву (Жичку архиепископију), спровео у живот теорију о симфонији између Цркве и државе, до танчина уредио грађански и црквени живот, поставио узоре за будуће законе какви су били, на пример, Душанов законик и Закон проте Матеје Ненадовића као први писани закон устаничке Србије. Законоправило, дакле, представља својеврсни сноп у који је Свети Сава увезао обиље прописа за уређење васколиког живота Срба.
Симбол суверености некадашње Србије као да је скрајнут у нашој савременој култури?
То се најбоље види по томе што га нема у Правној енциклопедији из 1885. године нити у научним програмима правних факултета; по томе што је СПЦ апатична према њему иако га сматра, али само на папиру, својим званичним црквеноканонским зборником; што се на разне начине бојкотује појава његовог исправног превода на савремени српски језик, а јавности намеће пиратско издање првог дела које није за научну употребу, итд.
Нема напретка ни Цркви ни држави у Србији све док се тако односимо према љубави Светога Саве, засведоченој највише његовим трудом исказаним баш у Законоправилу. Јер, оно представља историју сећања које траје, а од Срба се данас захтева да са заборавом уђу у Нови поредак ствари у свету, и то са заборавом до мере да чак и злогласни Јасеновачки логор у Хрватској не помињу. Пресецање памћења једног народа je неопростиви злочин. Какву будућност може да има народ који у њу улази са ниподаштавањем и отписивањем сопствене историјске прошлости која га је чинила особеним?
Савино Законоправило је неправично у сенци Мирослављевог јеванђеља. Коме оно смета и зашто?
Реч је о двема различитим врстама писаног средњовековног српског наслеђа, што не значи да због тога Законоправилу треба поклањати мању пажњу у односу на Мирослављево јеванђеље. Са разлогом сам давно написао, на пример, да је Законоправило својеврсна средњовековна српска легитимација. Оно и данас треба да има тај значај, јер у њему је сливена способност, узвишеност и истанчаност српске душе за поретком и правдом. Њиме се учвршћује и потврђује особеност Срба, исказана присвојном заменицом свој, коју је први употребио и у закон уткао Свети Сава. Зато оно чини битан део историје Срба.
Као такво, Законоправило одавно смета свима онима који са подозрењем гледају на Србе као државотворан народ раскошне традиције и културе. Данас се чак и у Србији напоредо са Мирослављевим јеванђељем као врхунска дела светског значаја истичу Magna carta (Велика повеља из 1215. године) у Енглеској и Амерички устав, али не и Законоправило Светога Саве, из друге деценије XIII века, према којем су та два законска споменика зрнца од правде. Оно је и једна врста прве српске енциклопедије у шта се свако може уверити увидом у свеукупну његову садржину.
Отворено критикујете новотарије у црквеној јерархији…
У исконском свом виду, из времена када ју је основао Свети Сава, Српска црква представља неизмериву духовну снагу, без које је незамислив преображај појединца и друштва до мере да и држава почива на здравим темељима, кадра да у сагласју са њом твори све што води благостању народа и очувању територијалне целовитости. Кад се каже симфонија или сагласје мисли се на оно сагласје које доноси општу корист, јер понекад има и сагласја на штету, као што има и несагласја на корист.
Та питања се сликовито преламају на питањима око насилничког отцепљења Косова и Метохије. Зло изазвано „очувањем“ те српске области на речима само, тек има, нажалост, да даје своје горке плодове. Никакве вајде нема од често понављаних изјава о томе како Србија никада неће признати независност Косова. Уместо тога, требало је прогласити окупацију на том делу Србије како се не би живело у самообмани и заблуди. У том смислу од велике користи би било да су архипастири Српске православне цркве другачије, у складу са свештеним канонима и виспреним духом Светог Саве, поступили наспрам свакојаких притисака Шиптара, Вашингтона и Брисела.
Брига о језику и писму
Какав је био Савин однос према језику?
Сава је први описао језик као „светлост разума“. Језик је за њега што и светлост. Ништа речитије и убедљивије не сведочи о човеку који је учен колико реч, изговорена реч, а посебно писана реч. Савин превод грчких текстова на српскословенски језик је савршен, узор како треба радити превод. Законоправило је неизмерни рудник лепог српског књижевног средњовековног језика. Језик Савин сведочи и да онај ко свој језик квари или га не зна добро, раслојава своју свест о припадности одређеном народу. Колико је Сава био посвећен језику, види се и по томе што када је пренео тело свога оца из Хиландара у Студеницу, у гробницу коју је њен ктитор, Немања, још за живота припремио, први пут у српским храмовима уводи ћирилске натписе на фрескама.
Долазак папе и поука Херцога
Посета папе Србији такође би била део пакета „заборава“?
У том пакету смештена су сва насилна унијаћења и римокатоличења Срба, и сва, вековима спровођена, зверска мучења и убијања, с благословом римских епископа, а њихов број је од Латеранског концила (1215) тешко и замислити. Зачуђујуће је то што званичници, како у држави тако и у Цркви, долазак папе у Србију условљавају његовим доласком преко Јасеновца. То је више него смешно. Зашто? Зато што је надалеко поучно оно што је председник Израела Хаим Херцог приликом посете СР Немачкој 1987. године (био сам тада на студијском боравку у Франкфурту на Мајни), на питање може ли јеврејски народ данас да опрости Немцима за холокауст, лаконски одговорио: „За то морате да питате жртве“.
Новости


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 08-02-2017 02:30 PM






RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 12-02-2017 12:16 PM

[Слика: L7Xe1T.jpg]


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 13-02-2017 05:16 PM






RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - смедерево - 14-02-2017 11:53 AM

Др Миодраг Петровић: Порекло феномена „артемијевци“ и „артемијевштина“

У „Печату“ бр. 126 од 6. августа 2010. године на стр. 32. објављено је писмо епископа бачког г. Иринеја (Буловића), упућено г. Милораду Вучелићу, директору и одговорном уреднику тог угледног и веома читаног листа, са молбом да објави „коментар“ владике др Атанасија (Јевтића) поводом текста госпође Наташе Јовановић под насловом „Вунена времена“ („Печат“, бр. 125 од 30. јула 2010, стр. 28-30). Атанасијев „коментар“ је објављен уз писмо Иринеја Бачког (стр. 33), а одговор на оба та текста благовремено су дали М. Вучелић и Н. Јовановић, такође у „Печату“, бр. 127 од 13. августа 2010, стр. 16-17.


Следствено томе, дакле, и текст који следи требало би да буде објављен у „Печату“ јер му је, по природи ствари, место тамо. Али ако га Редакција „Печата“ не прихвати, било из ког разлога, неће остати недоступан јавности. Ово зато што уполовачено, пристрасно или једнострано, у виду монолога, обавештавање јавности само штету може да нанесе.

Пошто се Иринеј бачки ка крају поменутог писма у „Печату“ дотиче „артемијевштине“ као „болног, опасног и, нажалост, директно разорног феномена“ по Цркву, и пошто је таква формулација одраз његовог нерасположења и, вероватно, намере да и даље предузима казнене мере према прогнаном са Косова и Метохије владици Артемију, оно (писмо) као такво, иако кратко, привлачи посебну пажњу. Зато не сме остати без одговарајуће анализе. Потребна је анализа, у овом случају сажета, да би се разоткрила дубља позадина реченог, односно да би се схватило је ли писмо засновано на истини и искрености.

Прво што треба рећи јесте то – да се Иринеј бачки здушно заложио за објављивање „коментара“ Атанасија (Јевтића) у „Печату“ зато што и један и други осећају потребу за правдањем. Чега? Разорних последица изазваних низом њихових, и не само њихових, активности у наношењу многих неправди, првенствено кршењем црквених канона, у случају око владике Артемија и Епархије рашко-призренске. Последице су такве какве јесу зато што су њих двојица, са својим истомишљеницима наметнули пресуђење без правилно примењеног судског поступка; без пружене могућности да оптужени оповргне наводе у оптужници; без икаквог страха што се безобзирно крше црквени канони и Устав СПЦ; без икаквог стида или забринутости због изазваних, таквим чињењима, дубоких поремећаја у црквеном управљању.

Али прави суд о томе биће коначно онај у којем не седе пристрасне и осветољубиве судије; суд који ће у складу са Божјом вољом и испуњењем положене архијерејске заклетве васпоставити пређашње стање. Тај суд се непристрасно образује у свести искрено верујућих чланова Цркве Христове, а на основу осведоченог свеукупног живота и рада епископа Артемија, пре и после његовог епископовања у Епархији рашко-призренској. Такав суд није наметнут. Спонтан је. И као такав – једино вредан.

Друго, Иринеј бачки у наведеном писму представља „коментар“ Атанасија (Јевтића) као „текст нашег угледног теолога“. Само посредовање и молба другог да му текст буде објављен у „Печату“ доводе у сумњу његов ауторитет као „угледног“. За часне и добре радње наступа се непосредно, без подметања неког са стране. А да ли је и колико уистину „угледан теолог“, о томе нека читалац просуди по овоме што следи.

Много година сам преко „Православља“ и „Књижевних новина“ водио дијалог са Атанасијем (Јевтићем) око имена Христос и Христ. Без мржње и крајње недоличних израза није могао ни да дише ни да пише. Због такве заслепљености упао је у нечувену јерес, јер је написао: „Доказујемо да Христос није име(ница) него придев“! О тој најновијој јереси у хришћанству обавестио сам Свети архијерејски синод дописом који је заведен под „Бр. 28, 04.01.2002. године“. (Више о томе в. М. Петровић, Христос и Христ. Одговори др Атанасију Јевтићу, Београд 2004). Сем тога, тај „угледни теолог“ у свом преводу Псалтира (Врњачка Бања 2000) на више места каже: „Потрпех Те Господе“! (в. нпр. Пс 129, 5; уп. 24, 5; 24, 9; 26, 14; 39, 2) уместо: „Са жудњом очекујем Те Господе“. По њему, човек трпи Господа! Уздигао се не само изнад Цркве, него и изнад Господа, услед чега свуда наступа као најпозваније мерило појава и ствари. А као човек који не разуме језик Псалтира, није испуњавао услов за рукоположење, сходно изричитом пропису у 2. канону Седмог васељенског сабора.

Такав „угледни теолог“ дрско и са ликовањем се прихватио да на крајње нехришћански, небратољубив и антиканонски начин изврши задатак у вези са протеривањем из Рашко-призренске епархије њеног канонског епископа Артемија. Тај чин је део само ширег плана да се, попут сценарија примењеног на српској војсци, и Црква сведе на обеснажено тело које неће моћи битно да утиче на то да народносна и православна свест Срба чврсто остану у свези. У том циљу се ужурбано у Српској цркви спроводе реформе које најпре код челних политичара и римокатолика наилазе на похвале. Једни траже спровођење секуларизације у животу Цркве; други – самовољно разбијање устаљеног, од Отаца предатог нам црквеног богослужбеног поретка и устројства; трећи – да се одступањем од устаљене и прелепе православне праксе што више прилагоде жељама и очекивањима римокатолика. Из назива „Српска православна црква“ већ је у појединим епархијама избрисана одредница „Српска“. Збуњујуће делује шаренило у приношењу Свете службе и, уопште, у једнообразном поретку, као и заједничко мољење са римокатолицима и другим вероисповестима, у чему предњачи Иринеј бачки, насупрот канонским одредбама и односним одлукама Светог архијерејског сабора. Јавно предност првенства у хришћанском свету даје римском папи, иако је овај од великог црквеног раскола (1054. г.) то право изгубио.

Има Иринеј бачки велико разумевање за догматско канонски неосноване, па следствено томе, и неприхватљиве изјаве, попут оних, на пример: да су Источна православна и Западна римокатоличка црква „два плућна крила“; да „без Истока и Запада нема хришћанства“; да је „златна прилика“, како је пренела „Политика“, да се 2013. године сретну у Нишу папа и патријарх српски, и др. А то обележавање 1700. годишњице Миланског едикта никакве везе нема са Нишом, у којем јесте рођен цар Константин, али као незнабожац. Милански едикт из 313. године, дакле, није донет у Нишу па, по природи ствари, ту годишњицу треба обележити у Италији а не у Србији.

Треће, госпођу Наташу Јовановић као аутора чланка под насловом „Вунена времена“ епископ бачки Иринеј хоће да представи као особу „без икаквог теолошког образовања или макар шире црквене културе, а да и не говоримо о познавању чињеничног стања или канонског права“.

Значи ли то да на „теолошко образовање“, „ширу црквену културу“, „познавање чињеничког стања или канонског права“ искључиви монопол има Иринеј бачки и они који му ни у чему не противрече? Зашто и по ком основу једној крштеној души и члану Цркве хоће да ускрати право на богословствовање; на објективност и истину; на смело и јавно сведочење о неправди; на право да и епископу, кад греши, укаже на штету коју производи? Припадништво верника у Цркви није исто што и припадништво у политичкој партији.

С правом, дакле, сваки правоверни хришћанин очекује да у лику епископа као духовног пастира види, уистину, пастира, имајући у виду да нико није имун на грех, сем једини Бог. Према томе, не само право него и обавезу има да сведочи истину свака крштена душа, јер се крштењем „обукла у Христа“ (Гал 3, 27). Ако као таква треба да робује, „робоваће“ Христу а не лоше схваћеном и још лошије тумаченом званом „епископоцентризму“ који би, кад би то било могуће, и мисли у лаику хришћанину забранио. А „робовање“ Христу није тешко, јер сâм Он каже: „Јарам је мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт 11, 30).

Нико од чланова Цркве, па ни епископ, није у стању ни у сопственој души да измери праву дубину и каквоћу вере, а камоли у туђој души, са којом тамо неко из надмености покушава да се поиграва паушалним оценама о „теолошком образовању“, о „црквеној култури“… Треба ли овде подсетити Иринеја бачког на то – да је Одговор источних православних патријараха папи римском Пију IX 1848. године саставио, углавном, један богословствујући лекар, и да се у том Одговору наглашава да смо сви (и лаици) дужни да јеванђелску, апостолску и светоотачку науку проповедамо неискварено. Верујући народ се, са правоверним епископима, много пута у историји Цркве Христове показао као непоколебиви чувар истине у правоверју, насупрот ученима какви су били, на пример, Арије и Ориген, који су показали колико „преученост“ може бити разорна по правоверне у Цркви. Истина, дакле, чини ону праву подлогу за непритворну љубав на путу ка уједињењу разједињеног хришћанства.

Усуђује се епископ бачки Иринеј да се и на канонско право позива, са намером да што више омаловажи поимања о Цркви госпође Наташе Јовановић. Али ће он, због тога што више од ње познаје црквене каноне а крши их, бити „много бијен“ (Лк 12, 47). Наиме, иако му је добро познато да одређена црквена правила изричито забрањују заједничка мољења са јеретицима и иноверницима, свесно их крши, не обазирући се на запрећења која се своде на то да се таква свештена лица лишавају чина (в. нпр. каноне: 45, 64(65), 70. Апостолски; 11. Трулског сабора). Свети Сава је, за разлику од Иринеја бачког, римокатолике сматрао јеретицима. Због тога није хтео да оде у Рим, због тога је у Законоправило унео три важна списа о латинима као Јеретицима. А за тумачење 45. Апостолског правила унео је текст: „Епископ, или презвитер, или ђакон, ако се само помоли са јеретицима, било у кући или у цркви – да се одлучи; а ако им дозволи да служе у цркви као презвитери, или да као свештена лица нешто друго од свештених радњи чине – такав да са извргне“ (в. М. Петровић, Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику, 1, Манастир Жича, 2004. стр. 136-137). Али за такве каноне ће Иринеј бачки можда рећи оно што је његов истомишљеник Атанасије (Јевтић) неколико пута изјавио – „мачку о реп“. Ето ко и како испољава деспотизам из којег се у Цркви рађа беспоредак, на шта верници не смеју остати равнодушни.

Што се тиче „коментара“ Атанасија (Јевтића) на текст „Вунена времена“, госпође Наташе Јовановић, заслуживао би некакву пажњу да му главнину не чини неистина, уткана и у основу и у потку. У недостатку истине, нужне поштапалице су му иронија и недолични изрази, чиме загађује папир попут нафтних мрља што загађују реке и мора. Узалуд се жести на Врховни суд Грчке, који није скројен по његовој замисли. Зашто се није потрудио да том суду достави доказни материјал који би оправдао његова домишљања у оптужбама и очекивањима. Допустимо да у његовим оптужбама и има неко зрно истине, али много више има мржње и претеривања, имајући у виду колико тежих појава се може открити у раду неких других епархија уколико би се истраживало. Докле сеже осећај Атанасија (Јевтића) за правдом и објективношћу види се и по томе што свесно изједначује оптужене, односно „недавне одлуке судова – атинског, хашког и лондонског“. Због таквог расуђивања и необуздане жеље за осветом изазвао је, са својим истомишљеницима, оно што данас имамо у Епархији рашко-призренској. И не само у њој. Жртве прогањају такве, што је у криминологији познато као уобичајен феномен.

Када би прогонитељи владике Артемија имали оно што он као православни верник, епископ и Србин има, никакву потребу не би осећали да измишљају некакву „артемијевштину“ и „артемијевце“. Таква и у вези с тим слична терминологија, скована у главама немоћних да докажу и потврде оптужбе изречене против владике Артемија, наилази на осуду у душама правоверних хришћана.

Ако би се у правилно спроведеном црквеноканонском поступку доказало да је владика Артемије заиста заслужио да му се „невеста“ тј. Епархија рашко-призренска, на овакав начин истргне из загрљаја, и ја бих га осуђивао. Овако, најжешћу осуду заслужују они који су изазвали поразне последице не само у црквеном смислу, него и у државном, политичком, настале прогонством канонског епископа Епархије рашко-призренске. Све би другачије данас изгледало да су његови тужитељи и судије поштовали Христове речи: „Који је међу вама без гријеха нека први баци камен“ (Јн 8, 7).

Али у свим тим тужним збивањима око владике Артемија има и нешто добро. Мало стадо правоверних хришћана ће ојачати у сазнању истине, сећајући се Христових речи: „Не бој се мало стадо“ (Лк 12, 32); или: „Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас“ (Јн 15, 18); или: „Али долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси“ (Јн 16, 2). Нису ли данас сва ова дешавања у вези са владиком Артемијем и његовим стадом, како овим избеглим (њих седамдесетак) тако и оним неизбеглим из рашко-призренске епархије, живи пример и доказ истинитости наведених Христових поука?

Зато осећам потребу да своје казивање наставим у виду сведочења како бих помогао недовољно упућенима да до краја сазнају оне праве разлоге за оптужбе против владике Артемија. Није довољно то што сам више у назнакама изнео да му пресуду изричу архијереји Српске православне цркве са највишег места – у Светом архијерејском синоду и Светом архијерејском сабору. Као кључни истомишљеници у томе предводе углавном четворица њих. Јавности су позната њихова имена и улоге. Недовољно је и то што сам указао да црквеносудски поступак није текао у складу са оним што прописују свештени канони и Устав Српске православне цркве. Прибегло се уценама и претњама зато што правих канонских кривица није било за превисоку цену – одузимање епархије и протеривање са Косова и Метохије.

За јавност није довољно, такође, ни то што сам наспрам покорног, трпељивог, достојанственог и, надасве, правоверног држања канонског владике Артемија као осуђеника, истакао излив гнева његових прогонитеља; гнева оличеног и у погрдним изразима попут овог најновијег – „артемијевштина“. За такве ниподаштавајуће изразе, ширене и преко јавних гласила, није тешко дати образложење: У недостатку стварних кривица прибегава се, по нужди, пришивању етикета са погрдама не би ли се тако створио утисак у јавности да се хајка против оптуженог оправдано води.

Зато, дакле, народ у Србији и ван ње треба отворено упознати са истином. Архијереји српске православне цркве су, неки вољно а неки невољно, по диктату домаћих и светских политичких моћника (нарочито после посете Бајдена, а затим и Бориса Тадића манастиру Дечанима) прихватили да и физички, не само управно, склоне владику Артемија са Косова и Метохије. Другачије није могао да се убрза процес збивања, који је уследио после његовог одстрањивања. Којих збивања? Оних што су водила заокруживању настојања Шиптара у процесу осамостаљења и одцепљења од Србије самозваног Космета. У прилог томе недвосмислено говори недавно изречено мишљеље Међународног суда правде о сецесији Косова, као и од пре неколико дана одлука КФОРА да скине са себе и пренесе на Полицију Косова улогу чувара српских манастира и цркава на Косову и Метохији; на оне који су те светиње варварски палили и рушили.

По протеривању канонског епископа Артемија, Шиптарима је добродошао Атанасије (Јевтић), први неканонски женик Рашкопризренске епархије. Одмах је успоставио сарадњу са тзв. косовским институцијама. Обновљен је и потписан, између осталог, споразум са Косовском енергетском корпорацијом. И док је, с једне стране, нападно обавештавао јавност о својим успесима, о наглом процвату црквеног живота, о кривицама оних који су пре њега тамо управљали епархијом, дотле је, с друге стране, затварао очи: пред изазваним, и самом својом појавом, разарањима живог храма, јер је распудио стадо канонског архијереја.

Сарадњу у духу Атанасија (Јевтића) наставио је са Шиптарима и други некаконски женик преотете Епархије рашко-призренске, митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Овај у стилу победника изјављује: „Ласно ћемо ако јесмо људи“, претходно истакавши важну чиљеницу: „Од 2000. године није могло бити нормалне и здраве сарадње са косовским институцијама…У будућности је може бити“ („Политика“ од 19. августа 2010, стр. 6). Та „нормална и здрава сарадња“ неканонских женика са косовским институцијама донела је своје плодове. И знамо какве. Најпоразније по Српску православну цркву и Србију као државу.

После наведене Амфилохијеве изјаве за дан Преображења Господњег сваки даљи коментар био би сувишан. Све је јасно. Несарадња владике Артемија са косовским институцијама је, у ствари, његова „канонска“ кривица. За некакву утеху је можда то што није мали број српских архијереја који у приватним разговорима отворено признају да епископ Артемије није крив. Али поражавајуће је то што ови немају храбрости да ту истину званично засведоче и пред Светим архијерејским синодом и сабором. И тако, због узмицања већине, наметнула се мањина која маше измишљеном тзв „артемијевштином“ у намери да замрачи нешто што се не да замрачити.

Правовернима је у случају неканонски кажњеног епископа Артемија потпуно јасно на чијој је страни истина и правда; јасно им је да се бешчињем и мржњом растерују благослови дати отачаству Србији од Светога Саве, који нам је предао науку онакву какву су и њему предали. Повратком православној светоотачкој науци, која није друга до јеванђелска, вратили би се и благослови што нам одавно у Србији недостају. Другачије се не ногу потиснути мржња и жеља за осветом, исказана привиђањем некакве „артемијевштине“. Није ли са таквом измишљотином бачено семе да се основано говори и пише о „иринејевштини“, „атанасијевштини“, „амфилохијевштини“? Али томе нас верни слуга Христов и оснивач Српске православне цркве није учио.

Препознају правоверни оне који иду путем Светога Саве и спонтано се свијају око њих управо зато што се држе преданог им у Цркви, а одступнике избегавају највише зато што мењају и намећу нешто различито од онога како су и сами наследили.



О Преображењу Господњем Миодраг М. Петровић


RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - Шумадинац - 14-02-2017 12:04 PM

Црква се у целини понаша добро и озбиљно. У цркви има огроман број часних и поштених свештеника, који служе свом народу, својој цркви и својој вери, који су увек на бранику вере, нације и отаџбине. Међутим, има један број оних, чак и у високој црквеној хијерархији, који се понашају издајнички. Владика Артемије је, нажалост, отворени издајник српског народа. Он одавно служи Американцима заједно са Момчилом Трајковићем.

ДР. ВОЈИСЛАВ ШЕШЕЉ

[Слика: 30-7-99-b1.jpg]